Zahvaljujem predsedavajući.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga kod ugovaranja na daljinu je zakon koji obuhvata jako širok dijapazon korisnika. Neću reći da on dovodi do tretmana svih punoletnih građana Srbije, ali svih onih koji koriste određenu ili bilo koju vrstu finansijskih usluga, on jednostavno dolazi pod zaštitu i pod kapu ovog zakona. Zašto kažem pod zaštitu i pod kapu ovog zakona? Jer ovaj zakon je u suštini izjednačio uslove pod kojima bilo koji građanin Republike Srbije može imati odgovarajuću i pravilnu zaštitu od mogućih manipulacija i zloupotreba od strane pružaoca finansijskih usluga.

Iz tog razloga sam podneo amandman želeći da povučem jednu crtu koju zakon već ima, a to je crta socijalne ravnopravnosti i mislim da bi usvajanje ovakvog amandmana i njegovo ugrađivanje u član 1. mnogo olakšalo primenu članova 13, 15, 17, 19 i 21. ovog zakona. Zašto baš ovih članova? Kada kažemo, o tome govorimo o pravu na raskid ugovora zaključenog na daljinu.

Član 21. je taj koji govori o tome na kome je teret dokazivanja u slučaju spora, šta je čija odgovornost i ko mora da dokazuje da je u pravu, ako tako mogu narodski da kažem, da bi građani lakše razumeli. U slučaju bilo kakvog spora, znači, nije korisnik usluge dužan da dokazuje nešto, nego je dužan da to dokazuje pružalac usluge, da je on ispunio sve one formalno pravne uslove koje ovaj zakon propisuje, da bi teret i odgovornost nepoštovanja ugovornih obaveza bila na korisniku usluge. Mislim da je to jako važno i od velikog je uticaja i značaja na sigurnost korisnika usluga, jer nisu svi građani Srbije dovoljno edukovani da bi mogli bez ikakve rezerve da se upuste u finansijske transakcije i zaključivanje ugovora na daljinu. Ovo jednostavno zaokružuje jedan zakonodavni sistem i meni je jako drago što ste prepoznali ovu vrstu problema. Ovime će korisnici finansijskih usluga, pre svega, biti mnogo zaštićeniji nego do sada. Usvajanjem i ugradnjom ovakvog amandmana ili nekog sličnog to bi samo dobilo na još većoj težini. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, zalaganjem Vlade Republike Srbije, grada Beograda i gradske opštine Obrenovac u Bariču je otvorena fabrika „Meita“ koja danas zapošljava 1.820 radnika, prosečna zarada je 53 hiljade dinara, a očekuje se da do kraja juna meseca bude zaposleno otprilike oko 1.900. Druga faza projekta, u koju smo uvereni da će biti realizovana, govori da će do kraja sledeće godine biti zaposleno tri hiljade radnika.

Zašto je ovo važno? Važno je zato što su početkom rada ove fabrike i ovim dobrim projektom i prosečnom zaradom od 53 hiljade dinara oni radnici koji rade kod privatnika, koji su zloupotrebljavali poziciju viška radne snage, došli u bolji status ili su kao dobri i vredni dobili posao u „Meiti“ ili je sada stvorena druga pozicija da oni koji su raubovali njihov rad moraju dobro da ih plate.

To je onaj razlog zbog čega Pokret socijalista podržava i Republičku vladu i gradsku vladu, jer je to ono što je blago za građane Republike Srbije. Ovakvi projekti i dugoročno rešavaju problem, a nije blago za građane Republike Srbije kada golobradi gusar krene u potragu na Maldive za zakopanim blagom riđobradog gusara koji je Beograd i Srbiju pljačkao. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, uvažena gospođo premijeru, poslanička grupa Pokreta socijalista, Narodne seljačke, Ujedinjene seljačke stranke podržaće vaš predlog za novog ministra finansija, kao što je podržala predlog Aleksandra Vučića da vi budete premijer u ovoj Vladi. Rezultati ove Vlade, rezultati vašeg rada nama potvrđuju da je predlog koji ste vi izneli pred ovu Skupštinu garancija nastavka kontinuiteta jednog stabilnog i dobrog oporavka Republike Srbije.

