Zahvaljujem.

U svakom slučaju, imajući u vidu da dugo radimo, ne bih želeo ni uvaženim ministrima da trošimo vreme i energiju na nepotrebne razgovore i polemike, nije sporno da su poslanici poslaničke grupe SPS spremni za rad. Ne poznaju kafane, ni birtije, ni bilo šta drugo. Kada su ovde, onda rade revnosno, zajedno sa svojim partnerima iz koalicionog sastava, što su više puta dokazali i što će dokazivati i dalje.

Ukoliko postoji želja i volja da se nastavi sa radom, naravno da smo spremni da to prihvatimo i naravno da ćemo se odazvati, kao što se uvek odazivamo na svaki poziv da se doprinese onome što treba Srbiji, što treba građanima Srbije, čemu Vlada teži, što su ciljevi Vlade. Mi smo to pokazali i pokazivaćemo, tako da nema apsolutno nikakvih razloga da SPS i njeni poslanici u ovom radu ne učestvuju i dalje na najpragmatičniji i najkvalitetniji način, što inače uvek čine. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, samo mogu da u ime poslaničke grupe SPS izrazim zadovoljstvo što je, bez obzira na odbijanje amandmana, kako je ovde to definisano, isti amandman poslužio kao jedna vrsta uporišta procesnopravnog uporišta da od strane Odbora za pravosuđe i državnu upravu ustrojimo jedan novi amandman kojim se upravo na ovaj član interveniše na pravi način i na taj način postavljamo simetriju između Zakona o parničnom postupku i odredaba Zakona o izvršenju i obezbeđenju, na koji način procesnopravni institut povraćaja u pređašnje stanje podrazumeva zaštitu interesa i stranke, a samim tim postiže se efikasnost postupka, onako kako je to predlagač imao za cilj.

Stoga, zaista, ono što je bio cilj mog amandmana i kolege Stevića, a samim tim i poslaničke grupe SPS je sada postignut kroz amandman odbora i zbog toga u ime poslaničke grupe SPS podržavamo i ovaj amandman i zaista smatramo da je to jedno dobro sistemsko rešenje. Hvala.

Zahvaljujem.
Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, samo zarad građana i pravilnog informisanja istakao bih nekoliko činjenica koje se ne mogu dovoditi u sumnju.
Pre svega, od urednosti dostave stranci zavisi bilo koja dalja procesna radnja. Ukoliko nema uredne dostave stranci, onda blokiramo sud, onda je apsolutno nastupila opstrukcija u daljem postupanju, bez obzira o kom postupku se radi, da li se radi o parničnom postupku ili o postupku koji se sprovodi shodno odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a znamo da se u odnosu na ovaj zakon primenjuju shodno odredbe ZPP-a.
Ja smatram da svako dalje usložnjavanje ili komplikovanje u odnosu na postojeća procesna rešenja doprinosi samo još većoj opstrukciji rada suda. Ako ćemo mi samim zakonom, sistemskim rešenjima da vezujemo sudu ruke, onda nema svrhe podnositi bilo kakav amandman.
S druge strane, čini mi se da je kucanje na otvorena vrata, ako imamo već aktuelnu situaciju u sudovima, da sami sudovi vode evidencije isticanja na oglasnim tablama, da je svaki sudija pre nego što da nalog za isticanje na oglasnoj tabli dužan da u spisu predmeta evidentira da će bilo dostava, bilo akt, bilo šta drugo biti istaknuto na oglasnu tablu, tako da je apsolutno nepotrebno u tom pravcu doprinositi već rešenom u procesno-pravnom smislu pitanje koje se vezuje za ovakav način dostave.
Osim toga, ZPP jeste procesuirao ono što se vezuje za dostavu, ali mislim da je sad ovaj zakon još restriktivnije sistematizovao nešto što se vezuje za dostavljanje stranci, baš zbog toga da stranka ne bi koristila zakon kao zloupotrebu procesnih ovlašćenja. Lično smatram da se na ovaj način suzbijaju pojave zloupotrebe procesnih ovlašćenja i zbog toga, isključivo zbog ovih stručnih razloga, smatram da amandman ne treba prihvatiti. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Naravno, ja neću otvarati polemiku sa mojom uvaženom koleginicom, koju izuzetno cenim kao advokata i pravnika. Samo moram da istaknem da je očigledno da nas dvoje imamo potpuno različite pristupe u našoj praksi i da imamo različita iskustva u odnosu na sudove i postupanje sudova, kako sudovi inače deluju kada su u pitanju ova procesna rešenja.
Iskren da budem, nisam zatekao baš takav, hajde da upotrebim termin „nemar“, kada su u pitanju oglasne table sudova, ali ono što ni ja ni koleginica Batić nećemo moći da dovodimo u sumnju jeste činjenica da advokati uvek imaju mogućnost da ostvare uvid u spisak predmeta, da su uvek spisi predmeta dostupni kako bi se utvrdilo koje se procesne radnje dalje preduzimaju ili ne preduzimaju i, shodno tome, blagovremeno informisati o svemu onome što može preduprediti, kako prava, odnosno zloupotrebu procesnih ovlašćenja, tako i poštovanje prava stranke u postupku.
Naravno, da se mogu složiti da postoje i situacije, odnosno da se dešava da sudovi rade sasvim suprotno od onoga što mi ovde ističemo i onakve stavove kakve zastupamo i da ima situacija kada zaista te oglasne table nisu dovoljno uređene i nisu transparentne u onom smislu kako to građani treba da dožive i da imaju i kako stranke u postupku treba da budu zadovoljene.
U svakom slučaju, regulativa koja je predviđena je preširoka i na neki način, po mom dubokom uverenju, komplikovana, ali ja se više neću javljati po ovom amandmanu.
Stav Socijalističke partije Srbije u ovom pravcu jeste da iz razloga koje sam istakao, amandman nije prihvatljiv, pravno nije prihvatljiv, a nikada ne bih rekao da je besmislen, da je na bilo koji način negativan, onako kako bi nekoga povredilo. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Koristim vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe SPS.
