Dame i gospodo poslanici, u amandmanu koji je u ime SRS podneo narodni poslanik Branislav Rankić traženo je da se deo teksta u član 8. briše.
Taj stav 3. glasi: "Ako aktom Vlade nije drugačije određeno, odredbe ovog zakona ne primenjuju se:
1) na prenos svojine bez naknade na akcijama koje su izdale banke, sa teritorije državne zajednice Srbija i Crna Gora na Republiku po osnovu Zakona o regulisanju odnosa između SRJ i pravnih lica i banaka sa teritorije SRJ koji su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba;
2) na trgovinu akcijama koje su izdale banke kada je zakoniti imalac tih akcija Republika po osnovu Zakona o regulisanju odnosa između SRJ", opet prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba;
3)"na trgovinu akcijama koje su izdale banke, kada je zakonit imalac tih akcija Republika;
4) na trgovinu akcijama koje su izdale banke, kada je u skladu sa zakonom, zakoniti imalac tih akcija Agencija za osiguranje depozita;
5) na trgovinu akcijama koje su izdale banke, kada su zakoniti imaoci tih akcija posebnim ugovorom, koji mora biti zaključen u pismenoj formi, ovlastila Agencija za osiguranje depozita, da u njihovo i za njihov račun izvrši prodaju takvih akcija trećem licu" (ima još dve tačke).
Znači, podnet je amandman da se ovaj deo teksta briše. U obrazloženju amandmana piše: "Ovakva diskriminacija predviđena u stavu 3. ovog člana isključivo služi za dalje prikrivanje zloupotreba Mlađana Dinkića i Miroljuba Labusa i omogućava privilegovanim krugovima da se i dalje bogate".
U obrazloženju bi još moglo da stoji da je odredbama člana 8. u stavu 3. Republika Srbija povlašćena prilikom trgovine određenim akcijama ili hartijama od vrednosti, kako god hoćete.
U obrazloženju zašto je ovaj amandman odbijen kaže se: "Amandman se ne prihvata. Ovom odredbom se omogućava Republici Srbiji da, u slučaju kada je ona zakoniti imalac akcija, izabere najpovoljniji metod trgovanja svojim akcijama". Valjda je svim učesnicima na tržištu cilj da izaberu najpovoljniji metod trgovanja svojim akcijama.
Dalje, narušava se i član 3, koji kaže: "Opšta načela ovog zakona su sledeća: 1) svi akcionari ciljnog društva imaju ravnopravan položaj u postupku preuzimanja; 2) manjinski akcionari mogu pod istim uslovima kao i većinski akcionari da prodaju svoje akcije ponuđaču; 3) akcionari ciljnog društva moraju biti potpuno, tačno i blagovremeno obavešteni" itd.
Znači, cilj ovog zakona je da se obezbedi ravnopravan položaj svima koji trguju akcijama. Šta sada ovde imamo? Ovde imamo da je Republika povlašćena. Kako to izgleda u praksi?
Prvo me čudi zašto se ovde stalno spominju Pariski i Londonski klub, kada pre nekoliko meseci, doduše, dok su još bili zajedno, Mlađan Dinkić i Miroljub Labus seku nekakve torte, neki veliki uspeh, neke silne milijarde otpisane, a što od Pariskog i Londonskog kluba.
Odakle sada to u zakonu? Ili ste taj zakon napisali ranije, pa neka sada prođe u proceduri ili nekog ozbiljnog i pravog otpisivanja nije ni bilo. Možda je otpisan dug koji, u stvari, nije ni mogao da se pripiše Srbiji, nije moglo da bude pravnih lica sa teritorije Republike Srbije.
Dalje, ovo se odnosi na pravna lica i banke sa teritorije SRJ. Koje banke? One banke što ste ih zatvorili, koje su u postupku stečaja i likvidacije, one banke kada im je Mlađan Dinkić oduzimao dozvolu za rad sa obrazloženjem – ukoliko te banke budu morale da vrate svoje dugove, doći će u pitanje stabilnost nacionalne valute, doći će u pitanje ekonomija države itd. Obrazloženje za ukidanje tih banaka je bilo to.
Obrazloženje je bilo da više ne priznajemo dugove tih banaka, to je bilo dok je Mlađan Dinkić bio guverner Narodne banke, a kada je postao ministar finansija, donosimo zakon gde država preuzima dugove tih banaka. Hajde da razumem da država preuzima dugove banaka po osnovu štednje građana, depozita po viđenju, ugovora o depozitu itd. kada su u pitanju građani. Ne, država preuzima sve obaveze, pogotovo prema Pariskom i Londonskom klubu. Obrazloženje je bilo - da zaštitimo građane. Od koga? Od Pariskog i Londonskog kluba? Na čiju štetu? Na njihovu štetu.
Dalje, hajde da se podsetimo kako to izgleda kada država emituje svoje akcije, kako to izgleda kada država prodaje svoje banke, kako to izgleda kada jedna određena banka, koja u početku ima samo registraciju, odnosno dozvolu za rad i saglasnost Narodne banke, koju je potpisao tadašnji guverner Mlađan Dinkić, jednu kancelariju ovde u Beogradu, verovatno jedan sto, jednu stolicu, jedan telefon, odjednom postaje državna banka sa većinskim državnim kapitalom. U redu.
Odjednom se gasi Zavod za obračun i plaćanje Narodne banke Jugoslavije tada, poslovanje prelazi u poslovne banke, odnosno finansijske transakcije rade sada poslovne banke i gle čuda - Nacionalna štedionica ulazi u sve veće filijale Narodne banke tadašnje Jugoslavije. Treba li da se kaže da je taj prostor bio ekskluzivan. Obično su zavodi za obračun i plaćanje bili u najužem centru gradova. Obično je vrednost tog poslovnog prostora bila višestruko veća nego u nekim drugim, možda malo daljim delovima određenih centara.
Postavlja se pitanje šta je sa infrastrukturom Zavoda za obračun i plaćanje, koji je, niko to ne može da spori, pogotovo ne ovi iz Ministarstva i iz Narodne banke, bio jedan od najboljih na svetu kada je u pitanju platni promet; da su svi bili međusobno povezani računarski, da je, maltene, onog trenutka kada predate nalog za isplatu, tog trenutka novac bio na računu poverioca.
Šta je sa tom infrastrukturom? Nasledila je Nacionalna štedionica.
Onda odjednom Nacionalna štedionica postade privatna banka. Vlasnici Vuk Hamović i Vojin Lazarević. Zašto? Prodao Đelić kaže Dinkić. Pa prodao je Đelić, a sa neprihvatanjem ovog amandmana može bilo ko da je proda.
Kako je izgledalo, sada kada pričamo o preuzimanju akcionarskih društva, kako je preuzeta sada Nacionalna štedionica koja je u većinskom privatnom vlasništvu, a u manjinskom državnom od Euro banke. Zašto tada pod jednakim i istim uslovima nije prodat i državni deo kapitala?
Postoje dva razloga, jedan je onda bi nominalna vrednost akcija bila mnogo manja. Trebalo je još gospoda Vuk Hamović i Vojin Lazarević da zarade. Sada postavljam pitanje, nema ovde ministra i ovi zakoni imaju dva ovlašćena predstavnika predlagača, nema ni Dinkića, nema ni Bubala, baš me interesuje da li je pod istim uslovima, znači po nominalnoj vrednosti jedne akcije prodat i državni kapital Nacionalne štedionice, po istoj ceni i po istom rangu kao i onaj deo kapitala koji su prodali Vuk Hamović i Vojin Lazarević?
Niko za to ne odgovara, a odredbama ovog zakona se predviđa da, ukoliko neko kupi većinski deo nekog akcionarskog društva i stiče pravo na upravljanje, obavezan je i onaj preostali po istoj ceni da kupi, najmanje po istoj ceni. Da li su te odredbe ovog predloga poštovane? Ako nisu, zašto onda sada imamo ovaj zakon?
Je l' se čekalo sa ovim zakonom od 14. decembra, da se on sada nađe u primeni kada se završi posao?
Znači polako, ali sigurno jedno društvo kriminalaca završava posao, prvu fazu, privodi je kraju, znači zatvara finansijske konstrukcije, briše tragove iza sebe. Sada ćemo da radimo po nekim drugačijim pravilima, a ako posao krene loše, moći ćemo opet, u skladu sa zakonom, da kupujemo akcije mimo odredbi zakona, mimo onoga što važi za sve ostale akcionare, ako je to aktom Vlade dozvoljeno.
Pa ne može više ni Mlađan Dinkić, niti bilo ko u ovoj državi da ima veća ovlašćenja na tržištu, koje treba da bude slobodno, od bilo kog drugog učesnika. Kada vam to bude bilo jasno, onda ovakve gluposti u zakonima nećete ni da pišete.

Dame i gospodo poslanici, član 45. Predloga zakona predviđa krivične sankcije ukoliko dođe do kršenja ovog zakona. Praksa ove vlade jeste takva da uz svaki zakon koji se donese ovde u Narodnoj skupštini idu i krivične odredbe.
S jedne strane, to bi moglo da bude prihvatljivo, da mi nemamo Krivični zakon, pa bi naši pravosudni organi imali zbirke krivičnih dela iz različitih oblasti i na osnovu toga postupali.
Međutim, Srbija ima Krivični zakon i ne treba praviti uporedno krivično zakonodavstvo, tj. ne treba u pojedinačnim zakonskim predlozima da postoje krivične sankcije za počinioce krivičnih dela.
Znači, nije ni problem i ne bi trebalo da bude problem ovoj skupštini da, kako donesemo određeni zakon, odmah na sledećoj sednici ide predlog izmena i dopuna Krivičnog zakona, koji bi usklađivao novu materiju, koja je tek ušla u primenu ili tek treba da uđe u primenu.
Šta imamo ukoliko nastavimo sa ovakvom praksom? Imamo situaciju da pojedini zakonski predlozi, odnosno krivična dela u posebnim zakonima budu u suprotnosti sa samim Krivičnim zakonom. To je problem koji se dešava kada se ovakve stvari rade.
Pročitaću samo jedan deo, stav 2. člana 45. Predloga zakona: "Lice koje, u nameri da sebi ili drugome pribavi protivpravnu imovinsku korist (pa se sada opisuje na koji način) drugom licu saopšti privilegovane informacije ili na osnovu tih informacija preporuči drugome da stekne, kupi ili proda akcije ciljnog društva kojima se trguje ili može trgovati na organizovanom tržištu hartija od vrednosti, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine".
