Dame i gospodo narodni poslanici, radi istorije moram da kažem sledeće. Rat na prostorima bivše Jugoslavije izbio je zbog navodne želje pojedinih bivših jugoslovenskih republika da se utvrde tzv. čisti računi.
Onaj ko poznaje istoriju, zna da je moderni hrvatski nacionalizam 1971. godine, tzv. Maspok, nastao kao želja da devize koje su stvorene u Hrvatskoj – u Hrvatskoj i ostanu, a da ne idu u tzv. hegemonistički Beograd.
Vlatko Maček je još pre toga izneo devizu koju, faktički, evo, ponavljaju i ovi današnji autonomaši, njegovi sledbenici: hrvatska lisnica u hrvatskom džepu i hrvatska puška o hrvatsko rame. Otprilike je to ista ideologija, odnosno ista logika kao i ova današnja. Sve pare koje se zarade u Vojvodini da ostanu nama Vojvođanima. Šta nas briga kako živi narod na jugu Srbije, kako živi narod na Kosovu, bitno je da sve pare koje mi zaradimo ostanu u Vojvodini.
Na toj ideologiji je i počeo rat na prostorima prethodne Jugoslavije. To je bila ideja Franje Tuđmana, to je bila ideja Milana Kučana, to je bila ideja Alije Izetbegovića. Svi su kao nešto bežali od Beograda, nikom nije bilo lepo pod beogradskim režimom, a taj isti beogradski režim je svima njima doneo slobodu. Niti bi bilo danas Hrvatske, niti bi bilo Slovenije, niti bi bilo ovakve nakaradne Bosne i Hercegovine, da srpska vojska nije sve to 1918. godine oslobodila. Niti bi bilo Vojvodine danas, ovakve kakva je, da srpska vojska u jesen 1918. godine nije ušla na te prostore.
Što se tiče razloga zašto nismo glasali za fondove koji su osnovani na teritoriji Autonomne Pokrajine Vojvodine, stvar je jednostavna. Ti fondovi nisu ništa drugo nego velika politička prevara, odnosno pokušaj da se DS u Vojvodini predstavi kao dušebrižnik građana Vojvodine, između ostalog, izbeglog i raseljenog srpskog naroda.
Svi fondovi koji su osnovani pri Izvršnom veću Vojvodine služe isključivo za politički marketing DS-a. Predsednici opštinskih odbora DS u Vojvodini su članovi upravnih odbora tih fondova. Oni odlučuju kome će da idu pare. Je l' mislite da te pare može da dobije bilo koji građanin Vojvodine?
Idite, gospodine Bajatoviću, u Fond za kapitalno ulaganje AP Vojvodine i pitajte ih gde možete da dobijete formulare koji su vam potrebni da biste dobili kredit od tog fonda. Oni će vam reći: gospodine, idite u opštinski odbor DS u opštini u kojoj živite, tu možete da dobijete sve potrebne podatke, da pokupite dokumentaciju, i ne bi bilo zgoreg da se tom prilikom i učlanite u Demokratsku stranku; volimo mi sve Srbe koji su došli iz Republike Srpske Krajine, iz Bosne i Hercegovine i koji su proterani sa Kosova i Metohije, ali nekako najviše volimo Srbe koji su članovi DS-a. I to je živa istina.
Za takve fondove nikada nećemo da glasamo, a vaša je sramota, gospodine Bajatoviću, što ste, glasajući za tu odluku, u stvari, podržali Bojana Pajtića i Bojana Kostreša.

Dame i gospodo narodni poslanici, predlagač zakona se nije potrudio čak ni da doslovno prepiše ono što piše u Ustavu Republike Srbije, vezano za ostavku predsednika Republike, nego je pokušao da improvizuje, odnosno da na jedan prilično nevešt način protumači ono što je Ustav hteo da kaže.         Ustav je, kada je reč o ostavci predsednika Republike, uglavnom jasan i ne izaziva bilo kakvu konfuziju.
U članu 116. Ustava Republike Srbije kaže se: ''Mandat predsednika Republike prestaje istekom vremena na koje je izabran, ostavkom ili razrešenjem''. Poslednji stav člana 116. kaže: ''Predsednik Republike podnosi ostavku predsedniku Narodne skupštine''. Ako je predlagač zakona već odlučio da popuni tekst Predloga zakona sa što većim brojem odredbi iz Ustava, onda je makar mogao da ovu jasnu odredbu Ustava prepiše. Ovako je stvorio samo dodatnu konfuziju.
Član 14. u stavu 1. kaže: ''Predsednik Republike može podneti pismenu ostavku, koju dostavlja predsedniku Narodne skupštine''. Ako se ostavka dostavlja, onda se valjda podrazumeva da je u pisanoj formi. Ne može se dostavljati nešto što nije u pisanoj formi. Ako i zanemarimo ovaj terminološki, jezički problem – da li treba kazati ''pismena ostavka'' ili ''pisana ostavka'', ne znam da li možda postoji nepismena ostavka – ostaje problem suštine.
Kako predsednik Republike dostavlja tu pismenu ostavku predsedniku Narodne skupštine? Da li je on lično nosi, da li to radi neka služba, da li se ostavka dostavlja na ruke predsedniku Narodne skupštine ili se najpre zavodi na pisarnici Narodne skupštine – to je u ovom članu ostalo potpuno nejasno. A da to uopšte nije nebitna stvar potvrđuje nam sam Ustav, koji kaže: ''Danom podnošenja ostavke, predsedniku Republike prestaje mandat''.
Predlagač zakona je verovatno trebalo da dodatno, odnosno detaljnije objasni ono što piše u Ustavu, dakle, koji dan će se smatrati kao dan podnošenja ostavke – da li onaj dan kada je predsednik Republike potpisao tu ostavku i stavio datum na nju, da li dan kada ju je poslao predsedniku Narodne skupštine, da li dan kada je ostavka zaprimljena u pisarnici Narodne skupštine ili dan kada je predsednik Narodne skupštine zaista faktički primio, odnosno upoznao se sa sadržinom te ostavke? Predlagač zakona po ovom pitanju apsolutno nije jasan.
Još je smešnija formulacija u stavu 2. člana 14. Predloga zakona. O njoj sam govorio i u načelnoj raspravi. Evo, sada ću pokušati da vas ubedim da ono što piše u Predlogu zakona nije dobro.
''Mandat predsednika Republike prestaje kad ostavka'' – i sad pazite formulaciju, ne znam gde su ovo izvukli – ''prispe u Narodnu skupštinu''. Zaista ne razumem kako to ostavka, koja nije živo biće, može prispeti u Narodnu skupštinu. I šta znači sama reč ''prispeti'' u kontekstu člana 14. Predloga zakona? Verovatno je predlagač zakona hteo da kaže: kad se ostavka nađe u Narodnoj skupštini. Ali, iz ovakve formulacije nije jasno na koji način ostavka dolazi u Narodnu skupštinu.