Naravno da kada se pominju neosetljive socijalne kategorije, već kada se pominju kategorije stanovništva koje, kako reče ministar, zaista imaju jedan krajnje revnosan odnos prema obavezama koje ih opterećuju, interesantno je da se ovde uopšte ne pominje još nešto što je ne samo pravno, već i politički veoma bitno istaći.
Zbog čega se ne ukazuje na jedan problem koji već odavno postoji i sistemski se ne rešava, naročito u ono vreme kada je mogao sistemski da se reši, od 2000. godine pa na ovamo? To je problem kada imamo izvršne isprave koje uopšte ne bi smele da budu izvršne isprave u izvršnom postupku. Kada imamo presude koje se donose na osnovu priznanja kako bi se oprale pare, kada imamo presude koje se donose kroz formu sudskog poravnanja koje ima snagu izvršne sudske odluke, a opet se prikriva nešto što podrazumeva jedan apsolutno nedoličan način regulisanja dužničko-poverilačkog odnosa u kome se više prave mahinacije nego što se rešava dužničko-poverilački problem. Takve i presude i odluke ni u kom slučaju ne bi smele da budu izvršne isprave. Ali, na žalost, sistemsko rešenje nije takvo jer izvršni sudija nije taj koji će da se upušta u to da li je odluka doneta mahinacijama ili nije. To se utvrđuje na drugi način.
Međutim, ovde ni od jednog predlagača amandmana nisam video da se reaguje na jednu takvu pojavu koja postoji unazad više od dve decenije, a možda i znatno duže, a govorimo o tome kako bi se ponašali i kako treba da se ponašaju javni izvršitelji.
Mi u poslaničkoj grupi SPS smo i te kako svesni osetljivosti ovih pitanja i ovih problema. Apsolutno podržavamo koncept da se svaki javni izvršitelj koji se ponaša suprotno onome što je zakonom propisano u granicama njegovih ovlašćenja, što je suprotno kodeksu u ponašanju, što je suprotno bilo kakvom pravilu, oštro sankcioniše.
Moje kolege će možda i navesti neke primere takvih ponašanja javnih izvršitelja. Upravo zbog toga i donosimo zakon kako bi se na neki način predupredile te pojave i sankcionisali upravo oni koji generišu ove probleme. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se uvaženi predsedavajući.
Ovaj me amandman povukao na nešto što bi trebalo istaći kada su u pitanju odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a odnose se na nepokretnosti kao predmet i sredstva izvršenja.
Mi smo svedoci u sudskoj praksi jedne vrste najblaže rečeno – zloupotrebe. Zbog toga što je sistemski do sada rešavano nešto što se očigledno sada iskorenjuje odredbama ovog zakona, a to je da se nepokretnosti procenjuju na jedan vrlo neadekvatan način.
Mi znamo da je u postupku javne licitacije u odnosu na tržišnu vrednost nepokretnosti prva licitaciona cena 60% od procenjene vrednosti. Ukoliko se na tu licitaciju niko ne javi i niko ne kupi nepokretnost po toj ceni, onda je već na drugoj licitaciji ta cena znatno manja, ona je 30% od tržišne vrednosti, odnosno procenjene vrednosti. Na tih 30% čekaju mnogi, od tajkuna, do raznoraznih mešetara svih onih koji bi imovinu izvršnog dužnika kupili bukvalno „bud za šta“.
Na taj način nesumnjivo je da dolazi do oštećenja izvršnog dužnika koje najblaže rečeno nije pravično, a s druge strane oni koji kupuju, pa se čak uključuju i agencije u tom, kasnije te iste nepokretnosti koje kupuju po izuzetno malim cenama preprodaju po daleko većim cenama. Radi se, dakle, o jednoj manipulaciji koja ne sumnjivo podrazumeva, iziskuje razmišljanje sistemskih novih rešenja u smislu ili izricanja sankcije ili uvođenja pravnog lika u određenoj fazi izvršenja koji se vezuje za javnu prodaju. To može biti prigovor, kao što vidimo sada i žalba koju poslanička grupa SPS zdušno podržava.
U budućim izmenama i promenama, s obzirom da smo sada trasirali put ka izvršenju i obezbeđenju na jedan kvalitetan način, mi socijalisti očekujemo da će se i ova anomaliji otkloniti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Da nije političke hipokrizije, da ne kažem demagogije, zakljanjanjem iza socijalnog statusa određenog kruga stanovništva, ja se sigurno ne bih javio povodom ovog amandmana.
Ali, već kada je tako, kada gospoda koja predlažu ovaj amandman nisu 2011. godine, ustrojila sistemsko rešenje na koje se sada pozivaju, a moglo je, kada to nije učinjeno, znatno pre u Zakonu o izvršnom postupku, i to nekih osam, ili devet godina pre toga, pa i 2000. godine, postavlja se pitanje – šta to znači sada pozivanje na socijalno osetljive kategorije, koje su i tada postojale.
U čemu se to promenilo nešto u društvu, imali smo i tada penzionere, ljude sa vrlo malim primanjima, kao što se, kaže da ih imamo i sada. Gde je ta metamorfoza?
S druge strane postoji nešto što se ovde izbegava namerno, ili nenamerno. Oni koji formiraju dugove od po nekoliko miliona dinara, a za to vreme volšebno u Službi za katastar nepokretnosti, nemaju ništa od imovine, ni kuću, ni poslovni prostor, ni bilo šta drugo, prijavljeni su, imaju zaradu.
Zar je moralno, da se na njihovoj zaradi konstituiše zabrana od samo 1/3? Pa ti, generišu sve probleme koji se vezuju za državu i državni aparat, ti generišu probleme da se nalaze u gubitku „Srbijagas“, da se nalazi u gubitku EPS, da se nalaze u gubitku svi oni koji naplaćuju ona potraživanja koja bi se mogla naplatiti. Zbog čega se na te kategorije, neko ne pozove kada predlaže ovakve amandmane?