Imamo sličnu formulaciju u Krivičnom zakonu, koja kaže, ne mogu na pamet da citiram, ali lice koje u nameri da sebi ili drugome pribavi protivpravnu imovinsku korist, pa se navede kolika je ta protivpravna imovinska korist, pa se kaže - 150 ili 500.000 dinara, kazniće se kaznom zatvora od tri meseca do tri godine.
Pa se kaže - ako je veća od tog predloženog iznosa, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina. Pa se kaže, ako je i to veće od tog predloženog iznosa, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina. Pa se kaže, ako je i to veće kazniće se zatvorom od godinu do 10 godina. Pa se ostavi još jedna mogućnost isto tako, gde se kaže ako je stvarno veliki iznos - mora se neizostavno kazniti sa godinu dana do 10 ili 15 godina.
Znači, Krivični zakon već duže vremena, na osnovu iskustava sudova, na osnovu iskustva predlagača zakona, određuje kakve se propisuju krivične sankcije za počinioce krivičnih dela, pa čak iz oblasti privrednog kriminala. Najčešći oblik jednog privrednog kriminala jeste prevara, pa ovo nije ništa drugo nego prevara. Novac koji je stečen prevarom.
E sad, Krivični zakon za prevaru ima daleko strože sankcije nego ovaj predlog zakona. Valjda je cilj svakome, kada određuje određene sankcije, da izjednači počinioce krivičnog dela. Znači, ono što je prevara u običnom poslovanju, prevara je i prilikom preuzimanja AD. Na nepošten način je došao do toga, napravio određenu štetu, pribavio sebi protivpravno imovinsku korist. To su oni aspekti o kojima predlagač zakona treba da vodi računa.
Ovako znači, sada imamo određenu situaciju da jednostavno, zato što se u svakom zakonu nalaze krivične odredbe, da će naravno onaj koji je okrivljeni za određeno krivično delo biti u situaciji da se poziva na odredbe koje su za njega povoljnije. Samim tim uopšte Krivični zakon kao takav gubi smisao, zašto smo ga uopšte i donosili.
Nedavno je donet novi, krivično zakonodavstvo za svako društvo koje se razvija, za svako društvo koje pokušava makar u zakonskim predlozima da napravi nešto novo, sasvim je normalno da je taj krivični zakon jedna živa materija koja se menja.
Ovakvim predlozima zakona, ovakvim zakonskim rešenjima u stvari ulazimo i u onaj deo posla za koji imate u Vladi Republike Srbije nadležno ministarstvo. A predlagač ovog zakona nije Ministarstvo finansija, ovde piše Vlada Republike Srbije. Pa valjda sarađuju ministri u toj vladi, valjda ono ministarstvo koje učestvuje u izradi tog zakona može da se konsultuje sa Ministarstvom pravde, ili na sednici Vlade, ili na neki drugi način, i da se pred narodnim poslanicima nađe novi predlog, odnosno izmene i dopune Krivičnog zakona. To uopšte nije nekakav veliki problem.
Želi se izgleda da se uštedi na nekom vremenu, u stvari Skupština Srbije treba da radi, ako je potrebno, i svaki dan da bi zakoni koji se donose bili što bolji i sasvim je sigurno da je mnogo važnije da imamo jedan kvalitetan Krivični zakon, nego sada zakon o javnim skijalištima. Verovatno je važniji Krivični zakon, ne kažem da i ovaj nije važan, ali znači Skupština Srbije treba da raspravlja i da napravi određene prioritete prilikom donošenja zakona, a i Vlada Republike Srbije bi trebalo prilikom predlaganja zakona da napravi neke prioritete.
Naše krivično zakonodavstvo nije rešeno više samo u jednom zakonu, postoji još na desetina zakona, pa zato valjda i morate da donosite zakon o obuci sudija i ostalih nosilaca pravosudnih funkcija. Pa sve to državu košta, mnogo je jeftinije da Skupština Republike Srbije na svakoj narednoj sednici raspravlja o izmenama i dopunama Krivičnog zakona nego da se ovakvim uporednim krivičnim zakonodavstvom rešava oblast po oblast.

Dame i gospodo poslanici, sada imamo pred sobom zakon o računovodstvu i reviziji. U poslednjih nekoliko godina zakon koji se stalno menja i iziskuje određeno angažovanje svih onih koji hoće da se bave jednim ovakvim poslom.
Imamo savezni Zakon o računovodstvu i reviziji. Nažalost, više nemamo nikakvu saveznu državu, čak ni državnu zajednicu. Kriminalci su završili svoj deo posla, oni u Crnoj Gori. Sada je red na ove u Srbiji.
Postoji već jedna određena praksa koja reguliše ovu oblast kao što su računovodstvo i revizija. U primeni tog zakona naišlo se na određene poteškoće, kao i određene nepravilnosti, nazovite kako god hoćete. Predlagač jednim ovakvim zakonom hoće da spreči, da kažemo da je tako, monopol koji ima Savez računovođa i revizora Srbije. Zbog tog navodnog monopola imamo jedan ovakav predlog zakona.
Sada se postavlja pitanje ko je sve umešan u izradu jednog ovakvog zakona. Ima puno, ima konsultantske kuće koje su se bavile procenom vrednosti kapitala u postupku privatizacije, pogotovo kada su u pitanju cementare.
Znači, nije im odgovaralo jedno strukovno udruženje, koje je član međunarodnih računovodstvenih organizacija, pa je zbog toga verovatno zasmetalo i "Tuš Diloitu" da taj deo posla obavlja dalje.
Dalje, gospodo, postavlja se pitanje, ako već rešavate pitanje monopola kada je jedna oblast u pitanju, zašto ne rešite sa svima, nego to radite selektivno. Sa ove strane se Savez računovođa i revizora stavlja u stranu. Sada da vas pitam šta je sa "Privrednim glasnikom", da li on ima monopol. Ima, gospodo, ima, bili su neki put državno preduzeće, pa su nekim čudom postali AD. Zašto ne kažete koliko im para gurate u džepove, zašto ne kažete da i najmanji akcionar u tom "Privrednom glasniku" nema manju dividendu od 100.000 evra?
Zašto ne kažete ko su oni da tumače zakone koje donosi Skupština Srbije? Ko su oni da određuju kako se zakoni, koje donosi Skupština Srbije, sprovode i ko su oni da svi organi države uprave koji rade na terenu postupaju po njihovim uputstvima? Kada vam dođe kontrola preduzeća, sedne inspektor i vadi "Privredni glasnik" i na osnovu njega vrši kontrolu.
Zašto njima ne oduzmete monopol? Da li su oni neko strukovno udruženje, zar mi nemamo ministarstva sposobna da sama određuju primenu zakona? Da li neki organ iz ministarstva daje saglasnost na to što oni napišu? Da li organi uprave, a sudija za prekršaje jeste organ uprave, postupa po mišljenju "Privrednog glasnika", koji je privatno preduzeće. Inspektor koji je na terenu postupa isto tako po njihovom mišljenju. Šta je sad ovde u pitanju? O kakvom se sad cirkusu ovde radi?
Amandmani se ne prihvataju iz obrazloženja da je to podzakonski akt na koje može samo ministar da da saglasnost i objavi u Službenom glasniku.
Dalje, u Predlogu zakona se ne predviđa donošenje nacionalnih računovodstvenih standarda, već se primenjuju međunarodni računovodstveni standardi, čiji se prevod objavljuje u Službenom glasniku. Čiji su to međunarodni računovodstveni standardi i ko opredeljuje te međunarodne računovodstvene standarde? Međunarodna federacija računovođa. Da li imamo člana te međunarodne federacije? Imamo, to je Savez računovođa i revizora Srbije. Oni ovde predstavljaju tu federaciju.
Da li morate sve što oni napišu da prihvatite? Ne morate. U samom zakonskom predlogu saglasnost na svaki prevod daje Ministarstvo finansija. Ministarstvo finansija daje saglasnost na prevod, daje saglasnost za nacionalne računovodstvene standarde. Ministarstvo, jer to mu je i posao, ne određuje to Privredni glasnik, daje saglasnost na plan i program obuke računovođa i revizora. O tome se radi.
Vi ste jednim potezom hteli sve da sklonite u stranu i da sve počne ispočetka. Kasnije ćemo doći na komoru, kako se ona obrazuje, ko je sve obrazuje i kako će to da funkcioniše.
Nemamo ništa protiv, neka prave računovođe i revizori svoju komoru, ali da li će oni da budu zaduženi za određivanje toga ko može da obavlja internu reviziju, a stvarno ne znam koji je to pojam interna revizija i revizija.
Interna revizija je nešto novo i koji je to dokument koji je nastao iz interne revizije, isto tako se postavlja pitanje i u čiju svrhu. Valjda u svrhu vlasnika kapitala, ali on ne mora da traži internog revizora. Tražiće onoga ko zna taj posao i za koga je siguran da će da ga uradi pošteno, za njega. Taj dokument ne izlazi iz okvira pravnog lica, odnosno vlasnika kapitala.
Dalje, u članu 2. stav 4. kaže se: ''Pod internom regulativom podrazumevaju se opšti akti koje donosi pravno lice, odnosno preduzetnik, a koji sadrže posebna uputstva i smernice za vođenje poslovnih knjiga, računovodstvenu politiku za priznavanje, procenjivanje imovine i obaveza, prihoda i rashoda, uputstava i smernica za usvajanje, dostavljanje i obelodanjivanje finansijskih izveštaja, kao i druga pitanja vođenja poslovnih knjiga i sastavljanja finansijskih izveštaja za koje je ovim zakonom propisano da se uređuju opštim aktom pravnog lica.''
Tu stvarno prevazilazite sebe u jednom delu. Pravna lica, prema Predlogu zakona i prema dosadašnjem zakonu, dele se na mala, srednja i velika. Međunarodni računovodstveni standardi po Predlogu zakona važe samo za velika pravna lica, za mala ne važe, ali očekujete od malih pravnih lica da donesu opšta akta koja sadrže posebna uputstva i smernice za vođenje poslovnih knjiga, računovodstvenu politiku za priznavanje, procenjivanje imovine.
Pa čak idete u tom delu i dalje, dajete takva ovlašćenja preduzetniku, znači, fizičkom licu, samostalnoj ugostiteljskoj radnji, samostalnoj zanatskoj radnji, samostalnoj trgovinski radnji da donosi opšta akta. Da li je to moguće?
