Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8863">Marijan Rističević</a>

Marijan Rističević

Srpska napredna stranka

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, član 229, ne reklamiram, član 229. Poslovnika kaže – Ministar informiše nadležni odbor Narodne skupštine o radu ministarstva jednom u tri meseca.

Dakle, moj kolega, inače dr pravnih nauka trebao bi da se potvrdi makar da pročita ovu odredbu Poslovnika i da je pročitao video bi da ne treba jednom godišnje neko da podnosi izveštaj kada već ministarstvo ima obavezu da informaciju podnosi nadležnom odboru Narodnoj skupštini svaka tri meseca.

Ja ga razumem, njemu se večeras sve okrenulo, preokrenulo, sve mu je naopako, pobrkao je ministre. Mene podseća na onog Svetog Talaleja, onog obrnutog sveca.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, vi ste mi pomogli. Ja ne razumem obrazloženje predloga, gde se više puta podvlači uloga nekog Pokreta za preokret ili da upotrebim neke druge izraze, jer preokret znači naopako, naopačke u Rečniku srpskog jezika.

Ne može neko ko je udruženje građana, ko registruje udruženje građana ono – dovoljno ti žena, svastika i ti, tri člana, da registruješ udruženje i onda sebe nazoveš predlagačem amandmana, što je nemoguće.

Moram da kažem da ovo zadire i u političko organizovanje. Političke stranke za razliku od udruženja podležu odgovarajućoj kontroli. Kada je već reč o kontroli, onda neko treba ko traži kontrolu da registruje političku stranku i pošto je doktor prava da zna, onda podleže kontroli Agencije za borbu protiv korupcije, ima niz odredbi koje stranke moraju da poštuju, ali udruženja građana te obaveze nemaju i na takav način se može i prati novac i izbegavati kontrola političkih subjekata. Za mene je neprihvatljivo da se udruženje građana spominje kao predlagač amandmana. Ja sam zahvalan što ste nam pomogli da jednom definišemo da niti mogu da predlažu amandmane, niti zakone. To mogu da rade poslanici zajedno, posebno, može da radi Vlada. Nikakva udruženja nemaju pravo predlaganja. Valjda je to jednom doktoru prava konačno jasno. Ja sam vam zahvalan na tome što ste mu to pojasnili. Hvala.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku da kažem, kao predsednik Odbora za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, da su šume bogatstvo, da zemlja koja ima šume ovakve kao što mi imamo ne bi trebala da brine za egzistenciju svojih građana. Ako kažem da na izvozu pečuraka zaradimo više nego na izvozu mesa, onda to dovoljno govori o kvalitetu naših šuma, ali i o našem hendikepu u oblasti ratarstva i stočarstva, kada šume u pečurkama, ne samo u šumskim plodovima, već samo u pečurkama kao šumskim plodovima daju veći izvoz nego što ga imamo u izvozu svinjskog i goveđeg mesa.
Šume su nam potrebne i zbog gradnje kuća. Naši stari su sve što im je trebalo nalazili u šumi. Može da se gradi stolarija, može da se gradi nameštaj, mogu da se grade i čitave kuće, koje mogu biti samo od drveta, mogu kasnije da budu i oblepljene, uglavnom, šume imaju više svojih korisnih svojstava.
Šume su naša pluća. Šume utiču na kvalitet vazduha. Šume pomažu da se štetne materije kojih ima u vazduhu prevaziđu. Šume leče, kroz vazduh a i kroz lekovito bilje. Šume su veoma bitne i zbog skrivanja. Šume su nas skrivale i kao zbegove ali i kao vojnike. Kao vojnike u odstupanju, ali i kao vojnike u napadu. Zato šume treba negovati, jer su one bitne i za bezbednost zemlje. Ništa kao šuma ne može da maskira i da sakrije vojsku i zato puno pažnje iz bezbednosnih razloga treba posvetiti šumama.
Šume hrane svojim plodovima, ne samo pečurkama, raznim bobicama, hrane ljude, hrane stoku, deo domaćih životinja. Šume su posebno bitne, a kolega Šormaz to zna, za divljač, koja se tamo najrađe i najbolje skriva, ne samo od lovaca već posebno od krivolovaca. Šuma im pomaže da budu manja meta i da lovci i krivolovci moraju da ulože neki napor da ih pronađu, ali u šumama lovci treba i da dopune ishranu divljači, posebno zimi.
