Dame i gospodo narodni poslanici, na završetku Drugog redovnog zasedanja u 2012. godini, Skupština Republike Srbije raspravlja i odlučuje o Zakonu o javnim nabavkama. Mogu da kažem da je to zakon koji je još prošle godine u februaru poslanička grupa SNS uputila, da je to bilo jedno od obećanja koje je SNS u predizbornoj kampanji dala građanima, pa smo na osnovu svega toga krajem avgusta, početkom septembra meseca uradili Nacrt predloga zakona o javnim nabavkama.
Bilo je razmišljanja da li postojeći zakon popravljati ili uraditi jedan potpuno nov zakonski predlog. Neko naše mišljenje je da zbog drugačijeg funkcionisanja regulatornih tela koja treba da sprovode i nadziru postupak javne nabavke, da je bolje napisati novi zakon, nego ići na izmene i dopune postojećeg zakona.
Po utvrđivanju Nacrta, SNS je organizovala jednu široku javnu raspravu o Nacrtu zakona o javnim nabavkama, u koju su mogli da se uključe svi koji su to želeli, bez obzira da li im je delatnost bila vezana za postupak i sprovođenje javnih nabavki, do onih koji su se bavili time kao naučnim radovima ili imali neka određena iskustva nekih drugih zemalja koja su u toj javnoj raspravi mogli da predlože i radnoj grupi, koja je utvrđivala Predlog odluke Zakona o javnim nabavkama.
Mogu da kažem da je bilo i saradnje sa Evropskom komisijom, odnosno da je najveći deo direktiva EU koje regulišu postupak javne nabavke implementiran u predlog zakona, tako da možemo da kažemo da ovaj predlog zakona u jednoj velikoj meri, mnogo više nego dosadašnji zakon, ima preporuke i direktive EU.
Ono što možemo da kažemo da je jedna od najvažnijih stvari u ovom zakonu, da sva ona loša iskustva koja imamo sa važećim zakonom, pokušali smo da predlogom novog zakona potpuno eliminišemo. Potpuno smo svesni da će zakon kada uđe u primenu možda pokazati određene slabosti, tako da smo spremni da prihvatimo odgovornost za te slabosti u narednom periodu, da otklonimo, zato što se pokazalo u dosadašnjoj praksi da iako imate najbolju nameru, iako sakupite oko sebe ljude za koje mislite da su najbolji u toj struci, dešava se da zakon kada uđe u primenu pokaže određene nedostatke i slabosti.
Takođe smo i spremni da, u postupku donošenja zakona, sve vaše amandmane, koje su kolege poslanici predložili, pažljivo razmotrimo i ako su stvarno opravdani i poboljšavaju kvalitet zakona, prihvatimo kao predlagači zakona.
Inače, sam rad radne grupe i zašto zakon usvajamo baš na kraju Drugog redovnog zasedanja u 2012. godini jeste baš zbog rada radne grupe na izradi zakona, zato što smo bukvalno za svaku primedbu, koju je bilo ko uputio, pokušali da utvrdimo da li je opravdana i ako jeste, da na najbolji mogući način stavimo u Predlog zakona o javnim nabavkama.
Ovaj zakon prvo mora da definiše i uredi šta su to sve javne nabavke i na koji način. Mogu da kažem da je dosadašnji postupak bio delimičan, odnosno nije bio potpun. Koje su to novine koje ovaj predlog zakona obuhvata?
U Srbiji se prema evidenciji, u čiju tačnost osnovano sumnjamo, troši godišnje oko dve milijarde i 700 miliona evra na javne nabavke, što je oko 9% BDP. Veoma je važno reći šta sve nije obuhvaćeno sa ove 2,7 milijarde i šta mi ovim zakonom uključujemo u javne nabavke. Do sada smo imali iskustva da zbog loše kontrole jedan deo trošenja budžetskih sredstava uopšte ne bude tretiran kroz javne nabavke, tako da osim što Zakon o javnim nabavkama nije bio poštovan, a naravno, ako se zakon ne poštuje, imamo i one elemente koji mogu biti koruptivne prirode ili mogu da kažem čak i kriminalne prirode.