Da li neko kada postavlja pitanje unutrašnjeg uređenja, najčešće poslodavac to radi onako kako je njemu najlakše, pogotovo ako je to malo pravno lice, eventualno preduzetnik. Najlakše je, najjeftinije i najefikasnije za njega. Ali, da malo pravno lice i preduzetnik donose opšta upravna akta, to je stvarno presedan u našem domaćem zakonodavstvu.
Da li su u obavezi da takav jedan akt koji donesu i pokažu nadležnom inspektoru koji će doći, revizoru ili kome već koji će doći u kontrolu? Nigde to u zakonu ne piše, a ako jesu, hoće li takav jedan opšti akt da bude u skladu sa zakonom? Neće, zato što ga nisu sastavljala lica koja znaju da sastavljaju takva akta.
Da li to podrazumeva da će morati da zaposli posebno lice u jednoj trgovinskoj radnji koje će da donosi opšta akta kako se uređuje njegovo računovodstvo?
Zašto se onda nalazi onoliki broj poslovnih knjiga koje moraju da budu u jednom objektu, eventualno nekoj kancelariji gde se vode poslovne knjige određenog preduzetnika itd.
Znači, cela ova regulativa koju predviđa zakon je u principu neprimenljiva u praksi. Slažem se da svima koji imaju monopol taj monopol treba ograničiti, ali svakako ne bismo smeli da strukovna udruženja stavljamo po strani kada je primena određenog zakona u pitanju, pogotovo ako su ta strukovna udruženja članovi raznih međunarodnih federacija, kako ste ih vi nazvali ovde, pogotovo što ne znamo kakav će biti autoritet nekakvih komora, pogotovo kada je u pitanju kakvim će aktima da upravljaju te komore i nije regulisano zakonom ko treba da daje saglasnost na akta koja donosi ta komora, a predviđen je način finansiranja komore iz budžeta Republike Srbije.
Pa se sada tu ponovo vrtite u krug, jer međunarodna federacija računovođa, koja određuje međunarodne računovodstvene standarde, ne želi da ima bilo kakav kontakat sa organima izvršne vlasti, a ta komora će to biti, pa me baš interesuje kakva će biti saradnja između te komore i raznih međunarodnih organizacija na koje se pozivate kada je ova oblast u pitanju.

Dame i gospodo poslanici, očigledno je da se nastavlja sa praksom da ministar propisuje način priznavanja, merenja i procenjivanja imovine i obaveza, prihoda i rashoda malih pravnih lica i preduzetnika, koji ne primenjuju međunarodne računovodstvene standarde, u skladu sa zakonskom i profesionalnom regulativom.
Pa se amandman odbija. Obrazloženje je da se radi o aktu koji donosi rukovodilac nadležnog organa. Čemu onda nadležni organ? Da ukinemo ministarstva, da bude samo ministar, nema potrebe da budu ni zamenici ministara, ni pomoćnici ministar. Ministar je, pogotovo kada je u pitanju ministar finansija, iznad svega, bog i batina, on određuje sve. Čak smo imali zakonske predloge ovde i ova skupština je dala da ministar nadležan za poslove finansija može čak u pojedinim situacijama da stavi van snage pojedine odredbe zakona. Čovek je iznad zakona, monarh, šta je.
Dalje, u amandmanu koji je podneo Vitomir Plužarević u ime SRS, još uvek jedna definicija nije jasna: zašto se mala pravna lica izjednačavaju sa preduzetnicima? Imamo u članu 7. kako se razvrstavaju pravna lica, pa se kaže da je prosečan broj zaposlenih u godini za koju se podnosi godišnji izveštaj od 50 do 250, pa da ima dva i po miliona evra do deset miliona ili od milion do pet miliona itd.
Sada vas pitam koja je razlika između preduzetnika koji ispunjava dva uslova da se svrsta u srednje ili veliko pravno lice. Nikakva, osim u načinu sastavljanja računovodstvenih izveštaja. Da li je to moguće? Ograničenja koliko će koji prihod da ima ne određuje status da li je pravno lice ili preduzetnik.
Evo, imali smo situaciju da je Ministarstvo odbrane, dok je ministar odbrane bio Boris Tadić, to je onaj što je zaboravio gde su srpska stratišta, ali ide na tuđa, to je isti onaj Boris Tadić koji se ponudio da ide na sahranu Ibrahimu Rugovi, taj isti je sklapao ugovore o nabavci vojne opreme sa preduzetnicima, jer onaj što ste ga hapsili, ne mogu da mu se setim imena, on je bio SZR, koji je snabdevao vojsku opremom i koji je sasvim u skladu sa svim propisima mogao da se tretira kao srednje ili veliko pravno lice, u skladu sa ovim zakonom.
Sada se postavlja pitanje koliko ima takvih, a ima ih dosta. Verujte, ima puno samostalnih zanatskih i drugih radnji koje imaju veći obrt nego srednja pravna lica. Zašto onda oni ne bi primenjivali računovodstvene standarde? Samo zato što nemaju status pravnog lica? Da li ste im postavili ograničenja koliko mogu da imaju zaposlenih kao preduzetnici? Nema.
Da li postoje ograničenja koliko mogu da naprave godišnji prihod? Nema, ali im ministar propisuje podzakonskim aktom kako sastavljaju računovodstvene izveštaje.
Ipak bi ova materija trebalo da bude regulisana zakonom, bez obzira što su u pitanju preduzetnici. Nema tu podzakonskih akata. Barem da ste u zakonu naveli da se i na preduzetnike primenjuju međunarodni računovodstveni standardi, ukoliko ima više od 50 zaposlenih i ako mu je prihod koji je ostvario u toku godine veći od milion evra u dinarskoj protivvrednosti. Niste se čak ni to setili da napišete. Bitno je da se donosi zakon. Zašto? To niko ne zna da objasni.
Važeći Zakon o računovodstvu i reviziji je par godina u primeni. On je već zaživeo i ušao u privredu i već je zauzeo svoje mesto u toj oblasti. Hajde sada da menjamo, hajde sada da ukidamo dozvole, odnosno sertifikate koje računovođe poseduju, koje poseduju revizori. Hajde da napišemo novi zakon, pa ćemo sve ispočetka.
Sada samo da vidimo ko će da zaradi novac na novim sertifikatima. Taj koji bude zarađivao novac na novim sertifikatima u stvari je i pisao ovaj zakon. Hoće li to da bude komora? Možda. Videćemo ko će sve to da uđe u tu komoru i kako će komora da deli svoje prihode, a ne bi me iznenadilo da ta komora opet bude neko akcionarsko društvo gde će opet par pojedinaca koji su se već ovde od 5. oktobra naovamo pokazali kao osobe koje znaju kako se novac zarađuje na nezakonit način, pa je to počelo previše da bode oči i vama - dajte da vam omogućimo siguran prihod na drugoj strani. Doduše, ko se obogati na nezakonit način, to je i lak način sticanja novca, napravićemo zakon da vi i dalje na lak način zarađujete ogromna sredstva, ogroman novac.
To je problem kada se ovakvi zakoni donose. Samo, kako vam je krenulo, sumnjam da ćete jedan ovakav zakon uspeti da stignete da primenjujete. Vaše vreme mnogo brže prolazi nego što ste se nadali, a vreme SRS je mnogo bliže nego što mislite.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo kako to izgleda kad ministar nadležan za poslove finansija donosi samostalno pojedinačne akte, pogotovo ako se više ni struka ne pita, pogotovo ako je u pitanju način određivanja vrednosti nekog preduzeća.
U samom Predlogu zakona o računovodstvu i reviziji ministar je taj koji određuje način obračuna i primene međunarodnih računovodstvenih standarda. Imali smo Zakon o završnom računu, gde je ministar opet taj koji određuje koji će način amortizacije i revalorizacije osnovnih sredstava da bude u primeni.
Znači, na jedan ovakav način vi možete, primenom dva ili tri zakona, da potpuno obezvredite državni kapital. Izgleda mi da je to i cilj kada se ovakvi zakoni donose, kada ne postupa organ nego pojedinac, koji sebe postavlja iznad zakona, koji sebe postavlja iznad ove skupštine, koji sebe postavlja iznad države. Za čiji interes je jedan ovakav akt potpisao Mlađan Dinkić, videćemo ako uspe da uđe u postupak privatizacije RTB Bor, videćemo kakve će standarde Mlađan Dinkić da primenjuje kada bude pokušao da proda EPS, kada bude pokušao da proda Elektromrežu Srbije, NIS, prodajnu mrežu NIS.
Sve što se sada radi, radi se radi pripreme da se svi privredni subjekti, koji su za sada u državnom vlasništvu i koji stvarno vrede, da li zbog svog monopolskog položaja na tržištu, ali u pitanju su državna preduzeća, ili zbog prava da koriste određene mineralne sirovine i rude, znači, za koju vrednost će takva preduzeća da budu prodata.
Previše ovlašćenja za privredu koja je u privatizaciji, previše načina da se ta privatizacija zloupotrebi. Doduše, sa ovakvim zakonskim predlozima daćete za pravo ministru da ovako postupa, da ne odgovara pred zakonom, a da rasproda ono što je najvrednije što imamo trenutno u državi. To su veliki giganti, koji su čak i onu staru Jugoslaviju, mislim na SFRJ, izdržavali.
Sada će neko za mali novac, za skromna sredstva da dođe u posed tih preduzeća, da eksploatiše naša prirodna bogatstva, naše rude. Kad završi sa eksploatacijom, iza njega će ostati samo razvaline, radiće se bez ikakvog programa.
Već ste i otpočeli to sa Zakonom o davanju koncesija, koji će da se primenjuje i za ovakva preduzeća, za ona rudna nalazišta koja još nisu otpočela sa eksploatacijom.
Znači, neko će bez ikakvih problema, za mali novac, da dođe u posed tih bogatstava, a da stvar bude još gora, treba da damo i zakonsku saglasnost ministru za jednu ovakvu pljačku.

Dame i gospodo poslanici, u najmanju ruku iznenađuje zašto se ovaj amandman na član 7. ne prihvata. Reč je o podeli pravnih lica, kako će da budu svrstavana, u mala, srednja ili velika.
Međutim, postoje određene finansijske institucije koje ipak moraju da budu razvrstavane u velika pravna lica i moraju prema njima da se primenjuju međunarodni računovodstveni standardi.