Šume mogu da budu potencijal i za energetiku. Kao član parlamentarnog Foruma za energetsku politiku, ja ću u svom govoru posvetiti pažnju razvoju energetike pomoću šuma. Potencijal koji za ukupne šumske mase treba da izvlačimo godišnje je 6%. Drvetom se greje stanovništvo, a iz ostalog drveta, koje trenutno ne izvlačimo, jer preko 40% od onoga što bi mogli izvući propada u šumama i tako gubimo novac, može da se upotrebi za energetiku. Od te mase godišnje može da se proizvede gomila peleta, gomila energenata, koja može da zameni deo gasa, deo nafte, može da uposli stanovništvo u preradi, u proizvodnji peleta, u proizvodnji raznih vrsta nameštaja od drveta, u proizvodnji energenata. Sve to donosi prihode državi. Deo tih prihoda treba vratiti u šumu, a razlika bi pripala onima koji investiraju u to, radnicima, posebno onima koji žive u unutrašnjosti i koji bi trebali da ostanu u tim šumama i gorama. Dakle, da se to stanovništvo tamo obnavlja, zanavlja, da ima šta da radi.
Po meni, glavna funkcija šume je da sačuva stanovništvo koje živi tu, da nam se teritorije ne bi praznile, da kasnije ne bi pripale nekom drugom, jer je realno da kada se iselimo i napustimo svoje njive, šume i sela, realno je da neki drugi narodi zauzmu mesto koje trenutno zauzima naše stanovništvo.
Korišćenje šuma i drveta kao energenata u procentima 6% te mase, to je neki standard, 5-6%, umnogome bi nam smanjilo i emisiju SO-2, umnogome smanjilo jer smo potpisnici sporazuma i mnogo uglja pržimo, emitujemo 30 miliona tona ugljen-dioksida, što zbog sporazuma, a kasnije, kad uđemo u EU, može da bude iznos takse koju ova zemlja mora da plaća od 240 miliona evra na godišnjem nivou, što nas dovodi do poskupljenja struje. Ukoliko ugalj zamenimo nekim drugim energentom, a šume su bogom dane za to, ukoliko se eksploatišu u onim granicama u kojima sam rekao, dozvoljenim, i ukoliko to ne ugrožava njihovu samoobnovu, u tom slučaju ćemo platiti manje takse za zagađenje, u tom slučaju će biti manje novca koji treba da izdvajamo za uvoz gasa, nafte, itd.
Energenti šuma daju se dopuniti sadnjom novog brzorastućeg drveća, ne samo oko drumova, što je govorio kolega Blažić, koji služe za zaštitu od vetrova, nego se mogu dopuniti i eksploatacijom zapuštenog zemljišta, koga u Srbiji ima, po mojoj proceni, negde oko 800 hiljada, jer se ono otprilike nalazi u blizini šuma i da se dopuniti. Količina energije koju možemo da proizvedemo iz šuma, ukoliko bi gajili brzorastuće drveće, ukoliko bi posadili miskantus, kinesku trsku, ona bi po jednom hektaru nadomestila devet hiljada litara dizela, a na tom zapuštenom zemljištu koje se meri desetinama i stotinama hiljada hektara, a koje je u blizini šume, možemo da proizvedemo te biomase, samo 50% da iskoristimo tog zapuštenog zemljišta, možemo da proizvedemo bio-mase koja bi vredela i koja bi mogla da proizvede energije, toplotne i druge, koja nadomeštava 360 miliona litara dizela.
Dakle, to bi nam pomoglo da naš deficit prema spolja bude daleko manji, da budemo energetski efikasniji, da ne budemo samo uvoznik energije, da postanemo i izvoznik energije, da pomoću tih obnovljivih, proizvodnjom obnovljive energije možemo i da snabdevamo prerađivačku industriju energentima, domaćinstva električnom energijom, ali i toplotnom energijom koja se da proizvesti kada se energija električna pravi od bio-mase.
