Dame i gospodo narodni poslanici, evo, ministra nema, on verovatno smatra da bolje poznaje ovu materiju od svih nas koji ovde sedimo.
Suštinu naših primedbi na ova dva predloga zakona izneo sam kao ovlašćeni predstavnik SRS-a. Sada ću iskoristiti priliku da kažem još nešto vezano za Predlog zakona o pečatu državnih i drugih organa.
Prosto je neverovatno kakva obrazloženja stižu u Narodnu skupštinu Republike Srbije i prosto je neverovatno da ministar, očigledno, ne zna šta sadrže obrazloženja koja dolaze pred narodne poslanike.
Razlozi za donošenje zakona o pečatu državnih i drugih organa, po mišljenju predlagača, jeste: nedonošenje ovog zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po rad organa i organizacija. Zamislite terminologiju – ''rad organa i organizacija''. Niti kojih organa, niti kojih organizacija.
Naime, ovaj zakon je neophodno doneti bez odlaganja. Opet jedan pravni standard iz zakona, ''bez odlaganja''; zakon došao u skupštinsku proceduru u avgustu, a sada je 2. oktobar. To je to njihovo - bez odlaganja.
Zatim, "kako bi se u radu državnih i drugih organa i imalaca javnih ovlašćenja na celoj teritoriji Republike Srbije obezbedila službena upotreba pečata utvrđenog ovim zakonom".
Neko ko ne zna kako funkcioniše državna uprava i ko nije pravnik, mogao bi da pomisli da Republika Srbija do sada uopšte nije imala zakon koji reguliše upotrebu pečata državnih i drugih organa, pa je sada neophodno doneti zakon na silu Boga, po hitnom postupku, kako država ne bi trpela štetne posledice.
Da to nije tako, posvedočio je i sam predlagač, jer kaže - u razlozima za donošenje zakona - važeći zakon o pečatu državnih i drugih organa donet je 1991. godine, pa je bilo neophodno da se izvrši usklađivanje sa Ustavom i novim sistemskim zakonima iz oblasti državne uprave.
Uopšte ne znam, meni je žao što ministar nije tu, nadam se da će mu dame koje sede u prvom redu to preneti, u kojim je to tačkama i u kojim odredbama važeći zakon o pečatu državnih i drugih organa nespojiv sa novim ustavom Srbije i sa, kako oni kažu, novim sistemskim zakonima iz oblasti državne uprave. Ispada da je ta 1991. godina u nekom 12, 13. veku, pa je sada potrebno doneti novi zakon.
Mi smo danas od poslanika DS-a mogli da čujemo kako je zakon donet 1991. godine. To je bilo jako davno. To je neko davno prošlo vreme, mračni režim i tako dalje, pa je sada potrebno da mi, kao nova demokratska vlast, donesemo i novi zakon o pečatu državnih i drugih organa.
Hoću da podsetim malobrojne poslanike vladajuće koalicije koji ovde sede da je, recimo, sastavni element engleskog ustavnog sistema jedan akt koji se zove Magna karta libertatum, Velika povelja slobode, koja je doneta u junu 1215. godine.
Da vas podsetim, to je vreme kada je živeo sveti Sava. Nikome u Engleskoj ne pada na pamet da kaže - znate, to je doneto u srednjem veku, u srednjem veku su paljene veštice na lomači, dajte da mi donesemo potpuno novi akt.
A mi kažemo - donet je Zakon 1991.godine, ništa ne valja, daj da mi sada donesemo neki bolji zakon. Da je, bar, u Skupštinu, među poslanike, stigao kvalitetniji predlog zakona, pa da kažemo - jeste, bolji je, ne, nego je većina novih odredaba, u stvari, lošija od rešenja koja su sadržana u važećem zakonu.
Ministru Markoviću sam dobronamerno, ne znam kako je on to shvatio, rekao da rokovi koji su sadržani u zakonu o pečatu moraju da budu što kraći. Suviše dugi rokovi pružaju mogućnost za zloupotrebu. Ko zna šta u praksi može da se izrodi ako se na neki akte stavi nelegalno pečat. To može da dovede u pitanje i život ljudi, imovinu, bezbednost građana Republike Srbije i tako dalje.
Vi ovde stavljate rokove od tri dana, deset dana i tako dalje. Ministru ne može da bude ništa preče od zaštite javnog interesa. Javni interes, nauka je to dokazala i praksa je dokazala, najbolje se štiti kratkim rokovima.
U pravu je poznat princip da je rok taj koji opominje umesto čoveka. Kraći rokovi, prosto, teraju državnu administraciju da bude što ažurnija. Umesto toga, vi date ministru rok od deset dana da odluči o zahtevu za izradu pečata ili o nekom drugom zahtevu. Takvi rokovi su neprimereni.
Mislim da je neprimereno da, kada narodni poslanici govore o predlogu koji je podneo taj ministar, odnosno Vlada čiji je on član, ministar ne sedi u sali. To je potcenjivanje Narodne skupštine, narodnih poslanika.
Mislim da nijedan narodni poslanik iz SRS-a nije rekao bilo šta neosnovano, a vezano je za ova dva predloga zakona. Može ministar sa nama da se složi ili ne, možemo da imamo borbu argumenata, ali ne može niko da kaže da je bilo koji narodni poslanik iz SRS-a izašao za govornicu Skupštine Srbije i rekao nešto što ne stoji.
Trudimo se da popravimo ionako loše predloge zakona koje nam dostavljate u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Mislim da bi ministar te napore narodnih poslanika SRS-a morao da ceni.
Ako ništa drugo, ne sme da se smeje dok narodni poslanik nešto govori.

Dame i gospodo narodni poslanici, predsedavajući ovom sednicom, gospodin Mrkonjić je povredio član 100. Poslovnika, koji kaže: ''Narodnom poslaniku koji želi da govori o povredi ovog poslovnika, predsednik Narodne skupštine daje reč odmah po završenom izlaganju prethodnog govornika''. Vi ste morali da date reč gospodinu Veroljubu Arsiću, jer se javio povodom povrede Poslovnika.
Dalje, gospodine Mrkonjiću, mislim da nije u redu, nije džentlmenski da podižete ton na narodne poslanike SRS-a.
Mislim da vi, a i građani Srbije mogu da primete da su narodni poslanici SRS-a konstantno prisutni u ovoj sali, da zaista argumentovano učestvujemo u diskusijama o svim tačkama dnevnog reda.
Nije na vama da vi disciplinujete poslanike SRS-a. Ako neko treba da se disciplinuje u ovoj sali, onda su to ministri u Vladi Srbije.
Dok narodni poslanici SRS-a učestvuju u diskusiji, pokušavaju da poprave katastrofalno loše predloge zakona koji nam dolaze, recimo, pojedini ministri, kao što je to danas uradio Milan Marković, šalju SMS poruke, zevaju, smeju se, s rukama u džepovima šetaju se po sali, izlaze, nema ih u sali itd.
Nije na gospodinu ministru Cvetkoviću da on kaže ko ima pravo da izađe za govornicu i po kom osnovu. Gospodin ministar je ovde gost, predstavnik Vlade Srbije, koji treba da obrazloži predlog zakona koji je stigao u Narodnu skupštinu, a ne da ovde izigrava predsednika Narodne skupštine, odnosno predsedavajućeg.
Gospodine Mrkonjiću, molim vas, poštujte dostojanstvo Narodne skupštine, pogotovu poštujte dostojanstvo poslaničke grupe koja najkonstruktivnije učestvuje u radu Narodne skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, od 1862. godine, kada je, u vreme kneza Mihaila, donet prvi zakon o ustrojstvu centralne državne uprave, pa do 1918. godine, Srbija je imala osam ministarstava. Samo da vas podsetim, to je vreme kada je država Srbija, kao samostalna i nezavisna država, postigla najveće uspehe na političkom, ekonomskom, vojnom i kulturnom planu. Danas Vlada Republike Srbije broji 22 ministra.
Situacija u državi ne može biti gora. Vlada je takva da, objektivno, predstavlja sramotu i za državu Srbiju, i za građane Srbije, i za celokupan srpski narod.
Ministar nam je ovde, poput đaka u osnovnoj školi, pročitao ono što su mu napisali o ova četiri zakona. Jasno je da obrazloženje ovih predloga zakona nije pisao ministar. Pisao je, verovatno, Zoran Balinovac, koji se nalazi na čelu Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo. Stekao sam utisak da ministar o mnogim stvarima koje su sadržane u ovim predlozima zakona ne zna baš mnogo.
Evo, da krenemo redom. U zakonu o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, između ostalog, stoji da Vlada vodi i utvrđuje politiku i izvršava zakone. Nejasno je kako se to utvrđuje i vodi politika, kad je očigledno da u Srbiji imamo čitav niz vlada, pošto jedna vlada kaže da je za ulazak u NATO, druga vlada kaže da nije za ulazak u NATO, jedna vlada kaže da će se boriti za integritet države po svaku cenu, a druga vlada kaže da im prioritet nije Kosovo i Metohija nego evropske integracije itd.
Dakle, kako vi, gospodine ministre, mislite da Vlada utvrđuje i vodi politiku, ako o suštinskim nacionalnim pitanjima imate dijametralno suprotne pozicije?
Član 6. kaže - Vlada je dužna da obustavi od izvršenja opšti akt opštine, grada i grada Beograda za koji smatra da nije saglasan Ustavu ili zakonu, rešenjem koje stupa na snagu kada se objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Odakle vam, gospodine ministre, vama i vašim kolegama u Vladi, pravo da pominjete ustavnost i zakonitost, kada je vaša vlada ta koja iz dana u dan pokazuje da joj do Ustava Republike Srbije nije stalo?
Koja je to institucija koja će da ispituje ustavnost i zakonitost zakona i drugih opštih akata, kada mi, evo, i danas, a danas je 1. oktobar 2007. godine, nemamo Ustavni sud?
Zaista je smešno da se vi pozivate na Ustav kada god vam to odgovara, a kada vam to ne odgovara, Srbija je država u bezustavnom i vanustavnom stanju, a odgovornost za to snosi, upravo, aktuelna vlada.
Zanimljiv je i član 4. Ova vlada je izabrana, da podsetimo gledaoce, 15. maja ove godine. Vi sada predlažete da se član 4. Zakona o Vladi izmeni i da se u zakletvi koju polažu ministri kaže da će članovi Vlade, između ostalog, biti posvećeni očuvanju Kosova i Metohije unutar Republike Srbije. Ministri koji su polagali zakletvu 15. maja ove godine nisu polagali ovu zakletvu.
Da li će nekom, možda, pasti na pamet da kaže da se na njih ova zakletva ne odnosi, pošto je nisu polagali u tekstu kakav je sadržan u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi?
Što se tiče zakona o državnoj upravi, meni je, kao pravniku, zaista nejasno kakva je suštinska razlika između odluke i drugog opšteg akta autonomne pokrajine.
Pre svega, Vlada nam je predložila da se izmeni član 71. Zakona o državnoj upravi, koji sada, u novoj verziji, ima sledeći podnaslov - Staranje o zakonitosti odluka koje donose autonomne pokrajine u svom delokrugu.
