Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da se otmem utisku kada sam sada slušao Božidara Đelića, u narodu poznatog kao Boža derikoža, vojvoda od Meridijan banke, kao da sam se vratio u 2001. godinu i ne mogu da se otmem utisku da je ipak sadašnji potpredsednik Vlade malo evoluirao, odnosno malo uznapredovao i kada je priča u pitanju, i kada je osnovna kultura u pitanju, ne skače više preko stolova, ali u osnovi ostao je isti.
Znači, kada Božidar Đelić i Aleksandar Vlahović kažu reč restruktuiranje, znam da će nekoliko hiljada ljudi da ostane bez posla. To od kada priča od 2001. godine koliko je građana Srbije ostalo bez posla u postupku privatizacije. I, gle čuda, sada se pojavljuje bivši ministar finansija, sadašnji potpredsednik u Vladi, koji obećava građanima da će nešto da im da, kao da to što on daje nisu sticale generacije i da je to već na određen način javno dobro koje pripada svim građanima, gospodine potpredsedniče Vlade.
Voleo bih da, kada je u pitanju Božidar Đelić, ne uzima SRS u usta, barem u onome što SRS priča. Bio sam poslanik i tada kada se donosio zakon o privatizaciji i niko nije rekao iz SRS da je zakon o privatizaciji dobar. Rekao je i predsednik SRS, i ostali narodni poslanici, nas 22, da je zakon bolji od prethodnog, ali da je daleko od toga da je dobar. Da smo bili u pravu govori činjenica koliko je ljudi ostalo bez posla, koliko je bilo zloupotreba u postupku privatizacije i kako su često vitalni kolektivi, vitalni privredni subjekti prodavani u bescenje zbog manjkavosti samog Zakona o privatizaciji.
Navešću samo jedan primer, gospodine Đeliću, a to je primer kupovine turističko-ugostiteljskog preduzeća "Avala" iz Požarevca, sada tu nešto radi UBPOK čini mi se oko njih, neki su već i pohapšeni, gde su tri ili četiri čoveka kupili čitavo jedno preduzeće koje nije imalo obaveze prema poveriocima, nije imalo obaveze prema bankama, nije imalo obaveze prema fondovima, kupili za 200 hiljada maraka i samo nekoliko meseci posle toga jedan jedini lokal tog preduzeća prodali su za 200 hiljada evra. Vratili su kompletnu investiciju i još na jednom lokalu samo zaradili. Toliko o jednom primeru zloupotreba.
Ima još toga, pogotovo kada pogledamo zakon baš o toj privatizaciji i uporedimo sa ovim zakonom o besplatnoj podeli akcija. Postavljam jedno pitanje: otkud ministru, odnosno potpredsedniku Vlade tolika naknadna pamet da on sada predviđa zaštitni mehanizam za građane koji treba da dobiju besplatne akcije? Kažem odlično, ali ne mogu da se otmem utisku onog ranije što ste radili kao ministar finansija.
Ne mogu da se otmem utisku zašto niste zaštitili i građane koji su imali staru deviznu štednju i koji su dobijali obveznice od Republike Srbije. Ko je trgovao tim obveznicama?
Nacionalna štedionica. Ko je zaradio novac? Miodrag Kostić, MK komerc. Je l' vam poznato to ime, gospodine potpredsedniče Vlade?
Baš se pitam šta je sa tim čovekom, hoće li i on sada u nekoj besplatnoj podeli akcija da učestvuje? Hoće li sada i on da stekne protivpravnu imovinsku korist? Da li to beše onaj koji je kupio tri šećerane za po tri evra, gospodine potpredsedniče Vlade? Čini mi se da je taj. Toliko o tome koliko je vaš Zakon o privatizaciji bio dobar i šta ste radili kada ste bili ministar finansija.
Da pogledamo kako to izgleda kroz ove nove zakonske predloge.
Prvo, ovaj zakon koji ste napisali je najobičniji predizborni zakon. Voleo bih da se većina ovoga što piše u zakonu stvarno desi, ali da korist imaju građani kojima dugujete te obveznice i akcije, a ne pojedinci koji će na tržištu hartija od vrednosti da profitiraju. Dajete u pojedinim odredbama zakona da imam pravo da sumnjam na vas kada je to u pitanju, jer imam takvo iskustvo s vama, gospodine potpredsedniče.
Rekoste, kada je u pitanju Zakon o privatizaciji, zabrana da lica koja su pod istragom učestvuju u postupku privatizacije. Postaviću vam pitanje: šta je sa DDOR Novi Sad? Nemam ništa protiv, osim u jednom delu - koja su pravosnažno optužena, gospodine potpredsedniče Vlade, jer ako imate 11 miliona evra neku ušteđevinu, a došli ste ovde bez dinara, mogu da vam napišem krivičnu prijavu, i to osnovanu, i da budete pod istragom. Ne možete onda da učestvujete u postupku privatizacije.
Kada budete imali pravosnažnu optužnicu, onda možete da postavljate zabranu. Šta je bilo sa DDOR Novi Sad i kako lice koje je učestvovalo u trgovini cigaretama sa crnogorskom mafijom i izdajničkim režimom Mila Đukanovića može da kupuje imovinu Srbije? Toliko o tome kako je ova vlada nešto bolja od one prve.
U članu 12. Predloga zakona o besplatnoj podeli akcija kažete - cena akcije po kojoj Akcijski fond prodaje akcije ne može biti manja od cene po akciji koju je platio kupac kapitala u postupku privatizacije. Kada neko pročita rekao bi sasvim u redu, a nije. Neki privredni subjekti su privatizovani još pre četiri ili pet godina.
Kolika je inflacija bila? Koliko se taj kapital početne prodajne cene akcija do sada obezvredio, gospodine potpredsedniče Vlade? Gde to vi žurite?
Zašto niste napisali - uvećan za rast cena troškova života, za indeks inflacije, kako god hoćete, ali da stavljate onaj dinar iz 2002. i dinar iz 2008. da budu u istoj ravni, ne mogu. Tada je jedna nemačka marka koštala 20 dinara, a jedan evro 40. Gde su sada? Nema od toga ništa, gospodine potpredsedniče Vlade.
U članu 23. zakona, odnosno u članu gde se procenjuje početna cena kapitala, kaže se u drugoj tački prvog stava - pravo na prenos akcija tog preduzeća u visini od 200 evra po punoj godini radnog staža u tom preduzeću obračunato prema procenjenoj tržišnoj vrednosti ukupnog kapitala preduzeća pre sprovedene privatizacije računato u dinarskoj protivvrednosti po kursu Narodne banke itd.
Gospodine potpredsedniče, kojom metodom ćete da utvrdite početnu cenu, odnosno procenjenu cenu vrednosti kapitala jednog preduzeća? To piše u ovom zakonu? Vrednost se formira po više osnova – aktiva, pasiva, kako će da se uradi amortizacija, kako će da se uradi revalorizacija. Da li može matematički i knjigovodstveno da o jednom istom pravnom licu date sasvim dve različite procene? Moguće je.
Da li je moguće da bude po zakonu? Moguće je, pa ste tamo, kada je u pitanju Zakon o računovodstvu i reviziji, odredili da ministar propisuje i određuje koji će postupak amortizacije i revalorizacije da bude. Zašto ovde to Vlada ne radi? Kome ste to ostavili? Agenciji?
Kako to radi Agencija? Isto kao što je radila sa Sartidom. Koja je procenjena vrednost Sartida? Kaže – 26 miliona dolara, umanjeno za neke troškove – 21 milion. Ali, taj koji je vršio procenu Sartida se ogradio od toga da ne raspolaže pravim podacima.
Šta ste vi uradili? Za 21 milion dolara otpisali sve dugove Sartidu, prihvatili da država plati te obaveze prema stranim bankama, poubijali naše banke i prodali „US STEEL-u“ – nešto što vredi pola miliona dolara najmanje. U tome ste, gospodine potpredsedniče Vlade, učestvovali i vi isto sa vašim stranačkim prijateljem, sa vašim stranačkim kolegom, Aleksandrom Vlahovićem.
Tu još možemo da dođemo i do ove grupe – Janjušević, Kolesar itd. Možda ste hteli da napišete jedan zakon, koji u osnovi jedino vama može da služi za izbornu kampanju koja je evo ovde na vratima. Ali, za sve ono što ste radili, što se vidi u ovom predlogu zakona, ostavljate sebi mogućnost da to ponovo radite, i to se vidi iz čl. 29. stav 2, gde Vlada može da određuje i postavlja odredbe mimo ovog zakona, a u članu 31. uopšte da ne primenjuje zakon. Ko će tu da strpa pare u džep? Verovatno ista ekipa kao iz Vlade Zorana Đinđića. I vi ste u toj ekipi.

Gospodine predsedavajući, vama o kršenju Poslovnika više neću govoriti, kada ga vi kršite, jer vi ste beznadežan slučaj, o tome ne vredi govoriti.

Ne vredi na to obraćati previše pažnje.
Što se tiče mog kolege iz Demokratske stranke, iskoristiću to pravo da mu odgovorim za sve ono što je rekao za ovom govornicom sličnim rečima kojima je on to rekao, ali prihvatljivijim za građane Srbije. Znači, ne postoje dve prizme i dva pogleda.
Vi ste upravo rekli građanima Srbije da će da ostanu bez posla i da je to dobro za njih. Ništa drugo niste rekli.
Mišljenje SRS je da to nije dobro ni za njih ni za državu. Kažete - nisu imali pravi posao 10, 20 godina unazad. Ne bih se s time složio. A čak i da jeste tako, je l' treba da ih ubijemo? Je l' ne treba da im damo da oni zasnivaju porodicu, je l' ne treba da im damo da školuju decu? Je l' ne treba da im damo da se leče?