Šume nisu samo krađa, vuci i hajduci. Šume mogu da budu veoma dobre za biznis i zato sam to govorio. Šume mogu da budu posao i hleb za hiljade ljudi koji žive tamo i za hiljade ljudi koji trenutno tumaraju predgrađima praznih džepova i praznih stomaka i čije je siromaštvo gotovo neizdrživo za gledanje. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, da ja produžim gde je moj kolega stao, pa postavljam prvo pitanje – Šta će Ministarstvo privrede i privatizacije uraditi povodom nečuvenih privatizacija tipa tri evra, tri šećerane? U sklopu toga, šta će uraditi sa privatizacijom koja je izvršena u šećerani Kovačica gde je 200 hektara poljoprivrednog zemljišta prodato za tri evra, a šećerana je došla pride, što nas dovodi do cene od 15 euro centi po hektaru. Budući da moj prethodni kolega postavio pitanje poljoprivrednog zemljišta, ja Ministarstvu privrede i privatizacije postavljam ovo pitanje budući da je privatizacija izvršena u korist tadašnjeg finansijskog direktora drpokratske, pardon, Demokratske stranke.
Moje sledeće pitanje se odnosi na ponašanje gospodina Zorana Panovića i upućeno je ministru kulture i informisanja. Naime, u subotu je bila godišnjica osnivanja SNS i tim povodom u emisiji, u gledanoj emisiji tv Dnevnik gostovao je glavni i odgovorni urednik, ili sam urednik novina koje se zovu „Danas“ i tom prilikom je optužio premijera koga su ranije optuživali za cenzuru da nije izvršio cenzuru govora Emira Kusturice.
Tom prilikom je gospodin Panović uputio zamerku premijeru što nije režirao režisera Kusturicu, pa je taj njihov obračun između SNS i gospodina Panovića ne bi meni smetao kao što mi ne bi ne smetalo ni saopštenje SNS, ni odgovor gospodina Panovića u autorskom tekstu u listu „Danas“ koji je usledio juče, da gospodin Panović nije upotrebio jedan izraz koji je nečuvena uvreda za selo i seljake. S obzirom da sam ja predsednik Narodne seljačke stranke to sam doživeo veoma emotivno. Upotrebljen je izraz da je SNS u svom saopštenju, saopštenje koje je ona uputila okvalifikovano od strane gospodina Panovića kao seljački staljinizam.
To je nečuvena uvreda za seljake. Nečuvena uvreda za mene s obzirom da je vođa Narodne seljačke stranke, 1947. godine staljinističkom čistkom odveden iz ovog parlamenta i odrobijao je devet godina u zatvoru. Takođe, za mene kao vođu Narodne seljačke stranke nečuvena je uvreda upotreba reči seljački staljinizam s obzirom da je opšte poznato, a ako gospodinu Panoviću nije, nama sa sela jeste, da su seljaci bili nečuvene žrtve tog istog staljinizma, da su odvođeni u logore, da su im čupani brkovi, da su ubijani, da su ranjavani, da im je otimana imovina, da je vršena konfiskacija, da je vršena prisilna kolektivizacija. Neke od posledica po pitanju otimanja imovine do dana današnjeg i rehabilitacije nisu nad seljačkom populacijom otklonjeni.
Vezano za to, uputio sam protest listu „Danas“ i NUNS-u s obzirom da NUNS ovog puta nema nameru da se oglasi, ja pitam ministra kulture – Šta će uraditi povodom nečuvene uvrede koja je upućena selu i seljacima koji su bili žrtve staljinizma, a u ovom slučaju su označeni gotovo kao počinioci? Izraz seljački staljinizam je trebao da bude uvredljiv i sa onim seljačkim, a posebno sa seljačkim staljinističkim metodama, bi trebalo da znači da su seljaci sprovodili takvu vrstu represije nad stanovništvom, a u stvari su oni bili žrtve.
