Zahvaljujem, predsedavajući.

Naravno da je ovaj amandman ne treba prihvatiti iz jednog prostog razloga, jer očigledno da koliko god se iz ove poslaničke grupe svi osim njenog predsednika trudili da pobegnu od LJotićevske fašističke ideologije, ona neskriveno izvire iz gospodina koji je podneo ovaj amandman.

Naime, verovatno, njemu u podsvesti je toliko opterećenje ta reč srpska, jer je jedina LJotićeva formacija se zvala Srpska državna straža, a šta su Srbi i šta je Srbija imala od toga što je tu postao prefiks „srpska“. Ništa. Sarađivali su sa okupatorom, njihov jedan od najvećih eksponenata Marisav Petrović je bio jedan od najvećih sluga okupatora koji je u Kragujevcu vodio decu na streljanje.

I nije ni čudo što, i u pravu je za toliko gospodin koji je podneo ovaj amandman, kad kaže da je ovde ogromno komunističko nasleđe. Komunisti nisu radili ovakve stvari, iza komunista su ostala dobre stvari, iza LJotića koji je širio fašizam i mržnju prema svima, a najviše prema sopstvenom narodu ništa nije moglo dobro da ostane. Hvala.

(Boško Obradović: Pravo na repliku.)

Zahvaljujem predsedavajući.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, bezrezervna podrška od strane poslaničkog kluba Pokreta socijalista, Narodne seljačke i Ujedinjene seljačke stranke, komisiji koju bih ja najpre nazvao komisijom za istinu.

Većina nas se složila ovde da se ova komisija formira da bi se utvrdila istina, a kada se traži istina, onda zasigurno rezultat rada te komisije ne može biti propaganda, već samo tačne i istinite činjenice, koje su dužne da prezentuju ovom domu.

Zato što gotovo svi imamo nekakav već zauzet stav i mišljenje kakav zaključak i izveštaj ove komisije treba da bude i razlog više da komisija mora da ima i snage i integriteta da odoli svim pritiscima i da u činjenicama koje utvrdi u svom radu, da nam tačan i istinit izveštaj i u ovom domu i građanima Republike Srbije.

Mi nemamo čega da se plašimo, niti čega da se stidimo. Srbi nikada u svojoj istoriji nisu bili agresori, pa ni 1999. godine. U dosadašnjoj raspravi, moje uvažene kolege, barem većina njih, su bile jako korektne i suzdržane, verovatno plašeći se sopstvenog gneva i besa zbog svega što smo nezasluženo pretrpeli, pokušavajući da jedan najmonstruozniji zločin u novijoj istoriji nazovu pristojnim imenom. Ali, stvari se moraju nazvati pravim imenom, zarad istine.

To nisu bili neprijatelji, to su bili kriminalci, to su bili zločinci, to su bile ubice, monstrumi. Ko hoće da vas ubije u ratu je neprijatelj. Ko hoće da vam ubije decu je zlikovac. Istine mogu da se samo boje ubice, krvnici, zločinci bez savesti, kojima nije bilo dovoljno to što su nas ubijali, to što su nam uništavali mukom i krvavim znojem napravljene fabrike i mostove, već su svesno i namerno činili mnogo gore od zločina protiv čovečnosti, u suštini, oni su počinili genocid nad srpskim narodom i svim građanima Srbije.

Podsetiću vas da je Okružni sud u Beogradu 2000. godine, 21. septembra, 14 čelnika zapadnih zemalja osudio na po 20 godina zatvora. Tu presudu je pod pritiskom nenormalne vlasti, ukinuo Vrhovni sud 19. juna 2001. godine i nakon toga tom se predmetu gubi trag.

Uvažavajući mog cenjenog kolegu, Gorana Petronijevića, tada sudiju koji je postupao u tom predmetu, sada advokata, skrećem pažnju komisiji da je jako važno ukoliko tadašnja vlast nije uništila kompletan predmet, treba da dođe do ovog predmeta jer sadrži jako važna dokumenta vezana za bombardovanje, jer su te podatke skupljali gotovo 27. okružnih sudova Republike Srbije.