Vi ste sve to rekli pred podnošenje kandidatura za predsednika Republike Srbije. Drago mi je što ste jasno i glasno rekli ša misli DS građanima Srbije. Postavljam pitanje zašto, koji je razlog. Da bi vaše kolege iz DS, iz ove vladajuće većine, imale platu recimo po 600.000 dinara.
Znači, NIS mora da podiže cene naftnim derivatima, da utiče na cenu hrane, da bi direktor NIS-a primao platu od 600.000.
Hajde nećemo JAT, nećemo Aerodrom. Šta je sa ŽTP? Podižemo kredit. Zašto? Da bi direktor primao platu od 300-400 hiljada. Sva ona usta koja će zbog privatizacije da ostanu gladna, po vama, treba da ih poubijamo da ne biste morali na njih da trošite novac.
Još nešto, lepe šarene laže pričate, lakše je kupiti frižider i kupiti auto, ima kredita. Uporedite te kredite sa kamatnim stopama koje su ovde sa zemljama iz EU. Što ih u nečemu ne kopirate, u čemu treba, a ne u ovome. Nisu ni blizu, dva, dva i po, tri puta više.
Kad pričamo o tim vrednostima, moram da priznam da ste u nečemu bili u pravu. Lakše je danas od jedne prosečne plate, gledajući paritet plata i robe, kupiti frižider ili automobil. Možda vam je ranije trebalo 500 plata za frižider, sad vam treba 300 plata. Ali, koliko puta je skuplja hrana?
Koliko puta je skuplja struja? Koliko puta su veći troškovi života? Koliko je skuplje školovanje za decu? Koliko je skuplje lečenje dece? Koliko su skuplji fakulteti? Kad to saberete i oduzmete, vidite koliko vam ostaje, mnogo manje nego pre 5. oktobra.

Dame i gospodo narodni poslanici, postavlja se pitanje šta je predlagač hteo ovim zakonom. Da li je ovde u pitanju da se postavlja neka civilna kontrola Službe bezbednosti ili da se napiše zakon koji će, eto, da stvori neku formu da se steknu uslovi za raspisivanje predsedničkih izbora?
Čini mi se da je ovaj drugi razlog verovatniji, jer ovo što je ovde napisano mogu da tumačim kao da je to pisao neki početnik ili da je ovo nekome nekakav seminarski rad, a ne predlog zakona. Vidim da se gospodin ministar ne slaže sa mnom. Kasnije, po nekom drugom amandmanu malo ćemo više da kažemo oko toga kako rade naše službe bezbednosti i šta su ovi od 5. oktobra uradili sa našim službama bezbednosti.
Kada se pogleda član 8. i Kancelarija Saveta, kako oni to ovde pišu, to je neko telo koje treba da koordinira rad službi državne bezbednosti. Da li je u pitanju BIA, da li su u pitanju vojne službe bezbednosti itd.
Članovi tog saveta su predsednik Republike, predsednik Vlade, ministar odbrane, ministar unutrašnjih poslova, ministar pravde itd., više puta je to rečeno, pa se osniva kancelarija, jedno telo pri Vladi Republike Srbije, koje će svim ovim silnim ministrima da priprema sednice tog saveta.
Hajde i to, tehnički deo posla mora da bude, mora neko da vodi zapisnik, da fotokopira dokumentaciju, papire, da šalje pozive, i pozivar vam treba u tom savetu, jer očigledno niste dovoljno svojih ljudi zaposlili, ostalo je još ponekog da zaposlite, ali interesuju me neke druge stvari.
Kaže - kancelarija Saveta obavlja i stručne poslove u vezi sa praćenjem sprovođenja smernica i zaključaka Saveta. Baš me interesuju ti pisari i ćate kako će da kontrolišu šta rade službe državne bezbednosti. Oni su mala deca za njih. Kako oni misle da uđu u službe državne bezbednosti, da ih kontrolišu i kako da ih proveravaju? Ko će to da uradi? Ne verujem da ijedan ministar u Vladi to može, a kamoli neki njihov službenik.
Za sve ove godine niste uspeli da postavite službe državne bezbednosti da rade po pravilima i kriterijumima kako vi to hoćete, jedino što ste uspeli je otpuštanje sa posla itd. da rasturite deo službi državne bezbednosti. Ali ste zaboravili na jedan drugi problem, da operativac uvek ostaje operativac, samo sada više nije pod vašom kontrolom. Za koga sad radi? To je veliki problem koji ste napravili sami sebi i nemojte da se čudite što ima više laufera. To je rezultat vašeg rada i vaše politike koju sprovodite u smislu državne bezbednosti.

Dame i gospodo narodni poslanici, nadao sam se da će gospodin ministar da bude ovde. Ali, dobro, kaže da mu je dosadno.
(Predsedavajući: Molim gospodina ministra da zauzme svoje mesto.)
Međutim, ovo što ću da kažem je više zbog građana Srbije. Ministar to zna. Moram da kažem građanima Srbije da Srbija više nema ozbiljne službe bezbednosti na bilo kom nivou, da li je u pitanju BIA, Vojno-bezbednosna agencija ili neka druga služba. Više službe bezbednosti u Srbiji ne postoje, a razlog njihovog nepostojanja jeste večiti sukob koji i dan-danas traje između DSS i DS, koja će od te dve stranke, ili Vojislav Koštunica ili Boris Tadić, da kontrolišu ove službe. Išlo je dotle da su obe službe bukvalno potpuno uništene, a sada funkcionišu samo njihovi ostaci, to je jedan od razloga.
Drugi razlog je što naša država nema strategiju - šta će sa tim službama? U pravom smislu reči nema. Znači, kada je u pitanju kontraobaveštajna služba, to više ne postoji. Više ovde ne postoje čak ni strane službe koje nas špijuniraju, možda nekog drugog ko je ovde prisutan i radi nešto. Nema više za to potrebe. Dovoljno je da vas nazovu telefonom - vi ćete sve da im ispričate. Ako im nešto nije jasno, donećete i pismeno da mogu lepo da prouče. Tako da više pravih stranih službi ovde takođe nema.
Kada je u pitanju strategija, naše službe bezbednosti to nemaju. To je neznanje političkog vrha šta će sa tom službom. Evo, na jednom primeru. Znači, naše službe treba da se bore protiv organizovanog kriminala i za to ste angažovali čak i Biju. Naše službe treba da se bore protiv terorizma, evo, angažujte koju hoćete službu bezbednosti. Ali, niste napravili strategiju šta te službe treba da rade. I to je problem.
Iz nekog straha od ljudi koji su radili u tim službama, koji nisu bili politički orijentisani, ali su bili školovani za to, imali su iskustvo, veze sa drugim obaveštajnim službama iz zemalja koje su nama prijateljski naklonjene, oterali ste iz službi.
Naše službe bezbednosti više nemaju nikakav kontakt sa drugim službama, ne postoji i sve je potpuno zamrlo. Razmena informacija, bitna za bezbednost zemlje, koju može neka druga služba da sazna, ne postoji. Sve je uništeno - iz želje da se uspostavi kontrola nad ovim službama.
Da je cilj da se uspostavi kontrola nad ovim službama, navešću vam na prostom primeru. Ko je uhapsio izdajnika, potpredsednika Vlade Republike Srbije Perišića - vojna bezbednost. Gde su ti operativci koji su ga uhapsili - proterani, a ljudi koji su njima rukovodili za vreme "Sablje" su pohapšeni. To da je tačno tako i da oni nisu više u službi, a časno i pošteno su radili posao, govori činjenica da Perišiću nikada nije suđeno.
Ko mu je pomogao da mu nikada ne bude suđeno?
(Zoran Krasić, sa mesta: Karla del Ponte)
Ne interesuju me ovi iz inostranstva. Interesuju me ovi ovde, ko mu je pomogao - Demokratska stranka. Je l' se zaklanjao iza imuniteta narodnog poslanika u Saveznoj skupštini tadašnje Savezne Republike Jugoslavije? Jeste. Je l' se zaklanjao iza imuniteta narodnog poslanika u državnoj zajednici? Mogli ste tada, ako vam je bilo neprijatno da ne bude više narodni poslanik - ponovo mu je bio uspostavljen imunitet.
Kasnije ukidate vojne sudove i prebacujete ih u sudove opšte nadležnosti, teku rokovi koji predviđaju da jednom izdajniku može da ne bude suđeno zbog zastarelosti. Je l' se sve tako desilo? Jeste. Jesu li su svi ti ljudi koji su učestvovali u hapšenju izdajnika potpredsednika Vlade Zorana Đinđića pohapšeni? Jesu. O čemu sada pričate?
Kada budete iz svih ovih činjenica koje sam malopre rekao mogli da izvučete neke pouke, verujem da nećete da pišete ovakve zakone koji su jedna najobičnija šarena laža da se nešto u državi uređuje. Najveće dostignuće naše službe bezbednosti jeste nedavno hapšenje organizovane grupe kriminalaca, pazite sada ovo, organizovana grupa koja se bavi privrednim kriminalom, znači, sofisticiranim kriminalom, gde upadaju ljudi sa fantomkama, razvaljuju se vrata, maltretiraju se porodice, deca itd.
Nemam ništa protiv. Ta gospoda, ako jesu kriva, neka odgovaraju. Javnost bi trebalo da zna da su mesec dana sedeli sa policijskim inspektorima koji su prikupljali dokazni materijal protiv njih, a onda ih u toku noći hapsili. Nemam ništa protiv da ih hapsite. Treba da hapsite kriminalce. Ali, zašto na taj način?
Da biste stvorili utisak kod naroda da država nešto radi, da biste stvorili utisak kako se država bori protiv kriminala, dok oni pravi kriminalci prolaze, opstaju, kao što su Vuk Hamović i Vojin Lazarević. To su pravi kriminalci.
