Zahvaljujem se, predsedavajući.

Ukazujem na povredu člana 106. Poslovnika Skupštine Republike Srbije i molim vas da konačno ovu sednicu i našu raspravu podvedemo pod dnevni red. Razumem vašu toleranciju što ste kroz povrede Poslovnika dozvolili i repliciranje, razumem da je to u duhu jedne demokratske rasprave i sučeljavanja stavova, razumem da se na taj način i poslaničke grupe pokušavaju pred građanima Republike Srbije pokazati na način na koji u političkom smislu reči to najbolje znaju i umeju.

Ono što mi se čini da je bitno, bitno je da se mi danas vratimo tački dnevnog reda, jer građani Republike Srbije od nas očekuju da radimo svoj posao, građani Republike Srbije od nas očekuju da donosimo odluke, odnosno akte koji su u interesu građana, a mi danas imamo jako važne tačke dnevnog reda koje su isključivo personalna pitanja o kojima se krajnje ozbiljno razmatralo i molim vas da u tom duhu nastavimo raspravu, jer ova Vlada Republike Srbije i te kako vodi računa o svojim kadrovima, njihovom kvalitetu i naravno rezultatima njihovog rada. U tom smislu i ima podršku ove većine koju sačinjava većinu Skupštine Republike Srbije. Molim vas da na taj način nastavimo ovaj rad. Hvala vam.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Imajući u vidu da je nekoliko povreda pre ove što ću ja ukazati, učinjeno, čak se može reći da je u pitanju težak recidiv kada su povrede Poslovnika u pitanju, ja opet ukazujem na član 106. uvaženi predsedavajući uz veliko poštovanje koje se odnosi na vaš stav prema narodnim poslanicima da bez sankcionisanja dozvolite demokratsku raspravu.

Molim vas da ubuduće zloupotrebe Poslovnika ne dozvolite, jer to su zloupotrebe procesnih ovlašćenja, čak je i moje ime zloupotrebljeno na jedan tendenciozan način, pa je Poslovnik zloupotrebljen tako što se repliciralo umesto ukazivanja na Poslovnik.

Ja ću još jednom podsetiti i saglasiću se sa nekim od mojih prethodnika koji su jasno i glasno stavili do znanja da je vreme da se vratimo na dnevni red i da raspravljamo o onome što je jako važno.

Predlažem, jer će skratiti u potpunosti vreme za ukazivanje na povredu Poslovnika, tako što ću vam predložiti da odredite pauzu gospodine Milićeviću i na taj način sprečite dalje ukazivanje na povrede Poslovnika, jer po Poslovniku imate pravo na to, jer je i to jedna od mera kojom se uvodi red u zasedanju Skupštine. Hvala.

Zahvaljujem se.

Postavljam pitanje Vladi Republike Srbije, a ovo pitanje se više vezuje za dva ministarstva - Ministarstvo prosvete i Ministarstvo kulture.

Radi se o jednom izuzetno važnom događaju, istorijski izuzetno važnom događaju, a to je dan kada je zaključeno primirje u Prvom svetskom ratu, dan koji smo juče obeležili ne samo mi, već koji je obeležen i u Evropi i, po meni, i znatno šire, imajući u vidu posledice onoga što je Prvi svetski rat prouzrokovao, imajući u vidu sve ono što se vezuje i za geostrategiju i politiku i sve druge posledice koje su proistekle iz jednog zaista pogubnog rata, gde je Srbija i srpski narod pokazala da su odani ideji slobode, da je naš narod isključivo slobodoljubiv narod, da smo kroz žrtve koje nisu nimalo male pokazali koliko ideja slobode znači. Preko pola miliona reproduktivnog stanovništva je izginulo u Prvom svetskom ratu.

Srbija je dala velike vojskovođe, velike heroje, one koji su svojim životima, svojim radom, delovanjem, svojom borbom, svojom hrabrošću pokazali da je Srbija uvek bila na jednom jedinom putu, a to je put koji podrazumeva borbu za slobodu. I u tom pravcu ovekovečavanje istorijskih ličnosti poput Stepe Stepanovića, vojvode Putnika, vojvode Bojovića, Živojina Mišića, ima zaista istorijski značaj.

Ono što se na neki način nameće jeste da li su ono što podrazumeva tekovine Prvog svetskog rata, da li je to na pravilan, adekvatan i dovoljan način zastupljeno u društvenom životu?

Mladi naraštaj, mlada pokoljenja, moraju baštiniti tekovine Prvog svetskog rata, naravno i svih drugih oslobodilačkih ratova, i Drugog itd, ali, baštinjenje tih tekovina jeste ne samo pravo već i obaveza svih nas, prevashodno da sačuvamo istoriju od revizije, od iskrivljavanja istine, da mladi naraštaji kroz baštinjenje tih tekovina spoznaju i saznaju pravu istinu o narodnooslobodilačkim borbama, ratovima, žrtvama, jer te žrtve nisu male.

Zbog toga je pitanje jednostavno, a odnosi se na činjenicu da li je sve ono što se kroz ove istorijske događaje dešavalo na dovoljan i adekvatan način zastupljeno u prosveti, udžbenicima, kulturi, umetnosti?

Da li smo pridali adekvatan značaj nečemu što je u svakom slučaju, sa jedne strane sveto, a sa druge strane nešto što podrazumeva čuvanje istorije našeg naroda? Ako ne sačuvamo istoriju i ukoliko se ne osvrnemo iza sebe, put budućnosti neće biti tako lak i tako jednostavan. Naša obaveza, naš zadatak jeste da se istorija sačuva. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, predsednice.

Član 27. Ja bih zamolio da bez obzira što ja ne delim mišljenje da je bilo zle namere, ali moramo voditi računa o izgovorenoj reči. Ovde je grubo povređena prezunkcija nevinosti, imajući u vidu da se iznose i detalji, pa čak i inkriminacije kada su u pitanju događaji u kojima možda, ali ću ponoviti možda postoji osnovana sumnja da je izvršeno krivično delo.

S obzirom da svako ko se nalazi na javnoj funkciji mora voditi računa o izgovorenoj reči, a mi jesmo u toj poziciji i na takvom položaju, onda je jako važno kako komentarišemo pojedine događaje.

Kada je u pitanju Užice i identifikacija potencijalnih učinilaca krivičnih dela, koji za sada mogu imati samo status osumnjičenih, moramo prepustiti nadležnim organima i to je nešto sa čime sam apsolutno saglasan sa uvaženim ministrom Stefanovićem, da u konkretnom slučaju bez sprovedenog postupka i bez reakcije pravosudnih organa mi nemamo pravo da komentarišemo bilo šta.

U konkretnom slučaju bi samo izložili nekoga ko apsolutno ne treba da bude na bilo koji način doveden u vezu sa događajem, da ga inkriminišemo bez ikakvog jedinog razloga.

Mislim da i u ovom domu, ne samo ovde, bilo gde gde delujemo, postupamo, radimo, moramo da vodimo računa o tome kako pojedine događaje komentarišemo. Nije retko da su i naše kolege, javni funkcioneri, pa i narodni poslanici, upravo uz povredu prezunkcije nevinosti bili često žigosani. U ovom slučaju, mogu da budu žigosani oni koji su čak i nevini.

Bez sprovedenog postupka i analize da li postoji mogućnost da se istraga eventualno proširi i na nova lica, mi nemamo pravo komentarisati bilo šta pre nego što nadležne institucije i pravosudni organi ne kažu svoju reč.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Ukazujem na povredu iz člana 103. u vezi člana 106. Poslovnika Skupštine Republike Srbije, imajući u vidu da smo se značajno udaljili od dnevnog reda i mislim da ste dozvolili da rasprava ode u jednom drugom pravcu, naročito tamo gde apsolutno ne postoji nijedan jedini osnov za bilo kakvu kritiku kada je u pitanju ono o čemu danas raspravljamo, a to su penzioni zakoni i podrška penzionerima.

Oni koji su izneli kritiku malopre iz redova opozicije su istakli neke činjenice koje su apsolutno neprihvatljive. Pre svega, ukazivano je na to šta je to bilo do 2012. godine, pri čemu očigledno postoji neka vrsta amnezije šta je bilo posle te 2012. godine. Ko je uveo finansijsku disciplinu i finansijski red u ovoj državi, ko je stabilizovao fiskalnu politiku Srbije, ko je omogućio investiciona ulaganja, investicioni preporod u Srbiji i ko je obezbedio veliki broj radnih mesta, a samim tim i popunjavanje budžeta i to uredno popunjavanje budžeta i ko se iskreno i dostojno bori za interese penzionera u Republici Srbiji?

Sve ono što smo čuli, apsolutno ništa nije rečeno na ova pitanja koja sam ja sada postavio, osim paušalnih, proizvoljnih i bilo kakvih drugih kritika, pa je čak pomenut Ivica Dačić do 2012. godine, pri čemu opet postoji amnezija da isti taj Ivica Dačić nije doneo, kao ni sam Aleksandar Vučić kriminalni Zakon o privatizaciji iz 2001. godine, odnosno 2002. godine, po kome je na stotine hiljada zaposlenih ostalo bez posla, po kome je bilo na desetine hiljada apsolutno kriminalnih privatizacija, a na taj način oduzimanje penzionerima, kako se to narodski kaže iz usta.

To ste trebali da kažete, ko je to uradio, a ne da spočitavate onima koji su ovu državu postavili na zdrave noge, vratili je iz ponora i ono što su moje uvažene kolege i Aleksandar Martinović i Vlada Marinković rekli je nemoguće demantovati.

Mislim da je krajnje vreme uvaženi predsedavajući da komentarišemo o onome o čemu i treba da komentarišemo, a to je isključivo dnevni red, a to je isključivo zakon koji su moji prethodnici afirmisali kao zakon koji pruža podršku penzionerima, a mi smo tu da tu podršku verifikujemo kada budemo glasali za ovaj zakon.

Jedino u čemu ću se saglasiti, jedino u čemu ću biti potpuno istovetan sa razmišljanjem mojih kolega iz opozicije, jeste činjenica da je krajnje vreme da se od penzionera više nikad ne sme oduzimati. Penzionerima se mora omogućiti pristojan život, normalan život, mora im se omogućiti ono što im pripada kao njihovo stečeno pravo, moram im se omogućiti sve ono što su kroz minuli rad učinili za ovu državu i na taj način je zadužili, a država je sa druge strane dužna da im to vrati.

U tom smislu, mi treba da nastavimo današnju raspravu, isključivo o zakonskim predlozima, a ne da vodimo dnevno političke razgovore i nadgornjavanja. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Onako kako je u načelnoj raspravi na današnjoj sednici istakla ovlašćena predstavnica poslaničke grupe SPS, naravno je da SPS i naš poslanički klub podržava ove zakone i da ćemo mi u danu za glasanje, svakako, za iste glasati.