Nije uvažene kolege ni meni ni vama lakše zato što ovaj američki marinac na zastavi piše da nema zastave dovoljno velike da prikrije sramotu zbog ubijanja nevinih ljudi, ali nama bar ostaje nada da obični i normalni građani 19 država, udruženih u zločinačku uništavajuću masu koja je gazila po Srbiji, ne dele želje svoji vlastodržaca.

Istine radi, podsetiću vas još jednom, na Srbiju su tada krenule Belgija, Holandija, Danska, Island, Češka, Francuska, Nemačka, Mađarska, Italija, Španija, Grčka, Turska, Kanada, Velika Britanija, Norveška, Poljska, Portugal, Luksemburg i nadasve SAD.

Možda su u pravu neke kolege koje kažu da je lakše sarađivati sa neprijateljem, nego sa onim koga si smatrao prijateljem. Od neprijatelja bar ne možeš da doživiš razočaranje. On te ne može iznenaditi kao Amerikanci, naši čuveni saveznici iz Drugog svetskog rata, koji su na Uskrs 1944. godine Beograd sravnili za zemljom, kada su 1995. godine isti ti saveznici bombardovali srpske položaje u Bosni, kad su udruženi i zajedno sa onima koji su 6. aprila 1941. godine bombardovali Beograd krenuli 24. marta 1999. godine ponovo na Srbiju.

Sedamdeset i osam dana oni su orgijali na našem nebu, a kada su shvatili da ne mogu da nas pokore zgazili su čizmom na srce Srbije da nam uzmu dušu i da je predaju u ruke šiptarskim teroristima. Dalje čizmom nisu mogli, a ni tu ne bi ušli da nije bilo UČK, ali su i nama i našim sugrađanima albanske nacionalne manjine ostavili otrove i osiromašeni uranijum da prate kako se trujemo, bolujemo i nestajemo ubijajući nas i našu decu.

Nije ovde samo osiromašeni uranijum i nisu samo bombe. Na Zrenjanin i okruženje nije pala ni jedna bomba za vreme tih 78 dana, ali su zrenjaninske novine, lokalne, 2001. i 2002. godine bile prepune umrlica naprasno i prebrzo preminulih od kancerogenih oboljenja. Da li je to slučajnost? Ja ne verujem, komisija neka ispita.

Ceo njihov svet je sazdan od laži, od besomučnih laži na kojima bi i Gebels zavideo. Sve naše navodne krivice, a njihovi razlozi za bombardovanje su laž i Račak, i Markale, i Vase Miskina i zašto bi mi onda verovali u njihove podatke gde su gađali i ostavili osiromašeni uranijum.

U pravu je gospodin Delić. Neće biti lako tvrditi gde su nam sve opoganili zemlju i vodu, a šta tek treba da kažemo o ludacima koji govore da srpska deca dobijaju kancer i umiru zbog kineskih igračaka. Ovo je, uvažene kolege i građani Srbije, ili za ludnicu ili za sudnicu.

Ja ne mogu da ostanem miran i hladnokrvan koliko god se trudio, kada dok čitam izjavu ambasadora Amerike da našu decu i nas ubija pušenje i loša genetika, dobijem na mobilni telefon poruku očajnih roditelja koji pokušavaju da sakupe pravo malo bogatstvo za nadu da će njihovo dete moći da preživi. Ti koji su nas bombardovali, ti koji su nam ostavili osiromašeni uranijum, ti koji su nas trovali, uništavanje hemijskih fabrika sada zarađuje enormne svote novca, dajući nadu da naša deca mogu da budu izlečena. To se ne prašta. Deca se ne praštaju.

Uvaženi gospodine ambasadoru, Srbi svoju genetiku znaju, to je najbolja genetika na svetu. To je genetika onih koji nikada nisu tukli i kinjili slabije. To je genetika onih koji su uvek ustajali protiv najjačih i opstajali. Ovaj narod je ovde od davnina, nije se ovde doselio s konca i konopca. Nisu se ovde doselili kriminalci, avanturisti, ubice, pa da se pitamo kakva je naša genetika. Ovde su uvek preživljavali najbolji i najčestitiji.

