Zahvaljujem se, predsedavajući.

Naravno da se možemo potpuno saglasiti sa činjenicom da je obuhvat zabeležbi sada širi i ni u kom slučaju zbog građana Republike Srbije taj obuhvat zabeležbi ne treba sužavati.

Nažalost, tendencija od 2008. godine, odnosno 2009. godine, jeste bila sužavanje obuhvata zabeležbi, zbog toga što se smatralo da je sud kroz privremene mere ovlašćen da dopunski zaštiti stranke u postupku.

Tačno je, bilo je zloupotreba kada je u pitanju zabeležba tužbe. Apsolutno stoji nedorečenost, nepreciznost, sve ono što je prouzrokovalo probleme u službi za katastar nepokretnosti. Međutim, isto tako je tačno da je kasnije vršena zabeležba spora po tužbama koje su bile stvarno pravne prirode, odnosno tužbe za utvrđivanje prava svojine, tužbe za uzurpacije, odnosno vraćanja nepokretne imovine ukoliko je ista uzurpirana, konkretno se radi o katastarskim parcelama. Te okolnosti, te činjenice su pravile ogroman problem u katastru. I na sreću, mi ih ispravljamo. To je dobro.

Ali, isto tako, ni u kom slučaju ne treba stati na tome da smo sada sa ovim predlogom koji je dobar, kvalitetan, završili sa svim onim što podrazumeva upis zabeležbi u katastar. Moramo ga proširiti. Nije u pitanju samo raspolaganje imovinom. Nije u pitanju samo raspolaganje nepokretnostima otuđenjem, davanje u zakup, poklon, itd. U pitanju su sva druga raspolaganja, opet stvarno pravne prirode.

I u Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, koji se ovde kritikuje zbog javnih izvršitelja, stoji veliki broj taksativno navedenih i privremenih mera i mera obezbeđenja, koje takođe uživaju potrebu da uđu u zabeležbu, da se evidentiraju u katastru. Zašto? Zbog toga što jednog dana neko od nas koji ovde sedi, neko od građana Republike Srbije koji nas gledaju ili ne gledaju, može doći u problem upravo zbog toga što se ne zna da taj teret u katastru postoji. A onda će kupac, ne znajući da taj teret postoji, kupiti nepokretnost pod teretom, bez obzira kakav je teret u pitanju.

Jer, mi imamo jednu predrasudu da su tereti samo hipoteke. Nisu. Postoji niz tereta koji mogu da izazovu određene probleme u pravnom saobraćaju, u pravnom prometu i ako se za to ne zna, a ne može da se zna ako nije izvršen upis zabeležbe u katastru, onda potencijalno bilo ko od nas može da trpi određene neprijatnosti, pa čak i štetne posledice.

Zbog toga apelujem samo da budući zakonski predlozi, sa čim se potpuno slažemo, imaju i ovaj obuhvat o kojem sam ja govorio, u svom normiranju sadržano. Ništa više.

Imamo PR-a pošte, PR-a advokature. Drago mi je da postoji jedno apsolutno razumevanje kada je u pitanju status advokata kao profesionalnih korisnika usluga službi za Katastar nepokretnosti, ali da to ne bi bila reklama advokature, mi ovde ne govorimo zbog advokata, advokati su tu samo neko ko obavlja posao profesionalnog korisnika usluga, a taj status im daje mogućnost da građanima Republike Srbije koje zastupaju omoguće onaj stepen zaštite koji građani zaslužuju.

Još jednom ću samo ponoviti apel, jer je očigledno da nije problem ovde, nije problem ni kod predlagača, nije problem ni u ministarstvu, problem je u Katastru. Zbog čega se odlaže zaključenje ugovora da bi status profesionalnih korisnika usluga, kao što su advokati, jer oni taj status imaju, zaista taj svoj status mogli u praksi da realizuju? Zbog čega je odloženo to još godinu dana? Ne postoji nijedan jedini argument, nijedna jedina činjenica koja bi opravdala toliko dugo pomeranje roka. Zbog čega bi građani trpeli godinu dana da advokati dobiju takav status?

Postavlja se logično pitanje, prirodno pitanje. Ako je zakon definisao status advokata kao profesionalnog korisnika usluga Katastra i samim tim omogućili da se prema svojim klijentima odrede shodno tom statusu, zašto se prolongiralo to za godinu dana? Znači, ne upućuje se pitanje predlagaču, jer predlagač ne može da odgovori na to pitanje, upućuje se konkretno direktoru Republičkog geodetskog zavoda ili RGZ-u.

Valjda je potpuno prirodno, valjda je potpuno logično, da ukoliko je nekakav status definisan, normiran zakonom, da on u praksi ne treba da čeka primenu. Mi kada biramo sudije, u konkretnom slučaju ovaj dom još uvek ima ulogu i nadležnost da bira sudije koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju. Kako bi to bilo da im odložimo početak rada na godinu dana ili dve godine? Zahvaljujem.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Imajući u vidu tačku dnevnog reda o kojoj raspravljamo i aktuelnost svega onoga što se vezuje za ovaj zakon, poslanička grupa SPS će podržati zakon koji je danas predmet naše rasprave, odnosno diskusije, s tim što ćemo ukazati na neke činjenice i okolnosti koje su možda mogle da doprinesu da se obuhvat ovog zakona na neki način proširi, odnosno da se normiraju i neke okolnosti koje očigledno nisu obuhvaćene ovim zakonom, a imale bi i te kako velikog značaja u praksi, odnosno u praktičnoj primeni ovog zakona.

Pre svega, treba istaći činjenicu da se ovim zakonom kvalitativno ide napred, jedan korak napred, ali u smislu ažurnosti postupaka koji se vode pred nadležnim službama za katastar nepokretnosti, da se uvođenjem e-uprave, odnosno sistema elektronske pošte ili elektronske komunikacije sa strankama, takođe, doprinosi ubrzanju postupka, efikasnosti postupka i zadovoljenju potreba građana.

Ono što je dobro, dobro je da se taj sofisticirani način komunikacije, koji do sada nije postojao, uvodi ne samo u Službu za katastar nepokretnosti, već je to jedan generalni pristup Vlade Republike Srbije kada je u pitanju e-uprava, u celini, što znači da smo postigli nešto što EU od nas očekuje, sa jedne strane, a sa druge strane smo uspeli da se na neki način, kroz harmonizaciju zakonodavstva Srbije, približimo zakonodavstvu EU.

Ja ću se u jednom delu, koleginice, vašeg Predloga zakona osvrnuti na odredbe koje ste predložili kada su u pitanju zabeležbe koje se vrše u Službi za katastar nepokretnosti, pa ću vas zamoliti da sa malo pažnje prokomentarišemo zajedno, nadam se da ćemo tu razmeniti mišljenja, obuhvat ove norme. Konkretno radi se o odredbi člana 15, koliko mi se čini, predloženog zakona. Radi se konkretno o zabeležbama koje se vezuju za upis određenih tereta kada su u pitanju određena prava, postupci i, naravno, interes stranke u tim postupcima.

Konkretno, ovde govorimo o zabeležbama koje su očigledne u odnosu na ranije izmene i dopune, odnosno ranije predloge zakona, sužene. To sužavanje, da budemo potpuno otvoreni, nije od juče, odnosno nije u diskontinuitetu. Naprotiv, u kontinuitetu se sužava obim određenih zabeležbi, pa bih vas zamolio da onda prihvatite jednu dobronamernu sugestiju.

Kada se radi o zabeležbama, govorimo o zabeležbama sudskih postupaka kada je u pitanju pravo svojine na nepokretnosti, kada je u pitanju ništavost ugovora, kada je u pitanju pobijanje pravnih radnji dužnika, kada su u pitanju određena prava iz obligacionih odnosa, sad se postavlja pitanje - zbog čega jedna bitna, bitan segment zabeležbi nije ovde ušao u korpus zabeležbi? Konkretno, kada govorimo o pobijanju pravnih radnji dužnika, kad bi se to prevelo na prost narodni jezik, to znači da ja zbog toga što trpim štetu jer je neki moj dužnik koji mi duguje određeni novčani iznos otuđio svoje nepokretnosti kako bi mene na neki način onemogućio da dođem do naplate svog potraživanja. Zašto? Otuđio je svoju nepokretnu imovinu, ja nemam odakle da se naplatim, ta imovina je otišla u korist trećeg lica, sad se taj pravni posao, odnosno taj ugovor između mog dužnika i tog trećeg lica pobija i to nije sporno, ali to je pobijanje koje je samo u jednom jedinom pravcu, to je tzv. pobijanje pravnih radnji dužnika van okolnosti koje prate drugu vrstu pobijanja, a ta druga vrsta pobijanja ovde nedostaje.

Zašto ovo govorim? Postoje dve vrste pobijanja: pobijanje u stečaju i pobijanje van stečaja. Pobijanje van stečaja je upravo ovde onako kako ste vi normirali i to je u redu, to je dobro. Mi u poslaničkoj grupi SPS se sa time apsolutno slažemo i imamo jedan pristup koji mora biti apsolutno u interesu zaštite stranaka. Stranka mora imati zabeležbu u katastru da se vodi postupak povodom pobijanja radnji dužnika, ali šta nemamo? Nemamo ukoliko je to pobijanje u drugom pravcu. Zašto? Zato što ste normirali da se radi samo o pravnim situacijama iz tzv. vanparnične materije. Nije ništa sporno.

Sad se postavlja pitanje, da se prebacimo na onu drugu materiju koja ovde ne postoji, a to je materija u stečaju, u stečaju imamo pobijanje koje se vrši na sledeći način – svako od poverilaca, svako od poverilaca, čak i stečajni dužnik, ima pravo da podnese tužbu za pobijanje pravnih radnji i pravnih poslova stečajnog dužnika u rokovima koji su propisani zakonom - šta to znači? Ako meni firma čiji sam zaposleni duguje zaradu, otišla je u stečaj, a u međuvremenu, pre toga, šest meseci, godinu, pet godina ta firma je otuđila svoju imovinu, smanjila stečajnu masu, više ne postoji korpus stečajne mase koji je nekad bio, koji je bio dovoljan za namirenje potraživanja, nema ga, onda se mora pristupiti nečemu što podrazumeva zaštitu interesa poverilaca, a to znači da je i to trebalo da uđe u ovaj korpus zabeležbi i da se upiše zabeležba pobijanja pravnih radnji i pravnih poslova u stečaju, a ne samo vanparničnoj materiji.

Zašto ovo govorim? Nadam se da se apsolutno dobro razumemo, u stečaju se pobijaju samo punovažni pravni poslovi, samo punovažni pravni poslovi. Znači, oni pravni poslovi koji nemaju elemente ništavosti, nije ih stranka zaključila pod zabludom, pod prinudom, pod prevarom itd, pod manama volje. Ovde su punovažni pravni postupci. Kako? Pa neko je potpisao kupoprodajni ugovor i otuđio kompletan pogon, kompletne hale proizvodne, mašine, sve je otišlo iz stečajne mase, otišlo je trećem licu. Nemamo ga u zabeležbama, nemamo ga u zabeležbama, a to bi trebalo da bude i te kako bitno zbog zaštite prava stranke i mislim da u tom delu je obuhvat zabeležbi trebao biti proširen, jer meni kao poveriocu stečajnog dužnije je u interesu da se ta imovina vrati u stečajnu masu, a zašto da se vrati u stečajnu masu? Da bi stečajna masa podigla svoj potencijal, jer ne samo da ću se naplatiti ja, nego i ostali poverioci zajedno sa mnom kojima se takođe duguje.