Ono što danas treba posebno istaći, jeste činjenica da ova rasprava nije u pravcu da se bilo ko ulaguje penzionerima, da na bilo koji način pokušavamo da pridobijemo njihove simpatije. Naprotiv. Naša je obaveza i građanska i patriotska i svaka druga da podržimo ljude koji su svojim minulim radom, koji su svojim angažovanjem i zalaganjem u nekom bivšem periodu, možda i ne tako davno, ali uglavnom i prilično davno, ostavili svoj trag kako bi mogli potomci da uživaju u blagodeti njihovog rada, s jedne strane, a sa druge strane da oni dočekaju spokojno i mirno svoje pozne godine života.

Sada ovo nije nikakva patetika, ovo su činjenice koje su neumitne, koje su životne i to je sve ono što nas jednog dana čeka. Međutim, postoje periodi kada su penzioneri imali izuzetno težak i status i položaj. To su periodi kada im je, ne samo oduzimano kada su svedeni na bukvalno nivo da nikoga ne uvredim prosjačkog štapa.

Danas, kada sam se javio po Poslovniku, istakao sam jednu činjenicu koju niko ne može da dovede u sumnju. To je činjenica da je od petooktobarskih promena, pa na dalje, činjeno sve što je na štetu ne samo penzionera, već građana Republike Srbije, uz izneverena očekivanja i davanje obećanja koja su predstavljala bukvalno prodavanje magle.

Tada je došlo do nečega što ni jedna država, a naročito Srbija, nije mogla tako lako da podnese, Srbija se ipak sa tim izborila. Sa čim se to izborila? Izborila se sa jednom kriminalnom okolnošću, sa jednim kriminalnim periodom koji je generisao ogroman broj nezaposlenih, gde je otprilike negde oko 10.000 preduzeća privatizovano po kriminalnom zakonu, gde su opustošene fabrike, iscrpljeni svi resursi sa kojima je raspolagala Republika Srbija, ogroman broj zaposlenih ostao na ulicama, a penzioneri bez onoga što im život znači, a to je redovnost penzija i pristojan iznos penzija koji zaslužuju da mesečno primaju.

Naravno da su građani podelili, dakle, oni koji nisu penzioneri, istu muku sa penzionerima. Ali, šta smo imali kao posledicu? Kao posledicu smo imali činjenicu da se pojavio enormno veći broj penzionisanih lica u odnosu na zaposlena lica. Enormno veći broj. Šta to podrazumeva? Podrazumeva da je nemoguće popuniti budžet i da onaj koji je radno angažovan i radno sposoban može da ostvari ona primanja koja podrazumevaju redovnost uplate u budžet s jedne strane, a s druge strane redovnost isplate iz budžeta prema penzionerima.

Taj kriminalni period je, na našu veliku sreću, prošao ali su posledice ostale. Posledice i danas lečimo i uspešno se borimo da ih, na kraju krajeva, i eliminišemo, jer ova Vlada, ovaj predsednik države je uspeo da uvede i finansijsku disciplinu i fiskalnu disciplinu kada je u pitanju naša država.

Uvođenjem te iste fiskalne discipline smo omogućili da stabilizujemo budžet, s jedne strane. S druge strane, da doprinesemo da se Republika Srbija, odnosno naša otadžbina, naša domovina pojavi kao nešto što je tlo gde će se pojaviti investicioni preporod, gde će se investicije u svakom slučaju kroz nekakav domino efekat samo povećavati i da taj investicioni trend traje i danas sa posledicama većeg broja zaposlenih, a samim tim što imamo veći broj zaposlenih imamo relaksirani penzioni fond. Relaksirani u smislu da možemo da planiramo povećanje penzija.

Redovnost isplate penzija se uopšte ne dovodi u sumnju, ali taj trend koji podrazumeva povećanje iznosa penzija moramo nastaviti i on mora biti neuporedivo povoljniji, nego što je sada. Zašto? Pa, zbog toga što su penzioneri u jednom trenutku pretrpeli najteži udar. Na svoja pleća, koliko god bila nejaka u smislu životnog doba penzionera, izdržali su teret koji je, s jedne strane, bio hrabar potez, izuzetno hrabar potez rukovodstva države, gde se nekakav radikalan rez morao povući, a s druge strane gde su penzioneri, uglavnom sa razumevanjem, prihvatili da ta hrabrost mora da naiđe na adekvatan odgovor, a to je da se na neki način jedno stanje prevaziđe uz određenu trpeljivost, pa čak i uz određene neprijatnosti koje se vezuju za umanjenja penzija, ali u svakom slučaju posle toga je došao period koji podrazumeva period boljitka, koji podrazumeva period koji će se u jednom trendu, koga mi podržavamo u poslaničkom klubu SPS, nastaviti i siguran sam da ćemo tome uvek davati podršku i nikada nećemo odustati od ovog koncepta koji podrazumeva koncept boljeg života svih penzionisanih lica u Republici Srbiji.

Kada ovo govorim želim da podvučem jednu paralelu u kojoj meri je Republika Srbija, zahvaljujući dobrim potezima rukovodstva Republike Srbije, predsednika i Vlade, uspela da sačuva stabilnost koja i dan danas postoji. Ta paralela se povlači u odnosu na državu koja je i ekonomski najveća i najmoćnija ekonomska sila Evrope, odnosno EU, a to je Nemačka.

Podsećanja radi, uvaženi kolega Goran Kovačević to i te kako dobro zna kao vrstan stručnjak, u Nemačkoj su penzije u proseku 48% u odnosu na platu ili zaradu zaposlenih lica u Nemačkoj. Nemci su se još 2012. godine odlučili na jednu meru koja svakako nije popularna, ali da ne bi ugrozili tu svoju ekonomsku snagu, da ne bi ugrozili tu svoju ekonomsku moću, morali su da njoj i pribegnu, a to je da povećaju starosnu granicu za odlazak u penziju. Tako je starosna granica za određenu populaciju stanovništva države Nemačke bila podignuta na 67 godina starosti. Centralna banka Nemačke se odlučila na ovaj korak kako bi sačuvala, kao što smo i mi sačuvali, budžetsku stabilnost s jedne strane, a s druge strane kako bi omogućila da broj zaposlenih lica i dalje ostvaruje ono što se od jedne tako snažne ekonomske države očekuje, a to je redovan priliv u budžet nemačke države.

Nažalost ili možda na sreću ta starosna granica se u Nemačkoj i dalje povećava. Kada kažem nažalost, onda tu podrazumevam neke aspekte koje svako od nas mora da prihvati kao prirodne. U Nemačkoj se sada pojavljuje trend da lica koja su rođena 2001. godine, dakle, sada stiču punoletstvo, u penziju mogu otići tek sa 69 godina života.

Hajde da budemo tu potpuno realni. Kakva je radna sposobnost lica sa 69 godina života u odnosu na znatno mlađa lica, pa hajde da kažemo čak i sa 65 godina života, jer u tom životnom dobu četiri godine nije nimalo malo. Radi se o tome što je biološki vek ograničen, a ograničenost biološkog veka nameće neke druge okolnosti i neka nova pravila, a to je i ugroženost radnog angažovanja ili radne sposobnosti i svega ostalog. Da li je to dobra mera ili ne, svako sa nekog multidisciplinarnog stanovišta, naravno, doktrinarnog, će dati svoj sud.

Ja se svakako u tom pravcu neću opredeljivati zato što nemam struku za tako nešto i bilo bi krajnje nekorektno da bilo šta u tom pravcu komentarišem, ali je bitno da je Srbija, za razliku od Nemačke, izbegla tu vrstu rešavanja problema i mi za sada nemamo potrebu da povećavamo starosnu granicu radno sposobnog stanovništva i radno angažovanog stanovništva kada je u pitanju ispunjavanje uslova za odlazak u starosnu penziju.

Sa političkog aspekta to može da bude i nepopularna mera, jer upravo podizanje starosne granice u nekim evropskim zemljama je brojne vlade koštalo njihove političke sudbine, tako što je politička sudbina tih vlada, kao što je u pitanju Italija, bila takva da su Vlade ili smenjene ili podnele ostavku.

Upravo zbog toga mislim da je ono što radi Republika Srbija, naša vlast i te kako korisno i dobro kada je u pitanju zaštita interesa kako zaposlenih sa jedne strane, samim tim i posledično tome penzionera sa druge strane.

Ono što ću na kraju istaći jeste činjenica da i ova podrška u vidu novčanog iznosa koji je opredeljen kao pomoć penzionerima ne sme da bude ni u kom slučaju poslednji naš gest i zakonsko rešenje ili sistemsko rešenje kojim se omogućava podrška penzionerima i doprinosi njihovom boljem životu kao dela populacije srpskog stanovništva, već to mora da bude naša kontinuirana aktivnost kao narodnih poslanika i ovog doma koji mi, s jedne strane, predstavljamo prema građanima, a s druge strane, građane predstavljamo ovde.

Prema tome, još jednom, uvaženi ministre, poslanički klub SPS daje podršku i mi ćemo glasati za ove zakone. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Pa, moje razmišljanje je bilo da li da se javim po Poslovniku ili za repliku, imajući u vidu da je narodni poslanik Ševarlić ovu raspravu odveo daleko od teme o kojoj raspravljamo zbog toga što je otvorio pitanja koja nemaju apsolutno nikakvih dodirnih tačaka sa predlogom zakona o kojem se raspravlja.

Međutim, s obzirom da su iznete brojne, mogu slobodno da kažem, neistine onda je veoma važno da i poslanički klub SPS zauzme stav. Kada se već pominju tabele na koje ukazuje gospodin Ševarlić, onda bi, uvaženi ministre sa saradnicima, trebalo formirati tabele koliko je zemljoradničkih zadruga otišlo u stečaj u periodu od 2002. do 2012. godine.

Koliko je zemljoradničkih zadruga bilo u jednom kriminalnom postupku privatizacije? Zašto? Zbog toga što se privatizacija sprovodila po još kriminalnijem Zakonu o privatizaciji koji je donet 2001/2002. godine sa izmenama i dopunama koje su bile do 2012. godine.

Bilo bi zanimljivo, eventualno, ustrojiti i tabele kako je došlo do devastiranja poljoprivrede na teritoriji cele Republike Srbije, a naročito u Vojvodini, kako su bukvalno uništavana poljoprivredna gazdinstva i kako su poljoprivredni proizvođači dovođeni na nivo prosjačkog štapa. Upravo u tom vremenskom periodu.

Nekako nas uvek podsete ovakve izjave koje su pod teretom amnezije, očigledno amnezije, šta se to radilo u periodu od 2002. godine pa nadalje, da bi mi mogli i morali da se podsetimo svih onih promašaja, propusta i kriminalnog delovanja koje je poljoprivredu Republike Srbije dovelo do toga do čega je dovelo, da bi tek od 2012. i 2014. godine počela revitalizacija zemljoradničkih zadruga i na neki način osnaživanje poljoprivrednih proizvođača. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Uvažene sudije i kolege, gospođo Gorevica, gospodine Pantiću sa saradnicom, poslanička grupa SPS će nesumnjivo podržati vaš predlog i u mojoj diskusiji ću pokušati da otklonim određene predrasude koje postoje kada je u pitanju vaš rad i predlaganje kandidata za nosioce pravosudnih funkcija sa jedne strane, a sa druge strane ono što smatram jako važnim jeste da se konačno prokomentariše imenom i prezimenom svako od kandidata. Ja to danas neću činiti, ukazaću samo na njih nekoliko sa stanovišta svojih ličnih, profesionalnih iskustava, kao i onoga što je stručnoj javnosti poznato.