Mi ćemo izabrati komisiju. Komisija će utvrditi činjenice i istinu, a mi ćemo stajati iza te istine i za nju se uvek boriti. Borićemo se za našu decu, a oni koji čak ni iz lažne pristojnosti ne umeju da se izvinu zbog zločina koji su počinili, pod hitno treba da budu proglašeni personama non grata u Republici Srbiji. Hvala.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, poštovani predsedavajući, uvažena gospođo ministre sa saradnicima, ja ću malo pažnje posvetiti jednom zakonu koji je jako važan, a imam utisak da će proći malo neprimećeno, a to je Predlog zakona o Centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika.

Iako ja nisam od onih kojima je put u Evropsku uniju cilj po svaku cenu, ovaj zakon je nužan za Republiku Srbiju, jer jednostavno zajednički imenitelj svim dobronamernim ljudima na svetu, pa i svim državama, jeste borba protiv pranja novca, borba protiv terorizma, a danas je to direktno povezano jedno sa drugim. Donošenjem ovakvog zakona, osim ovih direktnih, imaćemo i indirektne koristi, koje mogu imati i građani Republike Srbije na različite načine.

Dobro je što je ovde jasno precizirano ko sve može i na koji način imati pravo i dostupnost o informacijama o stvarnim vlasnicima, šta se mora pribeležiti, odnosno šta mora biti dostupno stvarnim vlasnicima. Jer, imali smo primere u dosadašnjoj praksi da se upravo između onih koje predviđate ovim Predlogom zakona kao buduće obaveznike davanja podataka o stvarnim vlasnicima, poslovna udruženja i udruženja ili, tako da kažem, grupe građana, kako to mi volimo da kažemo, da jednostavno moraju dati sve podatke, a ne kriti se iza nečega što zaista nije dozvoljeno.

Tako smo imali i imamo ozbiljne sumnje da su pojedine grupe građana koje su učestvovale na izborima bile privilegovane, njihovo poreklo novca koje su pribavili i koristili u kampanji nije podlezalo proveri Agencije za borbu protiv korupcije, na šta smo već ukazivali, nismo mogli da uđemo u podatke o tome ko je stvarni vlasnik nekih firmi koje su bile finansijeri pojedinih predsedničkih propalih kampanja, a radi se o ogromnim svotama novca za koje se ozbiljno sumnja da potiču upravo iz zona koje se ovim zakonom žele preduprediti, upravo iz onih istih izvora koji se bave finansiranjem terorizma u svetu.

Prema tome, korist od svega ovoga je višestruka. Ono što je važno i bitno jeste da je jasno propisano ko, kad, kako i pod kojim uslovima može ove podatke imati i kako ih koristiti. U krajnjem slučaju, ne može se više niko kriti iza fantomskih firmi koje će osnivati u inostranstvu, a onda se one u Srbiji pojavljivati kao osnivači navodno domaćih firmi, baviti se prevarama građana Republike Srbije, prati novac za one za koje to ne treba da radi.

Još nešto, iako je to tema koja je očigledno najpopularnija i jasno je zašto je to tako, a to je projekat izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti. Mislim da je to jako značajno i o tome ne treba govoriti. To je stvar koju bez ovakvih malicioznih komentara, kakve smo imali prilike da čujemo, treba podržati. Naime, ja ističem činjenicu da je čak iz postojećih resursa samo u 2017. i 2018. godini Vojska Republike Srbije rešila pitanje za 700 svojih pripadnika, što do 2012. godine nije bio slučaj. Do 2012. godine imali smo slučaj da su pojedini ministri, gospodin Šutanovac i drugi, smatrali da je rešavanje problema stambenih pitanja pripadnika Vojske bilo rešavanje sopstvenih stambenih problema pribavljanjem vračarskih pašnjaka, zgrada itd. i verovatno vrednost koja je samo ovih dana pomenuta u raspravama prevazilazi da se zloupotrebama u to vreme izgubilo više od 10 hiljada stanova za pripadnike Vojske i drugih snaga bezbednosti.

