Zahvaljujem, potpredsedniče Narodne skupštine.

Poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, kao član Odbora za obrazovanje, prosto osetila sam potrebu da malo prodiskutujem, iako što se tiče ovog amandmana na član 50. stav 3. nema mnogo šta da se kaže, jer se radi apsolutno o tehničkoj grešci koja je sada ispravljena.

Hoću da kažem, da je od izuzetne važnosti za razvoj našeg društva, a posebno mladih, je stalno usavršavanje obrazovanja i da moramo da idemo u korak sa tehnologijom, jer tako stvaramo buduće i doktore i profesore, ali i mašin-bravare o automehaničare, ali isto tako da od deset najtraženijih sada profesija, zanimanja u svetu, sedam ili osam nije postojalo pre desetak godina. To znači da moramo pripremiti decu za poslove koji sada ne postoje, a to možemo samo ako ih naučimo da misle. To je funkcija i roditelja i vrtića i škole.

Čitava Evropa je zbog lošeg obrazovnog sistema u problemu, tako da nemaju mnoga zanimanja. Napreduje, na primer istočna Azija, jer oni uče decu da misle i povezuju informacije, što se vidi po PISA testovima koji mere funkcionalno znanje. Na deci počiva budućnost, tako da i SNS znajući važnost ovog o čemu govorim, je imala i slogan na prošlim izborima, a to je Aleksandar Vučić – Za našu decu.

Takođe, predstavljanjem svog ekspozea je i premijerka pokazala odnos Srbije prema obrazovanju, nauci i tehnološkom razvoju, tako što sada tehnološki parkovi, start-ap projekti su u stvari naša stvarnost, a nisu samo ideja.

Obrazovni sistem je projekcija budućnosti, tako da u sledećih 30, 40, 50 i više godina i svi mi koji učestvujemo u donošenju zakona moramo da budemo vrlo odgovorni, jer ovo utiče na život građana i od velike je važnosti za budućnost zemlje. Jer, to je motor pokretač pozitivnih promena.

Dugo se ništa nije radilo, na primer, u domenu visokog obrazovanja, a onda su krenule izmene, tako da se nekima to nije dopalo, jer su izmene sprečavale korupciju i nepotizam.

Reformisanje sistema je svakako neminovnost, jer ne možemo ostati na nivou 20. veka a tehnologija da ide u 22. vek. Reforme u obrazovnom sistemu su stalne i kontinuirane i predstavljaju adekvatan odgovor na izazove sa kojima se čitavo jedno društvo suočava, jer je to motor koji pokreće sve.

To je sada uočljivije više nego ikada pre. Sada se u skladu sa epidemiološkom situacijom na nedeljnom nivou, na primer, odlučuje kakav će vid nastave biti, on-lajn ili kombinovana ili kada će biti, na primer, školski raspust.

Deca su bića koja su stvorena sa sopstvenim karakterom, idejama, mislima i uverenjima. Ono što su naša deca, umnogome govori o nama odraslima, jer deca nisu stvari koje treba oblikovati, nego ljudi koje treba otkriti. Obrazovanje i vaspitanje je najvažnije, ali isto i vreme je najteži zadatak, jer utiče direktno na budućnost deteta, na njihovu decu, unuke i unuke unuka.

Ja vam se zahvaljujem, samo sam htela toliko, da kažem nekoliko reči uopšte o obrazovanju i o važnosti svih ovih zakona o kojima je bilo reči prethodnih dana. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovana ministarka Obradović, poštovana državna sekretarko Mačužić, vas posebno da pozdravim kao našu bivšu koleginicu, saradnici iz Ministarstva, poštovane kolege narodni poslanici, SNS sa koalicionim partnerima koji dele mišljenje ko i kako treba da vodi ovu zemlju, je već krenula u reformske zahvate i to je učinila u mnoštvu oblasti.

Složićete se sa mnom da su te promene neophodne, ali nisu dovoljne samo brze pruge, putevi, bolnice, škole, već je neophodno učiniti reformu šire, u društvu, kao što je u javnoj upravi. Jer kvalitetna javna uprava znači zadovoljne građane koji mnogo brže i lakše da dođu do rešavanja svojih problema, jer kako kaže izreka - ne spotiče se o stenje, već se spotiče o kamenje.

Građaninu nije važno kako se zove zakon, nego kako može da ga primeni i da brže reši svoj problem. To je sektor koji je veoma važan za Srbiju. Ne možemo krenuti dalje dok ne budemo imali i kvalitetno obrazovanje i zdravstvo, ali i kvalitetnu javnu upravu, jer to je kičma našeg sistema, a vrlo često je potcenjena, jer ako hoćemo funkcionalnu državu hoćemo i modernu evropsku administraciju.

Zabrana zapošljavanja koja je morala da se desi u jednom trenutku, kao i reforma u drugim oblastima je zaista bila potrebna i nužna da se podvuče crta i da znamo sa čime raspolažemo i po broju i po kadrovima.

Posebno je problem sa ljudima od znanja i iskustva koji ne žele da rade u upravi zbog malih plata, a ti ljudi su nam zaista neophodni da bi imali kvalitet usluga. Zato ova reforma mora kvalitetnom radniku da pruži i dobru platu i uslove rada, jer svaku firmu, naravno i javnu upravu, čine ljudi.

Da bi sve ovo postigli potreban nam je centralizovan sistem o podacima, o broju zaposlenih, stručnoj spremi, o mesečnim platama i drugim rashodima, za preko 400 hiljada zaposlenih, što je svakako, veoma obiman proces.

Kao ozbiljna država i Vlada koja ispunjava sve svoje obaveze mora da budemo sigurni da je ova reforma i ekonomski održiva i da je napokon, ispravljena nepravda.

Zato Ministarstvo finansija, počevši još od 2019. godine radi na uspostavljanju informacionog sistema za planiranje i upravljanje i kontrolu budžeta u javnom sektoru, jer Ministarstvo finansija, kako planira prihode, tako mora da planira i rashode.

Zato predlog reforme sistema plata se odlaže za 2025. godinu, i zbog završetka potrebnih analiza i efekata reforme sistema plata koji su zasnovani na podacima dobijenim iz novog informacionog sistema.

Sve ovo bi, naravno bilo brže da nije svetske pandemije koja uzrokuje neplanirane troškove za vakcine, lekove, nove bolnice, povećanje plata zdravstvenim radnicima koji su svakako i heroji u borbi protiv kovida, ali to su apsolutno i zaslužili.

Država pruća pomoć stanovništvu koliko god su njene mogućnosti. Na primer, povećane su i penzije 5,5%, a danas počinje isplata svakom punoletnom građaninu pored onih 60 evra još plus 20 evra.

Tako da, reforme koje sprovodimo još od 2012. godine su sveobuhvatne i kompleksne iz oblasti i ekonomije, privrede, finansija i sve one su dale pozitivne rezultate.

Kada je premijerka Ana Brnabić čitala svoj ekspoze akcenat je zaista sa pravom stavila na digitalizaciju javne uprave, jer je to najbolji put da privredni rast, privlačenje investicija ali i efikasan servis građanima Republike Srbije.

U ovoj godini smo imali privredni rast od 7,5%, a minimalan pad je zabeležen prošle godine oko 0,9%. To je bilo nedostižno mnogim bogatijim evropskim zemljama.

Projektovan je rast, na primer za sledeću godinu od 4,5%, a naš budžet je ujedno i razvojni, i infrastrukturni, a sa druge strane i socijalno odgovoran. Napraviti ovako balansiran budžet, to smo već pričali kad smo ga usvajali je zaista odlično.

Zaista želim da odam priznanje i našem predsedniku Aleksandru Vučiću i našoj Vladi na čelu sa premijerkom Anom Brnabić koji stoički se bore sa problemima i pritiscima, i spolja, iznutra i stoički su izdržali sve probleme koje nosi pandemija, sačuvali živote naših građana, ali i našu ekonomiju.

Svega ovoga ne bi bilo da nemamo jako liderstvo i vodstvo kojim država Srbija i njeni građani su na prvom mestu. Nemam ni najmanju dilemu za koga će građani Srbije da glasaju u aprilu mesecu. Glasaće za dokazano uspešne ljude koji ne sede i čekaju da se stvari dešavaju. Oni izađu … se stvarima.

Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnikom, poštovane kolege narodni poslanici i poštovani građani Srbije, sa čim se prvo susretnete u novom gradu? Šta ostavi utisak na vas? Ljubaznost ljudi, čistoća ulica, uređenost uskog gradskog jezgra i naravno, muzeji.

Neretko smo se nonšalantno ponašali prema svojoj istoriji. Neretko mnogi ne znaju da cene ono što je staro vekovima. Ko god da je putovao po inostranstvu zna kako se stranci ophode prema svojim starinama.

Na osnovu onog prikazanog muzejima stičemo poštovanje prema određenom narodu. Pitala sam se, na primer, na Krfu, da li iko od stranaca poseti muzej o Golgoti, koju su prošli Srbi, a mnogi i preminuli prelazeći preko Albanije.

Vrlo je loše obeležena ta kuća muzej u kome su izložene fotografije, predmeti koji svedoče o stradanju našeg naroda. Mi Srbi znamo za Vido i obavezno posećujemo to mesto stradanja, ali je cilj da to vide i stranci, jer njihovi preci su ti koji su bili na drugoj strani.

Jedini način jeste uspostavljanje saradnje između Ministarstva kulture Grčke i Ministarstva kulture Srbije, i da putokazi do muzeja i ostrva Vido budu transparentniji.

Navešću još jedan slučaj. Prisustvovala sam divnom i poučnom predavanju doktorki Jasmine Ćirić, docenta na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, u okviru Dana kulturne baštine sa temom - srednjovekovno kulturno nasleđe je u opasnosti, nasleđe celog čovečanstva. Ona je iznela primere zadužbine Stefana Nemanje i cara Dušana. Preko 50 manastira je sačuvano srpskih srednjovekovnih zadužbina Nemanjića na teritoriji Severne Makedonije.

Mnogi manastiri ne mogu da se vide, jer su zatvoreni i pristup zabranjen, ali se prekrivaju freske srpskih zadužbinara ili prekraja istorija stavljanjem drugih imena ispod fresaka. Bila sam zatečena ovim predavanjem i saznanjem sa dokumentovanim slikama i argumentima, doktorke Jasmine Ćirić koja izučava ovo godinama.

Veliki problem je očuvanje ovih svetinja koje jedino mogu da urade srpski restauratori i ikonopisci. Naša obaveza je prema precima, ali i našoj pravoslavnoj crkvi i veri da sprečimo dalje uništavanja i propadanje fresaka. To možemo uraditi jedino inicijativom i boljom saradnjom, takođe između Ministarstava kulture Srbije i Severne Makedonije.

Iskoristila bih priliku pošto je Zakon o muzejima u proceduri, ali naravno, žao mi je i što tu nije ministarka Maja Gojković u Skupštini da čuje ovo o čemu pričam, jer je ona započela mnoge zaboravljene teme. Još kao predsednica Skupštine ona je pokrenula pitanje posledica NATO bombardovanja i tada je formirana Komisija za utvrđivanje i istraživanje posledica NATO bombardovanja.

U skorije vreme, evo, sada 15. septembra ove godine smo usvojili Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti očuvanja ćiriličnog pisma, a izmena Zakona o muzejskoj delatnosti nije manje bitna, jer uključuje istraživanje, prikupljanje, dokumentovanje, zaštitu, sprečavanje štetnih uticaja, obezbeđivanje uslova za čuvanje, vrednovanje, edukaciju javnosti, ali i naravno, uvođenje jedinstvenog informacionog sistema u cilju efikasnijeg čuvanja, korišćenja i prezentaciju muzejske građe.

Na kraju bih rekla svoja zapažanja obilazeći gradove po Srbiji, kao što sam na početku rekla, jedan od utisaka koje neko ima o nekom gradu su, naravno i muzeji, a većina gradova ih ima.

Osim eksponata su vrlo važni i ljudi koji tu rade. Najveći broj tih kustosa, ovom prilikom ne želim da imenujem ni muzeje, ni te gradove, mrzi ih da pričaju, da objasne, zatim uključe rasvetu ili virtuelne prikaze tamo gde oni postoje, puštaju vas da sami tumarate po muzeju dok on igra igrice na kompjuteru i treba da vam bude neprijatno što ste ih prekinuli u doručku ili u telefoniranju.

Obeležja eksponata su često pocepana i tu je dovoljna dobra volja da se zamene etikete ili sijalice. Ovde se mora pooštriti kontrola. Zbog toga ovo i govorim.