Ono što želimo, želimo što više projekata kakav je „Meita“ u Obrenovcu, želimo finansijsku stabilnost, želimo da se na taj način postepeno, ali sigurno podignu primanja svih građana Republike Srbije, jer to jeste razlog zbog kojeg podržavamo rad ove Vlade. Znamo da je to težak i mukotrpan put, ali smo spremni da na tom putu idemo zajedno sa vama, jer samo nešto što je stabilno može biti dugoročno i dobro za našu decu. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Ovde je zaista grubo prekršen član 107. Poslovnika. Ovakav govor zaista vređa ne samo inteligenciju poslanika i ovog Doma, nego svih građana Srbije.

Ako pripadnici bivšeg zločinačkog udruženja riđobradog gusara koji je opljačkao Beograd, misle da smo mi toliko izlapeli i zaboravili šta su sve pokrali do 2012. godine i da se danas igramo potrage za zakopanim blagom…

Član 107. stav 1. Rekao sam na samom početku.

Ako misle da je danas ova igra potrage za izgubljenim blagom u pokušaju da se vrate nazad na vlast nešto što će proći kod građana Srbije, onda su u žestokoj zabludi. Neka nastave oni da se igraju sa mobilnim telefonima te igrice, ona je jako zanimljiva u tim krugovima, a kada objašnjavaju da danas građani Srbije mnogo manje žele u EU u odnosu na period od 2012. godine, pa postoji jako jednostavno objašnjenje. Do 2012. godine 70% građana Srbije je bilo bukvalno gladno i bilo spremno da u EU po svaku cenu ode. To danas nije slučaj. Građani Srbije danas mnogo bolje žive, razmišljaju svojom glavom, ne razmišljaju praznim stomakom i iz tog razloga su promenili mišljenje o EU. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Naravno da ovaj amandman ne treba prihvatiti. Nisam pobornik toga da kazne treba da budu jako visoke, ali moramo priznati da se mi nikako ne možemo, osim pretnjom ozbiljnim kaznama dovesti u red da poštujemo neke stvari. Kazne za nevezivanje pojasa su potpuno adekvatne, čak su možda i male u odnosu na korist koju vezivanje pojasa u svim situacijama donosi onim ružnim, kada dođe do saobraćajne nesreće, izgleda da svi računamo da do toga neće doći.

Još nekoliko stvari je propušteno da se prokomentariše vezano za dato obrazloženje u vezi ovog amandmana. Prvo, nema pravo načelnik policije da obustavlja krivične postupke. Postoje tačno zakonom definisane situacije kada se radi o prekršajima. Činjenica je da jeste to diskreciono pravo, ali to je toliko restriktivno u primeni i uglavnom se to primenjuje kod običnih građana Srbije, a ne ono što ovde gospoda koja su govorila o tome žele da kažu. Može ovde svako od nas poslanika reći koliko puta je platio kaznu za prekršaj od kada je postao poslanik, kazne koje nije imao prilike da plati u saobraćaju pre ovoga iako imamo imunitet.

Što se toga tiče, znači, niko se na to nije pozivao i zaista tu vrstu demagogije, da ovde slušamo od pripadnika političke grupacije, koja baštini ljotićevsku fašističku ideologiju, da oni govore o tome i da oni brinu o siromašnim građanima, ja stvarno više ne razumem.

Ja mislim da bi oni na kraju balade stvarno trebali sami sa sobom da se razjasne, gde su, ko su, šta su, prate li ideologiju svog predsednika ili ne prate, ako ne prate da se brate distanciraju od nje, svako ima pravo da promeni mišljenje i stav u životu. Mislim, nije baš običajno od fašiste preći u komunistu, ali i to je moguće. Pa, ako je to tako zaista, njima nije mesto tamo gde sede nego na nekom drugom mestu, ali to onda moraju jasno da kažu dokle god budu bili pripadnici tamo partije koja zvanično stoji iza fašističke ideologije LJotića Dimitrija.