Pokret socijalista, Narodna seljačka stranka i Ujedinjena seljačka stranka u danu za glasanje će podržati ove zakone i pružamo svaku podršku u cilju pospešenja rada svih državnih organa. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Evo, po ko zna koji put postavljamo pitanje na koje su svi državni nadležni organi dali jasne odgovore, od Agencije za borbu protiv korupcije, preko nadležnih tužilaštava, ali isto tako se nadam da će ta nadležna tužilaštva dati odgovore i na pitanje, šta se desilo i kako je moguće da pre nego što je gospodin šibadžija sa Đeram pijace postao investitor gradnje objekta na Vračarskim pašnjacima i nosilac dozvole, se prvobitni investitor naprasno povuče iz tog posla, bio je vlasnik preduzeća Trešnja d.o.o. Mislim, jesu bile rodile trešnje i te godine jako dobro, ali izgleda da su šibadžiji sa Đeram pijace baš rodile. Nema tu odgovora na pitanje kako je to baš Trešnja d.o.o. od Ministarstva odbrane u restriktivnom postupku javne nabavke dobilo posao za izvođenje radova prema ministarstvu u vrednosti od 19,8 miliona dinara.

Nema ni još uvek odgovora, doduše ni od nadležnih organa na pitanje, na koji način je šibadžija sa Đeram pijace platio svoj deo 273.000 evra do praktično još milion i po evra koliko košta ta investicija, onako procenjeno odokativnom metodom. A na sve to izjavi da je godinu dana po obavljenoj kupovini taj novac nikome nije dao, pa se mi onda pitamo dodatno, a ko je to još platio za njega tu investiciju. Da li je to gospodine Milojičić možda učinio iz one razliku u nabavci doma i preprodaji Doma JNA u Smederevskoj Palanci ili je taj novac otišao za nešto za šta očekujemo informacije, a to je jedna zajednička investicija, na Miljakovcu jednog posebnog objekta, ali ne vojnog nego privatnog.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, poštovana gospođo ministre i potpredsedniče u Vladi, uvažene kolege ja ću se potruditi da ne oduzmem previše vremena. Ovaj set zakona, kao što sam već napomenuo, poslanička grupa Pokret socijalista, Narodne seljačke, Ujedinjene seljačke stranke će podržati u danu za glasanje.

Želim da dodam još nešto što mi se čini da smo propustili u ovoj raspravi danas i da kažem onima koji su skeptični prema onome što je bilo uglavnom tema, to je ovaj Zakon o izgradnji stanova za pripadnike snaga bezbednosti, a to je da mi jednostavno s pravom očekujemo, gledajući sveukupno politiku koju vodi Vlada Republike Srbije od 2012. godine na ovamo, da u narednom periodu nastavi istim malim ali stabilnim koracima da podiže privredu i ekonomiju Republike Srbije i da to dovede do toga da rastom realno ostvarenih zarada dođemo u situaciju da se povećaju plate i pripadnicima bezbednosnih struktura, barem za toliko smo sigurni da će biti uvećani, iako očekujemo da će ova gradnja početi u avgustu i septembru.

Znamo da ministarstvo i ministarstva koja će ovo pratiti rade to vrlo efikasno, ali bez obzira na to da će u vreme kada počnu prvi anuiteti da stižu za kredite, koji su ovde čujemo mogući po jako povoljnim uslovima zbog niskih kamata, zbog subvencija koje će država obezbediti, da bar te rate za kredit budu deo uvećanja, sigurnog uvećanja koje sledi za zarade pripadnicima ovih snaga i svim građanima Republike Srbije.

Nije to mnogo, i to s razlogom i sa pravom očekujemo, tako da to zasigurno ne treba da brine, pogotovo ne one koji su upropaštavali privredu Republike Srbije do 2012. godine, od čega i kako će moći pripadnici bezbednosnih snaga da ove stanove otplate u budućem periodu.

S pravom očekujemo da će ove zarede koje su danas u proseku u Srbiji 48.000 dinara biti barem veće za 100, 150 evra u narednih godinu dana, godinu i po kada ovi krediti stignu na red i iz tog razloga pružamo snažnu podršku svemu ovome što će, takođe, doprineti kao jedan ozbiljan zamajac srpskoj privredi. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Kaže naš narod da se na glupa pitanja ne može dati pametan odgovor. Dužan sam ovde da dam istinit odgovor, jer je dotični gospodin prošle nedelje optužio pomoćnika ministra Nenad Miloradovića da je vlasnik neke privatne firme itd. u okviru SDPR. Nije istina. Jednostavno, istina je da to za šta on pita je samo organizaciona jedinica SDPR. Ako ne zna šta to znači, onda neka zatraži poduku od nekog ko ima volje da mu to objašnjava.