Kada su u pitanju kriterijumi kojima se rukovodite, za razliku od medijskih eksploatacija nečega što je apsolutno neosnovano, a to su kritike na vaš rad zbog navodne ne transparentnosti, moram zbog građana Republike Srbije da ukažem na nešto što je zakonom implicitno propisano.

Dakle, radi se o jednoj imperativnoj normi, gde se u članu 69. Zakona o sudijama kaže: „Za predsednika suda može biti izabran sudija koji se nalazi na stalnoj sudijskoj funkciji, u sudu istog ili višeg stepena i koji ima izraženu sposobnost za rukovođenje i organizaciju rada.“ Hajmo da se malo pozabavimo ovim drugim kriterijumom, a to je sposobnost za rukovođenje i organizaciju poslova u sudu.

Imajući u vidu da dolazim iz profesije koja je usko vezana za pravosuđe, moram da kažem da bi se onda ovaj kriterijum mogao vezati samo za one koji imaju u okviru sudova upravo takve poslove. Organizacije posla i rukovođenje, pa su to predsednici građanskih odeljenja, pa su to predsednici odeljenja za suđenje u razumnom roku, pa su to predsednici sudske prakse itd.

Međutim, ovaj deo ili normu, deo norme, kako god hoćete, moramo malo šire tumačiti, ne možemo se samo vezati za njih, već za sve sudije tog suda, gde želimo ili gde vi predlažete, da se kandidat izabere za predsednika suda. Dakle, to može da bude i sudija u kome je na osnovu mišljenja, kolegijuma, sudija predložen, odnosno to mišljenje je važeće jer ima većinu glasova.

Hajmo onda da se pozabavimo i tim kriterijumima, a to je mišljenje kolegijuma suda. Bilo bi jako loše da ste predložili nekoga ko ima mnogo manji broj glasova od strane kolegijuma u odnosu na neke druge kandidate, jer bi onda doveli u sumnju vaš rad, predlaganje kandidata, a nas narodne poslanike, doveli u poziciju da možda glasanjem odlučimo na potpuno pogrešan način, tako što ćemo izabrati kandidata koji ni u kom slučaju ne odgovara po kriterijumima koji treba da se poštuju kada se vrši izbor kandidata za nosioca pravosudnih funkcija.

Na kraju, i ona dva kriterijuma koja se vezuju za dostavljane pisanog programa rada i rešavanja problema u sudovima je takođe nešto što se vrednuje, kao i što se vrednuje razgovor sa kandidatom, u smislu odgovarajuće ocene i kad se sve to sublimira, zbog građana Srbije ovo i govorim, daje se odgovarajuća ocena. Vi ste ocenu iskazali i mi u poslaničkoj grupi SPS se sa tim ocenama apsolutno slažemo.

Šta je najvažnije? Najvažnije je da je kompletan ovaj proces potpuno transparentan, da svako ko želi može da ostvari uvid u bilo koji deo, bilo koju fazu od ovog postupka, postupka ocenjivanja i predlaganja kandidata za izbor nosioca pravosudnih funkcija.

Prema tome, sve ono što je medijski eksploatisano, što se čak i ovde ističe kao vaš teret se ne može prihvatiti, imajući u vidu činjenice koje sam ja istakao, a koje se ne mogu dovoditi u sumnju.

Pre nego što budem nešto rekao o samim kandidatima bi trebalo reći – šta je to što njih čeka kada budu izabrani za predsednike sudova, pošto o njima sada govorim, šta je to što će morati da rade, kako će se suočavati sa određenim problemima i iste rešavati i šta mi od njih očekujemo? Hajde da budemo iskreni, ja prema vama to uvek jesam, u ime mojih kolega poslanika nikad nisam imao ni jedan jedini problem da ukažem, čak i kritički na ono što smatram da osnovano kritički treba istaći, a pohvaliti ono što je, u svakom slučaju za pohvalu.

Pre svega, nezadovoljstvo građana Republike Srbije stanjem u pravosuđu ima svoje utemeljenje i niko ne može biti srećan zbog stanja u pravosuđu ako se posmatraju neke činjenice koje takođe ne mogu biti osporene, ne mogu biti osporene argumentovano.

S druge strane, da li sudovi u tom smislu moraju poboljšati kvalitet svog rada da bi se to nezadovoljstvo, ne samo ublažilo, već i eliminisalo? Naravno da da. Tu ne postoji apsolutno ništa što bi se proklamovalo kao neka velika pamet zbog toga što problemi postoje. Postoje od 2009. i 2010. godine, kada smo imali jedan sunovrat pravosuđa, kada je pravosuđe obolelo od karcinoma koji je metastazirao i dan danas osećamo upravo posledice tog oboljenja. Nikako ga još uvek nismo izlečili, zalečili da, u postupku izlečenja jeste, ali izlečeno nije.

Šta je ono što je jako važno kada govorimo o kandidatima za predsednike sudova? Mislim da svi oni koji su danas predloženi moraju da budu svesni svojih izazova. Ja ne znam da li su to napisali u programima koje su vama dostavili kada su u pitanju njihove buduće aktivnosti u sudovima za koje žele da budu izabrani kao predsednici tih sudova, ali je nesumnjivo da ih čeka jedan ozbiljan rad i ogroman broj problema.

Prvi, rešavanje starih predmeta i eliminisanje starih predmeta iz sudova. Uvažene kolege, Goravica, Pantiću, zamolio bih vas da krajnje dobronamerno prihvatite nešto što ću sada da istaknem, a što sam siguran da će naići na vaše razumevanje jer ne možemo biti nesaglasni u tome, a to je da ovo sada što radimo je po ko zna koji izbor predsednika sudova po redu, a da pitanje rešavanja starih predmeta i dalje stoji i da ga nismo rešili. Kako ga rešavamo, nažalost? Pa, nažalost, rešavamo ga na jedan vrlo loš način, kroz lažnu solidarnost, kroz toleranciju nerada, kroz toleranciju neefikasnog postupanja od strane sudije. Da li smo, kao predsednici sudova, to metaforički govorim, bili u situaciji da znamo da naš kolega ne radi, ali tolerišemo nerad? Jesmo u milion slučajeva. Zašto, postavljam pitanje, po ko zna koji put dolazimo u situaciju da konačno pravosuđe iskorenimo od onih koji ne zaslužuju da budu nosioci pravosudnih funkcija, a afirmišemo one koji to više nego zaslužuju?

Šta mi radimo? Opet kažem metaforički mir, to rade predsednici sudova. Ako je jedan sudija opterećen svojim neradom sa preko 500 predmeta i ne može da postigne ažurnost, ne može da reši priliv, to je za njega misaona imenica, onda predsednik suda uradi nešto što je najgore, umesto podnošenja prijave protiv tog sudije, on izuzme 200, 300 predmeta, pa kaže - evo, ostaviću ti 200 da radiš, valjda ćeš se izboriti sa tih 200, a daću efikasnom sudiji tih 200, 300 njegovih, pa ti njemu nasamari da ne budem pežorativan, trivijalan, bizaran, pa ćeš ti da radiš iako si izuzetno efikasan i ažuran.

Šta je posledica? Ovaj ko nije ažuran on će svojim neradom opet nabaviti, da tako pežorativno kažem, novih 500 predmeta i imaće ih 1000 nerešenih, odnosno u radu, a za to vreme će neko ko je vredan, efikasan, ko želi da radi i da doprinosi radu suda biti opterećen velikim brojem predmeta. Da li je to pravično? Da li je to u redu što se dešava u sudovima? Svakako da nije i nikako da se tome stane na put, samo se postavlja pitanje do kada će se lažna solidarnost u sudovima pojavljivati kao nešto što opterećuje sudove? Do kada će se tolerisati, a tu mora da bude nulta tolerancija, nerad sudija? Pa, nije idilično stanje i mi smo svesni da nije idilično stanje, ali moramo zaštiti dobre sudije od loših sudija.

Što se tiče predsednika sudova njihova prva obaveza jeste da dobro organizuju rad suda, da sastave veća na adekvatan način i to tako što će veća u praktičnom smislu, u svom radu, dati najbolji rezultat, da ukoliko se ukaže problem u radu veća da se odmah interveniše, ali ono što je naša poslanička grupa stalno ukazivala i ovaj put ću ja to ponoviti, uvažene kolege, jeste činjenica da predsednici sudova nose najveći stepen odgovornosti za svoje sudove u smislu njihove ukupne efikasnosti ili nerad.

Pa, građani to najbolje osećaju i znaju ako iz istog suda, po istom činjeničnom i pravnom pitanju, iz dva veća izađu dve različite odluke što determiniše neujednačenu sudsku praksu, građane to mnogo košta, građani to dobro osećaju i koga će prvo da prozovu? Pa neće sudiju ili sudije koje su doprinele neujednačenoj sudskoj praksi, nego predsednika suda. Predsednik suda, u tom smislu, nije kriv. On ne može da utiče na nezavisnost sudije u sudu u njegovom postupanju, jer je taj sudija samostalan, ali je i medijski i u javnosti pred građanima kriv. Zašto kada nema krivice?

Zašto ja ovo govorim? Govorim upravo zbog toga što moramo posebnu pažnju da posvetimo ne samo danas predloženim kandidatima za predsednike sudova, već i o svim onim koje biramo za nosioce pravosudnih funkcija, jer ne može biti predsednik suda kriv za našu lošu odluku. Ako smo mi loše izglasali na vaš loš predlog da neko bude sudija ko ne zaslužuje, onda je to hipoteka i predsedniku suda, jer on tog lošeg sudiju mora negde da rasporedi, a to je veliki problem. Vi to kao dugogodišnji i izuzetno iskusne sudije, koje ja izuzetno poštujem i cenim, i te kako dobro znate.

Milion puta smo postavljali jedno isto pitanje. Sudska praksa kao vrh piramide, kao nešto što je filter, a jeste filter, za sve sudske odluke koje izlaze iz sudova, ima svog predsednika. Da li na mestu predsednika sudske prakse treba da bude predsednik suda? Ja sam uveren, da. Zašto? Pa, zato što je po funkciji najorganizovaniji, najstručniji i po ovim kriterijumima koje ovde deklarišemo, a koje ste vi primenili kada ste nam predložili ove kandidate, on jeste taj koji mora da vrši kontrolu nad svim sudijama.

Zašto on onda nije predsednik sudske prakse ili barem ako imamo izuzetnog stručnog sudiju koji jeste predsednik sudske prakse, onda on mora da podleže kontroli rada od strane predsednika suda i ipak odluka koja je izašla iz sudske prakse, ni u kom slučaju ne bi smela da izađe bez posebne verifikacije, odnosno saglasnosti od strane predsednika suda? To je moje lično mišljenje, možda se vi sa tim mišljenjem nećete složiti, ja nemam ništa protiv i da se sa tim ne složite, odnosno ne saglasite.