Prema tome, u ovom delu mislim da je bilo jako bitno da se obuhvat zabeležbi proširi za one pravne situacije koje ovde nažalost nisu obuhvaćene, ali bi trebale biti obuhvaćene upravo iz razloga o kojima sam ja govorio, a krajnji cilj je pravna sigurnost, odnosno zaštita prava građana s obzirom na jednakost pred zakonom, pred Ustavom, o čemu ne treba da govorimo. Mislim da bi to bilo deplasirano.

Što se tiče dostave, mislim da je jako dobro regulisana. Konačno imamo sada situaciju da dostavu pismena od strane službi ili organa katastra na neki način pojednostavljujemo proceduru dostave. Da li će to sada biti da tako kažem tradicionalni način dostave – preporučenom poštanskom pošiljkom, pri čemu se zna procesni postupak kako se vrši dostava ukoliko onaj na koga dostava glasi ne primi lično određenu pismeno, onda je procedura veoma jasna – stavlja se na oglasnu tablu itd.

Međutim, dobro je što se uredili elektronski način dostave jer je oglasna tabla bila do sada nešto što je zbunjivalo stranke sa jedne strane, a sa druge strane, stranke nisu uvek bile u mogućnosti da ostvare uvid u oglasne table. Prema tome, ovaj princip elektronskog sandučića, odnosno elektronske dostave će u svakom slučaju ubrzati način dostavljanja i skratiti postupak, što je najvažnije, imajući u vidu da postupak pred Republičkim geodetskim zavodom, odnosno službama za katastar nepokretnosti jako dugo traje.

Međutim, i ovde bih jednu digresiju, uvažena koleginice, izneo i nadam se da ćemo i tu imati razloga da prokomentarišemo, a radi se o odnosu službe za katastar nepokretnosti i javnih beležnika kao institucija na koju su preneta određena javna ovlašćenja sa jedne strane, a sa druge strane postupanje prema advokaturi koja predstavlja deo pravosudnog sistema, deo sistema pružanja pravne pomoći koji je regulisan Ustavom Republike Srbije.

Zašto ovo govorim? Kada su u pitanju javni beležnici ili notari oni imaju kao što i sami znate direktnu komunikaciju sa službama za katastar nepokretnosti jer su obavezni da nakon solemnizacije ili potvrđivanja ugovora o kupoprodaji automatski obaveštavaju, prosleđuju i elektronskim putem službama za katastar nepokretnosti sve ono što su u postupku potvrđivanja ili solemnizacije uradili dostavljaju ugovor i naravno na taj način se otvara procedura promene upisa prava svojine ili odgovarajućih drugih prava, sporednih prava kada su u pitanju zaštita prava stranaka kao nosilaca prava svojine zbog toga što je konstitutivni karakter prava svojine, a to podrazumeva da se pravo svojine konstituiše upisom u javni registar imajući u vidu da je i evidencija Službe za katastar nepokretnosti ništa drugo nego javni registar.

Tu imamo jedan problem.

(Katarina Rakić: Mnogo.)

Slažem se, ali jedan bih ja naglasio i on se odnosi na advokaturu. Moram s obzirom da sam pripadnik te branše da štitim interese onih kojima pripadam, a u ovom slučaju mislim da je to krajnji osnov. Zašto ovo govorim? Advokatska komora Srbije je u više navrata tražila od službi za katastar nepokretnosti, pa se čak obraćala i pritužbama da se omogući uvid u zbirke isprava i sve ostale podatke koji su neophodni i potrebni radi pružanja pravni usluga strankama. Šta je radila Služba za katastar nepokretnosti? Ignorisala je takve zahteve, ignorisala je čak i pritužbe. Da li je iko ikada bio sankcionisan u okviru službi za katastar nepokretnosti zbog toga? Nije, apsolutno nikada.

Sa druge strane, član 36. Zakona o advokaturi, govorimo o zakonu koji ima imperativnu prirodu i koji moraju poštovati i službe za katastar nepokretnosti i njihovi organi, a sa druge strane moraju se zadovoljavati prava onih koje taj zakon obuhvata, odnosno koje taj zakon na neki način štiti. Šta kaže član 36. Zakona o advokaturi? Advokat ima pravo da u cilju pružanja pravne pomoći od državnih organa, ustanova, preduzeća, drugih organizacija traži da blagovremeno dobije informacije, spise, dokaze koji su u njihovom posedu ili pod njihovom kontrolom.

U stavu 2. tog istog člana kaže se – da državni organi, ustanove i preduzeća su dužni da u skladu sa zakonom advokatu omoguće pristup informacijama, spisima i dokazima iz stava 1. ovog člana.

Uvažena koleginice znate i sami da od ove odredbe u praktičnoj primeni nema ništa, apsolutno ništa. I, onda ko trpi? Neću da kažem sada da trpe isključivo advokati. Naravno, da su uskraćeni u smislu optimalne mogućnosti pružanja pravne pomoći, ali najviše trpe stranke koje sa advokatima imaju ugovorni odnos, a to je odnos tzv. ugovora, možemo reći slobodno delo, jer je advokat neko ko izvršava poslove, a stranka je naručilac tog posla. U konkretnom slučaju stranka će da trpi.

Šta se ovde dešava? Tačno je da je Zakonom o postupku upisa u katastar nepokretnosti vodova, advokatura dobila poseban status. To poštujemo. Zaista je za uvažavanje jer su advokati dobili status profesionalnih korisnika usluga katastra. Uslov za sticanje tog statusa je zaključenje ugovora između katastra i advokata. Ali, kada će ti ugovori moći da se zaključe? Tek od 31. decembra 2020. godine, dakle ove godine.

Šta to znači? To znači još godinu dana će stranke čekati na mogućnost da dođu do podataka, koje inače svi ostali dobijaju vrlo jednostavno, praktično izvodljivo, a još godinu dana advokati zbog nerazumevanja, ignorisanja, kako god da to protumačite, od strane službi za katastar nepokretnosti i Republičkog geodetskog zavoda ostaju uskraćeni da dobijaju odgovarajuće podatke.

Odredbom člana 3. stav 1. tačka 3) Zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti vodova je normirano načelo javnosti koje ste vi poštovali u Predlogu zakona, što je za potpuno poštovanje i podršku, i tu nemamo ni jedan jedini problem, ali imajući u vidu da profesionalni korisnik čiji je status dobio advokat nije jednak sa statusom javnog beležnika, onda imamo ozbiljan problem.

Zašto ozbiljan problem? Ja, neću da govorim sada o devastaciji advokature načinom na koji su javni beležnici počeli postepeno da preuzimaju određene nadležnosti advokature, ali u konkretnom slučaju ne možemo biti ljuti za ono što mora da bude propisano tako kako jeste, gde su javni beležnici u obavezi da prosleđuju ono što je u njihovom opusu, da kažem posla, kada je u pitanju korespodencija između Službe za katastar nepokretnosti javnih beležnika, ali je jako važno da se barem približno sličan status povlašćenih korisnika profesionalnih usluga od strane službi za katastar nepokretnosti Republičkog geodetskog zavoda prizna i advokaturi, da se prizna.

Znači, u ovom slučaju, mislim da je trebalo i ranije reagovati, naravno ne vi, naravno ni ministarstvo. Mislim da je ovde najveći stepen nerazumevanja i najveći stepen ignorisanja od strane Republičkog geodetskog zavoda, koje se reflektuje na službe za katastar nepokretnosti i onda dolazimo u situaciju u kojoj dolazimo.

Da ovo sada ne bio odijum nezadovoljstva advokature, moram da kažem da je ovo odijum nezadovoljstva građana. Građana koji očekuju brzinu postupanja u predmetima koji se ne vezuju za katastar, oni se vode u sudu, ali su zato da bi se vodili ti sudski postupci na adekvatan način jako važno ovi podaci koji se dobijaju iz službe za katastar nepokretnosti. Da bi se dobili vrlo brzo onda advokat mora brzo pristupiti tim podacima i mora te podatke na najbrži i najefikasniji način dobiti. Zašto? Zato što ih koristi posle u sudskom postupku. Zato što od tih podataka iz katastra nepokretnosti zavisi uspeh spora, zavisi ishod spora i zavisi šta stranka može da očekuje kao izvesno u toku trajanja jednog sudskog postupka.

Što se tiče ovih drugih detalja o kojima je moja uvažena koleginica govorila malopre, krajnje stručno, ne bih se osvrtao posebno, osim jednog malog detalja koji se vezuje za postupak ozakonjenja objekata. Tu imamo jednu situaciju u kojoj se upisuju zabeležbe sledeće sadržine – objekat je u izgradnji, stranka je kupila stan u izgradnji, upisuje zabeležbu ili predbeležbu u katastru nepokretnosti da je kupila stan u izgradnji, a nakon dobijanja upotrebne dozvole koja sledi posle tehničkog prijema objekta, automatski prenosi pravo svojine na osnovu ugovora koji je zaključila.

To se na prvi pogled čini dosta povoljnim za stranku, to se čini na neki način sigurnim itd. Postavljam pitanje suprotne prirode – šta ukoliko Komisija za tehnički prijem, odbije tehnički prijem zgrade pa kaže da ne zadovoljava i ne može da se izda upotrebna dozvola? I to nije sporno. Onda stranka ostaje upisana sa zabeležbom ili predbeležbom kao vlasnik stana u izgradnji, objekta u izgradnji i ima neki stepen zaštite.

Ali, u toj situaciji se postavlja pitanje efikasnosti postupka do konačnog rešenja. Zašto? Zato što tehnički prijem novi može da se odloži prilično dugo imajući u vidu zakonsku regulativu koja nije skratila rokove postupanja u tom smislu reči.

Dakle, to nije greška ni zakonodavca, nije ni vaša, ali je greška onog dela zakona koji se odnosi na planiranje i izgradnju. Neću reći greška, nego je možda trebalo da bude dopunski normirano da se na neki način skrate rokovi kada je u pitanju obaveznost investitora da postupi po svim pravilima, ne samo pravilima gradnje, nego i zakonskim obavezama kako bi obezbedio upotrebnu dozvolu pot pretnjom znatno težih sankcija, nego što su sada propisane.

Mislim da smo se u ovom delu jako dobro razumeli. U svakom slučaju, naša podrška ovom Predlogu zakona postoji. Moje primedbe i kritike su krajnje dobronamerne i mislim da u tim primedbama i kritikama apsolutno nema ništa što bi devalviralo kvalitet zakona. Date su isključivo zbog toga kako bi se kvalitet zakona na neki način još poboljšao i povećao, ažurnost Katastra na neki način podigla na veći nivo, a građani Republike Srbije bili zadovoljni radom Katastra i bili apsolutno pravno sigurni kada imaju potrebu za upis određenih prava u službi za Katastar nepokretnosti. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Drago mi je da smo saglasni u pojedinim bitnim detaljima kada se normira jedan ovakav zakon.

Želim samo da vas upoznam da amandmanima nismo mogli reagovati svuda, zbog toga što bi prekoračili obuhvat zakona. Shodno Poslovniku i Zakonu o Narodnoj skupštini, znate i sami da tu nismo mogli intervenisati, jer u tom delu možemo samo da pristupimo zajednički jednom potpuno novom tekstu, odnosno da pristupimo izradi jednog novog zakonskog predloga koji bi faktički uredio sve ovo o čemu smo se uglavnom usaglasili.

