Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se na osnovu člana 226. Poslovnika Narodne skupštine i tražim nekoliko obaveštenja od gospodina ministra Dušana Petrovića, kako bih mogao na odgovarajući način da vršim funkciju narodnog poslanika.
Vezano za član 86. Predloga zakona o Ustavnom sudu, gospodi iz Demokratske strane je nešto jako smešno, ustavna žalba po pravilo ne sprečava primenu pojedinačnog akta ili radnje protiv koga je izjavljena. Podsećam gospodina ministra Dušana Petrovića da je osnovno pravilo u svim procesnim zakonima da svaka žalba ima tzv. suspenzivno dejstvo i da ulaganje žalbe odlaže izvršenje akta protiv koga je žalba izjavljena.
Nije mi jasno zašto to procesno pravilo, koje važi i u Zakonu o parničnom postupku, krivičnom postupku i opštem upravnom postupku itd., niste ugradili u zakon o Ustavnom sudu, pošto je i ustavna žalba kao i svaka druga žalba, i kao što je Ustavni sud takođe sud. Kada građanin izjavi ustavnu žalbu, gospodine ministre, onda možemo da pretpostavimo da je reč o jednoj izuzetno delikatnoj pravnoj situaciji i da i te kako postoji potreba da žalba koja je izjavljena protiv nekog akta, ustavna žalba, mora da ima suspenzivno dejstvo.
Imam još nekoliko pitanja. Vezano za član 106, kada Ustavni sud utvrdi da nadležni organ nije doneo opšti akt za izvršavanje odredaba Ustava, zakona ili drugog opšteg akta, a bio je dužan da takav opšti akt donese, obavestiće o tome Narodnu skupštinu.
Sada se postavlja jedno logično pitanje, a šta će biti kada Narodna skupština ne donese zakone, odnosno druge akte na koje je obavezna po Ustavu? Narodni poslanici, gospodine ministre, iz SRS su vam u proteklih nekoliko meseci u velikom broju slučajeva ukazivali na to da je povređen Ustavni zakon i da Narodna skupština, odnosno predsednik Narodne skupštine nije poštovao rokove iz Ustavnog zakona i da nije stavio na dnevni red Narodne skupštine predloge zakona na koje je bio obavezan po Ustavnom zakonu.
Onda se postavlja logično pitanje - šta će biti kad je Narodna skupština taj organ koji krši Ustav, odnosno Ustavni zakon, i kada ne donese one akte koje je neophodno doneti po Ustavnom zakonu. Vi, gospodine ministre, takvu odredbu u Predlogu zakona o Ustavnom sudu niste predvideli, a morali ste da predvidite, jer imate predsednika Narodne skupštine, odnosno skupštinsku većinu koja je očigledno neodgovorna i ne vodi računa o rokovima iz Ustavnog zakona.
Izvinjavam se, samo još jedna rečenica. Razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku: predlaže se da se zakon usvoji po hitnom postupku zbog rokova predviđenih članom 9. Ustavnog zakona; usvajanjem zakona po hitnom postupku stvoriće se svi neophodni uslovi za konstituisanje i početak rada Ustavnog suda.
Narodna skupština je, gospodine ministre, ovaj zakon morala da usvoji mnogo ranije. Ako se ne varam, ovo je Treća sednica Drugog redovnog zasedanja, a ovo je trebalo da bude usvojeno u toku Druge sednice posle izbora Vlade i ova je odredba u obrazloženju, da je neophodno da se zakon usvoji po hitnom postupku, smešna, jer je Narodna skupština, krivicom predsednika Narodne skupštine i skupštinske većina, prekršila, odnosno pregazila sve razumne rokove za donošenje ovog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, prošli put sam se javio i sada se javljam na osnovu čl. 225. i 226. Poslovnika Narodne skupštine.
Gospodine Albijaniću, nisam postavio poslaničko pitanje. Iskoristio sam pravo iz Poslovnika da budem obavešten od strane gospodina ministra Dušana Petrovića o pitanjima koja su neophodna za vršenje funkcije narodnog poslanika. U funkciju narodnog poslanika, između ostalog, spada i glasanje o predlogu zakona.
Tražio sam da me gospodin ministar obavesti o nekim mojim nedoumicama vezanim za Predlog zakona, pa ako me ubedi, moguće da ću glasati za Predlog zakona o Ustavnom sudu.
Prema tome, nisam vršio nikakvu opstrukciju rada Narodne skupštine. Jednostavno sam pokušao da iskoristim svoje pravo, da dobijem obaveštenje od gospodina ministra, kako bih mogao u danu za glasanje da donesem pravu odluku.
Što se tiče ovoga što je rekao gospodin Žarko Obradović, moram da kažem, gospodine Obradoviću, niste u pravu. Ako ste juče, kao što je cela Srbija gledala uvodnu reč dr Vojislava Šešelja u postupku pred Haškim tribunalom, mogli da čujete, srpski narod je u Drugom svetskom ratu imao dva antifašistička pokreta, partizanski, odnosno komunistički i ravnogorski. A partizanski pokret je pobedio samo zato što su zapadni saveznici izdali srpske nacionaliste i podržali partizane zbog trgovine sa Staljinom.

Dame i gospodo narodni poslanici, Narodna skupština Republike Srbije je rekla svoju reč o tome ko su bili antifašisti u Srbiji. Narodna skupština je potvrdila da su antifašisti bili i partizani, ali da su bili i četnici, odnosno pripadnici ravnogorskog pokreta.
Ne znam, gospodine Obradoviću, o kakvoj istoriji vi govorite, ako su istorija filmovi Veljka Bulajića, onda mislim da niste u pravu. Istorija je potvrdila, gospodine Obradoviću, da je četnička puška protiv Nemaca u Srbiji opalila pre partizanske i da je tadašnji pukovnik Draža Mihailović došao na Ravnu Goru u maju 1941. godine, kada je vođa komunističkog pokreta Josip Broz Tito sedeo u Pavelićevom Zagrebu.
Vođa francuskog pokreta otpora Šarl de Gol je 1943. godine odlikovao generala Dražu Mihailovića ordenom "Ratnog krsta", a u julu 1943. godine, kada su po vama četnici već prešli na stranu Nemaca, nemački komandant Srbije objavljuje poternicu za glavom generala Draže Mihailovića. To je prava istina.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam da li gospoda iz Demokratske stranke drže do neke svoje političke tradicije. Ako drže, podsetio bih na reči nekadašnjeg vođe Demokratske stranke Milana Grola, koje su upućene 1945. godine u tadašnjoj skupštini Federativne Narodne Republike Jugoslavije.
Kaže - zašto vi komunisti stalno pričate jedno te isto, kažite jedanput to što imate i nemojte više da se javljate za reč. Otprilike po istoj metodologiji vi postupate. Kada nemate šta da kažete, onda Evropska unija, ljudska prava, evropski i svetski standardi itd. Poslanici SRS dokazali su vam i dokazaće vam i kada bude rasprava po amandmanima da je ovaj predlog zakona o Ustavnom sudu daleko od bilo kakvih kvalitetnih pravnih standarda.
Da krenemo redom. Prvo, gospodine ministre, mogli ste da primetite da narodni poslanici SRS kada diskutuju o predlozima zakona vode računa o dve stvari. S jedne strane o materijalno-pravnom kvalitetu predloga zakona, a sa druge strane o jezičkim kvalitetima.
Evo već u članu 1. Predloga zakona mi se susrećemo sa jednom formulacijom koja odstupa od redovne zakonodavne tehnike. "Uređenje Ustavnog suda, postupak pred Ustavnim sudom i pravno dejstvo odluka Ustavnog suda uređuju se ovim zakonom". Ovde, gospodine ministre, treba jedna inverzija, pa bi član 1. trebalo da glasi otprilike ovako - ovim zakonom uređuje se uređenje Ustavnog suda, postupak pred Ustavnim sudom i pravno dejstvo odluka Ustavnog suda.
Ako vam se čini da baš stilski nije lepo da se kaže - ovim zakonom uređuje se uređenje, možda ste mogli da upotrebite sinonim, pa da kažete - ovim zakonom uređuje se organizacija Ustavnog suda, postupak pred Ustavnim sudom i pravno dejstvo odluka Ustavnog suda.
Dalje, u članu 4. kažete da svako lice može zahtevati da mu se omogući uvid u spise predmeta i da mu se dozvoli prepis spisa, u skladu sa zakonom koji uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Smatramo da ovakva formulacija nije potrebna i da treba primeniti analogiju iz parničnog postupka, da svako može da traži prepis spisa, odnosno da mu se omogući uvid u spise, bez nekih posebnih uslova koji su propisani Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Član 4. stav 2. problematičan je zbog toga što praktično omogućava Ustavnom sudu da, na jednoj vrlo širokoj osnovi, odbije zahtev za uvid u spise predmeta i da dozvoli prepis spisa, jer kaže se - uvid u spise predmeta i prepis spisa neće se dozvoliti ako postoje razlozi za isključenje javnosti, i u drugim slučajevima u skladu sa zakonom.
Nisam pročitao u daljem tekstu Predloga zakona da se ovo pitanje reguliše, što znači da Ustavni sud, odnosno sudije Ustavnog suda mogu slobodno da tumače da li će dozvoliti uvid u spise predmeta ili ne. Mislimo da takvo rešenje drastično dovodi u pitanje prava građana, a pre svega učesnika u ustavno-sudskom postupku.