Na čelu muzeja moraju biti menadžeri koji će aktivno sarađivati sa turističkim organizacijama u tim gradovima i sa Turističkim savezom Srbije, sa opštinama i školama, a ne naučnici, arheolozi koji su u nekom svom svetu, naravno ima i tu divnih, izvrsnih menadžera.

Vrlo je važno prosvetljenje građana, a posebno dece, jer je važna povezanost sa školama da što ranije saznaju šta je to što ima njihov grad i po čemu je specifičan. Ako im se to lepo prezentira znaće bolje da cene i da čuvaju svoj grad.

Na primer, muzej u Mladenovcu koji je istureno odeljenje grada Beograda, jako sam bila presrećna kada je posle deset godina restauriran i ponovo proradio, ima nedovoljno zaposlenih, tu je samo jedan zaposlen, a to znači u stvari da je i nedovoljno za kvalitet rada tog muzeja.

Predlažem, takođe da se uvede nn lice, kontrola, koja će ići po muzejima i zapisivati utiske šta promeniti ili koga radi adekvatnog poboljšanja usluge, kao to što imaju, znate i sami, banke.

Ovo su sve dobronamerne sugestije radi podizanja muzejske delatnosti na nivo kakav zaslužuje. Inače, zaista apsolutno podržavam sve ove izmene zakona o muzejima, uz opasku i drugih kolega ovo je trebalo biti mnogo ranije.

Ove izmene su više nego neophodne kako bi zaista muzejska delatnost bila podignuta na viši nivo.

Zahvaljujem svima na pažnji.

Zahvaljujem potpredsedniče.

Poštovani ministre Mali i poštovane kolege narodni poslanici, i poštovani građani Srbije, pošto većina kolega je danas diskutovalo o poreskom postupku, o fiskalizaciji i o novčanoj punomoći države za ublažavanje pandemije, akcenat bih u svom današnjem izlaganju stavila na značaj ulaganja u modernizaciju železnice i uopšte izgradnju u infrastrukture u Srbiji.

Efikasan železnički transport je veoma bitna komponenta, ekonomskog razvoja na globalnom i nacionalnom nivou. Vlada Republike Srbije i Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture su veoma svesni činjenice, ali i situacije koju su zatekli i već su preduzeli konkretne mere na modernizaciji pruga i vozova. Čitav sistem mora postati moderan, poslovno efikasan i tržišno opredeljen. Naša zemlja je mala, ali na takvom geografskom mestu da je od ključnog značaja saobraćajna infrastruktura, takođe naš problem je i što Srbija nema more, pa moramo kompenzovati sa rečnim lukama i železnicom.

Projekat modernizacije Subotica – Horgoš proglašen je za projekat od posebnog značaja za Republiku Srbiju i to juna prošle godine. Rekonstrukcijom i puštanjem u promet ove trase unapredićemo transportne putničke veze u regionu ova dva grada Subotice i Segedina i ojačaćemo veze između Mađarske i Srbije. Prijateljstvo i saradnja naše dve zemlje su najbolje i u skorijoj i u novijoj istoriji i to moramo da gajimo i u buduće.

Za one koji se nisu udubili u ovaj projekat reći ću ukratko. Ugovor predviđa rekonstrukciju pruge 26,7 kilometara za brzinu voza i do 120 kilometara na čas i rekonstrukciju staničnih zgrada i 13 putnih prevoza u nivou i dva podhodnika. Pruga je izgrađena još 1885. godine i neophodna je njena obnova, kao i vrlo važne regionalne i prekogranične pruge. Po završetku modernizacije i rekonstrukcija pruge će biti jedna od najmodernijih elektrificiranih evropskih železničkih deonica sa najmodernijom pratećom opremom i signalnim i bezbednosnim sistemima. Predviđeno je takođe da izvođači radova završe to za 14 meseci od dana uvođenja u posao, a u aprilu je raspisan javni poziv i izabrana je ruska kompanija „RŽD Internešnl“ a vrednost je oko 86,7 miliona evra.

Kao član Odbora za prostorno planiranje, saobraćaj, infrastrukturu i telekomunikacije imali smo zadovoljstvo da obiđemo između ostalog i radove na vijaduktu i tunelima u Čortanovcima koji upravo radi ova ruska kompanija. To je vrlo iskusna kompanija sa kojom naša zemlja već dugo sarađuje. Ova ista firma je radila i rekonstrukciju pruge Beograd – Mladenovac, pre nekih pet godina. To je za moje sugrađane veoma značajno kao i obnova železničke stanice kao najstarija zgrada u gradu. To je prosto simbol obnove, jer sve u ovoj zemlji je bilo ruinirano i upropašćeno od strane onih koji su bili na vlasti pre SNS.

Kupljeni su i novi šinobusi, samo još čekamo od Sekretarijata za saobraćaj grada Beograda da smanji broj stanica kako bi se skratilo vreme puta i uskladilo polaske i kako bi veliki broj zaposlenih ljudi, đaka i studenata mogli da koriste prevoz kao i renoviranje pruge od Prokopa do Vuka, što bi omogućilo krajnju stanicu, Vukov spomenik, a ne Prokop. Ovo pričam jer je to od ključne važnosti za moje Mladenovčane, jer oko deset hiljada svakodnevno putuje za Beograd i ne bi mi oprostili da pričam o pruzi Horgoš – Subotica, a da ne pomenem naš problem kao prigradske beogradske opštine.

Oni koji su bili na vlasti pre SNS, njih zaista ne želim da spominjem i da im dajem na važnosti, jer smatram da su oni politički mrtvi, su bez imalo želje da urade bilo šta za dobrobit društva već samo isključivo za sebe i uvek im je bilo malo. Tako da kada pričamo o investicijama, o napretku uvek se setite da kada su nešto radili ideja vodilja im je bila sopstveni interes i nikada se nije znalo kolika je krajnja cena. Ali pošto prošlost ne možemo da promenimo, više volim da pričamo o budućnosti, o napretku, o projektima.

Srbija je pored ove pandemije, zatvaranja zemalja, zabeležila rast u prva tri tromesečja, blizu sedam posto BDP, što je izuzetno visoko, ali i očekivano i prema prognozama MMF-a i prema Evropskoj banci za obnovu i razvoj.

Obratila bih se baš vama ministre, pošto mnogi u Srbiji nisu svesni koliko vi zaista stručno vodite ministarstva u ovim nikad zabeleženim uslovima pandemije barem za našeg života i zatvaranje granica, ograničeno kretanje ljudi i robe, uspeli da stručnim i veoma mudrim vođstvom finansija Republike Srbije postignete i nađete balans. Srbija svoje obaveze izmiruje na vreme, da obezbedite pomoć za svakog

punoletnog građanina, za penzionere, za privrednike da obezbedite novaca za vakcine, testove, nove bolnice, opremu i tako dalje. Da podsetim naše građane, vakcine su besplatne, ali i ne za našu državu, one se moraju platiti proizvođaču.

Sa druge strane se nastavljaju započete investicije i kada već pričamo o novim investicijama u železnicu, građani Srbije moraju da znaju, da je zaista vaš doprinos ogroman, jer retko ko bi umeo tako dobro da izvaga budžet, jer novac nije neograničen nego samo dobro raspoređen i na tome vam iskreno čestitam kao i vašem timu u Ministarstvu finansija.

Naravno, da ću sa zadovoljstvom glasati za ovaj predlog zakona, zaduživanje kod „OTP banke“ za potrebe finansiranja projekta rekonstrukcije i modernizacije, jer ovo jeste zaduživanje sa smislom i ono koje će nam se vrlo brzo vratiti, a plus to što je pod izuzetno povoljnim uslovima jer je naša zemlja i u tom smislu visoko kotirana. Hvala vam.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovana ministarko sa saradnicom, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ove godine sam ponovo bila u Tršiću i podsetila se ogromnog podviga Vuka Karadžića koji je iz prelepe prirode, iz svog sela nadomak Loznice, otisnuo se u svet nailazeći na svom životnom putu i u svojoj zemlji i van nje na mnoga osporavanja, teškoće i proterivanje.

Često i mi Srbi zaboravimo i smatramo podrazumevanim ono što je Vuk Karadžić doneo srpskom narodu. Vuk je postavio osnovicu srpskog jezika tako što je objedinio dijalekte, narečja i tako da ni najogorčenija antisrpska propaganda tada nije poznavala crnogorski jezik već je to južni dijalekt. Srpski jezik je istočni dijalekte ekavica i jekavica – dijalekt na području sadašnje BiH, tada i Dubrovnika, na teritoriji moćne Duklje. I u to vreme i Dubrovčani svoj službeni jezik nazivaju – srpski.

Godine 1818. u „Srpskom rečniku“ koji je Vuk objavio u Beču – „h“ kao slovo ne postoji, čak ni „lj, nj, dž, đ, ć“. Ono što je novina i sada, a posebno u 19. veku je da za postojeće glasove se uvode nova slova i to naše pismo zaista čini jedinstvenim. Vuk je puno putovao i ceo svoj život je posvetio lingvističkoj nauci. Na primer, na Cetinju je odštampao narodne srpske poslovice, a knjigu je posvetio Njegošu i u posveti je napisao – trećina ovih poslovnica ostala bi neskupljena, a Bog zna i ove druge kad bi nas svjet izašle da me sreća nije sa vama upoznala. Njegoš i Vuk su bili izvanredni prijatelji.

Vuk je priznanje za svoj rad dobio i od bečke, berlinske, petrovgradske akademije, a dobija i status pridruženog člana tih akademija. U svojoj zemlji je na primer tek 1860. godine dozvoljena upotreba Vukovog pravopisa u svim knjigama, osim zvaničnih udžbenika jer borba sa domaćom vlašću je dugo trajala.

Ono što je sigurno je i to da danas ono što nazivamo srpskim književnim jezikom nije onaj jezik kojim su naši preci govorili. U bližoj prošlosti to je bio srpsko-hrvatski jezik.

Danas smo svedoci stvaranje veštačkih jezika u želji da što manje liče na svoj koren, srpski jezik. To se dešava u Hrvatskoj, Crnoj Gori i BiH. Hrvatska je najdalje otišla u tome. Na primer, u Hrvatskoj su raspisali nagradu „dr Ivan Šreter“ za 2020. godinu za nove reči kao što je na primer – pandemija je velepošast, respirator – dišik ili disajnik, zaključavanje – društvostaj ili obustava, vizir – kihobran, samoizolacija – samoosama. Ni mnogi stariji hrvatski građani ne mogu baš najbolje razumeti ovaj novi novokomponovani rečnik. Veštačke jezike sačinjavaju pojedinci ili grupe, ali u ovom slučaju to je državna politika.

Pokušano je svojevremeno sa esperantom kao univerzalnim svetskim jezikom. To, naravno, nije uspelo i engleski je preuzeo primat. To je sasvim u redu, ali ovi prethodni primeri susednih zemalja imaju drugu svrhu, da svoj novi jezik, prepun novih pojmova, koji će za buduće generacije postati maternji jezik i koji neće ličiti na srpski jezik.

Filmovi treba da budu titlovani na ćirilici, knjige takođe štampane na ćirilici, imena ulica, zgrada, službeni dopisi takođe. Nekada nam je onemogućeno da koristimo ćirilicu. Na primer, ja lično, na mobilnom telefonu koji koristim nemam mogućnost korišćenja svih ćiriličnih slova. Uputstva na proizvodima takođe treba biti na ćirilici. Prilikom uvoza proizvoda, treba voditi računa i o tome, da li imaju tu mogućnost.

Grci su, na primer, odlično izbalansirani kao članica EU, njihovo pismo je toliko prepoznatljivo i oni se zaista ponose sa njim i ne vidim zašto to ne bi bio i sa nama slučaj.

Što se Srbija brže razvija i napreduje, to raste ljubomora zemalja u regionu. Naš zajednički zadatak je da budemo složni i istrajni u očuvanju našeg pisma. Ovo je vreme digitalizacije i posebno treba da mislimo o mladim naraštajima koje kroz kompjuter pretežno koriste latinicu, ali ne smeju da zaborave ko su i odakle su i svoje pismo, na koje treba da budu ponosni - ćirilicu.

Sećate se, na primer, skidanja tabli sa ćirilicom u Vukovaru 2013. godine? Ovo nikada nije bio slučaj u Srbiji da se skine tabla, na primer, na mađarskom. Srbija je država svih građana i uvek je imala veliko poštovanje za svoje nacionalne manjine i zalagala se za očuvanje njihovih prava. Ali, to nikako ne smemo činiti na uštrb sebe samih.