Sledeće moje pitanje se odnosi na divlju gradnju fabrike olovnih akumulatora u Inđiji izgrađenoj na vodozahvatu 2007. godine odakle Inđija i okolina piju vodu, s tim u vezi potpitanje je šta će Ministarstvo građevine preduzeti povodom divlje gradnje objekta Trejdjunik- poslovno-stambenog centra u centru Inđije od 40 hiljada kvadrata koji je izgrađen bez građevinske dozvole, gde je opština kupila za četiri miliona evra poslovnog prostora, a da objekat nije imao upotrebnu dozvolu i s tim u vezi dovodim u pitanje i stan u kome živi predsednik opštine Inđija od 200 kvadrata penthaus, u istom objektu, stan u Beču, kuću na Tatarskom brdu, dva stana u Novom Sadu i stan u Inđiji.
Šta će Ministarstvo građevine preduzeti povodom divlje gradnje, a MUP povodom nečuvenog obogaćivanja stambenog fonda predsednica opštine Inđija Gorana Ješića. Hvala.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja mog kolegu poljoprivrednika moram da upozorim na dnevnom redu je Zakon o ulaganju, a ne zakon o laganju, pa bi bilo dobro da se držimo istine. Mi smo ovde kao neka vrsta suda i treba da utvrdimo šta je istina, šta je ulaganje, a šta je laganje.
Ako neko tvrdi da je ovo korupcija, e baš je našao ko da tvrdi da ovaj zakon ozakonjena korupcija. Neko ko je za vreme „Sablje“, u vreme najtežeg policijskog terora, prodao DIN i DIV.
Dakle, ta privatizacija, odnosno postupak privatizacije, najvećim delom je obavljen za vreme policijske torture kad je javnost i štampa bila slobodna da piše onako kao što im se naredi.
Kad su morali da pročitaju onako kao što im je napisano. To je bilo idealno vreme za privatizacije, za koje nije bilo sumnje da su koruptivne.
Tako je procena privatizacionog savetnika bila za DIN i DIV, čini mi se 1,2 milijarde evra, a prodati su čini mi se za 400 do 500 miliona evra, s tim što se, potpisnik Vlada Republike Srbije, koju je vodio moj kolega poljoprivrednik, obavezala da određeni broj godina niko drugi u Srbiji nema pravo da pravi cigarete.
Pa, sam se ja i onda pitao, napuštajući podršku toj Vladi, da li su oni prodali fabriku ili pušače? Ako neko proda obe fabrike cigareta i pri tome još u ugovoru napiše za vreme „Sablje“ da niko drugi određeni broj godina nema pravo da prodaje cigarete, taj je prodao i monopol. Dakle, idealno je bilo za korupciju.
Ako je neko dok je bio član Savezne vlade, ministar unutrašnjih poslova, prodao zgradu na Ušću, tako što je objavljen konkurs bez konkursne komisije u junu mesecu na 30 dana trebalo je da se imenuje konkursna komisija, nije je bilo.
Ko je sprovodio konkurs? Ne zna se. Pravobranilaštvo je dalo saglasnost na jedan ugovor, ali taj ugovor nije potpisan.
Na tom konkursu su učestvovale neke firme, pa i sa tim firmama nije potpisan ugovor. Konkurs je bio u junu, a u decembru je potpisan ugovor sa firmom koja uopšte nije registrovana u junu, kada je konkurs trajao.
Potpisan je ugovor sa neregistrovanom firmom za vreme konkursa, to je nešto slično vinogradu. Zemlju zakupiš u decembru, novembru 2007. godine, a vinograd zasadiš u martu i aprilu 2007. godine na tim parcelama. Gotovo nemoguće. To je bilo moguće samo za vreme te Vlade.
Ugovor koji je potpisan za zgradu CK, gde se nešto provlačio i finansijski direktor stranke bivšeg režima, ugovor je potpisan sa firmom koja je registrovana tek u decembru i nije mogla učestvovati na konkursu u junu.
Ali, gle čuda, ugovor koji je potpisan nije odgovarao ugovoru na koji je saglasnost dala Savezna direkcija, odnosno Savezno pravobranilaštvo, koje je o tome upozorilo Saveznu vladu, čiji je član, odnosno ministar za unutrašnje poslove, ministar protiv kriminala i korupcije, bio moj kolega poljoprivrednik. Za divno čudo, danas smo slušali o ozakonjenoj korupciji.
