Da. Ne samo što ste išli u kampanju da otpisujete porez, nego je sada kandidatu Srpske radikalne stranke, baš danas, u predizbornoj kampanji, upala inspekcija, baš u njegovu radnju.
Čudom nekim, baš njegovu radnju da kontrolišu, a prekjuče su pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova privodili aktiviste i kandidate Srpske radikalne stranke na informativni razgovor, držali ih u policijskoj stanici par sati, niko ne zna zašto.
Dame i gospodo iz G17 plus, tako nešto nije bilo ni za vreme Juge.
Ja sam se ovde naslušao ministra Dinkića i zapitao sam se da li stvarno živim u Srbiji, u ovoj državi, ili negde u nekom raju, finansijskom, poslovnom, u kojem je sve fantastično i gde teče med i mleko.
Nama reče ministar da smo zadovoljni rastom izvoza. Slažem se. Zadovoljan je rastom izvoza, ali taj rast izvoza još uvek nije nadmašio rast uvoza. Znači, naš dug se povećava i procentualno, iz godine u godinu.
Šta se izvozi – multinacionalne kompanije. Ovde je velika priča i velika hvala ministra Dinkića o tome kako smo napravili stabilan dinar i kako smo napravili malu inflaciju. Što ne kaže koji su razlozi za stabilan dinar i malu inflaciju?
Sigurno nije razlog njegova monetarna politika. Na određen način, to može da se pripiše kao uspeh Vlade Republike Srbije, a to je pad kupovne moći građana. Jednostavno, naša domaća privredna ekonomija se zasniva na uvozu. Nemamo više šta da plasiramo na domaće tržište, u smislu da to nema više ko da kupi. Onda dolazi do pada stranih valuta. Cene, naravno, ne padaju.
Kome to odgovara? Najviše uvozničkom lobiju. Sada će imati manja davanja prilikom uvoza robe itd, a razlog pada kupovne moći jeste taj što, maltene, u državi više ništa ne radi. Radi, nešto malo u naftnoj industriji, nešto malo u elektroprivredi, i to je sve.
Naša država živi bukvalno na devizama koje donose naši radnici koji su zaposleni u inostranstvu, a ne zbog neke uspešne monetarne politike itd, i, eventualno, od nekih menjačkih poslova koje obavlja Narodna banka.
Toliko je bilo hvale o suficitu u budžetu Republike Srbije, a ne kažete odakle taj suficit. Odakle se to odjednom, na istu količinu proizvedene i prodate robe, pojavljuje višak poreskih prihoda? Višak poreskih prihoda se pojavljuje zato što ste, uvođenjem poreza na dodatu vrednost, uveli porez i na meso, i na mleko, i na hleb, i na brašno, i na dečije pelene. Na sve živo ste uveli poreze.
Gde se plasira taj višak novca? Višak novca se ne plasira u privredu, jer, navodno, ako se plasira u privredu, ne daj bože, doći će do inflacije. Višak novca se plasira kao garancije i kontragarancije za dalje zaduživanje države i nema potrebe da se time hvalite. S jedne strane, pričate kako uspevate da smanjite stari dug, a, s druge strane, višestruko pravite nove i veće dugove. Pa, je li to uspeh?
Bilo koja vlada da dođe, nije njoj problem da zaduži državu, da se prikaže kao uspešna, naravno. Izgleda mi da će pojedini članovi Vlade, a i neki bliski toj vladi, zaraditi dosta novca na tom zaduživanju. Kad zarade, kad se obezbede, evo, sada, građanima država, pa neka odlučuje nova vlast šta će da radi sa našim starim dugovima.
Da se vratimo na taj famozni Nacionalni investicioni plan. Već sam rekao u jednoj diskusiji da građani Srbije ne moraju da znaju kako funkcioniše država i kako se troše budžetska sredstva. Ali, evo, zarad njih, budžetski korisnici dostavljaju planove i programe ili nadležnim ministarstvima ili Vladi Republike Srbije. Da li su to direktni ili indirektni budžetski korisnici, apsolutno nema nikakve veze. Na osnovu tih planova i programa predlaže se budžet Republike Srbije, odnosno oni planovi i programi za koje se u budžetu obezbede sredstva. To je do sada tako funkcionisalo. Država je na taj način funkcionisala. To se nije zvalo nacionalnim investicionim planom.
Zamislite, u Nacionalnom investicionom planu piše: «remont pet borbenih aviona MIG-29». To je dalje održavanje, investiciono ili tekuće, ali je održavanje. Jedan transportni avion i dva ili tri helikoptera, eto, to je vama investicioni plan. Ili, za lokalne puteve, i toga ima. Znači da se u pojedinim opštinama u Nacionalni investicioni plan stavljaju lokalni putevi. Pa, svaka lokalna samouprava, manje ili više, ima problema s održavanjem lokalnih puteva i obraća se državi za pomoć u vezi s izgradnjom i rekonstrukcijom tih lokalnih puteva. I do sada je to tako funkcionisalo, ali se nije zvalo Nacionalni investicioni plan.
Sada ste svojim velikim koalicionim partnerima, recimo u toj istoj opštini Žabari, priznali u rebalansu budžeta, prvo, navodno, da je utrošeno 12 tona asfaltne mase za krpljenje ulice, Karađorđeve, za krpljenje rupa na asfaltu, a ulica nikada nije ni bila asfaltirana.
Hajde bar da ste napisali asfaltiranje, pa nije prošlo. Niste stigli da uradite to u rebalansu, nego ste utrošili sredstva na ulicu koja nije asfaltirana.
Tako to izgleda kada se uhvati predizborna kampanja Velje Ilića, Mlađana Dinkića i ostalih. Izmišlja se nekakav nacionalni investicioni plan ili program, a jedini cilj jeste promovisanje političkih partija koje su na vlasti. Navodno, od 2006. godine se prave planovi koji će se realizovati do 2011. godine.
Znate šta, mislim da je srpski narod jednom, 1945. godine, tu „Prvu petoljetku“ prihvatio kao laž i nemojte sada dva puta jednu istu stvar da prodajete građanima Srbije.
Možda ovi mlađi ne znaju za to, ali, hvala Bogu, ima još dosta građana koji se sećaju kakva je bila ta „Prva petoljetka“. Pogotovo je bila dobra na Golom otoku, gde su te iste građane Srbije vaši prethodnici stavljali samo ako se pobune. A ovo što se dešava u opštini Žabari svedoči o tome kakve ste demokrate i da ništa niste bolji od jednopartijskog sistema Josipa Broza.