Šta ste uradili sa tim policajcima koji su njih pohapsili, odnosno napisali krivične prijave? Neke ste poslali u penziju, neke premestili na radna mesta, jednostavno da bi ih naterali da daju otkaz, a neke jednostavno proterali iz službe.
Cilj je da se, eto, stvori slika u državi kako se nešto radi i kako se nešto dešava, da se narod pomalo i zaplaši. Koji je cilj? Verovatno ovi predstojeći predsednički izbori, verovatno je to u pitanju. Vama se očigledno žuri, svesni ste da vama u srazmeri sa vremenom popularnost pada, već je kasno da i sada raspišete izbore, kasno je za Borisa Tadića. Što ih pre raspišete, dame i gospodo iz DS, pre će gospodin Tomislav Nikolić biti predsednik Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini se da je ovaj zakon napravljen da ovde predsednici političkih stranaka, koje sačinjavaju ovu koaliciju i  skupštinsku  većinu,  kontrolišu  jedan drugog. Gospodine Markoviću, čini mi se da ste zato napisali ovaj zakon.
Činjenica jeste da u Srbiji postoji dualizam vlasti i činjenica jeste da su izuzetno dobro podelili, mada to jedni od drugih kriju, službe bezbednosti. Predsednik DS kontroliše vojne službe bezbednosti u ovom trenutku. Ide u prilog toj tvrdnji i činjenica da obezbeđenje predsednika DS radi vojna služba bezbednosti, koja je poznata po onoj čuvenoj aferi u vezi atentatora Džekija i po načinu kako se kreću kroz beogradske ulice.
Znači, predsednik DS kontroliše vojnu službu bezbednosti, predsednik Vlade Republike Srbije kontroliše BIA, međutim svi zaboravljamo još jednu službu koja ima slična ili zakonom data ovlašćenja, a to je UBPOK. Ko kontroliše UBPOK? Jočić. Čak i u jednoj političkoj stranci jedan predsednik i jedan potpredsednik imaju svoje dve službe bezbednosti, a svi su članovi ovog saveta.
Šta je posledica svega toga? Posledica jeste da same službe počinju da kontrolišu jedna drugu, da se trude da ubace svoje ljude u te službe, da bi svi bili informisani šta ona druga politička strana radi.
A, već sam o tome ranije govorio, da su mnogi ljudi koji su radili u tim službama napustili službu, ili su proterani iz službe zato što nisu hteli da rade ono što smatraju da je nezakonito i nečasno, ili su napustili te službe zato što jednostavno nisu našli sebe u toj novoj garnituri, da rade svoj posao kako treba.
Postavljam jedno pitanje - šta je sa tim ljudima koji su napustili službu? Da budemo jasni, reč je o obučenim operativcima, sa izuzetnim iskustvom, koji znaju da rade svoj posao. To su činjenice. Šta je sa tim ljudima? Kada su napustili službi, vlast je potpuno izgubila kontrolu nad tim ljudima. Ako su isterani, ostali su bez posla.
Postavlja se jedno logično pitanje - šta će ti ljudi da rade? Hoće li svoje znanje ili iskustvo da prodaju nekom drugom? Vrlo moguće. Jedino što ih sprečava jeste njihov moral, ali tu je sad granica smanjena, taj kriterijum o moralu, o patriotizmu, o tome da su oni obučavani da državu brane spolja, a ne iznutra, iznutra smo izgubili državu, sa svim tim činjenicama ta granica koja se zove moral prestaje da postoji. Prestaje da postoji jer ste vi tome doprineli kada ste ljude koje su ti isti operativci hapsili puštali na slobodu, a ljude koji su radili taj posao - na ulicu.
Koja kočnica više ima za takvog čoveka da ne počne da radi za novac? Ne mislim da će tu možda da radi za strane obaveštajne službe, ali ko vama ne garantuje da neće da radi za grupe organizovanog kriminala, da dobija korisne informacije kada će koja racija da bude, šta će policija da radi, šta će tužilaštvo za organizovani kriminal itd. Ponavljam, to su ljudi koji znaju svoj posao. Izgubili ste te ljude.
Postavlja se pitanje - šta će da rade oni koji su ostali na poslu? Zbog iskustva, kako su njihove kolege prošle koje su radile svoj posao, šta im preostaje? Da dođu na posao, da kupe novine, da piju kafu i čitaju novine. Ako rade nešto, a nije naredio Boris Tadić, nije naredio Vojislav Koštunica, nije naredio Dragan Jočić, mogu da izgube posao, ili još gore, da završe na robiji.
Šta njima preostaje? Upravo to da čekaju da im neko nešto naredi. Ne čudi mi što ti ljudi tako postupaju, jer da bi došli do operativnih saznanja i podataka, često rizikuju sopstvene živote i svoju bezbednost. Uhapse špijuna, vi ga pustite na slobodu. Šta je tim ljudima preostalo?
Rasturili ste službe. Jedino za šta vama službe još mogu da koriste, jeste da pravite liste politički neistomišljenika, da službe upotrebljavate protiv njih i eventualno da ispunjavate naloge Karle del Ponte, da pronađete još nekog Srbina za kojim traga Haški tribunal, da ga isporučite tamo.
Međutim, obzirom kakvi su nam ljudi ostali u službama, vidi se da ni to ne možete da uradite, jer ni ti ljudi neće to da rade, koliko god se vi upinjali. Gospodine ministre, jedan od razloga zašto to neće da rade je taj da je politika DS EU. Hajde da kažemo - do danas. To bi možda imala nekog smisla.
Ali sada, od kada je EU više nego otvoreno, četiri vodeće zemlje EU izjasnile su se da pitanje Kosova treba da reši na način kako je predviđeno Ahtisarijevim planom. Srbija jednostavno gubi poziciju da juri za članstvom u EU, jer EU otvoreno pokazuje da hoće da ostanemo bez jednog dela teritorije.
Možete da klimate glavom, da kolutate očima, ali to je činjenica. Potpuno vas razumem i neprijatnu situaciju u kojoj se nalazite, jer pada jedna čitava taktika vaše politike, ali to je činjenica.
Objasnite, da biste mogli da uhvatite taj spas za vas i opstanak na političkoj vlasti koju zovete EU mora da ispunite dva uslova - da uhapsite Radovana Karadžića i Ratka Mladića. To su vam uslovi. Možete vi da pričate, to je čisto olakšavanje vama političke situacije u državi, jer znaju kad ovi iz EU vas nagaze, SRS poraste popularnost. Znači nije to uslov, ali nećete dok to ne uraditi.
To teško ide, jer i ovi ljudi koji taj posao treba da rade nisu ludi. Sasvim je normalno, ako vam neko oduzima 15% teritorije, a oni su čitav svoj život obučavani da zemlju treba da čuvaju, naravno da neće da ispunjavaju zadatke Karle del Ponte i predsednika DS Borisa Tadića.
To su ti problemi sa kojima se suočavate, plus što pokušavate da kontrolišete službe. Boris Tadić pokušava BIA i UBPOK, ovi drugi pokušavaju Borisa Tadića, pa tako u krug, a čitav ovaj zakon izgleda mi napravljen da se međusobno na tim savetima špijuniraju. Čini se da je sve tako.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo sada nešto stvarno iznenađujuće da ste stavili u zakon. Kaže ovako, član 13: ''Nadležni državni organi dužni su da, u skladu sa svojim  ustavnim i zakonskim položajem, sarađuju sa Savetom u pitanjima iz nadležnosti Saveta, a pre svega u izvršenju zaključaka Saveta.''
Postavljam pitanje, koji to državni organ neće ili sme da ne postupi ukoliko mu naredni predsednik Vlade ili neki ministar? Ili jedino je ovo napisano zbog ministarstava. Znate, vi ste formirali Vladu ne po principu jedinstva vlasti, nego po principu podele vlasti. Svaka stranka ima svoje resore, svoja ministarstva, tu ne može da uđe niko od članova druge političke stranke koja sačinjava vašu koaliciju.
Svaki ministar može u Vladi da radi bukvalno šta hoće, a ako je predsednik stranke koja sačinjava skupštinsku većinu, onda jedino bi moglo možda monarh, kralj, car ili bog da bude jači od njega u tom ministarstvu i u toj vladi.
Da li ovim članom želite da prisilite ministre u Vladi Republike Srbije da rade svoj posao? Ako jeste, onda je u redu to što piše ovde. Ali ako jeste, takva vlada onda ne treba da postoji. Takvu Vladu Narodna skupština ne bi trebalo da podržava. Izgleda mi da je taj problem u pitanju.
U drugom stavu se kaže: ''Ako nadležni državni organ ne sarađuje sa Savetom ili ne izvršava zaključke Saveta, sekretar Saveta o tome, bez odlaganja, obaveštava Savet, koji u tom slučaju može pozvati rukovodioca državnog organa da preduzme sve mere koje su predviđene zakonom da bi državni organ uspostavio saradnju sa Savetom ili izvršio zaključak Saveta.''
Objasnite mi ovo, ako neki državni organ ne postupi po zaključku, uputstvu, zahtevu Saveta, znači, vi ćete da pozovete rukovodioca tog državnog organa, da porazgovarate s njim, da se ubeđujete s njim, dok ne počne da ispunjava zaključke Saveta ili uslove Saveta.
To me još više ubeđuje u to da su ovde u pitanju ministarstva. To ne treba da rešava Savet, to lepo predsednici stranaka koji sačinjavaju skupštinsku većinu, Boris Tadić, predsednik DS-a, Vojislav Koštunica, predsednik DSS-a, Velja Ilić, predsednik Nove Srbije, Mlađan Dinkić, predsednik G17 plus, da reše taj problem na koalicionom sastanku. Šta će vama savet?