Prema tome, nemaju pravo da oni bar govore o tome kako žive građani Srbije, kako na njih utiču kazne i na koji način. Ako ko ima problema sa vezivanjem pojasa, imam ga ja, ali ga uredno vezujem da ne bi doveo u pitanje i svoje zdravlje i svoj život. Prema tome, malo pretnje novčanom kaznom na mestu je sasvim prema svakom, a moram da priznam da i pretnje visinom novčanom kaznom i mene je dovela u red. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, uvažena gospođo ministre sa saradnicima, ja sam podneo i amandman i na član 3. što je apsolutno u skladu sa amandmanima koje sam predložio na članove 1. i 2. smatrajući da pitanje socijalne ravnopravnosti koje jeste inkorporiran u ovaj zakon, treba da dobije jednu posebnu crtu.

Ne samo što treba da dobije posebnu crtu, razloge za to ne treba dodatno objašnjavati, ali to može i u praktičnoj primeni ovog zakona da olakša primenu članova 10, 11. i 12. Predloga zakona, koju ste vi učinili ukoliko tekstovi ostanu usvojeni u neizmenjenom obliku.

Naime, članom 10. se precizira način, odnosno visina cene izgradnje, članom 11. se reguliše pitanje izbora pojedinačnih lokacija i članom 12. se definišu obaveze lokalnih samouprava, tamo gde se budu opredelile lokacije.

Naime, zaista se socijalna ravnopravnost kroz sniženje cene gradnje može ostvariti i na sledeći način.

Mislim da prioritetno treba razmotriti kao moguće sve one lokacije gde postoje kasarne Vojske Srbije koje se danas ne koriste i za koje Vojska Srbije proceni da se u budućem periodu neće koristiti. Time bi se, umesto da se radi eksproprijacija zemljišta od privatnih vlasnika ili na drugim lokacijama, eksproprijacijom zemljišta od Vojske Srbije, postigla dvostruka korist, a to je da ozbiljna novčana sredstva dospeju do Vojske Srbije, samim tim olakšamo podizanje standarda svim pripadnicima Vojske Srbije.

Sa druge strane bi mnogi neiskorišćeni prostori koji postoje, kao, na primer, u Obrenovcu i u mnogim drugim gradovima, u Obrenovcu imate kasarnu koja se nalazi na fantastičnom mestu, ukoliko se ne planira da se ta kasarna obnovi, ponovo profunkcioniše, pored reke Save nekoliko hektara zemljišta koje je potpuno snabdeveno infrastrukturom za gradnju, može biti idealna pozicija za gradnju stanova za pripadnike službi bezbednosti. Hvala.

Naravno da ovaj amandman ne treba prihvatiti, jer ko o čemu, vojska o skraćenju, Aleksić o poštenju. Ode on da ne bi morao da odgovori na pitanja koja ću mu postaviti, a to je, da li ova njegova briga proističe iz zabrinutosti da li će Bogoljub Karić prodati stanove koje čovek gradi, investira, prodaje po Srbiji, a ja ne verujem da ga je Bogoljub Karić angažovao da mu kao posrednik preprodaje stanove.

Ali, voleo bih da nam on odgovori na pitanje da li je u stvari on zabrinut da ova gradnja stanova, koja se predviđa sada hiljadu i nešto, pa pet hiljada, pa rešavati problem 30 hiljada pripadnika snaga bezbednosti, ne ugrozi budžet Republike Srbije u onom delu, jer gospodin je kupovao zemlju na trasu Moravskog koridora, sadio višegodišnje zasede. Za to će uslediti enormna naknada i ja verujem da ta njegova briga za budžetom Republike Srbije proističe iz krajnje ličnog interesa, jer ne vidim nijedan njegov drugi motiv. Sve što je on ikada govorio da je navodno radio u tuđem interesu, čak i u onom Fondu za unapređenje resursa građana, ispostavilo se da je rađeno isključivo u interesu porodice Aleksić.