Dame i gospodo poslanici, ovo je u stvari početak nečega, odnosno kraj nečega što je počelo da se dešava i uz saglasnost i aminovanje ove vladajuće većine.
Od stvaranja državne zajednice formiralo se čitavo ovo vreme u javnosti i među građanima Srbije da i građani Srbije imaju pravo na nezavisnu državu. Oni koji su tu politiku najviše propagirali bili su Mlađan Dinkić, zajedno sa prvo ekspertskom grupom, zatim sa strankom, a kasnije sa preduzećem zvanim G17. Kasnije, između ostalih, i predsednik Republike Boris Tadić, na čelu žutog preduzeća.
Toliko su među građanima Srbije širili netrpeljivost prema Crnoj Gori da su i građani Srbije poželeli da budu nezavisni. To je znači politika koju je sprovodila ova vlada. Vidim da neki iz vladajuće većine ovome aplaudiraju, to su verovatno njihova programska opredeljenja, samo neka izađu pa neka to kažu građanima Srbije ili u izbornim kampanjama, a ne da obećavaju laži.
Rezultat toga je bio onaj referendum u Crnoj Gori, koji su opet zdušno pomagali, njegovom uspehu, i Mlađan Dinkić, i Boris Tadić, i G17 i DS. Naravno da su u svemu tome učestvovali u dogovoru sa Milom Đukanovićem.
Šta se dalje dešava na političkoj sceni u tom nedavnom periodu. Dolazi do mešanja i EU, i da je tako možemo da vidimo samo na osnovu zakona koji smo donosili u proteklih nekoliko meseci, pogotovo kada su bili zakoni o davanju kontragarancija.
Pogodite kome smo davali kontragarancije? Kontragarancije smo davali državnoj zajednici, a na zahtev Evropske banke za razvoj, čitaj dalje EU i raznih finansijskih institucija, opet sa teritorije zemalja EU.
Znači, pomoć koju je neko dobijao od EU dobijala je isključivo Crna Gora da bi stekla svoju nezavisnost i povećala svoj politički uticaj u ovom delu Evrope. Kada sam slušao predstavnika Vlade, ministra Dinkića, začudio sam se koliko čovek može; licemerno je bilo što je sada izašao za ovu govornicu ministar finansija i kaže da mi tražimo od Vlade Republike Srbije da se ona ne pridržava važećih zakonskih propisa.
Taj isti ministar, tada guverner, bez ikakve odluke i protiv Ustava tadašnje SRJ priznao je otcepljenje bivših republika SFRJ kao sukcesiju. Taj isti ministar kršio je Ustav SRJ, bez ičijeg ovlašćenja ušao je u pregovore oko podele imovine SFRJ, napravio nekakav ključ, pričao kako smo došli konačno do naših zlatnih rezervi, do naših deviznih rezervi koje su zarobljene u inostranstvu, a još uvek ni jednom jedinom rečenicom nije rekao koliko je to i koja je bila cena odricanja pravnog kontinuiteta one države.
A ono šta je kao posledica nastalo - nastale su tužbe, i Hrvatske, i Bosne i Hercegovine, zato što smo se odrekli kontinuiteta SFRJ. Sada nam mašu tužbama i velikim odštetnim zahtevima za možda 20, 30 ili 40 miliona dolara u zlatu koje smo navodno dobili, a sve je to urađeno kršenjem Ustava.
Dalje, kada su ti automobili u pitanju, priča se o građanima da su oni nešto radili da bi izbegli plaćanje obaveza prema državi Srbiji. Oni koji su imali novca kupovali su automobile sa tzv. ekološkim motorima, plaćali su te dažbine, a ona sirotinja, koje je najviše u Srbije, kupovala je ono što je mogla sa svojim novcem i to su ti građani Srbije koji sada trpe posledice politike i Mila Đukanovića, i Borisa Tadića, i Mlađana Dinkića.
Ovaj sporazum je napravio čovek od iskustva, stečajni upravnik jedne bivše države, pa ponovo se nalazi u toj ulozi, znači sada deli ponovo imovinu jedne države, bivše državne zajednice Srbije i Crne Gore. Međutim, osim ovog finansijskog dela, razgraničenje u finansijskim međunarodnim organizacijama, postavio bih pitanje ministru, a šta je sa carinskim stopama na uvoz poljoprivrednih proizvoda? Koliko je nama poznato, te carinske stope ostale su izuzetno niske, a zbog Crne Gore. Niske carinske stope na uvoz poljoprivrednih proizvoda direktno ugrožavaju domaću poljoprivrednu proizvodnju.
Nema tu nekog boljitka za građane Srbije ako uništavate domaću poljoprivrednu proizvodnju.
Zamolio bih kolegu koji nikada nije video njivu da ne dobacuje, bar dok sam za ovom govornicom, neka izađe pa neka kaže sam, je l' tako Homan?
Znači, šta je sa tim propisima i šta je sa onom pričom kada Srbija stekne, odnosno kada Crna Gora stekne nezavisnost, uradićemo ovo, uradićemo ono, a prva stvar koju je trebalo da uradite jeste da postavite pitanje kako da zaštitite građane Crne Gore srpske nacionalnosti. Da li je neko postavio to pitanje? Je l' to i vama smešno, a tvrdite da vam je Srbija na prvom mestu.
Ono prvo što ste uradili jeste bilo kako da od nastale situacije napunite budžet, kako da se napuni budžet, a to ćemo naplaćivanjem takse na upis u knjigu državljana Republike Srbije. To je prvi posao koji je ova vlada preuzela od kada se Crna Gora na jedan način otcepila.
Samim tim i sve ovo što piše ovde su priče za malu decu, da nešto Srbija ovim dobija. Ništa neće dobiti kao ni do sada i sve ovo što jeste razlog da jedan ovakav sporazum nije dobar, slažem se da sve strane, kada nešto nije u redu, treba da dogovaraju sporazumno, ali čak i kada se pravi najobičniji kupoprodajni ugovor, šablonski, odredi se koji je sud nadležan u slučaju spora.
Samim tim što nema nadležnog suda ni nadležne institucije, i jedna i druga strana lagaće svoje građane, a u ovom slučaju Mlađan Dinkić će lagati svoje građane, građane Srbije, a u korist ne građana Crne Gore, nego Mila Đukanovića, da bi ga takvog kakav jeste što duže održao na vlasti.
I dalje će Crna Gora moći bez ikakvih problema da uvozi poljoprivredne proizvode iz okoline i da ih plasira na srpsko tržište, jer nema carinske politike koja će da zaštiti domaćeg poljoprivrednog proizvođača.
Zato, pre ovog zakona, pre ratifikacije ovog ugovora, morali ste da se posvetite daleko ozbiljnijim stvarima nego što je ovo. Ovo je moglo i da sačeka.