U članu 7. narodni poslanik Momčilo Duvnjak, koji je podneo amandman u ime SRS, traži da se posle stava 4. doda novi stav koji glasi: "Velikim pravnim licima, u smislu ovog zakona, smatraju se banke i druge finansijske organizacije, organizacije za osiguranje, berze i berzanski posrednici.
Vlada je odbila ovaj amandman. Sada se postavlja pitanje zašto, pogotovo kada su u pitanju banke, neko izgleda ne želi da se na banke primenjuju međunarodni računovodstveni standardi, pogotovo što je dato ovlašćenje Narodnoj banci da je ona ta koja određuje koji će standardi da se primenjuju na banke, na osiguravajuća društva i na berze i berzanske posrednike. Ako banka nije svrstana kao veliko ili srednje pravno lice, hoće li ona biti u obavezi da se pridržava uputstava Narodne banke. U tom slučaju zakon sam sebi ulazi u koliziju.
Koji su uslovi da bi neko mogao da bude svrstan u veliko pravno lice? Jedan od uslova, nije bitno koji, da ima više od 250 zaposlenih. Drugi uslov je da ima veći prihod od 10 miliona evra u dinarskoj protivvrednosti. Treći uslov je da mu je poslovna imovina veća od pet miliona evra u dinarskoj protivvrednosti.
Sada postavljam samo jedno pitanje - koliko je potrebno banci da uplati u depozit NBS da bi dobila dozvolu za rad? Je l' i to njena poslovna imovina? Koliko je potrebno osiguravajućem društvu da to isto uradi? Koliko je potrebno nekoj kući koja se bavi lizingom da uplati NBS da bi mogla da obavlja tu delatnost?
Znači, na sva ova pitanja nema odgovora, a sada postavljam i pitanje - a kako će te banke i druge finansijske organizacije da posluju ukoliko se na njih ne primenjuju međunarodni računovodstveni standardi, pošto banke naše, takve kakve jesu, kao nosioci platnog prometa to nisu samo u unutrašnjem prometu, već i u spoljnom. One su te koje mogu da se bave i poslom trgovine hartija od vrednosti, koje mogu da učestvuju i na domaćoj i stranoj berzi bez saglasnosti komisije itd.
Sada se postavlja jedno logično pitanje - a na osnovu kojih kriterijuma će ta banka da iskazuje svoju dobit? Da li je banka ta koja mora kadrovski i organizaciono da bude osposobljena da sama vodi svoje knjigovodstvo ili će čak i banke da angažuju ovu komoru da ona to radi umesto njih?
U najmanju ruku čudi zašto se ovaj amandman ne prihvata. Da li je možda razlog taj kako bi se procenjivalo i na osnovu kojih kriterijuma bi bile procenjivane ove banke što su ostale u društvenoj, odnosno državnoj svojini? Da li će se u postupku njihove privatizacije koristiti međunarodni računovodstveni standardi ili neki drugi posebni standardi, da neko opet dođe do ovo malo banaka koje su još uvek u većinskom vlasništvu države?
Kako će njihova imovina i na koji način biti obračunavana, kako će se vršiti revalorizacija osnovnih sredstava, kako će se vršiti amortizacija? Hoće li biti u obavezi da se pridržavaju posebnih okvira za kontni plan itd?
U najmanju ruku čudi neprihvatanje ovog amandmana, pogotovo iz razloga da su banke, organizacije za osiguranje, berze i berzanski posrednici, kako vi to kažete, sada u ovim sistemskim zakonima, koji su bili ovde u raspravi nekoliko dana unazad, nosioci jednog novog privrednog sistema i jedne nove prakse ovde kod nas.
Samo se postavlja pitanje - hoće li na njih biti primenjivani međunarodni računovodstveni standardi ili će neki posebni, koji važe samo za njih.
A pogotovo mislim na "Dunav", kompaniju osiguranja, koja ima zahvaljujući višegodišnjem prisustvu na tržištu jedan određen monopol, koja se kako tako zbog tog monopola, i pored velikih zloupotreba u samoj kompaniji od kada ste vi na vlasti, sačuvala, koja ima svoje sopstveno tržište, koje nije malo?
Kako ćete njih i po kojim standardima da obračunavate njihovu vrednost u postupku privatizacije? U postupku privatizacije koji vi sprovodite zaboravili ste na drugu stvar, a to je da nije bitna samo vrednost imovine i obrtnih sredstava preduzeća. Bitno je i tržište koje on kupuje kada kupuje to preduzeće.
Kada to budete shvatili, onda možemo da pričamo o tome zašto ovaj amandman niste prihvatili.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanici SRS podnošenjem amandmana pokušavaju da koliko-toliko poprave jedan ovakav predlog zakona. Čini mi se da je Predlog zakona pisan za nekog privatno, ali zakon je jedan javni dokument koji se nalazi u primeni i neko treba da ga sprovodi.
U članu 16, čija se izmena traži, kaže se: ''Pravno lice, odnosno preduzetnik opštim aktom uređuje školsku spremu, radno iskustvo i ostale uslove za lice koje vodi poslovne knjige i sastavlja finansijski izveštaj. Pravno lice i preduzetnik opštim aktom određuje lice zaposleno kod pravnog lica i preduzetnika kome poverava vođenje poslovnih knjiga i sastavljanje finansijskih izveštaja.''
Sada, kada čovek ovo ovako pročita, stiče se utisak da bilo ko može da obavlja poslove vezane za vođenje poslovnih knjiga i sastavljanje finansijskih izveštaja. Samo da vas podsetim, u nekim drugim vremenima zakon koji je regulisao jednu ovakvu materiju zabranjivao je čak da lice koje je blagajnik sastavlja finansijski izveštaj. Da čak ne mogu da budu ni povezana lica, znate ono u krvnom srodstvu, bračni drugovi, po tazbinskoj liniji itd, samo da bi se sprečile moguće zloupotrebe prilikom sastavljanja finansijskih izveštaja.
Znate, poslodavac može da zahteva da neko sastavi loš finansijski izveštaj, odnosno koji ne odgovara činjeničnom stanju. Najčešće može da bude i odbijen, ukoliko taj koji sastavlja takav izveštaj jednostavno ne želi da svoju struku, znanje, zvanje podredi ciljevima poslodavca. Ali, ako su u pitanju srodnici, onda može doći do takvih zloupotreba.
Doduše, to sada nije predmet ovog amandmana. Ali, eto, da se zna kako se to ranije rešavalo.
U amandmanu koji je narodni poslanik Goran Dunjić podneo u ime SRS traži se da se sledeći tekst uvrsti u zakon, a to je: ''Vođenje poslovnih knjiga, sastavljanje i prezentaciju finansijskih izveštaja pravnog lica i preduzetnika obavlja stručno lice.
Stručno lice iz stava 1. ovog člana mora da ispunjava sledeće uslove:
1) da ima položen stručni ispit za odgovarajuće stručno zvanje (računovođa, samostalni računovođa i ovlašćeni računovođa).''
Vi čak i sada kada imate ljude koji su završili fakultet, znači u tom sedmom stepenu, za računovođu nije potreban neki poseban ispit, dovoljno je da ima završen ekonomski fakultet i to je sasvim dovoljno da obavlja ovaj posao.
Recimo, kada je u pitanju rad u državnim organima traži se, i pored toga što je neko završio fakultet, da ima položen stručni ispit iz te oblasti ili kako se to ranije zvalo državni ispit. Da bi neko mogao da obavlja lekarsku praksu mora da završi stažiranje, da polaže državni ispit i da bude lekar, doktor, za specijalistu je već neka druga priča.
Međutim, ovde nije reč o tako visokim zvanjima, ali u svakom slučaju zbog obimne materije i značaja u samom sistemu prikazivanja završnih računa i vođenja poslovnih knjiga taj posao treba da obavlja neko stručno lice ili barem da ima angažovano lice sa strane koje će obavljati taj posao za poslodavca, bez obzira da li je to pravno lice ili preduzetnik.
Ovakvim predlogom, kakav imamo u samom zakonu, taj posao može da obavlja bilo ko. Pa hajde da kažemo da je uslov recimo da ima samo srednju školsku spremu bez ikakve veze sa samim računovodstvom, ukoliko položi taj ispit, da može i da obavlja.
Međutim, ovde nema uslova, može i sa osnovnom školom. Nema uslova ni da je radio na nekom mestu, može sa osnovnom školom. To je doduše pravi raj za poresku policiju, za tržišnu inspekciju, jer će nestručna lica da vode poslovne knjige. Zato što će nestručna lica da vode poslovne knjige, moći ćete da vršljate po čitavoj Srbiji i naplaćujete kazne.
Znate, zasad ovako se to radi, vaše inspekcijske službe idu pa kažnjavaju ljude zato što je na samoj ceni artikla malo izbledela boja, kažnjavaju zato što je radno vreme malo izbledelo, ne vidi mu se lepo firma iznad radnje, nije izdao fiskalni račun pre nego što je uzeo novac nego u trenutku dok je uzimao kucao je fiskalni račun. Za to naplaćujete ogromne kazne.
Kada to budu radili oni koji nisu stručni, oni koji ne znaju kako, predlaganjem ovakvog zakona pravnim licima i preduzetnicima, jer ljudi gledaju što jeftinije svakako prođu, daćete mogućnost da sami vode poslovne knjige, tako nestručni kako jesu u velikoj većini, a onda će vaši poreski organi i svi drugi inspekcijski da nagrnu na njih, pa će im ispasti mnogo skuplje nego ugovor sa nekom kućom koja će za njih da obavlja taj posao ili npr. da prime nekoga u radni odnos koji će opet za njih taj posao da obavlja.
Tako da predlažem narodnim poslanicima da u danu za glasanju prihvate ovaj amandman. Doduše, nekima se to neće svideti zato što od kazni i ostalih dažbina neće moći da pune u planiranoj meri budžet Republike Srbije.

Dame i gospodo poslanici, ovde se već vidi da neko ko je pisao ovaj zakon, ko je izmislio ovu komoru, neke stvari i odnose u Međunarodnoj federaciji računovođa ne zna. Ne zna da statutom te federacije, organi koji nisu nezavisni, koji nisu strukovni, ne mogu da budu članovi te federacije. U tome jeste vaš problem kad ste pisali ovaj zakon.