Dalje, član 5. stav 2 - Službena upotreba drugih jezika i pisama u postupku pred Ustavnim sudom vrši se u skladu sa zakonom koji uređuje upotrebu tih jezika i pisama. Gospodine ministre, ne postoji u pravnom sistemu Republike Srbije zakon koji uređuje upotrebu nemačkog jezika, španskog jezika, japanskog jezika ili kineskog jezika. Postoji Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma i taj zakon propisuje da je u redovnoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo, a da se ostali jezici i pisma mogu koristiti u skladu sa tim zakonom.
Dakle, zakon se zove Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma; ne piše, gospodo, ne znam zašto se smejete. Piše - zakon koji uređuje upotrebu tih jezika i pisama. Zakon se zove Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, a u službenoj upotrebi je srpski jezik.
Član 8, ovo je zaista jedna odredba koja zaslužuje posebnu pažnju. O njoj je govorio gospodin Vladan Batić i mislim da se neće ljutiti ako dam neko svoje tumačenje ovog rešenja. "O pitanjima postupka pred Ustavnim sudom koja nisu uređena ovim zakonom shodno se primenjuju odredbe odgovarajućih procesnih zakona".
Gospodo pravnici iz Demokratske stranke, sigurno znate da u pravnom sistemu Republike Srbije postoji čitav niz procesnih zakona. Recimo, postoji Zakon o parničnom postupku, postoji Zakon o krivičnom postupku, postoji Zakon o opštem upravnom postupku, postoji Zakon o prekršajima i sve su to procesni zakoni, ali rešenja iz tih zakona nisu ista, nisu iste procesne situacije i onda se postavlja pitanje koji od tih procesnih zakona će sudije Ustavnog suda da upotrebe, odnosno da primene ako zakonom o Ustavnom sudu neka procesna pitanja nisu regulisana. Ovakvo rešenje je krajnje problematično, mislim da je amatersko i da prosto ne postoji nijedan pravnik iz vladajuće koalicije koji ovo rešenje može da odbrani.
"O pitanjima postupka koja nisu uređena ovim zakonom ili odredbama procesnih zakona, Ustavni sud će odlučiti u svakom konkretnom slučaju". Šta to znači? To znači da Ustavni sud poprima obrise Haškog tribunala. Tamo Haški tribunal sam sebi propisuje pravila postupka. Otprilike tako isto vi postupate.
Znači, ako je zakon o Ustavnom sudu nepotpun, a jeste, ako niste na precizan način propisali koji drugi procesni zakon će da se upotrebi, onda će lepo sudije Ustavnog suda da preuzmu ulogu zakonodavca i da sami propišu pravila postupka. To, gospodine ministre, ne postoji ni u jednoj demokratskoj državi. Postoji jedino u Haškom tribunalu, ali Haški tribunal nije baš neki primer za ugled.
Onda opet jedna formulacija, član 9: "Ustavni sud donosi opšte i pojedinačne akte većinom glasova svih sudija, izuzev u slučaju propisanim ovim zakonom". Zar nije, gospodine ministre, lepše da se kaže - Ustavni sud odlučuje većinom glasova svih sudija, izuzev u slučaju propisanim ovim zakonom. Ustavni sud odlučuje i kada donosi opšte i kada donosi pojedinačne akte.
Onda član 10 - Ustavni sud je državni organ; nijedan državni organ nema svojstvo pravnog lica. Dakle, nijedan državni organ ne može da ima nikakva prava i obaveze u smislu svojine, a vi kažete - Ustavni sud ima poslovnik o radu Ustavnog suda, kojim se bliže propisuje organizacija, način i javnost rada i postupak pred Ustavnim sudom.
Vrlo traljava i nepismena konstrukcija, umesto da se kaže - organizacija, način i javnost rada Ustavnog suda bliže se propisuje Poslovnikom o radu Ustavnog suda - a ne kako vi kažete - Ustavni sud ima poslovnik. Kako Ustavni sud može da ima bilo šta?
Član 13. stav 2 (Zaista ima mnogo slabosti u ovom predlogu zakona, pa se izvinjavam ako malo odužim sa vremenom.): ''Ako narodna skupština ne donese odluku o zahtevu iz stava 1. ovog člana u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, sudiji Ustavnog suda dužnost prestaje po sili zakona istekom tog roka.'' Ovo - po sili zakona - nema potrebe da se piše, jer je već samim zakonom to regulisano. Dakle, mi sad govorimo o zakonu. Zašto dva puta naglašavati da je reč o sili zakona. Ako piše u zakonu, podrazumeva se da je reč o sili zakona.
Član 16 - Sudija Ustavnog suda ne može vršiti drugu javnu ili profesionalnu funkciju, niti posao, izuzev profesure na pravnom fakultetu u Republici Srbiji. To da je reč o profesuri, to piše u Ustavu Republike Srbije, ali mi nije jasno zašto pojam profesure vrlo usko tumačite, pa kažete u članu 16. stav 4 - profesurom na pravnom fakultetu u smislu ovog zakona smatra se obavljanje nastave na fakultetu u zvanju redovnog ili vanrednog profesora.
Zašto jedan docent ne bi mogao da bude sudija Ustavnog suda? Ne vidim nikakav razlog. Da vas podsetim, gospodine ministre, da je gospodin Oliver Dulić nama predložio kao jednog od kandidata za sudiju Ustavnog suda jednog gospodina koji nije ni redovni ni vanredni profesor ni docent, nego je saradnik na pravnom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, inače, čovek, neću da ulazim u njegove kvalitete, niti je docent, niti je vanredni, niti je redovni profesor.
Član 20. stav 3 - Ako je sudija Ustavnog suda, kome je prestala dužnost, bio sa teritorije Autonomne Pokrajine, kandidati za izbor, odnosno imenovanje, moraju biti sa teritorije Autonomne Pokrajine. Ovo, gospodine ministre, nije ništa drugo nego jedno veštačko rešenje kojim se nameće teritorijalna diskriminacija. Nije bitno da li je čovek kvalitetan, da li se razume u pravo, da li će biti nepristrasan, nego mora biti sa teritorije AP, a u njegove druge kvaliteta i predispozicije niko ne sme da se meša.
Gospodine ministre, zaista vam dajem jednu dobronamernu sugestiju da obratite pažnju na jezičku stranu ovog predloga zakona. Član 25. - Ustavni sud ima zamenika predsednika. Kako Ustavni sud može da ima zamenika predsednika? Predsednik može da ima svog zamenika, a ne Ustavni sud da ima zamenika predsednika. Ustavni sud, gospodine ministre, nema pravni subjektivitet, kao ni svaki drugi državni organ i ne može da poseduje bilo šta, a pogotovo ne živog čoveka.
Član 26. stav 2 - Sekretar rukovodi stručnom službom Ustavnog suda i za svoj rad je odgovoran Ustavnom sudu. Ne - Ustavnom sudu. Mora da piše - predsedniku Ustavnog suda.
Član 26. stav 3 - Sekretar Ustavnog suda može imati zamenika. Gospodine ministre, govorimo o jednom imperativnom propisu, o propisu iz oblasti javnog prava. Tu ne može biti formulacija - može, a ne mora. Nego, sekretar ima zamenika ili ga nema, a ne da ostavljate na slobodnu procenu sekretaru da li će imati zamenika ili ne, pa ako nađe odgovarajućeg čoveka iz DS, hajde da imamo zamenika; ako takvog nema, neće imati zamenika.
Član 29, vezano za učesnike u postupku, do te mere je loše napisan, do te mere se ne zna ko je stranka u postupku, ko je neko drugi učesnik u postupku, ko je inicijator, ko je predlagač, da prosto zbog nedostatka vremena ovo neću komentarisati. Podneli smo odgovarajuće amandmane, tako da ćemo u raspravi o amandmanima obrazložiti zašto je naše rešenje bolje od predloženog.
Član 36 - Ustavni sud odbaciće predlog, inicijativu, ustavnu žalbu, zahtev, odnosno drugi akt kojim se pokreće postupak. Onda nabrajate četiri slučaja kada se odbacuje predlog, inicijativa, ustavna žalba, odnosno drugi akt. Gospodine ministre, ovoj listi razloga morate da dodate još jedan razlog, a to je da će Ustavni sud da odbaci predlog, inicijativu, ustavnu žalbu, zahtev, odnosno drugi akt ako nije podnet od strane ovlašćenog subjekta.
To je koncepcija, to je rešenje koje važi u svim procesnim zakonima, i u parničnom postupku, i u krivičnom postupku i u upravnom postupku. Ako neko podnese akt, a nije nadležan za podnošenje tog akta, organ se uopšte ne upušta u meritorno odlučivanje, nego odbacuje taj akt, pa bi, prema tome, ovo rešenje po analogiji moralo da sadrži predlog zakona o ustavnom sudu.
Evo jedan primer jezičke nekorektnosti. Član 37. kaže - Ustavni sud održava javnu raspravu - pa onda ide zapeta - u postupku ocenjivanja ustavnosti ili zakonitosti. Ovu zapetu treba brisati. Kaže - Ustavni sud može odlučiti da se ne održi javna rasprava ako je o istoj stvari već odlučivao, a nisu dati novi razlozi za drugačije odlučivanje o toj stvari.
Gospodine ministre, ovo je opet loše. Ako je ustavni sud već odlučivao o nekoj stvari, onda se primenjuje procesno načelo koje važi u svim procesnim zakonima - ne bis in idem, ne dva puta o istoj stvari. Prema tome, ovde se mora napisati, u članu 37, da se mora odbaciti predlog, inicijativa, odnosno drugi akt, ako je o tom aktu ustavni sud već odlučivao.
A ne kako vi kažete - odbacuje se ako nisu dati novi razlozi. Nema veze da li su dati novi razlozi ili ne. Procesno načelo je da se ne može dva puta odlučivati o istoj stvari i tu je kraj, bez obzira na davanje ili nedavanje novih razloga. Vi sad uvodite neke novine u procesnim normama koje postoje još od Rimskog prava.
