Dame i gospodo narodni poslanici, ovo što kolega Radenković kaže, u teoriji izgleda je u pravu. Na žalost, u pravom realnom životu stvari su malo drugačije. Navešću samo jedan primer za koji ja znam.
Tri preduzeća mogu da se bave izgradnjom puteva na teritoriji Braničevskog okruga. Požarevačka Direkcija za javne nabavke raspiše, primera radi, da asfaltira 20 ulica. Pojave se sva tri ponuđača i sva tri dobiju posao. Kako izgleda taj posao? Prvi ponuđač koji dobije posao angažuje drugog ponuđača kao podizvođača. Drugi ponuđač koji dobije posao angažuje trećeg ponuđača kao kod izvođača, a treći koji dobije posao angažuje prvog kao podizvođača. Šta je to nego dogovor?
Centralizacijom javnih nabavki sprečavamo da bude predmet javne nabavke 20 malih javnih nabavki, ne male vrednosti, nego usitnjenih, gde bi mogle da konkurišu samo, na prvom mestu, ta tri preduzeća, nego i druga, sa jedne strane, a sa druge strane sprečava ih da se dogovaraju, dele tržište i dele posao.
Najveći problem osim što imamo par elemenata, sadašnji važeći zakon, par koruptivnih elemenata jeste taj, što u svojoj primeni nije imao dovoljno konkurencije na tržištu. Ako objavite javne nabavke godinu dana unapred, verujte mi imaće dovoljno vremena da sednu, da se dogovore, da utvrde svako svoju ponudu i da dobijaju posao na taj način. Nama nije cilj da svi učestvuju u postupku javne nabavke i da svi dobiju posao, nego je cilj da država, odnosno naručioci dobiju izvršene usluge ili radove u onoj realnoj vrednosti koja jeste na tržištu, a ne u nekoj drugoj koja mnogo više odstupa od tržišnih vrednosti zato što nije bilo konkurencije na tržištu.
Postoji jedna deo, da kažem, koji se odnosi na to, pa ako su se i do sad dogovarali i od sad će. Prihvatam i to, ali neće znati šta će sve biti predmet javne nabavke u narednom periodu i štitiće svoj interes, a ne interes drugih. Zato kao predstavnik predlagača ovaj amandman nisam mogao da prihvatim. Da smo država koja ima daleko veću efektivu građevinsku, ili davalaca usluga ili itd, onda bi to bilo moguće, ali za sad mi smo mali i kao tržište, a mali smo i sa potencijalima koji mogu da budu predmet javne nabavke, odnosno onih koji mogu da izvrše posao za javne nabavke.

Stajale bi te primedbe, ali pod uslovom da već nemamo u Predlogu zakona i prethodno obaveštenje koje ima obavezu da se objavi. Znači, ne može insajderska informacija da posluži nekome da suzi konkurenciju u postupku javne nabavke. Znači, ima više postupaka, ali neće biti dovoljno vremena, odnosno gledamo da što manje dajemo vremena za dogovore ko treba da dobije posao, ko ne.
Budite sigurni, znači, tvrdim vam, više puta sam gledao dokumentaciju iz postupka javnih nabavki. Ne možete da verujete šta su sve spremni da urade. Da, recimo, neko ne napiše žalbu komisiji. Obećavaju mu sledeću javnu nabavku da će da dobije i dobio je posao. Baš zato hoćemo da sprečimo tu mogućnost dogovora, da se ne zna šta će da bude sledeći predmet javne nabavke dok ne dođe ta javna nabavka u jedan postupak u kome svi mogu da učestvuju.
Verujte, nemojte da mislite, da li neko može da se spremi ili ne. Danas je situacija na tržištu takva da bukvalno svi koji žele da učestvuju u postupku javne nabavke, da ponude svoju robu ili usluge, i te kako su spremni zato što posla nema, izgleda mi da je najveći poslodavac u Srbiji danas država.