Mi i sada gajimo različita narečja i dijalekte, akcente, ali književni srpski jezik i ćirilica je ono što ne smemo izgubiti, jer gubimo i deo sebe. Drugačije se, naravno, priča u Novom Sadu, drugačije u Beogradu, drugačije u Vranju. Ali, uvek treba da imamo na umu kroz kakvu golgotu je prošao Vuk Karadžić da bi uokvirio pismo na kome nam mnogi zavide - jedno slovo, jedan glas.

Posebno treba naglasiti da će se isti ovaj zakon naći na dnevnom redu Skupštine u Republici Srpskoj, koja je dodatno izložena pritiscima bošnjačkog jezika.

Posebnu pažnju treba obratiti ko predaje u školama, ko su voditelji na televizijama, jer je nedopustivo da se pogrešno akcentuje i da se, kako narod kaže - frlja sa padežima.

Da nije bilo puno trnja na putu sigurna sam da bi i gramatika bila mnogo jednostavnija i lakša. Stranci uvek kažu koliko je lako pisati i čitati, a koliko je teško naučiti naše padeže i našu gramatiku. Vuk Karadžić je uložio čitav svoj život, ogroman rad, ali i diplomatsku veštinu da imamo pismo koje sada koristimo.

Nama Srbima je puno puta činjena nepravda i mi možemo da oprostimo, ali ne smemo da zaboravimo ni naš jezik, ni pismo, ni kulturu, ni običaje. Jer, ako to zaboravimo, gubimo identitet.

Ovaj Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma je trebalo doći mnogo, mnogo ranije, ali kako kaže jedna poslovica koju je Vuk Karadžić prikupio vekovnim iskustvom srpskog naroda - jezik je hranitelj naroda, dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo, umno seje, ne preliva se u drugi, ne propada. Ovo je rekao narod, a to je zapisao da ostane za narodna pokoljenja Vuk Karadžić.

Drage kolege poslanici, dragi građani Srbije, ovo nemojte nikada da zaboravite. Hvala.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovana ministarka, drago mi je što ste danas u Skupštini, navikli smo da ste ovde često. Međutim, žao mi je što ministarka kulture, Maja Gojković, nije ovde, ali se iskreno nadam da će preslušati ovaj sanskript sa sednice, jer bih volela da dam neke sugestije u radu Ministarstva kulture.

Kao što znate, 2010. godine donet je Zakon iz oblasti kulture koji važi do danas i tada su regulisane neke osnovne stvari, kao što je primena, kontrola, finansiranje i drugo. Međutim, ukazala se potreba za pojedinim izmenama kroz podzakonska akta.

Vredno je pomena i to da je UNESKO u više navrata donirao srpsko kulturno materijalno i nematerijalno nasleđe, kao što su, na primer, stećci – srednjovekovni nadgrobni spomenici, nematerijalni – srpska slava, donacija spomenicima kulture na Kosovu i Metohiji, ali i još mnogo toga.

Kultura u Srbiji je bila dugo zapostavljena, što našom krivicom, što od drugih koji su želeli da radi svojih interesa Srbiji izgube identitet. Srbi su stari narod i imaju veliku istoriju koju su mnogi prekrajali kako su hteli. Srbija je vrlo često imali pogrešne ljude na vlasti, pa su na to i pristajali.

Sada je stavljena tačka na to pod rukovodstvom Aleksandra Vučića. Sada se zna gde je crta i da po prvi put se zna da neke stvari nisu na prodaju. Naš jezik i kultura su naš identitet. Mi široka srca prihvatamo sve i njihovu kulturu i različitosti, ali niko ne prekraja naš jezik, naše pismo i našu kulturu.

Puno je toga bilo zapostavljeno, ali od 2012. godine smo krenuli u obnovu i kao što rekoše mnoge kolege – obnavlja se širom Srbije. Koliko je samo godina bio zatvoren Narodni muzej? Deset, 15, više se i ne sećam. Jedna čitava generacija odrasta, a nema priliku da ode u muzej u svom glavnom gradu. Slično se desilo i sa Muzejom savremene umetnosti na Ušću, zatim sa Galerijom Matice srpske, Etnografskim muzejom, zatim Narodnim muzejom u Zrenjaninu. Tu je, na primer, i Gradski muzej u Mladenovcu koji je bio totalno ruiniran i nije radio 10 godina. Napokon, 2019. godine je ponovo otvoren. Sledeće godine je u planu i renoviranje biblioteke koja nije renovirana od njenog postanka.

Ovde je, dodala bih još jedno zapažanje, potrebno promeniti i radno vreme muzeja. Oni obavezno moraju da rade vikendom, a slobodan dan zaposleni moraju da koriste na primer ponedeljkom ili utorkom, jer se dešavalo kada putujem po Srbiji baš u vreme vikenda da su muzeji zatvoreni i mi se odatle vratimo razočarani. To je nedopustivo, jer ako ima šta da pokažemo, a svaki kraj Srbije ima, hajde da to i uradimo.

Hajde da se ponosimo koliko imamo veliku istoriju i koliko je samo vojske ovde protutnjalo. Obradovala me je na primer izložba koja je posvećena Savi Vladisavljeviću Raguzinskom, diplomati kralja Petra Velikog u Galeriji RTS-a. Mnogi kažu za njega da je najmoćniji Srbin posle Dušana Silnog. Verujem da mnogi ovde, a mnogi i u Srbiji uopšte i ne znaju da se održava takva izložba.

Sada postoje i virtuelni načini obilaska muzeja, tako da bi mnogi učenici i u najudaljenijim krajevima koji žele da vide muzej u Srbiji sa nastavnikom ili profesorom na primer likovnog - galerija slika, sa nastavnikom istorije - istorijske muzeje, sa nastavnikom ili profesorom biologije – biološke. Tako da bi svaki učenik proširio vidike na profesionalno vodstvo nastavnika, kao deo obavezne nastave. To nije isto, kao da sami pregledaju na internetu, a da ništa ne razumeju. Ovo, naravno, samo ako nisu u mogućnosti da lično to posete, ali pošto znamo da je sve manje tematskih izleta, ovo je rešenje, jer sve što mladi više vide, saznaju i prošire vidike postaju pametniji. Kao što vidite nisam ja jedina koja povezujem upravo kulturu i obrazovanje, jer je to nekako neraskidivo povezano i kultura prosto obrazuje mlade i obrazujemo naše ljude da budu pametniji i daju veći doprinos svojoj zemlji.

Povećan je broj i koncertnih aktivnosti, a povećana je i tehnička opremljenost pozorišta, bioskopa, što je neophodno za savremene tehnologije. Moram da kažem da Centar kulture u Mladenovcu je dobio kompletno novo ozvučenje koje je mnogo poboljšalo kvalitet zvuka, ali je i samim tim podigao nivo posetilaca.

Raduje me takođe što napokon Beogradska filharmonija će dobiti svoju zgradu na Novom Beogradu i pozdravljam sve njihove akcije da izađu iz koncertnih dvorana na ulicu i pokažu i približe građanima svoju muziku.

Kultura i u drugim oblastima treba što više da izađe i zgrada među ljude, tako da pozdravljam samu decentralizaciju kulture.

Ministarstvo kulture je radilo na svim frontovima, tako da je povećan i broj otkupljenih umetničkih dela savremenih umetnika, a takođe je povećana i regionalna razmena. Uvećan je budžet za umetničku igru, podržani su mnogi projekti iz filmske industriji, tako da mnogo je više sada domaćih i kvalitetnijih serija i filmova, nego ranije. To je zaista primetno i građani su time iskreno oduševljeni. Sve manje je repriza od repriza raznoraznih serija od pre 30 i više godina. Mi imamo zaista talentovane umetnike, ali im treba podsticaj i to je naravno ovo ministarstvo prepoznalo.

Godine 2014. na primer Srbija je prva van područja EU potpisala sporazum za Program „Kreativna Evropa“, jer mi i jesmo deo Evrope, hteli to neki političari da priznaju ili ne. U Evropi kultura ne poznaje granice.

Ono što je naš zadatak i na čemu moramo da poradimo, a posebno Ministarstvo kulture, jeste da podstičemo svakodnevnu kulturu. Za to su ranije postojale bake, majke koje nisu radile, a sada se sve ubrzalo i promenilo. Našu decu ne treba da prepustimo medijima i internet mrežama. Ovde mislim i na to kako se odnosimo prema starijima i kako se odnosimo prema prirodi. Ministarstvo kulture je prava adresa koja može kroz medije da podstakne program kratkih edukativnih sadržaja protiv nasilja među vršnjacima, kako ne bacati đubre na ulici, kako pomoći starijem da pređe ulicu. Nazvali mi to vaspitanjem ili ne, to je ipak kultura življenja.

Nimalo mi se ne sviđa na više televizija emitovanje u udarnim terminima rijaliti programa koje proklamuju nemoral, verbalno i fizičko nasilje. Šta iz toga može da se nauči? Da ko ima nekulturnije, nepristojnije ponašanje i bezobraznije više para dobija na kraju. Ovo možda nije u temi, ali verujete da je veoma, veoma bitno.

Treba ponuditi građanima kulturne sadržaje. Mediji se rukovode novcem i ne može se ministarstvo mešati, naravno u uređivačku politiku televizija, ali može nekim drugim načinima da utiče da to bude u noćnom terminu, a dnevni termin da bude za kulturne sadržaje, iz kojih može nešto da se nauči - koliko ima značajnih Srba u mnogim oblastima, a prosečan građanin za njih i ne zna, primer izložbe koja je tu nadomak Skupštine. Prioritet Ministarstva kulture je za sada apsolutno izrada strategije do 2027. godine, zatim tu je Nacrt zakona o kulturnom nasleđu, Nacrt zakona o delatnosti zaštite nepokretnih kulturnih dobara, Nacrt zakona o muzejskoj delatnosti.

Dugo je kultura bila u zapećku. Sada je na redu da prave vrednosti dođu na svoje pravo mesto. Nadam se da će ministarka Gojković, s obzirom na njen dug politički staž i s obzirom da odlično zna kako stvari funkcionišu, ostaviti veliki trag u ovoj oblasti, s obzirom da je i do sada bila veoma posvećena i odgovorna u svakom poslu koji je radila. Zahvaljujem se svima na pažnji.

Zahvaljujem.

Poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, kao član Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj, imala sam potrebu da se javim i da naročito građanima Srbije pojasnimo neke stvari, koliko su važna ova dva zakona.

Vaspitno-obrazovni sistem je pored zdravstva, u stvari, najveći državni sistem i od izuzetne je važnosti za razvoj našeg društva. Ulaganje u mlade predstavlja imperativ, jer na mladima počiva budućnost.

To se najbolje videlo u vreme pandemije i prelaskom na onlajn ili hibridnu nastavu i podizanje svesti građana koliko je važna digitalizacija. Reformisanje sistema je neminovnost, jer možemo ostati na nivou 20. veka, a tehnologija ide vrtoglavom brzinom. Reforme u obrazovnom sistemu su stalne i kontinuirane i predstavljaju adekvatan odgovor na izazove kojima se čitavo jedno društvo suočava. Tako da, mi sada već živimo u naučno-fantastičnom filmu npr. koji smo gledali 2000. godine, a sada je 2021. godina.

Danas pred nama su Predlog zakona izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju i Predlog zakona o studentskom organizovanju. Osnovni cilj je da Srbija ponovno postane punopravna članica Evropske asocijacije za obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju ili skraćeno ENQA, što bi bilo značajno za njeno pozicioniranje u međunarodnom prostoru visokog obrazovanja.

Izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju utvrđuje se odgovarajući pravni okvir za nacionalno telo za akreditaciju i proveru kvaliteta u visokom obrazovanju i u potpunosti ispuni evropske standarde. Ovo će znatno doprineti da naše diplome važe u drugim zemljama u Evropi.

Predviđene izmene i dopune koje se odnose na preciznije razgraničenje nadležnosti koje ima Nacionalni savet za visoko obrazovanje i Nacionalno akreditaciono telo u oblasti provere kvaliteta i akreditacije visokoškolskih ustanova i studentskih programa.

Ovo Nacionalno akreditaciono telo ne samo da ocenjuje uslove za visokoškolsku ustanovu, nego takođe i kvalitet predavača.

Treba napomenuti npr. da žalbena komisija koja je do sada bila u Nacionalnom telu za akreditaciju se sada nalazi, a ne u Nacionalnom savetu, što je apsolutno tamo gde i pripada.

