Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, ja sam pažljivo pročitao ove predloge i prvo što mi je palo u vidno polje i što mi je palo na pamet da kažem i da sa vama podelim je sledeće. Po meni, ovaj savet je preglomazan, ima previše članova. Mi biramo polovinu. Znači, od 43 mi treba da izaberemo 22 i o tome vodimo raspravu. Za mene je to malo puno i mislim da taj zakon treba menjati i mislim da je osnovni zakon izašao je negde 2006. godine, koji je predvideo ovakav način biranja i ovako veliki broj.
Znači, tu nisu male prinadležnosti kad imamo 43 osobe koje biramo, a od čega biramo svake tri godine zato što se neko pametan našao pa je rekao izabraćemo jedne na šest godina, druge na tri godine, tako da Narodna skupština svake tri godine mora da bira polovinu članova. Otuda verujem da je proisteklo i neko zakašnjenje, zamerke koje je uputio ovde jedan poslanik, akademski čestit, ne stoje. On je tražio prisustvo ministra prosvete. Ministar prosvete i pripadnici ministarstva dolaze kada su oni predlagači, a ovde je predlagač odbor i članovi odbora i koliko vidim ovde vode neku živu raspravu.
Razlika između znanja i mudrosti je daleko veća. Za mudrost, sem znanja, treba vam iskustvo i opažanje i otuda verujem da akademski čestiti poslanik jeste u sferi znanja, ali do mudrosti još treba malo da prođe vremena da dobije odgovarajuće iskustvo i da iz sfere znanja pređe u mudre osobe, odnosno da mudro zbori i govori.
Znanje je inače blago koje svog vlasnika svuda prati. To je izreka koja se odnosi na to i ja se sad pitam, s obzirom da ovaj savet po mnogim pitanjima, programima, recenzijama, udžbenika itd. ima neke svoje funkcije, koliko je naše znanje primenljivo?
Video sam ovde razna društva koja na određen način delegiraju kandidate, odnosno predlažu kandidate za izbor članova Saveta i ovde su i Matica srpska, i Akademija nauka, ima raznih društava, istoričara, geografa, fizičara, hemičara, filozofa, likovnih pedagoga, psihologa. Ima i psihologa. Dakle, narodni poslanici mogu, koji budu smatrali da je to neophodno, akademski čestito, da se radi nekih svojih ličnih upotreba upute i kod članova Saveta koji dolazi iz reda psihologa, ali ono čega nema, a znanje mora da bude primenjivo i akademski čestito…
Recimo, poznat je po akademskoj čestitosti Fakultet političkih nauka. Oni motkom uteraju tu političku čestitost i akademsku, i onda dođu ovde i nama pričaju kako treba da budemo akademski čestiti, a pri tome oni tamo hvataju pajsere, motke, itd. Sam njihov dekan je došao u nepriliku i najverovatnije ga nisu jurili motkama zato što je izdavao pecaroške dozvole. Najverovatnije da se nije akademski svidelo njegovo znanje i ponašanje na tom fakultetu i onda su Statut tog fakulteta uterali motkom ili nekim pajserom. Znam da je bila neka afera tamo.
Dakle, te akademski čestite primedbe ne stoje iz prostog razloga što znanje mora biti primenjivo. Neki predavači mene moraju naučiti da malo bolje proizvodim, da nešto više znam, ali da to znanje bude makar malo primenjivo i da ja postignem malo bolje rezultate u proizvodnji, da učenici, studenti, a ovde se radi o učenicima srednjih škola… Prethodni poslanik je govorio kao da se radi o univerzitetu i fakultetu. Koliko znam, ovaj savet će da odlučuje o srednjoj i osnovnoj školi.
