Dame i gospodo narodni poslanici, kad god dobijem neki predlog zakona iz oblasti javnog prava, ja se setim Ive Andrića koji je, komentarišući jedno delo jednog svog kolege, rekao da se, dok je čitao tu knjigu, probijao kao ''Njegošev vojvoda Draško kroz mletačku ćeskobu''. Otprilike se i mi tako probijamo kroz redove ova dva predloga zakona, o predsedniku Republike i o izborima za predsednika Republike. Oba predloga zakona su puna različitih kako pravnih tako i jezičkih manjkavosti, i ja ću, po onom dobrom starom običaju, krenuti redom kad je reč o predlogu zakona o predsedniku Republike.
Na početku moram da ispravim predsednika Zakonodavnog odbora Narodne skupštine Srbije gospodina Vlatka Ratkovića, koji je rekao da je Republika Srbija po obliku državnog uređenja republika. Srbija jeste republika, ali to nije oblik državnog uređenja, to je oblik vladavine. To se uči na prvoj godini pravnog fakulteta. Po obliku državnog uređenja mi smo unitarna država zato što u svom sastavu nemamo federalne jedinice.
Prva stvar koja pada u oči su neka zaista loša, čisto jezička rešenja. Član 4: ''Uslove za izvršenje funkcije i nadležnosti predsednika Republike obezbeđuju Vlada, ministarstva i drugi državni organi u skladu s propisima''.
Ne znam zašto je predlagač ovde upotrebio ovaj svršeni glagolski oblik ''izvršenje'' kada predsednik Republike u kontinuitetu od pet godina vrši funkciju predsednika Republike i to je i ustavna formulacija. Ne znam zašto pribegavati jezičkim novotarijama u zakonu kad u Ustavu tako ne stoji.
Član 5. stav 2: ''Rezidencijalni prostor, protokolarne objekte, objekte za boravak ... određuje Vlada pošto pribavi saglasnost predsednika Republike''. U praksi ovo može da dovede do sledećeg. Šta ako se ženi predsednika Republike ne svidi rezidencijalni prostor koji je odredila Vlada? Šta ako se njegovoj deci ne svidi to što su teniski tereni ili bazeni suviše daleko od rezidencijalnog prostora koji je odredila Vlada? Pa je onda Vlada sebe zaštitila tako što će da odredi sve to što treba za stanovanje predsednika Republike i njegove porodice, ali tek ako predsednik Republike prethodno na to da saglasnost.
Dame i gospodo, sami ste tvrdili da je Srbija republika. Ne znam zašto onda unosite u Predlog zakona odredbe koje su pre svojstvene jednoj monarhiji nego republici. Ovo treba da radi Narodna skupština Republike Srbije, dakle da određuje rezidencijalni prostor, protokolarne objekte, objekte za boravak predsednika Republike i članova njegovog domaćinstva, na predlog Vlade. Dakle, Vlada je ta koja treba da predloži, a Narodna skupština je ta koja treba da da poslednju reč i nema tu šta da se pita predsednik Republike.
Dalje, član 6. stav 2: ''Informacije o radu predsednika Republike dostupne su javnosti u skladu sa zakonom kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja i propisima koji uređuju zaštitu tajnih podataka''. Ova formulacija ''tajni podaci'' nije dovoljno precizna. Može u praksi da izazove brojne zloupotrebe. Na kraju krajeva, to i nije pravnička terminologija. Pravnička terminologija je ''službena, vojna ili državna tajna'' i ništa drugo ne sme da bude tajna kada je reč o predsedniku Republike.
Naravno, postoji izvesna sfera privatnosti koju treba štititi, ali ovakvom formulacijom otvaraju se vrata brojnim zloupotrebama. Građani pod firmom poštovanja tajnih podataka neće moći da dobiju neke informacije koje su izuzetno bitne po interese države i po interese samih građana. Dakle, umesto da stoji ''zaštitu tajnih podataka'', treba da stoji ''koji uređuju zaštitu službene, vojne ili državne tajne''.
Dalje, član 8. stav 1: ''Predsednika Republike i članove njegovog domaćinstva obezbeđuju policija, Vojska Srbije i drugi organi u skladu s potrebama predsednika Republike i propisom koji donosi Vlada''. Ne znam koji bi to neki drugi organi mogli da obezbeđuju predsednika Republike sem policije i Vojske Srbije. Onda se otvara principijelno pitanje.