Ono što je važno, moram da kažem da Nenad Miloradović i Aleksandar Vulin nisu isto što i Dragan Šutanovac i Ilija Pilipović koji je bio njegov pomoćnik ministra. Znate, Ilija Pilipović, koji je bio pomoćnik, a ujedno i kum Dragana Šutanovca, kada je napustio ministarstvo osnovao je privatnu firmu „Avangard point“. Što ne pitate ko je vlasnik „Avangard pointa“, kako je nastala i da li je zloupotreba od strane Ilije Pilipovića to što se sada bavi prodajom i zastupanjem stranih firmi naoružanjem, i to „Kastvelu“, „Iks blu“, drugim firmama, a istovremeno radio u Institutu „Mihajlo Pupin“.

Vi ste izdali u to vreme 39 dozvola za privatne firme za proizvodnju naoružanja i vojne opreme. Koliko je vaših firmi u svemu tome? Koliki je vaš procenat i udeo u svemu tome? Što o tome ne govorite? Znate, koliko je afera bilo u to vreme koje je prouzrokovao direktno gospodin Pilipović? Nije džabe vojna policija podnela krivičnu prijavu protiv njega zbog zloupotrebe službenog položaja, jer je omogućio zaključivanje štetnog ugovora sa preduzećem „Mega link“ DOO iz Beograda radi nabavke telekomunikacione opreme. Šteta koja je napravljena budžetu i Ministarstvu odbrane je 150 miliona dinara, i to na samo jednoj krivičnoj mahinaciji koju su napravili. Što to ne pitate? Tu možete uvek dobiti pametan odgovor.

Uvaženi predsedavajući, povređen je član 107. – dostojanstvo Narodne skupštine.

Ovakvim obraćanjem u kojem se kaže narodnim poslanicima da oni nekoga hapse se u najmanje vređa čast i dostojanstvo ovog doma. Zna se ko to u uređenoj državi radi. Podnete su krivične prijave, vode se krivični postupci, policija, tužilaštva, sudovi rade svoj posao. Neće se na ovaj način od strane nekoga ućutkavati pravo poslanika da govori istinu. Ovo nije 2003. godina, znate, kada se u „Sablji“ hapsilo zato što je neko bio pripadnik druge stranke bez odluke suda, bez ikakvog rešenja, bez ičega. To je ono što je njihova percepcija samih sebe, ali bez obzira svoju percepciju, svoju sliku nemaju pravo da preslikavaju na ostale ljude koji sede u ovom domu. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Imam pitanje za Vladu Srbije, odnosno za Ministarstvo poljoprivrede – da li će i kada biti vraćen na snagu stari Pravilnik o podsticajima za priplodnu stoku, a u skladu sa odlukama i preporukama Odbora za poljoprivredu Skupštine Republike Srbije, obzirom da su ovim novim Pravilnikom neočekivano povećani limiti broja ovaca i krava kada su u pitanju prava na ostvarenje podsticaja?

Ovo iz jednog drugo razloga, jer ova Vlada je mnogo toga u prethodnom periodu učinila na uvećanju stočnog fonda i nisam siguran koliko ovaj novi Pravilnik je nešto što će doprineti jednoj izvesnosti, pouzdanosti naših stočara, pogotovo malih stočara koji treba da žive od manjeg broja ovaca i krava, a ujedno da poboljšaju izvoz i stvore veću mogućnost za izvoz Republike Srbije.

Naime, činjenica jeste da za razliku od ranijih vlada do 2012. godine, kada je najveći iznos bio od 188 miliona evra ulaganja u poljoprivredu, ali podsetiću da tada nije bilo ulaganja u stočarsku proizvodnju, samo prošle godine ova Vlada je uložila 309 miliona evra i mislim da se sa tim mora nastaviti dalje. Zašto? Zato što u ovom trenutku mi imamo Sporazum sa Turskom o privilegovanom izvozu junećeg mesa u iznosu od pet hiljada tona. Izvesno je da će biti potpisan sporazum i na 10 hiljada tona, dok smo mi u stanju, odnosno izvezli smo samo količinu otprilike od oko 300 tona.

Pored toga imali smo i imamo pravo na izvoz junećeg mesa u EU od osam hiljada tona i ovo meni sve ukazuje da potencijal priplodnih grla u Republici Srbiji nije zadovoljavajući i daleko je od mogućnosti koje su pružene i ostvarene dobrom politikom i dobrom saradnjom sa okruženjem i sa zemljama, odnosno sa EU koju sam naveo.