Dame i gospodo poslanici, sada na dnevnom redu imamo odluku o organizaciji i radu Narodne skupštine Republike Srbije. Obično je to samo jedan podzakonski akt koji reguliše određene obaveze zaposlenih, stručnih lica itd, vezano za funkcionisanje Narodne skupštine i obavljanje dužnosti narodnih poslanik.
Međutim, jedan ovakav predlog odluke ima sada drugu dimenziju, a to je da se, u najmanju ruku, može reći da je ovakva odluka napisana naručeno.
Jedino što nedostaje u ovoj odluci jesu imena ljudi koji će da se rasporede na određene funkcije u Narodnoj skupštini. Primarno, izgleda mi da jeste funkcionersko mesto.
Znači, ne interesuju predlagače, autore ovog predloga odluke radnici zaposleni u sada već bivšoj skupštini državne zajednice, nego ih interesuju funkcionerska mesta koja ne bi da izgube raspadanjem državne zajednice, i ako je moguće, da ta funkcionerska mesta prenesu, kao da je to nešto njihovo, kao da su to nasledili od roditelja, prenesu u Skupštinu Republike Srbije.
To se vidi u članu 8. samog Predloga odluke, gde se kaže u stavu 1: "Sekretar Narodne skupštine ima dva zamenika, koje imenuje Narodna skupština na predlog Administrativnog odbora Narodne skupštine i koji za svoj rad odgovaraju Narodnoj skupštini". Sada se postavlja pitanje – šta ćemo mi sa našim Poslovnikom o radu Narodne skupštine? U Poslovniku, član 34. stav 2, kaže se da sekretar u Narodnoj skupštini ima jednog zamenika koji mu pomaže u vršenju njegove dužnosti.
Svaki poslanik koji bude glasao za ovu odluku krši sopstveni Poslovnik. Da stvar bude još gora, krši Poslovnik koji ste vi doneli, za koji ste vi glasali. Ta ista većina će sada da prekrši Poslovnik. Pričamo o novom ustavu. To što je Ustav za državu, za funkcionisanje Narodne skupštine je Poslovnik.
Prva stvar koja je bila kada ste došli na vlast, jeste da kršite Ustav. Neustavno je zatraženo mesto SRJ kao novog člana UN, neustavan je Beogradski sporazum, neustavna je državna zajednica. Znači, što god donesete i toga ste dužni da se pridržavate, kršite.
Sada su tolike polemike oko novog ustava Republike Srbije. Interesuje me da li će prva stvar čim ga budemo izglasali, ukoliko budete tada na vlasti, da prekršite Ustav Republike Srbije.
Još nešto, kada se ovako nešto predloži, pogotovo kada se skrene pažnja na sam način funkcionisanja i samu ovakvu odluku i tvrdoglavo se zadržava, zašto onda niste napisali da sekretar Narodne skupštine ima dva zamenika, pa ste još i mogli da upišete njihova imena. Opet pravnici kažu - nije to kršenje Poslovnika o radu Narodne skupštine, jer je Poslovnik isto odluka, kao i ova, pa nema veze, ona koja je poslednja, ona se tumači.
Znam, ali zašto niste napisali u prelaznim i završnim odredbama ove odluke - prestaje da važi Odluka o Poslovniku Narodne skupštine, član 34. stav 2? Što bar niste uzeli i prvo promenili Poslovnik, pa doneli jednu ovakvu odluku?
Zašto se sve, pa i ovakva odluka, donosi? To da su u pitanju funkcionerska mesta i da vas samo ona interesuju, a ne većina zaposlenih, vidi se već i u članu 13. U članu 13. se kaže: "U službi Narodne skupštine organizuju se sledeće organizacione jedinice: Kabinet predsednika Narodne skupštine (da kažemo da je prihvatljivo, predsednik Skupštine, nećemo da omalovažavamo ni narodne poslanike, ni Narodnu skupštinu); Sekretarijat Narodne skupštine (hajde da kažemo da i to može da pripada sekretaru Narodne skupštine); Sektor za poslove poslaničkih grupa (hajde da vidimo da li će nešto te stručne i tehničke službe narodnim poslanicima da omoguće lakši rad kada to bude počelo da funkcioniše).“
"Sektor za poslove radnih tela", to već imamo, ništa novo. "Sektor za međunarodne odnose", evo sada to kažete može da vam bude razlog za proširenje nadležnosti ove skupštine, jer je jedno od obrazloženja za dva zamenika sekretara bilo - povećava se obim posla.
Šta će nam onda sektor za međunarodne odnose? Jedino povećanje obima posla jeste zato što se preuzimaju nadležnosti Ministarstva odbrane i Ministarstva spoljnih poslova. Šta će vam sada sektori, ako već imate dva zamenika sekretara? Pa neka obavljaju jedan od njih nešto.
Dalje, "Sektor za pripremu i obradu sednica Narodne skupštine". To su verovatno službe koje šalju pošte, ekspedicije itd. E, sada pazite, sedma, osma i deveta tačka, "Sektor za organizacione i administrativne poslove", pa onda ide "Sektor za finansijsko-materijalne poslove", onda ide "Sektor za investiciono, tehničko i tekuće održavanje". Zar sve to nije mogao da bude jedan sektor?
Šta je ovde problem? Pazite, znači obim posla je obim posla, to što mora da se uradi zahteva toliko i toliko radnika, ali ne zahteva toliko i toliko šefova. Vama su šefovi problem, ne možete vaše da nagradite drugačije nego im izmišljate šefovska mesta.
Dalje, postavlja se pitanje koji su to radnici preuzeti. Evo, na Administrativnom odboru dobio sam odgovor da niko od zaposlenih iz bivše skupštine državne zajednice nije prešao na stalni rad u Skupštinu Srbije, a viđam ovde neka nova lica, neke nove radnike, neke nove ovde koji se šetaju po hodnicima i sede po kancelarijama.
Šta to treba da znači, vodi se još uvek tamo, ali je ovde već avanzovao mesto, tu gde sedi dobiće rešenje čim se ovo izglasa. Šta ćemo sa onima koji nisu to dobili, njih ćete na ulicu? Po kom ključu se to radilo, ko je imao pravo da donosi takve odluke?
Imate ovde komisije za zasnivanje radnog odnosa, da li je to već odlučeno pre formiranja te komisije, da li je to odlučeno pre donošenja ove odluke? Jeste, već ste svoje određene zbrinuli, e, sada to treba kroz jednu ovakvu odluku da se provuče, ništa više, oni su već fizički ovde.
Kao narodni poslanik teško da mogu da uđem u ovu zgradu, ali zaposleni koji su radili u onoj zgradi bez ikakvih problema ulaze ovde, pazite sada tu protivrečnost.
Po kom osnovu su oni došli, po kojoj liniji, da li su to samo stranačke kolege ili ima rodbinskih, prijateljskih veza, kumovskih?
Ne žale se oni radnici tamo novinarima i o tome pišu novine iz čista mira, uplašeni su za svoju sudbinu. Ako ste već rešili da preuzimate jednog, onda preuzmite sve, a ne po nekom drugom ključu.
Šta, sada ste na vlasti, pa mislite možete da radite šta god hoćete.
Sutra dođe neko drugi na vlast, sve te vaše pootpušta, a one koji su ostali bez posla vrati, pa ćemo tako da se igramo, malo rade malo ne rade.
Ljudi, kada neko reši da donese jednu takvu odluku, shvatite, reč je o ljudskim sudbinama, nisu male stvari. Mi smo narodni poslanici, svesni smo bili svih rizika kada ulazimo u posao narodnog poslanika, a to je da sutra možemo da ostanemo bez mandata, ali ne možete tehnička lica da osudite na tako nešto. To nije bio njihov izbor.
I šta koga od funkcionera i ove skupštine, a i one bivše, interesuje stranačka pripadnost da bi neko zadržao posao. Hoćete li da naterate ljude kao u najgora vremena - možeš da dobiješ posao ako si član te i te stranke. To se i sada dešava, možeš da budeš direktor doma zdravlja ako si član G17 plus. Pa, u redu, hajde direktor, ali šta je sa zaposlenima?
Znači, oni nemaju nikakva prava ako nisu članovi stranaka koje su sada u ovoj koaliciji? Za čitavu ovu odluku koju ste napisali trebalo je da stavite prvo imena ljudi koji će biti šefovi sektora itd, mogli ste i za ovog drugog zamenika sekretara isto tako da stavite ime, pošto verujem da je i to radno mesto naručeno.