Dame i gospodo narodni poslanici, da li se čujemo sada? Dobro. Kada slušam izlaganje prethodnog govornika, zapitam se, šta se dešavalo kad je neki poslanik DS ulagao amandman na Predlog zakona koju je predložila DS, odnosno Mirko Cvetković i branio ga ovde u Skupštini i glasao za njega za razliku od ostatka poslaničke grupe. To nije dovodilo ni u jednom jedinom trenutku pitanje da li ta Vlada ili koalicija funkcionišu ili ne funkcionišu.
Svaki narodni poslanik koji je potpisao jeste predlagač ovog zakona. Imao je pravo da učestvuje u njegovom donošenju, neku su učestvovali, neki nisu, neki su izrekli svoje primedbe, ali su se u načelu složili sa zakonom.
Verujte, bilo bi ružno da zabranjujemo narodnim poslanicima da podnose amandmane na ovaj zakon. Čak i oni koji su podržali Predlog zakona u načelu, to je njihovo poslaničko pravo. Zato su i birani, zato narodni poslanici posle ko zna koliko vremena predlažu jedan zakon u Narodnoj skupštini, bez Vlade Republike Srbije. Mi smo ti koji donosimo zakone, mi smo ti koji ti predlažemo zakone, mi smo ti koji samostalno odlučujemo o tim zakonima, mi smo ti koji sada prvi put dovodimo u funkciju da je Narodna skupština ta koja kontroliše Vladu, a ne kao za vreme vlade Mirka Cvetkovića da Vlada kontroliše Narodnu skupštinu. Nažalost, tako je bilo.

Dame i gospodo narodni poslanici, zamolio bih da narodni poslanici DS ne vode računa o stvarima koje se dešavaju u ovoj koaliciji kada je u pitanju barem jedan amandman i jedno neslaganje. Ono oko čega se slažemo jesu strateške stvari, a to je borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, početak postupka pregovaranja Srbije za članstvo u EU i rešavanje pitanja AP KiM u okviru Ustava Republike Srbije.
Isto tako ta bicefalna vlast, kako je vi nazivate, dame i gospodo, ponovo bih vas podsetio na jednu izreku – prvo sredite stvari u svom dvorištu, pa onda gledajte u tuđe. Jer, koliko znam, koliko vidim, koliko naslućujem, imaćete vi iz vaše poslaničke grupe, odnosno napravićete tri, četiri ili pet, samo ne znam kako se ta poslanička grupa zove.

Razjasnićemo. Sada kada vidim kako gospodin Mihajlov tumači Poslovnik, sada mi je jasno kakve smo sve zakone donosili dok je on bio sekretar u Vladi RS.
U našem Poslovniku lepo piše – predlagač zakona, odnosno ovlašćeni predstavnik predlagača. To se provlači kroz ceo taj član. Iz tog 1. stava primenjuje se na svaki sledeći stav u tom članu. Ali, kada tako tumačite Poslovnik, stvarno, kako ste donosili zakone na Vladi?

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se stvarno iznenađujem za tako široka tumačenja Poslovnika. Predlagač nije jedan poslanik, nego 138. Ako se jedan poslanik sa nečim složi, ne znači da se složilo i 137.
Naš Poslovnik lepo kaže u članu 164 – predlagač zakona, to je grupa od 138 narodnih poslanika, odnosno ovlašćeni predstavnik predlagača. Znači, nije gospodin jedan poslanik predlagač, nego 138. Tih 138 odredili su ko će njih da zastupa u ovoj skupštini. Nemojte više oko toga da se raspravljamo. Osim toga, to će Skupština u danu za glasanje da odluči, šta će u vezi tog amandmana da bude.
Što se tiče diskusije koje su vezane za dvorište u Srbiji i metlu, metla je najčešća bila za vreme prošle vlasti na blagajnama. Samo, za razliku od prethodne vlasti, ova vlast neće da čisti Srbiju, nego da menja Srbiju na bolje, da je pravi, da je izrađuje, a ne da je urušava kako je to do sada bilo.

Dame i gospodo narodni poslanici, da konačno rešimo tu enigmu ko je predlagač, ko je podnosilac amandmana itd. Predlog zakona predložilo je 138 narodnih poslanika. To treba da znate. Koji je amandman koji podnosi predlagač zakona? Taj amandman treba da napiše 138 poslanika, da ga potpiše. U suprotnom ne možete da nazovete predlagačem onoga ko je jedan od tih 138 ili pet ili deset. Oni su u tom trenutku samo narodni poslanici i oni se ne pozivaju prilikom podnošenja amandmana, ne pozivaju se da podnose kao ovlašćeni predstavnici predlagača ili predlagač zakona nego kao narodni poslanici. To je regulisano članom 151. stav 5. i članom 164. stav 1. do 3. Šta sada više tu raspravljamo?
Što se tiče samog amandmana i onih koji se iz opozicije zalažu, preporučujem da pročitaju ceo zakon, jer u članu 59. se kaže – naručilac je dužan da najmanje jednom godišnje na početku godine objavi prethodno obaveštenje o nameri da sprovede postupak javne nabavke. Nema šanse da neko ne može da bude spreman za tu javnu nabavku, samo se ne zna kada će javna nabavka da bude oglašena da se pokrene postupak. To jeste cilj, da se niko ne krije šta će da bude urađeno, samo nije pametno da se zna i kada će da bude urađeno. Da biste pokrenuli postupak javne nabavke prvo morate, a to je regulisano članom 55, da date prethodno obaveštenje. Mislim da smo konačno na ovu priču stavili tačku. Ko god želi može da se bavi politikanstvom, da nastavi. Nemam ništa protiv, ali zakon je i u tom tehničkom delu potpuno ispunjen sa uslovima o kojima ste do sada pričali.