Član 42 - Ustavni sud može, radi razjašnjenja stvari u predmetu, održavati i druge sednice, u skladu sa Poslovnikom. E sad vidite - Ustavni sud odlučuje o pitanjima koja su njegovoj nadležnosti. Koje god pitanje da se postavi, Ustavni sud odlučuje na sednici. Pitam vas sad, gospodine ministre, koja je to druga sednica ako nije sednice na kojoj se odlučuje o pitanjima koja su u nadležnosti Ustavnog suda. Nije mi jasna ta koncepcija prve, druge, treće, pete ili neke druge sednice.
Član 45. stav 1. tačka 7) - Ustavni sud odlukom odlučuje o izbornim sporovima za koje zakonom nije određena nadležnost sudova. Juče sam pokušavao da objasnim gospodinu Bošku Ristiću da je i Ustavni sud - sud i da opet pripada sudskoj grani vlasti.
Gospodine ministre, Boško Ristić možda ne razume, ali mislim da ste vi bolji pravnik. Od Monteskijea važi teorija da postoje tri grane vlasti - zakonodavna, izvršna i sudska. Ako Ustavni sud ne pripada sudskoj vlasti, onda vas pitam - kojoj drugoj grani vlasti pripada? Zakonodavstvu ne pripada, možda po vama pripada Vladi, možda biste hteli da to tako bude, ali suštinski ne pripada, pripada sudskoj vlasti. Zato ovde treba da stoji - Ustavni sud odlukom odlučuje o izbornim sporovima za koje zakonom nije određena nadležnost drugih sudova.
Član 49 - Odluke Ustavnog suda, izuzev odluke po ustavnoj žalbi, objavljuju se u Službenom glasniku Republike Srbije. Gospodine ministre, odluka o ustavnoj žalbi mora obavezno da se objavi u Službenom glasniku Republike Srbije.
Ne podnosi se ustavna žalba tek tako. Radi se o jednoj vrlo delikatnoj pravnoj stvari, da ne postoji drugi pravni mehanizam da se zaštite elementarna ljudska prava i slobode. Odluka Ustavnog suda po ustavnoj žalbi ima dalekosežan značaj, ima karakter presedana i jedne odluke koja može da modelira buduću sudsku, odnosno zakonodavnu praksu. Zato je jako bitno da se odluke po ustavnim žalbama i te kako moraju objaviti u Službenom glasniku Republike Srbije.
Član 57 - Ustavni sud će obustaviti postupak kad je u toku postupka opšti akt usaglašen sa Ustavom. Gospodine ministre, ovde se postavlja sledeće pitanje - ko će da procenjuje da li je opšti akt usaglašen sa Ustavom? To može da radi samo Ustavni sud. Kako Ustavni sud to da radi kad ste vi propisali imperativnu normu da on obustavlja postupak? Tamo nekom drugom državnom organu će biti ostavljena sloboda da procenjuje da li je on svoj opšti akt usaglasio sa Ustavom ili ne.
Član 58. stav 2 – Odredbe potvrđenog međunarodnog ugovora za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti sa Ustavom prestaju da važe na način predviđen tim međunarodnim ugovorom i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava. Logično je pitanje, a šta ako potvrđeni međunarodni ugovor uopšte ne sadrži pravila o tome šta se dešava sa odlukom Ustavnog suda kada takav akt nije u saglasnosti sa Ustavom, odnosno na koji način on prestaje da važi.
Ovde bi trebalo da važi isto načelo kao i iz člana 58. stav 1, a to je da potvrđeni međunarodni ugovor prestaje da važi ako nije u saglasnosti sa Ustavom danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u Službenom glasniku Republike Srbije.
Nema prenosa. Evo završavam.
Gospodine ministre, vi kažete da ustavna žalba nije postojala u našem pravnom sistemu. Postojala je, gospodine ministre, Ustavom Savezne Republike Jugoslavije iz 1992. godine, a koliko znam Republika Srbija je pravni sledbenik i Savezne Republike Jugoslavije i državne zajednice Srbija i Crna Gora, a i Ustavna povelja iz 2003. godine propisivala je mogućnost podnošenja ustavne žalbe. Kažu mi kolege da nema prenosa, zbog naše prakse mi ćemo prekinuti izlaganje i nastavićemo sutra.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Duliću, nemate potrebe da se ljutite zbog mog javljanja po Poslovniku, jer ću samo kratko. U pravu postoji više načina tumačenja pravnih normi - postoji jezičko tumačenje, postoji ciljno tumačenje, postoje neke druge vrste tumačenja, postoji i logičko tumačenje.
Ako član 172. stav 3. kaže da Narodna skupština utvrđuje predlog liste kandidata za izbor sudija Ustavnog suda, pa onda, ako vama nije jasno koja je tehnologija da se dođe do te liste kandidata, možda ste mogli da razmišljate na ovakav način.
Narodnu skupštinu RS sačinjava 250 poslanika. Ti poslanici su organizovani u neke poslaničke grupe ili klubove, pa možda vam je moglo pasti na pamet da konsultujete predsednike poslaničkih klubova oko kandidata za sudije Ustavnog suda. Ne ulazim u to da li ste vi imali nameru, možda zaista niste imali nameru. Nekad se zlo desi i bez namere.
Ali, vi ste suštinski uradili ono što je rekla gospođa Vjerica Radeta, vi ste zaista izvršili državni udar, vi ste za sebe prisvojili više vlasti nego što vam to Ustav daje i nego što vam to Poslovnik Narodne skupštine daje. Ovo što ste vi sada kazali - zakazaćemo sednicu Odbora za ustavna pitanja u 16.00 sati - šta to znači? Da li to znači da vi odustajete od kandidata koje ste sada predložili, jer u protivnom vi izvrgavate Narodnu skupštinu ruglu. Ovde se ne biraju članovi nekog udruženja ribolovaca, nego se biraju sudije Ustavnog suda Srbije.
Dobili smo jedan papir iz koga se vidi samo ime i prezime kandidata, ne vidi se biografija, ne vidi se šta je to što te ljude preporučuje da budu sudije Ustavnog suda.
Evo, gospodin Dragan Todorović može da mi pomogne. Meni ova situacija liči na situaciju od 8. oktobra iz Skupštine grada Beograda, kada je samo jedan blok u Skupštini imao pravo da predloži kandidata i niko drugi. Sada vi potpuno zaobilazite poslaničke grupe, zapravo, pre svega zaobilazite poslaničke grupe opozicionih partija i onda se vi izjednačava sa Narodnom skupštinom. Ustav kaže da Narodna skupština utvrđuje listu kandidata, a mi dobijamo papir koji je potpisao gospodin Oliver Dulić, ne konsultujući apsolutno nijednu poslaničku grupu, osim možda poslaničke klubove vladajućih partija.
Mislim da, gospodine Duliću, zaista nije korektan način na koji pokušavate da obmanete Narodnu skupštinu RS, predlažući na neustavan i protivposlovnički način kandidate za sudije Ustavnog suda.
Na kraju, izvinjavam se, reći ću nekoliko rečenica, jer moram da se osvrnem na izlaganje gospodina Boška Ristića. On uvek ima zaista inventivna tumačenja Ustava i Poslovnika.
Prosto ne mogu da shvatim njegovu konstataciju da Ustavni sud nije sud i da on ne pripada sudskom sistemu Republike Srbije. Onda se postavlja drugo pitanje - zašto se ta institucija zove sudskom institucijom, zašto se ne zove nekako drugačije. Prosto ne vidim onda u koju kategoriju državnih organa ustavni sud spada ako nije sud - da li spada u upravu, da li spada u zakonodavstvo, da li spada u ministarstva. Šta je Ustavni sud, ako nije sud? Znači, gospodine Duliću, evo da završim.
Konsultujte poslaničke klubove prilikom utvrđivanja liste kandidata. Obavezno ste morali da sazovete sednicu Odbora za ustavna pitanja, a ne tek sada kada su vas poslanici SRS na to naterali.
Pokušajte da sistem biranja kandidata za sudije Ustavnog suda Srbije uozbiljite i da tome date onaj značaj koji Ustavni sud Srbije ima u pravnom sistemu Republike Srbije.

Gospodine Duliću, zamolio bih vas za nekoliko sekundi iskrenosti. Kažite mi, odnosno objasnite narodnim poslanicima u Skupštini Srbije: ko je predložio kandidate koji su se našli na vašoj listi, da li su to vaši lični kandidati, vas kao Olivera Dulića, da li su to kandidati vladajuće koalicije?
Ako su to kandidati vladajuće koalicije, onda ono što ste vi maločas rekli nije tačno. Onda to znači da su vas neke poslaničke grupe ipak obavestile o tome ko su njihovi kandidati. Ako je to tačno, onda kažite koja partija je predložila svakog od ovih kandidata koji su se našli na vašoj listi, da znamo da je taj i taj kandidat DS-a, da je taj i taj kandidat DSS-a, G17 plus itd.
Istovremeno, predlažete Narodnoj skupštini Republike Srbije zakon o Ustavnom sudu, gde se kaže da sudije Ustavnog suda ne mogu da budu članovi političkih partija. Sada meni jedna stvar nije jasna - da li su ovo kandidati političkih partija; ako jesu, onda zakon o Ustavnom sudu povucite iz procedure, jer je potpuno besmisleno da o tome pričamo.
Ako su to vaši lični kandidati, onda nam objasnite na osnovu kojih kriterijuma ste utvrdili da su baš ti ljudi koji se nalaze na toj listi najbolji da bi bili sudije Ustavnog suda.