Najverovatnije da ima primedbu što nema bezakonjene korupcije, kakva je bila te 2003. godine za vreme policijske torture, kada su privatizovane obe fabrike cigareta u Srbiji, koje su imale monopol i za koje je dobijeno daleko manje od 50% od novca, za koji su privatizacioni savetnici, pretpostavljali da ga mi možemo dobiti.
Idemo dalje, pošto je kolega Babić pričao o tom vinogradu, ja sam samo rekao da je vinograd zasađen u proleće, na parcelama koje su zakupljene tek u jesen, gotovo neverovatno, i s tim u vezi nije bilo ni saglasnosti za investiciono ulaganje. Ono je dobijeno za tu parcelu tek 2012. godine, gotovo neverovatna stvar.
Sada neko priča o korupciji, o ulaganjima i zato sam rekao na početku, da li moj kolega misli da je na dnevnom redu zakon o laganju ili Zakon o ulaganju?
Što se mene tiče, takođe sam zabrinut što kolega nije pričao o ulaganju u poljoprivredi, jer ja sam to očekivao. Najverovatnije da su ta ulaganja njegova, odnosno državna ulaganja bivšeg premijera dala rezultate po njega i da ga ostatak ne interesuje, a ako njega ne interesuje, ima nas koji smo zainteresovani, a vi dragi gledaoci vidite ko je sve vladao u Srbiji.
Mi smo još i dobro prošli, kada se zapitam posle tih diskusija, šta pojedine moje kolege misle. Očekivao sam da nešto kaže o poljoprivredi, jer ja mislim da ulaganja treba koncentrisati na poljoprivredu, na prerađivačku industriju, na energetiku, na servisiranje te tri oblasti, gde poljoprivreda, sem što treba da nam napravi sirovine i dovoljno hrane u svežem stanju i smrznutom, za stanovništvo, treba da napravi sirovine za prerađivačku industriju, ali poljoprivreda u današnje vreme može da napravi i energetiku i za poljoprivrednu proizvodnju, biodizele i toplotnu energiju za grejanje stanovništva, ali i energiju u stočarstvu od biogasa, biomase.
Dakle, može da napravi energiju za prerađivačku industriju i da se kroz preradu, prerađivačku industriju, kroz razvoj energetike, kroz servisiranje, opremanje farmi, opremanje prerađivačkih pogona, da se može uposliti stanovništvo, tim pre što bi prerađivačka industrija trebala da se diže što bližem mestu proizvodnje, da na takav način oživimo sela, da ne budu pusta, da se zanovi stanovništvo, da prosek ne bude 59 godina, da ono što seljaci proizvedu na njivi, da njihovi sinovi, ćerke, snaje, prerade u prerađivačkim pogonima, što bližem mestu proizvodnje i da na takav način podignemo devastiranu ekonomiju, ne samo naše zemlje, već da podignemo i sela, da nam ne zamiru. To više nije samo poljoprivredno pitanje, to je pitanje slobode, suvereniteta, pitanje tradicije, pitanje opstanka tih teritorija, jer nije teško pretpostaviti da će nam neko zbog bele kuge, a bela kuga je najgore etničko čišćenje, kolevkama zauzeti tu teritoriju, jer barem mi kao većinski narod imamo sveža sećanja kako to izgleda kada vam neko iz rođene teritorije zauzme kolevkama, ukoliko mi ne podignemo ekonomiju ove zemlje, ukoliko ne podignemo poljoprivredu, ukoliko ne podignemo prerađivačku industriju, u tom slučaju, neminovno će se prazniti stanovništvo i na mestu tog stanovništva će doći neko drugi, hteli mi to ili ne hteli. Dakle, ja podržavam zakon, podržavam ulaganja. Strana ulaganja su prihvatljiva i ja bih voleo da domaćih bude što više, da se ulaže u oblasti za koje sam rekao, jer verujem da, ukoliko se ujedinimo oko problema u koji smo ušli, a mislim da je ekonomija i privreda naš najveći problem, ukoliko se ujedinimo, mislim da možemo
da napravimo posla i hleba dovoljno za naše stanovništvo, da svako ima pošten posao, pristojnu platu, da ima čestit dom, da svako može da se leči i školuje i da svako ima dostojanstvenu starost, da ne možemo više kao za vreme bivšeg režima da živimo od zaduženog, već da kroz ulaganja i podizanja privrede, a već sam rekao iz kojih oblasti možemo da zaradimo novac da ne živimo više od zaduženog, već da živimo od zarađenog.