Ponovo bih da se vratimo, da kada je u pitanju politički deo zastanemo. Nemam ništa protiv ni da 138 poslanika ovlasti nekog drugog da u ovom trenutku bude predstavnik predlagača. Nemam ništa protiv, to je pravo mojih kolega i ako oni kažu, nemam ništa protiv.
Kao predstavnik predlagača, na sednici Odbora, nisam se složio sa amandmanom koji je podneo gospodin Radenković i nisam glasao za taj amandman. To da raščistimo.
To što je bila tehnička greška, o tome ne bih hteo da govorim, ali u obrazloženju na ovaj amandman piše da se amandman ne prihvata. Piše, pročitajte.

Dame i gospodo narodni poslanici, slušam svoje kolege i ne sećam se da je u ovoj Skupštini na plenumu, ovde, sedeo predstavnik predlagača, da su ga narodni poslanici ubeđivali da prihvati amandman, da su ga ubedili da prihvati amandman, da je on u tom trenutku sazvao Vladu Republike Srbije, jer je ona bila predstavnik predlagača, ona je bila predlagač, a ministar iz Vlade predstavnik predlagača, da taj predlagač, odnosno Vlada zaseda i saglasi se sa amandmanom. Ne sećam se da se to ikada desilo.
Ne mogu da verujem da sad očekujete da ako jedan od 138 predlagača podnese amandman, da je on predlagač čitavog zakona, u smislu da ima pravo da menja zakon tim amandmanima kako on hoće. Znači, procedura jeste – ako hoćete da predlagač zakona podnese amandman, u Vladi Republike Srbije amandmane piše Vlada na sednici, usvaja na sednici, dostavlja Narodnoj skupštini, a u ovom slučaju 138 poslanika mora da potpiše amandman da bi to bio amandman predlagača. Za sve druge radnje između toga može da deluje samo ovlašćeni predstavnik predlagača zakona. To je praksa koja postoji godinama. Hoćemo li to da menjamo? Zašto? Zato što je to regulisano i članom 164. Poslovnika.
Znači, predlagač zakona, tada sedi recimo svih 138 poslanika i odlučuje koji će amandman da bude prihvaćen ili ne kao predlagač zakona, odnosno ovlašćeni predstavnik predlagača, ako nema ostalih 137 poslanika. To tako funkcioniše.

Dame i gospodo narodni poslanici, razumem iskrenu želju predlagača zakona da popravi Zakon o javnim nabavkama, međutim i sam postupak donošenja zakona podrazumeva, znači, da on mora da bude usaglašen sa osnovnim zakonodavstvom ako se dotiče iste mere.
Kada su u pitanju krivična dela protiv privrede, znači, to je čak i u naslovu Krivičnog zakonika, pa se onda nabrajaju koja su to dela protiv privrede i pravnog prometa. U članu 234a tog istog naslova krivična dela protiv privrede nalaze se i krivična dela zloupotrebe postupka u postupku javnih nabavki. Tako da čak iako prihvatimo, ograničili bi samo na jedan deo krivičnog zakonodavstva, ovako obuhvata i druga krivična dela koja su vezana za privredu, a u samom Krivičnom zakoniku je regulisano da krivično delo u postupku javnih nabavki potpadaju pod krivična dela protiv privrede. Tako piše u tom zakonu i to je jedan jedini razlog zašto ovaj amandman nije prihvaćen.

Dame i gospodo narodni poslanici, postavi se da su samo izvođači javnih radova privreda Srbije. Šta je sa ostatkom privrede? Šta je sa poljoprivrednom industrijom? Šta je sa njom? Gde je nestala ona? Nemojte tako. Dato vam je u zakonu pozitivna diskriminacija u korist domaće privrede, ali to ne znači da i oni koji vode domaću privredu, treba da se ponašaju nonšalantno.
Na kraju, to se plaća iz džepova poreskih obveznika koji su takođe domaći građani. Nisu oni neki drugi. Nisu pali s Marsa, oni žive ovde.
Šta je sa drugom industrijom? Šta je sa poljoprivredom? Šta je sa prerađivačkom, šta je sa drugim granama koje ne učestvuju u postupku javnih nabavki? Nabrajao sam juče neke firme. Neke od tih firmi su na dušu DSS i Vlade Vojislava Koštunice.
Kada se busate u grudi i podstičete domaću privredu, nemojte da je podstičete samo kroz diskusiju u Skupštini Srbije, nego i kroz ono što ste radili u proteklom periodu dok ste bili na vlasti.