Nacrt zakona predviđa i usklađivanje zakonskih propisa sa posebnostima. Predviđeni su dodatni uslovi za pribavljanje saglasnosti npr. crkvenih organa i verskih zajednica za predavače na Teološkoj visokoškolskoj akademiji, kao i za saglasnost za upis na akademske studije u oblasti teologije, što je neophodno jer je to nešto specifično i oni su ti koji treba da usade prave vrednosti. Zato im treba prilaziti sa posebnom pažnjom.

Nacrt Zakona o visokom obrazovanju smo usvojili 2017. godine. Ovo su dopune i izmene. Međutim, Zakon o studentskom organizovanju se sada donosi prvi put i predviđa dva vida organizovanja. Jedan vid organizovanja je u studentske parlamente i studentske konferencije. Nacrtom zakona detaljno su propisani uslovi koje udruženje treba da ispuni da bi se smatralo studentskom organizacijom. Bolje se uređuju pitanja vezana za studentski parlament, zatim nadležnosti, postupak, izbor članova i, naravno, finansiranje. Na ovaj način će studenti moći da se bolje organizuju i organizovanost bude ujednačena, manje sklona zloupotrebama i da bude u funkciji potreba samih studenata, a kao što smo videli i na javnim slušanjima studenti su i te kako zainteresovani da uzmu učešće.

U važećem Zakonu o visokom obrazovanju nema detaljnije, na primer, zakonske regulative o sastavu, radu, načinu izbora i finansiranju studentskih predstavničkih tela. Učinjen je sa ovim zakonom veliki korak ka potpunom uključivanju studenata u rad visokoškolskih ustanova. Njihovi predstavnici imaće pravo da učestvuju u odlučivanju na stručnom organu visokoškolske ustanove.

Sve ovo, nadam se, da će, u krajnjem nekom vidu, i doprineti da se spreče uska grla kod pojedinih profesora ili kod pojedinih predmeta gde studenti neretko napuštaju fakultet posle višegodišnjih pokušaja polaganja ispita. Tako su nam na primer poznati srpska književnost 20. veka ili sintaksa srpskog jezika na Filološkom, zatim farmakologija na Farmaciji, geografija, Srbija na Geografskom fakultetu, zatim fiziologija na Hemijskom, analiza jedan i dva na Matematičkom itd.

Napomenula sam samo deo koji pokazuje opširnost koju pokriva Ministarstvo obrazovanja, nauke, informatičkog društva, jer ovo sve, što pričamo, je temelj. Ako imamo obrazovanu naciju, prosperitet naše Srbije daleko će biti brži.

Obrazovni sistem predstavlja jednu projekciju budućnosti, ne za pet, nego za 30, 40, 50 godina i zato svi mi koji, jednim delom, učestvujemo u donošenju zakona moramo biti vrlo odgovorni, jer ovo utiče na život građana i od velike je važnosti za budućnost zemlje, jer to je motor, pokretač pozitivnih promena.

Vlada Srbije je u prethodnom mandatu, ali i kroz ekspoze premijerke pokazala odnos Srbije prema obrazovanju, nauci i tehnološkom razvoju. Tehnološki parkovi i start-ap projekti su naša stvarnost, a ne samo ideja.

Ovim zakonima koji su danas pred nama razrešene su mnoge nejasnoće i zahvaljujem se što ste sa velikom pažnjom pristupili i jednom i drugom i, naravno, u danu za glasanje ću apsolutno glasati za oba zakona. Hvala.

Zahvaljujem potpredsedniče Skupštine, poštovani članovi institucija, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije.

Danas je na dnevnom redu, između ostalog i izveštaj Republičke komisije za sprovođenje javnih nabavki, za 2020. godinu. Prvenstveno, ja bih htela građane Srbije da podsetim na 2019. godinu, kada smo radili izmenu i dopunu Zakona o javnim nabavkama i zbog čega je to urađeno i koliko se to zaista vidi da je došlo do jednog velikog boljitka.

Mi smo to uradili, prvenstveno da bi se sprečile koruptivne radnje, zatim da bi smanjili administrativne procedure, da bi zaštitili mala i srednja preduzeća i uostalom, i negativne posledice centralizacije javnih nabavki, a i uprostili samu proceduru.

Izveštaj ove komisije imaju za cilj, u stvari sprečavanje koruptivnog ponašanja, bolju konkurentnost i potpuno otvoreno oglašavanje u postupku javne nabavke.

Mogu reći da smo u velikom delu u tome i uspeli. Bilo je mnogo šupljina u načinima raspisivanja javnih nabavki, u ranijem periodu, kao na primer da se tehnička specifikacija prilagodi određenom ponuđaču, ili se propišu dodatni uslovi koji može samo on da ispuni.

Jedan od načina bio je, na primer mehanizam izjava, taj mehanizam izjava je bio takav da oni dokazuju pod materijalnom i krivičnom odgovornošću, ali da sam ponuđač, faktički nema obavezu da to i proveri.

Posebno se to radilo kod onih koji su učestvovali na javnim nabavkama, po drugi i treći ili više puta.

Ta praksa je doprinela prvenstveno diskriminaciji privrednih subjekata na tržištu i ono što čemu najviše pričamo to je, u stvari diskriminacija bila prema malim i srednjim preduzećima.

Zatim, u to vreme, pre nego što smo doneli taj zakon, 2019. godine, a i članovi ove komisije znaju, jeste da cena je prvenstveno bila presudna, tj. niska cena, ali kasnije kako za vrednovanje ponuda, međutim često se pokazalo da najjeftinija ponuda, na kraju bude znatno skuplja, zbog neadekvatnog materijala ili usluga.

Pre donošenja izmena i dopuna Zakona o javnim nabavkama, 2019. godine česta pojava je bila i fiktivne ponude. Te fiktivne ponude su, u stvari stvarale lažnu sliku konkurenciji, tako da se jave dva ili više ponuđača, i za to jedan dobije, ovi drugi dobiju određenu protiv naknadu, za to što su odustali. Takođe, tu je bila prisutna i podela tržišta.

Podela tržišta u delu gde se ne mešaju jedni drugim u zone. Sigurno su se mnogi od vas se takođe susretali sa ovim, da prvo mora da se raspitate čiji je reon, pa zatim da angažujete nekog za posao.

Ključ uspeha je isključivo u kontroli i u kaznenim merama, jer naš čovek razmišlja kako da nađe rupu u zakonu, i to smatra inteligencijom i snalaženjem, a ne pravim imenom.

Zbog čega vam sve ovo govorim, govorim koliko su bile kompleksne izmene i dopune Zakona o javnim nabavkama i da smo po svim ovim tačkama, u mnogome doprineli da do ovoga više ne dolazi.

Pored boljitka koji su doneli ovi elektronski tenderi , potrebno je usaglašavanje pravilnika deklaracije proizvoda sa Zakonom o javnim nabavkama. Deklarisanje je na primer, u tom smislu, moraju da se znaju tačni nazivi proizvoda, a ne da se izmišljaju nazivi proizvoda.

Druga stvar je gramaža. Gramaža proizvoda, ako je za neki proizvod uobičajeno da se proizvodi u 100 grama ili 150 grama, stavi se gramaža 127 grama, koji ima samo jedan jedini proizvođač. Ovo sve vama pričam zbog budućnosti i zbog toga na šta treba obratiti pažnju i sanirati to da se ne bi više ponavljalo.

Zatim, objedinjavanje svih stavki pre bez odvajanja, ovde prvenstveno mislim na vrtiće u smislu da oni nabavljaju veliki dijapazon širok dijapazon, počevši od igračaka preko hemijskih, za higijenu, pa do toga da nabavljaju i hranu.

Onda u tom slučaju mogu samo trgovci da konkurišu, ali ne i proizvođači, jer proizvođači ne mogu taj čitav dijapazon usluga da pokrivaju, niti mogu u toj meri da se udružuju.

Zakon o javnim nabavkama, i zakon koji reguliše zapošljavanje invalida je još jedna stavka na koju bi trebalo pažnju, a to je da su veoma pogodne za manipulaciju, jer preduzeće ako ima preko 50% invalida, što može značiti da je ustvari to, ako ima dvoje od njih zaposleno troje, to je upravo preko 50%.

I ovo pričam zbog toga, jer se ne treba odnositi samo na procenat, nego se odnositi i na broj zaposlenih u tom invalidnom preduzeću, jer u tom slučaju imaju mogućnost rezervisanih nabavki, a to znači mogu biti odabrani, iako su 30% skuplji od drugih dobavljača.

Kontrola, koji je broj invalidnih lica, u firmi ne samo u procentima, u ovom slučaju, izostaje.

Daleko od toga da neko ne želi da pomogne invalidima i invalidnim licima i želimo da podstaknemo njihovo zapošljavanje, međutim vrlo je lako za korupciju i na to molim u narednom periodu da se obrati pažnja.

Novi portal javnih nabavki omogućava elektronske javne nabavke, što je veliki korak za smanjivanje barijera i pristup javnim nabavkama, ali i alat za smanjenje birokratije i korupcije.

Ovako se postiže daleko veća transparentnost, jer problem je postao takav da ugrožava sistem javnih finansija. Mi želimo da naše javne finansije postavimo na zdrave osnove i ne bežimo da se uhvatimo u koštac sa svim i svakim ko ugrožava napredak Srbije.

Očekujem da ovo sve veće povećanje transparentnosti i mogućnosti uvida u ceo postupak javne nabavke će povratiti poverenje u postupke javnih nabavki i omogućiti veću konkurenciju. Jedan od dokaza je upravo i ovde, što u parlamentu raspravljamo o ovom Izveštaju koji ste vi dali.

Transparentnost prouzrokuje sigurnost, sigurnost prouzrokuje veće investicije, veće investicije prouzrokuju bolju zaposlenost, bolja zaposlenost znači veću potrošnju, a veća potrošnja znači bolji životni standard. Vidite, koliko je sve to povezano? Idemo korak po korak ka jasno određenom cilju i po jasno utrtom putu koji je utrla Srpska napredna stranka i njen predsednik Aleksandar Vučić, čije ime je postalo sinonim za uspeh, obnovu i prosperitet.

Na kraju ovog mog izlaganja koje shvatite kao jedno dobronamerno i upravo to da u narednom periodu bude još jača kontrola i same kaznene odredbe, želim da čestitam Beograđanima današnju slavu Spasodan i želim da kažem nešto o tome što možda pojedini nisu upoznati.

Despot Stefan Lazarević je 1403. godine proglasio Beograd srpskom prestonicom, a verski praznik Vaznesenje gospodnje za gradsku slavu. Spasovdan je kao slava Beograda obnovljena 1993. godine, kada je ponovo pošla litija posle 46 godina.

Hvala najlepše.

Zahvaljujem potpredsedniče.

Poštovani ministre, poštovane kolege narodni poslanici, do 25. februara, ove godine je trajala javna rasprava o Nacrtu zakona o elektronskom fakturisanju. Jedna od pogodnosti elektronskih faktura jeste brže plaćanje, kao i suzbijanje sive ekonomije, jer oni pomažu u kontroli naplate poreza. E-faktura je potpuno digitalna faktura, koja se prenosi s jedne aplikacije tj. izdavaoca na drugu aplikaciju, to je primalac, bez fizičkog oblika, e-fakture biće obavezne tek od 1. januara 2022. godine.

Sećate se eRecepata, eRecepti u početku su bili nepoznanica, možda je bilo i nekih grešaka, međutim, sada je to zaista odlična stvar koja besprekorno funkcioniše. Tako se nadam da će biti i sa ovim e-fakturama. Uštede u vremenu i novcu na osnovu prelaska na elektronsko fakturisanje su trajne. Sistem platforma elektronske fakture biće otvorena, odnosno otvoriće servis koji će biti dostupan svim korisnicima. Ovde uvek postoje neka određena pitanja. Međutim, način i postupak registrovanja za pristup sistemu tek treba da se bliže uredi i to da se odredi podzakonskim aktima.

Elektronska faktura izdata je posredstvom novog sistema će biti smatrana za ispravnu. Sva pravna lica ili preduzetnici koji su u sistemu PDV biće u obavezi da primaju i šalju ove fakture kroz sistem elektronskih faktura, tu spada i naknadno evidentiranje onih faktura koje su poslate ili dobijene van sistema. Planirano je takođe da pristup centralnom sistemu bude jednostavna a sama usluga slanja i primanja elektronskih faktura preko tog sistema će biti besplatna. Trebalo bi da postoji i uputstvo za korišćenje te platforme, firme koje imaju mali broj faktura i one će biti u mogućnosti da direktno unesu u sistem elektronskih faktura.