Isto tako, kako verovati nekome ko laže gde god stigne i odakle stigne šta god kaže? Pre neki dan je izjavio da nije dobio regres za traktor koji je nabavio. To, jednostavno, nije istina. Ja sam proverio. Uplaćeno mu je 890 hiljada dinara po redosledu, kao i svakom drugom, mnogo pre mnogih pripadnika vladajuće koalicije, ali to je potpuno nevažno. Znači, čoveku to pripada. Drago mi je samo što tim traktorom neće zasađivati te višegodišnje zasade koje je već zasadio i time praktično od sredstava Republike Srbije praviti još jednu veću štetu budžetu. On je na to navikao to je njegova autopercepcija.

Ovako ponašanje, izručiti, istovariti gomilu pitanja, a onda pobeći iz sale je nešto što je postalo uobičajeno. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Povređen je član 107 - Dostojanstvo Narodne skupštine.

Ovakve kvalifikacije ste zaista mogli i bili dužni da sprečite. Ja mogu da razumem da niste mogli baš sve da predvidite, ali od dotičnog gospodina uvek je za očekivati ovako ponašanje.

Znate šta, krajnje je neprimereno da brigu o tome na koji način i po kojoj ceni će se rešavati stambeno pitanje pripadnika Vojske Srbije komentariše neko ko da je ostao, ne daj bože, na vlasti, i on i njegov ministar, do 2016. godine, taj problem bi bio rešen 100%., ali tako što mi danas ne bismo imali nijednog jedinog pripadnika Vojske Srbije, vojska uopšte ne bi postojala. To je bila metodologija kojom su oni želeli da reše ovaj problem.

Ne treba ovde trošiti vremena i nabrajati šta sve mi iza njih treba da popravljamo i ispravljamo. To se radi, to je evidentno i to je ono što im smeta, a normalno je da smeta to nekome ko je mislio da je vojna vežba tako što u koordinaciji sa ministrom otkupi za 40 miliona Dom Vojske Srbije, onda ga proda za 24, a 16 miliona investira u zajedničku gradnju na Miljakovcu, ali ne za stanove za vojsku, nego za direktnu prodaju iz koje naprave profit njih dvojica.

Prema tome, dužni ste da ovo sankcionišete i da ubuduće ipak, kada vidite u kom pravcu diskusija vodi, na vreme je presečete i sprečite. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Povređen je član 106. Poslovnika. Vi ste ovde dozvolili nekome da govori o kasarnama koje su bitne, prioritetne i ostalo. Jedna od najbitnijih kasarni je kasarna u Obrenovcu, koju su gospodin Šutanovac i gospoda koja su tad vladala ispraznili, izveli Vojsku na vojnu vežbu. To je kasarna u kojoj je bilo 12 amfibija. Zatvorili su tu kasarnu i Obrenovčani su zbog toga drastično više nastradali u poplavama 2014. godine nego što je to moralo da se desi.

Sa jednom jedinom ispravnom amfibijom, pola Obrenovca je evakuisano. Zamislite da nisu ugasili kasarnu u Obrenovcu koja je strateški bila inženjerijska jedinica u Obrenovcu, upravo zato što je neko nekada vodio računa da se može nešto slično desiti. Od 12 amfibija koje su bile ispravne, jedna je preživela u Srbiji njihovu vlast i ta jedna je mnogo učinila za Obrenovac.

Koliko bi za Obrenovac bilo bolje da je postojala kasarna, da je bilo 12 amfibija, da je ostala inženjerijska jedinica, a o tome te bitange nikada nisu ni razmišljale. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, podneo sam amandman na član 2. na stav 4. koji je usklađen i sa amandmanom koji sam podneo na član 1.