Oni nisu znali kako se novac zarađuje, znali su kako se novac troši. Kod njih nije bilo ideje oko toga da se sadi i seje, bilo je samo oko toga da se bere i žanje. Pri tome, niko nije sadio. Otvarali su strane trgovinske lance. Niko nije proizvodio…
Govorim o ulaganjima.
Dakle, moramo ulagati da se ne bi zaduživali, da za strani novac ne bi kupovali stranu robu.
Zato ću ja podržati ovaj zakon, jer je ekonomska politika bivšeg režima meni ličila na ono – posadiš čvarak pa čekaš da ti nikne prase. Hvala.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, poštovani članovi udruge, ja reklamiram član 106. stav 3. i član 109. stav 1.
Član 106. govori da je za vreme govora zabranjeno dobacivanje. Član 109. stav 1. alineja tri govori o tome da predsedavajući ima pravo da onog ko to čini kazni opomenom.
Ja ne tražim od vas da izreknete tu opomenicu, ali ipak malo da upozorite poslanike iz sledećih razloga. Dok je govorio gospodin Marković, bilo je jedno desetak neartikulisanih uzvika, veoma glasnih iz pravca gde sedi Janko Veselinović i po tonu tog glasa ja verujem da taj glas pripada vođi te udruge.
Dakle, morate ga opomenuti iz prostog razloga što tako glasno, neartikulisano vikanje dok je govori gospodin Marković naprosto ledi krv u žilama, posebno nama malo plašljivijima, tako da smo u riziku mi sa slabim srcem i malo starijim da nas sa takvom vikom pošalje u neku invalidsku penziju.
Ubuduće malo, kada on to bude tako glasno vikao, dok bude govorio gospodin Marković, malo ga makar upozorite, ne morate da izreknete meru iz člana 109, ali ste u obavezi makar da ga upozorite, s obzirom da stvarno mi stariji rizikujemo da doživimo neke srčane tegobe, jer mi se naprosto plašimo kada tako neko glasno viče na nas i tako nerazumljivo, neartikulisano i time potvrđuje tezu - nekada je bolje ćutati, pametnije ćutati, nego govoriti na način na koji on to čini. Hvala.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, reklamiram član 105. i član 109, član 105. stav 1. niko ne može da govori na sednici Narodne skupštine, pre nego što zatraži i dobije reč od predsednika Narodne skupštine.
Svi ste svedoci drage moje koleginice i kolege, da je gospodin Pavićević dva puta uzeo reč, malo pre, dva puta uzeo reč, a da je nije dobio. Naprosto vodio je dijalog sa predsedavajućim, govorio je kada je on hteo, govorio je šta je hteo, posle završene diskusije. Dakle, ja smatram da je u tom trenutku on uzeo neovlašćeno reč.
S tim u vezi, član 109. kaže, da se opomena izriče narodnom poslaniku, pa u stavu 1. ili trećem delu stoji - govori pre nego što je zatražio i dobio reč.
Mislim da su ispunjeni uslovi, jer je gospodin Pavićević uzeo sam reč pre nego što je dobio od predsedavajućeg dva puta, posle završene diskusije i mislim da je zaslužio, po njegovoj meri, ili ma kako on to često nama spočitava, zaslužio jednu malu opomenicu, ali ja na njoj neću insistirati, svestan toga da su njemu zasmetala ona tri oslobođenja, a posebno zasmetalo ono četvrto oslobođenje od stranke bivšeg režima u Kruševcu. Hvala.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja podržavam mišljenje Vlade, posebno mi se dopao ovaj stav oko poljoprivrede. Dakle, seljaci, mučenici, braća po znoju, braća po muci, ljudi ne znaju šta je bolovanje, letovanje, godišnji odmori, 99% njih u životu nije videlo more, onaj 1% je služio mornaricu.