U svakom slučaju, ono rešenje koje je preuzeto iz Zakona o izvršenju iz 2011. godine, treba da ostane, jer jedino na taj način postoji mogućnost dok se ne izvrši potpuna konsolidacija finansijskog stanja u državi, gde smo na jako dobrom putu, gde se potpuno ne revitalizuje privreda, ovo ostaje jedino sistemsko rešenje kojim se omogućava da se izvršni poverioci zaštite. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Onog trenutka kada je Ministarstvo pravde zajedno sa Advokatskom komorom, odnosno advokaturom pronašlo pravo rešenje, sistemsko rešenje o javnim beležnicima i kada su zahtevi advokature uvaženi, mi smo smatrali da je to nešto što u praktičnom smislu reči treba da bude okosnica za dobar, kvalitetan rad javnih beležnika i na tome stojimo i sada. I naravno da su takva sistemska rešenja nešto što podrazumeva prevashodno da javni beležnici imaju prostor da shodno odredbama zakona, shodno njihovim ovlašćenjima i nadležnostima koje su im propisani, rade svoj posao u najboljem interesu građana.
Ako bi se na neki način devalviralo, kao što se sad pokušava, ja ne vidim uopšte smisao onda donošenja samog zakona. Javno beležnički saradnici, kao što je to slučaj sa pravobranilačkim saradnicima, ako ćemo da pravimo neku analogiju, jesu nešto što i personalno i funkcionalno, pa i stručno podrazumeva podršku javno beležničkoj profesiji. To se odnosi i na javno beležničke pripravnike i pomoćnike.
Apsolutno ne postoji nijedan jedini razlog da se jedan takav sistem, jedno takvo ustrojstvo menja i da se ono što je sistemski dobro rešeno dovodi pod znak pitanja, odnosno da u praktičnom smislu reči podrazumeva određen probleme koji se mogu pojaviti.

Zahvaljujem predsedavajući.
Pa, iskreno rečeno ja bih mogao da prihvatim argumentaciju koja se afirmiše amandmanom, koji je uvažena koleginica Batić iznela, da ne postoji i jedan institucionalni problem, a to je postojanje pravosudne akademije i Zakona o pravosudnoj akademiji.
Ako bi se amandman prihvatio ovako kako glasi, on bi možda postigao svrhu u nekom pogledu, ali onda se postavlja pitanje zašto nama treba pravosudna akademija, zbog čega smo mi u stroju?
Zbog čega imamo polaznike pravosudne akademije koji svoju edukaciju i stručno osposobljavanje afirmišu upravo na taj način. S druge strane, imamo još jedan teret u pravnom smislu reči, a to je odluka Ustavnog suda, ja ću se potpuno usaglasiti sa stavom koji je izneo ministar.
Imamo obavezujuću odluku Ustavnog suda, koja je proistekla iz inicijative, hajde da kažemo sada udruženja sudijskih pomoćnika i tužilačkih pomoćnika koji su u jednom trenutku osetili određeni stepen ugroženosti zbog mogućnosti diskriminacije. A ako imamo, a imamo takvu odluku Ustavnog suda onda je moramo dosledno sprovesti.
Ne vidim drugačiju mogućnost, nego da se faktički institucionalno prihvati postojanje pravosudne akademije zato što ona postoji. Ne možemo drugačije ni u kom slučaju tretirati, dok ne promenimo zakon, a sa druge strane da i one koji dolaze iz sudova i tužilaštava, koji su kandidati za polaganje, odnosno za sticanje statusa nosioca pravosudnih funkcija, bilo sudijske, bilo tužilačke, da budu podvedeni pod određeni stepen njihove stručnosti.
A kako drugačije, nego organizovanjem ispita. Ja sam i u načelnoj raspravi rekao, ja sam za to da što više sudijskih pomoćnika, što više sudijskih saradnika, bude ta ciljna grupa našeg pravosudnog sistema, koja će jednog dana postati sudije ili tužioci. Zašto? Pa zato što su tu proveli decenijski ili više decenijski radni staž i njima zaista treba posvetiti maksimalnu pažnju. Ja ne vidim da na bilo koji drugi način možemo to učiniti osim ovako.
Ali, sa druge strane gde su oni, bez obzira što su više decenijski staž proveli u sudovima ili tužilaštvima, proveravani što se tiče njihove stručnosti? U sudovima nisu.
Dobijali su ocenu „naročito se ističe“, a na osnovu čega? Zato što ima određene simpatije predsednik suda ili kolegijuma, prema nekom kolegi ili zbog toga što je zaista organizovan nekakav program, koji podrazumeva relevantnu ocenu i činjeničnu utemeljenu ocenu o stručnosti i o radu i o kvalitetu rada.
Zbog čega je na kraju krajeva VSS, zašto bi bio eliminisan od mogućnosti da tu proveru izvrši i da na taj način verifikuje onu ocenu da li se „naročito ističe“ ili se „ne ističe“, koja je data od strane kolegijuma suda ili predsednika suda.
Prema tome, u ovoj situaciji, bez obzira da li to smatrali diskrimnatorski ili ne, moramo uvažiti i ove tri činjenice koje su takve kakve jesu, uloga pravosudne akademije, da li treba ili ne treba, to je neka druga priča, nije tema današnje rasprave. Postojanje odluke Ustavnog suda i činjenica da svi moraju proći određene provere da li su stručni ili nisu stručni. Ja vam se zahvaljujem.

Ja se, inače, posle ovog izlaganja ministar ne bih javio da nije pomenuto u Užice. Ali, u izlaganju uvaženog poslanika Imamovića je pomenuto Užice. Voleo bih da znam kada i u kom izbornom procesu, bilo za osnovno tužilaštvo, bilo za više tužilaštvo, bilo za osnovni sud, bilo za viši sud, privredni sud ili prekršajni sud u Užicu, je bilo koji Bošnjak diskriminisan? Ko se to od Bošnjaka tada javio na bilo koji konkurs unazad, a da nije primljen zbog toga što je Bošnjak?

