Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja mog kolegu poljoprivrednika moram da upozorim na dnevnom redu je Zakon o ulaganju, a ne zakon o laganju, pa bi bilo dobro da se držimo istine. Mi smo ovde kao neka vrsta suda i treba da utvrdimo šta je istina, šta je ulaganje, a šta je laganje.
Ako neko tvrdi da je ovo korupcija, e baš je našao ko da tvrdi da ovaj zakon ozakonjena korupcija. Neko ko je za vreme „Sablje“, u vreme najtežeg policijskog terora, prodao DIN i DIV.
Dakle, ta privatizacija, odnosno postupak privatizacije, najvećim delom je obavljen za vreme policijske torture kad je javnost i štampa bila slobodna da piše onako kao što im se naredi.
Kad su morali da pročitaju onako kao što im je napisano. To je bilo idealno vreme za privatizacije, za koje nije bilo sumnje da su koruptivne.
Tako je procena privatizacionog savetnika bila za DIN i DIV, čini mi se 1,2 milijarde evra, a prodati su čini mi se za 400 do 500 miliona evra, s tim što se, potpisnik Vlada Republike Srbije, koju je vodio moj kolega poljoprivrednik, obavezala da određeni broj godina niko drugi u Srbiji nema pravo da pravi cigarete.
Pa, sam se ja i onda pitao, napuštajući podršku toj Vladi, da li su oni prodali fabriku ili pušače? Ako neko proda obe fabrike cigareta i pri tome još u ugovoru napiše za vreme „Sablje“ da niko drugi određeni broj godina nema pravo da prodaje cigarete, taj je prodao i monopol. Dakle, idealno je bilo za korupciju.
Ako je neko dok je bio član Savezne vlade, ministar unutrašnjih poslova, prodao zgradu na Ušću, tako što je objavljen konkurs bez konkursne komisije u junu mesecu na 30 dana trebalo je da se imenuje konkursna komisija, nije je bilo.
Ko je sprovodio konkurs? Ne zna se. Pravobranilaštvo je dalo saglasnost na jedan ugovor, ali taj ugovor nije potpisan.
Na tom konkursu su učestvovale neke firme, pa i sa tim firmama nije potpisan ugovor. Konkurs je bio u junu, a u decembru je potpisan ugovor sa firmom koja uopšte nije registrovana u junu, kada je konkurs trajao.
Potpisan je ugovor sa neregistrovanom firmom za vreme konkursa, to je nešto slično vinogradu. Zemlju zakupiš u decembru, novembru 2007. godine, a vinograd zasadiš u martu i aprilu 2007. godine na tim parcelama. Gotovo nemoguće. To je bilo moguće samo za vreme te Vlade.
Ugovor koji je potpisan za zgradu CK, gde se nešto provlačio i finansijski direktor stranke bivšeg režima, ugovor je potpisan sa firmom koja je registrovana tek u decembru i nije mogla učestvovati na konkursu u junu.
Ali, gle čuda, ugovor koji je potpisan nije odgovarao ugovoru na koji je saglasnost dala Savezna direkcija, odnosno Savezno pravobranilaštvo, koje je o tome upozorilo Saveznu vladu, čiji je član, odnosno ministar za unutrašnje poslove, ministar protiv kriminala i korupcije, bio moj kolega poljoprivrednik. Za divno čudo, danas smo slušali o ozakonjenoj korupciji.
Najverovatnije da ima primedbu što nema bezakonjene korupcije, kakva je bila te 2003. godine za vreme policijske torture, kada su privatizovane obe fabrike cigareta u Srbiji, koje su imale monopol i za koje je dobijeno daleko manje od 50% od novca, za koji su privatizacioni savetnici, pretpostavljali da ga mi možemo dobiti.
Idemo dalje, pošto je kolega Babić pričao o tom vinogradu, ja sam samo rekao da je vinograd zasađen u proleće, na parcelama koje su zakupljene tek u jesen, gotovo neverovatno, i s tim u vezi nije bilo ni saglasnosti za investiciono ulaganje. Ono je dobijeno za tu parcelu tek 2012. godine, gotovo neverovatna stvar.