Može ostavka da bude ostavljena na vratima Narodne skupštine, jednostavno da je vetar odnese. Da li to znači da je ona prispela u Narodnu skupštinu? Da li znači da je ostavka prispela u Narodnu skupštinu onoga dana i časa kada je zaprimljena u pisarnici Narodne skupštine ili, pak, onoga dana i časa kada se predsednik Narodne skupštine upoznao sa sadržinom te ostavke?
To uopšte nisu naivne stvari. Vi se ovde u Predlogu zakona na više mesta frljate raznim izrazima koji uopšte nemaju utemeljenje u pravničkoj terminologiji. Umesto da upotrebite neke realne izraze koji su već duže godina u normativnoj tehnici, vi izmišljate raznorazne izraze, neke novotarije koje u praksi mogu da izazovu izuzetno veliku konfuziju.
Podsećam vas, mi donosimo zakon o predsedniku Republike. Tom pojedincu je Ustav stavio u nadležnost čitav niz poslova, izuzetno važnih po interese države i nacije, i uopšte nije naivna stvar od kog dana će se smatrati da je predsednik Republike u ostavci. Umesto da Predlogom zakona tu stvar objasnite, vi je dodatno komplikujete.
U stavu 3. se kaže: ''Predsednik Republike dužan je da obavesti javnost o tome da je podneo ostavku i pri tome može da obrazloži ostavku''. Funkcija predsednika Republike je jedna od najvažnijih državnih funkcija. Bilo bi logično da ta ostavka mora biti obrazložena. Dakle – koji su to razlozi zbog kojih predsednik Republike podnosi ostavku?
Ne možemo se igrati sa državom. Ne može neko danas da bude izabran za predsednika Republike, da mu se u ruke stavi ogromna politička moć, i da posle izvesnog vremena kaže: ja više ne želim da budem predsednik Republike, uopšte me ne zanima u kakvom su stanju država i nacija, da li postoji opasnost od ugrožavanja teritorijalnog integriteta zemlje, da li postoji opasnost od nekih vanrednih događaja koji mogu da uslede zbog toga što ja podnosim ostavku, mene to apsolutno ništa ne zanima, ja podnosim ostavku i ne želim da je obrazložim.
Vi ste tom budućem predsedniku Republike jednostavno ostavili mogućnost da se igra sa državom, da on odlučuje o tome da li će tu svoju ostavku da obrazloži ili ne.
Narodni poslanik Sulejman Spaho nije imao nikakvo drugo i pametnije rešenje nego da vam amandmanom predloži da se član 14. briše. Ako već niste uspeli da nađete adekvatne izraze kojima biste detaljnije objasnili ono što piše u članu 116. Ustava Republike Srbije, onda je bolje da ne postoji ni ova formulacija iz člana 14. Predloga zakona, koja samo unosi dodatnu konfuziju.
Ovu priliku bih hteo da iskoristim i da skrenem pažnju predlagačima zakona da vode računa o terminologiji i o jeziku koji koriste u svojim predlozima koje dostavljaju Narodnoj skupštini Republike Srbije. Svaki iole obrazovan pravnik, svako ko ima iskustva u pisanju pravnih akata, terminima koje koristi predlagač zakona u ovom predlogu zakona može samo da se smeje. To može da bude smešno na prvi pogled, ali ta neprecizna terminologija, nesavršena terminologija, ta dvosmislenost u izražavanju može u praksi da izazove prilično opasne posledice. Naravno, vas to očigledno ne zanima.
Evo, danas raspravljamo o Predlogu zakona o predsedniku Republike. Većina poslanika DS-a ni ne pokušava da obrazloži da je dobro ono što piše u Predlogu zakona. Mi danas dva i po sata vodimo pravi pravni i politički rat sa ministrom za državnu upravu i lokalnu samoupravu, dokazujemo mu da to što piše u Predlogu zakona nije dobro, i gotovo nijedan narodni poslanik iz DS-a, odnosno iz vladajuće koalicije, nije se našao tu da kaže: jeste, gospodine ministre, u pravu ste, vaša argumentacija je ispravna, a ovo što pričaju poslanici SRS-a nije tačno.
Ovoga časa, u 16.30, pričamo o Predlogu zakona o predsedniku Republike. Demokratskoj stranci su puna usta izbora za predsednika Republike, kako jedva čekaju da usvoje taj zakon u Narodnoj skupštini, kako je taj zakon bitan, evropski, demokratski, korak napred itd. Sve smo to mogli da čujemo u medijima. I onda, niti ima ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, niti ima njegovog državnog sekretara.
Prosto se čovek pita zbog čega mi danas pričamo, ima li to bilo kakve svrhe. Ministar, i kada je tu, priča sa svojim stranačkim kolegama, telefonira, šeta se, ne sluša ono što mu se govori.
Moguće je da su narodni poslanici ponekad i maliciozni prema ministru, moguće je da su ponekad i zajedljivi, sve je to deo političke borbe, ali mislim da je on i danas i juče mogao da čuje mnogo toga što može da mu koristi i u njegovoj funkciji vršenja te značajne državne delatnosti kao što je biti ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Sutra će ovaj predlog zakona, ukoliko se usvoji u Narodnoj skupštini, a vi većinu imate, u praksi da izazove izuzetne probleme. Onda ćete opteretiti budućeg predsednika Republike, koji neće biti Boris Tadić, lošim rešenjima koja su sadržana u zakonu o predsedniku Republike. Vodite računa o tome da se zakon o predsedniku Republike ne donosi ad personam, ne donosi se on za Borisa Tadića, donosi se za neke buduće predsednike Republike, koji će biti daleko odgovorniji i prema državi i prema naciji, i koji će biti svesni odgovornosti koju im je dao Ustav. Poslanici vladajuće većine toga očigledno nisu svesni, niti o tome razmišljaju.
Samo ne želim da dozvolim da ljaga za ono što se dešava u Narodnoj skupštini, vezano za ovaj predlog zakona o predsedniku Republike, padne na narodne poslanike SRS-a. Mi smo učinili sve što je do nas bilo da popravimo loš Predlog zakona o predsedniku Republike. Potrudili smo se da vodimo računa i o pravnim i o jezičkim kvalitetima Predloga zakona. Zaista smo uložili svu svoju pravničku energiju, znanje i iskustvo da popravimo sva loša rešenja u Predlogu zakona.
Sutra, kad ovaj zakon u praksi izazove velike probleme, a izazvaće, u to budite sigurni, odgovornost za to neće snositi niko drugi nego poslanici vladajuće koalicije i Vlada, koja je ovako loš Predlog zakona uputila u Narodnu skupštinu.