Ja samo pitam za Užice, a možemo da govorimo i o nadležnosti. Imamo iz Prijepolja sudiju Apelacionog suda u Kragujevcu koji je Bošnjak, imamo iz Nove Varoši sudiju Ustavnog suda koji je Bošnjak. Taj isti sudija je bio u Novom Sadu sudija Apelacionog suda, a onda je izabran za sudiju Ustavnog suda. Ako imamo Ustavni sud kao instancu koje je na vrhu piramide srpskog pravosuđa i imamo zastupljenost bošnjačke nacionalnosti, o čemu mi pričamo kada su u pitanju poštovanja prava nacionalnih manjina?

Ja ne želim da govorim o tome kakva je situacija u Bujanovcu i Preševu. To ministar nije isticao. Ali, kao državni sekretar sam bio dva puta dole, dva puta razgovarao sa predstavnicima lokalnih samouprava, od njih dobijao primedbe na ustrojstvo sudske mreže, na zahteve koji se odnose za povećanje broja sudova, pa sam postavio pitanje – koliko ima sudija srpske nacionalnosti u tim sudovima i o tome uvek informisao ministra kako bi bio upoznat sa činjenicama koje se vezuju za taj teren i za tu teritoriju Republike Srbije.

Ne mogu ni u kom slučaju da se otrgnem utisku da ovaj amandman nije ciljan isključivo radi poštovanja prava, odnosno zakona, jer ne vidim da je zakon bilo gde prekršen, naročito se ne može govoriti o grubom kršenju zakona. Ako ćemo da govorimo o politikanstvu, politikanstvo može da dođe do izražaja ali na daleko bezazlenije teme u odnosu na ovu temu koja je izuzetno osetljiva i delikatna kada je u pitanju kompletan pravosudni sistem, kada je u pitanju državni aparat. Podsetiću, ova Vlada Republike Srbije je Srbiju dovela na vrata Evrope upravo poštujući sve norme, pa i norme koje se odnose na poštovanje prava i to osnovnih elementarnih prava priznatih međunarodnim dokumentima i Univerzalnom deklaracijom ljudskih prava.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Voleo bih da se na ovaj način i završi krug replika. Postoji nešto u čemu možemo da se saglasimo. Tačno je, Novi Pazar je jedan divan grad, grad koji uvek prima širokog srca sve ljude. To je tačno. Tačno je i da je Užice centar Zlatiborskog okruga. Nije tačno ono što je rečeno kada je u pitanju bilo kakav vid diskriminacije.

Ja ne želim da iz ove sale izađemo nedorečeni. Ministar je govorio o imenima i prezimenima. Ja sam naveo nekoliko pripadnika bošnjačke nacionalnosti koji se nalaze u najvišim pravosudnim institucijama Republike Srbije.

Moram isto tako da kažem, kao što će se složiti i ministar i svi zajedno, potpuno zasluženo, zato što su izabrani po kriterijumima koji su tada bili propisani i koji su ispoštovani i sa pravom nose status nosioca pravosudnih funkcija. Taj posao obavljaju odlično.

Odavde sa ovom mesta, iz ove Skupštine, pozivam bukvalno sve i one koji su bošnjačke nacionalnosti i svih drugih nacionalnosti da se prijavljuju na konkurse i za javnotužilačke i za sudijske funkcije i sve ostale funkcije. Tamo gde to zasluže, tamo gde ispune kriterijume, tamo gde zavrede svojim kvalitetom i stručnošću treba da budu izabrani. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Uvaženi ministre sa saradnicima, drage kolege narodni poslanici, u svom izlaganju ću se kao ovlašćeni predstavnik SPS fokusirati na, po meni najvažniji zakonski akt u odnosu na sve one koji su predloženi i o kojima danas raspravljamo, a to je Zakon o izvršenju i obezbeđenju, ne samo zbog toga što sam u jednom periodu aktivno učestvovao u njemu i pokušao da dam neki svoj doprinos, već i zbog toga što naša poslanička grupa ima i reči pohvale za ovaj zakon i nešto što bi mogli kroz analizu da utvrdimo kao određene manjkavosti ovog predloga zakona.
Odmah da kažem da će poslanička grupa SPS podržati ovaj zakon kao dobar pokušaj, uvaženi ministre, da dođemo kasnije do još boljeg zakonskog rešenja kada je u pitanju ova oblast, a to su izvršenja i obezbeđenja. Danas smo čuli brojne komentare koji se vezuju za nešto što je ne inovativno, nego što se vraća u ovaj zakon što je nekada bilo u prethodnim zakonskim rešenjima na koje ste se pozvali. Pre svega radi se o žalbi.
Moram da istaknem nešto što će retko ko moći da dovede u sumnju. Ne postoji procesni deo, procesna materija, ne postoji postupak koji je kompletan, potpun bez žalbe. Jednostavno žalba ga čini onim što omogućuje dve stvari ili dva cilja. Jedno je pravna sigurnost, a drugo je, bez obzira koliko je danas bilo kritika, upućeno efikasnosti postupka. Ova dva cilja se prožimaju na neki način, jedna kroz drugi, ali sam uveren da je vraćanje žalbe u izvršni postupak nešto što je moralo da se uradi i kada smo već govorili o suspenzivnom dejstvu žalbe, logično je da žalba treba da ima suspenzivno dejstvo.
Međutim, ovde se malo ko dotakao onoga što je esencijalno i što generiše sve ove probleme. Ne bi niko, uvaženi ministre, danas smetala žalba u izvršnom postupku da se nisu u nazad, decenijama nagomilavali predmeti, donosila loša zakonska rešenja, koja su kao nus pojave proizvodila upravo ovo što danas imamo. A šta imamo danas? Imamo na stotine hiljada zagušenja predmeta u sudovima, pre svega u prvostepenim sudovima, a samim tim i povrede prava na suđenje u razumnom roku, opstrukcije postupka i druge pojave koje u svakom slučaju opterećuju pravosuđe u celini.