U stavu 1. člana 71. se kaže - ministarstva, pazite formulaciju, prate ustavnost i zakonitost odluka koje donesu autonomne pokrajine u svom delokrugu.
Praćenje, gospodine ministre, nije javno-pravni rečnik, to je policijski rečnik i potpuno je neprikladno da se jedna takva reč nalazi u zakonu koji reguliše državnu upravu.
Dalje, vi ste, gospodine ministre, u Predlog zakona, između ostalog, stavili da se vi, tobož, starate o zakonitosti ne svih opštih akata koje donose autonomne pokrajine, nego samo onih opštih akata koji se formalno nazivaju odlukama.
I laiku je jasno da će se ova odredba zakona izigrati. Dovoljno je da Skupština AP Vojvodine, ili neke druge AP, donese opšti akt koji se ne zove odluka i automatski se ova odredba zakona ne primenjuje. Oni uvek mogu da kažu, doneli smo jedan opšti akt, ali, znate, to nije odluka.
Automatski, takvo rešenje i takav opšti akt ne potpada pod normu zakona, odnosno člana 71. zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnoj upravi. Onda od tog vašeg, navodnog, praćenja ustavnosti i zakonitosti i staranja o ustavnosti i zakonitosti neće biti ništa.
Dovoljno je da se samo jednom igrom reči, reč "odluka" zameni nekim drugim terminom, i onda od te vaše kontrole, gospodine ministre, nema ništa.
Što se tiče zakona o dopuni Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, mislim, gospodine ministre, da je vama materija unutrašnje organizacije državne uprave dobrim delom nepoznata. Možda se sećate sa fakulteta, čini mi se da ne baratate terminologijom i činjenicama.
Voleo bih, možda nisam u pravu, kada biste u Predlogu zakona o platama državnih službenika i nameštenika, odnosno u obrazloženju ovog predloga, dali neki primer koji su to državni službenici na izvršilačkim radnim mestima koji imaju status, ili su imali status postavljenih lica koja ne rukovode unutrašnjom jedinicom.
Unutrašnja jedinica, gospodine ministre, verovatno je tako i u vašem ministarstvu, jesu odeljenja, odseci i grupe. Uvek, od kako je sveta i veka, pa i od vremena Ustava iz 1990. godine, lica koja su rukovodila radom unutrašnjih organizacionih jedinica, dakle, načelnik odeljenja, šef odseka i rukovodilac grupe, nikada nisu imala status postavljenih lica, nikada nisu bili funkcioneri.
Potpuno mi je nejasno gde vi nalazite državne službenike na izvršilačkim radnim mestima koji su imali status postavljenih lica koja ne rukovode unutrašnjom jedinicom.
Meni je ta činjenica nepoznata. Ukoliko biste ovde uspeli da navedete primer takvih lica, bio bih vam zahvalan, jer bih naučio nešto novo.

Dame i gospodo narodni poslanici, smisao mog amandmana je da se briše član 8. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o duvanu zato što SRS smatra da je dosadašnje rešenje bolje u odnosu na ono koje se predlaže izmenama. Uopšte, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o duvanu sadrži čitav niz promena koje predstavljaju promenu na lošije u odnosu na dosadašnja rešenja.
Pošto nisam imao prilike da diskutujem o amandmanu koji je podnela narodni poslanik Jorgovanka Tabaković (predsednik Narodne skupštine me nije video), iskoristiću sada priliku da objasnim šta je u stvari osnovna intencija onih koji su predložili izmene Zakona o duvanu.
Njihov osnovni cilj je da zaštite uvoznike i strane kompanije koje proizvode duvanske proizvode, dakle cigarete, a da, sa druge strane, opterete maksimalno, što više mogu, inokosne proizvođače sirovog duvana i one koji se bave obradom duvana.
Dovoljno je pogledati u Zakon o duvanu, osnovni zakon koji ste doneli pre dve godine, pa videti da ste vi, u stvari, oslobodili mnogih finansijskih obaveza kako uvoznike tako i proizvođače duvanskih proizvoda. Oslobodili ste ih obaveze da ulažu depozite i da podnose bankarske garancije. Pri tome ste maksimalno restriktivno regulisali prava onih koji se bave obradom duvana.
Juče sam rekao u svom izlaganju da gospodin ministar jednostavno ne može da objasni koji su to pravni mehanizmi da onaj ko se bavi obradom duvana zaštiti svoja prava, u slučaju ako smatra da su mu ta prava povređena, u upravnom postupku pred Upravom za duvan. Naime, onaj ko se bavi obradom duvana nema pravo žalbe ni Upravi za duvan ni Ministarstvu finansija, a vi ste mu, tobože, dali pravo da pokrene upravni spor kojim štiti svoja prava pred Vrhovnim sudom Srbije.
Kad smo vam mi iz Srpske radikalne stranke u velikom broju slučajeva ukazivali na jednu lošu praksu koju primenjujete nekoliko godina, a to je da najpre određujete vrlo dugačke rokove za primenu nekog zakona, pa i kada taj rok istekne vi ga nanovo prolongirate, kad smo vam ukazivali da je ta praksa štetna, opasna, da ruši kredibilitet države, vaši poslanici su se smejali, zevali, izlazili iz sale itd.
Sad smo došli u jednu prilično neprijatnu situaciju i doveli smo one koji se bave obradom duvana u krajnje nepovoljan položaj: niti imaju pravo žalbe Upravi za duvan, odnosno Ministarstvu finansija, a ne mogu ni da pokrenu upravni spor iz jednog prostog razloga - Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova vi ste početak rada upravnog suda, koji treba da rešava upravne sporove u Republici Srbiji u prvom stepenu, odložili za 1. januar 2007. godine. U međuvremenu niste menjali taj zakon, upravni sud nije počeo da funkcioniše, a Vrhovni sud Srbije, koji je do tada imao nadležnost da rešava upravne sporove, jednostavno od 1. januara 2007. godine više nije nadležan.
Sad se postavlja jedno osnovno pravničko pitanje: kako će onaj ko se bavi obradom duvana da zaštiti svoja prava? Ne postoji ni jedan jedini pravni mehanizam; niti ima pravo žalbe Ministarstvu finansija, niti može da pokrene upravni spor jer nema nadležnog suda koji bi u tom upravnom sporu mogao da rešava.
S druge strane, vi ste oslobodili one koji uvoze cigarete i one koji ih proizvode, a to su velike kompanije, bilo kakvih finansijskih obaveza - niti imaju obavezu da ulažu depozit, niti imaju obavezu da podnose bankarske garancije, ali ste zato čitav teret sprovođenja ovoga zakona, koji je inače sam po sebi loš, svalili na leđa malih, sitnih proizvođača i onih koji se bave obradom duvana, među kojima ima dosta preduzetnika. Umesto da podstičete preduzetništvo, da njih oslobađate čitavog niza finansijskih obaveza, vi ste uradili sasvim suprotno: njima tovarite obaveze, ali zato maksimalno oslobađate svih mogućih obaveza uvoznike duvana i proizvođače cigareta.
Takva politika je krajnje nepravična. Ona nije u duhu one ekonomske politike koja može da donese prosperitet Srbiji i svi oni amandmani koje je Srpska radikalna stranka uložila na Zakon o duvanu, odnosno na Predlog zakona o izmenama Zakona o duvanu usmereni su u tom pravcu. Opteretite vi one koji ostvaruju ekstra profit na srpskom tržištu, dakle, uvoznike i proizvođače cigareta, a stimulišite odgovarajućim merama ekonomske politike one koji se bave proizvodnjom sirovog duvana i one koji se bave obradom duvana.

Dame i gospodo narodni poslanici, materija putnih isprava spada u onu oblast prava koju pravnici nazivaju javno pravo.
Javno pravo sadrži imperativne, odnosno kongentne norme. Te norme moraju da budu potpuno jasne, precizne, nedvosmislene i ne smeju da ostavljaju prostor za bilo kakva subjektivna tumačenja. Međutim, Predlog zakona o putnim ispravama sadrži čitav niz takvih odredaba koje dozvoljavaju proizvoljnost u tumačenju i, u krajnjoj liniji, to može da izazove štetne posledice u praksi, pre svega kada su u pitanju ljudska prava i slobode.
Narodni poslanik Slavko Jerković podneo je amandman na član 30. Predloga zakona o putnim ispravama i predložio da se u članu 30. stav 1. posle reči "ovog zakona" stavi tačka, a da se preostali deo teksta briše. Naime, taj preostali deo teksta sadrži formulaciju koja je prilično uopštena: "kao i druge javne isprave kojima se dokazuju podaci iz zahteva." Radi se o tome da uz zahtev za izdavanje putne isprave onaj ko podnosi zahtev stavlja na uvid ličnu kartu ili drugu ispravu kojom se može utvrditi identitet, uverenje o državljanstvu, a onda Vlada u svoj predlog stavlja "i druge javne isprave kojima se dokazuju podaci iz zahteva".
Budući da je u pitanju imperativan zakon, koji sadrži imperativne norme, ovakvoj formulaciji u jednom ovakvom predlogu zakona jednostavno nema mesta. Ako je Vlada htela da kaže da postoje neke druge javne isprave kojima se može dokazati identitet, onda je ona morala u Predlogu zakona da tačno naznači o kakvim javnim ispravama se radi, a ne da ostavi mogućnost za subjektivno i proizvoljno tumačenje.
Ono što je posebno skandalozno kada je reč o vladinom obrazloženju zašto odbija ovaj amandman jeste prva rečenica iz obrazloženja: "Vlada ne prihvata amandman s obzirom da u nekim slučajevima neće biti moguće dokazati verodostojnost svih podataka sadržanih u zahtevu za izdavanje putne isprave samo na osnovu uverenja o državljanstvu i lične karte."
Iz ovakve formulacije ja mogu da izvedem samo dva zaključka, pri čemu nijedan od ta dva zaključka nije povoljan za Vladu, odnosno za vladajuću većinu.
Prvi zaključak je da ne valja Zakon o ličnoj karti, odnosno da on ne predviđa unošenje u ličnu kartu svih onih podataka koji su neophodni da bi se na osnovu lične karte na verodostojan i pouzdan način mogao utvrditi identitet jednog lica. Drugi zaključak je da MUP, odnosno službenici MUP-a koji se bave izdavanjem ličnih karata to rade nesavesno, neodgovorno, krše zakon i izdaju lične karte sa nevažećim podacima i da se onda zbog toga na osnovu takve lične karte ne može na verodostojan način utvrditi identitet nekog lica.
U svakom slučaju, ako je u pitanju ovo drugo, onda ministar Jočić ovakvim obrazloženjem zapravo dezavuiše Ministarstvo kojem stoji na čelu.
Da vas podsetim, lična karta je dokument, odnosno javna isprava koja sadrži sve relevantne podatke koji su neophodni da bi se utvrdio identitet jednog lica, sadrži ime, prezime, ime jednog od roditelja, datum i mesto rođenja, prebivalište, jedinstveni matični broj građana.