Zašto pravite zakonsku obavezu da se četiri lidera političkih stranaka dogovaraju zakonom da imaju obavezu šta će da se dogovore. Nijedan drugi državni organ, osim ovih organa koje predvode ova četvorica, ne sme da ne ispunjava naloge predsednika Vlade, predsednika države, da ne pričam o nečem drugom.
Znači, postavlja se pitanje, zašto jednostavno pišete ovakve zakone, zašto u ovakvim zakonima ima ovakvih članova. Izgleda mi da u toj vašoj koaliciji ništa nije kako treba. Tek će problemi da budu sada kada raspišete izbore, kako ćete da odredite kandidata, vama iz DS-a, vi imate svog kandidata, ovi još nemaju, trebaju vam ovi drugi da pobedite Tomislava Nikolića, ali ni to vam neće biti dovoljno.
Gospodine predsedniče Skupštine, raspišite što pre te izbore da gospodin Tomislav Nikolić što pre preuzme Srbiju u svoje ruke.

Dame i gospodo narodni poslanici, u nekoj želji da nam stvori neki lažni privid demokratije i civilne kontrole obaveštajnih službi, napravljen je ovaj član 19. koji se tiče nadležnog skupštinskog odbora i obaveze koje direktori službi imaju prema tom odboru.
Kaže se šta su njihova prava, ali kaže se šta ne mogu članovi odbora da traže od direktora neke službe bezbednosti. Kaže, ne može da traži identitet sadašnjih i bivših saradnika službe; potpuno razumljivo, jedino još ako su neki od vas pre petnaestak i možda malo više godina radili za vas toliko omražen režim Slobodana Miloševića, pa je to jedan od razloga zašto ne može da se otkriva identitet, a inače su poznata imena i Sokrat, i Žires i zna se ko je sve radio za tu službu.
Neki su bili čak i predsednici vlada, neki su sada u nekim kabinetima, bili su ministri, tako da džabe pokušavate to da sakrijete.
Dalje, pripadnicima službe sa prikrivenim identitetom, verovatno i takvih je bilo pre petnaestak godina koji su sada u ovim novim demokratskim vladama, trećim licima kojima bi otkrivanje tih podataka moglo da šteti, dalje metodama pribavljanja obaveštajnih i bezbednosnih podataka, akcijama koje su u toku, načinu u primeni posebnih postupaka i mera, podacima i informacijama koje su pribavljene u razmeni sa stranim službama i međunarodnim organizacijama.
Tu sada mogu da kažem da nešto smešnije niste mogli da napišete. Hajde neka mi neko kaže od vas koje vi to podatke možete da dobijete od neke strane službe, ali prave podatke koji mogu da koriste zemlji, njenoj bezbednosti.
Vi možete da dobijete podatke od britanske službe bezbednosti gde se krije Radovan Karadžić. Od američke službe bezbednosti možete da dobijete podatak gde se krije Ratko Mladić. Pazite, i jedni i drugi imaju nekakav interes, pa malo rade jedni protiv drugih. O tome svemu informišu i Karlu del Ponte, pa vam ona dolazi ovde i lupa packe, doduše, čujemo da ide, sva sreća, dalek joj put, ali činjenica jeste da samo takve podatke možete da dobijete.
Da li možete da dobijete neke podatke koji se tiču bezbednosti zemlje? To ne možete da dobijete. Nemate više ni od koga da dobijete. Sve one obaveštajne službe koje su poticale iz zemalja koje su nama prijateljske ste rasterali. Sve kontakte ste pokidali, a razlog je bio taj što su vam britanska obaveštajna služba i američka obaveštajna služba to naredile. Nikakve više podatke ne dobijate od bilo koje obaveštajne službe, osim od ove dve.
Mislim da ta razmena podataka je uglavnom jednosmerna. Već sam rekao, oni više nemaju ovde pravih obaveštajaca, nemaju ni potrebe. Kada je bio uhapšen onaj njihov diplomata, zajedno sa onim izdajnikom Perišićem, za koga ste vi glasali da bude potpredsednik Vlade Republike Srbije, tada su vam Amerikanci zapretili da više ne smete da hapsite njihove špijune i kaznili vas da neće više špijuni ni da vas špijuniraju, nego ćete morati na telefonski poziv da podnosite raport za sve ono što njih interesuje, i to je činjenica, to jeste tako.
Znači, kada vam se obrati veliki Džordž, i Tadić i Koštunica stanu mirno i referišu. Dame i gospodo iz DOS-a, moram još nešto da vas pitam, da li znate da su i američka i britanska obaveštajna služba radile ispitivanje javnog mnjenja i anketu ko će biti predsednik Republike Srbije posle izbora. Trebalo je da vam kažu da je budući predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 48. reguliše pravo i obavezu građana da učestvuju u odbrani zemlje. Međutim, takvi kakvi ste, čega god se uhvatite, morate to da upropastite. Recimo, u članu 48, na koji se odnosi ovaj amandman, piše - vojnom obvezniku koji iz verskih, moralnih ili drugih opravdanih razloga savesti želi svoju obavezu da zameni civilnom službom, omogućiće se to posebnim zakonom.
Dame i gospodo poslanici, vas iz vladajuće većine, koji ćete da glasate za ovaj zakon, da ostane ovakav član 48. kakav je sada, pitam – šta je to "moralnih ili nekih drugih opravdanih razloga"?
Baš me interesuje, neka mi neko od vas odgovori, da li je odbrana zemlje moralna ili nemoralna stvar? Da li je braniti svoju zemlju moralno ili nije?
Po vama, izgleda da nije, jer dok je trajala NATO agresija na Republiku Srbiju vi ste krivili ovdašnju vlast zašto nas napada NATO, kao da smo mi njih napali, a nemoralno je to što je radio, upravo, NATO. Nemoralno je i to što ste vi tada radili na čelu s tadašnjim predsednikom DS-a Zoranom Đinđićem. To je nemoralno.
Odbrana zemlje je jedan moralni čin i obaveza svakog građanina.
Međutim, to služenje civilnog vojnog roka, u svakom slučaju, može da se smatra nastavkom jedne politike koju ste započeli još devedesetih godina, a to je da srpski narod izgubi samosvest da postoji, da se odrekne svoje kulture, svoje tradicije i vrednosti koje nalažu ta kultura i tradicija. To je razlog zašto ovakve gluposti pišete u zakonima. Evo, i gospodin ministar je stigao. Ponoviću i ministru pitanje. Da li je nemoralno braniti zemlju, gospodine ministre, za svaki slučaj, blizu ste i vi Vojislava Koštunice, možda niste obavešteni, ili je nemoralno napadati druge zemlje radi svojih sopstvenih ciljeva?
Još od ovog dela koji kaže "moralnih ili drugih" mogu da sumnjam, a to ste već dokazali 2003. godine, da vi, možda, našu vojsku ne spremate za nešto nemoralno, da je ne spremate, možda, za Avganistan, da je ne spremate za Irak, da je ne spremate za Iran, jer, priča se da će u Iranu biti vojne intervencije.
To je nemoralno, gospodine ministre. To je nemoralno, a još je nemoralnije raditi u takvim, navodnim, mirovnim misijama kao što je bio "Humanitarni anđeo", pa smo osetili kakva je to humanitarna misija, učestvovati u takvim humanitarnim misijama na strani onoga ko nam je priredio višednevno bombardovanje, uništavanje privrednih i ljudskih resursa itd.
Kada je u pitanju vojno-civilno služenje vojnog roka, gospodine ministre, jednom ste, u prepucavanju sa gospodinom Aligrudićem, spominjali nekakve hulahopke. Da li to treba da rade vojnici? Da postavim prosto pitanje, u čemu se ogleda to civilno služenje vojnog roka? U nekom državnom organu? Šta su to, zabavišta? Hoće li vojnici da služe vojni rok tako što će bebama da menjaju pelene? Slažem se, to je humanitarni posao, svakako, ali to nije posao za vojnika i ne može to da zameni služenje vojnog roka, nikako.
Cilj svega što radite jeste da se uruši ugled Vojske u narodu. Kada se pogleda šta se sve dešavalo od 2000. godine naovamo, a za to ste vi direktno odgovorni, pogotovo DS, jer već dva puta daje ministra odbrane, o tome se vrlo malo govori, postavlja se pitanje zašto su se dešavale u našim kasarnama stvari koje su se dešavale, od samoubistava vojnika, do, navodnog, ubistva, samoubistva, do toga ko je ubio dvojicu gardista na Topčideru, do eksplozija po vojnim skladištima itd. Gospodine ministre, za sve to postoje dobri razlozi zašto se to tako desilo.
Prvo što ste uradili pre civilnog služenja vojnog roka jeste da ste smanjili vojnu obavezu sa godinu dana na devet meseci, pa na šest meseci, na predlog vašeg ministra. Činjenica je da se smanjivanjem vojnog roka gubi u kvalitetu obuke, a da ipak postoje određeni objekti koji moraju da se čuvaju, čak i u miru, pa ste dobili ljude nepripremljene, nedovoljno obučene, psihički ih niste dovoljno stabilizovali.
Jer, svaki odlazak u vojsku povlači određene psihičke i druge probleme kod lica koja odlaze na
odsluženje vojnog roka; mora da protekne najmanje 60 i više dana dok se na sve to privikne, normalizuje, da može normalno da funkcioniše. Takvim licima ste davali bojnu municiju da čuvaju vojne objekte. Naravno da je moralo dolaziti do ovakvih stvari. To su razlozi zašto je do toga došlo.
Šta je cilj? Cilj je da se uruši poverenje naroda u Vojsku, jer u tradiciji srpskog naroda jeste vojska. Srpski narod voli svoju vojsku, srpski narod se ponosi svojom vojskom i ima razloga, zato što je srpska vojska oduvek bila oslobodilačka vojska i njeno postojanje je bilo isključivo u cilju opstanka srpske države i srpskog naroda.