Iz ugla same privrede njenim korišćenjem postiže se efikasnost, transparentnost i smanjuje se naravno mogućnost grešaka u razmeni i obradi podataka, a postiže se i brže plaćanje. Faktura neće moći da bude proknjižena, odnosno naplaćena ukoliko nije dobijena na način koji je regulisan zakonom. Ukoliko neka firma ima veliki broj faktura imaće mogućnost da nadogradi svoj informacioni sistem i na taj način može da automatizuje komunikaciju sa sistemom elektronskih faktura, a firme koje imaju mali broj faktura mogu biti u mogućnosti da ih direktno unesu u sistem. Tako da se vodilo računa i o jednom i o drugom.

Jedna od mogućnosti je kako da firma deo posla poveri informacionom posredniku, taj informacioni posrednik naravno mora da ima saglasnost Ministarstva finansija i oni mogu da pružaju usluge izdavanja, evidentiranja, obrade, primanja, dostavljanja, čuvanja samih tih elektronskih podataka. Svaki privrednik će na osnovu analize moći da donese odluku da li mu je model isplativiji u nadogradnju sistema.

Države su videle da je najbolji način suzbijanje sive ekonomije u stvari praćenje prijavljivanja PDV, obaveze u realnom vremenu posredstvom sistema elektronskog fakturisanja. Ovo je vrlo važno, kada je jedan subjekt u sistemu PDV, a drugi to nije, onda će postojati obaveza onoga ko to jeste da izdatu fakturu u sistemu naknadno evidentira u centralni sistem elektronskih faktura. Znači, on ima tu obavezu prema ovom zakonu.

Primer je na primer kod dva paušalca, ne postoji obaveza primanja i slanja faktura i znamo da od 2012. godine ne postoji ni obaveza pečata. Od tada elektronska faktura se priznaje kao uredan dokument.

Zakon uvodi nove stvari, a to je na primer protokol, dodatna bezbednost i formate za elektronsko fakturisanje. Moramo biti svesni da je do sada bilo pranja para i vrtenja po računima za nepostojeću robu. Tako su pare od droge i drugih kriminalnih poslova ulazile kao bele i legalne. Ovaj zakon u stvari je još jedan vid sprečavanja pranja novca i lažne firme, lažni računi, lažne fakture za lažnu robu, više neće moći da prođu. Tako da i ova borba protiv ne prijavljenog PDV i ne plaćenog poreza se svodi i na borbu protiv kriminala.

Rast globalne ekonomije pokreće i nove usluge na tržištu pa se procenjuje da je globalni iznos faktura oko 550 milijardi godišnje, od čega digitalne fakture čine 10%. Jako malo. Grube procene govore o tome da se polovina od svih faktura šalje privatnim potrošačima dok druga polovina se šalje javnim preduzećima ili preduzećima i javnom sektoru. Tokom druge decenije sada 21 veka, zemlje centralne Evrope kao i zemlje latinske Amerike sve više se okreću razvoju usluga, standardizuju i jačaju pravnu podršku za elektronsko izdavanje faktura upravo da bi se podigla naplata, a sa druge strane da bi se smanjio kriminal.

Ako se neki pitaju da li košta uvođenje elektronskih faktura i da li se ikada pitali koliko godišnje novca troše za fakturisanje, za samo na primer hiljadu faktura godišnje koje pošaljete potrošiti oko 80 hiljada dinara, a ako šaljete preporučeno to je 110 hiljada dinara, ako šaljete sa povratnicom. Samim tim troši se i vreme, troši se i novac i na koverte i na markice i na poštanske usluge.

Uz neracionalan trošak novca ide i nepotrebno trošenje vremena i dalje niste sigurni da li je ona druga strana dobila fakturu ili ne. Model e-fakture sve više koja se radi elektronski, samim tim ubrzava naplatu sigurno od dva do četiri dana što nije zanemarljivo. Osim kroz e-fakture naši računi stižu elektronski u momentu slanja, a samim tim imamo i potvrdu da je faktura primljena kao sada što je to sa mejlovima, a brže uručenje fakture logički predstavlja brzu naplatu.

Samim tim nema gubljenja računa. Vi znate koliki problem može da nastane kada se izgubi faktura, pa mora ponovo da se štampa i tako u ovom slučaju to je eliminisano. Uz fakturu takođe je moguće i dostaviti otpremnicu i garanciju ili knjižno odobrenje.

Što se tiče ovog najavljenog zakona o elektronskom fakturisanju on će do sada izmeniti znatno dosadašnju praksu. Najviše se bune oni koji žele da utaje porez. Nema bogate zemlje bez toga da porez plaćaju svi građani.

Završila bih sa jednom analizom koju je objavio Svetski ekonomski formu o procesu digitalizacije u Srbiji. Ovaj pametan potez, na kome insistira i predstavila je još u svom ekspozeu, premijerka Ana Brnabić, je našoj državi uštedela 180 miliona stranica papira.

Zatim, ako se to prevede na drveće, struju, vodu, jer je sve to potrebno da bi se proizvelo, taj papir, to bi značilo da samo juna 2017. godine, pa do danas, smo uspeli da sačuvamo 900 tona papira, odnosno 18.000 drveća, 76 miliona litara vode i više od 6.000 mega sati električne energije. Pa, da li je to malo?

Put digitalizacije kojim je krenula naša zemlja pokazuje se kao ispravan i kao što vidite već vidimo pozitivne rezultate. Možda se ovaj zakon nekome neće svideti jer sprečava finansijske mahinacije, ali poštenom i radnom poslovnom svetu će doneti veliko olakšanje u radu.

Zahvaljujem se na trudu i radu vama ministre i ljudima iz ministarstva, mislimo da je jako napredan zakon koji ćemo dobrobit njega tek videti u narednom periodu. Nadam se vrlo uskoro. Hvala.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Poštovani ministre Mali, poštovane kolege narodni poslanici, ovo su vrlo teška vremena u kojima živimo i mora se balansirati između očuvanja života i zdravlja građana i obnova napretka i privrede.

Na sreću, na čelu ove zemlje je predsednik Aleksandar Vučić koji, ne samo da voli da radi, nego zna i šta radi. On čini da od gubitnika postanemo dobitnici i podigao je ugled Srbiji, da se sada na nas ugledaju i druge zemlje.

Srbija je postala odgovorna država koja brine o zdravlju i životu svojih građana, ali i o svojoj privredi.

Nadali smo se i priželjkivali da će pandemija stati prošle godine. Pošto se to nije desilo, kovid i dalje hara, zato država Srbija uplaćuje 60 evra pomoći svim punoletnim osobama koje se prijave od 28. aprila do 15. maja, ne računajući penzionere i dobitnike socijalne pomoći koji idu po automatizmu i nije potrebno da se prijavljuju.

Takođe, pomaže se i privredi kroz garantnu šemu koja je formirana prošle godine, i to u iznosu od dve milijarde evra. Država će biti garant za preduzetnike, mala i srednja preduzeća, kako bi se lakše prebrodila ova, ne samo zdravstvena nego i velika ekonomska kriza.

Preko banaka se obezbeđuje 1,7 milijardi evra i za finansiranje likvidnosti obrtnih sredstava i još 500 miliona za najugroženije. Izmenom zakona menja se rok do kada moraju biti pušteni krediti u tečaj, a to je 31. jul 2022. godine i grejs period je sada od 18 do 24 meseca sa periodom otplate od 60 meseci, dok je prethodna garantna šema bila na 36 meseci i grejsom od devet do 12 meseci.

Predlogom zakona o potvrđivanju sporazuma i o podsticanju investicija između Vlade Republike Srbije i Vlade Sjedinjenih Američkih Država se dodatno podstiče ekonomska saradnja dve zemlje kroz proširenje ponude finansijskih instrumenata Međunarodne razvojne korporacije DFC za razvoj privrede Republike Srbije.

To mora da se kaže zato što je to apsolutna istina. Predsednik Vučić zna da sklopi prijateljstva i da ga cene veliki i moćni državnici. Postao je prijatelj velikih i moćnih ljudi i vratio ugled našoj zemlji, pa da ništa drugo nije uradio, to je ogromna stvar. Ne smemo zaboraviti koliko smo mi Srbi bili anatemisani. To mogu samo istinski kvalitetni i harizmatični ljudi. Tako zahvaljujući predsednikovoj poseti Americi je i došao DFC u Srbiju i Srbija je prva u regionu i među prvima u svetu koja je sklopila ovakvu vrstu sporazuma.

Njegov ugled u svetu i prijateljstvo sa moćnom državnicima sveta su omogućile našim privrednicima širok dijapazon finansijskih instrumenata koje nudi Međunarodna razvojna finansijska korporacija.

Sve gore pomenuto u stvari obezbeđuje ekonomski razvoj naše zemlje i stvaraju pogodnosti za nove investicije. To za naše građane znači nova radna mesta i bolji životni standard.

Zaista mi je žao, jer ceo svet je zadesila ova pandemija, jer da nije toga sigurno bi bili zabeleženi, prvenstveno vi ministre Mali, kao neko u čije vreme kriva BDP-a vrtoglavo ide na gore.

Međutim, takva je situacija da smo morali da nabavimo i vakcine, tako da smo nabavili četiri vrste vakcina i to u vreme ogromne nestašice, zatim opremu za bolnice, kiseonik, laboratorije, ali i čitave bolnice i kliničke centre. To sve košta. Država Srbija uložila je npr. 18 miliona evra u Institut „Torlak“, da bi pokrenuo proizvodnju vakcine protiv virusa korona i u budućnosti će moći da izvozi u države regiona.

Srbija je prva evropska zemlja koja je počela da proizvodi rusku vakcinu „Sputnjik V“. Prve doze izlaze od 5. do 10. juna i u drugoj fazi do kraja godine će moći samostalno da proizvodimo vakcine. Sada se još uvek ne zna ili „Sputnjik V“ ili je to u pitanju „Sinofarm“.

Mnogo znači da ne zavisimo ni od koga. I to u ovoj opštoj nestašici vakcina i u velikoj potražnji da li će nam poslati vakcine ili ne. Naravno, država je sve vakcine uredno plaćala i to je važno da građani znaju, da ni od koga ne dobijamo ništa na poklon.

Građani Srbije neka ne zaborave koliko je važno i koliko su srećni da imaju mogućnost izbora. Nigde u svetu to nije slučaj, ali ne zavisiti ni od koga i zaštititi svoje stanovništvo je apsolutno imperativ našeg predsednika i naše Vlade. Sramotno je bilo šta reći predsedniku Vlade Republike Srbije, osim svaka čast i hvala vam. Nije sve u politici i ideologiji, ima nešto u ljudskoj pristojnosti i etici.

Ja vam se zavaljujem na pažnji i želim svima dobro zdravlje, a i vašim porodicama. Hvala.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.

Poštovana potpredsednice Vlade sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, jako se radujem zato što je vrlo konstruktivna i vrlo kvalitetna ovde diskusija u parlamentu. Znači da svi shvatamo značaj ovih zakona koji su pred nama.

Energetsku efikasnost i treba posmatrati kao sredstvo za ostvarivanje sveukupne efikasnosti iskorišćavanja resursa, jer će se poboljšavanjem energetske efikasnosti ostvariti ciljevi održivog ekonomskog razvoja i ublažiti klimatske promene.

Mi smo, kao što znate, 18. marta usvojili Zakon o klimatskim promenama, jer smo svesni vremena u kome živimo i koliko je ugrožena flora i fauna i celo čovečanstvo.

Mi jesmo mali, ali pokazujemo da smo mnogo odgovorniji od mnogih velikih zemalja kojima je kapital ispred svega, pa po cenu uništenja planete. Onako kako pokazuju projekciju u našoj budućnosti u nekim naučnim emisijama ili u filmovima, zaista mi se ni najmanje ne sviđa. Zato činimo sve ono što je u našoj moći da sprečimo katastrofalan scenario. To upravo i radimo kroz Zakon o ekonomskoj efikasnosti. Osnova za razumevanje koncepta energetske efikasnosti je svakako tok energije, od primarne energije koja je sadržana u energentima do korisne energije koju društvo troši u raznim aktivnostima.

Energetska efikasnost je sve ono što u vezi sa sprečavanjem energetskih gubitaka iz sistema, gubici nastaju u transformaciji, prenosu i distribuciji energije, kao i kod konačnog potrošača. Često bi se moglo izbeći nepotrebno korišćenje energije boljom organizacijom, boljim energetskim menadžmentom i promenom ponašanja potrošača, dakle, i promenom stila života, što je, morate priznati, i najteži deo.