Da li će i koje mere Ministarstvo poljoprivrede primeniti to bi zaista želeli što pre da znamo? Mišljenje je da bi restrukturiranje uloženih sredstava, gde su svetski rezultati i svetska ulaganja potpuno suprotna od načina na koji mi to radimo u ovom trenutku, gde se 70% sredstava ulaže u stočarstvo, 30% u biljnu proizvodnju. Kod nas trenutno je 70% subvencija i ulaganja u biljnu proizvodnju, a u stočarstvu samo 30%. Prosta matematika pokazuje, ukoliko bi se ulaganja u stočarstvo uvećavala i da se taj odnos približi ovim svetskim standardima, umesto dosadašnjih četiri milijarde evra godišnjeg izvoza, minimalno bismo mogli izvoziti oko 9,5 milijardi vrednosti mesa na spoljna tržišta i drugih poljoprivrednih proizvoda.

Ima još mnogo drugih mera koje bi mogle služiti za što lakši izvoz i obezbeđenje potencijala, a to je uvoz krava po sistemu krava – tele. Znači, krave koje se ne muzu, već daju samo dobrog tovljenika. Ukoliko bi se stvorile mogućnosti da država, umesto što izvozimo po niskim cenama poljoprivredne proizvode, znači kukuruz, to uložila u poljoprivrednu proizvodnju, omogućila stočarima da beskamatno na taj način budu kreditirani u ishrani stoke, to bi se višestruko vratilo kao nešto što bi omogućilo da građani Srbije ostanu na selu, da poraste interesovanje za to, a dodatnim privilegovanjem mladih, kojima bi se stvorili uslovi za kreditne linije i lakše podizanje objekata u kojima bi se vršio uzgoj stoke, bila bi garantovana izvesnost, a samim tim i stabilnost u snabdevanju tržišta u Republici Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem.

Usvajanjem ovog amandman zakon je dobio na preciznosti. Ono što je nama drago i bitno, to je da se naš amandman uklopio sa stavom i sindikata, koji je tražio da ovaj član 39. bude precizniji i da se jasno definiše da udeo državnog i društvenog kapitala ne može biti manji od 51% u ovim preduzećima.

Ono što je važno, važno je da je ova dokapitalizacija predviđena na jedan krajnje pošten i odgovarajući način, ne kao privatizacija do 2012. godine, kako to izraz privatizacija neko želi da koristi, jer čak i država, ukoliko želi da dobije deo državnog kapitala, mora svojim ulaganjem, koje je adekvatno, jasno i precizno po tržišnim vrednostima stekne udeo do 51% u svemu ovome.

Otvaranje prostora za dokapitalizaciju nije nešto što je bitno za danas, za godinu, za dve i za tri godine, to je bitno za budućnost. Naša vojna industrija jeste dobra, dobro radi ovog trenutka, ali i buduća vremena i potrebna nova tržišta jesu nešto što se dokapitalizacijom mora dostići i postići.

Pošto ima jako malo vremena, ja se neću javljati po amandmanima na čl. 70. i 76. koje je Vlada takođe prihvatila, ali sve ovo jasno pokazuje i govori da i amandmani koje piše deo vladajuće koalicije apsolutno imaju svrhu i važno je da kao posledica našeg rada zakoni iz ovog doma izađu što kvalitetniji. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, uvaženi ministre sa saradnicima, amandman na član 2. koji sam podneo je u apsolutno logičnoj vezi sa amandmanom koji sam predložio i na član 1. Naime, iako sam već i u ranijoj diskusiji rekao da je ovaj zakon jedan od onih zakona koji je najviše vodio računa o socijalnoj ravnopravnosti, potenciranje ove crte koja je važna kao princip, kao osnov na kojem će ceo zakon biti utemeljen, je jako važna kako za Vojsku, tako i za Republiku Srbiju.