Koji je cilj gubitka toga, gubitka poverenja u državne institucije, jer nema ništa strašnije, gospodine ministre, nego ono što se sada dešava, da većina građana, a evo, i ja moram da se složim s njima, kaže da mi vojsku više i nemamo, a građani kroz vojsku najviše gledaju državu kao instituciju. Ako nema vojske, nema ni države. Ako nema ni države, dajte da nas čuvaju neki drugi, dajte da neke druge vojske ovde sprovode svoju okupaciju, dajte, ako već ne možemo da se sačuvamo, da gledamo kome ćemo da se priklonimo.
To je taktika i doktrina koju ova vlada sprovodi godinama unazad. Da li to Vlada Zorana Živkovića, Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, prva ili druga, sve isto rade, manje ili više prikriveno, ali potpuno isto.
Znači, što se tiče civilnog služenja vojnog roka, to ne bi trebalo da postoji, gospodine ministre. Ukoliko neko, iz svojih verskih razloga, ne želi da služi Vojsku s oružjem, neka to uradi u kasarni. Treba Vojsci kuvara, treba ko će da sređuje, čisti prostorije, neka radi to, ali nemojte da to ljudi zloupotrebljavaju na drugi način, pravi se šteta i onima koji prihvataju da služe Vojsku onako kako treba.
Uticali ste, svojim ponašanjem i gubitkom poverenja u Vojsku, na to da je sve više onih koji žele civilno da služe Vojsku, jer se roditelji plaše da takvima kao što ste vi povere svoju decu. I to je činjenica. Em nemaju nikakvu obuku, em ih naoružate. Sasvim je razumljivo što mnogi pribegavaju tom civilnom služenju vojnog roka. Polako ubijate tradiciju i duh srpske kulture.
Kao što sam rekao, u moje vreme, gospodine ministre, vi ste nešto malo stariji od mene, bilo je čast služiti vojsku, bukvalno je bilo sramota ukoliko neko ne prođe regrutaciju. To je bilo donedavno tako, do pre sedam ili osam godina. Postavite sebi pitanje - zašto to sada nije tako? Slažem se da Vojska treba da se profesionalizuje, kažete da je to skupo. Onda održite bar neki normalan nivo funkcionisanja Vojske, da može adekvatno da odgovori trenutnoj političkoj situaciji u okruženju.
Ako mi kažete da je to previše skupo, postavljam pitanje, gospodine ministre - ima li šta skuplje od slobode? Ako ne znate koliko je sloboda skupa, saznaćete kada izgubite vlast, pa dođu srpski radikali i dozvole sudskim i drugim organima da postupe u skladu sa zakonom. Tada će mnogi ministri iz ove i iz onih prethodnih vlada, od 5. oktobra naovamo, da osete šta znači reč - sloboda.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada počnem da čitam obrazloženja koja je Vlada poslala narodnim poslanicima zašto se odbijaju njihovi amandmani, ne mogu da se otmem utisku i postavim sebi pitanje – da li je ovo pisao neki pravnik (ili šta je već) koji je za republiku ili koji je za monarhiju. Moram to stvarno tako da kažem, jer funkciju predsednika Republike, po ovom zakonu i na način kako odbijaju amandmane narodnih poslanika, maltene stavljaju u rang monarha. Svidelo se to nekome ili ne, tako jeste.
Ne mogu da shvatim obrazloženje u kome se kaže da se amandman ne prihvata i da ministarstva i Vlada imaju odvojene nadležnosti, a ministarstva nisu deo Vlade.
Gospodine Markoviću, ako vi tako tvrdite, moguće je da ja ne znam, ali ono što znam jeste da Vladu sačinjavaju ministri i da Vlada donosi odluke, uredbe, predloge zakona itd. i upućuje ih Narodnoj skupštini.
Još nešto. Ako to tako tvrdite, gospodine ministre, (samo, izađite za ovu govornicu pa kažite to što dobacujete) drago mi je da potvrđujete jednu drugu stvar – da od Petog oktobra naovamo Vlada ne postoji u smislu političkih stranaka koje označavaju jedinstvo vlasti, nego podelu vlasti. I u tome jeste vaš problem.
Svako ministarstvo drži neka politička stranka, i tu ne može niko drugi da uđe osim članova te stranke – i zamenici ministara i pomoćnici i savetnici itd. Vi mislite da takva vlada može dobro da funkcioniše? Teško.
Pazite šta piše dalje: ''samostalnu komunikaciju s predsednikom Republike imaju Ministarstvo pravde (kod pomilovanja), Ministarstvo odbrane (u pojedinim pitanjima odbrane i pitanjima vezanim za vojsku) itd.''
Ministarstvo pravde, čuli smo, to je u vezi s ovim pomilovanjima. Ministarstvo odbrane – zašto, gospodine ministre? Je l' zbog Kobri, koje obezbeđuju predsednika Republike, ministar odbrane ima samostalnu komunikaciju s njim?
A da l' se pita nešto predsednik Vlade i da li predsednik Vlade treba da bude obavešten (mada je poznat po tome da je slabo obavešten, ali bi trebalo da bude obavešten) o tome šta rade njegovi ministri? Ko će da obavesti predsednika Vlade?
I mnogo ste to fino udesili. Samo se pitam da li bi vam zakon bio ovakav i da predsednik Republike nije Boris Tadić, da nije iz DS-a? Da li biste toliko ovlašćenje i takvu samostalnost po pitanju Vlade Republike Srbije dali predsedniku Srbije da je, recimo, iz SRS-a, a da ste vi u toj većini koja sačinjava Vladu? Siguran sam da ne biste.
Ovako, kad pogledam šta su napisali – ''komunikaciju s predsednikom Republike imaju Ministarstvo pravde'' (odakle je ministar, iz koje političke stranke? – iz DS-a), ''Ministarstvo odbrane, u pojedinim pitanjima odbrane'' (iz koje političke stranke je ministar odbrane? – iz DS-a, ministar poznat po tome što od naoružanja nabavlja hulahopke i to je jedino naoružanje koje imamo), a kad pogledam ko je potpisao ovo mišljenje Vlade – potpredsednik Vlade Božidar Đelić, onda mi je sve jasno. Sada imam pravo i da verujem da ste ovo mišljenje Vlade napravili na nekom od opštinskih odbora DS-a, a ne u Vladi.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što gospodin ministar zbog svojih poluprivatnih obaveza ne može ovde da sedi i da sluša šta mu kažu narodni poslanici. Niko od nas njemu ne misli ništa loše, samo želimo da ga nateramo da piše što bolje zakone i da što bolje radi svoj posao kao ministar unutrašnjih poslova.
Što se tiče amandmana koji sam podneo na član 20. Predloga zakona o azilu, reč je o komisiji i načinu na koji članovi komisije, odnosno o uslovima koje članovi komisije moraju da ispunjavaju da bi bili članovi komisije.
U stavu 1. se kaže da komisiju imenuje Vlada Republike Srbije, da se komisija finansira iz budžeta Republike Srbije piše u drugom stavu, u trećem stavu piše - za predsednika i člana Komisije za azil može biti izabran državljanin Republike Srbije, diplomirani pravnik koji ima najmanje pet godina radnog iskustva u struci i poznaje propise iz oblasti ljudskih prava.
Vlada je odbila amandman u kome sam tražio da se ovaj deo teksta - i poznaje propise iz oblasti ljudskih prava - briše.
Obrazloženje Vlade je sledeće - amandman se ne prihvata jer nije celishodno brisati uslov za izbor članova Komisije za azil koji se odnosi na poznavanje propisa iz oblasti ljudskih prava iz razloga većeg stepena stručnosti ovih lica, s obzirom na to da se radi o drugostepenom organu u postupku azila, kao i zbog specifičnog položaja tražilaca azila.
Postavljam jedno pitanje - kako ćete to da utvrdite kako to lice koje će biti predsednik komisije ili član poznaje propise iz oblasti ljudskih prava? Hajde da mi pokažete način, pošto ministar nije tu, ali prenesite mu da bismo voleli da znamo kako ćete i na koji način to da utvrdite.
Hajde da pogledamo šta piše pre tog teksta. Piše da mora da bude diplomirani pravnik i da mora da ima pet godina radnog iskustva u struci kada je pravo u pitanju. Nisam studirao pravni fakultet, ali verujem da je to regulisano nekim predmetom na pravnom fakultetu. Da li bi mogao da bude diplomirani pravnik ako nije završio pravni fakultet? Naravno da ne bi mogao, osim ako nije kupio diplomu.
Ali, videli ste da je to posao nekih specijalnih odeljenja, oni vole da kupuju diplome, na koje se vadi ministar unutrašnjih poslova, kasnije ćemo malo i o njima. Hoćete li kao kriterijum da budu predmeti koji proučavaju propise iz oblasti ljudskih prava, da tražite indekse od kandidata, da proveravate koje su ocene dobili iz tih predmeta i da kažete - vi možete, vi ne možete. Hajde, objasnite mi kriterijum.
Da idemo malo drugačijom logikom koja je za mene verovatnija, a to je činjenica da je 90-ih godina ovde na teritoriji Republike Srbije i tadašnje SRJ postojao veliki broj nevladinih organizacija. Sve te nevladine organizacije finansirale su vlade država koje su učestvovale u predlozima sankcija SRJ u periodu od 1992. do 1995, spoljnom zidu sankcija SRJ, koje su zbog navodnog i sasvim sigurno izmišljenog kršenja ljudskih prava stavile Srbiju na crnu listu, izazvale NATO intervenciju, a sad skoro svim policajcima i vojnicima koji su bili na rukovodećim funkcijama, zbog delatnosti nevladinih organizacija koje su finansirale strane vlade, sudi se u Hagu ili pred nekim od domaćih specijalnih sudova.