Još jedno pitanje, kada se danas sastane Odbor za ustavna pitanja u 16,00 časova, pitam: o kojim kandidatima će taj odbor da odlučuje? Da li o kandidatima koje ste vi predložili ili će Odbor za ustavna pitanja, odnosno članovi tog odbora moći da predlažu neke druge kandidate osim onih kandidata koji se nalaze na ovoj vašoj listi.
Upozoravam vas, gospodine Duliću, bilo bi politički vrlo opasno da vi stavite Odbor za ustavna pitanja pred svršen čin i da kažete, gospodo, sazvana je sednica Odbora za ustavna pitanja, imamo listu kandidata koju sam sačinio, i onda - uzmi ili ostavi. Ili ćete usvojiti listu koju sam podneo ili nema kandidata za sudije Ustavnog suda.
Ovo su vrlo ozbiljna pitanja, gospodine Duliću. Razumem da vi niste pravnik i ne tvrdim da imate zlu nameru, ali vodite računa da je reč o vrlo osetljivim i delikatnim pitanjima i pre nego što se sastane Odbor za ustavna pitanja, molim da na ova pitanja odgovorite.

Dame i gospodo narodni poslanici, do sada smo mogli na velikom broju primera da se uverimo da se gospodin Milan Marković slabo razume u resor na čijem se čelu nalazi, ali pošto ga je Vlada odredila da predstavlja danas u Narodnoj skupštini zakon o izmenama i dopunama Zakona o platama državnih službenika, mene zanima jedno pravno pitanje.
U Predlogu zakona se pominju neki državni službenici na izvršilačkim radnim mestima koji su nekada imali status postavljenih lica. Dok je važio stari zakon o radnim odnosima u državnim organima, status postavljenih lica imala su samo ona lica u državnoj administraciji koja je na funkcije postavljala Vlada Republike Srbije. Po novom konceptu radnih odnosa u državnim organima, državni službenici na izvršilačkim radnim mestima nisu nikakvi funkcioneri, pa me zanima na koji način je uspostavljena jedna paralela između državnih službenika koji su sada na izvršilačkim radnim mestima i onih koji su nekad imali status postavljenih lica. Državni službenici koji su nekada bili postavljena lica od strane Vlade Republike Srbije danas nisu državni službenici na izvršilačkim radnim mestima, nego su državni službenici na položaju.
Mislim da ovo što piše u ovim izmenama i dopunama Zakona o platama državnih službenika ne stoji, nije u skladu sa osnovnim konceptom Zakona o platama državnih službenika i, uopšte, sa novim konceptom radnih odnosa u državnim organima.
Kasnije ću iskoristiti priliku da se javim i da diskutujem o amandmanu koji sam podneo na ovaj predlog zakona, pa ću da upoznam i narodne poslanike i građane Republike Srbije sa tim kako nam izgleda državna administracija od kada je DOS na neustavan način preuzeo vlast u Republici Srbiji 5. oktobra 2000. godine, pa do danas.
Samo da vas upoznam, gospodine ministre, to nisu podaci Srpske radikalne stranke. Podaci su prilično objektivni i verovatno ublažavaju realno stanje koje postoji u Srbiji. To su podaci vašeg Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, to su podaci Svetske banke.
Građani koji gledaju TV prenos i narodni poslanici moći će da vide kako je to rasla državna uprava, kako se povećavao broj državnih činovnika, a kako nam se zauzvrat država smanjivala.
Juče sam rekao, DOS je sahranio dve države, SRJ i državnu zajednicu Srbija i Crna Gora. Umesto da se državna administracija smanjuje, shodno smanjivanju državne teritorije, državna administracija raste.
Ukoliko bi gospodin Milan Marković uspeo da nam da neke suvisle odgovore, na tome bih mu bio zahvalan.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo kako se ponaša gospodin Milan Marković, to je najbolja slika, ne treba ništa da se kaže; mogu odmah da napustim govornicu, on je rekao sam o sebi.
Ali, pošto se ne obraćam samo ministru Milanu Markoviću, nego narodnim poslanicima, koje ću pokušati da ubedim u smisao svog amandmana, ipak ću da kažem nekoliko rečenica.
Članom 196. stav 4. Ustava Republike Srbije propisano je da zakoni i drugi propisi i opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a mogu ranije da stupe na snagu samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi utvrđeni prilikom njihovog donošenja. Vlada Republike Srbije je predložila da zakon o dopunama Zakona o platama državnih službenika stupi na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Srpska radikalna stranka smatra da nema pravnog osnova za ovakvu formulaciju i da i ovaj zakon, kao i svi drugi zakoni, treba da stupi na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije". Vlada, kao predlagač zakona i ministar Milan Marković, kao ovlašćeni predstavnik Vlade, nisu nas ubedili da postoje naročito opravdani razlozi za ranije stupanje na snagu ovog zakona od roka koji je propisan članom 196. Ustava Republike Srbije.
Smatramo da zakon treba da stupi na snagu u onom redovnom ustavnom roku, a to je osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije". Ne vidimo šta će se to dramatično desiti, pa da zakon mora da stupi na snagu ranije. Da li će biti ugrožena bezbednost, javni red i mir, bezbednost države? Da li će se desiti neka velika havarija, nesreća itd. ako zakon stupi na snagu u roku koji je propisan Ustavom? Dakle, Vlada nas u to nije ubedila i smatramo da nema mesta ranijem stupanju na snagu.
Prilikom svog prethodnog javljanja rekao sam da ću pokušati ministru Markoviću da predstavim sliku državne uprave u Republici Srbiji, kako ona izgleda otkako je DOS preuzeo vlast. Moram da podsetim narodne poslanike i građane Republike Srbije koji prate ovaj prenos na obećanje koje su lideri DOS-a davali pre nego što su došli na vlast –kada dođemo na vlast mi ćemo da u potpunosti sredimo stanje u državi, mi ćemo na nov način da uredimo i državnu upravu, ona će da bude efikasna, racionalna, manje će da košta građane Srbije i država će bolje da funkcioniše. To su reči. Ako obratite pažnju na brojeve, onda ćete videti da je stanje sasvim drugačije od onoga kako ga predstavljaju svi ministri za državnu upravu od 2000. do danas.
Prema podacima Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu... Kao što vidite, ovo nisu podaci SRS, to mi nismo pisali; dakle, stanje može da bude samo gore, nikako bolje od ovih brojeva koje ću vam sada pročitati. Prema podacima Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, na dan 31. avgusta 2001. godine, u republičkim organima uprave, izuzev MUP-a, i srodnim institucijama, generalnom sekretarijatu i službama Vlade i Upravi za zajedničke poslove republičkih organa radilo je 8.099 lica, od toga 171 postavljeno lice i 7.928 zaposlenih.
Nepune tri godine kasnije, na dan 31. marta 2004. godine, dakle, neposredno nakon što je stupila na dužnost prva vlada Vojislava Koštunice, državna uprava u Republici Srbiji kadrovski je uvećana za nešto više od tri puta. Broj lica, postavljenih, pripravnika, zaposlenih na neodređeno i određeno vreme, koja su radila u državnoj upravi Republike Srbije, bez MUP-a, iznosio je 27.238.
Ako se ovi podaci uporede sa podacima Svetske banke o broju zaposlenih u evropskim državama u periodu od 1999. do 2001. godine, dolazi se do nedvosmislenog zaključka da je srpska državna uprava kadrovski predimenzionirana, odnosno da je broj lica koja rade u državnoj upravi iznad evropskog proseka. Na primer, broj zaposlenih u državnoj upravi u Republici Srbiji veći je nego u Finskoj, Češkoj, Mađarskoj i Poljskoj, iako su sve te države, izuzev Finske, takođe države koje se nalaze u tranziciji.
Uporedni podaci o učešću fonda zarada zaposlenih i funkcionera u državnoj upravi Republike Srbije i državama centralne i istočne Evrope u ukupnom obimu javne potrošnje takođe su nepovoljni po Republiku Srbiju. U Republici Srbiji tokom 2004. godine zabeleženo je veće učešće fonda zarada u ukupnom obimu javne potrošnje nego u Albaniji, Austriji, Bugarskoj, Rumuniji i Slovačkoj. Veći procenat od Srbije imale su samo Grčka, Hrvatska i Slovenija.
Kao što vidite, dame i gospodo narodni poslanici, stanje državne uprave u Republici Srbiji je izuzetno teško. Državna uprava je glomazna, izuzetno mnogo košta, a pri tome je izuzetno neefikasna. Nema racionalnog opravdanja za činjenicu da nam se država smanjuje iz godine u godinu, a da se povećava državna administracija.
Ovo su podaci iz 2004. godine. Da vas podsetim, tada je važio Zakon o ministarstvima iz 2004. godine, prema kome je u Republici Srbiji postojalo 17 ministarstava. Prema važećem Zakonu o ministarstvima iz 2007. godine, u Republici Srbiji postoje 22 ministarstva. Dakle, ukoliko bismo tražili nove, važeće podatke iz 2007. godine, oni bi sigurno bili daleko alarmantniji nego podaci iz 2004. godine.
Sada se postavlja jedno osnovno pitanje – šta radi ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, šta rade njegovi državni sekretari, njegovi pomoćnici i gde je ta reforma državne uprave Republike Srbije o kojoj vi pričate već nekoliko godina?
Da vas podsetim, prva vlada Vojislava Koštunice je krajem 2004. godine donela Strategiju reforme državne uprave u Republici Srbiji. Kada je prezentovan tekst te strategije u "Hajatu", onda je jedan od onih koji su pozitivno govorili o toj strategiji bio i tadašnji šef OEBS-a u Srbiji Mauricio Masari.