Dame i gospodo poslanici, kao što ste čuli reč je o davanju zajma i to baš, gle čuda, Hidroelektrani Bajina Bašta.
Sve one koje služi pamćenje, ta hidroelektrana je u onoj čuvenoj aferi oko uvoza struje morala da pusti sva polja, da isprazni akumulaciju, zato što su dva lopova htela da zarade novac.
Znači, tada smo bili prinuđeni da uvozimo struju koja je bila namenjena Bosni i Hercegovini, koja je odbila da tu struju primi, koja je bila ugovorena i onda se našlo rešenje da gospoda Vuk Hamović i Vojin Lazarević ne bi štetili, odnosno ne bi pretrpeli određene troškove i gubitke, to prevale na EPS.
Uvezena je struja koja nama uopšte nije bila potrebna, koju u tom trenutku potrošači nisu mogli, imajući u vidu i domaće kapacitete, da potroše.
Previše je skupo bilo zaustavljati termoelektrane zbog toga i došlo se do rešenja da se otvore prelivna polja na Hidroelektrani Bajina Bašta.
Doduše, Đerdap niste smeli da dirate tada, jer to je ipak međunarodna hidroelektrana, morali biste možda posle da plaćate penale rumunskoj strani, pa se došlo do ovakvog rešenja.
Sada zadužujete građane Republike Srbije i elektroprivredu za rehabilitaciju sistema Hidroelektrane Bajina Bašta. Čak je ovde bilo i poslanika koji su izlazili za ovu govornicu, pričali kako treba da svoje elektroenergetske sisteme modernizujemo, da ih bolje opremimo, davaće više električne energije, biće pouzdaniji u radu itd.
Sada se postavlja pitanje, kada se čita Predlog zakona o davanju garancije Republike Srbije za rehabilitaciju Hidroelektrane Bajina Bašta, da li je baš sve to tako.
Sada se kaže u članu 1. – "Republika Srbija preuzima obavezu da kao garant izmiri obaveze JP "Elektroprivreda Srbije" po zaduženju nemačke finansijske organizacije KFW, u iznosu do 30 miliona evra".
Evo još jedne sličnosti, ovaj Tadićev prijatelj ukrade ni manje, ni više nego 27, pa možda nismo ni morali da zadužujemo građane Srbije nego Borisove prijatelje da zatvaramo i od njih naplaćujemo odštetu. Po vama je bolje da to plate građani Srbije nego prijatelji lopovskog bloka okupljeni oko Borisa Tadića.
Član 2. – garanciju iz člana 1. ovog zakona Republika Srbija daje nemačkoj finansijskoj organizaciji na ime obaveze iz Ugovora o zajmu između KFW i Elektroprivrede Srbije Beograd, rehabilitacija Hidroelektrane Bajina Bašta, zaključenog 9. septembra 2005. godine u Beogradu.
U članu 3. kaže se: "Otplatu zajma vrši JP "Elektroprivreda Srbije" na račun KFW-a, u evrima. Sredstva za otplatu zajma obezbediće Zajmoprimac, iz sopstvenih prihoda.
Zajmoprimac je dužan da sredstva za otplatu zajma obezbeđuje prema planu otplate za svaku povučenu tranšu, u iznosu koji uključuje glavnicu, proviziju na nepovučeni deo zajma, troškove garantovanja i prateće troškove".
Znači, jedna klasična garancija, kontragarancija, ništa naročito. Sredstva su opredeljena za nekakvu rehabilitaciju, doduše postavlja se pitanje šta je to rehabilitacija.
Da je rekonstrukcija, modernizacija, to je već nešto drugo, znamo o čemu se radi. Rehabilitacija, da li je tamo bilo nekih lomova ili ćete da rehabilitujete neke kadrove, recimo u slučaju Kljajević itd, da platite nekog advokata, nekog stručnjaka iz oblasti rehabilitacije itd.
Već član 4. odstupa od jedne klasične garancije i dovodi u pitanje za šta su ova sredstva opredeljena, pa se kaže u članu 4. – "Zajmoprimac je dužan da za svrhu raspodele povoljnih kamatnih uslova zajma vrši uplate godišnjih iznosa, u dinarskoj protivvrednosti, na preostali iznos zajma, u skladu sa Ugovorom iz člana 2. ovog zakona". Pročitali smo član 2, ništa naročito.
Znači, zajmoprimac uplaćuje sredstva na osnovu nekog ugovora onome od koga je dobio sredstva. U sledećem stavu kaže se: "Zajmoprimac je dužan da vrši uplate sredstava iz stava 1. ovog člana u budžetski fond za finansiranje primarnih ekoloških mera u sektoru energetike, kojim će upravljati ministarstvo nadležno za poslove rudarstva i energetike".
Sada neka neko objasni kome se daje ovaj novac, neka mi neko objasni da li je to stvarno novac namenjen za Hidroelektranu Bajina Bašta, da li je stvarno namenjen Elektroprivredi Srbije za nekakvu rehabilitaciju ili da možda obezbedite 30 miliona evra za Trizona, da se čovek razduži na neki način itd.
Dalje: "Sredstva budžetskog fonda iz stava 2. ovog člana koristiće se za finansiranje primarnih ekoloških mera u sektoru energetike, uključujući i mere energetske efikasnosti, koje će se bliže definisati sporazumom zaključenim između Garanta", znači Republike Srbije, "preko ministarstva nadležnog za poslove rudarstva i energetike i Zajmoprimca".
Znači, nama sledi neki aneks ugovora, neki sporazum. Šta ste onda to zaključivali 9. septembra 2005. godine i zašto za posao koji nije završen tražite da vam Skupština Srbije da unapred garanciju na neviđeno. Dalje, koje su to primarne ekološke mere u sektoru energetike? Da li ćete možda da poribljujete veštačko jezero? Šta ćete da radite sa tim novcem?
Razumeo bih da je u pitanju neka termoelektrana, ili ne daj bože, nuklearna termoelektrana, ali ne mogu da razumem kada je u pitanju najobičnija hidroelektrana. Dođe tu doduše do nekih manjih poremećaja, klimatskih itd, ali nema štetnih emisija, gasova, čestica. Koje to ekološke mere planirate da sprovodite na Hidroelektrani Bajina Bašta?
Dalje, postavlja se pitanje, zašto jednostavno taj fond Ministarstva energetike nije zaključio sam ugovor sa tom Nemačkom finansijskom organizacijom i od nas tražio davanje te garancije.
Posebno je zanimljivo objašnjenje Vlade Republike Srbije zašto ne prihvata ovaj amandman, pa se kaže: "Odredbama člana 4. Predloga zakona predviđa se obaveza JP "Elektroprivreda Srbije", kao Zajmoprimca, u vezi sa učešćem u posebnom fondu u skladu sa članom 11. Ugovora o zajmu".
Mislim da ste onda, gospodo iz Vlade Republike Srbije, Narodnoj skupštini morali da date taj ugovor.
Izgleda da ovde nije cilj rehabilitacija, kako vi to kažete ili modernizacija sistema Hidroelektrane Bajina Bašta, nego će novac da bude trošen na ko zna kakve ekološke mere, verovatno će neka kuća, kao što je to bio Trizon, da radi određene procene, uticaj na životnu sredinu, projekte, analize i za to da naplati od građana Srbije 30 miliona evra, ni manje, ni više.
Dalje, ovde se JP "Elektroprivreda Srbije", zašto je na taj način osmišljeno, ovde je u pitanju samo najobičnija finansijska konstrukcija kako da se zaobiđe zajmodavac, a to je da je EPS kreditno sposobna, ovaj vaš fond nije, pa ste pod nekakvim izgovorom da su povoljnije kamatne stope i uslovi, novac prebacili u fond daleko od očiju Skupštine Srbije i od narodnih poslanika, pa i od JP "EPS".
Sada pozivam narodne poslanike da glasaju za ovaj amandman koji je podneo Zlatan Jovanović, pogotovo iz razloga da se sredstva koja su potrebna za revitalizaciju našeg energetskog sistema naplate od Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića i žutog preduzeća koje je ta sredstva iz ovakvih mutnih radnji steklo.

Dame i gospodo poslanici, u najmanju ruku je čudno samo obrazloženje Vlade zašto ne prihvata ovaj amandman, kaže se da se u članu 4. stavu 1. podrazumeva da su sredstva naplaćena. Znate, kada se pišu zakoni ne podrazumeva se ništa, nego se napiše i to stoji napisano u zakonu, jer pitanje je kada će i kako će i koje ministarstvo, odnosno državni organ da tumači zakon.

Mišljenja ministarstava nisu obavezujuća. Čak smo imali situaciju da sasvim drugačije tumačenje ima Republička poreska uprava i Ministarstvo finansija po jednoj istoj stvari.

Dakle, Ministarstvo finansija tumači, odnosno daje mišljenje da je nešto oslobođeno poreza na promet robe i usluga, a Poreska uprava i pored tog mišljenja sačinjava rešenje po kome postupa u upravnom postupku i sprovodi ga do kraja. Znači, to što je neko mišljenja ili da se podrazumeva, mora da bude napisano u zakonu.

Ono što SRS najviše zamera jeste što je zakon o deviznom poslovanju isključivo pisan i ovako koncipiran da jednostavno na određen način demotiviše izvoz. Ta sredstva koja se prikupe izvozom najčešće će da koriste, preko poslovnih banaka, prodaje tih sredstava za dinare, uvoznici. Na ovakav način otežava se i sprečava slobodnija razmena robe i usluga u spoljnotrgovinskom poslovanju, kada su u pitanju sami izvoznici.

Vidite već prvo ograničenje u članu 6, gde se kaže: "Rezident - pravno lice može realizovan posao izvoza robe i usluga izuzetno naplatiti realizovanim uvozom robe i usluga samo pod uslovima i na način koji propiše Vlada."

Šta ako Vlada ne propiše taj način ili šta ako taj način nije napisan, to uputstvo, taj podzakonski akt, kako ćete vi to već da nazovete, jednostavno samog izvoznika ne stavlja u ravnopravan položaj. Znači, da bi neko uvezao robu dovoljno je da nabavi profakturu iz inostranstva, da to preda poslovnoj banci, ona će da otkupi devize i da plati tu robu.

Kada je u pitanju izvoznik, za njega je procedura posebna i on je samim tim već u nepovoljnijem položaju nego čist uvoznik koji uvozi robu i usluge na teritoriju Republike.

Valjda treba da pomognemo da oni koji izvoze robu budu motivisani da to još više rade, pa neka i kasnije za tu izvezenu robu uvezu neku drugu robu iz inostranstva, nego da firme koje se bave čistim uvozom na njihovom radu zarađuju.

U tome jeste problem kada su ovakvi zakoni pisani, kao da se pošlo od toga da uvoz u Srbiju treba da bude potpuno slobodan, a kada je u pitanju izvoz i naplata sredstava ostvarena po osnovu izvoza robe, tu treba postaviti određena ograničenja da bi gospoda uvoznici i dalje dolazili do deviza i na taj način zarađivali ekstraprofit.