 Dame i gospodo narodni poslanici, ukoliko se propiše obaveza predsednika Republike da obrazloži svoju ostavku, pa ako on to ne učini, naravno da je neprimereno propisivati nekakve krivične sankcije. O tome niko nije ni govorio. Ali, zašto, recimo, ne bi bilo moguće da se propiše neki vid političke odgovornosti za predsednika Republike koji podnese ostavku a to ne obrazloži?
Još jedanput skrećem pažnju na izuzetno važnu činjenicu. Predsednik Republike je, naravno, građanin Republike Srbije kao i svi ostali, ali u jednoj izuzetno delikatnoj političkoj poziciji. Od njega mnogo toga zavisi i iz njegovog obrazloženja zašto podnosi ostavku građani mogu da izvuku dalekosežne zaključke, između ostalog i o sudbini zemlje.
Zamislite situaciju – jednu moguću, realnu situaciju – da velike sile pritiskaju predsednika Republike da mora da prihvati otcepljenje Kosova i Metohije. Zašto, recimo takvom predsedniku Republike ne bismo dali pravo, ali mu i nametnuli obavezu, da u svojoj ostavci kaže: poštovani građani, podnosim ostavku zato što ne želim da dozvolim da se narušava teritorijalni integritet zemlje. Građani će iz toga da izvuku izuzetno korisne zaključke. Imaće priliku da se upoznaju sa istinom o tome šta se dešava na planu spoljne politike, kakav je odnos velikih sila prema Srbiji, prema pitanju njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta.
Predsedniku Republike su, naravno, data velika prava, a vi mu ovim predlogom zakona dajete, pored prava, i čitav niz privilegija. Ali, on mora da ima i velike obaveze. Jedna od obaveza je da objasni građanima Srbije, koji su ga birali, zašto podnosi ostavku. I to ne sme da zavisi od njegove slobodne volje. On mora da kaže, čak iako su u pitanju neki lični razlozi, niko ne insistira da on iznosi stvari iz svog privatnog života i svoje intime, ali može da kaže: podnosim ostavku zbog ličnih problema, zbog zdravstvenih problema, zbog problema u porodici – to je dovoljno. A može, isto tako, da kaže: podnosim ostavku zato što me velike sile pritiskaju da učinim nešto protiv svoje države. Zašto građani ne bi trebalo da budu upoznati s tim? O tome se radi.
Drugo, ako se propiše obaveza predsednika Republike da mora da obrazloži ostavku a on to ne učini, time se nameće politička odgovornost i za partiju koja ga je kandidovala, a mi to i želimo da postignemo. Neka se zna da je taj predsednik Republike bio kandidat te i te partije i da se na grub način poigrao sa državom i sa nacijom. Zašto vi to izbegavate?
Juče sam skrenuo pažnju na to da ste vi već počeli da uvodite lakrdijaške metode u Narodnu skupštinu Republike Srbije – te imamo izveštaj Zakonodavnog odbora, te ga nemamo, pa ga onda imamo ali ga ne uvažavamo, pa onda nemamo izveštaj matičnog odbora, pa će biti sutra u 10.30 časova, pa smo ga dobili danas pred pauzu.
Taj isti princip uvodite i sad, kada je reč o predsedniku Republike. Može on da podnese ostavku, ne piše u zakonu jasno da li ta ostavka važi od dana kada ju je on potpisao, kada je, kako vi kažete, prispela u Narodnu skupštinu, kada je zavedena u pisarnici ili kada se predsednik Narodne skupštine upoznao s tom ostavkom – to ništa nije bitno, to nas ništa ne zanima. Može on da podnese ostavku ali ne mora nikome da polaže račune. Eto, to je njegov ćef. Podneo je čovek ostavku i šta nas briga zbog čega.
To je, prosto, neozbiljno kada je reč o tako važnoj državnoj instituciji. Bilo bi idealno kada bi to bilo regulisano Ustavom. Ali, kad već niste uspeli da u Predlogu zakona detaljnije uredite ono što piše u Ustavu, a inače ono što piše u Ustavu mnogo je jasnije nego što piše u Predlogu zakona, onda smo mi u SRS smatrali da je još najbolje da se ceo član 14. izbriše, pošto je nejasan i konfuzan, i da ostanu formulacije koje su prilično jasne u Ustavu Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, i u načelnoj raspravi o Predlogu zakona o predsedniku Republike ukazao sam na to da stav 1. člana 16. Predloga zakona nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Ovo je još jedan od primera da se predlagač zakona nije potrudio čak ni da doslovno prepiše ono što piše u Ustavu, nego je pokušao da improvizuje, odnosno da da neko svoje nevešto tumačenje onoga što piše u Ustavu.
Naime, stav 1. člana 16, koji je narodni poslanik Božidar Koprivica predložio da se briše, glasi ovako: ''Predsedniku Republike mandat ne može isteći dok traje ratno ili vanredno stanje, već se produžava po sili Ustava dok ne isteknu tri meseca od dana kada je prestalo ratno ili vanredno stanje''.
Pojam mandata u ustavnom pravu može da znači dve stvari. Može da znači ovlašćenje da se sastavi vlada i to je ono kad se kaže: predsednik Republike je nekome poverio mandat za sastav vlade. U kontekstu u kojem mi sada govorimo, mandat znači vremenski period na koji se neko bira na određenu funkciju, u ovom slučaju predsednika Republike.
Vreme je fizička kategorija i nema tog zakona koji može da zaustavi protok vremena. Da je to tako, gospodine ministre, svedoči i sam Ustav koji kaže: ''Ako mandat predsednika Republike ističe za vreme ratnog ili vanrednog stanja, produžava se...''. Takva odredba je potpuno logična. Dakle, ako nešto ističe, to treba da se produži. A vi kažete u Predlogu zakona: ''mandat ne može isteći''. Mandat može da istekne jer vi nemate tu moć da zaustavite vreme.
Možda i imate, gospodine ministre, ali niste mi do sada pružili neka pouzdana uverenja da ste zaista u takvoj mogućnosti. Mada, ko zna, vama svašta može da padne na pamet. Besmisleno je da mandat ne može da istekne, a onda kažete da se on produžava. Čemu ga produžavati ako ne može da istekne? Dakle, gospodine ministre, stav 1. člana 16. je besmislen i protivan je Ustavu Republike Srbije i narodni poslanik Božidar Koprivica je s pravom predložio da se taj stav briše.
Što se tiče stava 2, narodni poslanik Božidar Koprivica je predložio da se taj stav preformuliše. U vašem Predlogu zakona stav 2. glasi ovako: ''Predsednik Republike kome je mandat produžen zbog ratnog ili vanrednog stanja ima sve nadležnosti kao i pre produžetka mandata''. U amandmanu se predlaže da se kaže ovako: ''Predsednik Republike kome je mandat produžen zbog ratnog ili vanrednog stanja ima sva prava i dužnosti kao i pre produžetka mandata". Smatramo da je ovakva formulacija jezički ispravnija, jasnija i da je treba prihvatiti.