Ono u šta sam siguran, a što ne sumnjivo deli stav, moj stav i moje poslaničke grupe, jeste činjenica da se žalbom neće doprineti da se ide dublje u nekakav ponor, govorim pravni ponor, kada je u pitanju procesno pravna materija, jer imamo procesno pravni zakon, a to je da se i dalje odugovlači postupak, da dolazimo i dalje u situaciju da se zloupotrebljavaju procesna ovlašćenja i sve ono što se pojavljivalo kao manjkavost do sada.
Zašto ovo, uvaženi ministre ističem? Zbog toga što se žalbom faktički reguliše samo jedan deo materije u procesnom smislu reči, dakle, restriktivno je postavljena žalba u ovom zakonu, zadržali smo prigovor i zadržali smo, odnosno vratili neke institute koji su nekada bili prisutni u Zakonu o izvršnom postupku.
Ja moram da pohvalim činjenicu, bez obzira koliko se danas ovde određivali kritički prema njoj, kao što je to učinio uvaženi kolega Homen, kao i u odnosu na žalbu, a to je vraćanje instituta odlaganja izvršenja.
Zašto ću da pohvalim? Zbog toga što smo u dosadašnjoj praksi i u mojoj advokatskoj i mojih kolega, imali situaciju da imamo česte zastoje u izvršnom postupku. Imali smo prazan hod u izvršnom postupku.
Imali smo mnogo zloupotreba koje su omogućavale da se izvršni postupak nepotrebno odugovlači. Odlaganje postupka ne ide u tom cilju i nije interes predlagača zakona da se odlaganjem postupka postiže taj cilj, naprotiv. Zato je i odlaganje kao pravni institut svedeno samo na uzak okvir da se može tražiti samo jedno. I to je jako dobro rešenje.
Izuzetno dobro rešenje je što se vraća načelo srazmere, uvaženi ministre, koje je do sada bilo uglavnom na štetu izvršnog dužnika. Zašto? Zato što ste za stvar izuzetno male vrednosti, mogli da prodate nepokretnost izuzetno velike vrednosti.
Sada se načelom srazmere izbegava šteta po izvršnog dužnika, jer će izvršni dužnik nesumnjivo pretrpeti štetu ukoliko je njegov dug prema poveriocu u odnosu na predmete ili sredstvo izvršenja sa kojim on raspolaže kao vlasnik, u očiglednoj nesrazmeri sa direktnom posledicom štete po izvršnog dužnika. To treba pozdraviti kao dobro rešenje.
Ono što je ukazala uvažena profesorka Besarović, to stoji, da davaoci podataka, kako smo ih ovde pročitali i kako ste ih vi definisali u predlogu, imaju manje ili više dobrovoljan pristup u davanju podataka i sa tim moramo da se pomirimo. Mi smo, ako sam ja to dobro protumačio, i moja poslanička grupa, uvideli da ste vi kao predlagač hteli da uvedete jednu kogentnu normu. Normu imperativne prirode kojom se obavezuju davaoci podataka da pruže podatke od značaja za sprovođenje izvršenja.
Međutim, činjenica je da ne postoji i sankcija u slučaju nedavanja apsolutno devalvira kogentnu norumu. Ona više nije kogentne prirode, nema imeprativni karakter. Kako to pitanje rešiti? Vi ste dali određene predloge sa kojima se možemo delimično složiti.
Jedno je rešenje da se tražilac podataka obrati upravnom inspektoratu. Upravni inspektor pokreće postupak, shodno odredbama Zakona po kojim postupa kao upravni inspektor, ima pravo izricanja i sankcija, ima pravo kontrole i nadzora i davanja rešenja u pogledu korektivnih mera, ali to ipak nije dovoljno rešenje.
Takođe, ne može se prihvatiti u celosti rešenje da to bude novčana kazna. Po meni, i nadam se da ćete o tome razmisliti i razmotriti ipak je to neka materija koja mora sistemski da se reši drugim zakonom. Naravno da ste potpuno u pravu, kada ste rekli da treba sačekati i razmisliti kako bi se ovaj problem rešio.
Međutim, uvaženi ministre, postoji i određeni problemi u definisanju pojedinih normi, odnosno tokom normiranja ovog zakona, na koje se mora ukazati kako bi se izbegli određeni problemi u praksi, odnosno kroz praktičnu primenu ovog zakona, naročito tamo gde ovaj zakon, kolidira, drugim procesnim zakonima, pre svega Zakon o parničnom postupku. Konkretno, radi se o institutu za vraćanje u pređašnje stanje.
Pravni institut vraćanje u pređašnje stanje je poznat i u Zakonu o parničnom postupku i u nekim drugim procesnim zakonima, i u krivičnom postupku, pa i u vanparničnom postupku.
Međutim, ono što ovde na neki način predstavlja problem jeste što je u članu 28. navedeno da protiv rešenja donetog o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje je dozvoljen prigovor.
Ja vas molim da pažljivo razmotrite ovaj problem. U Zakonu o parničnom postupku je definisano da u slučaju usvajanja zahteva za vraćanje u pređašnje stanje nije dozvoljena žalba.
Ovde imamo rešenje kojim se odlučuje o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje. Što znači da može da bude i odbijen, može da bude usvojen. I u jednom i u drugim slučaju je predviđena mogućnost izjavljivanja pravnog leka u vidu prigovora. To direktno kolidira odredbi člana 114. Zakona o parničnom postupku.
Ja lično mislim, i u tom pravcu smo podneli amandman, kako bi se ova kolizija otklonila, jer ne bi trebala da postoji, tim pre, što je i u ovom predlogu zakona u članu 39. propisano da se na odredbe ovog zakona i na ovaj postupak shodno primenjuju odredbe parničnog postupka.
Mislim da je to jedan od problema koji treba rešiti prihvatanjem amandmana i mislim da u tom pravcu imate prostora da razmislite da li je amandman smislen i da li će u praktičnom smislu reči dovesti do poboljšanja kvaliteta ovog zakona.