Od 2004. godine do danas prošlo je pune tri godine. Ništa se ne vidi. Apsolutno ne postoji nijedan validan podatak da se stanje u državnoj upravi poboljšalo. Ne samo da se nije poboljšalo, nego se pogoršalo.
Broj državnih službenika je sve veći i veći. Budžet za 2007. godinu to potvrđuje. Državna administracija je izuzetno neefikasna. Ono što je najgore, državna uprava u Republici Srbiji danas ne radi po Ustavu i zakonu, nego radi po partijskim nalozima šefova DS, DSS i G 17 plus.
Kada Demokratskoj stranci odgovara da se poštuje zakon, onda se oni pozivaju na zakon. Kada im to ne odgovara, onda kažu - zakon ne važi.
Mogli ste da vidite u prethodnim danima, dame i gospodo narodni poslanici, da je Srpska radikalna stranka insistirala na tome da se dosledno sprovede član 12. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije. Po tom članu predsednik Narodne skupštine ima obavezu da, u roku od 15 dana od prestanka mandata pokojnog Nenada Bogdanovića, raspiše izbore za gradonačelnika Beograda.
Dobili smo tumačenje ministra Markovića kako nije jasno da li važi Zakon o lokalnoj samoupravi ili ne važi, da li važi u celini ili ne važi uopšte itd. Zakon o lokalnoj samoupravi važi. To jasno proizilazi iz člana 12.
Prvi koji taj zakon treba da primeni jeste upravo gospodin Milan Marković, ali gospodin Milan Marković to ne želi. On održava u Beogradu vanustavno i vanzakonsko stanje. On neće da prizna u Narodnoj skupštini da Zakon o lokalnoj samoupravi, recimo, uopšte ne poznaje nekakvog zamenika vršioca dužnosti grada Beograda, da ne poznaje to da samo DS može da predloži predsednika Skupštine grada Beograda, a da to ne može SRS itd.
Koristim ovo javljanje da upoznam narodne poslanike sa onim što se dešava u opštini Ruma. Jutros su u gradsku kuću, odnosno u Opštinu Ruma došla dva autobusa policije iz Šida i iz Sremske Mitrovice i pokušali su da uvedu u dužnost potpuno nelegalno izabranog tobožnjeg predsednika Skupštine opštine i njegovog zamenika, dvojicu iz Demokratske stranke. Pri tome, nisu dozvolili predsedniku opštine da uđe u gradsku kuću. Znači, sve je bilo blokirano, kao da se u gradskoj kući nalaze teroristi.
Sa policijom je bila i jedna gospođa iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Pokušao sam sa njom da razgovaram, kao narodni poslanik. Ona je to odbila. Ne znam kako se zove ta gospođa, a policajac koji je bio, navodno je neki starešina iz Beograda, na moje pitanje - kako se vi zovete, kaže - ja sam ovde niko.
Gospodo, to je još jedan dokaz o tome kakva nam je državna uprava, jer i policija je sastavni deo uprave. Pokušao sam od te gospođe iz Ministarstva za lokalnu samoupravu da saznam koji je pravni osnov da dovode policiju u gradsku kuću i da ne dozvoljavaju predsedniku opštine da uđe u gradsku kuću. Naravno, ona na to nije htela ništa da odgovori. Pre toga je rekla sekretaru Skupštine opštine da je policija u gradskoj kući na osnovu nekakvog zaključka Vlade. Juče smo pričali o jednoj opasnoj pojavi, a to je da Vlada donosi neke akte koji neće biti nigde objavljeni. Građani Srbije sa takvim aktima neće moći da budu upoznati.
Pitam ministra Milana Markovića, a i gospodina Jočića, kao ministra unutrašnjih poslova, koji je to zaključak Vlade koji dozvoljava policiji da upadne u gradsku kuću bez sudskog naloga i da ne dozvoljava predsedniku opštine i odbornicima da uđu u gradsku kuću? Koji je to zakon koji to dozvoljava? Da li je u pitanju neki drugi pravni akt? Uopšte, koji je pravni osnov za ovakvo delovanje policije?
Razumem želju da se dođe na vlast. To je legitimna težnja svake političke stranke. Gospodo, uskoro će biti lokalni izbori. Izađite na izbore, pa ako građani Rume, Srema, Vojvodine, cele Srbije žele da budete na vlasti, vi ćete biti, ali nemojte da vas policija uvodi u dužnost. Ovo nije policijska država, mada očigledno vi imate žarku želju da Srbiju pretvorite u policijsku državu. Nemojte u to da uvlačite one poštene policajce, koji su danas gledali u zemlju od sramote, nemojte da ih brukate. To su pošteni ljudi. Oni imaju svoje porodice i nije im lako kada moraju da izvršavaju vaše političke naloge koji nemaju zakonskog osnova. Nemojte da brukate te čestite ljude.
Onda izvolite, dođite vi, neka dođe ministar Milan Marković, neka uzme za ruku te svoje partijske drugove, pa neka ih on uvodi u dužnost. Nemojte da se krijete iza tih poštenih policajaca koji rade za malu platu i koje ste poturili kao živi štit. Nemojte to da radite. Pobedite na izborima, to je demokratski put. Sve ostalo može da izazove izuzetno opasne incidente.
Pozivam Milana Markovića, on je verovatno demonstrativno izašao iz sale Skupštine Srbije, ali molim njegove partijske drugove da mu to pitanje prenesu, neka izađe za govornicu Skupštine Srbije i neka nam odgovori koji je pravni osnov da policija upada u gradsku kuću i da službenica njegovog ministarstva ne želi da pokaže pravni akt na osnovu koga se to radi. Ako se ministar Milan Marković ogluši o ovaj moj zaista dobronameran zahtev, bićemo prinuđeni da izlazimo po Poslovniku i branimo prava lokalne samouprave za govornicom Skupštine Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam podneo amandman na član 2. Predloga zakona o državnom pečatu Republike Srbije.
Pre svega, moram da kažem da institut državnog pečata kao pravni institut nije do sada postojao u Republici Srbiji. Mi smo imali zakon o pečatu državnih i drugih organa. Sada nam Vlada Srbije predlaže Predlog zakona o državnom pečatu Republike Srbije. Koliko sam uspeo da shvatim, Vlada hoće da uvođenjem ovog vida pečata u pravni sistem Republike Srbije da određeni politički i pravni značaj odlukama koje donose najvažniji državni organi.
U članu 2. Predloga zakona navode se određene državne institucije na čije odluke, odnosno na čije akte se stavlja državni pečat Republike Srbije. Naravno, državni organi na čije se akte stavlja državni pečat su izabrani po nekom kriterijumu koji je Vlada imala. Ja u te kriterijume ne želim da ulazim. Jasno je da je Vlada htela u članu 2. da naglasi da se državni pečat stavlja na akte najvažnijih državnih organa, dakle, na akte onih državnih organa čije odluke imaju najveći politički i pravni značaj.
Ne mogu da razumem zašto u članu 2. Predloga zakona nije navedeno da se državni pečat stavlja i na odluke Ustavnog suda Republike Srbije. Vidite, Ustavni sud je krovna, odnosno vrhovna institucija koja u jednoj državi brani ustavnost i zakonitost. Koliko god da je važna Narodna skupština Republike Srbije koja donosi zakone, koliko god da je važna Vlada koja te zakone sprovodi, barem u istoj meri važan je i Ustavni sud Republike Srbije, koji treba da da poslednju reč o tome da li su određeni pravni akti u skladu sa Ustavom i zakonom ili ne.
Kada Ustavni sud kaže da je određeni propis u skladu sa Ustavom, onda je tu kraj, onda tu nema rasprava ustavne prirode. Time se svaka polemika o tome da li je nešto u skladu sa Ustavom ili nije završava.
Smatram da bi bilo potpuno ispravno da se član 2. Predloga zakona o državnom pečatu Republike Srbije dopuni tako što se posle reči "konzularnih predstavnika Republike Srbije" dodaju reči "odluke Ustavnog suda Republike Srbije".
Dakle, mislim da bi bilo zaista suvislo i potrebno da se u Predlog zakona unese i odredba da se državni pečat stavlja i na odluke Ustavnog suda Republike Srbije.
To pitanje je značajno ne samo u smislu ovog zakona, nego i u smislu toga da Republika Srbija, evo, na kraju 2007. godine još uvek nema formiran Ustavni sud. Čim jedna država nema Ustavni sud, a Ustavom je predviđeno njegovo postojanje, znači da je to država sa ozbiljnom pravnom manom.
Da bi se ta mana konačno uklonila iz našeg pravnog sistema neophodno je podići autoritet institucije Ustavnog suda, najpre tako što će Vlada i predsednik Narodne skupštine konačno sprovesti Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije i predložiti nam sudije Ustavnog suda Srbije, dakle, da formiramo tu instituciju.
Na drugoj strani, kada je formiramo da je učinimo potpuno nezavisnom i samostalnom i da unesemo u Predlog zakona o državnom pečatu odredbu po kojoj će se državni pečat stavljati i na odluke Ustavnog suda Srbije.
Mi u Srpskoj radikalnoj stranci smatramo da bi to izuzetno podiglo značaj Ustavnog suda Srbije, njegov autoritet. Istovremeno, to bi podiglo autoritet i odlukama koje će Ustavni sud Srbije da donosi.
Da vas podsetim, Ustavni sud ne brani samo ustavnost i zakonitost. On ne odlučuje samo o tome da li je neki zakon u skladu sa Ustavom ili nije. Ustavni sud ima izuzetno važnu ulogu kada je reč o zaštiti ljudskih prava i sloboda.
Ustavom Srbije je propisano - ukoliko je građanin iscrpeo sve pravne mehanizme u zaštiti svojih pojedinačnih prava i sloboda, poslednje sredstvo koje mu ostaje na raspolaganju jeste institut ustavne žalbe.