Što se tiče stava 3, on je besmislen. To je nepotrebno opterećivanje teksta Predloga zakona jednom normom koja se podrazumeva. U stavu 3. vi kažete ovako: "Predsednik Republike može podneti ostavku ili biti razrešen za vreme dok mu je mandat produžen". To se podrazumeva. Ako mu je mandat produžen, znači da je on i dalje predsednik Republike. Dakle, ima sva prava, obaveze, odgovornosti kao i predsednik Republike kome traje redovan mandat, odnosno kome mandat nije istekao. Zaista ne znam šta će vam ova norma.
Inače, ako želite da budete dosledni svom načinu pisanja predloga zakona i tumačenju, onda ste u stavu 2. posle "predsednik Republike kome je mandat produžen" mogli da nabrojite sva njegova prava i obaveze koja inače ima predsednik Republike po Ustavu i po Predlogu zakona koji ste dostavili. Ovako, vi ste se ograničili samo na dve stvari, da predsednik Republike kome je mandat produžen može da bude razrešen sa svoje funkcije ili može da podnese ostavku.
Dakle, vi ste, verovatno u želji da taj tekst Predloga zakona bude što duži, odnosno da spolja izgleda što ozbiljnije, odlučili da najpre prepišete jedan deo ustavnih normi, ali se onda niste čak ni potrudili da ih doslovno prepišete nego ste ih izvrnuli naopačke i ono što piše u Predlogu zakona dobrim delom nije u skladu sa Ustavom Srbije. I posegnuli ste za još jednom stvari, a to je da tekst Predloga zakona opteretite nekim besmislenim normama koje se same po sebi podrazumevaju.
Gospodine ministre, pozivam vas da ovaj amandman prihvatite. On i te kako ima smisla, pogotovo onaj deo koji se odnosi na stav 1. člana 16. zato što ispravlja neustavnost koja je sadržana u vašoj formulaciji koju ste predložili.

Dame i gospodo narodni poslanici, pojedinim poslanicima iz DS-a ova rasprava je, izgleda, veoma smešna. Ceo dan spavaju, ne učestvuju u radu, nemaju pojma o čemu se ovde radi, a onda sa mesta dobacuju, a vi, gospodine predsedniče, to tolerišete.
Moram da kažem da mi je zaista nejasno kojim kriterijumima se služio predlagač ovog zakona kada je sistematizovao pravne norme u odgovarajuće članove i kada je iznad tih članova pisao ove podnaslove.
Glava III Predloga zakona o predsedniku Republike nosi naslov ''Nadležnosti predsednika Republike koje su vezane za Narodnu skupštinu''. Onda se sistematizuju članovi 18. i 19. na neki način koji je relativno u redu. Iznad člana 18. stoji podnaslov ''Predlaganje kandidata za predsednika Vlade''. Iznad člana 19. naslov je ''Vraćanje zakona na ponovno odlučivanje''.
Onda se jedno pravo i obaveza predsednika Republike sistematizuje čak u tri člana, sa tri različita podnaslova, pri čemu su tekstovi tih članova skoro identični. Podnaslov iznad člana 20. glasi: ''Raspuštanje Narodne skupštine''. Podnaslov iznad člana 21. je ''Raspuštanje Narodne skupštine na predlog Vlade''.
Sada bi čovek stekao utisak da se u članu 20. radi o raspuštanju Narodne skupštine bez predloga Vlade, a u članu 21. o raspuštanju Narodne skupštine na predlog Vlade. To bi zaključio svako ko prati sednicu Narodne skupštine a da ispred sebe nema tekst Predloga zakona. Međutim, dame i gospodo, nije tako.
Dakle, iznad člana 20. stoji podnaslov ''Raspuštanje Narodne skupštine''. Stav 1. člana 20. glasi: "Predsednik Republike može da raspusti Narodnu skupštinu na obrazloženi predlog Vlade".
Podnaslov iznad člana 21. je ''Raspuštanje Narodne skupštine na predlog Vlade'', pa stav 1. kaže: "Predsednik Republike je dužan da u roku od 72 sata donese ukaz kojim na obrazloženi predlog Vlade raspušta Narodnu skupštinu ili da Vladu i javnost obavesti o tome da ne prihvata predlog Vlade".
Zaista je smešno davanje ovih podnaslova iznad odgovarajućih članova. Ovo unosi dodatnu konfuziju u ionako loš tekst Predloga zakona.
Narodni poslanik Momir Marković predložio je da se u članu 21. briše stav 2. koji glasi: "Predsednik Republike neće razmatrati predlog Vlade da se Narodna skupština raspusti ako je Narodnoj skupštini podnesen predlog da se Vladi izglasa nepoverenje, ako Narodna skupština nije prihvatila Vladin odgovor na interpelaciju ili ako je Vlada podnela predlog da se glasa o poverenju Vladi". Ovo opet nije ništa drugo nego ponavljanje onoga što piše u Ustavu Republike Srbije.
Zaista mi nije jasna namera predlagača ovog zakona. Šta je, u stvari, krajnji cilj ovog zakona - da se postigne što veći broj članova, da se fascinira, valjda, misija OEBS-a u Srbiji kako je donet jedan detaljan i sveobuhvatan zakon o predsedniku Republike, da se fascinira Bela kuća ili ona čuvena Venecijanska komisija, ili da se ima jedan kvalitetan i jezgrovit predlog zakona, odnosno kompletan zakon o predsedniku Republike, koji, u stvari, samo bliže uređuje ono što piše u Ustavu?
Ovako, na jednom mestu imate da se Ustav doslovno prepisuje, a kada narodni poslanici SRS-a predlože da se unese amandman koji, u stvari, opet predstavlja ponavljanje Ustava, onda vi kažete da to već piše u Ustavu. Čak se niste ni potrudili da bukvalno prepišete ono što piše u Ustavu, nego ste potpuno izvrnuli tekst Ustava, uneli neke rogobatne formulacije, neke jezičke novotarije, uneli jednu potpunu konfuziju. Umesto da tekst Predloga zakona sadrži makar i te prepisane ustavne formulacije, vi imate potpuno izvrnute rečenice iz Ustava i onda ono što piše u Predlogu zakona ne samo da je jezički rogobatno, ne samo da je pravnički nekorektno, nego prosto nije u skladu sa Ustavom.
Gospodine predsedniče Narodne skupštine, hteo bih da vam skrenem pažnju na ono što vam je rekla i gospođa Vjerica Radeta.
Očigledno je da svi narodni poslanici u ovoj skupštini nisu u istom položaju. Neki narodni poslanici od jutros, od 10.00 sati, savesno rade na ovim amandmanima. Uložili smo izuzetno veliki broj amandmana. Smatramo da su svi amandmani prihvatljivi, da popravljaju loš tekst Predloga zakona, dok, s druge strane, predstavnici vladajuće većine gotovo uopšte ne učestvuju u radu Narodne skupštine, sem što dobacuju, što misle da su jako pametni kada pričaju sa mesta.