Da bi se neprekidno poboljšavala energetska efikasnost treba upravljati potrošnjom energije, a za to su potrebni, znanje, adekvatna merenja i informacione i komunikacione tehnologije. To se zasniva na činjenici da treba odrediti cenu energije koja bi tačnije održavala stvarne troškove, koji uključuju, između ostalog, uticaj na životnu sredinu, zdravlje i geopolitiku. Zatim, porast broja stanovnika i sve veća potražnja za građevinskim uslugama i višim nivoom komfora, zajedno sa povećanjem vremena koje se provodi u zgradama, u kućama, pokazuju da će trend rasta energetskih potreba u budućnosti se nastaviti.

Ova pandemija koja je zadesila svet to je još više ubrzala, zato jer je sada sve više ljudi u zatvorenom i potrošnja energije je sve veća. Po zvaničnoj statistici Evropske unije, na zgrade odlazi oko 40% ukupne potrošnje finalne energije i oko 36% ukupne emisije SO2.. To je najveći sektor potrošnje finalne energije iza koga slede saobraćaj 33%, industrija 24%. Iz tog razloga energetska efikasnost u zgradama predstavlja danas veoma, veoma bitan cilj energetske politike na regionalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou.

Zelena gradnja je koncept koji se odnosi na celokupan proces kako osmišljavanja, projektovanja, izgradnje i funkcionisanje nekog objekta koji se zasniva na principu održivosti. To mogu biti ulaganja u već postojeće fabrike koje čuvaju prirodne resurse, zatim distribuciju, obnovljive izvore energije i sl.

Ova četiri zakona iz domena energetike su vrlo obimni i kompleksni. Želim zaista da pohvalim vas, ministarka, kao i vaše saradnike, na efikasnosti u radu. Zatim, u prošlom mandatu potpredsednica Vlade, kao što i znate, kolege, je bila, pored ministra finansija Siniše Malog i pored ministra prosvete Mladena Šarčevića, zaista najviše ovde kod nas u Skupštini, zato što je bila vrlo vredna, ali tradicija se nastavlja, novo ministarstvo i iskusna, neću reći stara, ministarka i zaista opet je ovde pred nama zaista sa četiri inovativna zakona za našu zemlju.

Želela bih i da ukažem na probleme koje možemo naći u praksi kada želimo da proizvodimo sopstvenu električnu energiju pomoću solarnih panela. Prvi korak je projekat i lokacijski uslovi i rešenje u uslovima gde se tačno postavljaju paneli, da li je to krov ili je to zid, zatim dobijanje uslova od Elektrodistribucije, a tek nakon toga se instaliraju paneli i priključuju na instalaciju domaćinstva. Ako bi ovo omasovili, a postupak bio lak i jednostavan, možemo da proizvedemo čak 10% energije iz termoelektrana. Znači, nama je cilj ne pojedinačno, nego omasovljenje ovoga.

Ono što me plaši jeste da distribucija na lokalu će toliko zakomplikovati postupak, kao i sve do sada, iskreno. Zato Zakon o obnovljivim izvorima energije i Zakon o energetskoj efikasnosti i racionalnoj upotrebi energije su vrlo napredni, ali samo treba obratiti pažnju na tok same operative.

Ja sam iz Mladenovca i iz iskustva znam da do sada tamošnja poslovna jedinica toliko zakomplikuje stvari i kada nešto ne znaju, oni samo kažu – nismo nadležni, onda dolaze građani kod nas poslanika da rešavamo te probleme. Samo, znači, ja sam sigurna da ste vi veoma, kako da kažem, ušli u suštinu svega i da polako će sve to da se rešava, samo da se obrati pažnja na tu operativu, kako bi građani došli brzo i lako do rešenja.

Model sufinansiranja koji je obezbeđivao 15 miliona evra namenjenih za povećanje energetske efikasnosti u iznosu od 50% za stolariju, izolaciju fasade ili krova je naišao zaista na veliko interesovanje građana i vidite da je to dosta propraćeno u medijima. Koliko sam ja razumela na istom onom javnom slušanju na kome sam bila jeste da lokalna samouprava opredeljuje deo svog budžeta, raspisuje konkurs i građani se javljaju sa zahtevom i profakturama za stolariju ili fasadu. Tako da, 25% se refundira iz sredstava lokalne samouprave, a 25% Ministarstvu energetike preko Uprave za energetsku efikasnost.

Šta je u stvari ovde sporno? Šta ako lokalna samouprava nema sredstava da raspiše konkurs u ovoj godini, s obzirom na velika sredstva koja se odvajaju i za suzbijanje pandemije i za druge stvari i građani će biti nezadovoljni i očekuju realizaciju odmah po usvajanju zakona.

Plaši me da sve ovo o čemu danas pričamo, što je pozitivno i zaista odlično i za pojedinca i društvo u celini, ako se ne razradi do najmanjih detalja postupak, da će to ostati mrtvo slovo na papiru i samim tim jer će se budžet usmeravati na neku drugu stranu. Ja sam potpuno svesna zaista važnosti ovoga o čemu danas pričamo, ali priznaćete da to zaista nismo svi. Kao primer, što je rekao kolega Komlenski, evo, trgovci koji podižu cene i što bi ekonomisti rekli – to je psihološka cena. Čim su pročitali u novinama da će biti veća tražnja i ne znajući ovaj deo koji je ministarka kasnije pojasnila da to neće ići tako nabavka, oni su odmah podigli cene.

Ono što garantuje uspeh primene ovog zakona je u stvari – misli globalno, a deluj lokalno. Znači da od Vlade, preko Ministarstva, preko grada, opština, pa sve do građana mora se razraditi jasan putokaz i sama edukacija službenika koji će ovaj deo posla obavljati, jer to jedino garantuje efikasnost i opštu primenu. Nama je bitno omasovljenje domaćinstava koja će biti energetski efikasna kroz uštedu i proizvodnju zdrave zelene energije. Toliko od mene. Hvala vam što ste saslušali moje sugestije.

Zahvaljujem predsedniče Skupštine.

Poštovani gospodine Milojeviću, poštovane kolege narodni poslanici, slažem se da za vladavinu prava i zaštitu ljudskih prava u državi je neophodno nezavisno, stručno i delotvorno pravosuđe.

Građani su zainteresovani da vide da postoji sistem imenovanja, napredovanja, odgovornosti i premeštanja sudija i tužilaca koji je zasnovan na objektivnim kriterijumima.

Tužilaštvo je apsolutno nezavisno, čak toliko da rade na svoju ruku i selektivno. Više puta smo mi narodni poslanici ukazivali o potrebi brzog reagovanja. Došli smo u situaciju da naš šef poslaničke grupe SNS, Aleksandar Martinović i zamenik šefa poslaničke grupe Sandra Božić štrajkuju glađu kako bi skrenuli pažnju tužilaštvu na ogroman problem i da reaguju, tj. samo da rade svoj posao. Toliko o samostalnosti.

Njihov zadatak je da čim se nešto pojavi u javnosti, da to preispitaju i utvrde da li ima osnova za dalji postupak. Takav sistem predstavlja ključni korak u obezbeđivanju nezavisnosti pravosuđa i tužilaštva, jer nečinjenje nije isto što i nezavisnost, a činjenje treba isključivo biti u skladu sa zakletvom koju su i položaji, koja inače i počinje: „Zaklinjem se svojom čašću da svoju funkciju vršiti verno Ustavu i zakonu“.

Demokratska vlast je 2009. godine u traljavom postupku opšteg reizbora nosilaca pravosudnih funkcija razrešila 837 sudija i preko 200 tužilaca. Ustavni sud je sasvim opravdano poništio ove odluke kao neustavne 2012. godine. Epilog toga su milionske odštete koje je država Srbija platila tim istim sudijama, jer su nezakonski bili smenjeni. Niko nije snosio posledice, ni tadašnja ministarska Malović, ni drugi koji su u ovome učestvovali. Ovo je koštalo državu Srbiju 44 miliona evra. Posledice toga i sada osećamo.

Možda i među razrešenim sudijama je bilo nestručnih i nedostojnih, a možda je i među onima koji su reizabrani bilo takvih. Nesumnjivo je jedno, da je taj proces bio istorijska greška koju će pamtiti svi u pravosudnom sistemu.

Ministarstvo pravde je uputilo poziv društvu sudija za davanje sugestija u vezi izmena i dopuna Zakona o parničnom postupku i društvo sudija je ukazalo da u sudstvu postoje četiri osnovna problema, nedovoljna, institucionalne i stvarna nezavisnost sudstva. Zatim manjkava obuka sudija, pod tri, neravnomerno opterećenje sudija i sudova i neusaglašen zakonski okvir.

Društvo sudija je upravo reklo da će poverenje građana u sudije i sudove biti značajno unapređeno kada budu stvoreni uslovi za potpunu nezavisnost sudija i sudova, za njihovu bolju obuku i njihovo ravnomernije opterećenje, a zakoni budu kvalitetniji i usaglašeni.

Ne bih se složila da sudije u današnje vreme nisu nezavisne. Ima poštenih i kvalitetnih sudija, ali ima i onih koji tumače pravo samo na svoj način, upravo krijući se iza toga da su oni nezavisni.

Poštovani gospodine Milojeviću, evo, na primer, poslušajte konkretan primer, a govori o neusaglašenosti sudstva, gde vidimo da se zakon tumači, a on ne treba da se tumači, on treba da se primenjuje.

Kako drugačije objasniti slučaj da sudija Osnovnog suda ne reaguje na nepravilnosti u postupku i pogrešno tumačenje zakona na pune dve A4 strane na koje je ukazao Apelacioni sud.

Na povredu tumačenja prava od strane sudije Osnovnog suda i greške u vođenju postupka, u vraćenom postupku u Osnovnom sudu sudija presudi potpuno identično kao i prvi put, ne uvažavajući nijedan argument Apelacionog suda.

U ponovnom vraćanju Apelacionom sudu, ali predmet preuzima sada drugo veće sudija, ne daje se nikakva zamerka na presudu, niti komentarišu oglušivanja o činjenje na koje su navele kolege prošli put, nego potvrdi presudu Osnovnog suda.

Ne treba biti pravnik ni sudija, a da se ne pomisli šta je ovo i da li oni čitaju iste zakone.

Ovde se ne radi o manjku slobode sudstva, već se radi o bespomoćnosti građana da dođu do pravde koja je nekad tumačena na jedan, a nekada na drugi način.

Sudija ne snosi apsolutno nikakve konsekvence u ovakvom ili u sličnim slučajevima, a stavljanje postupka na reviziju je onemogućeno zbog male vrednosti spora.

Šta reći o skandaloznim presudama sudije Majića, o čemu je govorio moj uvaženi kolega Jovanov? Koje konsekvence imaju sudije koje zakon tumače na sebi svoj znan način.

Često zbog nedolaženja stranaka na ročište postupci se odužuju u nedogled, ali advokati uredno naplaćuju svoje tarife i ko je tu na gubitku? Sud ne. Samo građani koji su došli po pravdu.

Po meni je neefikasnost jedan od najvećih problema srpskog sudstva, ali se zapostavlja i pitanje kvaliteta pravne zaštite i zakona koji se primenjuju.

Unapređenje efikasnosti sudstva nije moguće ukoliko se na sveobuhvatan način ne pristupi rešavanju problema neravnomerne i prevelike opterećenosti pojedinih sudova, o čemu je pričala koleginica Kralj, pre svega na području Grada Beograda. To su tri osnovna suda i Viši sud u Beogradu, u parničnoj materiji.

Trend opterećenja i brzina kojom se to dešava u pomenutim sudovima su alarmantni. Broj predmeta prispelih u Prvi i Treći sud je od 2019. do 2020. godine više nego duplo povećan. Sa 61.000 na 131.779 predmeta.

Iako su sudije rešavale trostruko veći broj predmeta mesečno od onog koji im je propisan, kao i njihova mesečna norma, postavlja se pitanje mogu li sudije da se udube u predmet? Ili, kao što sam navela u konkretnom slučaju, prosuditi po automatizmu, ne udubljujući se u stav kolega iz istog suda i očigledno učiniti povredu prava i stvoriti nepoverenje građana u pravosuđe, jer se ispostavlja da je najvažnije ko ti sudi i kako taj sudija tumači zakon. Jer, kako drugačije objasniti dijametralno suprotne stavove po istom pitanju?

Novoj predsednici Vrhovnog kasacionog suda neće biti lako, ali s obzirom na njeno iskustvo i čitajući njenu biografiju mislim da ima znanja i snage da se uhvati u koštac sa problemima u ovoj oblasti.

Važno je ovo dijagnostikovati i onda će lakše se krenuti u rešavanje.