Dakle, može da podnese ustavnu žalbu Ustavnom sudu Srbije, koji treba da da svoju reč o tome da li je povređeno neko pojedinačno pravo građanina ili ne.
Mislim da bismo prihvatanjem ovog amandmana dali i taj značaj Ustavnom sudu, ne samo kao braniocu ustavnosti i zakonitosti, nego i kao braniocu pojedinačnih ljudskih prava i sloboda.
U vreme kada svi govore o ljudskim pravima i slobodama, kada neko svojoj partiji daje osnovni predznak da se bori za ljudska prava i slobode, kada se čak i države bombarduju zbog navodne ugroženosti ljudskih prava i sloboda, mislim da bi bilo izuzetno važno da podignemo ugled Ustavnog suda Srbije, da ga formiramo i da donesemo takav zakon o državnom pečatu koji će da predviđa da se državni pečat kao simbol državnosti, kao simbol autoriteta državnih institucija stavlja i na odluke Ustavnog suda Srbije.
Pozivam sve narodne poslanike, pozivam predstavnike vladajuće koalicije, gospodina ministra Markovića, koji opet nije tu, da prihvati ovaj amandman, jer mislim da je amandman u duhu predloženog zakona i da je, naravno, u skladu sa Ustavom Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođa koja je govorila pre mene kaže da zakon o državnom pečatu sadrži neke kriterijume na osnovu kojih je Vlada odlučila da se državni pečat stavlja samo na akte koji su navedeni u članu 2. Predloga zakona, a to nije tačno. Zakon ne sadrži nikakve kriterijume na osnovu kojih je odlučeno da se baš samo na one akte koji su navedeni u članu 2. stavlja državni pečat. Možemo samo da pretpostavimo koja je bila intencija Vlade. Kriterijuma nema.
Smatram da je intencija Vlade bila da se državni pečat stavlja na one akte, odnosno na one odluke državnih organa koji su za državu najvažniji.
Nema sumnje da je Ustavni sud Srbije jedna od najvažnijih državnih institucija. Koliko god da je važna Narodna skupština koja donosi određene zakone, toliko je važan i Ustavni sud koji može da kaže - gospodo, doneli ste zakon, ali zakon nije u skladu sa Ustavom. Šta tu onda može Narodna skupština?
Kao što vidite, Ustavni sud u procesu donošenja zakona i u procesu njegove primene može da ima čak i veći značaj nego Narodna skupština Republike Srbije, jer ne završava sve ovde kada se zakon usvoji. Neko može da postavi pitanje da li je zakon u skladu sa Ustavom. Na to pitanje onda ne odgovaraju narodni poslanici, nego Ustavni sud. Koliko god da je važan rad narodnih poslanika i akti koje oni donose, a pre svega zakoni, barem u istoj meri važne su odluke Ustavnog suda Srbije.
Podsećam vas još jedanput. Mnogi zakoni koji su ostali mrtvo slovo na hartiji predviđaju mogućnost da građani apeluju na Ustavni sud u zaštiti svojih prava. Setite se samo koliko puta se pominje ona čuvena fraza - pa neka sud o tome kaže svoju reč; neka sud kaže da li je nešto urađeno po pravu ili ne. Kako sud da kaže svoju reč ako suda nema, u ovom slučaju Ustavnog suda Srbije? Sutra, ako se taj ustavni sud konačno formira, zašto da se na njegove odluke ne stavlja državni pečat?
Gospođa kaže - Ustavni sud donosi neke protokolarne akte. Zaista ne znam kakvi su to akti. Postoji Ustav Republike Srbije koji propisuje šta Ustavni sud radi. Donećemo zakon o Ustavnom sudu. Ne može Ustavni sud da donosi sad neke akte koji nisu propisani Ustavom i zakonom o Ustavnom sudu. Jasno je šta Ustavni sud radi. Pre svega, njegova osnovna dužnost je da štiti ustavnost i zakonitost, da donosi odluke o tome da li je opšti akt u skladu sa Ustavom i zakonom ili nije, i na drugoj strani, da štiti ljudska prava i slobode kroz institut ustavne žalbe. Šta je strašno u tome da onda na takve odluke stavljamo državni pečat?
Ne vidim razloga zašto bi ukaz o postavljenju ambasadora Republike Srbije bio važniji od odluke Ustavnog suda Srbije. Neću da vređam nijednu državu, neću da izazivam bilo kakve međunarodne skandale, ali zašto bi ukaz o postavljenju ambasadora tamo u nekoj zemlji, ko zna gde, na kojem meridijanu, gde možda i nema naših ljudi, bio važniji od odluke Ustavnog suda o tome da li je u skladu sa Ustavom zakon koji je donela Narodna skupština?
Setite se, vladajuća većina je u ovoj skupštini pre nekoliko meseci, kada smo govorili o Zakonu o državnim službenicima, vratila vreme unazad, retroaktivno je primenila Zakon o državnim službenicima, iako za to nije bilo ustavnog osnova. Mnoga ljudska prava mogu da budu dovedena u pitanje. Vlada nam sad predlaže, kada govorimo o Zakonu o Vladi, da postoje neki akti koji se nikad ne objavljuju. Šta ćemo sa tim? Koja institucija će da brani ljudska prava? Niti građanin zna da li je Vlada donela neki akt, niti može da ga pročita.
Još mu sad oduzmite i pravo da se obrati Ustavnom sudu, odnosno oduzmite pravo Ustavnom sudu da na svoje odluke stavlja državni pečat.
To je urušavanje osnovnih institucija ovog sistema. Ne postoji u državi Srbiji samo Vlada i samo ministarstva. Postoje i građani, koji za zaštitu svojih prava treba da se obrate Ustavnom sudu.
Zaista nema suvislog razloga, sem vaše puke volje, da kažete - mi nećemo da prihvatimo amandman zato što je došao iz Srpske radikalne stranke. Nema suvislog razloga da se član 2. Predloga zakona ne dopuni jednom sasvim korektnom odredbom, da se državni pečat stavi i na odluke Ustavnog suda Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, nema uslova za nastavak rada Narodne skupštine Republike Srbije, zato što u sali nije prisutan predstavnik Vlade, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Milan Marković. Mi danas treba da raspravljamo o amandmanima na zakon o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, a besmisleno je voditi raspravu i pričati u vetar kada ovde nije predstavnik Vlade Republike Srbije.
Moram da podsetim narodne poslanike da je predloženi zakon o izmenama i dopunama Zakona o Vladi vrlo slab, da ima čitav niz mana i da našim amandmanima pokušavamo da popravimo jedno tako loše zakonsko rešenje. Zaista, nema smisla da danas pričamo o amandmanima i da pokušavamo da vas ubedimo u osnovanost naših amandmana ako ovde nije ministar koji je ovlašćen da prihvati naše amandmane i da oni postanu sastavni deo teksta Predloga zakona.
Podsećam vas, takođe, da se nekim rešenjima iz ovog zakona ozbiljno dovode u pitanje ljudska prava i slobode. Recimo, podneo sam amandman na član 14. Reč je o članu koji nas, zapravo, vraća u vreme Luja XIV, u vreme policijske države, kada je vlada delovala po principu državnog razloga, a ne po pravnim propisima. Ukida se javnost rada Vlade i mi našim amandmanima pokušavamo da odbranimo elementarne principe važećeg ustava Republike Srbije.
Takođe, mi ćemo kroz naše amandmane pokušati da ukažemo ministru Milanu Markoviću da njegovo tumačenje Ustava i Ustavnog zakona nije odgovarajuće i da on ima obavezu da, u skladu sa zaključkom Odbora za lokalnu samoupravu, poništi nezakonito donete pojedinačne akte na sednici Skupštine grada Beograda, od 8. oktobra 2007. godine.
Ministar Milan Marković se već danima oglušuje o tu svoju obavezu, odnosno pokušava da pronađe razloge da ne postupi u skladu sa Zakonom o lokalnoj samoupravi, u skladu sa zaključkom Odbora za lokalnu samoupravu i na taj način on, u stvari, štiti nezakonito stanje u gradu Beogradu, koje je uspostavljeno 8. oktobra 2007. godine.
S druge strane, pokušava da svojim partijskim drugovima iz DS-a obezbedi vlast u onim opštinama gde je SRS pobedila na lokalnim izborima 2004. godine.
Nema svrhe, gospodine Mrkonjiću, o tome danas pričati ako ovde nije prisutan čovek koji je najodgovorniji za stanje u lokalnoj samoupravi trenutno u Srbiji i koji je predstavnik Vlade, koji treba da brani jedan zakon koji je vrlo loš, koji dovodi u pitanje elementarna ljudska prava i slobode i elementarne postulate iz Ustava Republike Srbije.
Prema tome, gospodine Mrkonjiću, vama ne preostaje ništa drugo nego da date pauzu, da prekinete današnji rad, dok se u skupštinskoj sali ne pojavi ministar Milan Marković. Svaki ministar je po definiciji sluga države, a to, pre svega, znači sluga parlamenta koji ga je izabrao.
Prema tome, gospodine Mrkonjiću, prekinite sednicu dok se ne pojavi gospodin Milan Marković.

Gospodine Mrkonjiću, dame i gospodo narodni poslanici, zaista je sramota kada se poslanici DSS-a upoređuju sa slavnim državnicima Kraljevine Srbije sa početka 20. veka iz Narodne radikalne stranke. Ja ne vidim u sali narodnog poslanika Zorana Nikolića iz DSS-a, ali tu su njegove stranačke kolege, pa neka mu prenesu ovo što ću sada da kažem.