Ovde gledamo ministra koji se jutros negde oko sat i po batrgao da objasni šta je javno, šta je privatno, posle toga je digao ruke od toga da odgovara narodnim poslanicima, šeta se po sali, telefonira, šeta se po hodnicima, nosi neke kese itd.
Dakle, gospodine predsedniče, zaista ne bi bilo korektno da se radi posle 20.00 časova. Mi raspravljamo o izuzetno važnom predlogu zakona. Ovo je materija koja je zanimljiva i za građane Srbije.
A ima još jedna stvar koja bi trebalo da vas opredeli da zaustavite rad u 20.00 časova. Naime, na TV "Foks" je sučeljavanje generalnog sekretara SRS-a Aleksandra Vučića i, da ne upotrebim sintagmu našeg predsednika, ''ustaške kurve Nataše Kandić'', predsednice Fonda za humanitarno pravo. Veliki broj građana Republike Srbije želi da ...

Gospodine predsedniče, samo sam citirao naslov jedne knjige, koja je mnogo čitana. Veliki broj građana Srbije traži tu knjigu – to svedoči o njenom kvalitetu. Niste vi merodavni da određujete kako će koji autor da nazove svoju knjigu. To prepustite samom autoru. Ja sam samo ponovio deo naslova jedne od najnovijih knjiga Vojislava Šešelja – "Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić". E, ta Nataša Kandić u 20.00 sati ...

Dakle, u 20.00 sati ima sučeljavanje sa Aleksandrom Vučićem i narodni poslanici SRS-a, a i građani Srbije bi jako voleli da to sučeljavanje gledaju, pa vas molim da radno vreme zaustavite.

To je naslov knjige.

Dame i gospodo narodni poslanici, na početku moram da izrazim sumnju – da li uopšte ima smisla obrazlagati amandman pred ministrom Milanom Markovićem – zato što je očigledno da on niti je pisao zakon o predsedniku Republike niti je dovoljno upućen u to šta u tom predlogu zakona piše. Da je to tako, mogli ste da vidite kada je ministar obrazlagao Predlog zakona ne dižući glavu. Pročitao je, za nekih pola sata, ono što je neko drugi napisao.
No, pošto sam podneo amandman na član 2. Predloga zakona o predsedniku Republike, onda hoću da kažem nekoliko reči. U nedostatku sposobnosti da u Predlog zakona o predsedniku Republike unesu suvisle odredbe koje bi na kvalitetan način uređivale ovu materiju, predlagači zakona su jednostavno prepisali stav 1. člana 114. Ustava Republike Srbije, koji glasi: ''Predsednik Republike bira se na neposrednim izborima, tajnim glasanjem, u skladu sa zakonom''.
U članu 2. stava 1. Predloga zakona ponavlja se to isto: ''Predsednik Republike bira se na neposrednim izborima, tajnim glasanjem'', a stav 2. člana 2. Predloga zakona kaže: ''Izbori za predsednika Republike uređuju se zakonom''. Zaista je smešno da se u Predlog zakona o predsedniku Republike unose odredbe o načinu na koji se bira predsednik Republike kada je to materija jednog sasvim drugog zakona, Predloga zakona o izborima za predsednika Republike.
Ono što je takođe pravni nonsens, to je da zakon kaže da se izbori za predsednika Republike uređuju zakonom. To je ustavna formulacija. Ustav kaže da se izbori za predsednika Republike uređuju zakonom. Zaista je smešno da neko predloži zakon u kome se kaže: izbori za predsednika Republike uređuju se zakonom.
Dakle, zakon propisuje da se izbori za predsednika Republike uređuju zakonom. Ovo je neka praksa koja do sada nije bila prisutna prilikom izrade predloga zakona.
Ono što je takođe smešno, jeste obrazloženje Vlade zašto ne prihvata amandman: ''Amandman se ne prihvata. Celovito uređenje institucije predsednika Republike nalaže da Zakon o predsedniku Republike sadrži i kratke odredbe o načinu na koji se predsednik Republike bira, kao i o vrsti opšteg pravnog akta kojim se uređuju izbori za predsednika Republike'', i onda u zagradi piše – ''to je zakon''.
Ja ne znam, gospodine ministre, da li vi smatrate da u Narodnoj skupštini sede đaci osnovne škole ili ljudi koji apsolutno nisu upućeni u pravnički posao. Prvo, gospodine ministre, ne uređujete celovito instituciju predsednika Republike, a da je to tako potvrdili ste vi sami kada ste u Narodnu skupštinu Republike Srbije stavili u proceduru dva predloga zakona – jedan je Predlog zakona o predsedniku Republike, a drugi je Predlog zakona o izborima za predsednika Republike – i onda, u obrazloženju zašto ne prihvatate moj amandman, kažete: zato što celovito uređujete instituciju predsednika Republike.
Pa, ne uređujete celovito, jer ste u skupštinsku proceduru stavili dva predloga zakona, a ne jedan predlog zakona.
Zaista je smešno da se zakon o predsedniku Republike bavi načinom na koji se predsednik Republike bira kada je to materija jednog posebnog zakona. Zaista mi nije jasno i očigledno je da je predlagač zakona selektivno birao koje odredbe Ustava će da prepiše, a koje ne. Predlagač zakona se poziva na to da je prepisao samo neke odredbe Ustava. U stvari, kada uporedite tekst Predloga zakona i tekst Ustava, videćete da je Ustav pogrešno prepisan. Dakle, da nije na pravi način rečeno ono što piše u Ustavu, nego je to sve izvrnuto.
Kada sam rekao da se Ustav selektivno prepisuje, to je sasvim jasno. Vidite, predlagač zakona je prepisao stav 1. člana 114. Ustava Republike Srbije koji kaže: ''Predsednik Republike bira se na neposrednim izborima, tajnim glasanjem, u skladu sa zakonom''. Ali, u tom članu 14. Ustava Republike Srbije propisuje se i tekst zakletve koju će da položi predsednik Republike, stav 4: ''Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo...''.
Sada nas, narodne poslanike SRS-a, zanima po kom to kriterijumu Vlada bira koje članove Ustava će da prepiše, a koje će da ispusti. Ako ste već počeli da prepisujete član 114, bilo bi logično da ste ga onda prepisali celog, makar biste bili dosledni tom vašem prepisivačkom metodu pisanja predloga zakona, a ovako, počnete da prepisujete jedan član i završite na prvom stavu, a stav 4, koji kaže da je predsednik Republike dužan, odnosno da se zaklinje da će čuvati suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, uključujući Kosovo i Metohiju – to ste ispustili.