Prvo, da li predsednika Republike Srbije mogu da obezbeđuju organi stranih država, jer iz ovakve formulacije i tako nešto proizlazi. Drugo, da li predsednika Republike mogu da obezbeđuju neke privatne agencije za obezbeđenje. I jedno i drugo rešenje bi bilo katastrofalno i neprimereno vrlo odgovornoj funkciji koju obavlja predsednik Republike.
Dalje, član 12. Žao mi je što nisu ovde ni gospodin ministar ni njegov državni sekretar. Izgleda da u Vladi ne vode dovoljno računa o tome šta znače pojedini termini koji se upotrebljavaju u sferi javnog prava i ne znaju kakva je razlika između ''biti biran'' i ''biti izabran''. To su dve potpuno različite stvari.
Kaže se u članu 12: ''Niko ne može više od dva puta da bude izabran za predsednika Republike, bez obzira na to koliko su mu trajali prvi i drugi mandat''. U stvari, trebalo je da piše: ''Niko ne može više od dva puta da bude biran za predsednika Republike''. Šta to znači? Ako je neko dva puta već izabran na funkciju predsednika Republike, on uopšte više ne može da bude kandidat za tu funkciju, a ovako, kako ste vi formulisali, ispada da može neko ko je već dva puta bio predsednik Republike da se kandiduje i po treći put. Ali se onda postavlja pitanje šta će biti ako on i po treći put bude izabran, i onda ispada da taj izbor neće biti validan i da se taj izbor ne može priznati.
Član 14. stav 2: ''Mandat predsednika Republike prestaje kad ostavka prispe u Narodnu skupštinu''. Zaista ne znam šta znači ta reč ''prispe''. Da ''ostavka prispe u Narodnu skupštinu''. Umesto toga, mogli ste da se opredelite za dva pravno moguća rešenja: ''kad ostavku primi predsednik Narodne skupštine Republike Srbije'' ili ''kad ostavka predsednika Republike bude zaprimljena u pisarnici Narodne skupštine Republike Srbije''. Ovako je potpuno nejasno kada prestaje mandat predsednika Republike.
Kaže: ''kad ostavka prispe u Narodnu skupštinu''. Može ostavka slučajno da bude bačena na ulaz Narodne skupštine. Da li to znači da je prispela ako se predsednik Narodne skupštine sa njom nije upoznao i ako nije zaprimljena u pisarnici Narodne skupštine Republike Srbije?
Član 16. Zaista, gospodin Milan Marković očigledno ima problem sa kategorijom vremena kao filozofskom kategorijom. ''Predsedniku Republike mandat ne može isteći dok traje ratno ili vanredno stanje, već se produžava po sili Ustava dok ne isteknu tri meseca od dana kada je prestalo ratno ili vanredno stanje''.
Prvo, mandat je vremenski period i niko nema silu da zaustavi vreme. Dakle, mandat može da istekne. Druga je stvar što taj mandat koji ističe može da se produži. Ovakva formulacija je besmislena. Ispada da mandat ne može da istekne, ali čemu onda da se produžava? Pri tome je sam Ustav jasan, odnosno jasno govori da ono što piše u Predlogu zakona nije ispravno.
Naime, pogledajte kako glasi član 116. stav 2. Ustava Republike Srbije: ''Ako mandat predsednika Republike ističe za vreme ratnog ili vanrednog stanja, produžava se...''. Dakle, mandat i te kako može da istekne, to je neka realna vremenska kategorija, ali ukoliko istekne, onda može da se produži. Valjda je Vlada to htela da kaže. Ovako ispada da Vlada ima silu da zaustavi vreme.
''Predsednik Republike kome je mandat produžen zbog ratnog ili vanrednog stanja ima sve nadležnosti kao i pre produžetka mandata''. Jedna potpuno nepotrebna odredba koja samo opterećuje tekst Predloga zakona. Pa jasno je da, ako je predsedniku Republike produžen mandat, on ima ista prava i obaveze kao i pre nego što mu je mandat produžen.