Šta je to još što bi građani trebalo da daju kada dođu da podnesu zahtev za izdavanje putne isprave, osim onoga što već piše u ličnoj karti?
Dakle, ipak će biti da je Ministarstvo unutrašnjih poslova svesno da se u Republici Srbiji izdaju lične karte koje su falsifikovane, da postoje službenici koji nesavesno rade svoj posao i da izdaju lične karte sa netačnim podacima, jer ne može da bude ništa drugo.
Dalje, narodni poslanik Slavko Jerković predložio je da se ispravi i formulaciju u stavu 2. člana 30. Predloga zakona, u tom smislu da se uz zahtev prilaže i fotografija koja ispunjava uslove utvrđene propisom iz člana 27. stav 7. ovoga zakona.
To je bila praksa i do sada u našim propisima, da onaj ko podnese zahtev za izdavanje putne isprave obavezno mora da priloži uz taj zahtev i fotografiju, naravno propisane veličine, odnosno propisanih standarda.
Iz formulacije kako je to navedeno u Predlogu zakona proističe da onaj ko podnosi zahtev može ali ne mora da priloži fotografiju, što može da stvori u praksi velike probleme, odnosno da otvori vrata velikim zloupotrebama.
Evo, koristim priliku, pošto narodni poslanik Slavko Jerković nije ovde, da uputim ministru unutrašnjih poslova Draganu Jočiću jedno poslaničko pitanje koje je svojevremeno Slavko Jerković postavio u parlamentu državne zajednice SCG.
Poslaničko pitanje glasi – koliki je broj Albanaca dobio putne isprave u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima u inostranstvu, dok je ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, odnosno SRJ, bio Goran Svilanović?
Po podacima kojima raspolaže SRS, taj broj uopšte nije mali. Među nekima od tih Albanaca nalaze se i oni koji su finansijski pomagali teroriste na Kosovu i Metohiji, pa čak i oni koji su aktivno učestvovali u oružanim sukobima sa snagama vojske i policije na Kosovu i Metohiji, naročito tokom 1998. i 1999. godine.
Ovo poslaničko pitanje ima veze i sa samim Predlogom zakona o putnim ispravama.
Kada smo diskutovali u načelnoj raspravi o Predlogu zakona mi smo postavili pitanje zašto u Predlogu zakona nema nikakvih odredaba koje bi onemogućile da putnu ispravu države Srbije dobije onaj ko se protiv te iste države oružjem borio.
S druge strane, kada smo pričali o Zakonu o državljanstvu rekli smo da vi omogućavate da državljanstvo dobije i neko ko ima prijavljeno prebivalište u Republici Srbiji, ko je crnogorski državljanin a ko je aktivno radio na tome da se Crna Gora odvoji od Srbije i ko sa Srbijom nema apsolutno nikakve veze, nego samo na taj način što dobije državljanstvo Republike Srbije želi da ostvari neke svoje lične interese koji su po pravilu u koliziji sa zakonom.
Tako sa jedne strane omogućavate da putnu ispravu dobiju i oni koji se otvoreno deklarišu kao neprijatelji države Srbije, ne predviđate nikakve restriktivne odredbe u tom pravcu, ali s druge strane, kada je u pitanju državljanstvo Republike Srbije kao jedan od uslova za dobijanje putne isprave, vi pripadnicima srpskog naroda koji žive van Srbije tražite da budu punoletni i da budu poslovno sposobni. Pri tome, takvom formulacijom jednostavno zaobilazite član 1. Ustava Republike Srbije koji kaže da je Republika Srbija država srpskog naroda i pri tome nema nikakvih ograničenja ni što se tiče godina, ni poslovene sposobnosti, niti bilo kog drugog ličnog svojstva.
Što se tiče samog amandmana, mislim da je obrazloženje zašto Vlada odbija ovaj amandman skandalozno i da je amandman po svojoj prirodi takav da jednostavno mora da bude usvojen. Ukoliko, naravno, vladajuća većina u ovoj skupštini i Vlada ne usvoje ovaj amandman, onda će one jednostavno da daju osnova raznim špekulacijama da u Republici Srbiji postoje nevažeće lične karte i da iza takvih ličnih karata stoje službenici MUP-a.
Ne mogu da izvedem nikakav drugi zaključak iz vladinog obrazloženja da postoje slučajevi kada se ne može na osnovu lične karte uvek utvrditi verodostojnost identiteta jednog lica. To znači da postoje lične karte koje su nevažeće, odnosno koje sadrže netačne i falsifikovane podatke.
Pozivam ministra unutrašnjih poslova da se pozabavi ovim ozbiljnim problemom, da razmotri naš stav da u zakon o putnim ispravama obavezno uđe odredba koja će onemogućavati neprijateljima države Srbije da dobiju njenu putnu ispravu, a što se tiče samog amandmana narodnog poslanika Slavka Jerkovića, pozivam i Vladu i vladajuću većinu da taj amandman prihvate.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu Republike Srbije, osnovni stav SRS je da država Srbija putem zakona mora da obezbedi svakom pripadniku srpskog naroda, ma gde živeo u svetu, pravo da, ako to želi, stekne državljanstvo Republike Srbije.
Ovom prilikom ponovo skrećem pažnju predlagaču zakona o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu da je, prema Ustavu Republike Srbije, Republika Srbija država srpskog naroda. To znači republika svih Srba ma gde oni u svetu živeli.
Osnovna odredba, koju treba da sadrži zakon o državljanstvu Republike Srbije, jeste da svaki pripadnik srpskog naroda, od Kanade do Australije, ima pravo da stekne državljanstvo Republike Srbije ako to želi.
Shodno tome, SRS smatra da svaki pripadnik srpskog naroda, koji ne živi na teritoriji Republike Srbije, može da da pismenu izjavu da se smatra pripadnikom srpskog naroda i da želi da stekne državljanstvo Republike Srbije, može da da i preko nadležnog diplomatskog ili konzularnog predstavništva Republike Srbije u inostranstvu.
Dobio sam obrazloženje Vlade, vezano za amandman koji sam podneo na član 8. zakona o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu, i moram da priznam da mi je obrazloženje krajnje nelogično i da ne mogu da ga razumem. Između ostalog, Vlada kaže u svom obrazloženju - ''amandman nije prihvatljiv i zbog toga što se član 52. odnosi na regulisanje državljanstva za lica koja imaju prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije i nema osnova za podnošenje zahteva i izjave i posredstvom diplomatskih ili konzularnih predstavništava.''
Izgleda da Vlada nije htela da razume smisao našeg amandmana. Naime, amandman je sasvim jasan. Oni Srbi koji žive u inostranstvu, izjavu daju preko nadležnog diplomatskog ili konzularnog predstavništva. Oni koji žive u Republici Srbiji, a nemaju državljanstvo Republike Srbije, izjavu daju Ministarstvu unutrašnjih poslova. Amandman je sasvim jasan.
Dakle, oni Srbi koji nemaju prebivalište u Republici Srbiji, svoju izjavu treba da daju nadležnom diplomatskom ili konzularnom predstavništvu u državi u kojoj žive. Dakle, Vlada je morala da usvoji ovaj amandman. Amandman je u skladu sa Ustavom i u duhu je zakona koji se predlaže.
Mislim da je ovo samo traženje razloga da Republika Srbija ne usvoji jedan osnovni civilizacijski princip, da pripadnici većinskog naroda, konstitutivnog naroda, po kome se država i zove, imaju pravo da steknu državljanstvo te države u kojoj žive.
Skrećem pažnju Vladi Republike Srbije na praksu koja postoji u Hrvatskoj. Hrvatska je od 1990. godine dala pravo svakom Hrvatu koji živi u svetu da stekne državljanstvo Republike Hrvatske. Tuđmanov neoustaški režim dao je državljanstvo Hrvatske bivšim ratnim zločincima iz Drugog svetskog rata. Najgore ustaše dobile su državljanstvo Republike Hrvatske.
Skrećem pažnju Vladi da u svetu, u Kanadi, u SAD, u Australiji, u Zapadnoj Evropi živi veliki broj čestitih srpskih starina, koje su se u Drugom svetskom ratu borile za srpstvo, za slobodu, za pravoslavlje i bili su na strani zapadnih demokratija. Odlukom komunističkih vlasti posle Drugog svetskog rata tim ljudima je oduzeto državljanstvo. Neki od njih su još uvek živi.
Sada je jedinstvena prilika da Republika Srbija oduži istorijski dug prema tim ljudima, da im vrati državljanstvo i mora da im omogući da izjavu, da se smatraju pripadnicima srpskog naroda, mogu da podnesu i preko nadležnih diplomatskih i konzularnih predstavništava.
Amandman je sasvim jasan, u skladu je sa Ustavom i pozivam sve narodne poslanike u Skupštini Srbije i poslanike iz skupštinske većine da se za ovaj amandman izjasne, da ga podrže, jer je sada jedinstvena istorijska prilika da Republika Srbija stane u red civilizovanih država i da svim Srbima koji u svetu žive omogući da steknu pravo da dobiju državljanstvo Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 104. Poslovnika Narodne skupštine Srbije i povređeno je dostojanstvo Narodne skupštine, jer Vlada RS ne prihvata ovaj amandman koji je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta, vređa samno ne zdrav razum, nego Ustav RS.
Gospodine ministre, kako država Srbija može da bude država srpskog naroda, dakle svih Srba koji žive ma gde u svetu, ako vi uslovljavate sticanje državljanstva prebivalištem. Ne piše u članu 1. Ustava da je Republika Srbija država Srba koji žive u Srbiji, nego država srpskog naroda.
Srpski narod živi i u Kanadi, i u Americi, i u Francuskoj i u Australiji. Smisao našeg amandmana je da se svim Srbima koji žive u svetu, ako to žele, omogući da postanu državljani Republike Srbije, državljanstvo, gospodine ministre, ne sme da bude privilegija, ono mora da bude pravo.
Dalje, gospodine ministre, vi u obrazloženju na amandman koji je dala gospođa Vjerica Radeta kažete da je Republika Srbija pravni sledbenik državne zajednice Srbija i Crna Gora. To je tačno. Ali, vi zaboravljate jednu važnu istorijsku činjenicu.
U vreme kada nije postojala nikakva Jugoslavija i nikakva državna zajednica, postojala je samostalna i nezavisna Kraljevina Srbija. Po zakonima Kraljevine Srbije, donetim pre 1914. godine, bukvalno je tako stajalo, svaki Srbin smatrao se državljaninom te države. Valjda vas ta državna pravna tradicija na nešto obavezuje.
Dalje, vaše obrazloženje koje ste dali na izlaganje gospodina Tomislava Nikolića, da će kao Ministarstvo unutrašnjih poslova na osnovu diskrecionog prava da ne omogući crnogorskim kriminalcima, koji imaju prijavljeno prebivalište u Srbiji da postanu državljani Republike Srbije, takva konstatacija apsolutno ne stoji.