I sad, šta mi treba da mislimo? Da će Boris Tadić, ako nekim nesrećnim slučajem ponovo pobedi na predsedničkim izborima, reći: zašto bih se ja borio za Kosovo i Metohiju kada to ne piše u zakonu, mene obavezuje zakon, znate, zakon razrađuje Ustav, a zakon nije razradio tekst zakletve koju ja treba da polažem, prema tome, mene teritorijalni integritet zemlje, kada je reč o Kosovu i Metohiji, ne zanima – jer to, jednostavno, ne piše u zakonu.
Zaista mi nije jasno. Budite dosledni – ili prepišite ceo Ustav kada je reč o predsedniku Republike, sve ustavne norme koje se odnose na predsednika Republike, ili nemojte ništa da prepisujete. Ovako, počeli ste nešto da prepisujete, a ono što je suštinsko za predsednika Republike, da će da čuva teritorijalni integritet zemlje, uključujući i Kosovo i Metohiju, to ste ispustili.
I građani Srbije mogu zaista realno da očekuju da, opet kažem, ukoliko nekim nesrećnim slučajem Boris Tadić bude bio taj koji će da čuva teritorijalni integritet zemlje, on to jednostavno neće hteti da radi jer će uvek moći da kaže: građani Srbije, žao mi je, ali u zakonu o predsedniku Republike ta ustavna norma koja mene obavezuje da čuvam teritorijalni integritet zemlje, jednostavno, nije razrađena.
Na sreću Srbije, to se neće desiti jer Boris Tadić očigledno neće pobediti na izborima za predsednika Republike. Umesto toga, pobediće kandidat SRS-a, gospodin Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se na osnovu člana 226. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Meni, kao narodnom poslaniku, neophodne su izvesne informacije da bih mogao da obavljam ovu važnu i odgovornu funkciju.
Naime, voleo bih da mi predlagač zakona objasni kojom metodologijom normativne tehnike se služio prilikom izrade Predloga zakona o predsedniku Republike i na osnovu kojih kriterijuma je odbio amandman narodnog poslanika Nataše Jovanović.
Naime, član 3. Predloga zakona je, s jedne strane, besmislen, a s druge stane, napisan jezikom koji apsolutno nije jezik prava.
Šta znači da su nadležnosti predsednika Republike određene Ustavom? To je notorna činjenica. To zna svako ko i nije pravnik. To zna svako ko i nije narodni poslanik u Skupštini Srbije.
To je stvar koja se podrazumeva. Zaista je besmisleno normirati stvari koje su opštepoznate. I mala deca znaju da su nadležnosti predsednika Republike određene Ustavom.
Dalje, ovo što piše u stavu 3: ''Ustavom određene nadležnosti predsednika Republike mogu se'' – i sad, pazite, jedan kolokvijalni izraz kome nije mesto u predlogu zakona – ''razraditi zakonom ili drugim propisom samo ako to Ustav izričito dopušta ili ako nalaže njihova priroda''.
Meni je žao što ovde nisu ni ministar ni državni sekretar, ali, pošto pretpostavljam da su obojica pravnici, morali bi da znaju da se razrađuje motor koji je nov i kog treba staviti u funkciju, a da se Ustav ne može razrađivati jer nije mašina. Ovde je trebalo da stoji, ako je predlagač zakona već hteo to da kaže: Ustavom određene nadležnosti predsednika Republike mogu se detaljnije urediti zakonom ili – sad, ovo je sporno, da li može da stoji – drugim propisom.
Propisa ima raznih. I zakon je propis, i uredba Vlade je propis, i pravilnici koje donose ministarstva su propisi. Sve su to opšti pravni akti koji sadrže opšte pravne norme.
I sada bi, ako doslovno tumačimo ovo što piše u članu 3. Predloga zakona, moglo da stoji da se Ustavom određene nadležnosti predsednika Republike mogu detaljnije urediti i uredbom Vlade Srbije i pravilnikom nekog ministarstva, a takva je situacija, dame i gospodo, potpuno besmislena.
Dalje, ne znam šta znači ovo ''ako to nalaže njihova priroda''. Praktično bi u svakoj situaciji u budućnosti Vlada mogla da kaže: e, pa to nalaže priroda nadležnosti predsednika Republike i sad to mora dodatno da se uredi, recimo nekim zakonom, ili propisom Vlade i onda, umesto da imate jedan jedinstveni propis koji se odnosi na predsednika Republike, vi ćete imati zakon o predsedniku Republike i recimo deset Vladinih uredbi koje detaljnije uređuju ili, kako se kaže u Predlogu zakona, razrađuju Ustav u onom delu koji se odnosi na predsednika Republike.
Tako da bih voleo da mi se, prema članu 226. Poslovnika, odgovori: kojom se metodologijom predlagač zakona služio kada je pisao član 3. Predloga zakona na ovakav način kakav je predložen?

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Albijaniću, nema uslova za nastavak sednice vezano za amandmane na Predlog zakona o predsedniku Republike jer je grubo povređen član 147. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije koji kaže sledeće: ''Predlagač zakona, nadležni odbori i Vlada, dužni su da, pre sednice Narodne skupštine, razmotre amandmane koji su podneti na predlog zakona i da Narodnu skupštinu obaveste za koje amandmane predlažu da ih Narodna skupština prihvati, a za koje da ih odbije''.
(Predsedavajući: Molim narodne poslanike da ne izlaze iz sale, nastavljamo rad.)
Dobili smo samo izveštaj Zakonodavnog odbora, i to izveštaj koji je manjkav, gde Zakonodavni odbor u stvari pokušava da preuzme nadležnost matičnog odbora.
Zakonodavni odbor nije matični odbor za Predlog zakona o predsedniku Republike. Zakonodavni odbor može samo da iznese svoje mišljenje, odnosno svoj stav o tome da li je amandman u skladu sa Ustavom, odnosno u skladu sa drugim propisima ili nije. Ne može Zakonodavni odbor meritorno da se upušta u suštinu amandmana i da predloži Narodnoj skupštini da ga prihvati ili odbije. To može samo matični odbor.
Gospodine Albijaniću, danas je 28. novembar, 16.00 časova, a mi nemamo izveštaj matičnog odbora o amandmanima koje su predložili narodni poslanici na Predlog zakona o predsedniku Republike.
Postavlja se pitanje koji je matični odbor nadležan. Moram da priznam da je Poslovnik po ovom pitanju nedovoljno dorečen, ali dolaze u obzir samo dva odbora. Da je jedan ili drugi od tih odbora podneo izveštaj, ne bi bilo greške.
Moguće je da je nadležan Odbor za ustavna pitanja zato što se u članu 44. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine kaže, između ostalog, da Odbor za ustavna pitanja razmatra ''načelna pitanja primene Ustava''. Predlog zakona o predsedniku Republike direktno uređuje ovu instituciju na osnovu Ustava i moglo bi pod ovu odredbu Poslovnika da se podvede da je upravo Odbor za ustavna pitanja matični odbor.