U vreme kada su Srbijom vladali Nikola Pašić, Stojan Protić i Lazar Paču, na koje smo mi iz SRS-a danas izuzetno ponosni, Srbija je bila sve veća i veća, a 1912. godine oslobodili smo staru, odnosno južnu Srbiju i pripojili je Srbiji.
Dana 24. novembra 1918, Srem je doneo odluku da se pripoji Srbiji, a sledećeg dana, 25. novembra 1918. godine, takvu odluku je donela Narodna skupština u Podgorici.
U vreme kada je Lazar Paču bio ministar finansija, dinar je vredeo kao francuski franak. U vreme kada su radikali bili na vlasti u Srbiji, početkom HH veka, rumunski kralj Karlo I dao je onu čuvenu izjavu - ja bih hteo da od Rumunije napravim Srbiju.
Vi mi kažite da li postoji danas ijedna država u Evropi koja bi htela da bude kao Srbija, kada su na vlasti DS i DSS? Dok su radikali uvećavali državu, dok je Srbija tada bila jedna od najpoštovanijih država u Evropi, vi ste, gospodo iz DSS-a i iz DS-a, sahranili dve države - SRJ i državnu zajednicu SCG.
Danas ćutite, na sramotu celokupnog srpskog naroda, kada vaši prijatelji iz belog sveta pokušavaju da nam razbiju i državu Srbiju, odnosno da nam otmu Kosovo i Metohiju.
Što se tiče izlaganja gospodina Srđana Milivojevića, čovek, očigledno, ima problem sa shvatanjem realnosti.
Gospodine Milivojeviću, celokupna srpska javnost je mogla da vidi kako predsednik Opštinskog odbora DS-a u Rumi i samozvani predsednik Skupštine opštine Ruma skida sako i hoće da se tuče, odnosno fizički obračuna sa čovekom koji je 30 godina stariji od njega, koji je bolestan i koji nosi štap.
Doveli ste vašu televiziju B92 da slika, odnosno da prikaže javnosti Srbije kako, tobože, zli i pokvareni srpski radikali u Rumi navaljuju na mirne, poštene i evropski orijentisane demokrate. Ali ste se onda preračunali.
Očigledno ste izgubili nerve i onda je vaš predstavnik u Rumi, predsednik Opštinskog odbora DS-a, skinuo sako i, da se pokaže kao veliki junak, pokušao fizički da se obračuna sa jednim starim i bolesnim čovekom. Celokupna javnost je mogla da vidi kako se DS ponaša na delu.
To što vi pričate - Evropa, demokratija, ljudska prava, to na jednu stranu, ali ono kako se vi ponašate, to je velika sramota.
Mislim da su svi građani Srbije ubeđeni u to da to što vi radite u Rumi i u drugim lokalnim samoupravama predstavlja pokušaj da kompenzujete vašu nesposobnost da pobedite na izborima. Što ne možete na izborima, to pokušavate da kupite parama.
Ja vas pozivam, gospodine Milivojeviću, da izađete za govornicu Skupštine Srbije i kažete u kojoj je to lokalnoj samoupravi u Srbiji SRS kupila bilo kojeg odbornika.
Naš stav je jasan. Ne želimo tuđe odbornike sve dok se ne završi postojeći mandat. Kada se završi mandat, neka pređu u stranku u koju žele, ali nema primera da je bilo koji odbornik iz neke druge partije prešao u SRS, niti mi takve želimo da primimo. Puna je Srbija primera da DS i vaši sateliti kupuju odbornike, na taj način pokušavate da kompenzujete vaš poraz na izborima.

Dame i gospodo narodni poslanici, između dva svetska rata, postojao je jedan ministar u jednoj od onih brojnih vlada, koji u svojoj biografiji nije imao ništa drugo da napiše, nego je za "Politiku" izjavio da se političkim i ekonomskim pitanjima bavio od najranijeg detinjstva.
Mislim da u tu kategoriju ministara spada i gospodin Milan Marković. Mi smo do sada, u velikom broju slučajeva, mogli da se uverimo da je to ministar koji nema mnogo veze sa resorom na čijem se čelu nalazi, da mu pravo nije jača strana i da se u tumačenju i primeni ustavnih i zakonskih normi ne snalazi baš najbolje. Ali, nije to suština problema.
Suština problema je u tome da gospodin Milan Marković, kad god se umilostivi da dođe u salu Narodne skupštine, vređa narodne poslanike, i to, pre svega, narodne poslanike SRS-a. Ako ste mogli da primetite, u svom malopređašnjem izlaganju, gospodin Milan Marković se okrenuo isključivo prema delu sale gde sede narodni poslanici DS-a i rekao - to su moje kolege, i sve vreme svog izlaganja gledao je u tom pravcu.
Sada ga ja pitam - šta je s ovim delom sale gde sede narodni poslanici SRS-a? Da li oni predstavljaju građane Republike Srbije? Ko je njih poslao u Narodnu skupštinu Republike Srbije?
Gospodine predsedavajući, skrećem vam pažnju na to da se gospodin Milan Marković krajnje nedostojno ponaša i vređa dostojanstvo Narodne skupštine. Ja sam se lično uverio, kada sam svojevremeno govorio o određenim predlozima zakona, da gospodin Milan Marković, dok narodni poslanici diskutuju, šalje poruke putem mobilnog telefona, smeje se, dobacuje, priča okolo sa svojim kolegama iz DS-a i uopšte ne prati šta mu se govori. Pošto se čovek prilično loše snalazi sa zakonima, bilo bi bolje da manje priča i da manje šalje sms poruke, a da za uzvrat sluša šta mu govore poslanici SRS-a, mogao bi nešto da nauči.
Između ostalog, mogao bi da sazna da je na sednici Skupštine grada Beograda od 8. oktobra 2007. godine grubo povređen Ustav, Zakon o lokalnoj samoupravi i Poslovnik Skupštine grada Beograda, mogao bi da sazna da u velikom broju opština u Srbiji danas DS pokušava na silu da preuzme vlast od SRS-a, mogao bi da sazna da partijski aktivisti DS-a na terenu, širom Srbije, posebno po Vojvodini, danas pokušavaju da kupe za stranu valutu odbornike DS-a, i da ima imalo morala, da ima imalo čestitosti, taj čovek bi, primenom zakona, sve to morao da zaustavi.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nekoliko rečenica u prilog amandmanu koji sam podneo, moram da se osvrnem na jučerašnje izlaganje ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, gospodina Milana Markovića, na sednici Narodne skupštine Republike Srbije.
Mene gospodin Milan Marković uvek iznenadi nekim svojim radničkim inovacijama, odnosno nekim novim shvatanjem i tumačenjem pozitivnih pravnih propisa Republike Srbije.
Prva stvar koja pada u oči jeste da je ministar Milan Marković juče izjavio kako Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu nema nikakve veze sa raspuštanjem skupština jedinica lokalne samouprave. Po Zakonu o lokalnoj samoupravi, Vlada raspušta skupštinu opštine, odnosno skupštinu grada, ali na predlog Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Dakle, bez odgovarajućeg predloga Ministarstva, Vlada nema pravo da raspusti skupštinu jedinice lokalne samouprave.
Dalje, gospodin Milan Marković je juče konstantno, negde pred kraj radnog dana, ponavljao jednu frazu, koja je svakom onom ko se iole razume u zakon o lokalnoj samoupravi smešna. Kaže gospodin Milan Marković - raspuštanje jedinica lokalne samouprave. Ko ne veruje, može da pogleda u stenogram, gospodin Milan Marković je nekoliko puta ponovio tu frazu.
Gospodine Markoviću, vi ne raspuštate jedinice lokalne samouprave. Vlada ima pravo da raspusti skupštinu jedinice lokalne samouprave, a vi nemate pravo da raspuštate jedinice lokalne samouprave, jer ih vi niste ni formirali.
Opštine i gradovi u Srbiji formirani su ne aktom Vlade, nego Zakonom o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije.
Na kraju, moram da se osvrnem na, takođe, smešnu konstataciju Milana Markovića, koju je juče nekoliko puta izjavio kako ne treba raspisivati izbore za gradonačelnika Beograda, jer Ustav ne poznaje kategoriju predsednika opštine, odnosno gradonačelnika.
Gospodine Markoviću, Ustav je najviši pravni akt i njegova opštost je na najvišem mogućem nivou. Ako bismo tako posmatrali stvari, onda ni vi ne bi trebalo ovde da sedite, jer Ustav, takođe, ne poznaje ni Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, ne poznaje, recimo, sekretara Narodne skupštine Republike Srbije, ne poznaje brojne agencije koje ste formirali od 2000. godine naovamo, a sve to postoji u pravnom sistemu Republike Srbije.
Sad nešto o amandmanu. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi koji nam je dostavila Vlada Republike Srbije je manjkav po više osnova.
Narodni poslanici SRS-a koji su iznosili amandmane su to na jedan uverljiv način i dokazali. Međutim, mislim da je posebno skandalozna odredba člana 46. Zakona o Vladi, posebno stav 2. Radi se o objavljivanju akata Vlade.
Vidite, jedno od osnovnih demokratskih načela u radu državnih organa jeste načelo javnosti rada državnih organa. To načelo javnosti postiže se, pre svega, tako što se svi akti koje donose državni organi, pre svega, Narodna skupština i Vlada, objavljuju u odgovarajućem službenom glasilu Republike Srbije, a to je ''Službeni glasnik Republike Srbije''.
Naravno, logično bi bilo pretpostaviti da Vlada u ''Službenom glasniku Republike Srbije'' objavljuje sve akte koje donese. Međutim, ova vlada, očigledno, želi nešto da sakrije od građana Srbije i da bi joj to pošlo za rukom, onda su ovako formulisali član 46. Zakona o Vladi: ''Uredbe, odluke, poslovnik, memorandum o budžetu i rešenja objavljuju se u ''Službenom glasniku Republike Srbije''.