U vašem Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu bukvalno stoji ovako: ''Državljaninom Republike Srbije u smislu ovog zakona smatra se i crnogorski državljanin koji je na dan 3. juna 2006. godine imao prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije, ako podnese pismenu izjavu da se smatra državljaninom Republike Srbije i zahtev za upis u evidenciju državljana Republike Srbije''.
Gde se tu spominje bilo kakvo diskreciono pravo Ministarstva unutrašnjih poslova.
Ovi ljudi se neposredno na osnovu zakona smatraju državljanima Republike Srbije i vi nemate nikakav pravni mehanizam da onemogućite crnogorskim kriminalcima, kojih ima u Beogradu a i u drugim gradovima u Srbiji, da samo zato što imaju prijavljeno prebivalište u Srbiji ostanu državljani Republike Srbije, a onemogućavate Srbima, čestitim Srbima, pravim ljudima iz dijaspore da postanu državljani Republike Srbije. Kršite Ustav Republike Srbije i to je osnovni problem sa vašim obrazloženjem.

Dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 226. Poslovnika Narodne skupštine Srbije tražim objašnjenje od ministra Jočića kakve veze ima poslovna sposobnost i punoletstvo sa sticanjem državljanstva.
Gospodine ministre, zaboravite kada se raspravlja o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu da ste pripadnik DSS-a. Zaboravite da ste ministar i razmišljajte kao pravnik. U Ustavu Srbije, podsećam vas po ne znam koji put, piše da je država Srbija država srpskog naroda. Ne kaže država punoletnih Srba i ne kaže država poslovno sposobnih Srba.
Vaše objašnjenje da čovek mora da bude punoletan da bi odlučivao da li će biti državljanin Srbije ili ne je licemerno. Pita li neko maloletno dete da li ono hoće da ide u osnovnu školu ili neće da ide. Pita li ga neko da li hoće da se vakciniše ili neće. Ako je neko maloletan, po zakonu ga zastupaju roditelji, a valjda roditelji mogu u ime maloletnog deteta da daju izjavu da je dete Srbin i da želi da bude državljanin Srbije, a kada to maloletno dete odraste, kada postane punoletno, ako ne želi da bude državljanin Republike Srbije, opet može svojom slobodnom voljom da istupi iz državljanstva Srbije.
Takva je objašnjenja, da čovek mora da bude punoletan i da mora da bude poslovno sposoban, licemerno. Vi namerno ovakvim amandmanom, koji je napisao vaš poslanik, sužavate prava iz Ustava Republike Srbije. Ustav Republike Srbije, ponavljam ponovo, u članu 1. na samom početku Republiku Srbiju definiše kao državu srpskog naroda, kao državu Srba. Ne kaže kao državu punoletnih Srba i kao državu poslovno sposobnih Srba. Ovo ste namerno ubacili u Predlog zakona da biste onemogućili da Republika Srbija po Ustavu postane država celokupnog srpskog naroda.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministar Jočić pribegava krajnje neverovatnim konstrukcijama, krajnje nategnutim razlozima, samo da bi onemogućio da bude usvojen amandman SRS.
Gospodine ministre, vi ste pripadnik partije koja za sebe kaže da je legalistička, da se borite za Ustav itd. Ponavljam još jedanput, Ustav u članu 1. pisan je vrlo jednostavno, koncizno, nema nikakvih dilema - Srbija je država srpskog naroda i nemojte u tako jasnu ustavnu formulaciju da ubacujete bilo kakve restriktivne odredbe.
Ovaj primer koji ste vi dali je čisto hipotetički. Na kraju krajeva, pitanje nacije, to je valjda i pitanje subjektivnog osećanja. Vi ste sada nama ovde spominjali i Bosance, i Bošnjake itd. Ne znam kakva je to nacija. Crnogorci, Bosanci, Bošnjaci, potpuno izmišljene komunističke nacije. Mi govorimo o realnim ljudima i njihovim realnim problemima.

Dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 226. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, postavljam pitanje ministru Milosavljeviću: koji je pravni mehanizam da imalac dozvole za obradu duvana zaštiti svoja građanska prava, kada je Vlada odbila amandman narodnog poslanika Slavka Jerkovića da se u članu 21. stav 4. Zakona o duvanu taj stav izmeni tako da se žalba može izjaviti Ministarstvu finansija?
Dame i gospodo narodni poslanici, imalac dozvole za obradu duvana nema apsolutno ni jedan jedini pravni mehanizam da zaštiti svoja prava. Zakonom o duvanu mu je oduzeto pravo da izjavi žalbu, a Vlada kaže u obrazloženju zašto odbija amandman Slavka Jerkovića - može da podnese tužbu za pokretanje upravnog spora Vrhovnom sudu Srbije. Gospodine ministre, ne može.
Zakonom o uređenju sudova, odnosno jednom od izmena tog zakona iz 2004. godine vi ste odredili 1. januar 2007. godine kao datum kada treba da počne da funkcioniše Upravni sud koji treba u prvom stepenu da rešava upravne sporove. Sada je 19. septembar 2007. godine, Upravnog suda nema, Vrhovni sud Srbije izgubio je nadležnost da rešava upravne sporove.
Sada vas pitam, na koji način će imalac dozvole za obradu duvana da zaštiti svoja prava kada nema ni pravo žalbe niti ima organ pred kojim bi mogao da vodi upravni spor.
Dalje, vi potpuno pogrešno tumačite član 214. Zakona o opštem upravnom postupku.
Ne kaže taj zakon da se žalba može izjaviti samo kada je zakonom dozvoljena, nego da se samo zakonom može isključiti pravo na žalbu, pod uslovom da subjekt u upravnom postupku ima pravo da pokrene upravni spor.
Da vas podsetim, gospodine ministre, na odredbu člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, koja glasi: '' Svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.''
E sad vi meni objasnite, kao narodnom poslaniku, kako će imalac dozvole za obradu duvana, kada mu oduzmete tu dozvolu, da zaštiti svoja prava. Niste mu dozvolili pravo da se žali, a nema nadležnog suda pred kojim bi mogao da vodi upravni spor.
Ovo je drastično kršenje ljudskih prava i sloboda, i zato vas, gospodine ministre, a i poslanike vladajuće koalicije, pozivam da prihvatite amandman Slavka Jerkovića, jer je to jedini način da se zaštite ljudska prava u upravnom postupku, kad je reč o dozvoli za obradu duvana.

Dame i gospodo narodni poslanici, to što u raspravi o ovoj tački dnevnog reda pre svega učestvuju poslanici SRS nije nimalo slučajno.
Najbolji finansijski stručnjaci u modernoj istoriji Srbije bili su upravo radikali, dr Mihajlo Vujić, Laza Paču, dr Milan Stojadinović, a verovatno i danas imamo najboljeg finansijskog stručnjaka u klupama Narodne skupštine mr Jorgovanku Tabaković.
Što se tiče predloga odluke o izboru članova saveta revizorske institucije, on je dvostruko manjkav. Najpre sa ustavnopravnog aspekta, a onda i sa aspekta Zakona o Državnoj revizorskoj instituciji.
Želim da podsetim, pre svega vladajuću koaliciju u ovoj skupštini i predsednika Narodne skupštine, da je Narodna skupština Republike Srbije, na osnovu člana 5. stav 1. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije, bila u obavezi da organe Državne revizorske institucije izabere u toku prvog zasedanja nakon izbora Vlade. To se nije desilo i odgovornost za to što se organi Državne revizorske institucije nisu izabrali onako kako je to propisano Ustavnim zakonom leži pre svega na predsedniku Skupštine i na skupštinskoj većini.
Ako neko misli da time što danas raspravljamo o članovima saveta Državne revizorske institucije ispunjavamo obavezu iz Ustavnog zakona, to nije tačno. Treba Ustavni zakon pažljivo čitati.
Naime, u pomenutom članu 5. stav 1. Ustavnog zakona piše da će Narodna skupština da izabere organe Državne revizorske institucije. Savet Državne revizorske institucije nije jedini organ ove institucije. Na osnovu člana 12. Zakona o Državnoj revizorskoj instituciji, pored saveta, organi ove institucije su još predsednik, potpredsednik, revizorske službe i prateće službe.
Ništa od ovoga u ovom momentu ne postoji i to što će vladajuća koalicija da izabere članove saveta Državne revizorske institucije uopšte ne znači da će ta institucija početi da radi. Kao i sudovi, Apelacioni, Upravni sud, Vrhovni sud, Kasacioni sud itd., tako će i Državna revizorska institucija ostati mrtvo slovo na hartiji, ništa se neće promeniti, vi ćete i dalje da zloupotrebljavate budžet, kao što ste to činili do sada. Ništa vam u tome neće smetati novoizabrani savet Državne revizorske institucije.
Što se tiče zakonske manjkavosti ovog predloga, moje kolege iz SRS su već napomenule da po zakonu institucija mora da bude samostalna i nezavisna. Ako pogledate biografije predloženih članova saveta videćete da savet neće biti ni samostalan, ni nezavisan organ.
U savet Državne revizorske institucije predloženi su trećerazredni partijski kadrovi stranaka koje trenutno čine vladajuću koaliciju u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Sada se ovde postavlja jedna dilema koju je postavio Slobodan Jovanović kada je razmatrao engleski parlamentarizam.
Osnovna zamerka koju je uputio engleskom političkom sistemu je u tome što je jedna stranka predstavljena i u vladi i u parlamentu, ali, kaže Slobodan Jovanović, u vladi je ta stranka predstavljena svojim generalima, a u skupštini svojim redovima.
Ista je situacija i sa Državnom revizorskom institucijom. Redovi će da sede u savetu Državne revizorske institucije, a generali su vam svima poznati: Boris Tadić, Vojislav Koštunica, i da ne nabrajam dalje lidere vladajuće koalicije.
Ništa se u Srbiji neće promeniti, ovo je samo pokušaj da se javnosti Srbije zamažu oči i da vladajuća koalicija sebe predstavi kao branioca ustavnosti i zakonitosti. Zbog toga poslanici SRS za ovaj predlog neće glasati.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi smo danas od ministra Jočića i predstavnika vladajuće koalicije čuli čitav niz hvalospeva o ovom predlogu zakona. Međutim, dovoljno je samo ovlaš pogledati njegove odredbe, pa videti da zakon sadrži čitav niz nedostataka zbog kojih ga ne treba usvojiti.
Pre svega, zakon o državljanstvu je bazična materija za zakon o putnim ispravama. Jedan od osnovnih uslova za dobijanje putne isprave bilo koje vrste je činjenica da je čovek državljanin Republike Srbije. Vi se sećate da je SRS insistirala, u raspravi o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu, da svaki Srbin i svaki pripadnik srpskog naroda koji živi ma gde u svetu mora da dobije državljanstvo Republike Srbije, ako ga želi, jer je članom 1. Ustava Republike Srbije Republika Srbija definisana kao država srpskog naroda. Dakle, kao država svih Srba, ma gde oni u svetu živeli.