Drugi problem koji se identifikuje tokom analize celog teksta ovog zakona, jeste problem koji se pojavljuje uz jedno dobro rešenje. Zašto dobro rešenje? Odlično rešenje je da se ne može iz drugostepenog postupka donošenjem odluke predmet ukinuti i vratiti na priv stepen radi ponovnog odlučivanja.
Vi ste to naveli kao neku vrstu ping-pong efekta, i zaista u tom pravcu stoji maksimalna i snažna podrška za jedno takvo sistemsko rešenje i za jednu takvu normu. Ali, uz to postoji jedan problem koji se vezuje za neurednost podneska, odnosno da u slučaju ukoliko podnesak prema odredbama predloženog zakona ne sadrži sve ono što je propisano da će se isti odbaciti. U konkretnom slučaju se vezuje za član 75. predloženog zakona, i on je normiran sa ciljem ubrzanja postupka, odnosno omogućavanja njegove efikasnosti i predloženo je da se žalba odbacuje kao nepotpuna ukoliko ne sadrži sve što je ovim članom propisano. Žalba se podvodi pod podnesak isto kao što se reguliše pitanje podneska članom 101. Zakona o parničnom postupku.
Sada, uvaženi ministre, tu imamo jedan ozbiljan problem. Ja bih to prihvatio da se žalba odbacuje ukoliko je sačinio advokat. Ukoliko sam ja kao advokat, ili bilo ko u mojoj advokatskoj kancelariji, uradio i sačinio jedan neuredan akt, jedan neuredan podnesak, logično je da ja moram da trpim sankciju, jer sam ja stručno lice.
Ali, ako je moj drug, Tića Mihajlović, koji je neuka stranka, koji nije pravnik, sačinio podnesak, odnosno sačinio žalbu, a ja da vas podsetim da je danas u praksi imamo mnogo žalbi koje su u rukopisu, da ne kažem škrabopisu pisane, onda u takvoj situaciji ta stranka trpi određenu vrstu štete, jer će se ta žalba u toj situaciji odbaciti, a i u toj situaciji dolazimo u koliziju sa odredbama Zakona o parničnom postupku, gde neuka stranka ne sme da trpi tu vrstu posledice.
Mislim da je u tom pravcu, pošto je podnet amandman u svakom slučaju treba tražiti bolje sistemsko rešenje.
Što se tiče žalbe, vratiću se na nju ponovo, i pored toga što čvrsto verujem i moja poslanička grupa da je žalba nešto što vraća mogućnost da se doprinese pravnoj sigurnosti ,da se vrati poverenje građana u sudove i odluke sudova.
Moram da skrenem pažnju na jedan problem koji u praksi može da se pojavi, a taj problem su rokovi za odlučivanje o žalbi.
Bez obzira što su rokovi instruktivne prirode, bez obzira što kao takvi neće uticati na posledice po sudije, oni ipak mogu da izazovu određene negativne posledice.
Rok za odlučivanje po žalbi, kako je ovde definisan od 15 dana je prekratak rok. Zašto prekratak? Zbog toga što su sudovi prema trenutnom stanju, aktuelnom stanju, pretrpani ogromnim brojem predmeta.
Rekao sam kakva je situacija u izvršnoj materiji, ništa nije bolja ni u parničnoj ni u ostalim materijama.
Prvostepeni sudovi imaju ogroman problem neefikasnosti, koji je jedna vrsta bolesti od koje sudovi boluju unazad dve tri decenije.
Ako je tako, a jeste tako, dakle činjenica, onda dolazimo u situaciju da veća koja odlučuju o prigovorima u prvom stepenu, a radi se o osnovnim sudovima i privrednim sudovima kao prvostepenim, neće imati mogućnost da u tako kratkom roku odluče i u dodatnom roku od tri dana ekspeduju ili odprave odluku, jer postoji pretrpanost predmeta.
Kamo lepe sreće da nismo imali onaj problem koji smo imali unazad, decenijama, sada se taj problem ne bi pojavljivao. Ali, on je evidentan i on latentno opterećuje sudove.
Kada govorimo o Privrednom apelacionom sudu situacija nije ništa bolja, jer taj sud pored parnične i vanparnične materije, privrednih prestupa, stečajne materije, suđenja u razumnom roku po pravilima vanpraničnog postupka ima ogroman broj predmeta. Broj sudija je isti i nesumnjivo je da se broj sudija neće povećavati, čak naprotiv, da će se vršiti racionalizacija.
Postavlja se pitanje da li u takvim kratkim rokovima može sve da se sprovede? Ja kažem, bez obzira što su instruktivni rokovi oni stvaraju određene posledice. Ako ništa drugo, izazvaće posledicu povrede prava na suđenju u razumnom roku. Za tu povredu prava na suđenje i razumnom roku stoji određena odgovornost i pravo na naknadu štete onoga na čiju je štetu to pravo na suđenje u razumom roku povređeno.
Drugo, imamo i u ovom zakonu, i ako verujem da do toga neće doći, jer su u pitanju, kako ponavljam nekoliko puta instruktivni rokovi, odgovornost sudija za nepostupanje, odnosno neažurnost u radu. Sudija može zbog toga da snosi određenu vrstu disciplinske odgovornosti, a ukoliko je njegova neefikasnost takve prirode, u svakom slučaju postoji mogućnost i da se pokrene postupak za razrešenje kao nosioca pravosudne funkcije.
Da li će ovakva rešenja determinisati da se sudije više izlažu takvim problemima, odnosno ulaze u takve situacije, nisam siguran, ali se bojim da će u svakom slučaju imati uticaja na to.
Stoga smo i amandmanima pokušali da u tom delu doprinesemo da se zakon u praktičnom smislu reči prilagodi aktuelnoj situaciji, tako što bi se ovi rokovi povećali, pa smo predvideli rok umesto 15, rok od 30 dana.
Da li je to dobro sistemsko rešenje, predlagač će u svakom slučaju i razmotriti i razmisliti i adekvatno, po meni, uveren sam, pravično odlučiti u odnosu na naše podnete amandmane.