To je u redu, ali nije u redu ovo što sada sledi, a to je stav 2. člana 46: ''Ostali akti Vlade i predsednika Vlade mogu se objaviti u ''Službenom glasniku Republike Srbije'' ako je to ovim zakonom ili drugim propisom određeno ili ako tako pri njihovom donošenju odluči Vlada''.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovakvom formulacijom člana 46. aktuelna vlada nas vraća u vreme Luja XIV, u vreme kada Vlada postupa ne po pravnim propisima, nego po principu državnog razloga.
Otprilike, smisao ovoga što je Vlada predložila jeste da jedan deo svoje politike, koja se iskazuje u aktima koje ta vlada donosi, ta vlada, u stvari, želi da sakrije od očiju javnosti.
Ovo pitanje nije uopšte bezazleno. Vidite, po Ustavu Republike Srbije i po Zakonu o Vladi, Vlada ima izuzetno velika ovlašćenja. Sad zamislite situaciju da Vlada donese određeni akt, ali da s tim aktom ne upozna javnost, odnosno ne upozna građane Srbije.
Podsetiću vas, gospodine Markoviću, na odredbu člana 51. Ustava Republike Srbije, koji kaže - svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju. Svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom.
Moram vas podsetiti, gospodine ministre, da se gospodin Rodoljub Šabić, koji se bavi distribucijom informacija od javnog značaja, nekoliko puta žalio kako Vlada i ministarstva ne žele da mu dostavljaju podatke koje mu građani traže.
Sad zamislite situaciju, niti Rodoljub Šabić može da građane obavesti o određenim podacima koji su bitni za građane, zato što Vlada to ne dopušta, niti Vlada hoće da objavi svoje određene akte u "Službenom glasniku Republike Srbije". Kako građani Srbije mogu onda da budu obavešteni o radu Vlade, o aktima koje ta vlada donosi, ako nemaju fizičku mogućnost da se sa sadržinom tih akata upoznaju?
Da pitanje nije bezazleno posvedočila je sama Vlada pre nekoliko dana. Pre nekoliko dana, mi smo u sredstvima javnog informisanja mogli da čujemo da je Vlada Vojislava Koštunice objavila ucenu za generala Ratka Mladića, Radovana Karadžića i Stojana Župljanina. Dakle, ponudili su određeni iznos novca u stranoj valuti – onome ko dostavi informaciju gde se kriju tzv. haški begunci.
Pitam vas, gospodine Milane Markoviću, da li je ta ucena na ove srpske glave objavljena u bilo kakvom aktu koji Vlada donosi i da li je to objavljeno u "Službenom glasniku Republike Srbije"? Ako nije, pitam vas, zašto nije?
Ovih dana se vodila polemika o tome da li postoji fašizam u Srbiji, ko su fašisti, neofašisti itd. Neki dan je Vlada Srbije objavila da nudi nagradu od milion evra onome ko dostavi informaciju o tome gde se krije Radovan Karadžić, general Ratko Mladić, odnosno Stojan Župljanin. Nažalost, izgleda da se istorija na ovim našim prostorima ponavlja i da upravo oni kojima su puna usta antifašizma, demokratije, ljudskih prava itd., rade upravo ono što su radili fašisti. Da je to tako, gospodine Milane Markoviću, ja ću vam dokumentovano dokazati.
"Sto hiljada rajs maraka u zlatu dobiće onaj ko dovede živog ili mrtvog vođu bandi Dražu Mihajlovića", datum 21. jul 1943. godine, u potpisu nemački komandant Srbije general Paul Bader.
Gospodine Milane Markoviću, ovo mi mnogo liči na ono što vi sada radite.
Kao što vidite, tada su nemački fašisti objavljivali nagradu za srpske glave, a tako isto se ponašate i vi u 2007. godini, pa vas ja pitam, vas koji imate monopol na uvođenje Srbije u EU, na demokratiju, na ljudska prava, na vladavinu prava, na antifašizam, kako je moguće da se ponašate po istom obrascu po kojem su se ponašali oni koji su streljali srpske đake u Kragujevcu 1941. godine?
Kao što vidite, stvar uopšte nije bezazlena i naivna. Ovde se ne radi o nekom našem kapricu, da tražimo dlaku u jajetu kada su u pitanju zakoni, odnosno predlozi zakona koje nam dostavlja Vlada Republike Srbije.
Ovde je reč o izuzetno važnim pitanjima. Ko nam garantuje da Vlada Srbije kroz nekoliko dana neće, takođe, doneti neki akt koji zadire u elementarna ljudska prava i slobode, a da će taj akt biti sakriven od očiju javnosti, odnosno neće biti objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije"?
Da se vratim na amandman. Suština mog amandmana je da se u članu 46. stav 2, posle reči "određeno", stavi tačka, a da se preostali deo teksta obriše.
Naime, nedopustivo je da od dobre volje Vlade Srbije zavisi da li će neki akt biti objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije" ili ne. Vlada je državni organ i Vlada vrši javnu vlast. Kakva je to javna vlast ako su akti koje ona donosi sakriveni od očiju javnosti?
Dakle, svi akti koje Vlada Republike Srbije donosi, i opšti i pojedinačni, moraju biti objavljeni u "Službenom glasniku Republike Srbije" i ne sme se ostaviti Vladi na slobodnu procenu da li neki akt treba objaviti ili ne.
Ukoliko se ne prihvati amandman SRS-a, onda dolazimo u jednu veliku opasnost. Srbija se vraća u period apsolutističke države. Više nema garancija o javnosti rada Vlade Republike Srbije.
Ko danas u Srbiji može da garantuje da građani Srbije mogu nesmetano da uživaju svoja ljudska prava i slobode, ako se zna da pri svemu tome neke ključne državne institucije ne funkcionišu, a pre svega Ustavni sud Republike Srbije? Ustav predviđa da građanin kome su povređena ljudska prava, a koji je iscrpeo sve druge pravne mehanizme, može da izjavi tzv. ustavnu žalbu.
Pitam vas, gospodo iz vladajuće koalicije - kome da je izjavi, kada Ustavnog suda u Srbiji još uvek nema?
Prema tome, dobar deo normi Ustava Republike Srbije je, vašom krivicom, ostao ''mrtvo slovo na hartiji'' i pri svemu tome vi nam predlažete zakon o Vladi u kome eksplicitno kažete da postoje akti Vlade i predsednika Vlade koji mogu biti sakriveni od očiju javnosti. Gde je tu demokratija, gde su tu ljudska prava i gde su tu bilo kakvi evropski standardi?
Pozivam vas, gospodine ministre, a i gospodu iz vladajuće koalicije, pošto znam da i u njihovim redovima ima narodnih poslanika koji smatraju da je amandman osnovan, da prihvatite ovaj amandman, jer, u protivnom, uvodite Srbiju u vanustavno stanje, u mračno doba, kada Vlada može da donosi akte kakve želi a da o tome ne obavesti javnost Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 226, tražim dve informacije.
Prva informacija - šta je ministar za lokalnu samoupravu uradio povodom zaključka Odbora za lokalnu samoupravu da se, na osnovu člana 111. Zakona o lokalnoj samoupravi, koriste akti o izboru predsednika Skupštine grada Beograda, zamenika predsednika Skupštine grada Beograda i nekakvog v.d. zamenika predsednika Skupštine grada Beograda?
Odbor za lokalnu samoupravu je jednoglasno doneo zaključak kojim obavezuje Ministarstvo za lokalnu samoupravu da primeni mere iz člana 111. Zakona o lokalnoj samoupravi i da stavi van pravne snage akte koji su doneti na sednici Skupštine grada Beograda, 8. oktobra 2007. godine, koji su, apsolutno, neutemeljeni u Zakonu o lokalnoj samoupravi.
Druga informacija je vezana za Odbor za ustavna pitanja. Čim se na dnevnom redu Odbora za ustavna pitanja nađe neko pitanje, to je signal i za narodne poslanike u Skupštini Srbije i za javnost Srbije da je u pitanju stvar od izuzetnog političkog značaja.
Mi smo danas u Odboru za ustavna pitanja pokušali da utvrdimo da li je predsednik Narodne skupštine obavezan da raspiše izbore za gradonačelnika Beograda ili ne. Stav SRS-a o tom pitanju je potpuno nedvosmislen. Insistiramo da predsednik Skupštine Srbije raspiše izbore u skladu sa važećim zakonom o lokalnoj samoupravi i tražimo da javnost Srbije, da svi narodni poslanici budu obavešteni o tome da je Odbor za ustavna pitanja, nadglasavanjem poslanika SRS-a, doneo potpuno neustavnu i nezakonitu odluku, po kojoj predsednik Narodne skupštine nije obavezan da raspiše izbore za gradonačelnika grada Beograda.
Dakle, tražim da se predsednik Narodne skupštine izjasni o tome. On je predsednik Odbora za ustavna pitanja. Danas je predsedavao sednici tog odbora.
Tražim da se Narodna skupština obavesti zašto do sada nismo dobili izveštaj Odbora za ustavna pitanja i zašto javnost Srbije još uvek nije u mogućnosti da se upozna sa flagrantnim kršenjem Ustava i zakona koje se, nažalost, dešava pod svodovima Narodne skupštine Republike Srbije.
Tražim da se izjasni Ministarstvo za lokalnu samoupravu, odnosno ministar, kao i da predsednik Narodne skupštine obavesti narodne poslanike o tome zašto se do sada izveštaj sa sednice Odbora za ustavna pitanja nije našao pred narodnim poslanicima.