U članu 52. koji ste predložili je samo radi reda, da neko ima nekakva ovlašćenja, pa će on da postane član Međunarodne federacije računovođa, u skladu sa statutom te federacije. A zašto bi komora postala član Međunarodne federacije računovođa, odnosno šta će im takva jedna komora, kad oni već ovde članove imaju, Savez računovođa i revizora 55 godina je član Međunarodne federacije računovođa. Znači, jedno strukovno udruženje.
Ako već hoćete da obrazujete komore, pazite sada kako se komora obrazuje. ''Članovi komore su ovlašćeni revizori koji su zaposleni u preduzeću za reviziju i ovlašćeni interni revizori, kao i preduzeće za reviziju'', čl. 50. stav 2.. Znači, da bi neko postao član komore podrazumeva se da mora da bude u radnom odnosu u pravnom licu.
Kada se osnivala Advokatska komora Srbije niko nije postavljao pitanje da li neko radi u pravnom licu ili taj posao radi samostalno, kao advokatska kancelarija. Znači ovde ste već postavili i opredelili uslov da mora da bude zaposlen u preduzeću za reviziju, gde je ovlašćeni interni revizor ili itd. Znači, računovodstvena revizija može slobodno da se kaže da je jedan vid zanata.
U članu 52. prevazilazite sebe i kažete da je komora ovlašćena da postane član Međunarodne federacije računovođa u skladu sa statutom te federacije. Statut te federacije vas isključuje. To se vidi već u članu 54, kaže se: Skupština je najviši organ komore. Skupština bira predsednika skupštine iz reda ovlašćenih revizora članova komore. Pa se kaže - u poslednjem stavu člana 54 - predstavnik Ministarstva je član skupštine, predstavnik izvršne vlasti je član skupštine strukovnog udruženja. Mislite vi da će ovo da vam prođe kod Međunarodne federacije računovođa?
Da vidimo dalje kako to izgleda. Nadzorni odbor ima pet članova. Nadzorni odbor čine: predsednik, potpredsednik, jedan predstavnik Ministarstva i dva predstavnika preduzeća za reviziju.
Znači nema samo predstavnika ministarstva u skupštini, nego još i u nadzornom odboru.
Da vidimo dalje dokle idete u tome da kontrolišete i vi postavljate standarde za računovodstvo i reviziju.
U članu 59. kaže se: ''Komora stiče sredstva za rad od članskog doprinosa, naknade za sprovođenje ispita i izdavanje sertifikata, licenci, naknade za upis i davanje podataka iz registara koje vodi, donacija, sponzorstva, poklona i drugih izvora, u skladu sa zakonom.''
U sledećem stavu kažete: ''Sredstva za početak rada Komore mogu se obezbediti iz budžeta Republike Srbije.''
Što znači da ako predsednik nije po volji ministra finansija neće biti početnih sredstava, potpredsednik ukoliko nije po volji ministra finansija opet neće biti početnih sredstava, dva predstavnika preduzeća za reviziju ukoliko nisu u nadzornom odboru po volji ministra finansija opet neće biti početnih sredstava za rad.
Znači, koji god organ koji je predložen ovim zakonom, skupština, savet, nadzorni odbor i disciplinska komisija, ukoliko nisu po volji ministarstva, nema početnih sredstava za rad.
E sada mi recite da je ta komora nezavisno strukovno udruženje revizora i preduzeća koja se bave poslovima revizije. Od te nezavisnosti nema ništa.
Ako već hoćete da napravite jedan takav organ, ostavite ga, dajte mu zakonsku mogućnost, neka se on sam, u skladu sa zakonom gde nema ovakvih odredbi, osniva. Ako već mora da radi neke poverene poslove, onda mu na te poverene poslove, program kako će da ih radi itd, dajete samo saglasnost.
A ovako šta radite, iz te želje da se, ne znam zbog čega, možda zbog interesa nekih drugih konsultantskih kuća, istisne Savez računovođa i revizora, vi ste spremni da uđete u sukob sa Međunarodnom federacijom računovođa.
Prvo, teško da će oni prihvatiti bilo kog drugog člana osim onog koji je već tu 55 godina, a drugi razlog, neće vas zato što ima predstavnika ministarstva u jednom telu koje treba da bude strukovno i nezavisno. I još, da stvar bude gora, određujete mu i iznos iz budžeta kojim će da se finansira.
Znači, em ima predstavnika izvršne vlasti, da li su oni delegirani ili su postavljeni ili kako već to zamišljate da bude to je jedna priča, em sa druge strane dajete im i početna sredstva, dok se ne odrede cene, znači članarine, cena polaganja stručnih ispita, cene produženja dozvola, odnosno licenci za računovodstvo, reviziju, kotizaciju itd.
Pa šta će onda biti, znači da li ste sprečili bilo kakvu zloupotrebu; niste nijednu.
Čak će, zato što je i ministarstvo prisutno, zato što je ovo veći konglomerat koji je skuplji, koji se na skuplji način izdržava i još više je onih koji žele da se bave računovodstvenom revizijom, da budu opterećeni raznim izdavanjima licenci, produžavanjem licenci itd.
Znate, ta priča sa početka ove rasprave da je cilj predlagača bio da se spreči monopol Saveza računovođa i revizora ovde pada u vodu. Znači, ajde da sprečimo jedan monopol, umesto da ga ograničimo, da mu odredimo okvire u kojima on može da se nalazi, mi sada pravimo drugi, i to isključivo od strane države, i to tamo gde država, bar kada su ovakve stvari u pitanju, ne bi trebalo da se meša. Može da daje saglasnost, da odbije da daje preporuke itd. Ali, postoji određena praksa u svetu kada je ova oblast u pitanju. Tu praksu ne poštujete i videćemo kako će sve ovo da se završi.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo kako izgleda kada se u Predlogu zakona napravi još i sukob interesa. Član 55.  reguliše savet komora i odmah u prvom stavu kaže se: ''Savet je izvršni organ komore.''
U članu 54, čitano je za ovom govornicom koje su sve nadležnosti Skupštine i kojim poslom treba da se bavi komora itd. E sad, savet čine predsednik, potpredsednik, jedan predstavnik Ministarstva, jedan predstavnik Narodne banke Srbije, jedan predstavnik Udruženja banaka Srbije, jedan predstavnik Komisije za hartije od vrednosti, jedan univerzitetski profesor i četiri ovlašćena revizora zaposlena u preduzećima za reviziju.
Idemo redom, jedan predstavnik Ministarstva - izvršna vlast. Dalje, jedan predstavnik Narodne banke Srbije - opet izvršna vlast. Jedan predstavnik Udruženja banaka Srbije, tu već imate ljude koji su bliski vama, doduše prodali ste neke banke, tako da ste možda oslabili taj svoj monopol u tom udruženju, promenili su se vlasnici, ali sam siguran da ima tamo ljudi koji sprovode politiku za račun izvršne vlasti. Jedan predstavnik Komisije za hartije vrednosti, opet organ državne uprave, opet izvršna vlast. Jedan univerzitetski profesor i četiri ovlašćena revizora zaposlena u preduzećima za reviziju.
Kaže dalje, predsednika i potpredsednika predlažu članovi komore iz reda članova komore. Pa kaže dalje, za predsednika i potpredsednika saveta ne može biti izabrano lice koje je član političke stranke i funkcioner u smislu zakona kojim se uređuje sprečavanje sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija ili funkcioner sindikalne organizacije.
Pazite, ovde znači da imamo predstavnike Udruženja banaka, imamo predstavnika NBS, pa zar ona ne određuje kontne okvire recimo, način obračuna završnog računa i način vođenja knjiga za banke. Sada u ovoj situaciji ona direktno može da utiče i na odluke saveta komore.
Predstavnik Komisije za hartije od vrednosti, mnogi izveštaji koji se podnose, pogotovo kada su u pitanju hartije od vrednosti i preuzimanje akcionarskih društava i gde se menjaju vlasnički odnosi itd, to opet reguliše Komora. Otkud to, znači da jedno nezavisno, strukovno udruženje ima kao predstavnika opet jednog organa državne uprave, dakle izvršne vlasti.
Za predsednika i potpredsednika saveta ne može biti izabrano lice koje je član političke stranke. Ne verujem da predstavnik ministarstva, a pogotovo Ministarstva finansija, može da se desi da ne bude član političke stranke. Smešno jeste možda vama, ali ovde imamo predstavnike ministarstva koji nose značke određenih političkih stranaka.
Znači, NBS, guverner, viceguverneri teško da mogu da budu na tim funkcijama ukoliko nisu po volji Mlađana Dinkića. Jedan predstavnik Udruženja banaka Srbije, već smo videli kako to radi ministar Dinkić. Ukoliko neka banka nije po njegovoj volji gubi dozvolu za rad. Jedan predstavnik Komisije za hartije od vrednosti, videli smo i to, kako je to radio Miroljub Labus, pisan je ceo zakon samo da se komisija smeni. Ovlašćeni revizori zaposleni u preduzećima za reviziju, verovatno opet moraju da budu po volji ministra finansija.
Pazite ovo, ako ne može predsednik i potpredsednik da bude član političke organizacije, onda je moralno da nijedan od ovih koji se nalaze na ovom spisku članova saveta ne može da bude član političke stranke, odnosno funkcioner, a još manje funkcioner koji je na javnoj funkciji.
Ministar finansija daje saglasnost na imenovanje predsednika i potpredsednika saveta. Ako sam savet otme kontroli Ministarstva finansija i izvršne vlasti, tu još uvek stoji ministar finansija Mlađan Dinkić koji će da stavi veto sam.
Predsednik i potpredsednik saveta biraju se na period od pet godina i ista lica ne mogu ponovo da budu birana na tu funkciju. Tu doduše postoji jedno ograničenje, ali dokle će više da se mandat pojedinim licima produžava na pet godina. Šta ako to lice jednostavno, ako već ima toliko uplitanja izvršne vlasti u celom ovom postupku, jednostavno kada dođe promena vlasti ne bi bila smenjena.
Da li je to želja da stranke koje sada čine vlast, da G17 plus koji sada učestvuje u vlasti, zadrže svoje kadrove i po gubitku vlasti. To izgleda nije.
Kada god se donosi odluka o osnivanju neke agencije, kada se imenuju direktori, upravni odbor itd, kada se obrazuju komisije i sada čujemo i komore, cilj je da ljudi jednostavno nastave da budu na funkcijama i da određena političke stranka, koja nema podršku u narodu i nije uspela da uđe u neku novu vladu Republike Srbije, nastavlja da gospodari u određenim oblastima javnog života.