To jeste problem jednog ovakvog zakona, i ovaj obavezujući deo, znači – rezident sredstva plaćanja po osnovu izvoza robe ili usluga unosi u zemlju u roku do 180 dana; a šta ako nije naplatio tu robu, tu uslugu, a vi kažete ovde da se podrazumeva.

Ne može ništa da se podrazumeva, mora da bude napisano u zakonu. Sam prilaz ovakvog zakona na ovaj način samo daje sve više prava za uvoz tom uvozničkom lobiju, odnosno da obavlja svoju delatnost na štetu privrede Srbije.

Prekomernim uvozom, to treba da znate, mi uništavamo domaću privredu. Od kada ste vi na vlasti, gospodo, spoljnotrgovinski deficit nikada nije bio veći, a ovaj zakon će samo još više da ga poveća.

Dame i gospodo narodni poslanici, vidite kako to izgleda kada pišete zakone, u članu 23. već prva nedoslednost u svim ovim rigoroznim članovima koji definišu rokove i način na koji novac koji se dobija po osnovu izvoza robe treba da se vrati u državu.

Narodni poslanik Miljko Četrović koji je podneo amandman u ime SRS traži da se član 23. briše, a u članu 23. se kaže: "Rezidenti - pravna lica mogu nerezidentima odobravati finansijske kredite iz dobiti koju rezidenti ostvare poslovanjem u inostranstvu i to pod uslovom da je nerezident - dužnik po kreditnom poslu u većinskom vlasništvu rezidenta."

U prevodu bi to značilo da ukoliko neko pravno lice sa teritorije Republike ima u svom većinskom vlasništvu i pravno lice van teritorije prihod koji je ostvaren prilikom izvoza robe može da ostane na teritoriji one zemlje gde se roba izvozi.

Znači, devizna sredstva koja se dobijaju prilikom izvoza, a treba da težimo da sve što se proizvede, odnosno ono što se izvozi, da bude na teritoriji Republike, da se taj novac vrati proizvođaču, da se napravi novostvorena vrednost, da se uposle kapaciteti privrede i tako dalje, da se taj posao nastavi, ali mi dolazimo u jednu drugu situaciju da ta sredstva ostanu van zemlje.

Ovaj zakon, ovakav kakav jeste, pisan je i u interesu banaka. To ćemo videti kasnije, dakle, u nekim drugim članovima ovog zakona gde se određuje kako se prodaju devizna sredstva ostvarena po osnovu izvoza, kako se prodaju devizna sredstva uopšte, da li je moguće njima trgovati na slobodnom tržištu ili određena banka može da ima monopol na tom tržištu.

Koliko je ta moć banaka koje su trenutno ovde visoka možemo da vidimo iz trenutne situacije na deviznom tržištu. Znači, neposredno pre 1. jula dolazi do pada evra i neko će da kaže – znate, na tržištu trenutno ima mnogo deviza, pa zato dolazi do tog pada evra. Ja se ne bih složio sa tim, to je veštački izazvano, jer u sledećih 40 ili 50 dana na teritoriju Republike treba da dođe oko milion građana koji žive u dijaspori, odnosno na privremenom radu su u inostranstvu.

Oni dolaze sada da bi doneli određena sredstva članovima porodice, da bi možda nešto i kupili ovde, da bi nešto napravili, znači računajte po glavi 1.000 evra, u sledećih 40 - 50 dana otkupiće se po nešto nižem kursu, ne beznačajno nižem već 5 - 7%, negde oko milijardu evra, što znači da će poslovne banke samo na osnovu razlike u kursu, da ne spominjemo provizije koje naplaćuju, da ostvare prihode od 70 do 80 miliona evra.

Onda se pojavljuje guverner koji kaže – nema problema, sprečićemo mi to, izbacićemo iz deviznih rezervi određenu količinu deviza na tržište, odnosno dinara i tako peglati kurs. Zanimljiva je ta briga koja je isključivo u interesu banaka, jer će sva ta sredstva koja budu plasirana opet završiti u bankama.

Po završetku sezone godišnjih odmora očekuje se skok evra, sigurno će biti veći nego što je bio pre pada, znači opet 5 - 7% ili celih 10%, jer očekujete do kraja godine da evro bude u iznosu u dinarima sa tri broja, znači, opet će i na toj razlici banke da zarade između 70 i 80 miliona evra bez provizije.

Kada se sve to pogleda, ovakav zakon, kako je napisan, koncipiran, isključivo služi poslovnim bankama koje su se odjednom našle ovde na teritoriji Republike.

Naše domaće banke ukidane su baš kada se prelazilo sa zapadnoevropskih valuta na evro, a najveća zasluga je tadašnjeg guvernera Narodne banke Mlađana Dinkića. Sada te banke, koje su zaradile ogromna sredstva samo na promeni deviza, koje su došle do poslovnog prostora domaćih banaka koji je bio ekskluzivan, i dalje nastavljaju da vedre i oblače i da kontrolišu monetarna tržišta na teritoriji Republike.

Zanimljivo je i to kako se naša Narodna banka odnosi kada su u pitanju krediti prema građanima ili tzv. potrošački krediti. Odnosi se tako što neprestano pokušava da smiri tu kreditnu potražnju povećanjem iznosa depozita koji banke daju prilikom odobravanja kredita Narodnoj banci Republike Srbije.

Sasvim slučajno razgovarao sam sa predstavnicima nekih banaka koje su otkupljene od strane stranaca i kada sam pitao zašto ne plasiraju malo više kredita u privredu, zašto ti krediti nisu povoljniji, kažu – nama je svejedno hoćemo li privredi ili građanima, jer kamatne stope su iste, a nama je cilj da plasiramo građanima, jer mnogo lakše dolazimo do plasmana samog kredita.

Naša centralna banka nije ništa uradila da razdvoji kredit koji ide u privredu, koji je investicionog karaktera, od kredita koji ide građanima. Mislim da je to veliki problem Narodne banke, jer samim tim naša privreda ne može da prati tu kreditnu politiku koja se vodi među građanima. Posledica je da odjednom na tržištu imate više novca, nego robe koja može da odgovara toj količini novca.

Kada biste kroz monetarnu politiku, odnosno, iznos depozita koji se daje za kredite smanjili kada idu u privredu i kada bi ti krediti bili povoljniji, kada bi čak i sa tom valutnom klauzulom bili približni kreditima koje te iste strane banke na svojim teritorijima plasiraju, sigurno ne biste imali problema sa kreditima koje podižu građani, jer bi privreda došla do povoljnijih kredita, a samim tim količina robe koja bi bila ponuđena bila bi veća i smanjila bi se potreba za kreditiranjem građana od banaka, jer bi mogli kroz neku novostvorenu vrednost, kroz proširenje kapaciteta, kroz povećanja obima poslovanja da prime veće plate, samim tim da potreba za kreditima bude manja.

Izgleda da Narodna banka ima interes samo u jednom pravcu: kako da očuva banke koje su na tržištu i istovremeno kako da očuva dinar. O standardu građana ne brine, o privredi takođe i to su problemi koji postoje od kada ste na vlasti.

Slažem se da su neki rokovi kratki u starom zakonu od 90 dana, ali bih hteo da ipak neko ko se ikada bavio spoljnotrgovinskim poslovanjem, uvozom, izvozom, nabavkom robe, repromaterijala za uvoz, sezonske robe, investicijama kod samog dobavljača za sirovinu, pod kojim uslovima će tu sirovinu da dobije ako je plati godinu dana unapred, sigurno su mnogo povoljniji, pogotovu ako ima slobodna sredstva...

Znači, mi na ovaj način dobijamo da ako ima slobodna sredstva ne može da ih plasira, ne može da ulaže, a naše tržište je ograničeno koliko robe može da proguta i ne može više; znači, taj novac drži kod nekih banaka, daju mu neku kamatu na sredstva po viđenju, mislim da je to 1,2% i to je najviše što može da se dobije; ta ista sredstva banke plasiraju građanima od 10, 12, 14 i 16%, a sa valutnom klauzulom ide i preko 20% na godišnjem nivou. Ko je u tome dobar? Banke. Nešto možda malo Narodna banka koja kroz ta sredstva dolazi do nekih sredstava iz depozita banaka zbog davanja kredita.