Kao ovlašćeni predstavnik predlagača.

Kad već tražite insistiranje na odgovoru, vi kao pravnik znate da su međunarodni sporazumi i ugovori stariji i važniji, imaju veće pravno dejstvo nego domaće zakonodavstvo. Taj SSP je ratifikovala ovde Skupština Srbije. Svako u principu, čak i ako donesemo taj zakon, može da bude predmet osporavanja pred Ustavnim sudom, što vi kao pravnik dobro znate, jer će se pozvati na taj sporazum koji je ova Skupština ratifikovala.
Sad, da li vi smatrate da je on dobar ili loš, to je vaše pravo, neću da vam ga osporavam, ali on je trenutno na snazi. Takođe, i mi ne bežimo od odgovornosti za sve što smo radili i za sve ono što nismo uradili, a mogli smo. I to isto nosi posebnu težinu.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo ću oko uporednog zakonodavstva. Ko vodi prekršajni postupak kada su u pitanju carinski postupci? Jedan diplomirani pravnik i dva carinska službenika. To sada već ima u zakonu.
To da su lica koja se nalaze u sastavu komisije ne ispunjavaju uslove, samo ću pročitati šta se članom 141. opredeljuje kada bi mogao da bude član republičke komisije. To je – za predsednika republičke komisije može biti birano lice koje ispunjava uslove potrebne za izbor za sudiju osnovnog suda, osim u vezi sa Pravosudnom akademijom i ko ima radno iskustvo od pet godina u oblasti javnih nabavki.
U stavu 3. se kaže – za člana republičke komisije može biti birano lice koje ispunjava uslove za izbor za sudiju osnovnog suda, osim uslova u vezi sa Pravosudnom akademijom i ko ima radno iskustvo od tri godine u oblasti javnih nabavki.
Isto tako, u stavu 5. se kaže – da se najmanje četiri člana republičke komisije bira među licima koje ispunjavaju uslov iz stava 3. ovog člana.
Znači, ta komisija će imati četiri pravnika od šest članova koji moraju da ispunjavaju uslove da bi bili sudije osnovnog suda. Zašto je bitno da ovo stoji u zakonu? Osim što imamo negativna iskustva, kada je u pitanju pokretanje i vođenje postupka u vezi kršenja Zakona o javnim nabavkama sa našim sudovima za prekršaje, imamo i situaciju, a to moram da kažem, da je za mnoge od sudija za prekršaje postupak javnih nabavki je postupak za koji nemaju dovoljno prakse i iskustva. Imali smo situacije, i ako neko ko ispunjava određene uslove, a nije radio u toj oblasti, sudi u nekom prekršajnom postupku da da oslobađajuće presude baš zbog toga što nema dovoljno iskustva u ovoj materiji.
Ostajemo pri tome da republička komisija ima pravo da vodi prekršajni postupak za kršenje odredbi ovog zakona, pogotovo iz razloga što je kapacitet tih ljudi takav da oni mogu da budu sudije osnovnog suda.

Ponovo ću da podsetim da Komisija ima šest članova i predsednika. Četvorica moraju da budu diplomirani pravnici i moraju da ispunjavaju uslove da mogu da budu i sudije osnovnog suda. Samo tri člana pripadaju drugoj grupaciji, što ne znači da ne mogu i ta tri člana da budu pod istim uslovima izabrani, odnosno da ispunjavaju uslove iz stava 3. ovog člana.
Ne mogu da kažem da delimično niste u pravu, ali činjenica jeste da, kao što i naša mreža osnovnih sudova i sudova posebne nadležnosti, zbog čuvenih zakona koji su bili glasani 2008. i 2009. godine, je još uvek u jednom stanju da nije dovoljno funkcionalno.
Osnivanje jednog takvog posebnog suda za prekršaj, koji bi se bavio samo iz oblasti privrednog kriminala za prekršajna dela, u ovom trenutku, ja sam vas tako razumeo, hajde da ne bude samo za postupak javnih nabavki, nego da bude za prekršaj iz oblasti privrede, u ovom trenutku stvarno nije moguće da izađemo u susret, imajući u vidu kakvo nam je finansijsko stanje.
Ovako imamo komisiju koja mora da postoji i zašto ne bi ona koja ima, budite sigurni, daleko veći kapacitete, nego sada naši sudovi za prekršaje, da vodi prekršajni postupak?
U svakom slučaju, zahvaljujemo se na dobrim namerama da popravite ovaj zakon.