Naime, činjenica jeste da osim opšteg interesa, kada je u pitanju jačanje sistema nacionalne bezbednosti Republike Srbije prilikom donošenja ovog zakona ili inicijative za donošenje ovog zakona, ono što ovaj zakon u sebi sadrži, ispravlja i o čemu vodi računa jeste pitanje socijalne ravnopravnosti. Šteta je što to ne piše na jasan i nedvosmislen način u samom zakonu i to i jeste razlog ove moje reakcije i predloga da se to ovim amandmanom jednostavno izmeni i koriguje u tom pravcu. To nije samo prazna floskula. Upravo pitanje socijalne ravnopravnosti, kada je u pitanju član 2. i član 1, koji definišu predmet uređivanja i javnog interesa, onda bi se i usvajanjem tih amandmana jasno uticalo i olakšala primena članova 7, 10. i 11. ovog zakona.

Naime, članom 7. ovog zakona govori se u stavu 1. o strukturi stanova i jasno se razgraničava, upravo poštujući princip socijalne ravnopravnosti, koje su to kvadrature, od garsonjere do četvorosobnog stana, neophodne za pristojno i normalno stanovanje porodica, u zavisnosti od toga koliko članova imaju. Stavom 3. istog ovog člana definisano je da pripadnik snaga bezbednosti po sopstvenom zahtevu ulazi u kupovinu stana, ali se i stavom 5. definiše da i onaj pripadnik snaga bezbednosti koji ima neadekvatno rešeno stambeno pitanje u ovom trenutku može ga rešavati, ali poštujući jedan princip socijalne ravnopravnosti, ukoliko za kupovinu tog stana nije zainteresovan pripadnik snaga bezbednosti koji nema rešeno stambeno pitanje ni na koji način u tom trenutku.

Prema tome, pitanje socijalne ravnopravnosti je jasno tretirano u ovom zakonu, ali prihvatanjem ovih amandmana ono bi zaista dobilo jednu odgovarajuću težinu koja je neophodna i olakšala bi primenu zakona u daljoj proceduri. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Naravno da je ovaj amandman ne treba prihvatiti iz jednog prostog razloga, jer očigledno da koliko god se iz ove poslaničke grupe svi osim njenog predsednika trudili da pobegnu od LJotićevske fašističke ideologije, ona neskriveno izvire iz gospodina koji je podneo ovaj amandman.

Naime, verovatno, njemu u podsvesti je toliko opterećenje ta reč srpska, jer je jedina LJotićeva formacija se zvala Srpska državna straža, a šta su Srbi i šta je Srbija imala od toga što je tu postao prefiks „srpska“. Ništa. Sarađivali su sa okupatorom, njihov jedan od najvećih eksponenata Marisav Petrović je bio jedan od najvećih sluga okupatora koji je u Kragujevcu vodio decu na streljanje.

I nije ni čudo što, i u pravu je za toliko gospodin koji je podneo ovaj amandman, kad kaže da je ovde ogromno komunističko nasleđe. Komunisti nisu radili ovakve stvari, iza komunista su ostala dobre stvari, iza LJotića koji je širio fašizam i mržnju prema svima, a najviše prema sopstvenom narodu ništa nije moglo dobro da ostane. Hvala.

(Boško Obradović: Pravo na repliku.)

Zahvaljujem predsedavajući.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, bezrezervna podrška od strane poslaničkog kluba Pokreta socijalista, Narodne seljačke i Ujedinjene seljačke stranke, komisiji koju bih ja najpre nazvao komisijom za istinu.

Većina nas se složila ovde da se ova komisija formira da bi se utvrdila istina, a kada se traži istina, onda zasigurno rezultat rada te komisije ne može biti propaganda, već samo tačne i istinite činjenice, koje su dužne da prezentuju ovom domu.

Zato što gotovo svi imamo nekakav već zauzet stav i mišljenje kakav zaključak i izveštaj ove komisije treba da bude i razlog više da komisija mora da ima i snage i integriteta da odoli svim pritiscima i da u činjenicama koje utvrdi u svom radu, da nam tačan i istinit izveštaj i u ovom domu i građanima Republike Srbije.