Dakle, zaslužili su makar da zaštita na radu bude nešto što će ih zaštititi od gubitka delovanja tela, posebno su sada jesenje berbe kukuruza, veoma opasne po zdravlje tih ljudi. Tako da je zaštita koja je predviđena za njih zaštita na radu veoma bitna, s obzirom da to bitno utiče na njihovo zdravlje, ne samo trenutno već utiče na to da postaju invalidi.
S obzirom da, posebno kada su uslovi meteorološki kao što sada jesu, kada žure da završe svoje poslove, kada žure da zaseju pšenicu, kada nemaju ni dovoljno novca ni dovoljno vremena, rizikuju da povrede na radu budu učestale.
Samo da podsetim ministra, da za onu sezonsku radnu snagu, za koju sam se već zalagao, da i ta sezonska radna snaga na određen način bude socijalno i zdravstveno zbrinuta, kada radi na poljoprivrednom gazdinstvu.
Zato sam u obavezi da to navedem još jednom, da ubuduće kada se bude spremao zakon o sezonskoj radnoj snazi, da se to oko poljoprivrede posebno reguliše na neki način koji će biti jeftin i dostupan svim nosiocima poljoprivrednog gazdinstva, da mogu sa punim pravom, na bezbedan način i na određen način, osigurani, da završe poljske radove, da prehrane stanovništvo i da prerađivačku industriju snabdeju sirovinama da možemo da budemo proizvođači prerađevina i da budemo konkurentni na svom i okolnim tržištima. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarko, poštovani gosti, ja takođe smatram da ovo ne treba prihvatiti, ne zato što je to predlagač stranka bivšeg režima, već zato što nisu dosledni. U jednom trenutku se zalažu da ministarstvo treba razvlastiti, poštovati profesiju, struku, time i institute, a onda predlože amandman kako treba ministarstvo da preuzme ingerencije, recimo, u ovom slučaju instituta.
Ne znam kada su oni u pravu, kada su dosledni. Čak razmišljam sve da je amandman nešto u redu, treba da razmislimo zbog te nedoslednosti da li takve amandmane, koje predlaže stranka bivšeg režima, uopšte treba prihvatiti zbog nedoslednosti predlagača. Ako želite da razvlastite ministarstvo, a to vam je stalno cilj, govorite da ministarstva uzimaju previše ovlašćenja po pitanju izgradnje, itd, a sa druge strane, tražite da oni preuzmu ingerencije koje ima institut, onda stvarno ne znam šta predlagač želi. Iz tog razloga, dok predlagač ne bude utvrdio šta želi, predlažem da ne prihvatimo ovakvu vrstu amandmana. Hvala.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, pošto predlagač nije tu, ja ne mogu da predložim da se prihvati. Možda su otišli da plaćaju struju. Ali, ubuduće treba da razmislimo, kada budemo raspravljali o izmenama Poslovnika, da li treba razmatrati amandmane poslanika koji nisu prisutni. Iz tog razloga predlažem da ovaj amandman odbijemo, jer oni ne žele ni da ga obrazlažu, a mi treba da glasamo za njega. Hvala.
Poštovani predsedavajući, samo trenutak da vidim… Da li želite nešto?
(Jovan Marković, s mesta: Nije u redu da se dobacuje.)
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana ministarko, poštovani gosti, ja čitam ovo i ovde ima neki višak navodnika. Ovde ima tri navodnika, dve tačke na kraju. Da li može, iako je prihvaćen amandman, da se skloni višak da ne bih i ja predlagao amandmane kao i akademski čestiti, da ne predlažem amandman na amandman, pa da Odbor ispravlja nekoliko tačaka. Ovde imaju dve tačke, a za mene kažu da sam nepismen i polupismen.
Verujem da mi ovde imamo dosta pismenih, ali malo usmenih. Imamo one koji pišu kao što im je rečeno, a čitaju kao što im je napisano. Sada se tu negde potkrala greška. Ovde imaju dve tačke na kraju. Da li ste vi primetili, gospođo ministar? Imaju dve tačke. Kako mogu da budu tačka, pa dva navodnika, pa tačka, pa još jedan navodnik? Pri tome oni akademski čestiti sada ćute. Da je grešku napravilo ministarstvo ili da sam, ne daj Bože, ja napravio grešku, ovde bi bile demonstracije akademskog nasilja nad mojoj malenkošću.