Kada su u pitanju nabavke koje se finansiraju iz inostranih kredita, često smo bili svedoci ovde u Skupštini Srbije da smo davali određene garancije po pitanju inostranih kredita, koje su trebale da budu trošene. Često su strane ugovarači, odnosno taj koji je davao kredit, tražili da bude izuzet postupak dodeljivanja sredstava koji je predmet tog kredita, da bude izuzet iz sistema javne nabavke. To je bio njihov uslov. Mi smo zauzvrat imali možda povoljnije uslove prilikom dobijanja kredita, ali u svakom slučaju, ta sredstva su se vraćala iz budžetskih prihoda, odnosno najčešće iz javnih prihoda, pa već ako nismo mogli da kontrolišemo postupak, bar smo mogli da vršimo evidenciju trošenja takvih sredstava.
Dalje, tu su tzv. poverljive nabavke i to najčešće iz oblasti odbrane i bezbednosti, gde ovaj zakon reguliše šta su tu stvarno poverljive nabavke, a šta su nabavke koje, bez obzira ko ih sprovodi, da li Ministarstvo odbrane, da li MUP, moraju da budu sprovedene kao javne nabavke u onom postupku kako je to predviđeno ovim zakonom.
Do sada smo imali situaciju, i tu je bilo dosta zloupotreba, da osim naoružanja i vojne opreme, predmet javne nabavke mogu da budu čak i toalet papir i krem banane.
To se bilo tretiralo kao poverljiva javna nabavka, odnosno nije bio sproveden postupak u skladu sa zakonom.
Imamo još i situaciju da je država u proteklih nekoliko godina stvorila monopoliste na tržištu, tako da su oni, bukvalno, bili jedini koji mogu da pruže određenu uslugu. Znači, čak nije bilo ni drugih ponuđača, pa su išli u jednom posebnom postupku i sa takvim posebnim postupkom, ne samo da nije bilo kontrole sredstava kako se troše i kakav je postupak, nego taj njihov monopolski položaj na tržištu je postajao sve veći i veći i sve jači i jači.
Procenjuje se da je vrednost onoga što nije evidentirano, a što će novim zakonom biti obuhvaćeno, iznosi 50% veće vrednosti od evidentiranih javnih nabavki i da je ukupan udeo takvih javnih nabavki u BDP po procenama nekih stručnjaka od 12% do 15%, a mi smatramo da bi taj udeo bio i veći, ako bi se javnim nabavkama obuhvatilo sve što je sada bilo navedeno.
Jedan od najvažnijih elemenata ovog zakona o javnim nabavkama svakako da mora da bude da zakon sve one koruptivne elemente svede na najmanju moguću meru, odnosno da ih potpuno, ako je to moguće, isključi. U ovom predlogu zakona o javnim nabavkama je najviše pažnje posvećeno baš tim antikoruptivnim momentima, kroz određena predložena zakonska rešenja, a to je da celokupna komunikacija između zaposlenih, koji rade na poslovima javnih nabavki, mora da se odvija putem elektronske pošte, kao i između zaposlenih i ponuđača. Rukovodilac je obavezan da zaposlenima na poslovima javnih nabavki, sve naloge i uputstva daje pisanim putem ili putem elektronske pošte. Ovo je neophodno kako bi ostali jasni tragovi eventualnih koruptivnih radnji.
Agencija za borbu protiv korupcije je dužna da u saradnji sa Upravom za javne nabavke sačini plan za borbu protiv korupcije u javnim nabavkama. Veliki naručioci su dužni da donesu poseban plan integriteta za javne nabavke. Naručioci su obavezni da donesu akt kojim će bliže urediti postupak javne nabavke unutar njih samih, a naročito način planiranja javnih nabavki, kriterijume, pravila, način određivanja predmeta javne nabavke i procenjene vrednosti, način ispitivanja i istraživanja tržišta, odgovornost za planiranje, ciljeve postupka javne nabavke, način izvršavanja obaveza iz postupka javne nabavke, način izvršavanja obaveza iz postupka, način obezbeđivanja konkurencije, sprovođenja i kontrolu javnih nabavki, način praćenja realizacije ugovora o javnoj nabavci.