Zakon o putnim ispravama morao je da sadrži odredbu da svaki Srbin, gde god u svetu živeo, ako to želi, može da dobije putnu ispravu Republike Srbije. Zakon o putnim ispravama je tipičan materijalno-pravni propis, dakle, zakon koji propisuje i uređuje jednu upravnu oblast, odnosno međusobna prava i obaveze građana i države, vezane za putne isprave.
Zakonodavna je praksa da, kad god se donosi jedan materijalno-pravni propis, taj propis obavezno sadrži i uslove pod kojima se mogu steći odgovarajuća prava, u ovom slučaju, to su prava na dobijanje putne isprave. Međutim, Predlog zakona o putnim ispravama, apsolutno, ne sadrži odredbu koja bi propisivala uslove pod kojima bi se mogla izdati putna isprava. Ti uslovi su naročito važni zbog činjenice na koju su ukazali moji prethodnici.
Naime, u jednom delu teritorije Republike Srbije, a to je Kosovo i Metohija, trenutno ne važi pravni sistem Republike Srbije i na tom delu države teritorije trenutno, sticajem nesrećnih političkih okolnosti, živi veliki broj pripadnika bivših ili sadašnjih terorističkih formacija koje su aktivno učestvovale u borbi protiv snaga bezbednosti Srbije na Kosovu i Metohiji, naročito tokom 1998. i 1999. godine.
Ovaj zakon, odnosno Predlog zakona, ne sadrži nijednu restriktivnu odredbu u pogledu takvih lica, iz čega proizlazi da su i oni koji su se sa oružjem u ruci borili protiv države Srbije, tokom 1998. i 1999. godine, i koji su činili najteže zločine, mogli da dobiju, ako žele, pasoš Republike Srbije, ako ga već nemaju, a većina takvih lica, pretpostavljam, već poseduje putnu ispravu Republike Srbije.
Dalje, ima jedna odredba, na koju su ukazali moji prethodnici, odredba iz člana 35. stav 1. tačka 3. Predloga zakona, koja predviđa da građanin može da bude odbijen sa svojim zahtevom za izdavanje putne isprave, ako to proizilazi iz nekog priznatog međunarodnog akta.
Svi znaju, makar oni koji su pravnici, da međunarodno pravo reguliše odnose među državama i da je jako retka praksa, gotovo da ne postoji, da se neki međunarodni akti odnose neposredno na pojedinca.
Sada se postavlja pitanje - koji su to priznati međunarodni akti koji bi se odnosili na državljane Republike Srbije i sprečavali da oni dobiju putnu ispravu Republike Srbije?
Očigledno je ovde reč o nekim tajnim listama, da li ih sastavlja NATO, da li ih sastavlja Haški tribunal ili Evropska unija, ali smo do sada imali čitav niz neprijatnih slučajeva vezanih za takve liste i SRS smatra da ovu odredbu iz Predloga zakona treba brisati.
Dalje, za sve one koji se razumeju u nomotehniku, ili zakonodavnu tehniku, tehniku pisanja zakona, ima jedna odredba koja je zaista smešna, a to je odredba iz člana 52. Predloga zakona o putnim ispravama.
Reč je o kaznenim odredbama. ''Novčanom kaznom od 40.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj odgovorno lice'' itd.
Nema primera u našoj zakonodavnoj praksi da se propisuje tako mali raspon kazne.
Dakle, raspon kazne u ovom slučaju iznosi svega 10 hiljada dinara.
Sada vas pitam, kako će organ koji bude primenjivao ove kaznene odredbe da primenjuje jedno od osnovnih načela svakog kaznenog postupka, a to je i prekršajni postupak - načelo slobode odlučivanja? I gde će biti njegova sloboda ako je raspon kazne od 40 do 50 hiljada dinara?
Praktično, takav raspon je beznačajan. Očigledno je da taj raspon treba da bude mnogo veći.
Dalje, predlagač nas nije ubedio zašto zakon stupa na snagu, odnosno zašto počinje da se primenjuje šest meseci od dana njegovog stupanja na snagu.
Želim da podsetim ministra, a i vladajuću koaliciju, da smo mi do sada imali čitav niz negativnih primera vezanih za praksu da se zakon primenjuje sa odloženim dejstvom u odnosu na dan njegovog stupanja na snagu.
Da vas podsetim da je vladajuća većina u ovoj skupštini pre izvesnog vremena na neustavan način izglasala Zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima, kojim je povređena ustavna odredba koja zabranjuje retroaktivnost, a sve zbog toga što Vlada nije uspela da održi onaj rok za raspisivanje oglasa za razmeštanje državnih službenika na položaje.
Ima čitav niz takvih zakona.
Dakle, potpuno je nejasno, ako je Vlada tehnički, finansijski i organizaciono, administrativno spremna da izda nove putne isprave, a samo čeka da Parlament donese zakon, zašto je potrebno prolongirati početak njegove primene na period od punih šest meseci?
Da vas podsetim da su ministri iz sadašnje vlade, u toku ove letnje pauze, iznosili čitav niz paušalnih i neprimerenih kritičkih opaski na rad Parlamenta, tobože, Parlament je kriv zato što se ne usvajaju novi reformski i evropski zakoni itd.
Kada bi Parlament i usvojio takav zakon, Vlada sama sebi daje slobodu da odloži njegovu primenu na period od punih šest meseci, a pri tome se uopšte ne kaže zašto je potrebno šest meseci, da li za štampanje putnih isprava, za pripremu tih obrazaca itd.
Dakle, očigledno je da je reč o jednoj paušalnoj odredbi koja daje veliku slobodu državnoj administraciji, a sasvim je jasno zašto vi to činite - naša državna administracija je još uvek preglomazna, neefikasna, neracionalna i vi ništa ne radite da to suzbijete, nego i dalje u državnoj upravi zapošljavate svoje partijske kadrove.
Dalje, zaista mi je nejasna odredba člana 2. stav 2. zakona o putnim ispravama, gde se kaže da za vreme boravka u inostranstvu putna isprava služi njenom imaocu za dokazivanje svog identiteta.
Praksa je da se pasošem, odnosno drugom putnom ispravom identitet može dokazivati i na teritoriji Republike Srbije.
Svi znamo za praksu da građani, između ostalih, i biračko pravo mogu da ostvaruju na osnovu pasoša.
Iz ovakve odredbe proizlazi da građanin putnom ispravom ne može da dokazuje identitet u Republici Srbiji, ali može u inostranstvu. Dakle, odredba je potpuno nejasna i trebalo bi je izbaciti iz Predloga zakona.
Na kraju, da ne oduzimam dragoceno vreme mojim kolegama iz SRS-a, zaista je licemerno pozivanje na Ustav Republike Srbije, koje je sadržano u obrazloženju Predloga ovog zakona.
Kad god vladajuća koalicija ne zna šta da uradi, ne zna šta da kaže ili kako da opravda svoje činjenje ili nečinjenje vezano za primenu Ustavnog zakona, ona kaže da neki predlog zakona valja usvojiti zato što je to u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Želim da vas podsetim da postoje mnogo važnije stvari koje je ova skupština trebalo da uradi i mnogo važniji zakoni koje je trebalo da donese, a još uvek nisu doneseni, iako takva obaveza direktno proističe iz Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije.
Mi još uvek nemamo legalnog, odnosno ustavnog guvernera NBS, nemamo državno veće tužilaca, čitav niz sudova, koji su zakonima predviđeni, ne funkcioniše. Onda se Vlada doseti, da bi dobila u vremenu, da predloži jedan ovakav zakon.
Zaista su smešni navodi poslanika vladajuće koalicije da ćemo sada, kada budemo dobili nove pasoše, nove obrasce itd, moći lakše da putujemo u inostranstvo.
Potpuno je jasno da Evropska unija neće promeniti svoju viznu politiku prema državi Srbiji sve dok budemo odlučno branili Kosovo i Metohiju. Potpuno je nebitno kako izgledaju naši pasoši i da li na njima stoji ovakav ili onakav grb. Naravno da je SRS za to da na pasošima i na svim drugim javnim ispravama stoje znamenja Republike Srbije, ali u ovoj skupštini postoje mnogo važnije stvari koje je trebalo uraditi, a još uvek nisu urađene.
Zbog čitavog niza nepravilnosti i loših odredaba koje sadrži ovaj predlog zakona, savetujem ministru Jočiću da ga povuče iz skupštinske procedure ili, makar, da usvoji sve amandmane i primedbe SRS-a koje su iznete za ovom govornicom.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nekoliko reči o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu, moram da ukažem na neke proceduralne, odnosno formalne nedostatke rasprave na današnjoj sednici, pa vas molim, gospodine predsedniče, da mi to vreme ne računate u vreme za diskusiju.
Naime, prema Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije, narodni poslanici su morali da dobiju izveštaje nadležnih odbora pre početka rasprave. Mi smo te izveštaje dobili kada je rasprava već otvorena i kada je uveliko trajala, tako da je na taj način povređen Poslovnik Narodne skupštine. To je nešto što se kontinuirano dešava na sednicama Skupštine, da nadležni odbori ne rade svoj posao kako valja, odnosno da svoje izveštaje ne dostavljaju na vreme.
Znam da ćete se vi ili, možda, neki predstavnik odbora pozvati na činjenicu da se Predlog zakona o državljanstvu razmatra po hitnoj proceduri.
Međutim, ukazujem vam na odredbu člana 162. stav 6. Poslovnika o radu Narodne skupštine, koja kaže - kad Narodna skupština prihvati predlog da se zakon razmatra po hitnom postupku, ona određuje rok u kome će nadležni odbori podneti izveštaje, kao i rok u kome će Vlada, ako ona nije predlagač zakona, dati mišljenje o predlogu zakona.
Evo, ja sedim ovde od jutros, od 10 časova, kao i moje kolege iz SRS-a, i nisam čuo tu informaciju kada je Narodna skupština odredila rok nadležnim odborima da dostave izveštaje o Predlogu zakona.
Hoću da kažem još nešto. O Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu morao je da se izjasni još jedan odbor Narodne skupštine, a to je Odbor za ustavna pitanja. Naime, i državljanstvo je jedna od temeljnih ustavnih kategorija. Svako ko se imalo razume u teoriju države i prava i u ustavno pravo, zna da države nema bez državljana. Dakle, državljani, ili narod su konstitutivni element pojma države, a po Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije - Odbor za ustavna pitanja, između ostalog, razmatra i načelna pitanja primene Ustava.
Dakle, materija državljanstva je, par ekselans, ustavna materija i Odbor za ustavna pitanja je o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu morao da da svoju reč.
Što se tiče samog zakona, ono što se na početku mora reći, to je da je zakon neustavan, nije u skladu ni sa odredbom člana 1, kao ni sa odredbom člana 13. stav 2. Ustava Republike Srbije. Žao mi je što ministar Jočić nije ovde prisutan.
Ustav Republike Srbije u članu 1. definiše Republiku Srbiju kao državu srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovanu na vladavini prava, socijalnoj pravdi itd. Dakle, država Srbija je, pre svega, država srpskog naroda. Iz ovakve ustavne formulacije jasno proističe da se misli na celokupan srpski narod, ne samo srpski narod koji živi u Srbiji, nego i na Srbe koji žive u bilo kojoj državi na svetu.