Ili, iz člana 48, Odbor za pravosuđe i upravu, gde se kaže da ''Odbor za pravosuđe i upravu razmatra predlog zakona, drugog propisa i opšteg akta i druga pitanja iz oblasti organizacije i postupanja pravosudnih organa i organa za prekršaje'', pa da ne citiram sve redom, između ostalog, ''organizacije vlasti, izbornog sistema i udruživanja građana''.
Dakle, ili Odbor za ustavna pitanja ili Odbor za pravosuđe i upravu mora da se sastane i da da meritorno mišljenje da li prihvatiti amandmane koje su podneli narodni poslanici na Predlog zakona o predsedniku Republike ili ne.
Ovako, ova rasprava koja se vodi nije u skladu sa Poslovnikom, nema izveštaja matičnog odbora i, bude li usvojen zakon o predsedniku Republike, budite sigurni da postoji osnov za pokretanje postupka pred Ustavnim sudom jer je grubo povređen Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije.
Ponavljam još jedanput: nema izveštaja matičnog odbora, a Zakonodavni odbor nije matični odbor.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Albijaniću, pošto vi niste pravnik, možda ne razumete u čemu je suština problema. Nema procesnih uslova, nema proceduralnih uslova iz Poslovnika Narodne skupštine da se nastavi rasprava o amandmanima.

Nema. Skandalozno je, gospodine Albijaniću. Donosi se zakon ne o ribolovačkim društvima (neću nikog da potcenjujem), donosi se zakon o predsedniku Republike.
Gospodine Albijaniću, u rukama predsednika Republike je, po Ustavu, vođenje spoljne politike, odbrana zemlje, Vojska itd. Skandalozno bi bilo, sa političkog aspekta, da mi razgovaramo o amandmanima na Predlog zakona o predsedniku Republike a da nema izveštaja matičnog odbora.
Skandalozno je, gospodine Albijaniću. Vodite računa o dostojanstvu Narodne skupštine. Na kraju krajeva, vodite računa i o dostojanstvu institucije predsednika Republike.
Neće uvek predsednik Republike biti Boris Tadić. On verovatno i ne zaslužuje da se mi ovde mnogo zamaramo oko toga da li su amandmani u skladu sa Poslovnikom ili ne, ali mi u SRS hoćemo da zaštitimo integritet institucije predsednika Republike, a ne integritet ovog ili onog pojedinca.
Prema tome, apsolutno nema uslova da se nastavi rasprava po amandmanima dok se matični odbori ne izjasne. Prema ovome što ste vi kazali, ispada da Narodna skupština treba da pređe preko izveštaja Zakonodavnog odbora jer je Zakonodavni odbor rekao da izvestan broj amandmana treba odbiti, a vi sad kažete: o svim amandmanima ćemo da pričamo.
Ili ste u pravu vi, ili je u pravu predsednik Zakonodavnog odbora. Mislim da niste u pravu ni vi, ni on, nego Zakonodavni odbor nije mogao da predloži Narodnoj skupštini da se pojedini amandmani odbiju. Prosto, to je prekoračivanje njegove nadležnosti.
On može samo da kaže: amandman je u skladu sa Ustavom i zakonom ili nije. Ne može da kaže: predlažemo da ga Narodna skupština odbije. Šta to znači? Amandman jeste u skladu sa Ustavom i zakonom, ali, eto, mi smatramo da ga treba odbiti.
Ne može Zakonodavni odbor samom sebi da propisuje nadležnost i da preuzima nadležnost matičnog odbora. Ili je matični Odbor za ustavna pitanja, ili Odbor za pravosuđe i upravu. Ovako niti imamo izveštaj matičnog odbora, a ispada da sada treba da poštujemo izveštaj koji je podneo Zakonodavni odbor. Ovo počinje da liči na cirkus, a ne na ozbiljan rad.
Mesecima slušamo kako Narodna skupština treba da radi, kako su narodni poslanici krivi za to što se ne donose zakoni itd. Mesecima slušamo kako će biti održani izbori za predsednika Republike, kako ministarstva rade punom parom, kako je vladajuća većina spremna u Skupštini da izglasa te zakone, samo, eto, zli, pokvareni radikali to ne dozvoljavaju.
Onda dolazimo do rasprave o predlogu zakona, gde predsedavajući kaže: ma, nema veze šta piše u izveštaju Zakonodavnog odbora, mi ćemo raspravljati o svim amandmanima; nema izveštaja matičnog odbora, ni to nije bitno. Na šta ovo liči, gospodine Albijaniću?

Dame i gospodo narodni poslanici, ne umem jednostavnije da se izražavam, možda je to moja greška, ali, evo, pokušaću ponovo da objasnim gospodinu Albijaniću šta sam hteo da kažem.
Gospodine Albijaniću, nemamo izveštaj matičnog odbora. To je samo po sebi skandal. Skandal je. Drugo, mi nemamo, ako dosledno prihvatimo ono što vi govorite, čak ni izveštaj Zakonodavnog odbora, jer ste vi u stvari nama sada rekli: pređite preko izveštaja Zakonodavnog odbora, nije bitno što je Zakonodavni odbor rekao ''predlažemo da se ti i ti amandmani odbiju'', nego ćemo mi da raspravljamo o svim amandmanima.
Pa, vi, gospodine Albijaniću, suspendujete izveštaj Zakonodavnog odbora. Vi sada kršite Poslovnik. O tome se radi.
Nema, gospodine Albijaniću, uslova za nastavak sednice. Nema zbog toga što niti ima izveštaja matičnih odbora, niti vi sada prihvatate izveštaj Zakonodavnog odbora. Pozivate narodne poslanike da ne usvoje izveštaj Zakonodavnog odbora, odnosno da ga uopšte ne konstatujemo. To je sramota, gospodine Albijaniću. Jednostavno, rad Narodne skupštine pretvarate u cirkus.
Razgovaramo o izuzetno važnom zakonu, o zakonu kojim se reguliše status predsednika Republike. Ponavljam još jedanput: ne govorimo mi ovde samo o ličnosti Borisa Tadića, on verovatno ne zaslužuje da se toliko troši vreme na njega, ali sutra će doći neki normalan predsednik Republike koji će da brine o interesima građana Srbije. Zašto na taj način rušite autoritet institucije predsednika Republike?
Nema uslova za nastavak sednice. Ne može sada Zakonodavni odbor ad hok da se sastaje i da razmatra ko je nadležan, kako izveštaj da se prepravi i da sednica traje.
Dakle, najmanje što vi sada možete da uradite, to je da date pauzu, da se sastane ponovo Zakonodavni odbor, da napravi izveštaj koji je u sladu sa Poslovnikom i da se sastanu matični odbori. Ali, to ne može da se uradi dok sednica traje. Dakle, sednica mora da se prekine i da odbori koji su nadležni odrade svoj deo posla. Ne može to da se radi u toku sednice, o tome se radi.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman gospodina Nenada Prokića je u suštini dobar i trebalo bi ga prihvatiti.