Znači, ovakvim zakonom i ovakvim članom 23. vi samo na određeni način pojačavate i povećavate sve posledice koje sam nabrojao. Mislim da biste kada je u pitanju spoljnotrgovinsko poslovanje, pogotovo kad je izvoz u pitanju, morali više računa da vodite o plasmanu robe i uvozu repromaterijala koji je namenjen izvozu i da tu malo više sluha imate, jer svako ko je ozbiljniji kada sklapa ugovore o svom poslovanju, sklapa te ugovore za neku dugu saradnju, nikako za kratkoročnu. Što je saradnja duža, uslovi i za jednu i za drugu stranu su po pravilu povoljniji.

U tome i jeste problem, tako da će od ovog zakona najveće koristi imati isključivo uvoznici i banke. Uvoznici zato što će na mnogo lakši način da dolaze do deviznih sredstava da budu povlašćeni, banke zato što će u čitavom ovom poslu da naplaćuju provizije, da špekulišu sa kursnim razlikama dinara u odnosu na evro. Jer, moramo biti svesni da je evro ipak centralna moneta na teritoriji Evrope, a valjda je svima to jasno, mada stalno deklarativno pričate idemo u Evropu, mi smo u Evropi i moramo da prihvatimo tu činjenicu da naše devizno tržište radi u paritetu sa evrom, a ne sa nekom drugom valutom.

Dame i gospodo, čini mi se, kada su u pitanju ovakve diskusije, da neko pravi greške u koracima.

Zakon ponude i potražnje na deviznom tržištu važi kada imate višak deviza, ne zato što vam građani iz inostranstva dolaze ovde, nego imate višak deviza kada više plasirate robe, pa se od prodaje robe dođe do tih deviza. Ovo je najobičnija posledica špekulacije banaka.

Šta ćemo sa građanima koji su štedeli celu godinu da bi sada otišli negde na godišnji odmor i kupovali evre po 87, 88, 89 dinara? Šta ćemo sa njima, ko je na gubitku? Ovi građani koji žive ovde. Ko će biti na dobitku? Opet banke od kojih su kupili te devize po 88, 89 evro, a sada ih te iste banke otkupljuju po 86, a prodale su ih po 88, 89. Nemojte tako. Mere koje preduzima Narodna banka nisu efikasne. Uopšte ne vode računa o tome.

Još nešto, to što vi pričate za rokove 180 dana, ovako, onako, to rešite samo jednim najobičnijim zakonom koji može da bude sadržan u ovome: za svaki evro koji se izveze i naplati u roku od 180 dana, a roba, sirovina isključivo je domaća, izvoznik ima 10 evrocenti za svaki evro izvezene robe, kao što rade ozbiljne zemlje. Što ne pratite šta radi Hrvatska i kako pospešuje svoj izvoz? Nedostaje vam tih 200, 300 miliona evra u budžetu? U budžetu od preko pet milijardi evra? Hvalite se suficitom. Suficit koji plasirate u kamati zaduženja države. Što ga ne plasirate u privredu? Što taj suficit ne opredelite za stimulacije za izvoz?

O čemu pričate? Očigledno je da ste pobrkali. Mi smo zarad izvoza napravili samo Agenciju za pospešivanje izvoza i onaj ko hoće da izvozi mora da plaća toj agenciji proviziju. Znate, onda mi ne treba agencija. Sigurno ću ja više računa da vodim o svom novcu nego ta agencija o meni, ali ja moram da joj platim. Zašto? Da bi neko izašao za ovu govornicu i rekao – to je isključivo radi povećanja izvoza. Koji je rezultat? Nikakav. Često kontraefektivan.

Znači, umesto ovakvim rigoroznim načinom da dođete do deviza koje će opet da koriste poslovne banke, jednostavno dajte stimulaciju izvoznicima. Dajte im stimulaciju, ta stimulacija, tih 10 evrocenti neće nigde da završi nego će samo da utiče da proizvođači više robe plasiraju, da radnici više rade i veće plate primaju. Valjda o tome brinete, a ne o bankama. Ne bojte se za banke, znaju one o sebi dobro da brinu.

Dame i gospodo narodni poslanici, često se desi da mimo ovlašćenog predstavnika Vlade neki ministar otkrije prave namere vladajuće većine.
Nisu izgleda dobro usaglašeni, sinhronizovani, pa nekom ministru iz Vlade Srbije izleti nešto na njegovoj konferenciji za štampu, pa kaže ono što opozicija priča.
Ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Milan Parivodić govoreći o izmenama zakona o deviznom poslovanju kaže da će srpskim preduzećima omogućiti da slobodno investiraju u inostranstvo, naglašavajući da će to dovesti do odliva deviza, smanjenja pritiska na rast dinara i poboljšati ambijent za investiranje u Srbiji.
Dame i gospodo, da je ovaj ministar iz Nemačke ovo bi mu priličilo, da je možda iz Ujedinjenog Kraljevstva priličilo bi mu, SAD, iz Izraela, ali ovako nešto da kaže srpski ministar, koji će da kaže da će devizama koje su doneli ovde građani Srbije sa privremenog rada u inostranstvu, devizama koje su zaradili naši radnici radeći po fabrikama, da se investira u inostranstvo, da tamo neki drugi radnici rade, da tamo neki drugi radnici zarađuju, a da ovde ljudi ostaju bez posla...
U proteklih 15 godina, pogotovo devedesetih godina, stvorio se jedan lobi, i to uvoznički lobi. Da li treba da se kaže da je taj uvoznički lobi špekulisao kursom dinara, uticao na kurs dinara i da je bio sponzor u to vreme opozicije ili stranaka DOS-a. Ti isti sponzori Demokratske stranke, a pošto sa njom pregovarate onda i vaši sponzori, akumulirali su prilično veliki iznos kapitala koji se meri milijardama evra. Ovde ne nalaze da mogu dovoljno dobro i dovoljno sigurno da zarade, a to je novac stečen raznim finansijskim špekulacijama na deviznom tržištu i to u saradnji sa Milom Đukanovićem, koji je tada bio predsednik Crne Gore; došli su do ogromnog kapitala i sada će taj kapital da investiraju u inostranstvo, kapital koji je stečen pljačkom građana Srbije.
U tome i jeste problem i kada pišete ovakve zakone stvarno postavljam pitanje da li ih pišete za neke druge države, u ime nekih drugih država, u ime nekih drugih građana ili većine građana Srbije. Valjda taj zakon treba da bude u njihovom interesu.
Do sada je bilo priče o tome kako je u interesu građana da kupuju nekretnine za devize. Da malo posmatramo u čijem je to interesu. U interesu je banke svakako, u interesu je onoga ko prodaje, a to je ova građevinska i urbanistička mafija po Beogradu, oličena u Demokratskoj stranci, koja na dinar uloženog zarađuje pet dinara i sada neće biti na dinar nego na evro uloženog pet evra zarade. Oni imaju od toga koristi. Ko još ima koristi? Banke.
Ko nema? Onaj građanin koji se zadužuje na 20, 25 i 30 godina da bi obezbedio svojoj porodici krov nad glavom. On mora da vraća u devizama.
Postoji jedna praksa, doduše stara, i to ste zakonima suspendovali, odnosno zabranili, a to je – ukoliko se ostvari neki ugovorni odnos dužnika i poverioca u stranoj valuti, bar je ranije bilo tako, i ukoliko se taj ugovor ne ispuni, oštećena strana ima pravo da zatraži zaštitu pred sudom, a prilikom obračunavanja kamate računala se kamata na devizna sredstva koja je važila u zemlji odakle su ta devizna sredstva, po stopi odakle stiže novac.
Hoće li to da bude i u ovom slučaju? Neće. Da li su krediti stambeni, potrošački? Ne bih rekao, kupuje se trajno dobro. Hoćete li da smanjite depozit? Nećete. Hoće li banka da smanji kamatu? Neće. Hoće li više da bude oštećen onaj koji uzima kredit? Hoće. Hoće li više da zaradi onaj koji prodaje stan? Hoće. To ste sve ozakonili. Da li je to ova mafija po Beogradu, urbanistička, građevinska itd.? Jeste. Da li je to mafija iz DS-a? Jeste. Da li sa njima sarađujete i pregovarate? Pregovarate. Da li ste isti kao oni? Isti ste.
To su problemi. Zašto onda pišete ove zakone? Da li su Bogdanovićevi ortaci napisali ovaj zakon? Da li ste za njih pisali ovaj zakon, za ove koji grade po Beogradu, gde se čak i na trotoaru gradi, gde se pišu krivične prijave zato što se krši Zakon o planiranju i izgradnji, a čak ni tužilac ne postupa po toj krivičnoj prijavi, gde nema dozvole, gde se odstupa od građevinske dozvole u spratnosti, u gabaritima, nema pratećih površina oko stambenih objekata itd. Dobije dozvolu za pet stanova, napravi 50, a plati pet. Neki stan prodaju i po pet puta. Koliko se pokrade na taj način?
Do sada je bilo krađe; možda će da dođu i radikali na vlast (a nije možda, nego je sigurno), pa hajde mi da se obezbedimo, da ne idemo u zatvor, pa ćemo da omogućimo da to što je do sada bilo lopovluk i krađa sada bude zakonom dozvoljeno. To su vaši problemi.
Kako vidim, uskoro ćemo uglavnom da imamo zakone koji suspenduju pozitivne odredbe nekih zakona da biste se zaštitili pred nekom pravdom koja vas čeka, u to sam siguran, već krajem ove, ako ne krajem ove onda iduće godine.
Predlažem poslanicima koji nisu učestvovali u ovim kriminalnim radnjama da glasaju za ovaj amandman. Videćemo za one koji ne glasaju, da li im je savest baš tako čista.