Sada neko priča o korupciji, o ulaganjima i zato sam rekao na početku, da li moj kolega misli da je na dnevnom redu zakon o laganju ili Zakon o ulaganju?
Što se mene tiče, takođe sam zabrinut što kolega nije pričao o ulaganju u poljoprivredi, jer ja sam to očekivao. Najverovatnije da su ta ulaganja njegova, odnosno državna ulaganja bivšeg premijera dala rezultate po njega i da ga ostatak ne interesuje, a ako njega ne interesuje, ima nas koji smo zainteresovani, a vi dragi gledaoci vidite ko je sve vladao u Srbiji.
Mi smo još i dobro prošli, kada se zapitam posle tih diskusija, šta pojedine moje kolege misle. Očekivao sam da nešto kaže o poljoprivredi, jer ja mislim da ulaganja treba koncentrisati na poljoprivredu, na prerađivačku industriju, na energetiku, na servisiranje te tri oblasti, gde poljoprivreda, sem što treba da nam napravi sirovine i dovoljno hrane u svežem stanju i smrznutom, za stanovništvo, treba da napravi sirovine za prerađivačku industriju, ali poljoprivreda u današnje vreme može da napravi i energetiku i za poljoprivrednu proizvodnju, biodizele i toplotnu energiju za grejanje stanovništva, ali i energiju u stočarstvu od biogasa, biomase.
Dakle, može da napravi energiju za prerađivačku industriju i da se kroz preradu, prerađivačku industriju, kroz razvoj energetike, kroz servisiranje, opremanje farmi, opremanje prerađivačkih pogona, da se može uposliti stanovništvo, tim pre što bi prerađivačka industrija trebala da se diže što bližem mestu proizvodnje, da na takav način oživimo sela, da ne budu pusta, da se zanovi stanovništvo, da prosek ne bude 59 godina, da ono što seljaci proizvedu na njivi, da njihovi sinovi, ćerke, snaje, prerade u prerađivačkim pogonima, što bližem mestu proizvodnje i da na takav način podignemo devastiranu ekonomiju, ne samo naše zemlje, već da podignemo i sela, da nam ne zamiru. To više nije samo poljoprivredno pitanje, to je pitanje slobode, suvereniteta, pitanje tradicije, pitanje opstanka tih teritorija, jer nije teško pretpostaviti da će nam neko zbog bele kuge, a bela kuga je najgore etničko čišćenje, kolevkama zauzeti tu teritoriju, jer barem mi kao većinski narod imamo sveža sećanja kako to izgleda kada vam neko iz rođene teritorije zauzme kolevkama, ukoliko mi ne podignemo ekonomiju ove zemlje, ukoliko ne podignemo poljoprivredu, ukoliko ne podignemo prerađivačku industriju, u tom slučaju, neminovno će se prazniti stanovništvo i na mestu tog stanovništva će doći neko drugi, hteli mi to ili ne hteli. Dakle, ja podržavam zakon, podržavam ulaganja. Strana ulaganja su prihvatljiva i ja bih voleo da domaćih bude što više, da se ulaže u oblasti za koje sam rekao, jer verujem da, ukoliko se ujedinimo oko problema u koji smo ušli, a mislim da je ekonomija i privreda naš najveći problem, ukoliko se ujedinimo, mislim da možemo
da napravimo posla i hleba dovoljno za naše stanovništvo, da svako ima pošten posao, pristojnu platu, da ima čestit dom, da svako može da se leči i školuje i da svako ima dostojanstvenu starost, da ne možemo više kao za vreme bivšeg režima da živimo od zaduženog, već da kroz ulaganja i podizanja privrede, a već sam rekao iz kojih oblasti možemo da zaradimo novac da ne živimo više od zaduženog, već da živimo od zarađenog.
Oni nisu znali kako se novac zarađuje, znali su kako se novac troši. Kod njih nije bilo ideje oko toga da se sadi i seje, bilo je samo oko toga da se bere i žanje. Pri tome, niko nije sadio. Otvarali su strane trgovinske lance. Niko nije proizvodio…