Ono što je zakonom o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu trebalo urediti kao osnovno pitanje jeste da svi Srbi, ma gde živeli u svetu, imaju pravo, ako to žele, da postanu državljani Republike Srbije. U teoriji ustavnog prava je poznato da državljanstvo nije ništa drugo nego pravna veza između pojedinca i određene države koja podrazumeva međusobna prava i obaveze.
U članu 13. stav 2. Ustava Republike Srbije kaže se da Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom. Dakle, iz ovakve ustavne formulacije proističe da je Srbija matična država svih Srba i trebalo je i zbog toga u ovaj zakon uneti formulaciju da svi pripadnici srpskog naroda, ma gde živeli u svetu, a ne samo u Crnoj Gori, imaju pravo, ako to žele, da postanu državljani Republike Srbije.
Što se tiče samog odnosa sa Srbima koji žive u Crnoj Gori, moram da primetim da se u članu 16. stav 3. Predloga zakona na jedan dosta paušalan način koristi datum 3. jun 2006. godine. Ne znam šta se epohalno desilo tog dana da bi to bio neki reper na osnovu koga se stiče državljanstvo Republike Srbije.
Između Republike Srbije i Republike Crne Gore, tačnije između Srba koji žive u Srbiji i Srba koji žive u Crnoj Gori, postoji neraskidiva istorijska veza. Osnovna je obaveza države Srbije da se brine o pripadnicima svog naroda, ma gde oni živeli, a posebno pripadnicima srpskog naroda koji živi u Crnoj Gori. Rezultati poslednjeg popisa govore o tome da se u Crnoj Gori kao Srbi izjašnjava preko 30% stanovništva, a oko 2% kao Hrvati.
Što se tiče Hrvata u Crnoj Gori, svako ko se imalo razume u istoriju, a među nama je i istoričar Nikola Žutić, moj kolega iz SRS-a, koji može da vam objasni ako vam nešto nije jasno, zna da je većina Hrvata koji žive u Crnoj Gori, odnosno na crnogorskom primorju, u stvari, prekršteni Srbi, odnosno Srbi katolici. Da je to tako, posvedočio je i sam Vatikan kada je u srednjem veku imenovao nadbiskupa barskog. Od tada pa do danas njegova titula glasi - nadbiskup barski i prima srpski.
Dakle, i Vatikanu je bilo jasno da na crnogorskoj obali Jadrana nema, u stvari, nikakvih Hrvata, nego da tamo žive Srbi koji ispovedaju katoličku veru. O toj činjenici, takođe, Srbija mora da povede računa, kao i Narodna skupština, kada donosi zakon o državljanstvu.
Mi smo danas čuli od predstavnika LDP-a kako se treba ugledati na primer Mađarske.
Moram da podsetim da Mađare u Rumuniji, da Mađare u Austriji, da Mađare u Slovačkoj niko nije ubijao, da im niko nije otimao crkve i manastire i da im niko nije falsifikovao jezik kojim govore.
Mi se danas u Crnoj Gori suočavamo sa jednom tragičnom pojavom, da aktuelna crnogorska vlast pokušava, bukvalno i doslovno, da anektira srpsku istoriju.
Srpske crkve i manastire proglašavaju imovinom fantomske, neregularne i nekanonske crnogorske pravoslavne crkve, Srbe prevode u Crnogorce, takođe, jednu fantomsku naciju, a srpski jezik, koji se vekovima govori u Crnoj Gori, proglašavaju nekakvim crnogorskim jezikom, ili službenim jezikom koji je u upotrebi u Crnoj Gori. Neće dugo potrajati pa će aktuelno crnogorsko rukovodstvo, verovatno, i Njegoša da proglasi vladikom crnogorske pravoslavne crkve.
Srbija kao država mora na takve akte da odgovori, mora da vodi aktivnu politiku prema srpskom narodu koji živi u Crnoj Gori i da svim Srbima koji žive u Crnoj Gori, bez obzira na to da li imaju prebivalište u Srbiji, da li imaju prebivalište u Crnoj Gori, bez obzira na taj fantomski datum 3. jun 2006. godine, ako to žele, omogući da dobiju državljanstvo Republike Srbije.
Na kraju, neću mnogo da dužim, pošto ima dosta govornika iz Poslaničkog kluba SRS-a, moram da ukažem na izvesnu istorijsku hronologiju kada je reč o odnosu između Srbije i Crne Gore u novijoj istoriji.
Svi građani Republike Srbije sećaju se da je osnovna teza tadašnje opozicije u Srbiji, DOS-a, pre 2000. godine, bila da je Slobodan Milošević i Srpska radikalna stranka uzročnik loših odnosa u federaciji i da će se to popraviti onog dana kada demokrate u Srbiji dođu na vlast, kao što su demokrate u Crnoj Gori.
DOS je 2000. godine, na nelegalan način, došao na vlast u Srbiji. Već 2003. godine ukida se SRJ, nastaje državna zajednica Srbija i Crna Gora, a već u 2006. godini nema više ni državne zajednice, nego postoji nezavisna Crna Gora. Ja vas sada pitam, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, šta se desilo sa vašim predizbornim obećanjem da je pitanje Crne Gore, kao i pitanje Kosova i Metohije, pre svega, političko pitanje i da će se rešiti kada u Srbiji konačno pobedi demokratija.
Iz medija, iz izjava čelnika vladajuće koalicije, možete da čujete svaki dan kako su te stranke državotvorne. To je velika laž i velika obmana. Nisu to državotvorne stranke, to su ''državorazbijačke'' stranke. Razbile su dve države, a ovakvim predlogom zakona o državljanstvu, očigledno, pokušavaju da razbiju i jedinu državu koja nam je ostala, a to je Republika Srbija.

Dame i gospodo narodni poslanici, po Sarajevu je osamdesetih godina kružila anegdota da je jedan sarajevski sudija proglasio krivim jednog građanina Sarajeva zato što je Titovu smrt komentarisao u jednom podsmešljivom kontekstu, pa je u obrazloženju te presude stajalo da nije lepo reći da je drug Tito umro, nego da je samo privremeno sprečen da obavlja svoju dužnost.
Otprilike, na isti način razmišlja i vladajuća većina u ovoj skupštini. Nastavlja se jedna igra s brojevima, sa računanjem vremena, sa datumima, nastavlja se ono što smo imali kada smo raspravljali o izmenama Zakona o državnim službenicima, nastavlja se jedno hajdučko uvođenje tačaka dnevnog reda u jedno vanredno zasedanje.
Usred rasprave o potvrđivanju jedne međunarodne konvencije dobijamo materijal Odbora za pravosuđe i upravu, i to samo neki narodni poslanici, oni koji sede u sali; oni koji nisu bili ovde, ovaj materijal nisu dobili.
Nije mi jasno po kom osnovu je ministar Dušan Petrović obrazlagao ove predloge, kada je potpuno jasno, po Poslovniku Skupštine Srbije, član 48. stav 2, da Odbor za pravosuđe i upravu formuliše predloge odluka vezane za izbor, odnosno razrešenje nosilaca pravosudnih funkcija. Dakle, nama je obrazloženje trebalo da da predsednik Odbora za pravosuđe i upravu, gospodin Miroslav Petković, a ne ministar za pravosuđe.
Ali, očigledno je zašto se to radi. Ministar Dušan Petrović je advokat svojih narodnih poslanika, on zna da njegovi narodni poslanici ne mogu na valjani način da obrazlože nešto ovako smešno, pa je onda on izašao da nam održi jedno predavanje, zaboravljajući da ovo nije tribina opštinskog odbora DS-a, nego sednica Narodne skupštine Republike Srbije.
Evo, otprilike, kako izgleda ta igra s datumima. Imamo odluku bivšeg ministra pravde, gospodina Zorana Stojkovića, da su ispunjeni uslovi za prestanak dužnosti Republičkog javnog tužioca Slobodana Jankovića, da ga je Slobodan Janković o tome obavestio 24. jula 2006. godine, naime, da je 10.12.2005. godine, odnosno 6. februara 2006. godine ispunio uslove za ostvarivanje prava na starosnu penziju. Nama ovo stiže danas, 23. jula 2007. godine, znači posle punih godinu dana.
Ja pitam sada ministra pravde - sa kojim datumom je, gospodine ministre, Slobodanu Jankoviću i svim ovim licima koja su navedena u ovim odlukama, zapravo, prestala dužnost?
Podsećam vas da Zakon o Javnom tužilaštvu nije dorečen kada su u pitanju termini kada pojedinim nosiocima pravosudnih funkcija ta funkcija prestaje. Naime, u članu 67. stav 1. Zakona o Javnom tužilaštvu stoji da dužnost Javnog tužioca, sada pazite na zakonsku formulaciju, prestaje, znači, funkcija tužioca prestaje kada navrši radni vek, a tužilac navršava radni vek ili kada navrši 65 godina života ili kada ispuni onaj drugi uslov, a to je da ima najmanje 40 godina staža osiguranja.
Sada se postavlja jedno logično pitanje. Da li je Slobodanu Jankoviću i svim ovim licima dužnost tužioca prestala po sili zakona u onom momentu, odnosno onoga dana kada su ispunili zakonom propisane uslove, dakle jedan od ova dva uslova, ili će im funkcija tužioca prestati danas, kada Narodna skupština o tome donese odluku?
Jasno je da je Zakon o Javnom tužilaštvu uneo ovaj pravni i hronološki galimatijas, ali ste vi to uradili namerno, jer vama ne odgovara red u pravosuđu, vama odgovara igra s datumima, s brojevima, da čovek ne zna kada je nekome počela funkcija, a kada mu je prestala.
Vi dovodite u zabunu narodne predstavnike u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Zamislite u kakvoj zabuni će biti građani Srbije koji nisu pravno obrazovani, kako će oni da tumače raspravu koja se sada vodi. Da li oni znaju kada je Republički javni tužilac izabran, da li znaju kada je stekao uslove za penziju, da li znaju kada će mu prestati funkcija, sa danom ispunjenja uslova ili sa danom kada Narodna skupština o tome donese odluku?
Jasno je da je ovaj materijal, dame i gospodo narodni poslanici, pripreman zaista na brzu ruku, da, verovatno, većina poslanika iz vladajuće koalicije ovaj materijal nije ni čitala, a sumnjam da je ovaj materijal čitao i predsednik Narodne skupštine, jer je, inače, mogao da vidi sledeće, recimo, u Predlogu odluke koju je potpisao Miroslav Petković, a koja se tiče prestanka dužnosti zamenicima javnih tužilaca Slavoljubu Dimitrijeviću, Zvonimiru Stankoviću, Blaženki Vesnić i Milovanu Preradoviću.
Kaže se u preambuli Predloga ove odluke: "Narodna skupština Republike Srbije, na sednici Šestog vanrednog zasedanja u 2006. godini", sada je 2007. godina. Isto tako, evo pogledajte: "Predlog odluke o prestanku dužnosti nosilaca javnotužilačkih funkcija za pet lica", neću sada da im navodim imena, nema potrebe: "Narodna skupština Republike Srbije, na sednici Šestog vanrednog zasedanja u 2006. godini".