Ono što je takođe veoma važno, jeste činjenica da mi imamo situaciju u kojoj, a ovo jeste odgovornost predsednika sudova, da imamo odliv informacija iz sudova, pa stranka dobije informaciju da je odluka urađena i zna kakva je odluka, da li je pozitivna za njega ili negativna i pre nego što je ekspedovana iz suda. Ko je za to odgovoran i da li se sme tolerisati jedan takav pristup u radu da stranka sazna za odluku u kojoj ima legitimaciju, bez obzira koju, tuženog, tužioca, predlagača, protivnika predlagača, ne bitno je, ali je bitno da ta informacija dolazi do njega značajno pre nego što je izvršena dostava presude iz tog suda?

Takvi slučajevi, takve pojave nisu retke, one su izuzetno česte i nažalost opet ih tolerišemo. I pošto ću i kao govornik uzeti kratko učešće kasnije u ovoj diskusiji moram da ukažem i na vaše predloge, a ti su predlozi sadržani u materijalu koji smo dobili.

Ja moram da istaknem činjenicu da su ovo predlozi koji su za uvažavanje, koji su za poštovanje, kako sa stanovišta biografija koje su ovde navedene, tako i sa stanovišta onoga što su ovi kandidati za predsednike sudova za koje su predloženi iskazali u svom radu.

Lično, nemam pravo da komentarišem sve, a mogu da kažem da u ime poslanika SPS podržavamo sve ove predloge zbog toga što smo uvereni da ste prilikom predlaganja imali u vidu njihov kvalitet, što je za nas najvažnije. Sve ostalo što sam govorio je manje bitno u odnosu na ovu generalnu normu, a to je da ste imali u vidu njihov kvalitet. Mi to poštujemo i cenimo zato što smo uvereni da ste taj kvalitet imali u fokusu na prvom mestu.

Ja ću nekoliko imena pomenuti jer sam dužan da ih pomenem zato što i sa stanovišta onoga što radim, a moja je profesija vezana za pravosuđe, upoznat sam sa pojedinim kvalitetima pojedinih kandidata iz ovog predloga. Sudija, do sada vršilac funkcije predsednika Privrednog suda u Užicu, Miljko Mićović, radi se o kandidatu koji nesporno ima sve kvalitete da bude izabran za predsednika tog suda za koga je predložen, a to je Privredni sud u Užicu. Sudija Duška Ilić, sudija Privrednog apelacionog suda, predložena za predsednika Privrednog suda u Kraljevu, nesporno da ima kvalitete da bude izabrana za predsednika Privrednog suda u Kraljevu.

Zadržaću se sada ovde. Oboje kandidata sa stanovišta struke uvažavaju veliko poštovanje. Sudija Mićović koji je svoju edukaciju počeo, mislim na stručnu edukaciju, u sudovima opšte nadležnosti, završio u Privrednom sudu kao respektabilnom Privrednom sudu u Užicu prvog stepena i pokazao se kao neko ko zna da radi svoj posao.

Sudija Duška Ilić, sudija koja je ne samo kroz edukacije, nego i kroz edukovanje sebe pokazala u pravom svetlu. Kako bi se reklo, nije znanje znanje znati, već je znanje znanje dati, a ona je to uspela u svom radu. I ono što uvažene kolege, a prevashodno se odnosi na uvaženu i poštovanu koleginicu Goravicu, i te kako dobro znate, i jeste činjenica da je ovakvom kvalitetu značajno doprineo sistem stručnog osposobljavanja i usavršavanja sudija, koji je promovisao Privredni apelacioni sud, kao sud republičkog ranga sa nesumnjivo najvećim stepenom autoriteta u pravosuđu i savetovanje Privrednog apelacionog suda, koje se tradicionalno svake godine održava na Zlatiboru, daje nam za pravo da svi oni koji to savetovanje prođu jesu dobri pravni stručnjaci, jesu dobri advokati, sudije i svi ostali koji na tom savetovanju i učestvuju u radu savetovanja participiraju.

Sudija Duška Ilić je osim toga i kod Agencije za licenciranje stečajnih upravnika neko ko je prepoznat kao ispitivač za sve one koji polažu za zvanje stečajnih upravnika.

Sudija Radenko Zečević, kandidat koji se predlaže za predsednika Višeg suda u Užicu, nesumnjivo sa kvalitetima koje sam malo pre istakao, a koji zavređuju da bude izabran za predsednika tog suda.

Na samom kraju, žao mi je što ne mogu da pomenem sve ostale kandidate jer bi bilo nekorektno, s obzirom da nemam profesionalno iskustvo kao sa ovim kandidatima koje sam istakao, ali sam uveren da su predloženi na pravilan način i uveren sam da će moći da odgovore zadatku koji ih očekuje u budućem periodu rada. Nešto ću kasnije reći o nečemu što je jako važno i za vas i za građane, a sada zaključujem tako što ću još jednom da potvrdim da poslanička grupa SPS će u danu za glasanje, a to je sutra, podržati vaše predloge. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Uvažene kolege, po drugi put se javljam, naravno, sa željom da na najdobronamerniji način doprinesem ne samo radu sednice ove Skupštine, kada je u pitanju jedna jako jako ozbiljna tema, a to je izbor nosilaca pravosudnih funkcija, u konkretnom slučaju predsednika sudova koji nesumnjivo nose najveći stepen odgovornosti.

Imajući u vidu da smo u ovom poslepodnevnom delu diskusije o ovoj tački dnevnog reda čuli neke komentare koji se vezuju za izbor predsednika sudova, moram da skrenem pažnju na jednu činjenicu kako bi građani Srbije uspeli da naprave razliku između odgovornosti predsednika sudova u odnosu na odgovornost sudija.

Postavljeno je pitanje zastarelosti. Da li u sudovima gde biramo predsednike postoje predmeti koji su greškama sudija došli do zastarevanja, odnosno gde je došlo do zastarevanja krivično gonjenje za učinioce krivičnih dela? Barem sam tako razumeo pitanje.

Odgovornost za samo zastarevanje ne može da snosi predsednik suda. Odgovornost za zastarevanje može da snosi sudija ukoliko je subjektivno doprineo da do zastarevanja dođe tako što je povredio načelo suđenja u razumnom roku, nepotrebno zakazivao pretrese koje je non-stop odlagao i tome slično.

Ukoliko postoje okolnosti na koje sudija objektivno nije mogao da utiče, u toj situaciji njegova odgovornost se ne može pronaći, ali ukoliko postoji, onda je odgovornost predsednika suda utoliko veća da se prema tom sudiji, kome je zastareo predmet u smislu krivičnog gonjenja ili druge vrste zastarelosti, ne mora biti samo u krivičnom smislu, onda je dužnost predsednika suda da se prema tom sudiji adekvatno postupi sa odgovarajućom merom. Da li će ta mera biti pokretanje disciplinskog postupka, odnosno inicijativa za disciplinski postupak ili nešto drugo, što je propisano pravilnikom ili zakonom, to je isključivo obaveza predsednika suda.

Zamolio bih samo da se u ovim diskusijama, uvažavajući moje poštovane kolege, vodi računa o tome da se zaštiti dostojanstvo u pravosuđu, a samim tim i dostojanstvo ove Skupštine.

Kolega Fehratović sigurno ne namerno, bez ikakvih nedobronamernih pobuda je istakao da je u novopazarskom pravosuđu predloženo nekoliko kandidata koji su nosioci, budući nosioci pravosudnih funkcija kao sudije koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju. Molim samo da vodimo računa da se ne radi o novopazarskom, užičkom ili beogradskom pravosuđu. To je pravosuđe Republike Srbije i pravosudni sistem Republike Srbije čiji je sud u Novom Pazaru.

Molim vas da i zbog dostojanstva ovog doma i zbog dostojanstva sudova, a prevashodno zbog ugleda Republike Srbije vodimo računa o tome.

Meni je jako drago što se kao kandidati za nosioce pravosudnih funkcija u Novom Pazaru pojavljuju osobe koje su mlade, koje su se afirmisale, koje su pokazale svojim radom i kvalitetom svog rada na mestima na kojima su obavljale dosadašnje poslove, a to su poslovi sudijskih pomoćnika i sudijskih saradnika, da su se afirmisale i zavredele pažnju onih koji su cenili njihov rad, a ocena njihovog rada je bila, onoliko koliko je meni poznato, „naročito se ističe“.

Moj uvaženi kolega Komlenski se dotakao jedne teme koju ću ja dodatno afirmisati, a to je i položaj sudija, doduše on se fokusirao na prekršajne sudove, ja ću govoriti o sudovima generalno. Da bi na bilo koji način suzbili bilo kakav uticaj i sprečili urušavanje nezavisnosti pravosuđa, moramo imati u vidu i činjenicu materijalnog položaja sudija. Ne bih se složio u celini sa nekim diskusijama da je taj materijalni položaj nesrazmerno bolji u odnosu na položaj prosečnog građanina Republike Srbije.

Hajde da uzmemo u obzir samo jednu činjenicu koja je nesporna. Ako je prosek plate u privredi Republike Srbije 50 hiljada dinara, a plata sudije osnovnog suda nepunih 90 hiljada dinara, onda ni u kom slučaju ne možemo govoriti o materijalnom položaju sudije kao nečemu što je impozantno ili što para oči građanima Republike Srbije. Naprotiv, upravo tim nosiocima pravosudnih funkcija treba povećati plate, a zašto? Zbog toga što na taj način višestruko delujemo na sve negativne uticaje na pravosudni sistem i na mogućnost pojave korupcije i na mogućnost da određeni lobi drže pod svojim patronatom bilo šta što se vezuje za pravosuđe, kao i da na bilo koji način se urušava ugled nosioca pravosudnih funkcija.

Ono što je veoma važno je da treba istaći činjenicu da, kako sam danas započeo taj komentar, kada su u pitanju predsednici sudova da se vodi računa o poštovanju sudskih odluka. Podsetiću vas da sam danas prokomentarisao jednu činjenicu koja je vrlo vrlo ružna, a prisutna je kod nas kada su pitanju sudovi, uvažene kolege to itekako dobro znaju, da imamo odliv informacija iz sudova, da stranke znaju pre nego što im se dostave presude kakve su presude, kakve su odluke, čak znaju i kako se većalo u većima tih sudova, što je frapantno i poražavajuće, poražavajuće je za sudove i za sudije.

Da ne bih to ponavljao i da ne bi to bila papagajska priča, nije to jedino što se dešava. Dešava se još nešto mnogo gore, da se plasiraju informacije iz određenih faza postupaka pa se onda medijima dostavljaju informacije od predistražnog postupka, postupka javno-tužilačke istrage do okončanja glavnog pretresa. Da li se na taj način urušava samostalnog postupajućeg sudije ili veća? Naravno da da. Da li na taj način se dovodi u pitanje samostalnost sudije koji postupa u predmetu? Naravno da da. Da li taj sudija postaje tada pod pritiskom da donese odgovarajuću odluku? Naravno da da. Zašto? Zato što mediji eksploatišu sve ono što se vezuje za rad suda i za sam tok postupka.