Mi nemamo čega da se plašimo, niti čega da se stidimo. Srbi nikada u svojoj istoriji nisu bili agresori, pa ni 1999. godine. U dosadašnjoj raspravi, moje uvažene kolege, barem većina njih, su bile jako korektne i suzdržane, verovatno plašeći se sopstvenog gneva i besa zbog svega što smo nezasluženo pretrpeli, pokušavajući da jedan najmonstruozniji zločin u novijoj istoriji nazovu pristojnim imenom. Ali, stvari se moraju nazvati pravim imenom, zarad istine.

To nisu bili neprijatelji, to su bili kriminalci, to su bili zločinci, to su bile ubice, monstrumi. Ko hoće da vas ubije u ratu je neprijatelj. Ko hoće da vam ubije decu je zlikovac. Istine mogu da se samo boje ubice, krvnici, zločinci bez savesti, kojima nije bilo dovoljno to što su nas ubijali, to što su nam uništavali mukom i krvavim znojem napravljene fabrike i mostove, već su svesno i namerno činili mnogo gore od zločina protiv čovečnosti, u suštini, oni su počinili genocid nad srpskim narodom i svim građanima Srbije.

Podsetiću vas da je Okružni sud u Beogradu 2000. godine, 21. septembra, 14 čelnika zapadnih zemalja osudio na po 20 godina zatvora. Tu presudu je pod pritiskom nenormalne vlasti, ukinuo Vrhovni sud 19. juna 2001. godine i nakon toga tom se predmetu gubi trag.

Uvažavajući mog cenjenog kolegu, Gorana Petronijevića, tada sudiju koji je postupao u tom predmetu, sada advokata, skrećem pažnju komisiji da je jako važno ukoliko tadašnja vlast nije uništila kompletan predmet, treba da dođe do ovog predmeta jer sadrži jako važna dokumenta vezana za bombardovanje, jer su te podatke skupljali gotovo 27. okružnih sudova Republike Srbije.

Nije uvažene kolege ni meni ni vama lakše zato što ovaj američki marinac na zastavi piše da nema zastave dovoljno velike da prikrije sramotu zbog ubijanja nevinih ljudi, ali nama bar ostaje nada da obični i normalni građani 19 država, udruženih u zločinačku uništavajuću masu koja je gazila po Srbiji, ne dele želje svoji vlastodržaca.

Istine radi, podsetiću vas još jednom, na Srbiju su tada krenule Belgija, Holandija, Danska, Island, Češka, Francuska, Nemačka, Mađarska, Italija, Španija, Grčka, Turska, Kanada, Velika Britanija, Norveška, Poljska, Portugal, Luksemburg i nadasve SAD.

Možda su u pravu neke kolege koje kažu da je lakše sarađivati sa neprijateljem, nego sa onim koga si smatrao prijateljem. Od neprijatelja bar ne možeš da doživiš razočaranje. On te ne može iznenaditi kao Amerikanci, naši čuveni saveznici iz Drugog svetskog rata, koji su na Uskrs 1944. godine Beograd sravnili za zemljom, kada su 1995. godine isti ti saveznici bombardovali srpske položaje u Bosni, kad su udruženi i zajedno sa onima koji su 6. aprila 1941. godine bombardovali Beograd krenuli 24. marta 1999. godine ponovo na Srbiju.

Sedamdeset i osam dana oni su orgijali na našem nebu, a kada su shvatili da ne mogu da nas pokore zgazili su čizmom na srce Srbije da nam uzmu dušu i da je predaju u ruke šiptarskim teroristima. Dalje čizmom nisu mogli, a ni tu ne bi ušli da nije bilo UČK, ali su i nama i našim sugrađanima albanske nacionalne manjine ostavili otrove i osiromašeni uranijum da prate kako se trujemo, bolujemo i nestajemo ubijajući nas i našu decu.

Nije ovde samo osiromašeni uranijum i nisu samo bombe. Na Zrenjanin i okruženje nije pala ni jedna bomba za vreme tih 78 dana, ali su zrenjaninske novine, lokalne, 2001. i 2002. godine bile prepune umrlica naprasno i prebrzo preminulih od kancerogenih oboljenja. Da li je to slučajnost? Ja ne verujem, komisija neka ispita.