Član 17: ''Ako predsednik Republike podnese ostavku, bude razrešen ili sprečen da izvršava svoju funkciju, zamenjuje ga predsednik Narodne skupštine najduže tri meseca''. Pošto se ovim zakonom razrađuju ustavne odredbe o predsedniku Republike, bilo bi dobro da stoji ''kad se smatra da je predsednik Republike sprečen da obavlja svoju funkciju'', dakle koji je to vremenski period kada možemo realno da kažemo da je predsednik Republike sprečen da obavlja svoju funkciju. Da li je to 15 dana, da li je to 30 dana, šest meseci itd. Ovako nepreciznom formulacijom otvarate mogućnost da se ova norma različito primenjuje u praksi, u zavisnosti od toga da li vam odgovara taj koji je predsednik Republike ili vam ne odgovara.
Član 17. stav 2. Tu regulišete kakve ingerencije ima predsednik Narodne skupštine kada zamenjuje predsednika Republike. Ustav je u tom pogledu potpuno jasan. Kada predsednik Narodne skupštine zamenjuje predsednika Republike koji je sprečen da obavlja svoju funkciju, onda ima sva prava i obaveze kao i predsednik Republike. Međutim, u Predlogu zakona stoji nešto drugo. Vi nabrajate koje to poslove može da vrši predsednik Narodne skupštine dok zamenjuje predsednika Republike i time odstupate od člana 120. stav 1. Ustava Republike Srbije koji kaže: ''Kada je predsednik Republike sprečen da obavlja dužnost ili mu mandat prestane pre isteka vremena na koje je biran, zamenjuje ga predsednik Narodne skupštine''. Zamenjuje ga, dakle, u svim poslovima. Odakle vama pravo da kažete da ga zamenjuje samo u tim i tim poslovima? Šta će biti s onim drugim poslovima? Ko će te poslove da radi? A, pri tome, u Predlogu zakona to niste predvideli.
Jedna odredba koja je zaista suluda: ''Predsednik Narodne skupštine koji zamenjuje predsednika Republike dužan je da ... svaki izglasani zakon proglasi ukazom''. Šta će biti ako je očigledno da je zakon neustavan? Zašto terate predsednika Narodne skupštine da na silu boga ukazom proglašava zakon za koji je svima jasno da je protivustavan, a inače predsednik Republike ima pravo da odbije proglašavanje zakona ako ga smatra protivustavnim?
Zašto terate predsednika Narodne skupštine da sam gazi Ustav, a prethodno ste dali pravo predsedniku Republike da ne proglasi zakon ako smatra da nije u skladu sa Ustavom?
Član 19. Vraćanje zakona na ponovno odlučivanje. Između ostalog se kaže: ''Predsednik Republike može, uz pismeno obrazloženje, vratiti Narodnoj skupštini izglasani zakon na ponovno odlučivanje ako smatra da ... pri donošenju zakona nije poštovana procedura koja je propisana za donošenje zakona ili da zakon ne uređuje neku oblast na odgovarajući način''.
Ovo je direktno mešanje u nadležnosti Narodne skupštine Republike Srbije. Narodna skupština je ta koja procenjuje da li su prilikom izglasavanja zakona poštovane odredbe Poslovnika Narodne skupštine ili ne. Odakle pravo predsedniku Republike da on kaže: zakon je u svemu pravno valjan, ali ste prekršili vi u Narodnoj skupštini proceduru njegovog izglasavanja i ja taj zakon neću da proglasim ukazom? Otkud predsednik Republike sme da se meša u jedno čisto procesno pitanje koja mora da bude u isključivoj nadležnosti Narodne skupštine?
Ovaj drugi deo je još smešniji, kaže može da odbije proglašenje zakona ako smatra ''da zakon ne uređuje neku oblast na odgovarajući način''. Šta to znači? To znači da je predsednik Republike slobodan da procenjuje da li je zakon u materijalnom smislu dobar ili ne. Pa, ako mi se zakon svidi – ja ću da ga proglasim, a ako mi se ne svidi – neću, zato što smatram da materija koja je uređena tim zakonom nije uređena na odgovarajući način. Šta ako predsednik Republike nije pravnik? Po kojim kriterijumima će on da procenjuje da li je jedna materija dobro uređena ili nije?