Koje su nadležnosti saveta? Savet priprema predlog statuta i drugih opštih akata koje donosi Skupština. Znači, statut je za jednu komoru, za jedno preduzeće, za jednu političku stranku isto ono što i ustav za Republiku.
Priprema predlog programa za sticanje profesionalnog zvanja iz člana 4. ovog zakona u skladu sa međunarodnim smernicama i zahtevima za profesionalno osposobljavanje, u skladu sa ovim zakonom. Tu isto možemo da vidimo da se ona priča oko monopola, zbog koga je donesen ovaj zakon i dalje nastavlja, samo znači sada, da kažem, ukinuće jedan monopol i uvešće drugi, koji će verovatno biti još drastičniji i veći.
Predlaže članove komisije za sprovođenje ispita iz člana 6. stav 1. ovog zakona. Znači, članovi komisije takođe moraju da budu politički podobni. Verovatno i oni koji polažu ispit moraju da budu politički podobni. Svedoci smo kada se organizuju izbori čak i za savete mesnih zajednica, ukoliko jedan direktor želi da zadrži svoje direktorsko mesto, čak i za savete mesnih zajednica, mora da dovede 20, 30, 40, 50 ljudi koji će da glasaju javno. Dotle to ide.
Predlaže uslove za sticanje, produžavanje i oduzimanje licenci ovlašćenim revizorima za obavljanje poslova revizije finansijskih izveštaja. Znači, predviđaju i uslove za oduzimanje licenci. Da li to znači da ukoliko neko jednostavno ima suprotan stav, suprotno mišljenje, može da izgubi zbog toga licencu? Uslovi su takvi. Ovo me podseća na vreme jednopartijskog sistema kada se jednostavno, samo zato što neko drugačije misli, moglo da mu se odredi da izgubi pravo da obavlja jedan posao.
Odlučuje o upisu i brisanjem članova iz registra koje komora vodi, utvrđuje procedure za praćenje primene međunarodnih standarda revizije i kodeksa etike za profesionalne računovođe u preduzećima za reviziju itd.
Znači ono je to koje određuje i primenjuje međunarodne standarde za reviziju. Ko to propisuje? Ko je taj koji daje preporuku toj komori? Pa Međunarodna federacija računovođa.
Sa njom ne možete da imate saradnju jer obrazujete komoru koja je suprotna statutu te međunarodne federacije. Znači, svuda imate izvršnu vlast, finansira se iz budžeta Republike Srbije i samim tim jednostavno sebe, kao jednu nezavisnu organizaciju, stavlja u stranu.
Kada ste pravili razne komisije, razne agencije, uvek ste u zakonima navodili da su to nezavisna tela, ili stručna tela, pa obavljaju poslove koji su povereni zakonom, ustavom itd. Sada idete korak dalje, jer će jedna ovakva komora vama da treba, da biste mogli mnogo lakše da uredite postupak privatizacije velikih privrednih giganata i da na taj način obezvredite te iste gigante.
Ovo što je ovde napisano izuzetno me podseća na jednu kuću koja se bavila procenom određenih privrednih subjekata i verujem da je ta kuća i pisala Zakon o privatizaciji, koji je bivši ministar Vlahović iz Demokratske stranke ovoj skupštini predložio na usvajanje, to je ''Tuš Diloit.'' Izgleda da je i ovaj zakon pisala ista organizacija.
Doduše, tu se sada upleo i Privredni glasnik, a on je u suštini izuzetno blizak i ''Tuš Diloidu'', videćemo verovatno je tu negde Privredna komora Srbije. Kad je narodni poslanik, direktor Privredne komore, pisao zakon o privrednoj komori, to je pravi sukob interesa.

Dame i gospodo poslanici, vidi ste iz člana 57. kako to izgleda kada se neko igra predlogom zakona. Znači, članom 57. reguliše se disciplinska komisija komore, znači, to je organ komore koji sprovodi ovlašćenja utvrđena statutom i pravilnikom o disciplinskom postupku, uz sprovođenje disciplinskih i drugih mera u skladu sa ovim zakonom. Kaže se, disciplinsku komisiju čine tri člana komore, jedan predstavnik Ministarstva finansija i jedan predstavnik Ministarstva pravde.
Sada ste u ovoj čitavoj priči, znači, dostigli jedan vrhunac. Ajde da ste rekli da disciplinsku komisiju čine tri predstavnika iz reda revizora, ali ovde ste stavili tri člana Komore.
Znači, član Komore može biti, zakonom je predviđeno, jedan iz reda Ministarstva finansija, znači, u ova tri člana može i on, to je već jedan.
Dakle, jedan predstavnik Ministarstva finansija, ne mora da bude onaj isti, to je drugi. I treći je predstavnik pravde, znači, od pet, tri mogu biti iz izvršne vlasti.
Znači, izvršna vlast je u ovoj situaciji, ako ovakav zakon zaživi, ta koja će da vodi disciplinski postupak i druga ovlašćenja utvrđena statutom i pravilnikom o disciplinskom postupku; znači, izvršna vlast.
Nemojte da kažete da je to nemoguće, jer u zakonu niste predvideli ta ograničenja.
Izvršna vlast je ta koja će se ponašati kao sudija u nekom disciplinskom postupku protiv onih koje vodi komora. Protiv koga će da vodi?
Najverovatnije protiv onih revizora, računovođa itd. koji zbog nečega nisu hteli da obrukaju profesiju. Znate, već duže vremena se vrši pritisak čak na organe izvršne vlasti.
Ne može niko da me ubedi na zemaljskoj kugli da na predsednika Komisije za hartije od vrednosti nije vršen pritisak prilikom prodaje "Knjaza", niko ne može na ovoj planeti da me ubedi.
Na čoveka je vršen pritisak da se ta transakcija stavi van snage. Vršen je pritisak da se malim akcionarima vrate akcije, da bi samo neko ko je bliza izvršnoj vlasti završio posao i postao većinski vlasnik.
Sutra, kada se rade revizije ili kada se radi revizija završnog računa budžeta Republike Srbije za 2002, 2003, 2004. i 2005. godinu, ko će da radi te revizije; preduzeća zadužena za reviziju, ili ćete da kažete da moraju strana preduzeća, pa možete da kažete da će strana, evo tu vam je "Deloitte and Touche", tu je pored zgrade Skupštine Srbije.
Znači, moći ćete da utičete na završni račun bilo kog preduzeća za reviziju koje ovde postoji. Moći ćete da vodite disciplinski postupak protiv tih preduzeća, ako u postupku revizije budžeta Republike Srbije, koji su trošili Božidar Đelić, onaj što je u narodu poznat kao Boža derikoža, i Mlađan Dinkić, ne daju prolaznu ocenu.
Hoće li takav izveštaj da razmatra Skupština? Teško. Takav izveštaj prvo ide Vladi, pa ide iz Vlade Skupštini Srbije.
Dalje, ministar finansija je taj koji će svojim aktom da odredi koja će revizorska kuća da radi reviziju i završnog budžeta Republike Srbije i budžeta javnog preduzeća, i nemojte da se pravite da to nije tačno, čak ima cirkularno pismo svim javnim preduzećima da su u obavezi da odrade tu reviziju, a ministar je taj koji će da odredi preduzeća.
Znači, ovde je izvršna vlast ta koja će biti u situaciji da, pod pretnjom da će nekome oduzeti dozvolu za rad, natera tu revizorsku kuću da napravi izveštaj za budžet Republike Srbije i završne račune javnih preduzeća koji odgovaraju izvršnoj vlasti.
Da li je to ona priča, to još uvek nije završeno, kada je u pitanju elektroenergetska mafija, kakav je izveštaj napravljen, a kakav je izveštaj usvojen. U izveštaju koji su radili oni članovi Anketnog odbora na jedan pošten način sve se te zloupotrebe razotkrivaju. A na koji način je predloženo da se završi? Tako što će da se angažuje revizorska kuća koja će da utvrdi da li je bilo zloupotreba ili nije.
Verovatno se sada čeka takva revizorska kuća, ali prvo ovaj zakon mora da stupi na snagu, da Vuk Hamović i Vojin Lazarević ne odgovaraju, da se poslovanje Ministarstva energetike i rudarstva ne stavi pod pravu reviziju, da se ne zna kako su građani Srbije opljačkani za 450 miliona evra.
E kada donesete jedan ovakav zakon, pa određujete ko će da dobije dozvole za rad na osnovu struke, pa mu još i određujete kakve će izveštaje da piše i revizije da vodi, onda ste zaokružili jednu celinu koja vodi baš prema diktaturi. Nema ovde ni nezavisnog, ni strukovnog organa koji će da radi svoj posao na osnovu profesije i struke, nego isključivo poso zarad Ministarstva finansija, Mlađana Dinkića i one dvojice barabe i lopuža, Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića. Hvala.

Članom 59. Predloga zakona određuje se izvor prihoda komore, pa se kaže: "Komora stiče sredstva za rad od članskog doprinosa, naknade za sprovođenje ispita i izdavanja sertifikata, licenci, naknade za upis i davanje podataka iz registra koje vodi, donacija, sponzorstva, poklona i drugih izvora, u skladu sa zakonom". U sledećem stavu se kaže: "Sredstva za početak rada komore mogu se obezbediti iz budžeta Republike Srbije". Na taj deo ćemo kasnije da se vratimo. Stav 3. je posebno zanimljiv i kaže: "Komora, uz saglasnost Ministarstva, utvrđuje visinu članskog doprinosa, naknade za sprovođenje ispita i izdavanje sertifikata i licenci, kao i visinu naknade za upis i davanje podataka iz registara koje vodi".
Da se vratimo na član 5. U članu 5. Predloga zakona se kaže: "Polaganje ispita za sticanje profesionalnog zvanja iz člana 4. stav 1. ovog zakona vrši se po programu koji utvrđuje komora. Na program iz stava 1. ovog člana saglasnost daje ministar finansija".
Narodni poslanik Vitomir Milošević je podneo amandman na ovaj član, da se stav 2. menja i da glasi: "Na program iz stava 1. ovog člana saglasnost daje ministarstvo nadležno za vođenje poslova finansija". Ovaj amandman je odbijen, uz obrazloženje: "Ove poslove ne može da vrši ministarstvo, jer se radi o aktu koji donosi rukovodilac nadležnog organa, u ovom slučaju ministar finansija, koji je rukovodilac organa uprave, odnosno Ministarstva finansija".