Veliki naručioci su dužni da obrazuju posebnu službu koja će sprovoditi isključivu kontrolu javnih nabavki najmanje dva puta godišnje. Ako ta služba utvrdi da nisu poštovana uputstva i preporuke, dužna je da o tome obavesti DRI i na ovaj način se, posredno o trošku naručioca, povećava efikasnost rada DRI.
Lice koje je na bilo koji način učestvovalo u planiranju javne nabavke, pripremi konkursne dokumentacije, ili pojedinih njenih delova, ne može nastupati kao ponuđač ili kao podizvođač ponuđača, niti može sarađivati sa ponuđačima prilikom pripremanja ponude. Obustavlja se postupak ako postoji bilo kakva osnovana sumnja u integritet postupka i obaveštavaju se nadležni državni organi.
Prvi put je uvedena ozbiljna zaštita uzbunjivača. To su najčešće lica zaposlena kod naručioca ili ponuđača koja prijavljuju korupciju. Svi smo svedoci kako su prošli ljudi koji su prijavljivali, kako su prolazili ljudi koji su prijavljivali korupciju. Ovim zakonom se to više ne može dovoditi u pitanje.
Na ovom mestu moram da napomenem da je neophodno izmeniti Zakon o mobingu, Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, jer postojeći zakon je jako loš, napisan kako bismo zbunili EU.
Veoma važna mera je zabrana radnog angažovanja kod ponuđača. To znači da se rukovodilac nekog naručioca, u periodu od dve godine nakon prestanka funkcije, ne može da radi, odnosno da bude lice zaposleno kod naručioca.
Nabavke veće od 700 miliona dinara će nadzirati građanski nadzornik, odnosno milijardu dinara. To je lice, na primer, iz nevladinog sektora, koje se bavi javnim nabavkama i koje nadzire postupak javnih nabavki.
Predviđene su obaveze prijavljivanja povrede konkurencije u zaštitu uzbunjivača, koji prijave nedozvoljene restriktivne radnje u sporazumima.
Na kraju, najvažnije, sprečavanje sukoba interesa, ako postoji odnos koji može dovesti do sukoba interesa zbog povezanosti predstavnika naručioca i ponuđača, ne može se zaključiti ugovor sa tim ponuđačem. Ova mera je strogo restriktivna, ali primerena na postojećem stanju. U skladu sa nacrtom direktive, videćemo da li ćemo određene izuzetke staviti pod jasno definisane zakonske okvire.
Delimična, po našem mišljenju, optimalna centralizacija javnih nabavki, uvodimo obaveznu delimičnu centralizaciju javnih nabavki na republičkom nivou, ali optimalnu i po naručiocima i po predmetu nabavke. To je iz razloga, zato što centralizovane javne nabavke, koliko god da nekima izgleda primamljivo, imaju jednu jako lošu karakteristiku, a to je da se stvaraju određeni monopoli na tržištu. Zato i jeste predlog da to budu delimične centralizovane javne nabavke, da bi čak i ona druga lica, koja, zbog teritorije, odnosno zbog mesta izvođenja javnih radova i njihovog sedišta, odnosno prebivališta, ne mogu da daju povoljniju ponudu od lica koja se nalaze na jednom određenom terenu. Ovaj zakon daje mogućnost da i neki možda malo slabiji ponuđači, pod određenim uslovima, učestvuju u postupku javnih nabavki i dobiju posao koji je predmet javne nabavke.
Ono što je isto važno u ovom zakonu i što je takođe bio koruptivni element jeste angažovanje podizvođača. Imali smo situaciju da se na tržištu pojavi preduzeće koje je samoregistrovano za određenu delatnost, da ne ispunjava više nikakve uslove u obavljanju te delatnosti, osim što ima registraciju, da je ono najčešće dobijalo posao javnih nabavki, pružanje javnih usluga, a da je za to angažovalo druga lica.