Takođe, kada su u pitanju prigovori postoje određeni problemi koji se vezuju za član 99. predloženog zakona. Zašto se vezujem za pojedine članove i ako o tome treba govoriti kada budemo govorili o pojedinostima? Upravo kako bih nametnuo jedno razmišljanje da se naši amandmani prihvate sa aspekta zaista dobronamerne sugestije poslaničke grupe SPS da se otklone određene manjkavosti za koje smatramo da u praksi mogu da izazovu probleme.
Naime, u članu 99. predloženog Zakona o izvršenju i obezbeđenju stoji da ako veće usvoji prigovor, sudija pojedinac odmah posle pravosnažnosti rešenja o usvajanju prigovora obaveštava izvršnog poverioca da je deo rešenja u kome je izvršni dužnik obavezan da namiri novčano potraživanje, postavi izvršna isprava na osnovu koje može ponovo da zahteva izvršenje u istom ili drugom postupku.
Ovde se pojavljuje jedna nedoumica i tu nedoumicu treba otkloniti, da li može u istom postupku, jer u svakom slučaju da bi se podneo predlog za izvršenje mora da postoji izvršna isprava, jer jedino na osnovu izvršne isprave ili verodostojne isprave moguće je pokrenuti postupak izvršenja.
Postavlja se pitanje – kako je onda moguće to učiniti u istom postupku ako nemamo izvršnu ispravu? I u tom pravcu smo takođe predložili određeni amandman kako bi i ovaj deo teksta zakona učinili u praktičnom smislu reči efikasnijim.
I na kraju, ja bih zamolio samo još pošto ću se dotaći vrlo kratko ostalih predloga zakona koji su danas na dnevnom redu, a pre svega zakona koji se vezuju za Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca, naravno da ste u pravu kada ste istakli da je transparentnost u radu osnovni princip rada i Državnog veća tužilaca i Visokog saveta sudstva, jer, ako se podsetimo samo na 2010. godinu, upravo je taj nedostatak transparentnosti, uslovio jedan ogroman problem sa teškim posledicama, a to je da je preko 700 sudija nereizabrano i ostalo bez posla. S toga, taj princip treba zadržati i tim principom se rukovoditi.
Međutim, nastaviću svakako o ovoj priči kada budemo govorili o amandmanima, a možda i danas u pojedinačnom delu rasprave u načelu, treba istaći i činjenicu da ocenjivanje koje smo ovde videli kako se vrši, odnosno kako je predviđeno i ono kako ste vi obrazložili, treba da bude reflektovano i na sudije.
U jednom trenutku sam, ako sam dobro čuo vaše obrazloženje, u jednom trenutku ste istakli da i sudije nekada budu, odnosno kandidati za nosioce pravosudnih funkcija nekad budu neopravdano ili neosnovano ocenjene sa „posebno se ističe“ ili „naročito se ističe“, bez utemeljenja…

Hvala. Ja ću završiti u jednoj rečenici.
Bez utemeljenja u stvarnom faktičkom radu tog kandidata za koji nemamo podatke na osnovu kojih možemo utvrditi da je ta ocena osnovana.
Nastaviću o ovome u svakom slučaju. Ja u ime poslaničke grupe SPS moram da istaknem da mi snažno podržavamo ovakve pokušaje da se zakonska rešenja prilagode praktičnim potrebama, da građani ta zakonska rešenja osete kao kvalitetna, njihovu pravnu sigurnost, dostupnost pravdi i u svakom slučaju postizanje u efikasnosti pravosuđa. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Uvaženi ministre, kolege poslanici, imajući u vidu da sam u načelnoj raspravi izneo stav poslaničke grupe SPS u odnosu na predloženi tekst zakona, zamolio bih ministra samo da izvršimo još jednu kratku analizu još jednog dela zakona, predloženog zakona, o kome se danas malo reklo, a to su javni izvršitelji.
Nesumnjivo je da i u tom delu ovaj zakon zaslužuje da bude afirmativno pomenut. Imajući u vidu da se sada pojavljuje znatno strožija kontrola nad radom javnih izvršitelja i to kako sudska kontrola, tako i kontrola od strane Javno izvršiteljske komore.
Od strane suda kontrola će se vršiti nesumnjivo kroz sam postupke i donošenje odluka po žalbama na odluke izvršitelja koje su sada propisane ovim zakonom, a što se tiče Javno izvršiteljske komore, ta kontrola će se više vezivati za rad javnih izvršitelja, kroz njihovu dostojnost, profesionalizam i sve ostale parametre sa kojima moraju postupati u svom radu.
Naravno, da u tom pravcu treba podržati i predloženo rešenje kojim se podrazumeva povećavanje kapaciteta stručnosti javnih izvršitelja, a posebno u pogledu obaveza javnih izvršitelja da polože pravosudni ispit.
Međutim, uvaženi ministre, ja bih samo postavio pitanje da li ćemo moći da rešimo jedan problem kako bi izbegli izvesnu diskriminaciju između javnih izvršitelja, jer je i u predloženom tekstu zakona je navedeno da izvršitelji koji budu imenovani do 1. jula 2016. godine dužni su da polože pravosudni ispit do 1. januara 2018. godine.
Naravno da u svakom slučaju njihov stručni potencijal mora da bude na onom nivou koji zavređuje i zaslužuje njihova pozicija, odnosno njihov status.
Međutim, šta u slučaju, s obzirom, da je ovo kraći rok od dve godine, 1. jun 2016. godine, 1. januar 2018. godine, ako postoje izvršitelji, a biće ih, koji su izlazili na polaganje pravosudnog ispita, nisu uspeli da polože pravosudni ispit i dobili su po zakonu zabranu polaganja ispita u roku od dve godine, da li će i oni biti faktički na ovaj način onemogućeni da u ovom roku obezbede svoj status izvršitelja kroz položen pravosudni ispit? Da li postoji mogućnost samo da se ovo vreme od dve godine, koje je nesumnjivo potrebno da se ustroji, produži ili da se veže za početak koji ne mora da bude početak dana donošenja zakona? Dakle, jedino u tom pravcu da izvršitelji budu u potpunosti ravnopravni i da imaju ravnopravan status.