Slažem se da ima profesora koji bi trebalo ponovo da se vrate u srednju školu. Slažem se da ima tamo nekih doktora nauka koji se obrću, koji po meni ne bi položili prijemni ispit za srednju školu, a imaju doktorske titule i zvanja. Zato je velika razlika između zvanja i znanja, a posebno znanja koje treba da se prenese na neke druge osobe da bi one bile, ne samo akademski čestitije, jer ta akademska čestitost dolazi pod sumnju od samog tvorca te reči, koji dođe i kaže – jedan predlog čuči negde u fioci. Kako jedan predlog zakona može da čuči ako smo akademski čestiti? Ako često gledamo u rečnik, izraz „čučati“ znači biti savijen u polusagnutom i sagnutom položaju, savijenih kolena, itd. Jedan zakon, jedan predlog svakako ne može da se sagne, savije kolena, itd. Kad već zovemo akademski čestito, kad već zovemo u pomoć neke rečnike, onda moramo da budemo dosledni i kada nešto sami iskažemo da to potražimo u rečniku koji nam je tu negde pri ruci i na klupi.
Uglavnom, ovaj savet je, po meni, glomazan i to treba smanjivati, treba ići – ušteda je najbolja zarada i treba ubaciti društvo strugara, društvo glodača, društvo nastavnika strugara, društvo nastavnika glodača, društvo nastavnika učenika u privredi. Toga ovde nema. Oni ne delegiraju nikoga. Ukoliko želimo da budemo produktivno društvo, da proizvodimo, da izvozimo, nama svakako treba neka proizvodnja. Ne možemo mi da živimo njihovom glavom. Ne možemo da živimo u periodu od 2000. do 2012. godine kada je bilo bitno samo uvesti, a ne proizvesti. Nama treba neka ofanzivna industrija, treba nam proizvodnja da naše plate i penzije budu utemeljene na proizvodnji, da imaju osnov zbog čega će da porastu, jer u suprotnom ćemo i mi živeti od zaduženog, a ne od zarađenog, što je bila filozofija nekog prethodnog sistema koji je vodila stranka bivšeg režima.
Zato se zalažem da ubuduće promenimo malo taj zakon, smanjimo broj članova i da ubacimo društva o kojima sam govorio, da znanje koje je prenosimo bude i primenljivo, da se ne bavimo samo filozofski temama, već da srednjoškolci koji izađu iz škole učenika u privredi, kada izađu strugari, glodači, brusači, bravari, kada izađu razna zanimanja… To što sam čuo tokari, to možete za obrtaj, a za mene su strugari strugari, bravari bravari. Nama je strugar ili bravar bio predsednik države, čak tvrdim da je bio malo bolji, nego što je to bio predsednik za vreme stranke bivšeg režima.
Dakle, verujem da ta produktivna znanja mogu i na političkom planu daleko bolje da se iskažu, odnosno da oni kada dođu u priliku da dođu u Skupštinu, a šteta što nema strugara, glodača, nije to greška do političkih stranaka, već i do glasača što nisu ofanzivniji, što se ne udružuju i što sebe ne guraju na neku drugu listu, pa da ovde imamo više proizvodnih radnika, da imamo više seljaka. Zašto ovde nema društvo poljoprivrednih nastavnika, pa da nas oni nauče da proizvodimo bolje i da ih bude u Skupštini, već ovde slušamo neke prazne diskusije koje sebe nazivaju akademski čestitim diskusijama.
Šta ćemo sa proizvodnjom, sa obrazovanjem? Za mene je svako obrazovan ko ima obraza. Znači, sve drugo se da naučiti, a šta ćemo sa znanjima koja su gotovo neprenosiva i ništa ne znače osim filozofije, nema na čega to da primenim, na čega da zalepim.
Dakle, kada diskutanti diskutuju, treba da se zamisle koliki je njihov doprinos u fizičkom smislu i u smislu ljudi da se pripreme da što bolje proizvode, da napravimo što bolji rezultat i da ovo društvo konačno krene napred, da se okupimo oko neke nevolje, a tu ovi obrazovani stručnjaci treba da nas nauče, da se svi ujedinimo oko neke nevolje, da jednom podignemo svoje glave, zastave, državu i da krenemo napred, da ne idemo stalno unazad. Hvala.