Ostaje ona primedba koju sam izneo vezano za obrazloženje koje je dala Vlada vezano za amandman narodnog poslanika Nataše Jovanović. Naime, smatram da bi bilo više u duhu pravne terminologije da se kaže ne ''razrađivanje Ustava'', nego ''detaljnije regulisanje onoga što piše u Ustavu''.
No, ako zanemarimo ovu terminološku primedbu, ono što je sadržano u Predlogu zakona u članu 3. stav 2, na koji se odnosi amandman gospodina Nenada Prokića, u stvari je protivno Ustavu Republike Srbije zato što član 121. Ustava Republike Srbije kaže: ''O predsedniku Republike donosi se zakon''.
Dakle, samo se zakonom može detaljnije regulisati pitanje nadležnosti predsednika Republike koje su na jedan opšti način uređene Ustavom. Ustav isključuje mogućnost da se podzakonskim propisima to pitanje reguliše.
Gospodin ministar je rekao da i u Poslovniku Narodne skupštine postoje izvesne odredbe koje regulišu nadležnosti predsednika Republike. Ali, i Poslovnik Narodne skupštine je, opet, akt Narodne skupštine, kao što je i zakon.
Za nas u SRS je zaista besmisleno i politički izuzetno opasno da se, recimo, nadležnosti predsednika Republike, koje su uređene Ustavom, detaljnije regulišu, recimo, uredbom Vlade Srbije ili da se detaljnije uređuju pravilnikom ili nekim drugim opštim aktom koji donosi određeno ministarstvo.
Čini mi se da predlagač zakona nije imao dovoljno u vidu šta se sve podrazumeva pod podzakonskim propisima. To nije samo Poslovnik Narodne skupštine, to je još i najmanja stvar, nego su podzakonski propisi i uredbe Vlade, i opšti pravni akti koje donose ministarstva, i statuti javnih preduzeća, i Statut Narodne banke Srbije, i opšti akti organa jedinica lokalne samouprave − sve su to podzakonski akti.
Ako bukvalno i doslovno tumačimo ono što piše u Predlogu zakona, ispadalo bi da nadležnosti predsednika Republike mogu da budu detaljnije uređene ili, kako kaže predlagač – razrađene, i podzakonskim propisima ministarstava, organa lokalne samouprave, javnih preduzeća, ustanova itd. Naravno da je to potpuno besmisleno rešenje.
Predlagač zakona je morao da ostane pri ustavnoj formulaciji, dakle, da nadležnosti predsednika Republike mogu detaljnije da se urede isključivo zakonom, odnosno Poslovnikom Narodne skupštine Republike Srbije, i da tu bude kraj. Nikakav podzakonski propis, jednostavno, ne može da dođe u obzir.
Hteo bih da podsetim gospodu iz vladajuće koalicije da su se pre desetak i više godina smejali vladi Mirka Marjanovića kako sve i svašta u Srbiji uređuje uredbama. To je bilo opšte mesto u političkoj propagandi Demokratske stranke. Smejali su se, a sad otvaraju vrata takvoj istoj pojavi − da Vlada svojom uredbom detaljnije uređuje ili razrađuje odredbe Ustava koje se odnose na nadležnosti predsednika Republike.
Gospodine ministre, to je izuzetno opasna pojava. Je l' treba da vas podsećam da je takvu praksu imala Musolinijeva Italija: nema skupštine, nema parlamenta, nema zakona, Musolini sve stavio pod svoju kontrolu, na čelu je vlade i on vladom uređuje sve oblasti društvenog života. Takvu istu praksu ste imali i u vreme Adolfa Hitlera u Nemačkoj.
I vi sada, praktično, tu praksu uvodite u Srbiju. Nije bitno šta piše u Ustavu, nije bitno ni šta piše u zakonu, možemo mi podzakonskim propisom da detaljnije uredimo nadležnosti predsednika Republike, i to ne samo ako nam Ustav dopušta, nego ''ako to nalaže njihova priroda''. A ko će da tumači da li to nalaže priroda nadležnosti predsednika Republike?
To će u praksi da znači: ako interesi vladajuće koalicije budu dovedeni u pitanje, ako bude doveden u pitanje interes predsednika Republike koji je iz našeg tabora, onda ćemo mi da pozovemo u pomoć Vladu, ministarstva, Narodnu banku Srbije, javna preduzeća, opštine u kojima smo na vlasti... Pišite, ljudi, podzakonske propise kako da razradimo odredbe Ustava i to će u praksi na to da se izvrgne. Takva pojava je izuzetno opasna.
Dakle, ja vam skrećem pažnju da ćete, ukoliko odbijete ovaj amandman i ukoliko odbijete amandman narodnog poslanika Nataše Jovanović, prekršiti odredbu Ustava.
A ovu gospodu iz DS-a, koja sebe smatra jako pametnom, pozivam da izađu za govornicu Narodne skupštine i da svim narodnim poslanicima i građanima Srbije objasne pravničke bisere koji su sadržani u Predlogu zakona o predsedniku Republike.
Lako je dobacivati sa mesta. Izađite ovde, podelite muku koju ima vaš ministar. Čovek ne zna kako da objasni nesuvislosti sadržane u ovom predlogu zakona. Nekako se batrga, trudi se, iz malog mozga izvlači nekakva rešenja − a vi sa mesta dobacujete. Nije lako braniti predlog zakona koji niste pisali i koji niste baš detaljno čitali.
I sam gospodin ministar, pre izvesnog vremena, umalo da napravi lapsus. Kaže – u obrazloženju zakona koji je dao S, i umesto da kaže – Sekretarijat za zakonodavstvo, kaže – Vlada. Kao mi ne znamo da je Predlog zakona o predsedniku Republike pisao Zoran Balinovac.
Naravno da znamo, kao što znamo da je pisao i Predlog zakona o državnoj upravi i Predlog zakona o Vladi i Predlog zakona o državnim službenicima i da je ministru Milanu Markoviću jednostavno dopala ta nezahvalna dužnost da obrazlaže predloge zakona u čijoj izradi nije učestvovao.
Razumem da je ta pozicija prilično delikatna, da je teška, da čovek zaista treba da bude vispren pravnik pa da brani ovakva rešenja, ali onda, gospodo iz DS-a, pomozite svome ministru, izađite za govornicu, pa kažite – jeste, gospodine ministre, u pravu ste, ovo što pričaju narodni poslanici iz SRS-a nije tačno.
Ovako, dobacujete sa mesta. Lako je tako. Izađite ovde da vas vidi cela Srbija, pa objasnite kako to da Ustav kaže da se nadležnosti predsednika Republike određuju samo zakonom, a vi ovde u Predlogu zakona kažete: može i nekim podzakonskim aktom.
Dakle, izađite, kao što kaže vaš predsednik – na crtu, i objasnite kako su ovakva rešenja mogla uopšte da budu sadržana u Predlogu zakona o predsedniku Republike.