Osnovni i glavni problem je što je sve prioritet.

Podržaću kandidata predsednicu Vrhovnog kasacionog suda, Jasminu Vasović u nadi da će pošteno i savesno obavljati svoj posao, da će se isključivo donositi presude po zakonu jednakom za sve.

Hvala na pažnji.

Zahvaljujem, potpredsednice Skupštine.

Poštovana ministarko sa saradnicom, poštovane kolege narodni poslanici, ovo što je prethodno govorila koleginica Sandra Božić, mislim da je nekako zaokružilo priču u prepodnevnim satima i stavilo tačku na Dragana Đilasa.

To je daleka prošlost. Ono o čemu hoću da pričam jeste budućnost koju treba da gradimo i kao Zelena poslanička grupa, koja je u ovom sastavu Narodne skupštine najbrojnija od svih ranijih, da kažem, sastava parlamenata, govori o tome koliko smo svesni značaja i koliko želimo da damo svoj lični doprinos budućnosti.

Što se tiče 2020. godine, znamo svi da je u suštini to godina koju želimo svi da zaboravimo, koja je ostavila jedno veliko zdravstvenu, ekonomsku, socijalnu, ali i klimatsku krizu.

Jedina pozitivnost ove prethodne godine je u tome što je smanjena emisija CO2 u drastičnoj meri i to je zbog toga što mnoge fabrike nisu radile, kao što su se vozila mnogo manje vozila u ovom periodu. To je jedina prednost ove prethodne godine, kažem, koju želimo da zaboravimo.

Ono što je osnovna, jeste, ili ćemo promeniti pristup u borbi protiv klimatskih promena, ili će u stvari ekološke promene promeniti nas.

Same klimatske promene sasvim izvesno menjaju lice zemlje. U prethodnih 650.000 godina, više puta je dolazilo do ciklusa, tačnije, sedam ciklusa ledenog doba i otopljavanja. Samim tim, mi ne možemo iz ove perspektive sada da shvatimo koliko je lednicima bila pokrivena Evropa ili Amerika, i kakav je to uticaj uopšte bilo na životinjski i na biljni svet, i kako se stvaraju sasvim nova staništa.

Prošle godine 12. decembra je održan „Climate Ambiction summit 2020“ i tu je govorio sekretar UN Antonio Guteres, koji je u suštini pozvao da cela planeta proglasi vanredno stanje, jer je veoma kritičan emisija CO2.

Međutim, organizator je bila Velika Britanija, zatim je bila organizator Francuske, UN, u partnerstvu sa Čileom i Italijom. Međutim, nije bilo nikakvog velikog odjeka vezano za to iz razloga, jer prioritet je bio drugačiji, a to je bila panedmija i očuvanje ovih ljudskih života.

Klimatske promene, u stvari predstavljaju za mnoge jedan apstraktan fenomen, tako da kada neko kaže klimatske promene odmah im je asocijacija na polarne medvede. Polarne medvede mnogi nisu videli ni u zološkom vrtu, a kamoli u prirodi. Z

Zato je veoma bitno da se to nekako približi stanovništvu i zato je važan Projekat uopšte Ministarstva, koji kaže - informisanjem protiv klimatskih promena, znači, mi moramo da se informišemo i da se edukujemo.

Znate i sami da klimatske promene prvenstveno podrazumevaju u današnje vreme sve ozbiljnije padavine, zatim, podrazumevaju šumske požare, pa onda suše, odnosno imamo i perioda toplih talasa. Kako se klima menja veoma brzo od snega do ove izuzetno tople klime i uopšte mi trebamo kao i priroda oko nas da se tome prilagodimo.

Poljoprivreda zajedno sa industrijom i transportnom su, u stvari delatnosti koji su najviše pogođene ovim klimatskim promenama i poljoprivreda se brani na taj način što se mnogo više prska, mnogo se dodaje više herbicida, a samim tim kao povratno nešto jeste da se uništava hranljivost, da se uništava ukus, miris i samim tim uništavamo i naše zdravlje.

Za mene je bio frapantan podatak da, na primer, 25 milijardi tona ugljendioksida se ispusti u atmosferu dnevno, odnosno, da svake sekunde je 800 tona ispušteno ugljendioksida u atmosferu. To je nešto što mi zaista ne možemo da shvatimo, ali to je ono što se zaista to i dešava.

Više od milijardu ljudi smatra se do 2050 godine, prema Institutu za ekonomiku i mir iz Australije, tačnije iz Sidneja, donelo je jedno istraživanje kojim kaže da će doći do raseljavanja do 2050. godine, velikog broja populacije smanjivanja zaliha vode i hrane, te samim tim i češćih prirodnih katastrofa.

Skorije što sam gledala, to je na primer Holandija, da jedna trećina se nalazi ispod nivoa mora i oni već počinju da grade kuće koje su na vodi, tako da kada se podiže nivo vode, nivo mora, samim tim podiže se nivo njihovih kuća. Oni, na neki način, žele da preduprede ono što će se neminovno desiti pre ili kasnije.

Ovde dolazimo do pitanja, uopšte geostrateškog položaja na kome se nalazi naša zemlja. Imamo jednu divnu zemlju koja se nalazi ušuškano u Evropi. Takođe, vezano za ovo možemo da vidimo da će sigurno mnogi biti zainteresovani za ovaj naš geostrateški položaj da budu ovde, pa prema tome, sigurno ćemo biti i tu u opasnosti.

Ovo što sam rekla otpadne vode, zatim zagađenje vazduha, upravljanje otpadom, su osnovni problemi. Samih 15% otpadnih voda se prečišćava, a sve ostalo ide neprečišćeno u naše vodotokove.

Takođe, jedna trećina građana Srbije udiše prekomerno zagađen vazduh i mi se zaista sa Ministarstvom koje vam pominjem, 2017. godine, Srpska napredna stranka je tek osnovala Ministarstvo zato što smo bili svesni i odgovornosti i koliko rada i truda treba uložiti upravo u ovu oblast, pa samim tim i Ministarstvo je formirano kao posebno ministarstvo, tek 2017. godine.

Ono što jeste bitno jeste da promenimo naš odnos prema prirodi, jer jedino tako možemo da se nadamo nečem dobrom. Ovde ne možemo često da uradimo odmah neke velike korake, ali mali koraci svakog od nas kao pojedinca, a to je bitno, da probudimo našu svesnost znači mnogo za planetu.

Vrlo često se sada pominje i pojam energetske efikasnosti, a energetska efikasnost u suštini znači upotrebu tehnologije za rad, gde je potrebno mnogo, mnogo manje energije.

Sam problem upravljanja otpadom i koje je ministarstvo sa dolaskom ministarke Vujović odmah krenulo da rešava jeste problem divljih deponija. Smatra da se da oko 3.500, slobodnom procenom, divljih deponija sada postoji na teritoriji Srbije, ali ono što je jako strašno jeste da čim se divlja deponija ukloni, lokalne samouprave odvoje novac za to, na istom mestu se ponovo i ponovo stvaraju nove.

E, ovde dolazimo do suštine, a to je da moramo na neki način sa Ministarstvom za zaštitu životne sredine, sa Ministarstvom pravde, sa Ministarstvom finansija, znači, ukupno na jednom nivou da se vidi način na koji možemo da se kazne ljudi koji, počevši od toga što bacaju papiriće, pa do onih koji bacaju industrijski otpad. Čuli smo koleginicu koja priča o nekim pilećim nogicama, to je strašno i koji zagađuju okolinu. Mora da se ljudi kažnjavaju. To nije jednostavno. Vi kao samostalno Ministarstvo za zaštitu životne sredine jedino u saradnji sa Ministarstvom pravde, da vidimo kakve su nam pravne mogućnosti, sa Ministarstvom finansija, sa Ministarstvom lokalne samouprave može da se pokrene nešto da ono što se događa u drugim evropskim zemljama, a to je da ljudi moraju da se kazne, makar i minimalnom kaznom, na licu mesta.

Meni je strašno kad vidim, na primer, žvake koje su bačene po vrlo lepo uređenim trotoarima i prosto je neshvatljivo da neko to može da uradi, ali čim je to toliki broj, znači apsolutno može i mi moramo i sa te strane da reagujemo.

Ljudi hoće da učestvuju, znate. Na primer, veoma je lep primer iz Kragujevca kada jedna mašina uzima plastične flaše, a zauzvrat daje kartu za gradsku vožnju. Taj aparat se nenormalnom brzinom napuni. To znači da ljudi hoće da učestvuju i da imaju povratnu, eto, i neku korist, a to je karta za gradsku vožnju u Kragujevcu.

Međutim, tu dolazimo do drugog problema, a to je šta sa tim plastičnim flašama koje se odvezu na deponiju? Mi moramo da imamo i zaokružen proces, a to je da moramo i da preradimo te plastične flaše u krajnjoj liniji, da ne budu samo bačene zajedno sa drugim otpadom.

Ovde bih dala neke konkretne primere i sa ovim završavam. Izvinjavam se ako sam malo preduga, jer nisam uspela da govorim u načelu, a veoma mi je važno. Možda nešto i bude od ovih predloga.

Edukacija, na primer, bi trebala da bude, pošto sada imamo internet i televizija je prisutna u svakom domu i na taj način vršiti edukaciju kroz saradnju sa televizijama koje imaju rasprostranjene frekvencije, kroz kratke filmove, kroz crtane filmove, kroz klipove šta je pravedno i šta je ispravno, a šta je neispravno, jer vrlo često mi se čini da ljudi ne znaju da se ponašaju.

Druga stvar, treba probuditi svet o samom opominjanju, počevši od male dece, znači od vrtića, pa nadalje, kako treba da se ponaša. Ja ne znam šta tačno i ko je za građansko vaspitanje, ali čim ima oko škole toliko bačenih kesica raznoraznih čokoladica i ostalo, znači oni ne znaju da se ponašaju. Uopšte, građansko ponašanje predstavlja i to da održavamo higijenu svuda oko nas. Znači, to je jedno.

Što se tiče televizije i ti kratki klipovi, kao što sada postoje kratki klipovi za promociju vakcinacije, da ljudima stalno to bude pred očima. Znači, od sada, pa u narednom periodu bilo bi dobro da Ministarstvo za zaštitu životne sredine inicira i neki takav projekat. To će verovatno dati neke rezultate.

Druga stvar, ja se sećam vremena kada smo skupljali stare novine u školama i takmičili se između odeljenja ko će imati bolji uspeh. Nagrada je bila, naravno, neki izlet, ali to sprečava, takođe, seču naših šuma. Zašto ne obnoviti te akcije, a opet ovde je saradnja Ministarstva za zaštitu životne sredine sa Ministarstvom obrazovanja i, prema tome, to može dati određene rezultate.

Predložila bih još jednu akciju, a to je sadnja drveća. Sadnja drveća često je po lokalnim samoupravama na različite načine organizovana i većina ovih lokalnih samouprava želi da bude čistiji vazduh i u njihovom okruženju.

Međutim, mislim da je ovde potrebna jedna akcija na nivou cele Srbije. Često se nalazi kao neki argument - nemamo para sa sadnice. Međutim, i to može da se reši na način što bi svako kome se rodi dete, na primer, odvojio novac za određenu sadnicu. Ne bi moglo drveće da se sadi bilo gde, nego tačno prema projektu, a to drvo bi dobilo jednu lepu pločicu sa imenom, prezimenom i godinom i kako raste to dete, tako raste i to drvo i to bi bio jedan divan projekat kojim simbolično se pokazuje koliko Srbija ozelenjava zajedno sa rađanjem potomstva.

Kažem, to ne bi moglo da se dešava samo na lokalnom nivou, nego da se dešava globalno od strane ministarstva.

Ima još toga puno, ali pošto sam suviše vremena potrošila, samo bih želela da kažem da mislim da je ministarka jako vredna, vrlo sposobna, da verujem u nju da će zaista za svoj mandat da ostavi jedan veliki trag, da je veliki posao pred nama, da računa na našu pomoć i to je ono što mogu da kažem, da samo veliki posao nam predstoji pored svih problema koje ima naša zemlja, ali tu smo za vas. Prijatno.

Zahvaljujem, predsedniče Skupštine.

Poštovane kolege narodni poslanici, danas govorimo o zajmu koji daje Banka za razvoj Saveta Evrope u iznosu od 20 miliona evra i veliko mi je zadovoljstvo što je upravo to iz oblasti infrastrukture u kulturi. S obzirom da je danas prva sednica i da je ovo 1. tačka dnevnog reda, drago mi je da počinjemo ovo prolećno zasedanje sa ovako lepom temom.