Ne vidim ni jednu moguću opravdanost zašto bi preduzeće, koje je angažovano kao podizvođač, davalo lošiju ponudu od one ponude koju je dobilo lice, kao predmet javne nabavke, a onda, za manja sredstva angažovalo podizvođača koje u prvom postupku nije dobilo posao. Znači, angažovanje podizvođača po Predlogu ovog zakona ne može biti veći od 50%.
Kada su u pitanju javne nabavke, često su se dešavale određene nepravilnosti u samom oglasu za javne nabavke, a to je da je sam oglas sadržao takve odredbe, da samo što još nije postojala slika ko bi trebao da dobije posao iz oblasti javnih nabavki. Predlogom ovog zakona smo stavili takve odredbe, da osim opisa vrste, standardizacije opreme i usluga i robe koja mogu biti predmet javne nabavke, isključuje se još jedna dodatna, tehničko-tehnološka karakteristika, koja ne može da bude predmet ugovora javne nabavke.
Čak se dešavalo da prilikom oglasa u postupku za sprovođenje javnih nabavki imate i ime proizvođača, čija oprema ili roba mora da bude predmet javne nabavke. To je jedna klasična zloupotreba koja se, nažalost, dešavala u proteklom periodu i koja je bila izuzetno česta.
Kada je u pitanju ova oblast, što je možda bio jedan od najvećih koruptivnih momenata, jeste i aneksiranje ugovora, koji su zaključeni kao predmet javne nabavke, a to je da je često zbog te mogućnosti da se ugovor aneksira – najpovoljnija ponuda po završenom poslu je bila jedna od najnepovoljnijih, odnosno aneksima ugovora, često se po deset, petnaest, dvadeset, pa čak 25% povećavala vrednost robe i usluga koje su sada već bile skuplje u odnosu na one vrednosti koje su bile navedene u ugovoru prilikom dobijanja posla.
Predlogom zakona se olakšava sam postupak učešća u javnim nabavkama. Mogu da kažem da je meni iz prilično nepoznatih razloga, recimo, davali smo ovlašćenja određenim državnim organima, kao što je Agencija za privredne registre, koja vodi registre svih pravnih subjekata i fizičkih lica koja se bave određenom delatnošću i dali im zakonsku obavezu, da podatke o svim licima koja su registrovana preko Agencije za privredne registre, objavljuje na sajtu kao zvaničan podatak.
Onda smo imali situaciju da su državni organi zahtevali da se iz te iste agencije donese potvrda, odnosno kopija rešenja o osnivanju koja ne može da bude mlađa od tri meseca, a ranije šest meseci, gde su usporavali sva lica koja su htela da učestvuju u postupku javne nabavke, za tih tri, četiri ili pet dana dok agencija izda. Da ne kažem da to privredne subjekte svakako košta, pa se dovodi u pitanje – čemu uvid na sajtu jednog državnog organa, a traži se od istog državnog organa posebna potreba ne mlađa od tri meseca, a moguće je da izvadite potvrdu u roku od nekoliko sati da izvršite likvidaciju, odnosno brisanje pravnog subjekta iz agencije, što će se naravno videti na sajtu, a ne iz onog rešenja koje je doneto.
Sve ove suštinske promene u novom zakonu o javnim nabavkama su ustvari okrenute da se postupak javnih nabavki što je moguće lakše i brže donosi uz određen plan postupka za sprovođenje javnih nabavki, a sa merama koje su predviđene zakonom, a koje idu u otklanjanju onih koruptivnih elemenata i zloupotreba prilikom zaključenja ugovora, a pogotovo aneksiranje samih ugovora.
Još jednom ću da ponovim da će SNS i sve druge poslaničke grupe koje su podržale ovaj predlog zakona biti spremne da svaki amandman, bez obzira iz koje poslaničke grupe dolazi, razmotriti i ako stvarno kvalitetno utiče na kvalitet zakona ga prihvatiti. Pozvao bih sve poslanike da u danu za glasanje glasaju za ovaj predlog zakona o javnim nabavkama.