Postoji još nešto što bih želeo da prokomentarišem. Naravno da osuđujem i ja sve vrste zloupotrebe procesnih ovlašćenja, bez obzira od koga one bile činjene, da li bile činjene od advokata, stranaka, punomoćnika stranaka itd. Dakle, sve zloupotrebe moraju biti sankcionisane.

Međutim, ovde je suština problema ne samo na suzbijanju zloupotreba procesnih ovlašćenja, kako ste ih i vi okarakterisali, po meni potpuno pravilno, već i na onome što podrazumeva diskriminaciju. Za sada su stranke diskriminisane preko diskriminacije advokata.

Ponavljam, nije mi jasno, a ne verujem da je građanima Republike Srbije jasno, zašto bi stranka čekala još godinu dana? Godinu dana traje jedan sudski postupak. Negde značajno duže, zato što imamo mnogo starih predmeta. Ali, hajde da uzmemo da traje godinu dana. Za tih godinu dana moja stranka od mene kao advokata traži - ja što sam imao ili imala dokaza ja sam ti kao advokatu dala, ostalo pribavi od katastra da bi zaštitio moj pravni interes - ja to, koleginice, ne mogu, jer mi je ta mogućnost uskraćena. Zašto? Zato što ugovor mogu sa Katastrom da zaključim tek nakon 31. decembra 2020. godine. Onda bi, naravno, ovo je pežorativno, kao moja stranka, ćete reći - čekajte, kako vi to mene zastupate? Je li to profesionalno zastupanje? Nije. Je li to moja pravna sigurnost? Nije. Jel ja od vas očekujem da mi pružite pravnu sigurnost? Da. Sad mi odgovorite kako da je ja na neki način pružim, kad je situacija ovakva kakva jeste?

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Naravno, ne bih više vodio nikakvu, ne polemiku, nego ni konstruktivnu razmenu mišljenja, jer smo saglasni da se ne radi o kritici, još jednom, poslanička grupa SPS će podržati ovaj predlog zakona.

Moje sugestije su bile isključivo dobronamerne u pravcu poboljšanja kvaliteta zakona u budućem periodu, ništa više.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Imajući u vidu da smo imali jedan po prilično konstruktivan dijalog sa obostranim uvažavanjem i razumevanjem razloga zbog kojih se ističu određene digresije na predlog zakona, ja ću u tom duhu nastaviti diskusiju ali značajno kraće u odnosu na ono što sam danas rekao, a imajući u vidu da se radi o predlagaču koji je izneo jedan kvalitetan zakonski predlog, odnosno Predlog zakona koji je u svakom slučaju za uvažavanje.

Ovo je više sada preporuka prema ministarstvu, kao resorno ministarstvo koje bi trebalo da razmisli i o našem predlogu da u budućem periodu učinimo mnogo toga da se zakon popravi po kvalitetu.

Prvo i osnovno što bi zakonodavac, dakle mi, morali da ustrojimo, odnosno sistematizujemo, jeste kako da postavimo načela postupka pred službom za katastar nepokretnosti. Jedno od osnovnih načela je načelo javnosti. Šta to znači? To znači da svako ima pravo da ostvari uvid u javne registre i da to načelo javnosti podrazumeva istovremeno i načelo pouzdanosti u podatke koji se nalaze u tim javnim knjigama.

Međutim, zakonodavac nigde nije propisao da se to načelo javnosti u određenim slučajevima može i ograničiti ukoliko to nameću interesi koji se vezuju za interese države, ukoliko su u pitanju interesi koji bukvalno podrazumevaju zaštitu podataka ili bilo šta što bi podrazumevalo osiguranje vitalnih interesa i institucija sistema.

Ono što je jako važno jeste kako konačno postaviti pitanje tzv. "brisovne tužbe". Govorim o tužbi za brisanje podataka koji su upisani u registar, odnosno evidenciju katastra. Ako zakonodavac pretenduje da ovaj zakon i o kome mi govorimo, čiji ste vi predlagač, treba da bude procesni zakon, da sadrži procesne norme kojim se uređuje postupak, onda je krajnje logično da ta tendencija procesnog ustrojavanja zakona sadrži i obaveznost postojanja "brisovne tužbe" da bilo ko od građana Republike Srbije može ustati tužbom da se brišu određeni podaci za koje se smatra da nisu upisani u skladu sa zakonom, da nisu tačni ili na bilo koji drugi način da ih treba menjati.

Da to ne bude samo presuda kao izvršni naslov u nekom drugom postupku parničnom, pa čak i rešenje u vanparničnom postupku i tako dalje. Dakle, trebalo bi razmišljati i u tom pravcu, kako bi procesne norme bile potpune, odnosno dovoljno jasne.

E, sada kada smo govorili o onim zabeležbama, uvažena koleginice Rakić, tu sam propustio da vam skrenem pažnju na još jednu vrstu zabeležbe koja je trebala da bude obuhvaćena, a to je zabeležba postojanja ugovora, ali ne selektivnog ugovora, nego ugovora bilo koje vrste, jer je, recimo, izostavljen ugovor o bračnoj tekovini, odnosno ugovor o deobi imovine između bračnih partnera.

Ukoliko je taj ugovor prisutan u pravnom saobraćaju, on proizvodi određene pravne posledice koje mogu da imaju i te kakav značaj ukoliko nema zabeležbe o tom ugovoru. Pretpostavimo da imovina treba da pripadne bračnom drugu koji je već upisan kao titular prava svojine, a imovina ima pravnu prirodu bračne tekovine, imovine stečene u toku trajanja braka, onda postojanje tog ugovora mora biti zabeleženo. Mora da bude normirana i odredba koja kaže – ugovor, pa čak i predbračni ugovor kada bi institucionalno postojao, bio sistematizovan, morao bi da bude zabeležen i obuhvaćen zabležbama po odredbama ovog zakona.

O posledicama nepostojanja zabeležbe ne treba čak ni da govorimo. One su veoma, veoma ozbiljne. Prema tome, i ove vrste zabeležbe ne bi trebalo da zaboravljamo kada je u pitanju normiranje onoga što podrazumeva obuhvat zabeležbi.

Na kraju, ono što bi trebalo da se vezuje, opet za koga, ako ne za advokate, jer o njima se non-stop komentariše, kada se prilaže punomoć u postupku upisa prava promene u Službi za katastar nepokretnosti, u tom smislu na tom punomoćju bi trebalo da se naznači status punomoćnika. Da li je punomoćnik fizičko lice ili je punomoćnik profesionalni zastupnik kao advokat u smislu jasne legitimacije pred organom.

Zašto? Zbog toga što je ovaj zakon usko povezan sa odredbama Zakona i o besplatnoj pravnoj pomoći i u pružanju pravnih usluga. Jer, ako govorimo o besplatnoj pravnoj pomoći na koju građani imaju pravo, a advokatura dužna da to plasira, odnosno u obavezi je da to građanima kao korisnicima pravnih usluga omogući, onda je jako važno kako će punomoćje u ovom postupku biti navedeno, odnosno definisano kako bi građani bili sigurni da to pravo mogu da ostvare, jer neće advokat moći posle da zloupotrebljava svoja procesna ovlašćenja i da naplaćuje nešto što je već predviđeno u okviru besplatne pravne pomoći.

Tako da, moglo bi se i u tom pravcu eventualno postaviti pitanje onog obuhvata zabeležbi o kome smo danas govorili, koji će svakako u nekom budućem periodu imati, nadam se, svoje mesto u zakonu, ako ne u ovom, onda u budućim izmenama i dopunama.

Još jednom podrška i hvala na razumevanju.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Nakon nedavno održanih izbora na teritoriji Kosova i Metohije promenjena je vlast, ali nažalost nije promenjena politika privremenih institucija u Prištini. Politička retorika i politički vokabular ostao je isti. Novi premijer Kosova Aljbin Kurti daje izjave koje nisu u duhu pravilnog razvoja svih delova Kosova, već se i dalje diskriminišu oni delovi Kosova koji su naseljeni srpskim stanovništvom. S druge strane, politika koju vodi novi premijer Kosova nije u duhu stabilizacije i mira na teritoriji celog regiona. Naprotiv, Aljbin Kurti izjavljuje da je balkanski mini Šengen srpska namera da se formira četvrta Jugoslavija i da je navodno takva ideja opasnost za Kosovo. Osim toga, Aljbin Kurti zagovara protivljenje svemu onome što se pojavljuje kao krajnje korisno, dobronamerno u pogledu razvoja ekonomskih odnosa, u pogledu ekonomskog i privrednog približavanja i zbližavanja svih zemalja na teritoriji Balkana. Očigledno je da na Aljbina Kurtija trenutno ne deluju ni krajnje odgovorne i nadamo se principijelne izjave specijalnog izaslanika predsednika SAD-a Trampa Ričarda Grenela o tome da se ni u kom slučaju ukidanje taksi ne može vezivati za nekakav reciprocitet, a da se takse moraju obavezno ukinuti.

S druge strane, imamo jednu jako odgovornu, jednu jako posvećenu politiku koju sprovodi predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, a koja se vezuje prevashodno za zaštitu interesa srpskog stanovništva na Kosovu, koja se vezuje za razvoj ekonomske saradnje, za uvođenje malog Šengena, za ekonomsko približavanje i, ono što je najvažnije, za stabilnost i mir na teritoriji Balkana, odnosno u regionu Balkana.

Ono što je Srbija do sada uradila je mnogo, Srbija radi još više, insistira na normalizaciji odnosa, ali ne želi ni u kom slučaju da poklekne pred bilo kakvim ucenama, niti želi, niti ima nameru, niti hoće da se stavi u položaj bilo kakvog ponižavanja ili ugnjetavanja bilo s koje strane ono dolazilo.

Zbog toga se postavlja pitanje – da li je dovoljna jedna vrsta pritiska koju trenutno američka administracija sprovodi prema rukovodstvu privremenih institucija na Kosovu, da se konačno prihvati mogućnost da dođe do početka pregovora u cilju postizanja sporazuma, kako bi se konačno normalizovali odnosi između Beograda i Prištine?

Moje drugo pitanje se upućuje Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, jer je ovo ministarstvo u zadnje vreme učinilo mnogo i ima izuzetne rezultate u svom radu kada je u pitanju razvoj lokalnih samouprava i kada je u pitanju afirmacija funkcija, odnosno nadležnosti koje lokalne samouprave sprovode.

Veliki broj zakona koji su ovde usvojeni na predlog Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave je dalo već u praksi dobar rezultat u pogledu procesa modernizacije nabavke svega onoga što je korisno za model e-uprave, modernizacije javne uprave, stvaranje jedinstvene baze podataka, uvođenje centralnog registra stanovništva i svega ostalog.

Ovo ministarstvo je uspelo da obezbedi 520.000.000 dinara, kao budžetski fond za lokalne samouprave i to od pre tri godine. Pre desetak dana je raspisan konkurs na koji mogu aplicirati lokalne samouprave koje imaju kvalitetne lokalne projekte. Ono što je za pohvalu jeste i prvi put uvedena nagrada za najbolju lokalnu samoupravu u 2019. godini i to je javni poziv za koji je obezbeđena suma od 10.400.000 dinara.