Dalje, evo, sada smo dobili, pre pet minuta, bar ja sam dobio pre pet minuta, Predlog odluke o prestanku sudijske dužnosti za Inić-Drecun Milenu i Buda Evu.
Sada pazite: "Predlog odluke o prestanku sudijske dužnosti", izgleda da oni koji pišu ove predloge odluka ne znaju da u srpskom jeziku postoji sedam padeža, pazite kako glasi dispozitiv ove odluke: " Prestaje sudijska dužnost na lični zahtev, i to 1) Inić-Drecun Milena, sudija Vrhovnog suda Srbije, 11. avgust 2007. godine".
Nigde padeža, nigde roda, nigde konteksta, da čovek koji drži do standarda srpskog jezika može da shvati, u stvari, o čemu se ovde radi.
Dalje, Vrhovni sud Srbije, Veliko personalno veće, potpisala sudija Milena Inić-Drecun, u Beogradu, 28.07.2007. godine, a danas je 23. jul 2007. godine, a zavedeno u pisarnici 28.06.2007. godine, u pisarnici Vrhovnog suda Srbije. Prosto, ovakav galimatijas sa datumima mislim da ni vrhunski pravnici ne mogu da razumeju.
Dame i gospodo narodni poslanici, potpuno je jasno, evo, neću mnogo da dužim i oduzimam dragoceno vreme mojim kolegama iz Poslaničkog kluba SRS-a, da vladajućoj koaliciji nije stalo do reda u pravosuđu, a, na kraju krajeva, to je rekao i sam ministar Petrović kada je rekao da će vladajuća koalicija da predloži zakone koji će od Tužilaštva da naprave samostalan organ, a od pravosuđa nezavisnu instituciju.
To znači da Tužilaštvo u ovom trenutku nije samostalan organ, niti je naše pravosuđe nezavisno.
Gospodine Petroviću, danas je 2007. godina. Vi ste na vlasti punih sedam godina. Mi iz SRS-a vas pitamo, šta ste vi radili sedam godina, zašto niste sproveli sve one reforme u koje ste se kleli?
Vi se služite jednom, bukvalno, političkom mantrom, kao da ste sujeverni. Kada god naiđete na neki problem, kad god ne znate tako nešto da objasnite, vi kažete: "To je u skladu sa evropskim standardima, mi težimo evropskim integracijama".
Pokažite ove odluke koje ste danas dostavili narodnim poslanicima, sa ovom zbrkom u datumima, sa potpuno nejasnom činjenicom da li je neko otišao u penziju pre dve godine ili tek danas treba da ode u penziju, kakav je pravni status akata koje su ti ljudi donosili, šta je sa ljudima koje su ovi tužioci primali u radni odnos, da li su oni na validan način zasnovali radni odnos, šta je sa njihovim platama itd.
Gospodine Petroviću, pokažite ove odluke, koje ste nam danas dostavili, šefu Misije OEBS-a u Srbiji, pokažite američkom ambasadoru, britanskom ambasadoru, pokažite predstavnicima Evropske unije. Ako se oni sa ovim slože, ako oni kažu da je ovo u skladu sa evropskim standardima, onda svaka čast, ali mi u SRS-u smatramo da ovo nema blage veze ne sa evropskim standardima, nego sa osnovnim pravničkim principima i mi za ovo nećemo glasati.

Dame i gospodo narodni poslanici, radikali su od početka svog političkog delovanja, od kraja 19. veka, bili poznati kao borci za razvijenu i snažnu lokalnu samoupravu u Srbiji.
Od vremena Nikole Pašića, Pere Todorovića, Stojana Protića, zalagali smo se i zalažemo se za lokalnu samoupravu koja će biti snažna, razvijena i koja će biti u interesu lokalnog stanovništva.
Mi danas pred sobom imamo Predlog zakona o potvrđivanju Evropske povelje o lokalnoj samoupravi. Kao i svaki međunarodni dokument, tako je i ova Evropska povelja o lokalnoj samoupravi skup određenih načela, odnosno određenih principa na kojima treba da počiva lokalna samouprava u zemljama koje su članice Saveta Evrope, i većina ovih načela, i većina ovih principa nije strana ni SRS.
Naravno, postoje određene odredbe u Evropskoj povelji o lokalnoj samoupravi za koje mi u SRS smatramo da, pre svega, nisu u skladu sa važećim Ustavom Republike Srbije, a onda nisu u skladu ni sa interesima građana koji žive u našim opštinama i gradovima.
Poseban problem koji se konstantno javlja kada je Vlada Srbije predlagač određenih zakona, kao što je i u ovom slučaju, jeste jezik kojim su predlozi zakona pisani. Evo, da krenem redom.
Podsećam gospodina ministra Markovića na član 3. stav 2. Evropske povelje o lokalnoj samoupravi.
Pošto pretpostavljam da poslanici vladajuće koalicije, po svom dobrom običaju, nisu čitali materijal koji im je stigao, ja ću ga pročitati: "Pravo, u smislu pravo na lokalnu samoupravu, vršiće saveti ili skupštine, sastavljene od članova koji su slobodno izabrani tajnim glasanjem, na osnovu neposrednog, ravnopravnog i opšteg prava glasa, koji mogu imati izvršne organe koji su njima odgovorni.
Ovom odredbom se ni na koji način ne otklanja mogućnost skupštine, referenduma ili bilo kog drugog oblika neposrednog učešća, tamo gde su oni statutom dozvoljeni.''
Ministar Marković nam je maločas rekao da smo mi u naše zakone već implementirali odredbe ove evropske povelje i da je naša lokalna samouprava već kompatibilna sa sistemima lokalne samouprave koji postoje u zemljama članicama Saveta Evrope.
Međutim, baš naš Zakon o lokalnoj samoupravi, koji je donet 2002. godine, po ovom pitanju nije kompatibilan sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi.
Ako se sećate, gospodine Markoviću, mi smo i tada upozoravali predlagača zakona o lokalnoj samoupravi da nije dobro rešenje da se skupštini opštine, odnosno skupštini grada daje isti politički legitimitet kao što se daje i predsedniku opštine odnosno gradonačelniku. Ta pojava dovela je do toga da mnoge lokalne samouprave u Srbiji ne mogu normalno da funkcionišu.
U mnogim opštinama uvedene su privremene mere. Lokalne skupštine su raspuštene, a jedan od osnovnih razloga je taj što predsednik opštine nije iz iste političke opcije koja predstavlja većinu u skupštini opštine. I zbog toga što ta dva politička činioca ne mogu da se dogovore, dolazi do blokade rada lokalne samouprave, dolazi do blokade rada javnih preduzeća, čiji je osnivač lokalna samouprava i sledstveno tome Vlada Srbije uvodi privremene mere.
Mi smo vas tada upozoravali da jedini organ koji treba da raspolaže punim demokratskim kapacitetom na nivou lokalne samouprave mora da bude skupština opštine i niko više. Vi ste isti politički legitimitet dali i predsedniku opštine, i baš to je u suprotnosti sa članom 3. stava 2. Evropske povelje o lokalnoj samoupravi. Tu vam jasno kaže da su samo saveti ili skupštine ti koji treba da neposredno proizlaze iz volje građana.
Svi ostali izvršni organi treba da proizlaze iz skupštine, odnosno iz skupštinske većine. Da ste tako postupali 2002. godine, kako vam je i sugerisala Srpska radikalna stranka, mnogi problemi u našim opštinama i našim gradovima bili bi izbegnuti.
U leto 2006. godine, Vlada Srbije je pompezno najavila nešto što verovatno ne postoji ni u jednoj zemlji u okruženju, a to je Nacionalni investicioni plan. Praksa je do sada bila da opštine, odnosno jedinice lokalne samouprave, koje takođe mogu da dobijaju sredstva iz Nacionalnog investicionog plana, podnose projekte Vladi Srbije, odnosno nadležnom ministarstvu, ti projekti moraju da budu detaljni, iscrpni i da se iz tih projekata vidi šta lokalna samouprava želi da radi po određenom pitanju.
Evo, gospodine Markoviću, još jedan demanti vaše izjave da ste vi u vaše propise već ugradili odredbe Evropske povelje o lokalnoj samoupravi.
Član 9. stav 7. Evropske povelje o lokalnoj samoupravi glasi, slušajte dobro, ne znam zašto ovde nije ministar za Nacionalni investicioni plan, ovo se i na njega odnosi: "Subvencije lokalnim organima vlasti neće biti, koliko god je to mogućno, namenjene finansiranju određenih projekata. Provizija od subvencija neće ukloniti osnovno pravo lokalnih organa vlasti da, u okviru svoje nadležnosti, imaju slobodu političkog odlučivanja."
Da ste ovu odredbu poštovali 2006. godine, kada ste usvajali Nacionalni investicioni plan, ništa od tog vašeg Nacionalnog investicionog plana ne bi bilo. Vaš Nacionalni investicioni plan, onako kako ste ga vi zamislili, nije kompatibilan sa odredbama Evropske povelje o lokalnoj samoupravi.
Dalje, član 9. stav 8: "U svrhu pozajmljivanja radi kapitalnog investiranja, lokalni organi vlasti imaće pristup nacionalnom tržištu kapitala u okviru zakonskih mogućnosti". Gospodine ministre, podsećam vas na jednu činjenicu, a to je da je Ustavom Srbije, članom 190, propisano koje su nadležnosti opštine kao jedinice lokalne samouprave. Ni u jednoj odredbi člana 190. ne stoji da opština kao jedinica lokalne samouprave treba da bude subjekt berzanskih dešavanja, odnosno učesnik u berzanskim manipulacijama i transakcijama.
Ukoliko usvojite Predlog zakona o potvrđivanju Evropske povelje, sa članom 9. stav 8, onda vi u stvari kršite Ustav Srbije. Opština u Srbiji nije zamišljena kao neko ko treba da učestvuje u berzanskim transakcijama, da se bavi prodajom i kupovinom kapitala, odnosno hartija od vrednosti, opština u Srbiji je zamišljena sasvim drugačije, kao politička jedinica koja treba da zadovoljava lokalne potrebe lokalnog stanovništva.
Ukoliko otvorite vrata berzi za opštine, odnosno gradove, ukoliko dozvolite da opštine trguju hartijama od vrednosti, da opštine pozajmljuju ili da budu subjekti koji pozajmljuju novac, onda ćete otvoriti vrata brojnim zloupotrebama na nivou lokalne samouprave.
Da vas samo podsetim, već nekoliko godina predstavnici i sadašnje i bivše vladajuće koalicije govore o tzv. lokalnoj imovini. Bez obzira koliko primamljivo zvuči taj pojam, on je u suštini jako opasan, jer otvara vrata brojnim zloupotrebama sa tom imovinom.