Naime, članom 2. kojim se predlaže ova dopuna, ovim amandmanom, je propisano da se vojno obrazovanje kao deo sistema obrazovanja Republike Srbije, kao delatnost od posebnog značaja za odbranu, stavlja u nadležnost Ministarstva odbrane. Iako se stavlja u nadležnost Ministarstva odbrane, ona ujedno omogućava da pod ravnopravnim uslovima, ono o čemu sam govorio prošli put, oni koji žele da pohađaju srednju školu mogu ravnopravno konkurisati svi, bez obzira na socijalni status, i zaista prihvatanjem ovog amandmana bi olakšalo primenu člana 49, 50. i 52.

Ovog trenutka bih posvetio pažnju članu 52. ovog zakona, koji vi predlažete, gde kaže da se na studijske programe osnovnih integrisanih akademskih studija, koje se realizuju na univerzitetu i školuju radi prijema u profesionalnu vojnu službu, primaju lica iz građanstva i učenici srednjih vojnih škola. Inače, kandidate, jedne i druge, koji budu primljeni, a uđu u kvotu koju opredeli ministarstvo, finansiraju se iz budžeta Republike Srbije.

Mislim da ova komponenta socijalne ravnopravnosti je dobro ugrađena, ali zbog nekih budućih vremena i značaja koje ovaj zakon ima, ovaj amandman bi samo mogao da dopuni ono što je već praktično u zakonu i učinjeno. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, uvaženi ministre sa saradnicima, amandman na član 3. je potpuno kompatibilan sa predloženim amandmanima koje sam podneo na čl. 1. i 2. ovog zakona, kao i na član 4, ali o tome kada dođemo do amandmana na član 4.

Naime, pitanje socijalne ravnopravnosti koje je ovim zakonom prilično dobro rešeno, Vojska Srbije je u ranijoj praksi već pokazala da o tome vodi računa, sa ovim bi dobio samo još jedan ozbiljniji korak u nečemu što je primetno da se u odnosu vojske prema građanima i građana prema Vojsci Srbije od 2012. godine naovamo drastično promenio, a to je, kada vi pružite mogućnost, a to je jedna od ključnih stvari socijalne ravnopravnosti, svim slojevima u ovom društvu, od najbogatijih do onih koji imaju najmanje novca, da ravnopravno mogu da pohađaju od srednjih vojnih škola do visokih vojnih škola, upravo zato što je njihov status prilikom školovanja apsolutno obezbeđen, vi obezbeđujete jednu apsolutno bitnu patriotsku komponentu i status Vojske Srbije podižete još više i ugled među građanima Srbije.

Upravo suprotno sve od onoga što se dešavalo do 2012. godine, koliko Srbija voli i poštuje svoju vojsku i želi da bude vojno neutralna, pokazuje i činjenica da je sve više mladića koji žele da dobrovoljno služe vojsku. Tako da, ja mislim da je vreme da se lagano preispita mogućnost uvođenja i obaveznog služenja vojnog roka, nešto možda modifikovanijeg u odnosu na neke periode koje mi pamtimo. Ali, u svakom slučaju, želja je jasno i dobro iskazana.

Saradnja Vojske Srbije sa drugima je snažna i moćna i dobra onoliko koliko je vojska obrazovana i moćna i svi će s njom sarađivati. Da li će to dovesti do bržeg zatvaranja Poglavlja 31 ili veće saradnje sa ODKB-om ili sa bilo kim drugim je mnogo manje važno. Važno je da se srpska vojska obrazuje, stvara i funkcioniše na onim principima koji obezbeđuju vojnu neutralnost Republike Srbije. A, da li ćemo mi u EU jednog dana ući ili nećemo, potpuno je pitanje koje treba ostaviti sa strane. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Kao i kolega Martinović, bez želje da ulazim u repliku sa koleginicom, moram zaista da kažem da je povređen član 107. i povređeno je dostojanstvo ove Skupštine. Slušati ovde o tome kako je neko pružao otpor isporučivanju naših ljudi, a taj neko je direktno odgovoran zato što su iz Okružnog suda u Nišu aprila 2001. godine puštena na slobodu braća Mazreku, osuđena na po 20 godina zatvora, učesnici napada na Orahovac kad su oteta 43 civila, kada je očigledno gospodin kojeg koleginica pominje pružao otpor tako što je bežao u Belanovicu da čuva mačke, praveći se da je neinformisan kada su isporučivali i Slobodana Miloševića Haškom tribunalu. Ako je to bio otpor i ako su oni tako branili Srbiju, bolji da oni nikakav otpor nikada pružali nisu. Koga su oni branili i koga su oni spašavali od Haškog tribunala, ni pakao mu teško neće pasti posle toga.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena predsednice, poštovani ministre, poštovani generali, na član 1. sam podneo amandman pokušavajući da predmet i načela ovog zakona koji definišu sistem vojnog obrazovanja preciziraju njegove specifičnosti u odnosu na civilno obrazovanje, ali ujedno zakon kojim se čini harmonizacija u onoj meri koja je moguća i kompatibilna sa redovnim sistemom obrazovanja.