Prestala je potreba da te nevladine organizacije primaju novac iz inostranstva. Šta ćete sa tim ljudima? I Haški tribunal se ukida za par godina i gotovo, nema više. Tu su sad neke agencije, pa ste izmislili veoma veliki broj agencija koje su isto na budžetu Republike Srbije. Sada je tu i ova komisija za azil. Koga ćete kao predsednika komisije da stavite? Ko po vama najbolje ispunjava uslove? Pa, Nataša Kandić.
Nema većeg borca za ljudska prava i za ukidanje ljudskih prava Srbima nego što je Nataša Kandić. Pošto su ovde u pitanju azilanti, svakako neće biti državljani Republike Srbije, a ona o svima brine, osim o državljanima Republike Srbije, pa prema tome, ona bi po vama bila najbolji predsednik Komisije za azil.
Izbrišite ovaj deo, ovo je čista glupost i prihvatite ovaj amandman.
Što se tiče nastupa gospodina ministra ovde na početku jutrošnjeg zasedanja, dame i gospodo narodni poslanici, mogu da kažem da sam prilično iznenađen stvarima koje iznosi ministar unutrašnjih poslova ovde za skupštinskom govornicom i šalje kao poruku građanima Srbije.
Ne mogu da shvatim da ministar za nešto što pripadnici Ministarstva ne čine, a po zakonu su obavezni, pravda postojanjem specijalnog suda, specijalnog tužilaštva, pa kaže, pitajte njih. Ili, ako mi oni narede, to ću da procesuiram.
Pripadnici MUP, bez obzira o kom kriminalu je reč, po sopstvenom saznanju, bez naređenja, moraju da postupe. Zato ih plaćaju građani Srbije. Za to. Sramota je da na poslaničko pitanje - da li je za nekim licem raspisana poternica, ministar odgovara narodnim poslanicima da ne zna zato što je to predmet koji precesuira specijalni sud i tužilaštvo.
Specijalni tužilac je pod direktnom kontrolom i komandom Republičkog javnog tužioca, a ovaj pod kontrolom ministra unutrašnjih poslova, Vlade i ostalih ministara iz Vlade. Ne može ministar unutrašnjih poslova da kaže da ne zna. Ako ne može da ostvari saradnju sa Republičkim javnim tužiocem, neka ga promeni ili neka podnese ostavku.
Još jedna stvar, nemoj da vređa našu inteligenciju, jer ako kaže da ne zna da li je raspisana poternica, ko treba lice za kojim je poternica raspisana da privede ako ne pripadnici MUP. Ko? Neke parapolicijske snage. Čuli smo da i takvih sada ovde ima. Ko obezbeđuje državnu granicu? Više nije vojska, sada je policija. Ne može Jočić tako da se ponaša prema narodnim poslanicima, ni prema građanima Srbije.
Postavljam pitanje - zašto policija postepeno počinje da zastrašuje građane Srbije. Šta hoćete? Saradnju sa policijom. To se ne postiže zastrašivanjem. To nijednoj policiji nije pošlo za rukom. Počinjete da zastrašujete građane Srbije. Počinjete polako, ali smišljeno to radite. Ko se malo razume u to videće da to radite školski, po udžbeniku.
Za pripadnike privrednog kriminala, ma hapsite, baš me briga, iz koje god da su stranke, iz kog god da su grada. Hapsite ih fantomkama. Da li su to lica sklona nasilju? Šta su? Privredni kriminal. Svako ko se razume malo u policijski posao reći će, to su ljudi koji pljačkaju državu i građane papirima. Vi fantomke i kažete, moralo je tako da bude, sve odjednom, a vodite TV kamere.
Hajde da razmišljamo o tome, zašto to radi ministar? Koji mu je cilj? Pitao sam, da li je saradnja sa policijom, a sumnjam da bi građani sarađivali sa policijom, prvo mora policija da stekne njihovo poštovanje. Kako će da stekne njihovo poštovanje? Kada pohapsite sve kriminalce koji su bliski državnom vrhu. Tako policija stiče poštovanje građana Republike Srbije, a ne zastrašivanjem.
Ministar Jočić reče za ovom govornicom da policija nije svemoćna. Slažem se, ali je izuzetno moćna. Kada je rasturila imperiju Bogoljuba Karića, sasvim sam siguran da može da rasturi i imperiju koja je stečena na nezakonit način, bilo koga.
Činjenica je da se to radi selektivno, da nećete, jer da hoćete ne biste pustili Caneta Žapca da pobegne iz zemlje, ne biste pustili i dozvolili da imperija Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića još uvek radi na ovim prostorima.
Da ministar neće da ta dvojica kriminalaca završe u zatvoru govori činjenica da su svi policajci koji su učestvovali u prikupljanju dokaznog materijala protiv te dvojice ili premešteni na radna mesta sasvim druga, daleko od mesta prebivališta, ili su penzionisani, ili su izbačeni iz policije. Nemojte da kažete da nije tako.
Počnite, gospodo iz policije da radite svoj posao, a to je da sve kriminalce, bez obzira na to koliko su opljačkali, kojoj stranci pripadaju i s kim su delili pare, hapsite.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 57, tražio sam da se uradi jedno blago usklađivanje čitavog teksta zakona.
Piše u samom predlogu zakona - Ustavni sud će obustaviti postupak, u tački 1): ''kada je u toku postupka opšti akt usaglašen sa Ustavom''. Taj deo nije sporan. U daljem tekstu piše: ''a Ustavni sud nije ocenio da zbog posledica neustavnosti ili nezakonitosti treba doneti odluku''. Tu sam samo tražio jednu redakciju, a to je da se "neustavnost" i "nezakonitost" zamene rečima "nesaglasnosti sa Ustavom ili zakonom".
Valjda, u prvom delu lepo piše - usaglašen sa Ustavom. Prihvatljivije i normalnije je da suprotno od toga bude - nesaglasnost sa Ustavom i zakonom, a ne - neustavnost i nezakonitost.
Vlada moj amandman odbija, uz obrazloženje da se ovi pravni pojmovi već koriste u pojedinim zakonima, pa nije potrebno to da se menja, kao da je zakon nešto što je završena stvar, kao što je neka praksa ili nešto što je prethodilo pre vas, ili što je došlo u vaše vreme, pa to ne treba popravljati, unapređivati, poboljšavati, čak ni u tom delu koji se tiče gramatike.
Mogu da kažem da me ne čudi što Vlada Republike Srbije nije prihvatila ovaj amandman. Razlog neprihvatanja ovog amandmana je taj što Vladi Republike Srbije i vladajućoj većini nije baš mnogo ni stalo do ovog zakona.
Zakon o Ustavnom sudu i izbor sudija Ustavnog suda su dve najvažnije stvari, gospodine ministre, koje je trebalo da uradimo od kada je Ustav Republike Srbije, na referendumu, izglasan, možda i pre nego što su raspisani vanredni parlamentarni izbori, jer izbori su, svakako, ustavna kategorija i onda ne bi mogao RIK da donosi onakve odluke i da prihvata neke liste sa 10 hiljada potpisa, neku listu sa tri hiljade potpisa, jer zna da ima Ustavnog suda i da ne može to da radi.
Međutim, tadašnjem predsedniku Republike Srbije, a od tada predsedniku DS-a, važnije je bilo da se raspišu izbori, da slučajno Demokratskoj stranci ne padne populacija.
Raspisali ste izbore, održali ste izbore, a posle nekoliko meseci ste konačno formirali nekakvu skupštinsku većinu, pa sam se nadao da će tada, već na prvoj sednici, možda čak i pre budžeta, da se pronađe na dnevnom redu zakon o Ustavnom sudu, izbor sudija Ustavnog suda.
Nije se to desilo. Zašto? Izgleda da Vlada nije mogla da se dogovori, odnosno vladajuća većina nije mogla da se dogovori kakav ćemo da imamo Ustavni sud i kakav će da nam bude Ustavni zakon. Da vam je do toga, vama iz vladajuće većine, stalo, ovo uopšte nije moralo da bude predlog Vlade. Ovo je mogao da bude poslanički zakon - da se sastanete sa svim šefovima poslaničkih grupa, da napravite zakon o Ustavnom sudu, da se pronađe ovde u proceduri i da ga narodni poslanici, apsolutnom većinom, ako ne i jednoglasno, izglasaju.
S naše strane je tu bilo dobre volje, ali vi niste hteli da tako radite. Zašto? Videćemo to malo kasnije. To se već primećuje kod toga kakvu ste farsu napravili oko izbora kandidata za sudije Ustavnog suda, to se vidi po tome.
Malo kasnije ćemo o listi koju je podneo predsednik DS-a Boris Tadić, slučajni predsednik Republike Srbije. Međutim, onu listu koju je predsednik Narodne skupštine predložio narodnim poslanicima, bez obzira na to što su kandidate predlagale neke poslaničke grupe, mogu da nazovem farsom. Farsom nazivam jednu od najozbiljnijih stvari za funkcionisanje države, pred kojom treba da se štiti i Ustav, i zakon, i prava građana, jer ste ostavili da to rade ne stručni ljudi, nego politički podobni.
Zloupotrebili ste, da kažem, pomalo i opoziciju. Ne zameram strankama iz opozicije koje su dale svoje predloge. Srpska radikalna stranka nije, jer nije htela da legalizuje, da da legalnost i legitimitet izboru takvih kandidata za sudije Ustavnog suda.
Od tih deset koji su predloženi, za koje verujem da će čitava lista da bude predložena predsedniku Republike, odnosno predsedniku DS-a, izabraće pet po svojoj volji, onako kako misli da treba da budu postavljene sudije Ustavnog suda. Zašto? Da bi Ustavni sud, vladajuća većina, pogotovu DS, u potpunosti kontrolisali, gospodine ministre. To se vidi iz sledećih primera.