Postavljam pitanje, ministru Ružiću, za koje projekte lokalnih samouprava će se koristiti sredstva ovog budžetskog fonda u 2020. godini? Da li su efekti trogodišnjeg iskustva budžetskog fonda za lokal merljivi i da li su u tom pravcu postignuti rezultati? Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva, Državnog veća tužilaštva, na samom početku izlaganja, u vezi tačaka dnevnog reda o kojima danas raspravljamo, ja vam ukazujem da uz ovu diskusiju želim da afirmišem ono što je dobro u ovim predlozima, skrenem pažnju na neke anomalije koje se pojavljuju već duže vreme, kada su u pitanju primene pravilnika i pravilnici o vrednovanju rada sudija, a istovremeno da dam podršku za predložene kandidate onako kako ste ih danas predložili.

Uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva, imajući u vidu da vam je poznato da Pravilnik o kriterijumima, merilima, postupku i organima za vrednovanje rada sudija i predsednika sudova je komplementaran sa pravilnikom na osnovu koga vi donosite odluke o kandidatima koje prelažete za sudije, moram da skrenem pažnju da postoje brojni problemi koji se vezuju upravo za ovaj pravilnik. Nisu mali i izazivaju teške posledice.

Zašto ovo govorim? Govorim zbog toga što upravo po ovom pravilniku kod vas dolaze predlozi kandidata koje naknadno vi ocenjujete po pravilniku na osnovu koga dajete konačnu ocenu na osnovu koje se ovde u Skupštini Republike Srbije odlučuje o tome ko će biti nosilac pravosudne funkcije.

Dakle, ovaj pravilnik, kao i prethodni Pravilnik o vrednovanju rada sudija je na neki način generator da li ćemo izabrati dobrog ili lošeg sudiju, doduše, na osnovu ovog pravilnika, ne mi, nego Visoki savet sudstva, ali se postavlja pitanje validnosti ovog pravilnika.

Uvaženi kolega Jovičiću, u Pravilniku, i to u članu 16. ovog Pravilnika, stoji da se merilo kvaliteta rada sudija koji postupaju u postupcima, ovde u drugostepenom postupku, radi se, dakle, o sudovima drugostepenim ili sudovima republičkog ranga, ocena, vrednost njihovog rada vezuje za vreme izrade odluka. Pa se kaže da je uspešan, i to izuzetno uspešan onaj sudija koji je izradio iznad 80% odluka u roku od 30 dana, a ostale odluke u roku od 90 dana.

Uvaženi kolega Jovičiću, saglasićemo se sa jednom činjenicom koju ni vi ni ja ne možemo dovesti u sumnju, a to je – da li je moguće da se Pravilnikom derogira zakon? Vreme izrade odluke od 30 dana je suprotno odredbama Zakona o parničnom postupku. Zakon o parničnom postupku propisuje rok za izradu odluke od osam dana, a u složenim predmetima je moguće dodatno 15 dana dozvoliti da se izradi odluka, to znači najviše 23 dana. Onda mi recite zašto je ovim pravilnikom pogažen Zakon o parničnom postupku i rečeno je da se može odluka izraditi u roku od 30 dana i čak da se sudija oceni izuzetno uspešno?

Znači, povređen je Zakon o parničnom postupku, prekoračen rok od 23 dana, on je uradio odluku u roku od 30 dana, a kaže – ostale odluke čak u roku od 90 dana. Zar je moguće da je nekom potrebno tri meseca da izradi presudu? Da li to treba da trpe oni na koje se odluka odnosi? S obzirom na dostupnost pravdi i dostupnost sudovima, na ovo će da reaguju građani, i to je logično. Postavlja se pitanje da li je uopšte ovaj pravilnik zakonit, odnosno ustavan, jer on je na neki način grubo pogazio odredbu Zakona o parničnom postupku koja je imperativna norma.

Dalje, ono što je vrlo problematično, kaže – ukoliko je izradio u roku od 30 dana, dakle, u nezakonitom roku, odluke u procentu od 80%, ocenjuje se izuzetno uspešno. Šta ćemo sa sudijom koji je uradio sa 100% ili 120%? Pa i on se ocenjuje sa izuzetno uspešno. Da li postoji tu veliki paradoks? Po meni, postoji. Zbog čega? Pa zbog toga što ovaj radi sa 80%, u kontinuitetu će raditi 80% odluka, gomilaće mu se predmeti, rašće mu predmeti, doći će do ogromnog broja predmeta. I šta se dešava u praksi, uvažene kolege? Pa onda predsednik suda od njega mora da oduzme predmete kako bi ga ažurirao i daće ovom sudiji koji radi sa 120% ažurnosti.

Šta to znači? To znači da će onaj dobar sudija ili uspešan sudija biti stalno zatrpavan predmetima loših sudija. I ko je tu stimulisan? Ni jedan ni drugi. Ovaj je destimulisan samom činjenicom što je loš, zbog toga što nije izradio odluke u rokovima, u tom roku u kom treba da izradi odluku.

Nažalost, ima veliki broj starih predmeta, što znači da se ne poštuje čak ni program o rešavanju starih predmeta, i na taj način oslobađaju sudovi od starih predmeta.

Šta je dalje destimulativno? Destimulativno je što se ovom sudiji koji nema ažurnost, čak se kaže, da ukoliko mu je vreme izrade odluke 30 do 90 dana, opet problematičan, ukoliko je uradio 55% do 80% odluka, ocenjuje se uspešno. Znate šta, stvarno je apsurd neverovatan, da bude uspešan, ili izuzetno uspešan ako je uradio pola odluka, ili do 80%, odnosno nešto malo iznad 80% odluka. Anomalija je neverovatna. Za to vreme njemu će se dati najbolji stručni saradnici koji će ga pokušati ažurirati, koji će pokušati podići njegov kvalitet rada, a onda će ove dobre sudije, koje imaju izuzetan procenat uspešnosti, ostati bez stručnih saradnika koji im pomažu, ili će imati, kako se to figurativno kaže, pola saradnika.

Ko je onda ovde stimulisan? Ja da sam sudija i da radim sa 100%, 120% predmeta, ja bih razmišljao uopšte da li da se kandidujem da idem u neki viši sud, odnosno da podnesem molbu da apliciram za neki viši sud, zbog toga što očigledno neću biti objektivno ocenjen. Mogu da radim neuporedivo mnogo, ali će zato onaj kolega koji je radio neuporedivo malo imati isti status kao ja.

Mislim da tu postoji jedna vrsta diskriminacije koja se ovim Pravilnikom generiše. Samo moram da skrenem pažnju, ovo nema nikakve veze sa vama ni sa Visokim savetom sudstva, ovo ima veze sa Pravilnikom, i ovaj Pravilnik mora da se menja, jer ukoliko se ovaj Pravilnik ne promeni, onda će ove anomalije da traju i dalje.

Reći ću vam koje su sledeće, posledične ovome sledeće anomalije. Istu zaradu imaju i sudije koje rade sa ocenom uspešno 55% ili 80%, i sudije koje rade izuzetno uspešno sa 100%, ima i ovaj 100 hiljada platu i ovaj 100 hiljada platu, i ovaj će da radi godinama, godinama tako, i ničim neće biti sankcionisan, i jednostavno, će doći u situaciju da bude predložen za kandidata i da ga Visoki savet na neki način i afirmiše, tako što će njegovu molbu za nosioca pravosudne funkcije u nekom višem sudu prihvatiti, i na taj način dolazimo u situaciju da se diskriminiše onaj koji izuzetno uspešno radi.

Zašto? Zato što vi nemate podatke koji se vezuju za ovakav rad sudije. Siguran sam u to da nemate, jer nemate u ličnom listu ove podatke. U ličnom listu sudije nigde ne piše od sudije Pere je oduzeto 20 predmeta, jer je dozvolio da ima preko 500 predmeta u radu, i dodeljeno je to nekom drugom sudiji. To nigde ne piše u ličnom kartonu, i vi to ne vidite. Samim tim što vam je to negde zamagljeno, onda dolazimo u situaciju da postoji prostor, bez vaše krivice za voluntarizam, za subjektivnost, za bilo šta drugo. Šta se dešava? Dešava se da nekad se upravo na osnovu ovog Pravilnika izabere sudija koji ni u kom slučaju nema onaj kvalitet i procenat uspešnosti kao dobre sudije.

Šta je problem? Problem je u tome što smo mi ovakvim normiranjem, ovakvim Pravilnikom dozvolili da niko ne trpi sankciju. Da smo regulisali pitanje kažnjavanja, pa da se kazni sudija koji neuspešno radi sa 20% od zarade, a da se sa tih 20% nagradi onaj koji uspešno radi, ne bi se dirao fond plata, fond zarada bi ostao isti, ne bi se apsolutno ništa promenilo, ali bi onda onaj koji je neuspešan shvatio da mora da podigne kvalitet svog rada, a ovaj koji bude nagrađen će biti i te kako stimulisan da dalje dobro radi. Međutim, takav način normiranja, nažalost ne postoji.

Ono što takođe, kada govorimo baš o vrednovanju rada sudija, postoji kao problem jeste sledeće. Dolazimo u situaciju da kada su u pitanju rešavanje starih predmeta, imamo predmete koji su stari po tri, pet, deset godina. Program rešavanja starih predmeta nalaže da se svi sudovi oslobode starih predmeta. Hajde sada da budemo potpuno objektivni, realni, da li je taj program o rešavanju starih predmeta ispoštovan? Donekle, da, ali u onoj meri u kojoj je morao da bude ispoštovan nije. Tu imamo samo sudove republičkog ranga koji ovaj program starih predmeta dosledno primenjuju, mislim na programe rešavanja i rešavaju ih, ali šta to vredi kada sudije prvog stepena i sudovi prvog stepena i dalje gomilaju predmet. I dalje imate sudije koji su zaduženi sa više od 500 predmeta u radu, vi ste toga svesni i ja to znam, ali se taj problem pojavljuje iz godine u godinu i ni u kom slučaju se ne dešava ništa što bi radikalno preseklo tu pojavu koja podrazumeva ne ažurnost sudova, a samim tim i nepoverenje građana u sudove kada je u pitanju brzina odlučivanja i brzina izrade odluka, odnosno zakonit rok za izradu odluka.

Dalje, ono što je jako važno istaći jeste činjenica da prilikom vrednovanja rada sudija, moramo imati u vidu još dve činjenice. Prva činjenica, kvalitet rada sudija ste vi uvek dobro opservirali i ocenili. Kvalitet rada sudija podrazumeva mali broj ukinutih presuda, što znači da je on kvalitetno radio, što znači da su njegove presude potvrđene i samim tim da ta presuda na zakon opstaje zbog čega građani treba da budu sigurni da je sud doneo zakonitu i pravičnu odluku.

Postavlja se pitanje kada se pogleda statistika koliko je sudija sa velikim brojem ukinutih presuda, a da su te sudije i dalje bez bilo kakve sankcije. Kada govorim sankcije, govorim u tom smislu kako podiće ažurnost s jedne strane, s druge strane kvalitet njihovog rada. Kvalitet njihovog rada se meri kroz kvalitet njegove odluke, kroz kvalitet njegove presude. Da li je presudio po zakonu, da li je primenio materijalno pravo, da li se ogrešio o procesne norme, dakle, da li je doneo zakonitu presudu.

Uveren sam da postoji ne mali broj sudija, ne želim da generalizujem, postoje oni i to većina njih koji jako uspešno rade, ali postoje sudije koje i dalje sa ovakvim performansama, da ih tako nazovem, kvalitetima, ostaju kao nosioci pravosudnih funkcija. Za to vreme ni predsednici ni bilo ko drugi u sudovima ne pokreće bilo šta protiv takvih sudija za koje očigledno da svoju pravosudnu funkciju ne obavljaju na način kako im to zakon nalaže.