A ovaj vaš predlog za član 59. kaže: "Komora, uz saglasnost ministarstva". U čemu je razlika? Znači, ovamo je nadležan ministar i obrazlažete da se radi o aktu koji donosi rukovodilac nadležnog organa, a ovde se ne radi o aktu koji donosi rukovodilac, nego sam organ. Kada pišete te zakone, bar budite dosledni sebi. Znači, za jedan isti stav , koji je u skladu sa članom 59. Predloga zakona, amandman ste odbili.
Taj član 59. je u suprotnosti sa članom 54. koji glasi: "Ministar finansija daje saglasnost na izbor predsednika Skupštine". Član 59. je u suprotnosti i sa članom 55. koji kaže: "Ministar finansija daje saglasnost na imenovanje predsednika i potpredsednika saveta". Član 59. je u suprotnosti i sa članom 56. koji kaže: "Ministar finansija daje saglasnost na imenovanje predsednika i potpredsednika Nadzornog odbora".
Šta je problem sa članom 59? Nije Mlađa lepo pročitao, pa vam nije rekao da ispravite. Jednostavno, čovek želi da bude iznad zakona, iznad svega. Ako ne može baš tako očigledno da ga krši, onda će da zatraži od Skupštine da mu ona sama da ta ovlašćenja. U tome i jeste problem.
Ili je ovde samo problem u tome što su amandmane podnosili poslanici SRS? Ovde ima i konstruktivnih amandmana, odnosno svi su konstruktivni i nisu napisani zarad samog opstruisanja Predloga zakona. Znači, angažovali smo i stručnjake iz ove oblasti, koji su nam pomogli kada je pisanje ovih amandmana u pitanju, koji nam daju smernice i uputstva kako voditi diskusije, jer narodni poslanici ne mogu sve oblasti da poznaju.
Ovde nije bila bitna ni struka, nije bila bitna ni profesija, bitno je da se donese jedan zakon. Iz mog prethodnog obrazlaganja sasvim je jasno i zbog čega je bitno da se ovakav zakon donese - da bi se poslovi revizije stavili pod kontrolu izvršne vlasti, a pod izgovorom transparentnosti. To je strana reč, ali dobro, možda bi bilo bolje da poslovanje, način vlasti bude jasniji građanima.
Vi to zovete transparentnost, onda angažujete neke revizorske kuće, koje plašite članom 57, jer možete da im oduzmete dozvolu za rad kad god hoćete, da bi vam reviziju završnih računa radili onako kako ne treba, tj. da neko ko je trošio taj novac sutra ne odgovara pred zakonom. Izgleda da je to jedini cilj pisanja ovog zakona.
Doduše, oni koji su na izuzetno čudan način jedno javno preduzeće, kao što je bio "Privredni glasnik", privatizovali, sada je akcionarsko društvo, verovatno im je malo onih par stotina hiljada evra dividendi koju dobijaju godišnje.
Proširiće ovako delatnost, imaće umesto par stotina možda i par miliona, zato što ne verujem da će ovaj cenovnik biti nešto niži nego što je važeći. Biće svakako viši, pogotovo što i ne odgovaraju Međunarodnoj federaciji računovođa, koja ipak vodi računa da njene članice ne preteraju u tom svom bitisanju, da ne bi ona sama, kao jedna međunarodna organizacija, izgubila autoritet.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo nastavljamo ovaj set finansijskih zakona koji se tiču tržišta hartija od vrednosti, kada su u pitanju investicioni fondovi.
U svom amandmanu, koji sam podneo u ime SRS, tražio sam da se u članu 2. Predloga zakona o investicionim fondovima, gde se regulišu pojedini pojmovi koji su bitni za sprovođenje ovog zakona, kaže se da kvalifikovano učešće poseduje lice koje je posredno ili neposredno imalac akcija, odnosno drugih prava na osnovu kojih stiče više od 10% učešća u kapitalu ili glasačkih prava drugog lica.
U svom amandmanu sam tražio da se taj broj 10% zameni brojem 5%. Vlada Republike Srbije, kao predlagač, odbila je ovaj amandman uz obrazloženje da je procenat predviđen Predlogom zakona usklađen sa direktivama EU koja reguliše ovu oblast i sa iskustvima zemalja u okruženju koja već imaju razvijene investicione fondove.
Baš u tome i jeste problem, to su zemlje u okruženju koje imaju razvijene investicione fondove. Kod njih već duže vreme postoji i organizovano tržište hartija od vrednosti, postoje investicioni fondovi i pojedinačno gledano, vrednost kapitala koji poseduju mali akcionari mnogo je veća nego domaćih budućih akcionara.
Dalje se kaže: "Propisani procenat od 10% za sticanje kvalifikovanog učešća je adekvatan mehanizam koji obezbeđuje transparentnost strukture vlasništva društava za upravljanje investicionim fondovima", što znači da će mali akcionari morati mnogo više da se udružuju da bi dostigli tih 10% upravljačkih prava. Protiv sebe će, u tom slučaju, imati i one druge velike akcionare, koji poseduju 50, 75, pa možda i neki procenat više i naravno da će teško biti da pojedinačno sami zaštite svoja prava, svoj kapital.
Razlog za podnošenje ovog amandmana jeste baš taj da u ovoj početnoj fazi obrazovanja investicionih fondova i akcionarskih društava, u početnoj fazi organizovanja tržišta hartija od vrednosti taj procenat od 10% bude manji da bi se manji akcionari lakše udruživali i lakše branili svoja prava u upravljanju određenim investicionim fondom.
Samim tim, uz veći broj kvalifikovanih učesnika rad jednog takvog investicionog fonda biće sasvim sigurno kvalitetniji i prava svih vlasnika hartija od vrednosti biće mnogo bolje zaštićena ukoliko se ovaj amandman prihvati, a ne ako to ostane ovako kako je u samom Predlogu zakona napisano.
Dakle, da to bude 10%, znači način da oni koji imaju više novca, više sredstava, imaju i određen monopol kome će biti teško suprotstaviti se u određenom investicionom fondu. To pogotovo kada je u pitanju kasnija podela prihoda, gde se odlučuje šta će od prihoda da se priključi osnivačkom ulogu, odnosno kapitalu i šta će od prihoda da se podeli samim akcionarima kroz oblik dividendi.
Naravno da će oni koji imaju više novca, svojim odlukama i glasačkim pravom da dobar deo prihoda okvalifikuju kao osnivački ulog i samim tim povećavaju svoj procenat u samom investicionom fondu, opet na štetu malih akcionara koji će morati da se zadovolje dividendama i to će im biti jedini prihod. Te dividende će u svakom slučaju, zbog smanjenja njihovog vlasničkog procenta, da budu sve manje i manje, dok se jednostavno ne utope u onom delu kada i onih poslednjih 5% moraju da prodaju većinskom vlasniku.
Tako da mislim da bi Vlada trebalo sada, u ovom početnom periodu, da se manje usklađuje sa direktivama EU, kada to tržište hartija od vrednosti i investicioni fondovi zažive, kada se vide mehanizmi kako to funkcioniše, kada se uklone nedostaci zakona koji će sigurno da se pojave u primeni.
Najlakše će biti, znači, da se u nekom narednom periodu, kroz izmene i dopune ovog zakona, taj procenat možda i promeni na 7 i na 10% ili možda i više, ali tek pošto zakon zaživi, kao i tržište hartijama od vrednosti; kada zažive investicioni fondovi; kada vidimo u praksi nedostatke zakona, jer je ovo za Srbiju jedna potpuno nova materija i sasvim je sigurno da prvim osnovnim zakonom neće biti moguće sve nedostatke otkloniti na vreme.

Dame i gospodo narodni poslanici, sasvim je očigledno da su ovaj zakon pisala ista lica kao i Zakon o tržištu hartijama od vrednosti, pogotovo kada je u pitanju povlašćen položaj Republike Srbije i Narodne banke na tržištu hartija od vrednosti i evo, čak i u ovom zakonu se favorizuju ta dva učesnika na tržištu hartija od vrednosti.
Samo obrazloženje predlagača Zakona da je Republika, odnosno Narodna banka, sigurniji garant na tržištu hartija od vrednosti i da zbog toga može da bude njihova hartija od vrednosti deo osnivačkog kapitala, može da se demantuje u nekoliko primera.
Prvo, taj koji je napisao takvo obrazloženje morao bi da pogleda Zakon o budžetskom sistemu. Svaka jedinica lokalne samouprave i teritorijalne autonomije ima svoj budžet.
Ukoliko izda dužničke hartije od vrednosti dužna je da u svom budžetu odredi stavku – poseban račun, podračun, kako god hoćete, na kome će se nalaziti sredstva za otplatu dužničkih hartija od vrednosti.
Dalje, potrebna je opet, bez obzira što je lokalna samouprava u pitanju, saglasnost Vlade Republike Srbije, Narodne banke Srbije za izdavanje dužničkih hartija od vrednosti, kada su u pitanju jedinice lokalne samouprave i teritorijalne autonomije, a ne vidim zašto njihove dužničke hartije od vrednosti ne bi mogle da budu predmeti osnivačkog uloga jednog akcionarskog društva.
Na sledećim primerima, već u članu 8. ponovo se spominje Komisija za hartije od vrednosti. Ona je ta koja ima određene nadležnosti u sprovođenju ovog zakona, tako da u najmanju ruku čudi što niste prihvatili juče onaj amandman, gde smo u članu 3. tražili da se nadležnosti Komisije spominju samo u određenom zakonu.
Ovde već imamo u članu 1. nadležnosti Komisije za hartije od vrednosti, stav 1. tačka 6. i ona je nadležna za sprovođenje ovog zakona. Zašto ste onda njenu nadležnost ponovili – za sprovođenje ovog zakona u Zakonu o hartijama od vrednosti. Ovaj zakon još uvek nije donet i pitanje je, ako bude donet, hoće li biti u ovom tekstu kao što ste predložili.
Pravo je narodnih poslanika da se o tome opredeljuju u danu za glasanje. Prvo, o tome predlagač mora da vodi računa, kada piše zakonski predlog, na koji se sve zakon poziva, a ne da se poziva na zakone koji još nisu izglasani.
U članu 8, stav 3, čije je brisanje predloženo u amandmanu Stevice Deđanskog, koji ga je podneo u ime SRS, taj stav 3. glasi: "Društvo za upravljanje je dužno da ispuni minimalne uslove organizacione i tehničke osposobljenosti koje propisuje Komisija".