Baš na onoj listi, o kojoj u početku nisam hteo da pričam, a to je lista kandidata koju predlaže predsednik Demokratske stranke, odnosno možda na toj listi i ima neki od kandidata koji je častan i zaslužuje mesto sudije Ustavnog suda, svakako da većinu čine kandidati koji ne bi ni trebalo da se nađu na toj listi, gospodine ministre, a pogotovo ne da budu predloženi od predsednika Republike. Ali, u ovom slučaju je to predlagao predsednik DS-a, zato ga sada tako i zovem.
Reč je o kandidatima za sudije Ustavnog suda koji su već sada sudije, odnosno bili su sudije u starom, da kažem, Ustavnom sudu. Reč je o Bosi Nenadić i Branku Ćurčiji. Kako to dvoje nečasnih i nemoralnih ljudi mogu da se nađu kao kandidati za sudije Ustavnog suda? Predloženi su baš od predsednika Demokratske stranke.
Jesu li to one iste sudije Ustavnog suda koje su vam dale za pravo da 2002. i 2003. godine počnete jednu od najsramnijih krađa koje mogu da se dese u jednoj demokratskoj zemlji - krađu mandata? Da li je to zahvalnost predsednika Demokratske stranke što ih ponovo predlaže i što će ih, najverovatnije, Skupština Srbije izabrati za sudije Ustavnog suda?
Taj rat koji ste započeli od 2002. godine, kada ste pokušali da otmete poslaničke mandate DSS-u, govori o vama, a to što su oni sada sa vama govori o njima kakvi su ljudi. Činjenica jeste da od kada postoji to tumačenje Ustavnog suda, za koje su ovo dvoje odgovorni, odnosno za krađu glasova građana, za prekrajanje volje, i dan-danas imamo prave ratove po lokalnim samoupravama.
Nemojte da mi kažete da vi s tim nemate ništa i da to nije bila politička odluka, kada one ljude koji se nalaze na listama drugih političkih stranaka, ajde, neću da kažem da kupujete. Evo, neću da budem tako grub, ne mogu da dokažem, ali imam pravo da sumnjam da to radite, zato što ih oberučke prihvatate u svoje stranke i u svoje poslaničke i odborničke grupe. Zar vi niste onda saučesnik u tome - jeste. Jeste, važna vam je samo vlast, vlast zbog privilegija.
Zato, gospodine ministre, vi ne prihvatate amandmane SRS-a. Vama i vašoj stranci nije stalo do Ustavnog suda, vama nije stalo do zakona o Ustavnom sudu. Vama je stalo do toga da, kad već morate da imate Ustavni sud, imate sudije koji će da budu po vašoj volji, kojima ćete moći da upravljate, kojima ćete moći da komandujete, koje ćete moći da kupujete. Sve ste to našli, između ostalog, u ova dva kandidata - Bosi Nenadić i Ranku Ćurčiji. Njihove presude, njihov moral i njihov obraz su vam na prodaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ovaj amandman kolege Topalovića, ukoliko to neće Vlada, kao predlagač zakona, da prihvati, mogu, barem, narodni poslanici da prihvate, jer ima više razloga.
U pomenutom članu 49. Predloga zakona kaže se da se odluke Ustavnog suda, izuzev odluke po ustavnoj žalbi, objavljuju u "Službenom glasniku", pa onda, u nekom prilično skromnom objašnjenju, Vlada kaže da ne prihvata amandman, iz razloga što smatra da nije celishodno objavljivati odluke po ustavnoj žalbi u "Službenom glasniku", jer se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije, te da se tiče samo lica kojem je uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo.
Taj koji je to pisao, trebalo je da napiše - ne ljudsko ili manjinsko, nego Ustavom predviđeno pravo. Prvo to, gospodine ministre. Sada se postavlja jedno pitanje - zašto ne i objavljivati, zašto da Ustavni sud ne bude u obavezi da objavljuje to u "Službenom glasniku"?
Sve od kada ste vi došli na vlast uči nas da se vi zakona i Ustava držite jedino kada vas neko na to natera, samo tada.
Dakle, odluke koje bude objavljivao Ustavni sud, bez obzira koji je državni organ u pitanju, treba da postanu praksa, praksa koju treba neko u državnoj upravi ili nekoj drugoj da počne da primenjuje. Treba da postane praksa i u pravosuđu.
Kako mislite da to postane neka pravna praksa i da ima neku svoju posledicu, pravnu, koja neće da se odnosi samo na taj jedan jedini slučaj, ukoliko ne bude objavljeno u "Službenom glasniku"?
Znači, samim tim što biste stvorili obavezu da Ustavni sud objavljuje ovo u "Službenom glasniku", spasli biste i Ustavni sud novih zahteva za tumačenja po nekoj ustavnoj žalbi, jer bi svaki građanin tada mogao samo da se pozove, pred nekim nadležnim državnim organom, na taj i taj"Službeni glasnik" i tumačenje Ustavnog suda po toj i toj ustavnoj žalbi, u tom i tom predmetu.
To nije ništa strašno. Vidim da direktor ''Službenog glasnika'' ima veliku platu. Možda, Ustavni sud ne treba da uplaćuje to objavljivanje u ''Službenom glasniku'', ali, u svakom slučaju, ako je to razlog zašto se ne objavljuje u ''Službenom glasniku'', evo, daćemo iz budžeta Republike Srbije više sredstava Ustavnom sudu da bi gospoda direktori imali plate.
U svakom slučaju, cilj je da nam Ustavni sud radi efikasnije, brže, u interesu građana, u interesu države. Ako za svaki pojedinačni slučaj treba svaki građanin da se, a u pitanju je isti slučaj kršenja Ustava, obraća Ustavnom sudu, onda stvarno ne znam kako će taj Ustavni sud da funkcioniše i kolika će da mu bude efikasnost i brzina.
Dosta je već predmeta koji se nalaze u Ustavnom sudu, jer on duže vremena ne radi. Znači, prvo će Ustavni sud morati da rešava, tj. ocenjuje ustavnost i zakonitost nekih donetih zakona, a onda sva ona druga tumačenja i zahteve koje su već neka lica predala. Zato smatram da od prihvatanja ovog amandmana, osim te male obaveze i troškova objavljivanja u ''Službenom glasniku'', niko ne može da ima štetu, a korist mogu da imaju svi, pa čak i Ustavni sud.

Dame i gospodo narodni poslanici, u raspravi u načelu koja je vođena ovde, a i u toku jučerašnjeg dana, nagovešteno je postojanje jednog ovakvog člana i postavljeno pitanje zašto jedan ovakav član može da se nađe u zakonu. O čemu se radi u tom novom članu 180a koji je Vlada Republike Srbije predložila u izmenama i dopunama Zakona o osiguranju?
Član 180a glasi: ''Narodna banka Srbije i zaposleni u NBS, kao i lice koje po nalogu NBS vrši dužnost utvrđenu ovim zakonom, ne odgovaraju za štetu koja nastane vršenjem te dužnosti, osim ako se dokaže da je šteta prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom. Lica iz stava 1. ovog člana ne mogu odgovarati za štetu iz tog stava ni nakon prestanka radnog odnosa u NBS, odnosno prestanka vršenja dužnosti. Narodna banka Srbije nadoknadiće troškove zastupanja zaposlenih u NBS u sudskim i upravnim postupcima pokrenutim u vezi sa dužnostima koje ti zaposleni obavljaju ili su obavljali na osnovu ovog zakona. Narodna banka Srbije nadoknadiće troškove iz stava 3. ovog člana i licima kojima je prestao radni odnos u NBS.''
Sad se postavlja jedno pitanje – ako ta gospoda u NBS rade svoj posao na osnovu zakona, kakvu to oni štetu mogu da pričine ako koriste ovlašćenja koja su im zakonom propisana?
Vlada je odbila ovaj amandman uz sledeće obrazloženje: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što se za štetu pričinjenu vršenjem službene dužnosti ne odgovara na isti način kao za bilo koju drugu pričinjenu štetu. Predložena odredba ne isključuje pravo na naknadu štete, već u skladu sa opštim principima odgovornosti za štetu bliže precizira odgovornost za prouzrokovanu štetu, što nije u suprotnosti sa odredbama člana 124. Zakona o državnim službenicima, sa gledišta odgovornosti zaposlenih. Takva odredba se ne može smatrati neustavnom. Ista se može posmatrati u odnosu na član 35. stav 2. Ustava Republike Srbije koji propisuje da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave. Predložena odredba odnosi se na zaštitu NBS i zaposlenih koji profesionalno i savesno vrše svoju dužnost, osim ukoliko se dokaže da je šteta prouzrokovana namerno ili iz krajnje nepažnje. Ovaj predlog, dakle, ne isključuje odgovornost državnog organa za naknadu štete prouzrokovanu nezakonitim ili nepravilnim radom subjekta iz navedene odredbe Ustava Republike Srbije.''
Posle ovako velikih citata, da pokušam da objasnim.
Znači, ukoliko NBS ili lice koje ona ovlasti ili lice koje je zaposleno pričini štetu nekom pravnom subjektu, pravni subjekat prvo mora da se obrati sudu, da dokaže da mu je šteta pričinjena namerno ili krajnjom nepažnjom zaposlenih u Narodnoj banci Srbije. Kada dobije tu presudu, ako je ikada dobije, tek onda pravno lice ili drugi subjekat može da traži sudsku naplatu štete koja mu je prouzrokovana.