Ono što je važno za predloge kandidata, želim da istaknem nekoliko dobrih ocena i da na neki način podržim sve ono što je ovde predloženo, imajući u vidu da je moj prethodnik ukazao na neke predloge za koje smatra da su dobri, tako ću i ja na isti način oceniti jako dobrim predlozima kandidate koje je predložilo Državno veće tužilaca, konkretno se radi o Osnovnom tužilaštvu u Užicu, za zamenika Osnovnog suda Užice. Zatim, za sudije Privrednog suda u Užicu i Privrednog suda u Beogradu. Zašto ovo govorim? Jako je dobra praksa, što se konačno posvećuje pažnja onim kojima ta pažnja treba uvek da se posveti, a to su stručni saradnici u sudovima. To su ljudi koji godinama, decenijama pa i više rade mnogo poslova kojim zamenjuju poslove sudija. Preuzimaju na svoj teret ono što sudija radi. Donose, odnosno izrađuju izuzetno kvalitetne odluke. Mi kad čitamo vidimo potpis sudije Pere Perića ili Mike Mikića, iza te presude stoji ime i prezime sudije, ali u suštini tu presudu izradio na izuzetno kvalitetan način stručni saradnik.

To je nešto što je činjenica koja se ne dovodi u sumnju. Zbog toga stoji podrška vama što ste upravo takvim našim kolegama dali šansu i ja se nadam da će to poverenje koje mi ukazujemo izborom za nosioce pravosudnih funkcija da će oni to poverenje opravdati. Zašto? Zato što su dugogodišnjim radom kao stručni saradnici u sudovima pokazali svoj kvalitet.

Sada tu postoji jedan problem, što se dešava da su i ocene koje se daju od strane kolegijuma sudija, odnosno, možda ću pogrešiti, da me ispravite, da tako je, što se i te ocene daju dosta rastegljivo, odnosno fleksibilno, pa se i za stručne saradnike, čini mi se da je ocena – naročito se ističe, pa se i za stručne saradnike, upravo ovako kako sam ukazivao na anomalije u pravilniku o vrednovanju rada sudija – naročito ističe, prilično rastegljivo daje ocena bukvalno svima i onima koji imaju izuzetan uspeh u radu i onima koji taj uspeh ne iskazuju.

Vi to ne možete da vidite, jer vi niste u tom sudu i onda ne možete da to ocenite, ali to mora da oceni predsednik suda, ali predsednik suda zbog solidarnosti, pa i one sudije koje su kolege, kažu – daćemo svima ocenu – naročito se ističe. Šta to znači? To znači daću ocenu – naročito se ističe, i kolegi koji je radio pet odluka, pet presuda i kolegi koji je radio 55 presuda i obojica – naročito se ističe. Kod vas to ne može da se vidi.

Ja sam sada možda malo banalizovao ali je to istina. To su činjenice i onda imamo situaciju u kojoj su sa ocenom – naročito se ističe i dobar i loš kandidat, a onda smo i mi kao narodni poslanici donekle u nekoj vrsti zablude, da li sada predloženog kandidata podržati ili ne podržati. Na osnovu ovih predloga mi ćemo vama dati podršku to nije sporno. Da li su te podrške naše zasnovane na argumentima, to je sada veliki znak pitanja.

U svakom slučaju, ja sam uveren, i sa stanovišta struke kojom se bavim, da su ovi kandidati koji su ovde predloženi jako dobri kandidati.

Pomenuo sam Užice, pomenuo sam Privredni sud Beograd, pomenuo sam stručne saradnike. Recimo, za Privredni sud u Beogradu su uglavnom stručni saradnici Privrednog apelacionog suda, izuzetno dobri. Jedan je stručni saradnik Vrhovnog kasacionog suda, Marko Radović, izuzetan mlad pravni stručnjak, jedan možda od najboljih.

Tako da, sve ovo što je predloženo, zaista uživa podršku jer je utemeljeno i iskustveno je utemeljeno, ja tu nemam apsolutno nikakav problem. Recimo, Andžić Marija u Užicu, u Privrednom sudu u Užicu, Marija je takođe, imamo kandidate koji su jako dobri, ali uvažene kolege iz Državnog veća tužilaštva i Visokog saveta sudstva, bez namere da prevaljujem krivicu na vlast, postoji mnogo situacija i mnogo prostora gde dođe do toga da mi imamo kandidata koji je lošiji u odnosu na kandidata koji je mogao da bude predložen. Opet govorim, ne prevaljujem krivicu, govorim zbog toga što je dato loše normiran način ocenjivanja i sudija i stručnih saradnika.

Ukoliko se ne pristupi promeni ovih pravila, onda ćemo mi i dalje biti u velikom problemu, onda ćemo mi i dalje dolaziti u situaciju da, pošto ovde ima mnogo onih koji nisu pravnici, koji nisu advokati, koji nisu deo pravosuđa, dolaze u situaciju da kaže – podržavamo, nema problema, verujemo, ali će zato biti na pravdi Boga oštećen onaj koji je svakako imao i šansu i priliku i potpuno osnovanu, potpuno opravdanu, nije je dobio a samim tim nije mogao ni da je iskoristi.

Ja vam se predsedavajući zahvaljujem, vama hvala na pažnji. U svakom slučaju podrška za predložene kandidate stoji. Ovo što sam ukazao je krajnje dobronamerno. Ovo što sam ukazao samo sam istakao sa jednom iskrenom željom da se ubuduće ovakve anomalije ne pojavljuju i verujem da će tako biti. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Imajući u vidu da u prethodnom trošenju vremena, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, nisam istakao ono što mi se čini kao neka vrsta kolegijalne dužnosti. Naravno, podrška nije sporna i podrška predlozima koje ste vi izneli pred nas, kao narodne poslanike, je više nego osnovana.

Moram samo da istaknem nešto što građani Republike Srbije treba da znaju kada je u pitanju privredno pravosuđe. Neće mi zameriti one koje neću pomenuti i ne želim nikog da diskriminišem, niti bilo koga da favorizujem, ali kada je u pitanju izbor za privredni sud, odnosno Privredni sud u Beogradu, moram da istaknem da je jedan kontinuitet dobre prakse, jako dobre prakse, činjenica da se iz Privrednog apelacionog suda u Beogradu afirmišu kandidati koji su stručni saradnici za ovaj sud i koji su do sada više puta opravdali poverenje izbora.

Moram ih još jednom pročitati, jer sam napravio jedan lapsus. Kolega Jovičić me je ispravio, ali ću taj lapsus sad i javno ispraviti. Marko Radović nije stručni saradnik, nego sudijski pomoćnik u Vrhovnom kasacionom sudu. Olga Đurađević je sudijski pomoćnik u Privrednom apelacionom sudu. Dragana Ivanović je sudijski pomoćnik u Privrednom apelacionom sudu. Tamara Marković je sudijski pomoćnik u Privrednom apelacionom sudu. Mirjana Milanović je, takođe, sudijski pomoćnik u Privrednom apelacionom sudu, kao i Maja Stokuća i Ljiljana Čolić.

Radi se o izuzetno dobrim predlozima. Drage kolege, i moj uvaženi prijatelj, kao član Visokog saveta sudstva i predsednik Odbora za pravosuđe, Petar Petrović, svi zajedno ste odlučili na najbolji mogući način i u tom smislu imate punu podršku.

Naravno, ja moram svoje Užice uvek da istaknem zato što je to grad koji je uvek imao rasadnik sjajnih nosilaca pravosudnih funkcija. U ovom slučaju za Privredni sud u Užicu to je Marija Kojadinović, a pomenuo sam već predlog kandidata ispred Državnog veća tužilaštva.

Ovo je odličan način kako izbegavamo bilo kakve dileme, bilo kakve nedoumice oko pravih kandidata i da nam se više nikada ne desi ono što nam se nedavno desilo na Odboru za pravosuđe kada smo na sreću dobili ukazivanje na probleme koji se vezuju za pojedine predsednike, odnosno kandidate za predsednike sudova. Lično mislim da Visoki savet sudstva ne može po zakonu opozivati svoju odluku o predloženim kandidatima, niti je to moguće, niti opet Odbor za pravosuđe ima nadležnost da može da nameće stav, odnosno daje nalog Visokom savetu sudstva.

Moj predlog je bio da se kroz eventualna osporavanja predloženih kandidata dođe do konačnog rešenja, jer, uvaženi kolega Jovičiću, uveren sam da delite moje mišljenje da ne treba da trpe oni kandidati za koje apsolutno nemamo ni jedan jedini problem, koji u potpunosti ispunjavaju sve uslove u pogledu dostojnosti, u pogledu stručnosti i u pogledu kvaliteta i u svakom drugom pogledu. Zašto bi oni trpeli zbog onih koji su se stvarno ogrešili o pravosudnu funkciju, ogrešili se o etiku, ogrešili se o moral, ogrešili se o bilo šta što ni u kom slučaju njih ne kredibiliše da budu nosioci pravosudnih funkcija?

Uveren sam da će Visoki savet sudstva svoju odluku održati na snazi, odnosno nemoguće je drugačije po zakonu rešiti, jer novi konkurs ili bilo šta nas odugovlači i usmerava u jednom pogrešnom pravcu, a to znači da ćemo status vršilaca funkcija zadržati neodređeno vreme, a to je na štetu i pravosuđa, a samim tim i građana Republike Srbije. Zbog toga bih voleo da najverovatnije novi saziv Skupštine Republike Srbije što pre odluči, kako bi se izbegla jedna, po meni, anomalija, a to je da Srbija bude, kada je pravosuđe u pitanju, u statusu vršilaca funkcija dugi vremenski period. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Svoju diskusiju ću početi od ovog tzv. prvog korpusa predloga zakona o kojima raspravljamo. Moram odmah da istaknem da ovaj način na koji su predloženi zakoni daje nama za pravo da možemo da kažemo da se dodatno poboljšavaju, ne samo izborni uslovi, već da se i stimuliše demokratski proces u Srbiji.

Demokratski pluralizam, koji se na neki način sistematizuje izbornim zakonima u vezi kojih vodimo raspravu, daje mogućnost svim političkim strankama koje se izbore za mandate u parlamentu da artikulišu svoje političke poglede i zbog toga ne postoji ni jedan jedini razlog niti postoji opravdanje za izostanak iz demokratske rasprave, iz dijaloga, iz sučeljavanja mišljenja, naročito političkih stavova, što, nažalost, nije prisutno u ovom domu.

Političke stranke koje su se opredelile za vaninstitucionalnu borbu, pa makar to bila ulica, do sada nisu prepoznale ili nisu želele da prepoznaju da ostrašćenost mora biti zamenjena dijalogom, da destrukcija mora biti zamenjena dijalogom, da malicioznost i sve ono što politički odvodi u suprotnu stranu u odnosu na demokratski način borbe opet jedina alternativa jeste dijalog.

Mi smo se danas ovde, većina govornika koji su učestvovali u ovoj raspravi o izbornim zakonima, pozivali na dijalog, i to je u redu. Nije demagoški pristup iskreni pristup, hajde da krenemo putem dijaloga. Međutim, očigledno je da jedan deo opozicije, sad neću da kvalifikujem u celinu opoziciju koja nije ovde, namerno iz određenih političkih razloga urušava upravo ovo što podrazumeva postulate demokratskog dijaloga, odnosno političke debate i, malopre kako sam to na samom početku rekao, demokratskog pluralizma. Da li je to dobro ili nije dobro za državu Srbije, to će vreme pokazati.