Nažalost, mi socijalisti smo često puta bili izloženi raznim medijskim kampanjama, na različite načine šikanirani, na različite načine putem medija je sprovođen bukvalno profesionalni linč. Zašto? Zato što se grubo povređivala prezumpcija nevinosti i zbog toga što je neko bio osuđen i bez osude, bez pravosnažne sudske odluke.

Nedavno smo bili svedoci upravo takvog pokušaja profesionalnog linča ličnog integriteta i digniteta kada je sam vrh SPS u pitanju.

Zašto ovo govorim? Zbog toga što jedino sudsku odluku može preispitati sud i niko drugi. Ne može je preispitati ni štampa, ni televizija, pa čak ni običan građanin koji ima demokratsko pravo da komentariše, ali je ne može zloupotrebljavati, a mi smo danas svedoci grubih zloupotreba kako sudskog postupka, tako i sudskih odluka.

Mislim da je krajnje vreme da se tome stane na put. U tom smislu jedan apel i za sve nosioce javnih funkcija, Vlada Republike Srbije i Administrativni odbor Republike Srbije su vrlo jasno i decidno propisali granice u kojima se može komentarisati neka sudska odluka. Moj uvaženi kolega i prijatelj, Aleksandar Martinović itekako dobro zna gde smo otprilike postavili mere, granice, parametre na osnovu kojih se može nešto komentarisati.

Danas na ulici moje kolege advokati koji se kao advokati istovremeno bave i politikom, ali ne ovde, nego na ulici, komentarišu sudske odluke na jedan vrlo ružan način, prejudicirajući bilo kakvu presudu, bilo šta što se vezuje za sudski postupak, pa i one koji su osnovano pritvoreni kako bi se utvrdile činjenice i dokazi smatraju nevinim, neopravdano lišenim slobode itd.

Da li je to pritisak na pravosuđe? Naravno da jeste. Kako se može suprotstaviti tome? Upravo čuvajući ugled suda i poštujući sudske odluke, a istovremeno poštujući da samo sud može da preispita takvu odluku i niko drugi. Da budemo potpuno iskreni mediji će se lako dokopati bilo koga od nas, lako će bilo što se tiče za našu ličnost izvitoperiti, lako će se koristiti u najvuglarnijem smislu reči i sada ukoliko smo u nekakvom postupku nikakva oslobađajuća presuda neće zalečiti rane koje su na taj način stvorene, jer traume ostaju, bol ostaje, tragovi u duši ostaju. Ko će to da nadoknadi? Nematerijalna naknada štete. Budite sigurni da neće. Duševni bol je daleko trajniji od bilo kakve naknade štete, sa daleko težim posledicama

Bilo kom mediju danas je najjednostavnije reći, pa dobro platićemo tu nekakvu štetu, baš nas briga idemo dalje, koristićemo karakteristike te osobe u smislu njegove ličnosti, tako što ćemo ga prikazati onako kako ga prikazujemo u medijima. Da li će trpeti porodica, da li će trpeti onaj ko je obuhvaćen tom medijskom kampanjom? O tome se ne razmišlja. Sve ovo što sam rekao ide u jednom pravcu, da sprečimo da iz pravosuđa i u okviru pravosuđa doprinosimo da se ovakva jedna jako loša društvena pojava dešava. Na žalost kod nas se dešava i nismo joj stali na put, a mislim da smo dužni da to uradimo.

Na kraju ovog izlaganja, moram da ukažem na još nešto što se vezuje za rad predsednika, jer predsednik suda, iako smo, podsetiću vas, u jednom sistemskom rešenju predvideli instituciju menadžera suda, koja nikada nije zaživela. Po meni nije ni potrebno da postoji. Duboko sam uveren u to da je to jedna apsolutno suvišna funkcija, jer je predsednik suda istovremeno i sudija i organizator posla i odgovoran za rad svog suda i menadžer suda. Znači on sublimira u svojoj funkciji sve ono što se vezuje za sud u punom kapacitetu. Ako je tako, a jeste tako, onda sve ostale funkcije koje predstavljaju ništa drugo nego jednu vrstu tereta, sistemskog tereta, ne treba držati u zakonu, trebamo u tom smislu intervenisati, odnosno izmeniti zakon.

Ali, zato predsednici suda moraju da vode računa i o svojim zaposlenima, počev od službenika, odnosno državnih nameštenika, i sudijskih pomoćnika i stručnih saradnika, gde svako mora, pod jedan - obavljati svoj posao na profesionalan način, odgovorno i savesno, naravno i dostojno, a pod dva – za takav rad mora biti adekvatno nagrađen. Naravno, ovo se ne upućuje Visokom savetu sudstva, jer nem nikakvu nadležnost u tom smislu reči, ali je jedan komentar koji nije suvišan, zbog toga što smo svedoci da su plate državnih službenika i nameštenika jako male, i da ne postoji stimulans na adekvatan način kako bi oni svoj rad zaista i cenili i savesno i odgovorno obavljali, mada sam siguran da većina njih to i čini.

Predsednici sudova u tome mogu da doprinesu samo u onom delu u kome je to njihova nadležnost, doduše mala. To je da ih ravnomerno opterete poslom i da vode računa da taj posao koji oni obavljaju obavljaju savesno, odgovorno i disciplinovano.

Ponoviću samo ono što sam već istakao, a to je, ovi kandidati koji su predloženi, pošto nisam komentarisao kandidate koji su predloženi za sudije koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju. Očekujemo od njih da će u ovom trogodišnjem periodu uspeti da se stručno osposobe, da će nakon tri godine njihovog rada uspeti da na onom tzv. probnom testu, kako bi nastavili svoju funkciju, odnosno status nosioca pravosudne funkcije, uspešno da rade i dalje, a ne da dolazimo u situaciju da od jednog čoveka u koga smo uložili, u koga je država uložila, od koga se očekivalo da će biti dostojan nosilac pravosudne funkcije, ne bude ništa.

Dakle, na njima je odgovornost da ovo naše poverenje koje će im sutra biti ukazano našim glasovima, jer ćemo, barem mi u poslaničkoj grupi SPS glasati za ove kandidate koje ste predložili, da to poverenje opravdaju. Opravdaće ga tako što će čuvati ugled nosioca pravosudne funkcije, tako što će svoj posao odgovorno, savesno i profesionalno obavljati.

Što se tiče predsednika sudova, samo još jedno. Sve ono što ih očekuje jeste iskušenje, jeste izazov. Sve ono što sam rekao uz jedno moje iskreno izvinjenje što nisam mogao poimenično sve da obuhvatim, jer je 35 ili 36 predloga, niko mi neće zameriti zato što svi uživaju podršku. Čuli smo ovde osporavanja. Verovatno imaju razlog za osporavanje.

U tom smislu ne bih da iznosimo bilo kakav komentar, ali generalno ono što smatram da je za predsednike sudova jako važno, jako odgovorno, jeste kako će u budućem periodu pokušati da isprave ogromne probleme u pravosuđu. Kad kažem pokušati, to znači da daju svoj doprinos, da barem ovaj mali pomak koji je do sada učinjen u ozdravljenju pravosuđa bude još veći. U tom smislu ja ostajem pri onome što sam danas rekao, a to je da ćemo podržati sve vaše predloge, kako za predsednike, tako i za sudije koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju.

Podržavamo vaš rad, podržavamo vaše napore kada birate one koje nama predlažete, jer, još jednom ću da ukažem, od vaših kvalitetnih predloga zavisi naša kvalitetna odluka, jer ako vi pogrešite u predlogu, onda ste nas doveli u situaciju da ćemo napraviti još veću grešku.

Zato vas podržavamo i verujemo da takve greške, prvo verujemo da ne postoje, a drugo, još više verujemo da ih neće ni biti u budućem periodu. Nemojte mi zameriti, pošto je danas bilo dosta komentara oko toga da li ova Skupština treba da zadrži nadležnost kada je u pitanju izbor nosilaca pravosudnih funkcija, u ime mojih drugarica i drugova, moram da istaknem stav. Možda nekad lično nisam bio istovetan sa tim stavom, odnosno na isti način razmišljao, ali ne treba dozvoliti da Skupština bude neko ko će biti van izbora nosilaca pravosudnih funkcija. Ne treba dozvoliti da uđemo u situaciju da same sudije, obzirom da imaju ogromne probleme, dok se svi ti problemi ne reše, biraju između sebe nosioce pravosudnih funkcija.

Ući ćemo u jednu opasnu zamku gde će biti mnogo više nepotizma, gde će biti mnogo više zloupotreba, gde će biti mnogo više opasnosti za pravosudni sistem, kada je u pitanju izbor nosilaca pravosudnih funkcija, jer se bojim da li će tada kvalitet biti prisutan ili neće. Dok smo mi ovde gde jesmo i dok obavljamo ovaj posao koji obavljamo, mislim da smo poslednji filter kada je u pitanju kvalitet izbora nosilaca pravosudnih funkcija.

Još jednom, naša podrška stoji vama, vašim predlozima i u danu za glasanje, glasaćemo za vaše predloge. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Očigledno je da se nismo baš najbolje razumeli. Kritika nije upućena na Visoki savet sudstva, jer je meni itekako dobro poznata činjenica koji broj, barem okvirno, koji broj disciplinskih postupaka protiv nosilaca pravosudnih funkcija se vodi pred Visokim savetom sudstva, koji je broj razrešenih sudija zbog povreda koje su učinjene i koliko sudija je u toku nekog, hajde da kažemo, postupka utvrđivanja činjenica od kojih zavisi vođenje disciplinskog postupka.

Ali, ja mislim da barem jednu stvar možemo da prihvatimo obostrano i da budemo potpuno saglasni. To je zanemarljivo mali broj u odnosu na ono što postoji. Jer, vi ne možete da znate, nemate mogućnosti da dođete do podataka ukoliko vam se ne podnese prijava da je neko neažuran, da neko nije rešio priliv predmeta, da ima zastarele predmete, da se bavi politikom u sudu, da političke stavove pronosi kao sudija, da politički deluje kao sudija, da na bilo koji način ugrožava dostojnost nosioca pravosudne funkcije.

Ja sam govorio samo o tome, da je takvih situacija isuviše mnogo u odnosu na broj pokrenutih postupaka. Za tako nešto najveću odgovornost imaju predsednici sudova koji ubuduće moraju da vode računa o tome da u svojim sudovima prepoznaju one koji svoj posao ne rade kako treba, koji ugrožavaju dostojanstvo suda i dostojanstvo nosioca pravosudne funkcije.