Da se vratimo na stav 1: "Društvo za upravljanje je dužno da angažuje najmanje jednog menadžera za svaki investicioni fond kojim upravlja i jednog ovlašćenog internog revizora zaposlenog na neodređeno vreme."
Zar to nije ta kadrovska osposobljenost? Jeste. Šta ako Komisija u svom podzakonskom aktu opredeli drugu kadrovsku osposobljenost? Hoće li taj podzakonski akt da bude u koliziji sa samim zakonom? Hoće, jer ste već u stavu 3. dali za pravo Komisiji da krši sam zakon, kojim se reguliše jedna materija.
Šta se podrazumeva pod tehničkom opremljenošću? Koliko znam, ta materija bi trebalo da bude regulisana zakonom. Tehnička opremljenost je, recimo, Zakon o fiskalnim kasama. Doneli ste ceo jedan zakon da biste naterali učesnike na tržištu koji rade sa gotovim novcem i svoje usluge i robu njime naplaćuju, da moraju da imaju fiskalne kase. Ipak je to moralo da dođe pred narodne poslanike, da se narodni poslanici o tome izjasne.
Znači, donet je poseban zakon o tome. Kasnije je menjan sa Zakonom o porezu na dodatu vrednost, ali u suštini ta tehnička osposobljenost bila je regulisana zakonom.
Ako se podsetimo Zakona o duvanu i prodaji duvanskih prerađevina, tamo su bili propisivani tehnički uslovi. Bilo je juče reči o tome, čak i za trafike koje će da se bave prodajom duvanskih prerađevina, pa ste navodili da mora da ima sanitarni čvor, odvojen ulaz za istovar robe, odvojen ulaz za manipulaciju, prodaju robe, pa ste čak išli dotle da ste predviđali koja vozila mogu da prevoze duvan i duvanske prerađevine. Čak ste regulisali zakonom šta mora da piše na tim vozilima. Napomenuli ste da ne može ništa drugo da se prevozi osim toga.
Čitavu oblast u delu koji nije toliko bitan obradili ste zakonom, a sada je Komisija ta koja će podzakonskim aktima i drugim aktima da reguliše neke odnose, ko će moći, a ko neće moći da ispunjava tehničke uslove i osposobljenost da se organizuje kao društvo za upravljanje.
Dalje, kada su u pitanju podzakonska akta, mogu da se menjaju veoma brzo i lako. Dovoljna je jedna sednica Komisije za hartije od vrednosti i to se promeni. Posle izvesnog vremena možda se uslovi ublaže, zavisno od situacije kako je kome potrebno i u tome i jeste problem kada se nešto reguliše podzakonskim aktima i nije predmet samog zakona.
Zato predlažem da se ovaj amandman Stevice Deđanskog prihvati, pogotovo iz razloga što je u članu 8. regulisano koja je to kadrovska osposobljenost.
I samim stavom 3, člana 8. možemo da damo ovlašćenja Komisiji koja ovlašćenja mogu da izazovu da se donose podzakonska akta koja su u suprotnosti sa samim zakonom.

Dame i gospodo poslanici, hajde da pogledamo kako to izgleda kada ova vlada i njeni predstavnici rade na tržištu hartija od vrednosti, a šta se radilo u prošlosti.
Ovde je reč o tome da domaće pravno lice sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom ili neko drugo lice povezano sa njim ne može biti osnivač društva za upravljanje, pa se kaže u sledećem stavu, čije je brisanje predloženo: "Izuzetno od stava 3. ovog člana, banke i društva za osiguranje sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom mogu biti osnivači društva za upravljanje".
Ovaj amandman se odbija iz razloga, kaže se: "Predloženim stavom se u ravnopravan položaj dovode sve domaće finansijske institucije.
Ne bi bilo opravdano izuzeti najveće domaće banke i društva za osiguranje koja u ovom trenutku imaju većinski državni, odnosno društveni kapital, iz razloga što oni predstavljaju najznačajnije domaće učesnike na finansijskom tržištu".
Tu i jeste problem, dame i gospodo, jer su te najveće banke i osiguravajuća društva u postupku privatizacije.
Da vas podsetim kako je to izgledalo ranije, to sam do sada više puta ponavljao za ovom govornicom, a ko zna koliko puta ću još to da ponovim – "Nacionalna štedionica" je u trenutku kada je isplaćivala obveznice stare devizne štednje bila u većinskom vlasništvu Republike Srbije, dok nije stekla pravo da isplaćuje i otkupljuje obveznice stare devizne štednje. Čim je to pravo stekla, država je izgubila većinski vlasnički deo u toj banci.
Naravno, zahvaljujući takvoj situaciji i takvoj špekulaciji, vlasnici, u tom trenutku većinskog dela "Nacionalne štedionice", zahvaljujući monopolskom položaju "Nacionalne štedionice" zaradili su ogroman novac. Dakle, zaradili su, da ne pričam kako su se otkupljivale te obveznice stare devizne štednje, koja je njihova prava cena na tržištu kapitala bila, ko je sve to mogao da kupi, i tako dalje.
Zato što je "Nacionalna štedionica" imala spiskove građana koji imaju obveznice stare devizne štednje, jer su se kod njih prijavljivali, davala je te spiskove sa ličnim podacima vlasnika obveznica, odnosno brojevima telefona i adresa, pa se sa njima stupalo u kontakt i nagovarani su da određenom licu ili licima, pravnom ili fizičkom, prodaju te obveznice po nekoj daleko nižoj ceni nego što je nominalna vrednost obveznice bila, i to iz razloga što novac mogu da dobiju odmah, a država im garantuje isplatu od dve pa na više godina.
Zato što je "Nacionalna štedionica" u trenutku prihvatanja tog posla bila u većinskom vlasništvu države, određenom špekulacijom pravi vlasnici su postali Vuk Hamović i Vojin Lazarević, iskoristili su tu bliskost sa Mlađanom Dinkićem i zaradili ogroman novac stare devizne štednje.
Sada se postavlja pitanje, ako se ovaj stav 4. koji je u Predlogu zakona zadrži, znači, kada te banke, zahvaljujući ovakvom zakonu, osnuju društva za upravljanje, dobiće opet od Vlade Republike Srbije unosne poslove, i odjednom te banke postaju privatne. Dok banke ne postanu privatna osiguravajuća društva, ne bi trebalo da organizuju društva za upravljanje.
I ovako i onako, takvi kakvi ste, ako budete imali vremena, prodaćete te banke i ta osiguravajuća društva u bescenje svojim prijateljima i samim tim postati vlasnici ili suvlasnici tih istih banaka i osiguravajućih društava.

Dame i gospodo poslanici, znači, reč je o tome da se, u stavu 7, tačka 3), uz zahtev za izdavanje dozvole za rad podnosi "dokaz o poreklu osnivačkog kapitala."
Sada tih dokaza može biti više, može biti da je neko novac nasledio, legalno zaradio, platio porez, prijavio to, itd, ali se sada pitam zašto smo osnivali Komisiju za sprečavanje pranja novca i da li će taj dokaz o poreklu osnivačkog kapitala možda da bude i sa nekog egzotičnog ostrva, što da ne?
Znači, čovek može da podigne novac, donese potvrdu da je to podigao iz banke, da uplati. Kako ćete da osporite da je taj izveštaj te banke netačan? Vrlo teško. Da li je to dokaz o poreklu kapitala? Na neki određen način i jeste, novac je bio u banci, doduše na Devičanskim, Sejšelskim, Kajmanskim ostrvima, ali svejedno, u banci.
Postavlja se pitanje kada ćete takva lica, koja imaju račune u tim bankama, pitati odakle im taj novac tamo, kako su taj novac uopšte zaradili? Zašto uopšte imamo tu Komisiju za sprečavanje pranja novca? Ona čak ima pravo, dali ste joj ovlašćenja, da traži izveštaj i od stranih banaka, i sa tih egzotičnih ostrva.
Da li je ta komisija uopšte jedan jedini takav izveštaj zatražila, jesu li zatraženi izveštaji za srpske tajkune, da li se neko zapitao odakle predsedniku Narodne kancelarije toliki novac, odakle mu taj osnivački ulog, da nije i on sa nekih egzotičnih ostrva?
Da li se neko zapitao gde je završilo onih 450 miliona evra od pljačke struje Naftne industrije Srbije, kada su Vuk Hamović i Vojin Lazarević ojadili građane Srbije? Ili će, jednostavno, ako neko reši da osnuje društvo za upravljanje, da donese potvrdu iz banke koja je na Sejšelskim, Kajmanskim, Devičanskim ili ko zna kojim drugim ostrvima iz raznih of-šor zona, i vi kažete – novac je potpuno u redu, vidite on je došao iz banke, čovek je tamo novac uplatio, tamo je banka čuvala njegov novac. A odakle taj novac u toj banci to je već neka druga priča. To se desilo pre 10-15 godina i nemamo pravo da to istražujemo.
Zašto smo onda osnivali Komisiju za sprečavanje pranja novca? Ako sada to treba da radi Komisija za hartije ili ovim zakonom, znači izuzimate Komisiju za sprečavanje pranja novca kada je ova oblast u pitanju i isključiva je nadležnost Komisije za hartije od vrednosti.
Znači, imaćemo dva potpuno paralelna državna organa koji će da rade isti posao i postavlja se opet pitanje – a šta ako Komisija za sprečavanje novca kaže da novac nije legalan, jeste sa Sejšelskih ostrva, jeste iz banke, ali ne znamo kako je tamo dospeo. Dok se to ne dokaže, taj novac je za nas samo pran tamo. A Komisija za hartije od vrednosti kaže – ne, ne, sa ovom potvrdom iz banke sve se to rešava.
U tome i jeste problem kada se pišu ovakvi zakoni, kada, valjda u toj želji da što više svojih ljudi stavite u organe uprave, insistirate na tome da napravite takav krug ljudi koji će da vas štiti i kada padnete sa vlasti.
Pomalo preterujete i pravite paralelne organe koji treba da rade isti posao, pa će to najverovatnije da liči kao na obezbeđenje Čedomira Jovanovića – ima svoje lično, ima i državno, pa se jedni s drugim tuku ovde u hodnicima Skupštine Srbije.
Verovatno ćete i sa državnim organima tako, jedni će da teraju jedan posao, drugi – drugi posao, jedni će da nalaze da je nešto nezakonito, za istu stvar drugi organ će reći da je zakonito, pa ko se tu snađe.