Na kraju krajeva, i oni koji su se opredelili za takav vid borbe će vrlo brzo dobiti ocenu, ocenu od građana Republike Srbije na izborima i tada će se odmeriti i njihov potencijal i njihov ugled kod građana Republike Srbije. Za razliku od njih, mi smo tu gde jesmo, vodimo političku debatu, raspravljamo o svemu onome što je u interesu građana i to je jedini način na koji narodni poslanici koji predstavljaju građane Srbije treba da politički deluju.

Mislim da su rešenja u predloženim zakonima jako dobra. Spuštanje cenzusa sa 5% na 3% u svakom slučaju doprinosi svemu ovome što sam rekao, ali bi to spuštanje cenzusa trebalo da prati srazmerno i spuštanje broja i to minimalnog broja glasova, odnosno potpisa za predaju odborničke liste kada su u pitanju lokalni izbori, jer ćemo doći u jedan paradoks, a taj paradoks podrazumeva sledeće da i jedna stranka će morati da obezbedi mnogo veći broj potpisa, nego što će ostvariti broj glasova na izborima, što je apsurd. Zato bez obzira da li postoji poslovnička mogućnost ili ne postoji, molim predlagača da ovaj paradoks na neki način ispravimo i da pređemo u jednu daleko povoljniju demokratsku situaciju kada je u pitanju sprovođenje izbornog procesa na lokalu.

Moramo sprečiti, tzv. političku trgovinu, o kojoj je govorio moj uvaženi kolega, predsednik poslaničke grupe SPS Đorđe Milićević, a ja sam o tome govorio na javnom slušanju. Dakle, to su anomalije koje se svakako moraju izbeći, jer neće biti ni poslednji put da poslanik iz ovih klupa pređe u poslaničke redove u ovim klupama, ali nažalost ne u ove stranke koje sede ovde, nego u stranke koje nemaju ni jedan jedini glas na izborima, možda se nisu ni pojavile na izborima, ali će zato biti zastupljene u parlamentu. Da li je to demokratski postulat i načelo? Nije.

Što se tiče Predloga zakona uvažene koleginice Čomić, tu ću vrlo kratko da izrazim stav poslaničke grupe SPS. Mišljenja sam da se zakonima ne može uspostaviti rodna ravnopravnost u punom kapacitetu, ali se može napraviti jedan korak ka tom cilju.

Daleko važnija od zakona je svest o emancipaciji žena, daleko je važnija svest o tome da uvažavanje osoba suprotnog pola u smislu ravnopravnosti i jednakosti ne sme biti zasnovano na matrici o ženama heroinama ili ženama koje su prepoznatljive po društvenom položaju, po stručnim referencama, po talentu i kreativnim sposobnostima. Sve to je moguće i kod žena i kod muškaraca, ali je daleko važnija emancipacija žena koje nisu ni Klara Cetkin, nisu ni Margaret Tačer, Marija Kiri, ni Šeron Stoun. Sve one koje sam sad nabrojao i naveo su samo sticajem okolnosti postale vidljive, odnosno postale su to što jesu, harizmatične na neki način. Ali, postavlja se pitanje - u čemu se one razlikuju od tzv. običnih žena koje su majke, koje su domaćice, koje su obične žene, da ne budem pežurativan i grub i servirke i higijeničarke i vaspitačice i učiteljice. Naša svest o emancipaciji tog dela žena mora da bude na tom nivou, da se upravo i one moraju uključivati u sve društvene procese u kojima smo uključeni svi ovde zajedno.

Ne vidim ni jedan jedini problem u tome, ali se ne mogu složiti sa činjenicom da, kako je to malopre istaknuto, da su sve žene potpuno slobodne da se uključe u takve demokratske, političke i sve ostale procese. Nažalost, nisu. Nisu zato što ih ne prepoznaju na pravi način. Ne vide ih. To stoji da je činjenica i u Sjenici i u Tutinu i u Novom Pazaru, vrlo mali broj osoba suprotnog pola od mog, odnosno žena koje se uključuju u procese koji se vezuju za rad na način kako mi to ovde radimo, dakle za političko delovanje.

Postavlja se pitanje - zašto? Da li im je dat dovoljan prostor? Da li im je omogućeno sve ono na šta imaju pravo gde treba da budemo jednaki i ravnopravni? Mislim da nije i u tom smislu ta svest mora da bude na daleko, daleko većem nivou od onoga što je nažalost prisutno u našoj Srbiji.

Mi u poslaničkoj grupi SPS, imajući u vidu visoki stepen uvažavanja prema našim drugaricama i damama zaista iskreno smatramo da je to jedini put da se uspostavi ono što podrazumeva ideal ravnopravnosti i jednakosti, rodne ravnopravnosti i jednakosti.

Ja vam se zahvaljujem.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Imajući u vidu da je danas na dnevnom redu Autentično tumačenje odredbe zakona, koja je izazvala veliku polemiku u stručnim krugovima, naročito u krugovima advokature i sa tog aspekta i sa tog stanovišta, kao i sa stanovišta onoga što je naša obaveza kao poslanici da iznesemo pred građanima Republike Srbije, dužan sam da iznesem neka tumačenja koja, u svakom slučaju bi bila korisna, ako ni za koga drugog, onda za nas narodne poslanike u ovom parlamentu.

Pre svega, treba poći od činjenice da bilo koje autentično tumačenje ne samo ove odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju, već bilo kojeg drugog zakona samo potvrđuje da zakon nije normiran kako treba. Samo potvrđuje činjenicu da norma na koju se autentično tumačenje odnosi nije potpuna, nije jasna, nije praktično dovoljno primenjiva i zbog toga se pribegava autentičnom tumačenju i kao čovek koji se bavi advokaturom i naravno narodni poslanik smatram da mi treba da izbegavamo praksu koja podrazumeva davanje autentičnih tumačenja, jer na taj način samo potvrđujemo da nismo uradili prethodno posao koji smo trebali da uradimo valjano i u tom pravcu preuzimam ličnu odgovornost za jedan takav pristup, jer smo očigledno propustili da reagujemo na određene odredbe zakone koje su zavredele pažnju da se na njih treba reagovati.

U tom smislu smatram da je jako važno da u buduće svaki zakon, ne samo Zakon o izvršenju i obezbeđenju, nego svaki zakon mora zavredeti daleko veći stepen pažnje kako se ne bi desio propust koji podrazumeva da u praktičnoj primeni izazivamo posledice koje su za građane Srbije štetne, jer se uvodi pravna nesigurnost, a tu pravnu nesigurnost stvara neujednačena sudska praksa.

Zašto ovo govorim? Zbog toga što čim neka odredba zakona nije dovoljno precizna i jasna, onda oni koji tu odredbu zakona primenjuju, a to su uglavnom sudovi daju različita tumačenja, različite stavove ili donose različite sudske odluke koje u svakom slučaju ne bi smele da figuriraju kada je u pitanju naravno pravni saobraćaj.

Ono što je jako važno istaći jeste činjenica da je ovo autentično tumačenje zaista popravilo nedorečenost, nepotpunost, nejasnoću i nešto što nije smelo da se desi u zakonu, jer ovim autentičnim tumačenjem odredbe člana 48. stav 6, koja inače predmet ove naše rasprave, se faktički advokatura stavlja u onu poziciju koju zaslužuje, a to znači da odnos između advokata i klijenta mora biti isključivo odnos između advokata i klijenta.

U taj odnos kao odnos poverenja ne može niko da se meša. Niko nema pravo da sistemskim ili normativnim uticajem devalvira bilo šta što dogovore advokat i klijent odnosno advokat i stranka. Zašto? Zbog toga što se odnos između advokata i klijenta, odnosno odnos advokata i stranke, zasniva prevashodno na principu poverenja, a taj princip poverenja je nešto što je inače predviđeno i kodeksom profesionalne etike advokata s jedne strane, a s druge strane odgovornošću advokata prema klijentu.

Moram, drage kolege, uvaženi poslanici, da vas podsetim da ni jedan jedini procesni zakon u Republici Srbiji, ni Zakon o parničnom postupku, ni Zakonik o krivičnom postupku, ni Zakon o vanparničnom postupku, Zakon o upravnom postupku, sve su to procesni zakoni, ni jedan jedini zakon ne predviđa da advokat mora dobiti overeno punomoćje od stranke. Ni jedan jedini zakon. Govorio sam o procesnim zakonima. Postoji jedan zakon, koji je nažalost uveo procesnu normu, to je Porodični zakon, koji u članu 221. propisuje da advokat u bračnom sporu, izvinjavam se, ne advokat nego da u bračnom sporu tužbu može podneti punomoćnik samo ako ima overeno punomoćje. S obzirom da u red punomoćnika se svrstavaju i advokati Porodični zakon je uveo jednu diskriminatorsku odredbu ili diskriminatorsku normu kako za advokate tako i za stranke.

Zašto za stranke? Iz jednostavnog razloga što stranka nema apsolutno razloga niti je dužna da trpi bilo kakve terete. Prvo i osnovno, stranka nije dužna da trpi teret troškova. Overa punomoćja podrazumeva odlazak stranke kod javnog beležnika, plaćanje naknade javnom beležniku za overu, koja bez obzira kako se god kome činilo nije mala, istovremeno izlaganje određenim neprijatnostima koje sama ta procedura podrazumeva. Zašto bi stranka trpela te troškove i zašto bi stranka bila obavezana da overava punomoćje advokatu? Jel stranka ima poverenje u advokata? Ima. Jel stranka želi tog advokata? Želi. Jel stranka ima prema tom advokatu odnos koji podrazumeva istovremeno i odgovornost advokata prema stranci? Naravno, da da.

Čisto radi činjeničnog utemeljenja ja ću se pozvati na zakone koji regulišu obaveznost advokata da poštuje sve ono što je u njegovom profesionalnom delovanju obaveza prema stranci. Hajde da pođemo od sledećeg – prvo, kodeksom profesionalne etike advokata predviđeno je nekoliko načela koja su kada su u pitanju advokati obavezujuća. Zašto? Zato što i advokati po kodeksu profesionalne etike imaju odgovarajući stepen odgovornosti.

Prvo je načelo poverljivosti. Šta to znači? To znači da pouzdanje u tajnost podataka koje je klijent preneo advokatu jeste od suštinske važnosti za pružanje pravne pomoći i ti podaci imaju kategoriju poverljivih podataka.

Sledeće jeste advokatska tajna ili profesionalna tajna, što znači da advokat ima obavezu da čuva kao tajnu sve ono što je od stranke dobio na osnovu svega što se vezuje za predmet u kome zastupa stranku. Ta tajnost obavezuje advokata da jednostavno štiti interes stranke tako što će sprečiti bilo kakvu vrstu zloupotreba, odnosno curenja informacija koje prevazilaze ono što podrazumeva odnos poverenja između advokata i stranke.