Mi nismo podnosili u ovom smislu bilo kakav amandman, ali smo smatrali da bi ovo moglo da bude razmišljanje na osnovu čega bi se svi izvršitelji podveli pod princip jednakosti pred zakonom i ravnopravnosti pred zakonom.
Ono što sam započeo u načelnoj diskusiji jeste vezano za odredbe zakona, odnosno predloženog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama i vreme je da se da jedan vrlo jasan odgovor. Kada sam rekao danas i vi ste to, uvaženi ministre, potvrdili, da kada se daju ocene za kandidate za nosioce pravosudnih funkcija, da se „naročito ističe“, te ocene su uglavnom paušalno ili se zasnivaju na subjektivnim stavovima sudija koje sačinjavaju kolegijum sudova iz koga dolazi kandidat koji konkuriše za sudiju, odnosno nosioca pravosudne funkcije.
Postavlja se pitanje – na osnovu čega je zavredeo, odnosno zaslužio da bude ocenjen „naročito se ističe“? Upravo je to razlog da taj svoj status sa ocenom „naročito se ističe“ bude proveren upravo pred VSS, kako bi se na osnovu kriterijuma koje će VSS nesumnjivo doneti, utvrdilo da li je ta njegova ocena „naročito se ističe“ opravdana ocena, osnovana ocena, zasnovana na njegovom znanju ili pak nije.
Ako nije, onda je upravo dokaz onoga što sada ispravljamo, a to su te, tzv. „paušalne ocene“ na nivou sudija, nešto što treba eliminisati, izbeći i zasnovati na jasnim i egzaktnim pokazateljima.
Naravno da ću vas zamoliti u tom pravcu da se stimuliše i ono što VSS je započeo kao pilot projekat pa stao, a ne samo da ocenjuje kandidate koji će biti ili neće biti nosioci pravosudnih funkcija, već da se onaj pravilnik koji je donet, sećate se, i vraćen, u jednom trenutku ili jednom periodu kao pilot projekat, začeo da živi, a to je ocena sudija, aktuelnih sudija, aktuelnih nosilaca pravosudnih funkcija.
Zašto? Zbog toga što su se pojavile određene manjkavosti u samom pravilniku, jer na osnovu tog pravilnika odjednom su sve sudije bile odlične, sve su zavredele izuzetno dobre rezultate, odnosno ocenjene sa dobrom ocenom, a u suštini egzaktni podaci koji se vezuju za ono što je suštinski rad sudija, nije dao takav rezultat, već sasvim suprotno.
To znači da bi sudije morale da budu u kontinuitetu ocenjivane i da te ocene budu zasnovane na vrlo jasnim i preciznim kriterijumima, da ti kriterijumi odražavaju sve ono što sudija nosi kao svoj teret posla, ne samo u smislu ažurnosti i kvaliteta rada, već svega ostalog što se vezuje za suđenje, odnosno dosuđivanje, donošenje presuda, postupanje u predmetima, itd, na osnovu čega ćemo zaista napraviti dobru selekciju i dobru klasifikaciju sudija koje zavređuju i zaslužuju da budu nosioci pravosudnih funkcija u odnosu na one koji to ne zavređuju i ne zaslužuju, a onda je logično da se već jednom prekine sa tom tzv. „lažnom solidarnošću“ da predsednici sudova se konačno odrede prema onim kolegama u svojim sudovima koji ne ispunjavaju ove uslove i da se shodno zakonu takvi i sankcionišu, odnosno prema njima adekvatno odredi shodno ovom zakonu.
Ja zaista ne bih više, zaista ne samo što je SPS u ovom setu zakona našla nešto što zavređuje jednu posebnu pažnju u smislu kvaliteta, naš doprinos u tome će uvek biti prisutan i ove diskusije i ova diskusija koju sam ponovio u odnosu na ono što sam rekao u načelnoj raspravi upravo podrazumeva samo doprinos da još više, ukoliko je to moguće, poboljšamo kvalitet ovog zakona za koji ćemo sigurno glasati. Hvala.

Zahvaljujem se.
Uvažavajući vašu izuzetnu pronicljivost, moram samo da se zahvalim na informaciji i za nešto što nisam znao, što moram da priznam, da je u primeni pravilnik koji se vezuje za ocenjivanje rada sudija u sudovima, što mi je izuzetno drago, tim pre što vi i ja znamo da su sudije i dalje, naročito one neažurne, opterećene ogromnim brojem predmeta, ali ne opterećene, nego su dozvolili da budu opterećeni tolikim brojem predmeta, pa mi je onda još draže što je krenula takva ocena.
Što se tiče, uvaženi ministre, javnih izvršitelja, da ne bude nesporazuma, i te kako se SPS, lično kao advokat zalažem za to da oni koji su nosioci javnih ovlašćenja, u konkretnom slučaju privatni izvršitelji, moraju biti na maksimalnom stepenu stručnih referenci, kako bi svoj posao obavljali kvalitetno. Nije tu toliko bilo lobiranje, koliko je bilo nepoznavanje situacije da li imamo, možda ćemo imati, izvršitelje koji bi potpali pod ovu tzv. zabranu, dvogodišnju zabranu polaganja pravosudnog ispita. Ono u čemu ćete biti podržani uvek jeste vaša istrajnost i borba za to da izvršitelji, javni beležnici i sudije moraju imati stručne reference potrebe za posao koji obavljaju. Tu nemamo dilemu.
Na kraju, pošto ste pomenuli vas, mene i Ivanu, moram da kažem nešto što je krajnje realno, nadam da tu nećete imati bilo kakvu primedbu na ono što ću reći, a to je da vi, ja i Ivana potičemo iz grada gde je pravosuđe respektabilno, prevashodno privredni sud, a i viši i osnovni sudovi, pa i prekršajni sud zaista zaslužuju da budu vrednovani kao sudovi u kojima se vrlo, vrlo dobro radi. Hvala.