Još malo potenciram jednu od važnijih stavki, a to je pitanje socijalne ravnopravnosti. Iako je činjenica da je ovo jedan od zakona u kojem je socijalna ravnopravnost izražena na najvišem mogućem stepenu, čini mi se da dodavanjem stava 3. ovo bi se na određeni način moglo još malo pospešiti i poboljšati.

Naime, u Glavi V koja govori o učenicima, kadetima, studentima i polaznicima, o prijemu, o upisu i upućivanje na vojno-školske ustanove, u članovima 40, 50, 52. je na najbolji mogući način i definisana socijalna ravnopravnost. Zašto? članom 50. jasno je propisano da učenike na školovanju u srednjoj školi Ministarstvo odbrane obezbeđuje udžbenike, školski pribor, smeštaj, ishranu, odeću, obuću, zdravstvenu zaštitu, troškove prevoza i određena mesečna primanja.

Ovo apsolutno dovodi u ravnopravnost sve one koji žele da uče u ovim školama, jer svi imaju jednaku priliku, bez obzira na svoj materijalni status i materijalno stanje i ova komponenta socijalne ravnopravnosti jeste dobro definisana, ali mislim da bi usvajanjem ovog amandmana, kojim se dodaje stav 3. to zaista bilo podignuto za bar još jedan stepen više. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Povredili ste član 27. Poslovnika, pošto se vi starate o tome da uslovi za rad u Skupštini, u sali budu uobičajeni, dobri, da ne kažem normalni. Pošto nisam poneo naočare za daljinu i ne vidim šta je od tamo od vrata otvoreno, ja verujem da se zbog ove promaje čuje neko lupanje s one strane i molim vas da kažete ljudima iz obezbeđenja da zatvore vrata, da to lupanje ne smeta više u radu. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Za razliku od gospodina koji je izazvao ovu repliku i nije smeo da izađe gotovo sat i po vremena iz ove sale, jer su tamo bili predstavnici manastira Hilandar i naši gosti iz Grčke, sa Teološke akademije iz Soluna, sa svojim profesorima, Aleksandar Vulin može svugde da izađe, slobodno, bez straha u svakom trenutku. Napolju su čak molili, da ako postoji mogućnost, izađe sa sednice i porazgovara sa njima.

Ono što je ministar propustio da kažem, s obzirom da je prozvana i partija Pokret socijalista, svako ozbiljan ko se bavi politikom zna sledeće, da je jako teško u koaliciji na različitim nivoima ići samostalno. Pokret socijalista u trenutku kada je išao na zajedničkoj listi Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje, na republičkim izborima 2016. godine, u istom trenutku je nastupao samostalno i prošao cenzus sa uspehom od šest do skoro 20% u Bačkoj Palanci, Baču, Krupnju, Žagubici, Vladičinom Hanu, Sremskim Karlovcima, Titelu, Irigu i već tada u tim gradovima, Dveri su bile statistička greška na rezultatima koji su postignuti.

Godine 2017. smo izašli samostalno na izbore u vreme kada su bili predsednički izbori u Vrbasu, Kosjeriću, napravili rezultate od sedam i nešto i 10 i nešto procenata, a da ni jedan jedini glas u zbiru, kada je u pitanju zajednička lista na republičkom nivou ili našeg zajedničkog predsedničkog kandidata Aleksandra Vučića, nije nedostajao. Tako nešto može da ima samo ozbiljna levičarska partija koja ima jasno uporište u svom biračkom telu ali, nažalost, gospoda koja o tome govore oni ne znaju šta to znači jer njih zanima nešto drugo, kako od svojih odbornika uzeti novac i staviti ga u džep i ne polagati račune za to. Hvala.