To je bio cilj moje diskusije i mislim da se tu potpuno slažemo i da nemamo apsolutno nikakvu koliziju. Vi, naravno, nastavite ovako kao što radite i do sada, mi nećemo imati problem ni sa vašim radom, ni sa našim odlukama. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Gotovo u celosti sam saglasan sa onim što je rekao uvaženi kolega Bačevac, osim jedne male nesmotrenosti, koja u svakom slučaju nije motivisana bilo čime što može da dovede u sumnju ono što je želeo da kaže, a rekao je zaista na činjenično utemeljen način i mi i svi narodni poslanici, pa i građani Republike Srbije, saosećamo sa onim što se desilo u smislu jednog zločina, koji nema apsolutno nikakvo opravdanje, ali uz jednu digresiju.

To niko nije učinio u ime građana Republike Srbije, gospodine Bačevac. U moje ime to niko ne sme da učini, jer ja poštujem bukvalno svakog građanina ove države, svakom građaninu odajem dužno poštovanje shodno ne samo Ustavu, već i etičkom kodeksu i moralu, kao opštem moralu i poštujem ono što podrazumeva naše prevashodno međusobno poverenje, u smislu nekog suživota, koji je izgrađen na jedna izuzetan dobar način, uz poštovanje svih građanskih i drugih prava i budite sigurni da građani Republike Srbije, bez obzira na nacionalnost, dele ovo mišljenje i ovaj zločin osuđuju.

Nadam se i siguran sam, neću reći nadam se, i verujem da ni u kom slučaju niste mislili da je to u ime građana bilo ko učinio, pa i oni zločinci koje ste pomenuli. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, imajući u vidu da je ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe, naša drugarica Snežana Paunović, istakla jasan stav SPS u pogledu podrške setu ovih zakona, ja to zaista neću ponavljati, ali moji fokus diskusije će biti više vezan za izmene i dopune Zakona o osiguranju depozita.

Naime, Agencija za osiguranje depozita jeste institucija koja ima izuzetno važnu ulogu, izuzetno veliki značaj, naročito kao stečajni upravnik u stečajnim postupcima koji se vode nad bankama. Zbog čega ovo govorim? Govorim upravo zbog toga što se radi o izuzetno dugim stečajnim postupcima, o izuzetno složenim stečajnim predmetima, gde se, nažalost, zbog upravo takve situacije dugotrajnog vođenja postupka sudovi etiketiraju na krajnje negativan način, po meni potpuno neopravdano, imajući u vidu da nisu sudovi krivi zbog čega su banke došle u poziciju u koju su došle.

Jedan od poteza koji treba, u svakom slučaju, podržati, kada je u pitanju poslovanje Agencije za osiguranje depozita, jeste pokušaj da se relaksira finansijsko stanje, kada su banke koje imaju loša potraživanja u pitanju, i taj poslovni potez jeste bio vezan, a vi to i te kako dobro znate, za ponudu na tržište, prodaje tih tzv. loših potraživanja banaka, kojih nije bilo malo. Radi se o potraživanjima, ne samo banaka, već i države prema pravnim licima čija je nominalna vrednost, vi me ispravite, bila svojevremeno 1,82 milijarde evra, a mislim da je ukupno 727 milijardi evra.

Ono što mi se čini, možda podaci ne odgovaraju baš statistici koja postoji, ali u svakom slučaju radi se o izuzetno visokim iznosima.

Ono što treba istaći jeste da je kroz ponudu ovih potraživanja na tržište izvršen pokušaj relaksacije banaka sa jedne strane. Sa druge strane, to je jedna vrsta pokušaja da se u sklopu strategije koju vodi Narodna banka Srbije i Agencija za osiguranje depozita reše sva ova pitanja koja, da budemo iskreni, traju blizu 20 godina. Zašto kažem blizu 20 godina? Zbog toga što se radi o stečajevima nad bankama koje su još 2002. godine otišle u stečaj, a pomenuću „Beobanku“ ili „Beogradsku banku“, „Investbanku“ i neke druge banke. Godine 2004. je jedan drugi broj banaka, takođe, otišao iz istih razloga u stečaj, da bi se taj trend odlazaka banaka u stečaj nastavio 2012. i 2013. godine.

Čini mi se, ako sam dobro zabeležio taj podatak, da je ponuđeno potraživanje od „Beobanke“ iznosilo 355,5 miliona evra, ako sam taj podatak dobro percipirao. „Nova Agrobanka“ 196,8 miliona evra, zatim sledi „Univerzal banka“, „Razvojna banka Vojvodine“ itd, itd.

Nadam se da su ovi podaci tačni ili približno tačni. Ukoliko postoji negde neka greška, naravno, nećete mi zameriti, jer je suština moje diskusije upravo da ukažem na to da je ogroman obim potraživanja, loših potraživanja bio predmet rasterećenja upravo na ovaj način, kroz ponudu na tržište. Kako će tržište da odgovori na tu ponudu, to je stvar tržišta, pa ćemo i mi narodni poslanici i Ministarstvo finansija na to imati odgovor, nadam se, u skorije vreme.

Ono što treba istaći da je krajnji cilj rešavanja problema banaka je da ti problemi, ne samo što traju više godina unazad, već bukvalno koče privredu Republike Srbije. Zbog toga smo mi u poslaničkoj grupi SPS, uvaženi ministre, saglasni sa vašim stavom da će se prodajom ovih potraživanja, na koje sam ukazao, imovina vratiti u privredne tokove, kako bi se ponovo aktivirali resursi. To znači da se oslobađa imovina koja je godinama bila zarobljena i, naravno, ukoliko na taj način učinimo jedan napor da vratimo u privredne tokove, uticaćemo na privredni rast. Mislim da je to bio i vaš stav kada ste se odlučili da ispred vašeg ministarstva uđete u ovu strategiju sa doprinosom da se ovi problemi što pre reše.

Moram da istaknem, opet ću ostaviti iza sebe rezervu, da je, ako ne grešim, u junu ove godine prodato oko 240 miliona evra prvog paketa problematičnih kredita. Mislim da je taj podatak tačan i mislim da je to učinjeno čak posle 18 godina. Znači, prvi put posle 18 godina da je jedan takav potez učinjen. Zašto? Zbog toga što za ovih 18 godina niko nije prstom mrdnuo da se ovakvi finansijski problemi uopšte pojave, a kamoli da se reše.

Prodaja spornih potraživanja je inače definisana u programu koji Srbija ima i u paketu mera, koji Srbija ima sa Svetskom bankom i MMF. Agencija za osiguranje depozita je tokom poslednjih 15 dana objavila tri oglasa za prodaju nekretnina sedam državnih banaka u stečaju.

Kada ovo govorim, takođe ističem veoma veliku važnost i ulogu Agencije za osiguranje depozita u smislu rešavanja ne samo ovih finansijskih pitanja, nego finansijske stabilnosti u celini, a to podrazumeva potpunu konsolidaciju finansijskog stanja u Republici Srbiji.

Naravno da se radi o ponudi nepokretnosti izuzetno velike vrednosti. Zašto ovo govorim? Radi se o bankama koje su imale ogromnu imovinu. Ta imovina je beležila cifre kada je vrednost u pitanju, ne više milionsku, nego na desetine miliona vrednost. Ta imovina je sada manje ili više zarobljena. Od te imovine apsolutno niko nema korist, najmanje država. Da ne govorimo o poveriocima stečajnih dužnika, a stečajni dužnici su banke u stečaju. Pa se postavlja pitanje kako će se namiriti poverioci stečajnog dužnika, stečajni i razlučni poverioci ukoliko se ova imovina ne odblokira?

Dakle, postoji problem koji se može multiplicirati i dobro je što ste pristupili ovom problemu na način rešavanja kako ste ga trasirali, a upravo preko Agencije za osiguranje depozita nad kojom, da budem iskren, se mora vršiti i određena kontrola rada, bez obzira što u zadnje vreme imamo pozitivne trendove na koje sam ja ukazao.

Kad kažem da se radi o imovini višemilionske vrednosti moram da ukažem samo na nekoliko karakterističnih podataka. Recimo, građevinsko zemljište „Univerzal banke“ u površini od 53.000 metara kvadratnih, mislim da je to upravo ovde u Beogradu, je izuzetno velike vrednosti. Dovoljno je da se ta imovina proda kako bi se relaksirala pozicija stečajnog dužnika, omogućilo ravnomerno i najpovoljnije namirenje stečajnih poverilaca i drugih poverilaca. Tu su naravno i razlučni poverioci, ali hajdemo da budemo iskreni i da se relaksira sud, jer smo sudu vezali ruke. Privrednim sudovima smo vezali ruke, ukoliko ovo ne uradimo, zbog toga što će stečaj da traje još duže nego što traje do sada. Prema tome, ovo su neke stvari koje se moraju istaći kao potezi koji imaju opravdanost.

Država je rešila da naplati imovinu propalih banaka i mislim da je pokušaj da se ostvari onaj novčani iznos koji će ostvariti sve napred navedene ciljeve upravo suština pokušaja da se strategija, ne samo sprovede, nego da se dovede do konačnog cilja, da više u stečajevima nemamo banke koje imaju, upravo ovakav status o kome sam govorio.

Ono što bi takođe trebalo istaći, mislim da su i ti podaci za proveru, pa u koliko nisu tačni, vi sigurno imate preciznije i tačnije podatke, ali prema saznanjima do kojih sam došao, ove takozvane „propale banke“, su upravo u ovakvom postupku, u ovakvom trendu, prodale ni manje ni više, nego preko 100 celina, raznih vrsta, radi se o nepokretnoj imovini, što poslovnih prostora, što stanova, što porodičnih stambenih zgrada itd. Ja ću samo navesti neke koje su javnosti pojavljivale kao nepokretnosti sa izuzetno velikom vrednošću, kao što je na primer stan na Novom Beogradu, u vrednosti od 13,2 miliona evra. To je porodična stambena zgrada sa više stambenih jedinica, više celina. Zatim, da je ponuđeno 22 nekretnine „Univerzal banke“, u Dunavskoj ulici, takođe se radi o višespratnici jednoj koja ima površinu od prilike negde oko 5.700 metara kvadratnih. Da se podsetimo samo i da su u tom korpusu i „Jugobanka“, „Beobanka“, „Invest banka“ i druge banke, koje u stečaju datiraju od 2002. godine, pa do danas.

Ono što vi i te kako dobro znate, s obzirom da sam po profesiji vezan za pravosuđe, imamo veliki problem kada je u pitanju odnos prema sudovima, u ovakvim stečajnim postupcima, od strane Međunarodnog suda u Strazburu. Zašto? Zbog toga što ukoliko se ne odblokira ovaj deo imovine, dolazimo u situaciju da će država da snosi teret odgovornosti i obaveza zbog naknade štete koja je pričinjena suđenjem koje podrazumeva povredu suđenja u razumnom roku. Zašto? Zato što su ovi stečajevi maltene višedecenijski, a uzmite u obzir da je stečaj po Zakonu o stečaju hitne prirode, odnosno da podrazumeva tzv. hitni postupak. Ako to imate u vidu, a to je nesporna činjenica, automatski se postavlja pitanje - kako ćemo uopšte izaći iz začaranog kruga, kada imamo tako veliki broj stečajeva, a da stečajni postupak podvedemo pod okvire, odnosno norme hitnosti. To je nemoguće.