Kao što znate, više kolega je prethodno pričalo u koju će svrhu da bude iskorišćen ovaj zajam. Jedan od najvažnijih, po meni, jeste u stvari muzej koji će biti formiran na mestu gde je sadašnja stara železnička stanica. On će biti deo kompleksa na Savskom trgu pored spomenika Stefana Nemanje, Stefan Nemanja koji je začetnik i postavio temelje srpske države, i to će predstavljati jedan kompleks i jednu jedinstvenu celinu.

Kao što znate, narodu ne možete da odredite šta će on da voli ili da ne voli, tako da sam sigurna, s obzirom koliko ima građana da se okupljaju, da se fotografišu oko spomenika, da će isto toliko biti ljudi koji će posetiti taj istorijski muzej i da će to postati jedna od glavnih turističkih tačaka u Beogradu i po kome će Beograd biti prepoznatljiv kao grad. Između ostalog, postoje tu i drugi projekti, kolege su malo pričale o njima, ali ja ću pričati o nekim drugim stvarima.

Dosta je kultura bila zapostavljena. Tako, na primer, Muzej savremene umetnosti preko 10 godina nije radio. Godine 2017. je tek pušten u rad, potpuno renoviran, potpuno obnovljen i na divnom parku tamo gde je Ušće postojala je ruinirana jedna zgrada koja nije služila ničemu. To je bio slučaj i sa Narodnim muzejom u epicentru grada, u samom centru Beograda, postojala je zgrada koja nije radila isto više od 10 godina i evo tek sada 2018. godine je puštena, ali posle 15 godina. Nije radio muzej, ničemu nije služila ta zgrada i posle 15 godina – 2018. godine je tek otvorena.

Kao što vidite, ne samo u Beogradu, nego i u drugim gradovima isto se obnavljaju infrastrukturni projekti u oblasti kulture. Pomenula bih jedan što mi se izuzetno dopao u centru Šumadije je, u gradu Kragujevcu, urađen legat Nikoli Koki Jankoviću, to je jedan od najznačajnijih vajara u drugoj polovini 20. veka. On je ostavio svoja dela svom gradu i onda na tom mestu je napravljen jedan legat, jedna impresivna zgrada koju sada koristi i Univerzitet u Kragujevcu i koristi za naučno-istraživački rad Srpska akademija nauka.

Na ovaj način bih htela da kažem i koliko je to lepo kad se nešto svom gradu ostavi. U prošlosti, u istoriji znamo da je bilo mnogo bogatih, imućnih ljudi koji su upravo svom gradu, svojim sugrađanima ostavljali neke zadužbine. Volela bih da se sada isto ta praksa nastavi, jer i sada imamo dosta imućnih ljudi, ali za razliku od onda koji narodu ne ostavljaju ama baš ništa. Pored, na primer, ovog legata u Kragujevcu obnavljaju se i neke male, kao što je kuća u ovom slučaju Radoja Domanovića u selu Ovsište kod Topole. To je bilo 2015. godine.

Kao što vidite, ovo što sam rekla, 2015. godine, pa imamo legat 2018. godine, pa Narodni muzej 2018. godine, onda Muzej savremene umetnosti 2017. godine. Vidite periode gde se sada to odigrava. Upravo SNS i Aleksandar Vučić vidi se da su ti koji ulažu u kulturu. Upravo ti ljudi koje pojedina kvazielita naziva da su sendvičari i da ne znaju šta je kultura. Vidimo u ovim konkretnim primerima da je apsolutno sve suprotno.

Na primer, u Mladenovcu, odakle sam ja, Muzej grada je proradio sada 2018. godine, a prethodno je 10 godina bio zatvoren. Zamislite sada jedan grad koji uopšte nema muzej, niti ima gde da se te stvari skladište i stvarno je bila velika sramota, ali smo uspeli posle velikog truda, rada i zalaganja da se 2018. godine otvori muzej. Takođe, u našoj opštini postoji u mestu Crkvine najstariji spomenik na teritoriji Srbije koji je obnovio bio prvo kralj Milan Obrenović, pa posle u vreme vladavine Aleksandra Vučića, a to je u stvari spomenik despotu Stefanu Lazareviću i mesto gde je on poginuo. Takvih primera ima mnogo širom Srbije i uglavnom su moje kolege pričale o kraju gde oni žive i koji oni najbolje i poznaju. Znači, prepuni smo kulturnih i istorijskih objekata koji su ruinirani i mi polako sada jedan po jedan obnavljamo. Zbog toga mislim da baš ova prva sednica i ova prva tačka jako je lepo što govorimo upravo o infrastrukturi u kulturi.

Za sledeću, na primer, godinu već se planira biblioteka u Mladenovcu koja je isto bila u jednom zapuštenom stanju, a već godinama se pričalo o tome, ali opet kažem, u vreme upravo ove vlasti dolazi do obnove i biblioteke.

Nešto bih napomenula, pa, žao mi je što tu nije i ministarka kulture, Maja Gojković, jer sigurno bi shvatila značaj ovoga o čemu govorim, a to je da bih ja volela takođe u našem kraju, a mislim da bi to izuzetno ekonomski i turistički bilo jako dobro za naš grad, a to je stvaranje legata, Vizitorskog centra ili obnavljanje, da kažem, rodne kuće Bate Živojinovića.

Bata Živojinović znamo da je glumačka legenda i naša je, zaista, sreća i prednost zato što se njegova rodna kuća nalazi upravo u našoj opštini. Dugo se već priča o tome, te hoće da bude na ovaj način ili onaj, međutim, mislim da je dosta vremena prošlo i da bi trebalo ta realizacija da bude što pre. Ne zaboravimo, ne samo da je bio poznat ovde, mnoge nagrade je primio na međunarodnim festivalima u zemlji, u inostranstvu, ali je neverovatna njegova popularnost u stvari u Kini. Ko god je bio u Kini on može da vidi kolika je bila njegova popularnost i da 80.000 Kineza nosi ime Valter. Ovo sve pričam sa ekonomskog stanovišta i turističkog, koji bi nam mnogo značio kada sve proradi i kada ljudi počnu da se kreću po svetu, da turistički može Mladenovac mnogo da prosperira od njihovih turista.

Tako da vidimo da se obnavljaju centri za kulturu, muzeji, pozorišta i ono što je veoma važno, sada se mnogo radi na očuvanju samog nacionalnog identiteta, koji, čini mi se, ovih godina nekako da je bio zapostavljen i pomalo izgubljen. Da radimo na očuvanju naše tradicije i, u stvari, da radimo na tome da se naša istorija ne zaboravi i da učimo na našim greškama. Ako ne znaš, u stvari, ko si, ti u stvari ne znaš ni put gde ćeš da ideš, ni kuda će da bude budućnost tvoje porodice i tvojih potomaka.

Samim tim, tradicija i kultura je, veoma važno je da imamo kontinuitet gde ćemo da povezujemo danas i ono što je bilo juče i sa onim što će doći. To je, u stvari, vizija, snaga i kvalitet da stvoriš nešto dobro u vremenu u kome živiš i koje dolazi.

Potpuno sam sigurna da naša ministarka kulture Maja Gojković ima dovoljno znanja, ima dovoljno iskustva i da će da iskoristi upravo to vreme na ovoj poziciji, da će da uradi nešto vrlo korisno, vrlo značajno što će ostati ne samo nama, nego i generacijama koje dolaze. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedniče Skupštine.

Poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, za razliku od većine zemalja EU Srbija je pokazala da je organizovana i humana kada su migranti u pitanju. Kroz našu zemlju je prošlo više od milion ljudi koje treba zbrinuti, nahraniti i iznad svega kontrolisati. Migranti u našoj zemlji imaju mogućnost da budu u prihvatnim centrima i tamo im je obezbeđena medicinska i svaka druga zaštita. Srbija se uvek prema migrantima ponašala dostojanstveno i poštuje ljudska, nacionalna, verska prava svih, ne samo migranata, ali je vrlo važno da u vreme pandemije migranti ne mogu da napuštaju kampove, jer predstavljaju pretnju i po sebe i po druge i sve suprotno tome znači nepoštovanje zakona Republike Srbije.

Niko ne može da krši zakon a da za to ne bude kažnjen i da za to ne naiđe na odgovarajuću reakciju države. Ni jedan migrant ne može da bude van naših kampova bez odgovarajuće dozvole. Uvek, a posebno u vreme kovida, mi moramo da čuvamo njihovo zdravlje i da čuvamo zdravlje naše nacije. U pomoć su uključene mnoge humanitarne organizacije i zaista se na tome zahvaljujem, jer veliki teret je pao na našu zemlju, jer ničim nismo ni zaslužili migracije. Međutim, naš geostrateški položaj nam je uvek bio ujedno i dar i osuda.

Istakla bih dobrotvornu fondaciju SPC „Čovekoljublje“ koja je osnovana 1991. godine, kao odgovor na humanitarne potrebe stanovništva, ali ne samo državljana Republike Srbije, nego i svih onih koje je mogu naterala da napuste svoju zemlju, odnosno pružanje pomoći svima onima kojima je potrebna, bez obzira na njihovo rasno, polno, nacionalno ili versko opredeljenje.

Ne može se reći da baš sve zemlje imaju takav odnos. Mi se graničimo sa zemljama EU, sa više strana, i vidimo da nemaju isti stav kao mi. Što je njihov stav gori, utoliko je pritisak na našu zemlju veći.

U holu zgrade Međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi i danas stoji tabla sa natpisom: „Budi human, kao što je humana Srbija 1885. godine“. To što je srpska vojska uradila više se nije ponovilo u istoriji ratova. Bugarska je u to vreme prekršila Berlinski sporazum, jer je krenula da se širi na teritoriju Balkana i kralj Milan, nakon neuspelih pregovora je objavio rat ovoj zemlji. U to vreme Srbija je već imala uređene bolnice i Crveni krst, ali to nije bio slučaj sa Bugarima koji su sad u EU, te njihove ranjenike nije imao ko da zbrine i da im pruži medicinsku pomoć. Međunarodni Crveni krst je prikupio pomoć iz svih krajeva Evropi, a koja je trebala da se dopremi ovoj državi. Ironično, ali jedini put do Bugarske je vodio preko Srbije i tada se dogodilo nešto što svet nikada nije video. Vojna komanda Srbije prekinula je rat na jedan dan, otvorila liniju fronta i propustila medicinski transport preko svoje teritorije.

Transportu Međunarodnog Crvenog Krsta dodala je lekove, ćebad, krevete i iz svojih zaliha i bugarskim vojnicima predala sve što je neophodno za otvaranje jedne bolnice. Sličan događaj ni pre ni posle 1885. godine nigde nije zabeležen. Srbija je pomogla državi sa kojom je u tom trenutku bila u ratnom stanju.

Ljudima u pograničnim oblastima nije uopšte svejedno kada se formira kamp za migrante i to je potpuno razumljivo. Znamo za više nemilih događaja, od tuča, preko požara i drugo.

U Mladenovcu je formirana jedna grupa pod sloganom „Banja da, azil ne“, jer je svojevremeno bilo reči da će se formirati još jedan migracioni centar u centru Šumadije. Apsolutno se protivim tome, jer mi ne možemo uništavati svoju ekonomiju.

Mladenovac je jedina beogradska banja, to je Selters banja u koju najviše dolaze pacijenti zbog lečenja reumatskih bolesti, ali imamo nameru i da širimo komercijalne kapacitete. To uporedo sa formiranjem centra za azilante uopšte ne ide.

Srbija nije velika zemlja ali oduvek pokazuje da ima veliko srce za ljude u nevolji, ali to ne sme činiti protiv svojih interesa.

Međutim, mora da se zna red i ne smemo da ugrozimo našu bezbednost. Zbog toga je vrlo važan ovaj Sporazum sa Severnom Makedonijom o saradnji u oblasti krijumčarenja migranata, jer najviše migranata dolazi odatle. Ovaj sporazum podrazumeva razmenu podataka i informacija i omogućava formiranje istražnih timova, zajedničke obuke i radionice.

Ako druge zemlje podižu ograde i samo prosleđuju migrante, moramo i mi da se zaštitimo. Ukoliko je značaj ovog sporazuma i mora regionalno da se povezujemo, jer mi nismo odgovorni za ratove u njihovim zemljama i nismo krajnja destinacija migranata.

Od 2015. godine puno je vremena prošlo i velike sile da su imale volje, našle bi način da se zaustavi migracija.

Još jedanput, pozdravljam ovaj sporazum i što više se zemalja u regionu bude povezalo, to će i lakše biti da stanemo na put migracijama.

Zahvaljujem na pažnji.