Ceo njihov svet je sazdan od laži, od besomučnih laži na kojima bi i Gebels zavideo. Sve naše navodne krivice, a njihovi razlozi za bombardovanje su laž i Račak, i Markale, i Vase Miskina i zašto bi mi onda verovali u njihove podatke gde su gađali i ostavili osiromašeni uranijum.

U pravu je gospodin Delić. Neće biti lako tvrditi gde su nam sve opoganili zemlju i vodu, a šta tek treba da kažemo o ludacima koji govore da srpska deca dobijaju kancer i umiru zbog kineskih igračaka. Ovo je, uvažene kolege i građani Srbije, ili za ludnicu ili za sudnicu.

Ja ne mogu da ostanem miran i hladnokrvan koliko god se trudio, kada dok čitam izjavu ambasadora Amerike da našu decu i nas ubija pušenje i loša genetika, dobijem na mobilni telefon poruku očajnih roditelja koji pokušavaju da sakupe pravo malo bogatstvo za nadu da će njihovo dete moći da preživi. Ti koji su nas bombardovali, ti koji su nam ostavili osiromašeni uranijum, ti koji su nas trovali, uništavanje hemijskih fabrika sada zarađuje enormne svote novca, dajući nadu da naša deca mogu da budu izlečena. To se ne prašta. Deca se ne praštaju.

Uvaženi gospodine ambasadoru, Srbi svoju genetiku znaju, to je najbolja genetika na svetu. To je genetika onih koji nikada nisu tukli i kinjili slabije. To je genetika onih koji su uvek ustajali protiv najjačih i opstajali. Ovaj narod je ovde od davnina, nije se ovde doselio s konca i konopca. Nisu se ovde doselili kriminalci, avanturisti, ubice, pa da se pitamo kakva je naša genetika. Ovde su uvek preživljavali najbolji i najčestitiji.

Mi ćemo izabrati komisiju. Komisija će utvrditi činjenice i istinu, a mi ćemo stajati iza te istine i za nju se uvek boriti. Borićemo se za našu decu, a oni koji čak ni iz lažne pristojnosti ne umeju da se izvinu zbog zločina koji su počinili, pod hitno treba da budu proglašeni personama non grata u Republici Srbiji. Hvala.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, poštovani predsedavajući, uvažena gospođo ministre sa saradnicima, ja ću malo pažnje posvetiti jednom zakonu koji je jako važan, a imam utisak da će proći malo neprimećeno, a to je Predlog zakona o Centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika.

Iako ja nisam od onih kojima je put u Evropsku uniju cilj po svaku cenu, ovaj zakon je nužan za Republiku Srbiju, jer jednostavno zajednički imenitelj svim dobronamernim ljudima na svetu, pa i svim državama, jeste borba protiv pranja novca, borba protiv terorizma, a danas je to direktno povezano jedno sa drugim. Donošenjem ovakvog zakona, osim ovih direktnih, imaćemo i indirektne koristi, koje mogu imati i građani Republike Srbije na različite načine.

Dobro je što je ovde jasno precizirano ko sve može i na koji način imati pravo i dostupnost o informacijama o stvarnim vlasnicima, šta se mora pribeležiti, odnosno šta mora biti dostupno stvarnim vlasnicima. Jer, imali smo primere u dosadašnjoj praksi da se upravo između onih koje predviđate ovim Predlogom zakona kao buduće obaveznike davanja podataka o stvarnim vlasnicima, poslovna udruženja i udruženja ili, tako da kažem, grupe građana, kako to mi volimo da kažemo, da jednostavno moraju dati sve podatke, a ne kriti se iza nečega što zaista nije dozvoljeno.