Molim ministarku da mi odgovori da li je to moguće otkloniti bez tih nekih amandmana, da ja sad ne budem akademski čestit, pa da predlažem – skloni tačku, stavi zarez? Hvala.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo, narodni poslanici, poštovana ministarko, poštovani gosti, poštovani predsedavajući, sada kada je došlo do mene, onda moramo da poštujemo amandmane, ali ajde. Dobro smo prošli. Nije lekar, ali ume da deli dijagnoze. Tako da gospođo ministarko, veoma dobro ste prošli i mi sa vama.
Ja se javljam zbog teksta amandmana i slažem se sa mojim kolegom poljoprivrednikom. U borbi za srpski jezik gramatiku i pravopis, slažem se i deklarativno i u praksi.
Hajde da pročitamo samo zadnju rečenicu, pošto je dugačka da pročitamo samo zadnji deo te poslednje rečenice. Kaže – i druge neposredne troškove za osiguranje bezbednog i nesmetanog saobraćaja na putnom prelazu, tačka, navodnici, tačka, navodnici. Za mene je to višak tačaka, višak navodnika. Ne znam gospođo ministarko šta vi mislite, ali ovde opet imamo gotovo elementarnu nepismenost. Da je neko iz osnovne škole išao na neku vežbu i da je imao pismeni ispit, kada bi ovako nešto uradio sigurno ne bi dobio peticu, dobio bi četiri, možda i trojku.
Ali, gle čuda, ovo su pisali akademski čestiti. Nisu pisali moji nepismeni poljoprivrednici, već su pisali pismeni poljoprivrednici. Među njima ima i akademski čestitih predavača na fakultetu itd. šta njihovi studenti uče, čitaju, šta ako napišu 200 tačaka i 200 znakova navodnika.
Za mene je to ne prihvatljivo i ubuduće te amandmane treba… ovaj amandman je prihvaćen i ne znam da li to bez odbora može. Sada ne može amandman, ne znam kako to možemo da rešimo, da ne bi sada odbor otklanjao te tačke, mislim da to nekim postupkom kasnije u ovom tekstu se da otkloniti, višak ovih tačaka. Možda će negde biti i višak slova. Jedan od predlagača ovih amandmana je bio i premijer, malopre je govorio o borbi za srpski jezik, za gramatički pravopis i ispalo je sasvim drugačije, stvarno ne znam šta ćemo da radimo u buduće.
Šta ako se pojavi i još ako nađemo neki amandman, šta će onda da bude? Ja verujem da oni imaju neku prepisivačku školu, ko od koga prepisuje, da li je ovaj akademski čestit prepisuje od ovog fruškogorskog bisera ili se radi obrnuto ili njih dvojica prepisuju od nekog trećeg. Ja ne znam šta se dešava, ali je ovo za mene potpuno polupismeni, gotovo nepismeni amandman.
Molim da se ubuduće posebno obrati pažnja na ova dva predlagača, s obzirom da oni nama predlažu po 200 amandmana gde se dodaje tačka, briše tačka, zapeta itd. Gde nastane bilo koja mala gramatička greškica, to se odmah skače, to se demonstrira, to se govori kako moramo da budemo pismeni, akademski čestiti, a kada oni pogreše nekoliko puta uzastopno, kada je očigledno da se radi o prepisivanju, a ne o njihovim, ko je ono bio protiv plagijata? Da li je ovo prepisivanje? Već smo videli da imamo identične amandmane sa istim greškama? Da li je ovo plagijat? Da li oni to prepisuju jedan od drugog? Da li ćemo sada da dovedemo u pitanje njihove titule, doktorate itd. s obzirom da su predložili nekoliko tačaka uzastopno, nekoliko ovih navodnika da elementarna pismenost zahteva da se amandman sastavi malo bolje? Hoćemo li sada da govorimo o plagijatima? Hoćemo sada da govorimo da to nije akademski čestito? Molim ministarku da mi da odgovor šta ćemo da radimo ako se ovo bude ponavljalo u seriji - kako ćemo sprečiti takvo ponašanje? Hvala.