Član 25. Tu opet pravite onu grešku koju ste već napravili kada ste izglasavali Zakon o Vladi, kada ste izglasavali Zakon o Ustavnom sudu. Opet će samo neki pravni akti biti objavljeni u "Službenom glasniku Republike Srbije". Opet će neko samovoljno da odlučuje: ovaj akt hoću da se objavi, ovaj akt neću da se objavi.
Pa kažete: ''U 'Službenom glasniku Republike Srbije' objavljuju se ... i drugi pravni akti za koje predsednik Republike odluči da se objave''. Znači, on je taj koji će da se pita koji pravni akt će da bude objavljen, a koji ne. Gde je tu demokratija, gde je tu javnost rada, gde su tu bilo kakvi evropski standardi na koje se tako zdušno pozivate?
Naravno, oba zakona imaju mnogo manjkavosti. Ne želim da oduzimam dragoceno vreme svojim kolegama iz SRS-a, ali prosto moram da se osvrnem na zakon o izborima za predsednika Republike.
Zaista mi je nejasno zašto pravo izbora predsednika Republike ograničavate samo na državljane koji imaju prebivalište u Republici Srbiji.
Da vas samo podsetim. Pre nekoliko meseci se vaš predsednik DS-a i nažalost predsednik Republike Srbije Boris Tadić u Hrvatskoj izvinjavao Hrvatima zbog navodnih zločina koje su Srbi počinili tokom 90-tih godina. Evo, juče su bili izbori u Hrvatskoj. Svaki Hrvat, odnosno svaki državljanin Republike Hrvatske na kugli zemaljskoj, ma gde živeo, od SAD preko Hrvatske do Australije, ima pravo da glasa za predsednika Republike Hrvatske. Zašto se onda ne ugledate na te kojima se izvinjavate? Zašto ograničavate pravo naših državljana koji žive u inostranstvu, koji nemaju prebivalište u Republici Srbiji, da glasaju za predsednika Republike? Jasno je zašto - bojite se izbornih rezultata.
Na kraju, moram da se osvrnem na ono što je rekao kolega Balint Pastor iz SVM. Prošlo je vreme kada su pripadnici nacionalnih manjina bili plašeni SRS-om. SRS je otvorena za sve građane Vojvodine i za sve građane Srbije. Najjače uporište SRS ima danas u Vojvodini. Mi u SRS smatramo da izbori za predsednika Republike ne smeju da budu popis stanovništva, pa da pravo na mađarske glasove ekskluzivno ima samo SVM ili neka druga mađarska partija.
To što sam ja amandmanom predložio da predlog kandidata treba da podrži ne 10.000 nego 50.000 birača je sasvim u duhu onoga što se zove građanska demokratija. Gde piše da na mađarske glasove pravo imaju samo mađarske partije? Gde piše da predlog kandidata SVM treba da podrže samo Mađari? Zašto se gospodin Pastor za podršku kandidaturi za predsednika Republike, ukoliko je u pitanju Mađar, ne obrati i Srbima koji žive u Vojvodini, pa će nakupiti ne 50.000 nego 100.000 glasova? Zašto praviti nove feude u Vojvodini? Zašto građane po svaku cenu deliti? Ako si Mađar, moraš da glasaš za SVM?
A mi u SRS upravo u Vojvodini, u čisto mađarskim sredinama, osvajamo veliki broj glasova. Imamo i narodnog poslanika Mađara u Skupštini Republike Srbije. Imamo pokrajinske poslanike Mađare u Skupštini AP Vojvodine. Ne treba pripadnici nacionalnih manjina, pa ni Mađari, da se plaše SRS-a. Prošla su ta vremena kada ste pripadnike nacionalnih manjina mogli da plašite SRS-om. Neki od najvernijih glasača SRS-a su upravo Mađari, Slovaci, Rumuni, Romi i drugi koji žive na prostorima Vojvodine. Ovakvim amandmanom se apsolutno ne dira u njihova prava, naprotiv, afirmiše se osnovno demokratsko pravo, a to je da svaki čovek može da glasa za listu, odnosno za kandidata koga sam izabere, a da to ne treba da mu nameću njegovi nacionalni tutori.