Vi polazite od jednog principa koji u praksi nije dokazan, da centralizacija sama po sebi predstavlja nešto loše, a da je decentralizacija uvek nešto što je dobro. Bio je jedan stari mađarski profesor prava, pa kad su ga pitali da li je bolja centralizacija ili decentralizacija, on im je rekao - pa, zavisi ko su u centru, odnosno ko su na lokalu. Ako su u centru pametni ljudi, onda je bolja centralizacija, ako su na lokalu pametni ljudi, onda je bolja decentralizacija.
Postavlja se pitanje šta će biti ako usvojimo Predlog zakona o Evropskoj povelji, sa članom 9. stavom 8, ukoliko opštinu pretvorimo u subjekta berzanskih transakcija, šta će biti sa interesima građana u toj opštini, da li će biti zloupotreba sa opštinskim budžetom, da li će novac odnosno sredstva koja su budžetom opredeljena za određene namene biti zloupotrebljavan, da li će biti plasiran na tržištu kapitala, ko će to da kontroliše itd.
Otvarate Pandorinu kutiju, otvarate mogućnost širokih manipulacija i zloupotreba sa budžetima lokalnih samouprava, koje već sada postoje. Ako ovo usvojite, onda praktično nema više granica i nema više načina ko će da kontroliše kako se troše sredstva lokalnih samouprava.
Vi ste sada pročitali našu izjavu koju ćemo mi dati pred Savetom Evrope vezano za član 12. Evropske povelje o lokalnoj samoupravi. Međutim, gospodine ministre, podsećam vas na činjenicu da Republika Srbija trenutno vodi borbu za očuvanje svog teritorijalnog integriteta i za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije.
Ovo je idealna šansa da pred Savetom Evrope potvrdimo svoju spremnost da teritorijalni integritet Srbije branimo po svaku cenu, a sama Evropska povelja o lokalnoj samoupravi nam ide naruku.
Član 16. stav 1. glasi ovako: "Svaka država može u vreme potpisivanja ili prilikom deponovanja instrumenata ratifikacije, pristupanja ili prihvatanja da specificira teritoriju ili teritorije na koje se ova povelja odnosi".
Ovo je idealna šansa da kažemo Savetu Evrope još jedanput, i svim državama članicama Saveta Evrope i Evropskoj uniji da je Republika Srbija čvrsto opredeljena da brani svoj teritorijalni integritet i da brani očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije.
Mi u Srpskoj radikalnoj stranci smatramo da ovu izjavu, koju će Republika Srbija dati pred Savetom Evrope, obavezno treba dopuniti jednom konstatacijom da će se odredbe Evropske povelje o lokalnoj samoupravi primenjivati na celokupnoj teritoriji Republike Srbije, uključujući teritoriju Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija.
Što se tiče jezika kojim je pisan Predlog zakona o potvrđivanju Evropske povelje o lokalnoj samoupravi, on je loš. Svako ko se bavi prevođenjem stranih tekstova na sopstveni jezik zna da postoji jedno školsko pravilo: bitno je pogoditi suštinu teksta koji se prevodi, ali ne sme se doslovno i bukvalno preuzimati terminologija iz stranog teksta.
Navešću vam sada čitav niz primera gde se vidi da termini koji se koriste u Predlogu zakona o potvrđivanju Evropske povelje o lokalnoj samoupravi nikakve veze nemaju ni sa Ustavom Srbije, ni sa Zakonom o lokalnoj samoupravi, niti sa duhom i tradicijom srpskog jezika.
U više članova Predloga ovog zakona imate jednu sintagmu koja, ne znam da li je neko koristi u Srbiji, kaže - u okviru zakonskih ograničenja. Mi u Srbiji to kažemo mnogo jednostavnije i mnogo lepše - u granicama zakona, a ne u okvirima zakonskih ograničenja. Takvu istu formulaciju imate u članu 4. stav 2.
Dalje, vi ste, ministre, ne znam da li znate punu svoju titulu, ne ministar za državnu administraciju, a ne znate očigledno, nego ste ministar za državnu upravu. Ne znam čemu onda u Predlogu zakona o potvrđivanju Evropske povelje umesto da koristite ustavnu reč - državna uprava, vi koristite reč - administracija.
Možda vama ovo izgleda kao cepidlačenje, kao neko pravničko sitničarenje, ali je jako bitno da svaki zakon koji se donosi u ovoj skupštini, pa i zakoni kojima se potvrđuju međunarodni ugovori, bude po svojoj terminologiji usklađen sa Ustavom Srbije.
U SAD i Velikoj Britaniji koristi se termin - administracija. Taj isti termin koristi se i u većini romanskih jezika, francuskom, talijanskom itd, ali u srpskom jeziku koristi se reč - uprava ili punim nazivom državna uprava, i vi ste, ministre, ministar za državnu upravu, a ne za državnu administraciju. Ne znam šta će vam onda reči kao što su - administrativni nadzor, kad Ustav Srbije, kad Zakon o državnoj upravi, kad Zakon o lokalnoj samoupravi koriste terminologiju - nadzor nad radom lokalne samouprave.
Taj nadzor sprovodi nadležno ministarstvo koje se, ponavljam još jedanput, naziva - Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Nije isto administracija i uprava. Pod administracijom se podrazumeva onaj profesionalni činovnički, službenički deo državnog aparata, koji se ne menja. Kada se kaže - državna uprava, onda se misli na vrh te državne piramide, misli se na ministre, misli se na državne sekretare.
Dalje, na momente prevod sa engleskog jezika je bukvalno takav da čovek ne može da se snađe, ali može samo da naslućuje šta je onaj koji je to prevodio hteo da kaže. Evo, gospodine ministre, pokušajte vi da razumete odredbu člana 9. stav 5. Evropske povelje o lokalnoj samoupravi.
Naravno, mi u SRS znamo šta je smisao ove odredbe, možemo da dokučimo njen cilj, ali običan čovek koji ovo bude čitao teško da će moći da se snađe.
Taj stav 5. člana 9. glasi ovako: "Zaštita finansijski slabijih lokalnih organa vlasti zahteva", sad pazite formulaciju "instituciju finansijskog izjednačavanja procedura ili slične mere koje treba da koriguju efekte nejednake raspodele potencijalnih izvora finansiranja i finansijskog tereta kome treba da pruže podršku".
Ako uspete da ponovite ovu rečenicu, a da ne gledate u tekst - svaka vam čast. ''Takve procedure ili mere neće umanjiti slobodu odlučivanja lokalnih organa vlasti koju oni imaju u okviru sopstvenih sfera odgovornosti.''
Dalje, u članu 10. stav 1. koristite jednu reč koja nema nikakve veze sa postojećim zakonskim propisima.
Lokalni organi vlasti imaju pravo da u vršenju svojih dužnosti sarađuju i u okviru zakona stvaraju, pazite termin, "konzorcijume sa drugim lokalnim organima vlasti u cilju ostvarenja zadataka od zajedničkog interesa". Vi ste, gospodine ministre, diplomirani pravnik, učili ste Rimsko pravo na prvoj godini pravnog fakulteta i vi znate da je konzorcijum u stvari prvobitni oblik rimske porodice.
Kasnije reč konzorcijum koristi se pre svega u privredno-pravnoj terminologiji da označi određene oblike udruživanja banaka i drugih privrednih subjekata, ali reči konzorcijum nema mesta kada je reč o lokalnoj samoupravi, kada mi imamo u srpskom jeziku naš domaći termin, a to je zajednica ili udruženje.
Onda vi ne ostajete verni ni sopstvenoj terminologiji. U članu 10. stav 1. kažete - konzorcijum lokalnih organa vlasti, a u stavu 2. istog člana kažete - asocijacija. Opredelite se za jednu terminologiju. Osnovno je pravilo u nomotehnici, u pisanju zakona, da se koristi ujednačena terminologija od početka do kraja, a ne u jednom članu koristite reč konzorcijum a odmah u drugom stavu koristite reč asocijacija, pri čemu ni konzorcijum ni asocijacija nisu srpske reči, a imate u srpskom jeziku obilje domaćih termina koji označavaju isti pojam.
Na kraju, gospodine ministre, vi izgleda mislite da obrazloženje nije sastavni deo predloga zakona, bilo kog zakona, pa i zakona o potvrđivanju Evropske povelje, i očigledno da vi ta obrazloženja pišete po inerciji, mehanički, to vam verovatno pišu vaši službenici u Ministarstvu, vi to verovatno i ne čitate, ili ako čitate preletite preko nekih bitnih delova.
Mi u SRS čitamo sve, onoliko koliko nam vreme dozvoli, od početka do kraja, i obraćamo pažnju na svaku reč. Da li se tako isto postupa i u strankama vladajuće koalicije ne znam, ali vam skrećem pažnju na jednu formulaciju koja je smešna. Da takvu formulaciju upotrebi učenik osnovne škole verovatno bi dobio slabu ocenu.
Stav 2. obrazloženja Predloga zakona o potvrđivanju Evropske povelje - razlozi za donošenje zakona, pa između ostalog poslednja rečenica glasi ovako: "Stoga, Republika Srbija je obavezna da informiše Savet Evrope o svim relevantnim informacijama u vezi sa zakonskim odredbama i drugim merama koje preduzima u svrhu usklađivanja sa odredbama ove povelje.''
Dakle, Republika Srbije se obavezuje ovim zakonom da informiše Savet Evrope o relevantnim informacijama. Takve odredbe su smešne. Mi iz SRS vam skrećemo pažnju, po ne znam koji put, vodite računa o terminologiji i o jeziku kojim pišete predloge zakona i drugih akata koje dostavljate narodnim poslanicima u Narodnoj skupštini.
Te predloge zakona neko čita. Sutra će ih možda čitati obični građani. Sutra će ih možda čitati studenti, možda ovo dođe i u sredstva javnog informisanja. Smejaće nam se svet ukoliko budemo koristili ovakvu terminologiju kakvu vi sada koristite.
Skrećemo vam pažnju ponovo, pošto se u dnevnom redu nalaze i predlozi nekih drugih zakona kojima treba potvrditi međunarodne ugovore, vodite računa da kada prevodite strane tekstove prevodite suštinu, a ne doslovno i bukvalno da preuzimate stranu terminologiju, koja nema blage veze ni sa srpskim jezikom, ni sa našom ustavnom i zakonskom terminologijom.
I vodite računa jako dobro kako obrazlažete predloge zakona. Ne možete vi samo formalno da ispunite poslovničku obavezu i da kažete - znate, mi smo dali jedan zakon u skupštinsku proceduru, koji ima obrazloženje. To obrazloženje je smešno. Ako se vi budete pred Savetom Evrope pojavljivali sa ovakvim predlozima zakona, ništa neće biti od te vaše tobožnje težnje da se uključite u evropske asocijacije, u evropske integracije, NATO pakt, EU itd. Bićete smešni.
Ali, nas u SRS baš briga što ćete vi biti smešni. Biće sramota za Narodnu skupštinu i za državu Srbiju ukoliko se ovakvi zakoni budu usvajali u Skupštini Srbije. Zato vam skrećemo pažnju, vodite računa i o ustavnim, i o pravnim i o jezičkim stranama svakog predloga akta koji dostavljate Narodnoj skupštini Republike Srbije.