Onda se kompletan odijum javnog mnjenja okrene u negativnom smislu prema privrednom pravosuđu, što je po nekom mom dubokom ubeđenju nedopustivo. Nedopustivo je iz razloga što niko nije obezbedio mogućnost da se deblokira imovina od koje se može formirati stečajna masa, kako bi se iz te stečajne mase izvršilo namirenje potraživanja onih poverilaca koji to pravo po zakonu treba da ostvare.

Ono što bi trebalo istaći u celom korpusu ove moje diskusije, jeste početak kraha banaka, gde Agencija za osiguranje depozita nije vodila dovoljno računa i nije vodila brigu o nekim situacijama u kojima je to morala da čini, pa ću krenuti od "Agrobanke".

"Agrobanka" je jedan specifičan primer. Jedan specifičan slučaj i pokazatelj rada koji se više nikad ne sme dozvoliti, a kamoli tolerisati kada su banke u pitanju. Šta je u pitanju? Ta ista "Agrobanka" kao i neke druge banke su odobravale kredite firmama koje inače ne zaslužuju ni pozajmicu od jednog jedinog dinara. To su bile firme koje su bile prezadužene. To su bile firme koje nisu mogle da garantuju otplate kredita, to su bile firme kojima je pretila opasnost od nemogućnosti plaćanja ili nemogućnosti izmirenja obaveza. To su bile firme koje su otpuštale zaposlene kako bi uspostavile likvidnost, a likvidnost nikada nisu uspostavile. To su bile uglavnom privatne firme na čijem čelu su bila lica koja su nažalost bila poverioci banaka i kao fizička lica i na taj način omogućavala da se upravo kroz taj lični interes ili zaštitu ličnih interesa, njihove firme pojavljuju u statusu nelikvidnosti, a banka nemogućnosti da ostvari svoje potraživanje od takvih preduzeća.

Samim tim, došlo se do jednog domino efekta, a to podrazumeva da kako je "Agrobanka" otišla u stečaj, tako su posle nje i neke druge banke, odmah iza nje otišle u stečaj. Zašto? Zato što su depozit i štednja "Agrobanke" preneti na novu "Agrobanku", nova "Agrobanka" nastavila trend jednog užasno lošeg poslovanja ili negativnog poslovanja, a onda je došlo do posledice koja podrazumeva da i drugim bankama pretim opasnost.

Država je našla spasonosno rešenje u tom smislu što je, koliko se sećam, štednja sa nove "Agrobanke" preneta na Poštansku štedionicu i zaista to spasonosno rešenje je bilo u odsutnom trenutku, jer da to nije učinjeno postavlja se pitanje kakve bi tek posledice usledile da se to nije učinilo?

Ono što je takođe jako važno, trba istaći da se pojavljuje još jedan problem u celoj ovoj situaciji, a to je da nisu vođeni sporovi. Meni je žao što ministar nije ovde, ali interesantna priča da u to vreme, pre 2012. godine, govorim vrlo precizno, pre 2012. godine, kada je počeo ovaj kriminalan način rada banaka i odnosa banaka prema svojim komitentima, prevashodno prema svojim dužnicima, a govorim da su ti dužnici uglavnom velika privatna preduzeća na čijem su čela bila lica koja su povezana sa bankama, da posle svega ovoga što se desilo, niko od banaka nije pokrenuo sudski postupak protiv tih lica.

Ne znam da li su podnošene krivične prijave, možda jesu, možda nisu, neću se upuštati u to pošto postoji odgovornost za izgovorenu reč, ali je interesantno da je pred sudovima vođen vrlo mali broj sporova kako bih se ova pitanja rešila.

Postavlja se pitanje – zbog čega? Da li su banke tada štitile one koji su njihovi dužnici ili su banke štitile svoje interese? Pitanje ostavljam na odgovor onima kojima bi to pitanje trebalo postaviti, govorim u periodu kada su se ovi problemi počeli rešavati značajno pre 2012. godine. Podsetiću, od 2002. godine počinje krah banaka, od 2002. godine počinje lom finansijskog stanja, od 2002. godine počinje ekstremna finansijska nestabilnost.

Samo se postavlja pitanje – da li je za takvo stanje u finansijama države neko odgovarao onako kako to zakon propisuje? I, ako postoji odgovornost, postoji odgovornost u vrlo malom broju slučajeva, a postavlja se pitanje i koliki je broj pravosnažnih sudskih odluka u takvim situacijama? Ja nisam siguran da li imamo podatak i da li možemo doći do podataka ko je zbog ovakvih nepravilnosti odgovarao i da li je snosio adekvatne zakonske posledice?

Na samom kraju uvaženi ministre, sve ovo što sam rekao potvrđuje ispravnost da se unapređuje rad Agencije za osiguranje depozita, da se vrši stroga kontrola nad imovinom banaka koje se još uvek nalaze u stečaju, da se ta imovina štiti u smislu zaštite stečajne mase i da se na taj način relaksiraju stečajni postupci.

Sa druge strane, ono što treba istaći jeste činjenica da ste sa ovim predlogom zakona doprineli da se još jednom naše zakonodavstvo što više približi zakonodavstvu EU, što je naša obaveza u smislu pristupanja Republike Srbije zemljama EU, odnosno stalnom članstvu u EU, bez obzira da li će EU ostati u ovom formatu ili neće i kakve će posledice imati naš put, ali naš put mora da bude upravo ovakav kakvim smo ga trasirali i moramo ga nastaviti.

Još jednom, u ime poslaničke grupe SPS, u danu za glasanje podržaćemo ovaj set zakona. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, ovo preostalo vreme poslaničke grupe SPS iskoristiću da ukratko apsolviram sve ono što je u ime poslaničke grupe SPS već izloženo i da prokomentarišem samo nešto što, uvaženi gospodine ministre, možda bi trebalo dodatno afirmisati, kako bi se i Vladi Republike Srbije dao dodatni stimulans za nastavak reformskog procesa, sa jedne strane.

Sa druge strane, da popravimo i ono što se još da popraviti kako bi bilo svakako bolje i u odnosu na već do sada postignuta dostignuća u pogledu finansijske konsolidacije sa jedne strane, ekonomske stabilizacije, naravno i ekonomskog i privrednog rasta.

Meni se čini da umesto dnevno političkih nadgovornjavanja i populističkih izjava raznih opozicionih stranaka koje nisu u ovom parlamentu, imamo jednu sliku koja u svakom slučaju pred građanima mora da bude potpuno kristalno jasna, a to je da upravo ovaj deo, ovaj segment, bez obzira kakve kritike bile i od koga bile upućene, nemaju dovoljnu argumentaciju i nemaju dovoljno osnova.

Svaka kritika mora da bude utemeljena, mora da ima i činjenični osnov, a istovremeno i kao pravnik mogu da kažem i materijalno pravni osnov. Ove kritike, uvaženi ministre, koje su dnevno političke prirode, kada je vaš sektor u pitanju, nemaju utemeljenje, nemaju utemeljenje iz više razloga.

Ja sam i juče rekao da posle bolnih rezova 2014. godine, posle jednog teškog perioda koji je prošla Srbija i građani Srbije, imamo jednu potpunu stabilnost. Uspostavljena je finansijska disciplina, uspostavljena je fiskalna disciplina, uspostavljen je sistem u kome, kada je u pitanju fiskalna politika, građani Srbije mogu da budu potpuno sigurni, jer se budžet popunjava na način koji je, inače, ne samo zakonom uređen, već koji u punom efektivnom smislu daje izuzetno dobar rezultat. To do sada, nažalost, nije bilo.

Kada je u pitanju popuna budžeta, moram samo da skrenem pažnju na nekoliko činjenica koje, u svakom slučaju, nisu bile predmet ovih diskusija. Jedan od načina popune budžeta jesu, pošto sam vezan za tu profesiju, i sudske takse, koje se naplaćuju od strane sudova kao naknade za preduzete radnje u sudskim postupcima od strane, naravno, onih koji su učesnici u sudskim postupcima, a to su stranke.

Da li je sada taj način popune budžeta značajno bolji nego što je to do sada bio? Ja moram da kažem odgovorno pred građanima Srbije da jeste. Sada sudovi imaju, na našu sreću, bez obzira što imamo pravo da ih kritikujemo zbog neefikasnosti u radu, imaju prihode od kojih mogu da se servisiraju potrebe u radu sudova, imaju sredstva od kojih mogu da se servisiraju oni operativni zadaci u sudovima koji se vezuju za razne poslove na terenu.

Na kraju krajeva, mi do sada nismo imali mogućnosti da u budžet Republike Srbije naplatimo ono što je bilo neophodno potrebno, a to su nedostajući ogromni prihodi koje stranke nisu plaćale godinama i godinama, pa čak i do zastarevanja, gde se zbog toga jednostavno budžet Republike Srbije dovodio u pitanje. Sada, ma koliko kritikovali javne izvršitelje, ma koliko kritikovali izvršni postupak, to je daleko uređenije, daleko svrsishodnije i zbog toga moramo reći da je konačno jedan sistem, jedan segment upravo onoga što podrazumeva stabilnost budžeta postignut u celosti.

Na samom kraju, želim da još jednom istaknem ono što je i naš ovlašćeni predstavnik SPS, naš uvaženi drug i kolega Dejan Radenković istakao – mi smo na dobrom putu, bez obzira da li će sudbina EU biti pozitivna ili negativna, da li će format EU ostati isti ili neće. Naš put mora da bude onakav kako je započet, a to je da i dalje delujemo upravo na investicionom preporodu, na dovođenju investitora, na privrednom rastu, na povećanju zarada, naravno, shodno tome, i smanjenju stope nezaposlenosti, a to sve daje i te kako optimistički prizvuk svemu ovome što ja pričam i mislim da će tako i da bude.

Naravno, ovo nisu hvalospevi koji su bez utemeljenja. Za ovo što sam istakao stoje činjenice i činjenice opravdavaju pozitivan rezultat vaše Vlade. Zbog toga, uvaženi ministre, imate podršku SPS za vaš rad. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, ja neću ponavljati ono što su moje kolege već istakle, osim stava, nedvosmisleno jasnog stava SPS, odnosno naše poslaničke grupe da ćemo podržati ovaj set zakona o kojem danas raspravljamo i skrenuti pažnju samo na neke od segmenata jednog od zakona, a to je prevashodno rebalans budžeta.

Čini mi se da je dobar šlagvort u političkom smislu reči, a naročito i u onom klasičnom, ekonomskom smislu reči, za diskusiju dao moj kolega i drug Dejan Radenković kada je rekao kako je svojevremeno krenula priča oko bolnih rezova, oko svega onoga što je pratilo finansijsko stanje države i svega onoga kroz šta smo prošli, a to je nesumnjivo jedna vrsta katarze, da bi došli do stanja u kome se danas nalazimo.