Dame i gospodo poslanici, predloženim amandmanom traži se dvostepenost u odlučivanju. Jedan od razloga za podnošenje jednog ovakvog amandmana i tu dvostepenost jeste i da sam ministar, odnosno ministarstvo imaju uvid u to kako njihovi inspektori rade, da se time ne bavi sud u upravnom sporu, nego da to radi ministarstvo.
Mnogo lepo izgleda to, valjda to Dinkić smatra uspehom, kad izađe na konferenciju za štampu i kaže da je poreske policija prilikom kontrole fiskalizacije radnji i objekata zatvorila npr. dve ili tri hiljade objekata, zabranila rad na 30 dana itd.
Ako je zakon donet, da li je on dobar ili loš, on mora da se poštuje, ali da li ste postavili pitanje da li su sva ta rešenja koja su doneta u skladu sa zakonom.
Prilikom tih inspekcija, dobio sam veliki broj pritužbi lica koja su osetila tu batinu poreske policije, da je poreska policija u postupku kontrole navodila radnike u objektu da načine prekršaj, odnosno da postupe suprotno zakonu. Da li znate za to?
Takav običaj postoji i to jedna grupica inspektora radi. Njih premeštate iz Kragujevca u Niš, iz Niša za Požarevac, iz Požarevca za Smederevo itd.
Znači, bitno je da se izmesti, da nije među svojim građanima i onda kreće taj harač koji sprovodi poreska policija, zatvara objekte, kazne su drastične, a pri tom navode radnike u tim objektima da prekrše Zakon o fiskalnim kasama. Sigurno je tako.
Bilo je dovoljno da pitam koji inspektor je bio, taj i taj, zapisnici su identični, identičan je način kako je došlo do tog postupka da se zakon prekrši.
Tačno se vidi da inspektor koji radi na terenu navodi radnike da urade tako nešto. Ko radi za fiskalnom kasom ili je manipulant robe u jednoj trgovinskoj radnji ne mora da zna zakon u detalje. On zna da mora da izda račun.
Da li će prvo da izda račun i da uzme novac ili će da uzme novac pa da izda račun, za njega to nije bitno. Za vaše inspektore jeste. Čim uzme novac i nije odštampao račun, gotovo, iako taj novac još nije stavio u kasu.
Tako rade vaši inspektori. Kad zakonom bude moguće da se žalba uputi ministarstvu, pa utvrdite da jedna grupica inspektora tako postupa, onda ćete te bitange koje rade za učinak da izbacite iz inspekcijske službe.
Ovako, dok se to završi pred sudom, ko zna kada će i kako će, a često se postavlja pitanje kakva nam je efikasnost sudova, da li je uopšte neko i spreman da se upusti u tu avanturu, jer šta će da doživi – doživeće samo da se naplaća raznih sudskih taksi, da plaća lice koje će da ga zastupa pred sudom; pa čak i kad dobije pravosnažno sudsko rešenje pitanje je hoće li ono moći da se sprovede ili neće, jer se često dešava da ni sudska rešenja sudovi ne mogu da sprovedu, opet zbog nekih raznih okolnosti i situacija koje su vezane za zloupotrebe, pogotovo kada je u pitanju DS.
Samo ću da vas podsetim, kada je u pitanju Kljajević, da je on bio pred razrešenjem predsednika suda 2004. godine. Tada je Boris Tadić potpisao svoju prvu aboliciju. Tražio je od Koštunice da Kljajević ne bude razrešen. Trebalo je dve godine da ga uhapsite, kada je i vama prekipelo. Znači, ta oligarhija je u Demokratskoj stranci. Sa njom pregovarate. S kim ste, takvi ste.

