Dame i gospodo narodni poslanici, niko se ovde ne meša u to, ovaj zakon se ne meša u to šta će da bude na repertoaru. To je stvar onoga ko vodi određenu ustanovu.
Ovaj zakon se meša u to, recimo, izbor izvođača, ali niko, ama baš niko ne sprečava da se pokrene pregovarački postupak, da se opredeli cena, da se zaključi ugovor i da se objavi.
Prihvatanjem ovog amandmana, ovakav kakav jeste, bez obzira što sam uveren u najbolje namere podnosioca amandmana, da je za pravo da, recimo, samo jedan ili nekoliko lica imaju privilegiju da konstantno učestvuju u oblasti kulture u nekoj ustanovi i da više niko drugi nema pravo na to.
Ako vi sad krenete sa pričom kako ne verujete Upravi za javne nabavke da ona hoće da da saglasnost i da se ne meša u to, sada, dajte i meni za pravo da ne verujem direktorima ustanova koje se bave oblašću kulture, da neće da angažuju lica i da dele profit sa njima. Evo, ja tvrdim - i jedni i drugi su odgovorni. Ali, onda ne vidim u čemu je problem u članu 36. Zakona? Stvarno ne razumem.
Znači, ovde je pitanje jednog zaštitnog mehanizma, da i ta oblast koju vi sada branite bude zaštićena od zloupotrebe. Niko ne brani da angažujete koju god hoćete zvezdu, ako imate nešto na repertoaru, samo vam je potrebno 10-ak dana da to realizujete sa Upravom za javne nabavke, koja treba da vam da određene saglasnosti. Ne vidim u čemu je problem, osim ako neko ne želi da zna koliko je novca korišćeno za takvu neku namenu.