Zbog čega ovo govorim? Od 2014. godine, pa do danas, smo učinili mnogo, ali to mnogo sigurno ne bi bilo ništa da te 2014. godine nije krenula jedna rigidna, i to potpuno opravdano rigorozna, bolje je upotrebiti taj termin, politika koja se vezuje za početak finansijske konsolidacije, uvođenje poreske discipline, a nakon toga brojnih ušteda koje su dovele do epiloga koji danas imamo, a taj epilog jeste nesmetana mogućnost povećavanja zarada.

Ja vas, uvaženi ministre, podržavam i lično kao, po mojoj profesiji, deo jedne grane vlasti, a to je pravosudna vlast, jer je konačno zbog vašeg razumevanja prema situaciji u kojoj se nalaze zaposleni u pravosuđu, ne govorim samo o sudijama i tužiocima, govorim i o onima koji obavljaju značajne poslove u stručnom smislu reči, a to su poslovi koji nisu ni sudijski, ni tužilački, već poslovi koji su operativne prirode, poslovi koji su administrativne prirode, to su nameštenici i državni službenici.

Međutim, ono što mi se čini jako bitnim, bez obzira na to što ste omogućili povećavanje zarada u pravosuđu, ja vas, uvaženi ministre, stimulišem da se to i dalje čini, prevashodno iz razloga kako bi se sprečila bilo kakva koruptivna aktivnost u pravosuđu i da budemo potpuno iskreni i otvoreni, građani Srbije su opravdano nezadovoljni sa stanjem u pravosuđu i opravdano od nas očekuju da to stanje popravimo. Vlada Republike Srbije i politika Vlade Republike Srbije je usmerena u tom pravcu da se to stanje što pre popravi i kroz Poglavlje 23 i 24 i da ispunimo sve one zahteve koji su pred nas postavljeni.

Međutim, da bi se sprečila korupcija, nesumnjivo je da i tužioci i sudije moraju imati veće plate nego što su sada, jer ako uzmete u obzir nespornu činjenicu, činjenicu koju niko ne može dovesti u sumnju, da je odnos prosečne plate u privredi Republike Srbije u odnosu na platu sudije osnovnog suda veoma mali, da to čak nije ni jedan prema dva, onda je logično da se u tom pravcu mora i dalje delovati tako što će se ove plate povećavati.

Ono što je jako važno, jako je važno da se upravo u ovom sistemu spreče velike disproporcije u zaradama kada su u pitanju nosioci pravosudnih funkcija, jer zaista se radi o velikim razlikama između zarada, da ne govorim sudija Ustavnog suda u odnosu na sudije osnovnog suda, sudove republičkog ranga, apelacione sudove itd. U tom pravcu, bez namere da se diskriminišu ili obezvrede sudije Ustavnog suda, mislim da ostale sudije, u svakom slučaju, trebaju imati bolji položaj.

Na samom kraju, moram da istaknem jednu činjenicu koja je veoma afirmativna, jer građani Zlatiborskog okruga podržavaju sve ono što je učinjeno za taj kraj.

Traže i dalje da se sprovode investicione aktivnosti, da se učini jedna vrsta investicionog preporoda, naročito izgradnjom puta, a građani Užica vas lično mole, uvaženi ministre, da s obzirom da u ovom rebalansu budžeta to nije učinjeno, da grad Užice bude ispoštovan i u pogledu onoga što podrazumeva sprečavanje zagađenja, a to je da se 80 hiljada evra obezbedi za jednu od kotlarnica za grad Užice, za potrebe doma zdravlja, gde je koncentracija zagađenosti ubedljivo najveća. To je u programu uvaženog ministra Trivana, pa vas molim da se u tom pravcu taj investicioni deo ulaganja od strane države i ostvari. Hvala. Podrška SPS-a u svakom slučaju stoji.

Zahvaljujem se, potpredsedniče.

Uvaženi ministre, uvaženi gospodine Tubiću, poštovani narodni poslanici, jasan je stav poslaničke grupe SPS i on se potpuno podudara sa onim što je uvaženi kolega Martinović istakao. Tačno je, glasaćemo za predlog ovog zakona da li voljno ili nevoljno, rado ili nerado, ostaju brojna pitanja, brojne dileme koje je uvaženi kolega Martinović otvorio i koje teško da možemo zatvoriti na ovaj način.

Kada govorimo o studentima koji imaju tzv. tretman večitih studenata i problemu večitih studenata, onda ih moramo analizirati sa jedne strane pojedinačno, jer svaki od njih ima neku svoju dimenziju, životnu situaciju i terete koje je nosio, a sa druge strane ima i onih koji te terete nisu ni imali, koji su bez bilo kakvih životnih hipoteka imali mogućnost da studije okončaju, privedu kraju i postanu korisni članovi društvene zajednice. Nažalost, takvih je mnogo.

Gde je, po nama iz SPS, greška pored onoga što je uvaženi kolega Martinović rekao, da stoji teret odgovornosti na roditeljima? Postoji teret odgovornosti na nama kao zakonodavcu. Da li smo možda ranije trebali reagovati kada smo imali prilike da prepoznamo da će ovaj problem doživeti ovaj nivo složenosti o kome mi danas govorimo? Verovatno da jesmo, ali smo opet iz nekih sličnih, možda istih razloga o kojima i danas pričamo, donosili odluke, izglasavali u ovom parlamentu i evo već po ko zna koji put produžavali rok studiranja večitim studentima.

Tačno je da fakulteti imaju određenu evidenciju koliki je taj broj, ali je zanimljivo da nemamo taj podatak mi, jer taj statistički podatak je veoma važan. Da li je to 30 hiljada večitih studenata, da li je to 40 hiljada, da li je to manji ili veći broj, konkretno sa teritorije Niša i Niškog univerziteta postoji podatak da je pet hiljada studenata potpisalo peticiju za produženje roka studiranja, upravo imaju tretman ili kategoriju večitih studenata.

Lično, kao student Beogradskog univerziteta, dakle ne privatnog univerziteta, sam bio sudionik ili neko ko je u svemu onome što se vezivalo za studiranje, učestvovao i od strane onih koji nisu imali dovoljno sredstava za egzistenciju i od strane onih koji su ta sredstva maltene nemilice trošili.

Šta hoću da kažem? Pa, najveći broj studenata, upravo onih koji nažalost nisu mogli da uživaju u blagodetima raznih materijalnih zadovoljstava pa i hedonizma od strane njihovih roditelja, nisu završavali fakulteta. Sa druge strane, završavali su fakultete oni kojima je materijalni položaj bio najteži.

Imajući u vidu da sam student Pravnog fakulteta, nekada je Pravni fakultet bio fakultet na koji se upisivao najveći broj studenata. Kasnije se ta brojka između društvenih i tehničkih fakulteta negde otprilike normalizovala, odnosno to više nije tako velika disproporcija. Interesantno je da je upravo na fakultetima društvenih nauka ostao sigurno najveći broj večitih studenata.

Ponoviću, imajući u vidu da se radi o onima koji su uglavnom umesto studiranja, svoj status zamenili nekim drugim statusom, dakle, ne više studentskim, da su regulisali čak i radnopravni status, gde su osnovali firme, osnovali preduzeća, preduzetničke radnje, ostvarivali prihode, ali su zaboravili na studiranje. Zbog čega bi, postavlja se jedno moralno pitanje, država i mi prema takvoj kategoriji studenata imali odgovor koji danas iznosimo, odnosno koji će biti pretočen kroz našu odluku kada budemo izglasavali ovaj zakon? Da li je to moralno opravdano? Nisam siguran da jeste.

Da li je moralno opravdano da se stavljaju u isti koš oni koji su svojim radom, trudom, zalaganjem, energijom, odricanjem od mnogo čega, a najviše na teret vrlo skromnih budžeta svojih roditelja uspevali da završe fakulteta u odnosu na one koji su imali sasvim suprotan status, sasvim suprotnu poziciju i to na neki način čak i zloupotrebljavali?

Nije mali broj onih koji studiraju po 10, 12, 13, 15, 20 godina. Koje je to opravdanje? Uvaženi kolega Martinoviću, potpuno ste u pravu, koje je to opravdanje posle toliko godina nezavršenih studija da se opet produžavaju rokovi završetka studiranja na fakultetima?

Ono što sam pročitao kao neko opravdanje od strane studenata se graniči sa licemerjem, jer se kaže – najveći ili najvažniji razlog zbog čega se studiranje produžava, odnosno zbog čega se ne može završiti u roku je, uvaženi gospodine Šarčeviću, navodna preobimnost studijskog gradiva, odnosno programa itd. Da li iko ko ozbiljno razmatra ovu temu može takvu besmislicu da prihvati? Ja sam siguran da ne može i voleo bih da me neko ko ozbiljno razgovara na ovu temu razuveri. Teško da ću moći da prihvatim argumente koji imaju neko utemeljenje upravo na ovim činjenicama koje sam ja istakao.

Poslanička grupa SPS, kao što smo i na samom početku rekli, kako je to i naš ovlašćeni predstavnik uvaženi kolega prof. dr Žarko Obradović istakao, podržaće ovaj predlog, ali se postavlja pitanje – do kada? Da li ćemo i nakon isteka ovog roka koji izglasavamo da produžavamo rok završetka studija biti u poziciji da to opet činimo?

Da li ćemo opet doći u poziciju da mi preuzimamo ogroman stepen odgovornosti na sebe zbog toga što državu Srbiju lišavamo velikog broja ljudi koji treba da budu korisni članovi društvene zajednice, a sa druge strane dajemo im pravo koje u drugim državama teško da postoji? Onoliko koliko je meni poznato, a možda grešim, ispravite me, u Hrvatskoj ne postoji problem večitih studenata. Čak je daleko manji problem večitih studenata i u Federaciji Bosne i Hercegovine nego kod nas. Za zemlje EU ne želim ni da komentarišem. Rusija je davno rešavala i uspela u velikoj meri da reši problem studiranja, naročito kada je u pitanju visoko obrazovanje i takođe bi trebalo da posluži kao obrazac ili uzor za ponašanje koje mi treba da prihvatimo kao matricu ponašanja. Nažalost, mi to ne činimo.

Zato, uvaženi ministre, imate našu podršku kada je u pitanju vaš stav. Vaš stav se mora prihvatiti sa velikim razumevanjem, kao čoveka koji je deo sistema visokog obrazovanja i obrazovanja u celovitom smislu reči sa jedne strane, ali sa druge strane kao građanina, roditelja, čoveka koji razmišlja na način koji podrazumeva razmišljanje svakog građanina koji želi dobro svojoj državi i koji i radi u interesu svih građana Republike Srbije.

Zbog toga, uvažene kolege narodni poslanici, mislim da bez obzira što ćemo podržati ovo treba da imamo i ovaj način razmišljanja kako kritičan način razmišljanja, kada je u pitanju produženje rokova. Nadam se da će to da prihvati moj prijatelj i uvaženi kolega profesor Stojmirović. Hvala vam.