U tom pravcu postoji naravno i odgovornost kako građanska, tako i krivična, a istovremeno je bitno naglasiti činjenicu da advokati radi sigurnosti koju moraju pružiti sa strankama su obavezni da zaključe ugovor o osiguranju. Taj ugovor o osiguranju ima samo jedan smisao i jednu svrhu. To je da se stranka zaštiti tako što može nadoknaditi štetu koju prouzrokuje advokat neprofesionalnim radom. Svi advokati zaključuju tu vrstu ugovora o osiguranju stvarajući jedan fond, jednu novčanu masu iz koje se isplaćuju do određenog limita, koji je propisan zakonom, naknade štete strankama koje tu štetu pretrpe.

Kada se imaju u vidu sve ove obaveze advokata prema stranci logično je postaviti pitanje – zašto overeno punomoćje? Moj uvaženi kolega Martinović je i prepoznao ovaj problem kada je podržao autentično tumačenje odredbe člana 48. stav 6. Zakona o izvršenje i obezbeđenju. Jedna vrsta zahvalnosti u stručnom smislu reči mora da postoji zbog toga što popravljamo nešto što u svakom slučaju mora da postoji i u pravnoj regulativi, a to je da otklonimo sve nejasnoće, da otklonimo bukvalno sve ono što u praktičnoj primeni dovodi do problema, a verujte mi da problema nije malo. Ti se problemi multipliciraju sa jedne strane, a sa druge strane smo dužni da štitimo advokaturu.

Moja lična obaveza jeste i kada sam ovde da to činim i ja to iskreno i činim. Ono što je važno, važno je istaći da je u zadnje vreme ovakvih pojava neujednačene sudske prakse sve više i više.

Postavlja se pitanje – zbog čega bi bilo potrebno overeno punomoćje advokatu čak i u brakorazvodnoj sporovima? Zašto je Porodični zakon normirao jednu obavezu koju ne normiraju svi drugi procesni zakon?

Zbog čega bi punomoćnik iz reda advokata morao da ima overeno punomoćje stranke koja je učesnik brakorazvodne parnice, još uvek bračni partner, a posle presude u toj brakorazvodnoj parnici, najverovatnije više ne bračni partner, ali postavlja se pitanje – zašto overeno punomoćje? Da li je taj odnos između stranke u brakorazvodnoj parnici prema advokatu drugačiji u odnosu na građansku parnicu, u odnosu na krivični postupak, u odnosu na upravni postupak? Pa nije, potpuno je identičan.

Advokat je punomoćnik stranke i u brakorazvodnoj parnici i u krivičnom postupku, i u parničnom postupku i u vanparničnom i svakom drugom. U čemu je onda razlika? Zašto bi se advokati na taj način diskriminisali? Apsolutno nema ni jednog jedinog razloga za tako nešto.

Zbog toga bi trebalo razmisliti da i odredba člana, ako se dobro sećam 221. Porodičnog zakona, bez obzira što to nije u nadležnosti Ministarstva pravde, doživi intervenciju. Ne bih voleo da to bude ponovo autentično tumačenje, ne bih voleo da opet reagujemo na ovaj način zbog toga što smo dužni i to je naša obaveza kao narodnih poslanika da vodimo računa o kvalitetu zakona.

Kvalitet zakona će bitu utoliko bolji ukoliko ga učinimo takvim bez autentičnog tumačenja. Svako autentično tumačenje na neki način nas odvodi u neki drugi pravac, koji u svakom slučaju ne podrazumeva da smo previše odgovorni i previše ozbiljni kada je u pitanju normiranje, još u vreme predloga pa čak i nacrta zakona.

Zato apelujem i na kolege advokate koji su u radnim grupama, kada su u pitanju izrade nacrta, a kasnije i predloga zakona koji se direktno dotiču advokature, da strogo vode računa o tome da bilo koja norma koja je predviđena da bude sastavni deo zakona, bude potpuno jasna, precizna i praktično primenljiva. U suprotnom ćemo imati ozbiljne probleme.

Ono što želim da kažem jeste činjenica koju na žalost moramo prihvatiti kao takvu. Od momenta uvođenja javnobeležničke delatnosti, advokatura postaje sve više marginalizovana. Ja moram uvažene kolege, narodni poslanici da vas podsetim da advokatura jeste i mora biti nezavisna profesija. Ona funkcionalno predstavlja deo pravosuđa, jer je u funkciji pravosudnog sistema, ali je institucionalno advokatura nesumnjivo nezavisna i ne može biti zavisna ni od države, ni od bilo koga drugog.

Država nema pravo da se meša, osim naravno onog tzv. sistemskog uređenja koji se vezuje za strukturu advokature, za organizaciju advokature i za sve ono što advokatura podrazumeva u okviru svoje nezavisnosti, a to je jedini način gde država može da reaguje.

Kada je u pitanju rad advokata, kada je u pitanju obavljanje advokatske delatnosti, država nema pravo da se meša i da u tom pravcu na bilo koji način stavlja advokaturu u položaj koji podrazumeva eventualno podržavljenje advokature.

Kada sam pomenuo javnobležničku delatnost, naravno apsolutno nemam ništa protiv javnih beležnika, jer je prenošenjem javnih ovlašćenja na javne beležnike došlo do nekih, da kažemo pozitivnih pomaka, odnosno situacija koje se mogu prihvatiti kao pozitivne, a prva je rasterećenje sudova velikog broja predmeta, jer je uglavnom kompletna vanparnična materija i sudova premeštena na javne beležnike.

Međutim, šta je ono što je advokaturu poprilično dovelo u veliki problem? Advokatura je došla u situaciju pre nekoliko godina da se brani od uzurpacije određenih ovlašćenja i delatnosti. Advokatura je pre nekoliko godina bila prinuđena da se tom vrstom odbrane suprotstavi da javni beležnici uzurpiraju deo advokatskog posla i advokatura je istrajala u toj borbi. Ono što je najvažnije, resorno ministarstvo je prihvatilo i zahteve i kritike advokature, koji su bili više nego osnovani.

Prema tome, advokatura ne sme ni u kom slučaju doživeti status koji je pre nekoliko godina mogao prerasti u nešto, što podrazumeva težu posledicu, a ta teža posledica jeste i ustavna povreda statusa advokature.

Naravno, cela ova moja diskusija nije usmerena protiv javnih beležnika. Advokatura nema nameru, niti će otvarati front sa javnim beležnicima, nije to činila ni tada, neće činiti ni sada, ali advokatura će i te kako znati da odgovori na sve izazove i iskušenja koja se pojave zbog propusta u normativnom okviru, dakle, zbog propusta u predlozima zakona i donošenju zakona o kojima mi odlučujemo.

Zato smatram i cenim napore i uvaženog kolege Martinovića i kolege Đorđa Komlenskog koji su dali doprinos da na ovan način normiramo nešto što smo trebali ranije normirati, odnosno da autentičnim tumačenjem jednu normu poboljšamo po kvalitetu, dajući tumačenje koje je nesumnjivo prihvatljivo i zakonito.

Još jednom apel da ubuduće autentična tumačenja svedemo na najmanju moguću meru, dakle na onu meru gde je samo obaveznost autentičnog tumačenja takvog stepena da jedino tako, jedino na taj način možemo popraviti kvalitet zakona, odnosno dovesti zakon u praktičnoj meri na onaj nivo, stepen primenjivosti koji kod sudova neće izazivati negativne reakcije, a to je neujednačena sudska praksa, imajući u vidu da smo i onako pravosuđe doveli upravo, ne mi, nego samo pravosuđe sebe, doveli u situaciju da građani Republike Srbije očekuju pravnu sigurnost, očekuju dostupnost pravdi. Da bi to uspeli, upravo ovaj moj apel ide u tom pravcu. Nadam se da ćemo svi u tom pravcu dati svoj doprinos.

Zahvaljujem se i nadam se da će i ovom mojom diskusijom moći u nekom budućem periodu sve zakone uskladiti tako da autentična tumačenja eliminišemo. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Pa slušajući ovu krajnje populističku i demagošku priču koju je moj prethodnik ovde tako maestralno izneo, građani Srbije bi došli do zaključka da se on stvarno bori za njihova prava.

Nasuprot, građani Srbije moraju da shvate da ovo nije borba za njihova prava, ovo je borba za jeftine političke poene, ovo je borba za cenzus čak i ako se spusti, pitanje je da li mogu da ga ostvare, mislim na mog prethodnika i stranku koju on predstavlja.

Napad na advokaturu na način kako je to učinio moj prethodnik je opet jedna vrsta klasične demagogije imajući u vidu da je upravo on bio i deo advokature i deo pravosudnog sistema.

Pa uvaženi gospodine, ako je tako bajno u advokaturi, evo izvolite vratite se u advokaturu da bi stekli velike prihode na koje tako besramno ukazujete, pa se obogatite ukoliko želite da se obogatite i pod uslovom da imate dostojnost kao osnovni uslov da bi mogli da budete advokat.

Ali, ono što građane Srbije treba daleko više da interesuje, treba da ih interesuje ono o čemu je moj prethodnik govorio 30 sekundi, a 15 minuta potrošio na drugu priču, 30 sekundi je govorio o autentičnom tumačenju, a 15 minuta je potrošio na demagogiju tražeći od ratnih vojnih veterana da glasaju za njegovu stranku.

Nemam ništa protiv toga, neka bude tako i dozvolite mi samo još nekoliko rečenica. Ja sam advokat kad uđem u ovu Skupštinu i kad izađem iz nje. Za mog prethodnika ne znam. Ono što je bitno, bitno je da građani Srbije znaju da je advokatura reagovala samo onda kada je bila ugrožena. Deset hiljada i 200 advokata postoji u Srbiji. Od tih 10 hiljada i 200 advokata, veliki broj advokata nema one uslove o kojima govori moj prethodnik, bori se za egzistenciju i traži mesto kako će da afirmiše svoju struku i svoju profesiju.

Advokatura, kao branša, je jedinstvena i ostaće jedinstvena i apsolutno nikada neće dozvoliti ni podržavljenje, niti uticaj na način kako je to moj prethodnik pokušao da usmeri i to navodni revolt građana prema advokaturi. Advokatura je časna profesija.

Kada smo već kod odgovornosti advokata, za razliku od drugih komora, esnafskih komora, upravo Advokatska komora vodi veliki broj postupaka protiv advokata koji su se ogrešili i o zakon i o kodeks profesionalne etike advokata. Veliki broj njih je sankcionisan. Neki su isključeni iz advokatskih komora, ne mali broj, a to što pravosuđe nije reagovalo procesuiranjem, to ostavljam onima koji obavljaju kao nosioci pravosudnih funkcija onaj posao koji podrazumeva sankcionisanje svih onih koji su se protivpravno ponašali, odnosno protivpravno delovali, pa makar bili i nekadašnji advokati. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Ni kao advokat, ni kao narodni poslanik neću dozvoliti da se komentari o advokaturi svedu na nivo banalnosti, trivijalnosti i prizemnosti, čak i uvreda koje su izrečene od mog kolege Nemanje Šarovića.

Ponoviću, advokatura je časna i čestita profesija, a mi danas, umesto da govorimo o autentičnom tumačenju jedne odredbe, jednog člana Zakona o izvršenju i obezbeđenju se svodimo na to da prihvatamo nešto što je i bestidno i besramno od kolege Nemanje Šarovića kada komentariše advokate i advokaturu.

Advokatska profesija se ne može ni u kom slučaju devalvirati na način kako to čini Nemanja Šarović.

U samom autentičnom tumačenju smo non-stop ukazivali i to ću da ponovim - ovo autentično tumačenje nije u interesu advokata i advokata pojedinca, ovo je u interesu advokatske profesije, koja mora da se obavlja u korist građana, kao korisnika advokatskih usluga, kao klijenata, kao stranaka. Poređenje sa nekim drugim slojevima stanovništva i nekim drugim strukturama je zaista bestidno.