Sad se postavlja pitanje kako će to pred nadležnim sudom da dokazuje da mu je šteta pričinjena namerno. Ili Narodna banka Srbije, sa guvernerom Jelašićem, želi već unapred da dobije imunitet i da može da radi na tržištu osiguranja šta god hoće? Iskustva koja imamo sa vama od kad je Dinkić ušao u poslove finansija, a ušao je upadom u Narodnu banku sa čarapom na glavi, pa sve do današnjeg dana, sve je prepuno zloupotreba.
Ma koliko to vama bilo neprijatno, zloupotrebe su počele posle tog upada, nezakonitim trošenjem sredstava koje je imala Narodna banka tadašnje SRJ. Da bi se napravio vakuum na tržištu novca, ugašeno je petnaestak domaćih banaka. Od tih 15, četiri su bile najveće banke na teritoriji Republike Srbije. Obrazloženje tadašnjeg guvernera je bilo da one ne mogu da posluju, da te banke više duguju nego što vredi njihova imovina i njihova potraživanja. Sada, posle šest godina, a evo već sedma godina teče, došlo se do zaključka da Agencija za sanaciju, likvidaciju i stečaj banaka prikriva dokumentaciju od javnosti, od Narodne skupštine, Odbora za finansije itd. i da situacija na bankarskom tržištu, kada su u pitanju ugašene banke, nije ni blizu toga što je tadašnji guverner, a sadašnji ministar u Vladi Srbije tvrdio.
Kao posledicu imamo sledeću situaciju: nemamo više na tržištu ozbiljnih domaćih banaka koje će da investiraju u domaće privredne subjekte. Imamo strane banke koje, pod kamatama koje samo mogu da sanjaju u zemljama iz kojih dolaze, isključivo finansiraju potrošnju, i to ne u privredi, nego kod građanstva i polako nas uvode u situaciju da ne bude samo država ta koja će da se zaduži i bude u dužničkom ropstvu, već i svaki pojedinac van države.
Ko je za to do danas odgovarao? Niko. Ko je odgovarao za zloupotrebe koje je tadašnji guverner napravio, da li je on odgovarao? Nije.
Koliko je krivičnih prijava napisano protiv njega? Samo Srpska radikalna stranka je podnela na desetine. Još uvek se taj vajni bivši guverner i ministar krije iza imuniteta člana Vlade Republike Srbije. Sada je svestan da to ne može doveka da traje, pa je predloženo da se zakonom zaštiti i da mu se uspostavi imunitet za sve zloupotrebe koje je pričinio kao guverner Narodne banke tadašnje SRJ.
Po pitanju osiguranja, nekoliko manjih osiguravajućih društava je doživelo sudbinu domaćih banaka, pod raznim izgovorima.
Čak je bilo ovde priče da su sednice odbora bile tajne, dokumentacija strogo poverljiva, na zahtev Narodne banke Srbije, odnosno tadašnjeg i sadašnjeg guvernera Jelašića, radi istrage koja se vodila protiv lica koja su ili rukovodila tim osiguranjima ili koja su bili vlasnici tih osiguravajućih društava. Koliko mi je poznato, prošle su već dve ili tri godine, nijedna krivična prijava nije podneta. Šta je u pitanju? Jedna klasična zloupotreba.
Bilo je priča, spekulacija u javnosti, to ministri nisu smeli javno da kažu, ni guverner Jelašić, da je cilj da se podigne vrednost domaćih osiguravajućih društava koja su u državnom ili društvenom vlasništvu i koja će ići u privatizaciju. Sad vidimo u izmenama i dopunama Zakona da se na mala vrata uvodi nelojalna konkurencija na tržište osiguranja u Srbiji i na taj način će svakako doći do ulaganja građana u domaća osiguravajuća društva, pa samim tim i pada vrednosti domaćih osiguravajućih društava.
Znajući vas, kakvi ste, vi ćete to da radite samo iz jednog razloga: da bi tajkuni, isti oni koji su otkupili 70% srpskih privrednih giganata, mogli da kupe i ta osiguravajuća društva, ali ne da ih kupe za njihovu pravu vrednost, ne da kupe tržište, jer kada nešto kupujete, kupujete i tržište, nego da im maltene bude poklonjeno, da se država odrekne sredstava koja se ulože u osiguranje, da se odrekne sopstvenih investicionih fondova koji bi bili plasirani u domaću privredu po daleko povoljnijim uslovima nego što sada dobijate ove kredite od Evropske banke za razvoj, MMF-a i Svetske banke.
Uklanjate sve ono što ima bilo kakvu finansijsku vrednost i sve ono što može da pomogne državi, privredi, građanima da se što pre oporavimo od godina koje su iza nas, pogotovo od godina od kada ste vi došli na vlast 5. oktobra 2000. godine.
Zašto neko želi imunitet za ono što će da učini? Pa, zna da je teško dokazati da li je neko namerno ili slučajno pričinio određenu štetu.
Ima među vama, kolege iz vladajuće većine, poslanika koji su pravnici, pa neka se ti pravnici malo zamisle pre nego što pritisnu dugme, jer postoje krivična dela koja se učine iz nehata. Sankcija je blaža, ali lice koje je učinilo takvo krivično delo snosi krivičnu odgovornost, jer je bilo dužno da preduzme i predvidi sve moguće posledice onoga što čini.
Šta je sada ovde? Ovde ćemo mi unapred da zaštitimo jednu instituciju i da joj damo pravo da radi šta god hoće. Unapred hoćemo da ovlastimo i guvernera i zaposlene u NBS da mogu na tržištu osiguranja sa osiguravajućim društvima da rade šta god hoće, a za koga i za čiji račun? Na prvom mestu radiće za sebe, ne za NBS, a na drugom mestu će raditi za osiguravajuća društva gde već verovatno imaju akcije.
Ako nemaju takvih, onda će bar za ona osiguravajuća društva koja im daju masne provizije.
Nećemo da spominjemo "kofer" aferu, kako su se banke zatvarale, kako je Dinkić pokušavao čak i zdrave domaće banke da zatvori. Znači, ili su morale da se snalaze i da traže stranog partnera i da prodaju svoje hartije od vrednosti u bescenje, da bi se spasli Mlađana Dinkića, ili su bile zatvarane.
Spomenuću samo jednu banku koja je tako prošla, a to je Prva preduzetnička banka. Prva preduzetnička banka je bila u situaciji da bude zatvorena zato što je Dinkić smatrao, kao ministar finansija, da ona ne treba da postoji. Svoje vlasničke akcije je prodavala u bescenje stranim bankama da bi kod njih našla zaštitu od Dinkićeve samovolje.
Sada se to pravo daje Jelašiću, sada se to pravo daje NBS, sada se to pravo daje svim zaposlenima da bukvalno bez ikakve krivične, materijalne ili bilo kakve druge odgovornosti mogu da rade na tržištu osiguranja šta god hoće. Posledica koja može da bude jeste upropašćavanje domaćih osiguravajućih društava, sa jedne strane, i bogaćanje zaposlenih, na prvom mestu guvernera i svih ostalih koji će ovaj posao da rade, koji će da ucenjuju osiguravajuća društva, fondove itd.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo narodni poslanici iz DSS-a, meni nije jasno zašto ovoliko insistirate i napadate amandmane SRS-a. Zašto branite zakonske predloge koji nisu vaši? Prvi zakon, osnovni Zakon o osiguranju je izglasan ovde na predlog stranke G17. Sada, ove izmene i dopune Zakona o osiguranju poturio je G17 Demokratskoj stranci i ponovo se nalaze na dnevnom redu Skupštine Srbije. Vi ste se do sada pravili da ne snosite nikakvu odgovornost za sve ono što rade vaši koalicioni partneri, pa lepo onda, gospodo iz DSS-a, nastavite da se pravite neobavešteni i nemojte da trčite pred rudu, a najveći deo odgovornosti (nemojte da mislite da vi ne snosite) oni snose i ne prihvatajte taj deo odgovornosti na sebe.
Što se amandmana tiče, načina na koji su pisani i same konstatacije da amandmani ne ispunjavaju one osnovne uslove, postavljam vam pitanje – zašto ste toliko puta prepisali amandmane Srpske radikalne stranke i dali ih u Skupštinu kao izmene i dopune pojedinih zakona?
Zašto sada većina amandmana ima tekst "briše se"? Donosite i predlažete sve gore i gore zakone. Evo kako ide taj redosled. Prvo je išao osnovni Zakon o osiguranju. Pre samog zakona ste pogasili petnaestak domaćih manjih osiguravajućih društava, navodno ne ispunjavaju zakonske uslove. Kako to ne ispunjavaju zakonske uslove kada je Odbor za finansije, gospodine Slavoljube Matiću, a vi se hvalite tim, zasedao, imao sednicu zatvorenog tipa; izbacili ste novinare, to razumem, ali zašto ste izbacili narodne poslanike koji nisu članovi Odbora. To je tačno i neka se proveri u zapisniku sa te sednice Odbora. Šta to onda krijete?
Kažete, treba da se prodaju osiguravajuća društva i da smanjimo konkurenciju. U redu, smanjili ste konkurenciju. Šta se kaže u članu 1, na koji je podneo amandman kolega Topalović? Kaže se da se briše sledeći deo teksta: "Delatnost osiguranja obavlja društvo za osiguranje koje je dobilo dozvolu nadležnog organa za obavljanje te delatnosti", znači, privredno društvo koje ima registraciju na teritoriji Republike Srbije, "kao i ogranak stranog društva za osiguranje koje je dobilo dozvolu nadležnog organa za obavljanje te delatnosti." Strano osiguranje samo ogranak, nema privredno društvo. O čemu onda pričate? O kakvom to uređenju pričate? Čini mi se da je ovde u pitanju da se stvori što je god moguće veća konkurencija da bi se dva najveća domaća osiguravajuća društva ne prodala, nego poklonila. O tome se radi. Zato svi amandmani SRS glase – briše se.