Tako smo imali i imamo ozbiljne sumnje da su pojedine grupe građana koje su učestvovale na izborima bile privilegovane, njihovo poreklo novca koje su pribavili i koristili u kampanji nije podlezalo proveri Agencije za borbu protiv korupcije, na šta smo već ukazivali, nismo mogli da uđemo u podatke o tome ko je stvarni vlasnik nekih firmi koje su bile finansijeri pojedinih predsedničkih propalih kampanja, a radi se o ogromnim svotama novca za koje se ozbiljno sumnja da potiču upravo iz zona koje se ovim zakonom žele preduprediti, upravo iz onih istih izvora koji se bave finansiranjem terorizma u svetu.

Prema tome, korist od svega ovoga je višestruka. Ono što je važno i bitno jeste da je jasno propisano ko, kad, kako i pod kojim uslovima može ove podatke imati i kako ih koristiti. U krajnjem slučaju, ne može se više niko kriti iza fantomskih firmi koje će osnivati u inostranstvu, a onda se one u Srbiji pojavljivati kao osnivači navodno domaćih firmi, baviti se prevarama građana Republike Srbije, prati novac za one za koje to ne treba da radi.

Još nešto, iako je to tema koja je očigledno najpopularnija i jasno je zašto je to tako, a to je projekat izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti. Mislim da je to jako značajno i o tome ne treba govoriti. To je stvar koju bez ovakvih malicioznih komentara, kakve smo imali prilike da čujemo, treba podržati. Naime, ja ističem činjenicu da je čak iz postojećih resursa samo u 2017. i 2018. godini Vojska Republike Srbije rešila pitanje za 700 svojih pripadnika, što do 2012. godine nije bio slučaj. Do 2012. godine imali smo slučaj da su pojedini ministri, gospodin Šutanovac i drugi, smatrali da je rešavanje problema stambenih pitanja pripadnika Vojske bilo rešavanje sopstvenih stambenih problema pribavljanjem vračarskih pašnjaka, zgrada itd. i verovatno vrednost koja je samo ovih dana pomenuta u raspravama prevazilazi da se zloupotrebama u to vreme izgubilo više od 10 hiljada stanova za pripadnike Vojske i drugih snaga bezbednosti.

Pokret socijalista, Narodna seljačka stranka i Ujedinjena seljačka stranka u danu za glasanje će podržati ove zakone i pružamo svaku podršku u cilju pospešenja rada svih državnih organa. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Evo, po ko zna koji put postavljamo pitanje na koje su svi državni nadležni organi dali jasne odgovore, od Agencije za borbu protiv korupcije, preko nadležnih tužilaštava, ali isto tako se nadam da će ta nadležna tužilaštva dati odgovore i na pitanje, šta se desilo i kako je moguće da pre nego što je gospodin šibadžija sa Đeram pijace postao investitor gradnje objekta na Vračarskim pašnjacima i nosilac dozvole, se prvobitni investitor naprasno povuče iz tog posla, bio je vlasnik preduzeća Trešnja d.o.o. Mislim, jesu bile rodile trešnje i te godine jako dobro, ali izgleda da su šibadžiji sa Đeram pijace baš rodile. Nema tu odgovora na pitanje kako je to baš Trešnja d.o.o. od Ministarstva odbrane u restriktivnom postupku javne nabavke dobilo posao za izvođenje radova prema ministarstvu u vrednosti od 19,8 miliona dinara.

Nema ni još uvek odgovora, doduše ni od nadležnih organa na pitanje, na koji način je šibadžija sa Đeram pijace platio svoj deo 273.000 evra do praktično još milion i po evra koliko košta ta investicija, onako procenjeno odokativnom metodom. A na sve to izjavi da je godinu dana po obavljenoj kupovini taj novac nikome nije dao, pa se mi onda pitamo dodatno, a ko je to još platio za njega tu investiciju. Da li je to gospodine Milojičić možda učinio iz one razliku u nabavci doma i preprodaji Doma JNA u Smederevskoj Palanci ili je taj novac otišao za nešto za šta očekujemo informacije, a to je jedna zajednička investicija, na Miljakovcu jednog posebnog objekta, ali ne vojnog nego privatnog.