U konkretnom slučaju građani Republike Srbije imaju pravo da budu zaštićeni upravo sistemski, upravo zakonom, na način koji im dozvoljava da ne trpe nikakve terete, nikakva overena punomoćja, nikakve neprijatnosti, već da grade odnos poverenja sa lekarom, kao što ga grade sa advokatom.

Međutim, očigledno je da u ovoj Skupštini postoje oni koji i to što je dobro za građane ne žele da prihvate na taj način, već isključivo populizmom, već isključivo demagogijom pokušavaju da pridobiju nešto što je očigledno utopija. Utopija je izborni cenzus.

Advokatura ostaje onakva kakva jeste. I oni koji su se ogrešili o advokaturu u redovima advokature će uvek odgovarati i odgovaraju. I advokatura se zbog toga razlikuje od drugih.

A ono što je već postavljeno kao političko pitanje na koje sam smatrao da ne treba da odgovorim, ali sam dužan kao član i narodni poslanik ispred Socijalističke partije Srbije da ukažem, i pre 2012. godine i mnogo pre toga SPS je bila i ostala državotvorna stranka. Za razliku od drugih stranaka, SPS je u kontinuitetu u parlamentu i nikad nije izlazila iz parlamentarnog rada. A neka Nemanja Šarović razmisli gde je on i njegova stranka u celokupnom vremenskom periodu parlamentarnog delovanja. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se predsednice.

Imajući u vidu medijsku kampanju protiv ministra spoljnih poslova i prvog potpredsednika Vlade Republike Srbije Ivice Dačića, koju forsiraju pojedinci iz kvazielitističkih krugova, kao i pojedine partije među kojim prednjači crnogorska partija u Srbiji, o navodno neprimerenim izjavama Ivice Dačića o statusu Crnogoraca u Srbiji, u ime poslaničke grupe SPS postavljam pitanje Vladi Srbije – šta nije tačno u izjavama Ivice Dačića, kada je u pitanju status Crnogoraca u Srbiji?

Da li je tačno da u Srbiji živi veliki broj Crnogoraca? Da li je tačno da je značajan broj Crnogoraca visoko pozicioniran, kako u privredi, u javnom sektoru, naročito u politici. Da li je tačno da niko od Crnogoraca u Srbiji nije diskriminisan, da svi imaju prava koja uživaju po Ustavu Republike Srbije i da u odnosu na sve ostale građane nisu ni na koji način stavljeni u nepovoljniji položaj? Da li je tačno da u bilo kojoj od izjava Ivice Dačića, nije izneta ni jedna diskriminatorska reč, izjava, pitanje, stav ili bilo šta slično tome?

Da li je tačno da sa druge strane u Crnoj Gori, u kojoj živi blizu 30% Srba, veoma mali broj Srba je zaposlen u njihovom javnom sektoru, javnom sektoru te države? Da li je tačno da u političkim krugovima, naročito tamo gde treba da postoje oni koji su zastupljeni iz redova nacionalnih manjina, budu na adekvatan način zastupljeni? Ima izuzetno mali broj Srba ili gotovo nimalo.

Da li je tačno da je srpski jezik i srpsko pismo u Crnoj Gori ugroženo? Da li je tačno da se protiv Srba u Crnoj Gori vodi jedan neprimereni način, neću reći borbe, već odnosa koji podrazumeva, možda je gruba reč ugnjetavanje, ali u svakom slučaju nešto što ne podrazumeva poštovanje prava građana te države, odnosno Crne Gore?

Imajući u vidu da postoje činjenice koje se sve više obelodanjuju, da je Crna Gora preko svojih institucija počela da zabranjuje nešto što podrazumeva slobodu izražavanja, pa se tako zabranjuje trobojka i crtanje trobojke, koja je potpuno legitimno pravo bilo kog građanina i time se ničim ne dovodi u pitanje bilo kakvo ugrožavanje ni teritorijalnog integriteta ni suvereniteta Crne Gore, imajući u vidu da predsednik države Srbije, ministar spoljnih poslova i Vlada poštuju integritet, suverenitet Crne Gore?

Da li je tačno da i pored toga u Crnoj Gori, Srbi doživljavaju neprijatnost? Učiteljici u Baru, preti disciplinska kazna, zbog toga što je osnovcima dala zadatak da nacrtaju simbol kojim se protestvuje zbog Zakona o slobodi veroispovesti, simbola trobojka Jugoslavija. Zašto? Zato što se ta škola u Baru zove Jugoslavija.

Imajući u vidu činjenicu da se u javnosti sve više promoviše bojazan ili opasnost od represije, koju bi mogla da sprovede crnogorska vlast, jer se spremaju represivne mere, kada su u pitanju potpuno legalni i zakoniti protesti, velikog broja građana, ponoviću Crne Gore, među kojima je najviše pravoslavne veroispovesti, da se prema njima može primeniti nešto što bi bilo najblaže rečeno neprimereno, ali u svakom slučaju teški oblici depresije, sa teškim posledicama.

Na kraju, molim Vladu da li ovakva politika koju diplomatija na čelu sa ministrom i prvim potpredsednikom Ivice Dačića, sprovodi, kada je u pitanju zaštita vitalnih interesa srpskog naroda u Crnoj Gori ispravna ili ne.

Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Uvažena ministarsko sa saradnicima, ja se javljam isključivo po amandmanu i vezujem diskusiju isključivo za amandman, pa ne mogu ni u kom slučaju da prihvatim argumentaciju zbog čega bi se ovaj amandman trebao prihvatiti, imajući u vidu da nema adekvatno obrazloženje.

Radi se o sledećem. Ovde je u pitanju prostorno planiranje. Ako postoji bilo kakva barijera od zloupotreba, onda ta barijera treba da bude uređeno prostorno planiranje. Kamo lepe sreće da smo uređeno prostorno planiranje imali do sada, ne bi imali problema koji se vezuju za praktičnu primenu Zakona o planiranju i izgradnji, odnosno ne bi imali stihiju ili anarhiju u oblasti izgradnje. Ako je prostorno planiranje takvog značaja, a nesumnjivo da jeste, onda se tim pitanjem moraju baviti izuzetno stručne osobe. Da bi se taj stručni profil stekao, potrebno je ispuniti i određene uslove koji su za taj stručni profil neophodno potrebne. Između ostalih i sertifikacija, odnosno licenciranje.

Ovde apsolutno ne vidim ništa sporno da odgovorni prostorni planer mora imati odgovarajući stepen stručne spreme, stručno iskustvo i, naravno, sertifikat, odnosno licencu. A gde to stručno iskustvo može da stekne, osim na samim poslovima prostornog planiranja? Dakle, ono što je dobro normirano, normirano je upravo da se stručnim iskustvom smatra iskustvo stečeno na izradi prostornih planova. Gde bi drugo mogao da stekne to iskustvo nego na izradi prostornih planova.

Imajući u vidu da je ova odredba predloženog zakona više nego jasna, a svojom, da je tako nazovem, pravničkom imperativnošću, odnosno obaveznošpću nameće neophodnost da se u buduće, odnosno od dana donošenja ovog zakona na jedan vrlo precizan način utvrđuje ko može da obavlja ovako značajne vrste poslova. Jer, ovaj posao koji se vezuje za odgovornog prostornog planera je posao koji u oblasti planiranja i izgradnje može biti sigurno na vrhu piramide odgovornost. Zašto? Zbog toga što se upravo kroz ono što odgovorni prostorni planer uradi i potpiše, pa čak i garantuje da je njegov potpis verifikacija svega onoga što je urađeno u skladu sa zakonom, to znači preuzimanje ogromnog stepena odgovornosti da je posao prostornog planiranja urađen i legalno i legitimno.

Zbog toga smatram da ovaj amandman ne bi trebalo prihvatiti, a imajući u vidu da su se ostale kolege u nekom širem konceptu izjašnjavale o projektima i investicijama koje je država učinila, moram da istaknem jednu činjenicu koju niko neće dovesti u sumnju, a ta činjenica se vezuje za teritoriju Zlatiborskog okruga i odnosi se na Aerodrom „Ponikve“. Jedna od sigurno jako bitnih odluka koju je donela Vlada Republike Srbije jeste da se Aerodrom „Ponikve“ preuzme, odnosno da se upravljanje aerodrom izmesti iz grada, da grad nema upravljačka prava, a da ta upravljačka prava i sva ostala prava koja se odnose na Aerodrom „Ponikve“ preuzme država.

Očigledno je da se radi o jednoj odluci koja ima višestruko pozitivan značaj, s obzirom da će se u aerodrom uložiti ni manje ni više nego 20 miliona evra, a ako grešim vi me ispravite, da li je to ta cifra ili ne, imajući u vidu da grad nije imao mogućnosti, ni kapacitete, ni bilo šta drugo, da iznese teret ne samo finansiranja i ulaganja, već čak i upravljanja tim kapitalnim objektom za taj kraj.

S obzirom da veliki deo pratećih objekata i sadržaja koji aerodrom po zakonu mora da ispuni, nisu bili zastupljeni tamo gde treba da budu, pored sletno-poletne staze, odnosno piste, svih ostalih tehničkih i drugih uslova, koji moraju takođe biti zakonom zadovoljeni. Sve to grad, ni u kom slučaju nije mogao, govorim o gradu Užicu, nije mogao da iznese na svoj teret, zbog toga je taj teret odgovornosti i obaveze prema aerodromu sa pravom preuzela država.

Ono što se sa velikim stepenom poverenja očekuje, imajući u vidu i dosadašnja iskustva, jeste očekivanje građana cele teritorije zapadne Srbije, da će ova ulaganja vrlo brzo da se realizuju i da će aerodrom Ponikve, u sklopu ostalih aerodroma, odnosno u sastavu ostalih aerodroma, imati puni kapacitet i funkciju, što znači funkciju komercijalnih letova, a to je od nemerljivog značaja za sve ono što se vezuje za potrebe građana i što je u interesu građana. Kako kada je u pitanju oblast turizma, tako i u oblast razvoja privrede, privrednih potencijala i svega onoga što taj kraj trenutno nema, a sigurno je da će imati nakon realizacije ovog projekta.

Imajući u vidu, da je turizam, da kažem, jedan od primarnih projekata koji se vezuju za planove i realizaciju planova na teritoriji Zlatiborskog okruga, onda moram da skrenem pažnju da turističke destinacije, kao što su Zlatibor, Tara i Zlatar, imaju i te kako veliki značaj nakon realizacije ovog projekta, s obzirom da će i auto-putevi, odnosno putna infrastruktura morati pratiti realizaciju projekta, koji se vezuje za aerodrom, a na taj način normalno i sve ono što se vezuje upravo za turističke potencijale, doživeti punu afirmaciju.

Da ne zaboravim, da je tu jako značajno da je u blizini aerodroma, nešto što se iz godine u godinu sve više i sve bolje afirmiše, a to je lokalitet Mokre Gore, Drvengrad i povezanost sa Kamengradom u Višegradu.

Prema tome, ono što može da se kaže, kao jako dobro, jako pozitivno, to je realizacija projekta za koji se nadam da će biti vrlo brzo i da ćemo dobiti ono što već dugo čekamo, a logično je da nismo uspeli, imajući u vidu nedostatak potencijala i kapaciteta. Hvala.