Dame i gospodo poslanici, znam da sad neko verovatno razmišlja – može da ima više računa u više poslovnih banaka, može da prebaci na drugi tekući račun, devizni i da toj banci proda. Međutim, nekih stvari moramo da budemo svesni.
Kada je u pitanju spoljnotrgovinsko poslovanje, odnosno uopšte platni promet koji nije na teritoriji Republike, tu je potrebno da banka ispunjava određene uslove da bi mogla samostalno da posluje na nekom drugom tržištu, osim na onom tržištu sa čije je teritorije. Mogu da kažem da su pojedine banke, pogotovo ove banke koje su se navodno pojavile kao strane banke, u izuzetno povoljnijem položaju nego banke koje su poreklom odavde.
Sve to još potiče iz 2002. godine, kada su domaće banke zatvarane, kada im je oduzimana dozvola za rad. Onda su se pojavljivale nekakve strane banke koje su samo zakupljivale poslovni prostor ili ga otkupljivale po izuzetno niskoj ceni i otpočinjale delatnost na teritoriji Republike. Zar nije bilo logičnije da tadašnji guverner i tadašnji DOS te domaće banke prodaju? Nije bilo njima logično, jer kad nešto prodajete to neko mora i da plati.
Ovako je bilo mnogo bolje: zatvoriti domaće banke koje već imaju načine kako da obavljaju spoljnotrgovinsko poslovanje i spoljni platni promet, a onda pustiti na teritoriju strane banke koje ovde otvaraju samo svoja predstavništva preko kojih obavljaju platni promet sa inostranstvom.
Zato što su ozbiljne domaće banke ugašene, ove druge same nisu sposobne da nose taj posao, moraju da nađu stranu banku kao partnera, naravno da će i ta strana banka da naplati svoju debelu proviziju, tako da, kada su u pitanju provizije, strane banke koje su prisutne od 2001. godine, a maločas sam rekao kako su uopšte došle ovde, u povoljnijem su položaju, jer je obavljanje platnog prometa preko njih malo jeftinije, zahvaljujući monopolu koji imaju, a koji je stvorio tadašnji guverner NBJ Mlađan Dinkić. Taj deo je potpuno u redu.
Znači, svako prema svojim organizacionim, tehničkim i drugim sposobnostima obavlja svoj posao na tržištu i naravno da svako želi da bude što je god moguće povoljnije.
Međutim, problem nastaje kada se prodaju devize, odnosno kada se sredstva koja su dobijena od izvoza robe prodaju bankama. Znači, ako je devizno poslovanje sa drugim tržištima jeftinije preko tih poslovnih banaka koje nisu rezidentne, nisu odavde, znači da i devize koje prodajemo tim bankama odlaze iz zemlje, na ovaj ili onaj način. Odlaze, jer imate članove koji kažu da mogu da se nalaze na depozitima drugih banaka u inostranstvu.
To što neko klima glavom, postavlja se pitanje šta je sa onih sedam ili osam milijardi evra koje ste zamenili građanima, što je ostalo na štednji. Zašto ne proverite u kojim depozitima banaka je taj devizni novac koji je ostao tada na štednji kod tih stranih banaka? Svesni smo kako su se sa tim depozitima obogatila i ova dvojica mangupa, Vuk Hamović i Vojin Lazarević, kako su kupili pola elektroprivrede na jedan određen način, sa spekulacijama, sa deviznim rezervama koje su bile u drugim bankama itd, pa smo se zaduživali svojim sopstvenim rezervama.
Ispada i u praksi stvarno izgleda da je ovaj zakon napisan za strane banke koje ovde imaju samo svoja predstavništva. Znači, one su te koje će obavljati platni promet, jer će jeftinije da ga obave, ali isto tako su one te koje će kupovati devize od izvoznika. Znači, postoji određen monopol. Da li u tim, navodno stranim, bankama postoji neko od vama bliskih, možda neki akcionari, deoničari, vlasnici nekog udela itd, to je neka druga priča koja će se pričati kada padnete sa vlasti i kada budete odgovarali pred sudovima, ali činjenica jeste da je jedna ovako restriktivna odredba tehnički neobjašnjiva.
Šta koga briga? Ako posedujem devize u banci, ne moram da prebacujem sa jednog računa na drugi račun, u drugu banku, da plaćam skupu proviziju, da bih možda prodao toj banci. Uplatiću direktno na njen devizni račun. Ona meni ispostavlja dinare na moj tekući račun i tu je završena priča. Zašto obavezujete privrednika da mora u toj banci preko koje obavlja spoljnotrgovinsko poslovanje da direktno prodaje devizna sredstva? Objasnite to. Tehnički uopšte nije problem da se to uradi. Toliko poznajem platni promet. Zašto onda to insistiranje?
Obrazloženje je da može da ima više para kod više banaka. Pa jeste, ali kad prebacuje sredstva iz jednu u drugu banku, iz jedne u drugu banku stalno plaća i proviziju. Zašto direktno ne proda svoja devizna sredstva, zašto osporavate to pravo bilo kom izvozniku i uvozniku itd., nego mora preko banke preko koje obavlja platni promet? Čini mi se da je to isključivo u funkciji onih banaka koje imaju te tehničke mogućnosti; to su strane banke koje ovde imaju monopol zato što je Dinkić sve one domaće banke koje su mogle da se nose sa takvim bankama na svetskom tržištu eliminisao, pa sad moramo sa ovima da poslujemo, hteli ne hteli.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo kada se pogledaju ove kaznene odredbe koje se tiču člana 32, čini mi se, zakona, vidi se doslednost od 5. oktobra naovamo. Tada ste bili u tom DOS-u; valjda zato što ste hteli nešto da pokažete i da dokažete, od onog čuvenog Dinkićevog upada u Narodnu banku, pa sve do dana današnjeg postoji određeni kontinuitet kada je u pitanju finansijsko tržište, kada su u pitanju banke itd. Upada se u banku, proglašava se samozvanim guvernerom, kasnije to nekom odlukom Skupštine bude potvrđeno i kreće se u realizaciju plana.
Godinu dana je kao neki grejs-period, kako vi to volite da kažete u bankarstvu, ništa se bitno ne dešava, dolazi trenutak zamene zapadnoevropskih valuta u evro i kreće Mlađan Dinkić da zatvara domaće banke. Kako to izgleda i šta biva sa tim poslovnim prostorom, znamo. Dato je budzašto, osniva se čak i neka agencija za likvidaciju i stečaj banaka, pa se priča kako su te banke morale da budu zatvorene. U pitanju su reforme, država će biti u blokadi, neće biti platnog prometa sa inostranstvom, neće moći da se uveze struja koju tada nismo imali itd. Čim zatvorimo te banke država više nikome ništa ne duguje itd.
Evo, pre godinu i po dana imali smo zakon, znači sva ta dugovanja koje su te banke imale sada su dugovanja iz budžeta Republike Srbije. Šta je sad? Šta se to sad promenilo? Sada ćete platiti i one penale od kada ste banke zatvorili, ali nema veze. Možda će da vam oproste zato što ste im dali ekskluzivan prostor i slobodno tržište, monopol na tržištu. Da li se to neko pravi da to niko ne vidi itd, to je sada neka druga priča i neki vaš drugi problem. A ko se iole u to razume vidi da je to sve smišljeno.
Kako idete dalje u tom svom poslu? Prebacujete platni promet u poslovne banke. Kažete, svuda je to tako u svetu. Možda i jeste, neću da ulazim u to, ali što ne kažete da je taj platni promet bio daleko skuplji nego prethodni. Što ne kažete da je sa 0,1 - 0,2% skočio na blizu jedan; ko ima gotovinske uplate i više od jedan. Kada se obavlja ovim, sada ste uveli ovu plastiku, 3% su bankarski troškovi. Što to ne kažete?
Ko to najviše radi? Te banke koje ste pustili na tržište, koje nisu otkupile banke koje ste zatvarali. Zašto niste prodali te banke? Značajna imovina je tu bila, ekskluzivan prostor u centrima gradova gde se kvadratni metar kreće od hiljadu do deset hiljada evra u većim gradovima. Zatvarali ste, postavljali stečajne upravnike. To je prodavano deo po deo za mali novac, da bi se ti stečajni upravnici i ti radnici koji su tu namirili sa platama, da sudije dobiju naknade, da se namire sudski troškovi i za to je odlazila imovina.
Te iste banke, nove banke koje su ušle ovde i koje imaju samo zakupljen prostor, nisu dinar svog kapitala unele. Do kapitala su došle tako što su menjale zapadnoevropsku valutu u evro. Čak ste se i tada prevarili pa ste rekli da ima 4-5 milijardi maraka, nema više, a bilo je osam ili devet. Čak se te banke hvale kako su svoj kapital uvećale za 20 posto od kada su prisutne na tržištu Republike Srbije. Izgleda da je bankarima sve malo, kao i poreznicima, pa su rešili kako da još više izvuku deviza i da još koji evro zarade.
Znači, to što je bilo u slamaricama već je završilo. Nešto što stiže tu i tamo u državu ili što se sačuvalo, to ćete kroz investicione fondove i zakon o preuzimanju akcionarskih društava da izvučete od građana.
Šta ostaje? Ono malo zdrave privrede koja izvozi. Kako da dođu strane banke do tih deviza? To ste rešili ovim zakonom o deviznom poslovanju. Već sam objasnio u svom prethodnom izlaganju kako to tehnički izgleda.
Znači, nemam ništa protiv da lice bude kažnjeno od 50 do 500 hiljada dinara ako devize stečene iz spoljnotrgovinskog poslovanja ne drži na računu u banci, ali ne mogu da shvatim da predlažete da bude kažnjeno ako ne proda toj banci u kojoj drži devize, odnosno razmeni ih za dinare ili neku drugu valutu. Zašto na tome istrajavate? Pogotovo što se zna da strane banke imaju određen monopol kada je u pitanju spoljnotrgovinsko poslovanje, jer ga obavljaju preko svojih banaka u inostranstvu. Znači, domaća banka uopšte u tome ne može da učestvuje. Strana banka, zahvaljujući svom monopolskom položaju, u jednom delu posla dolaziće do svih mogućih profita koji mogu doći iz bilo kog poslovanja preko banaka.
To su veliki problemi koji nastaju ovakvim donošenjem i tumačenjem zakona i svakako je da jedinu korist od ovog zakona mogu da imaju isključivo banke i isključivo uvoznici, jer čak i izvoznik kada izveze robu mora devizna sredstva da vrati nazad u zemlju da bi, recimo, uvezao robu. Njegova procedura za uvoz robe je mnogo veća i komplikovanija nego procedura čistog uvoznika koji se pojavi i donese račun u banku, ili ugovor, i kaže – hoću da platim ovo da uvezem.
To su problemi kod ovakvih zakona. Tehnički zakon, koji je izuzetno loš, izuzetno je skupo sprovođenje ovog zakona od onih koji učestvuju u finansijskom tržištu, tako da u svakom slučaju nemojte da se hvalite da je nešto novo, revolucionarno. Ovo je zaostalo, prevaziđeno i jedino korist od ovoga mogu da imaju špekulanti.

Ti njega hlebom, on tebe kamenom, ali dobro. Kada čovek izađe za ovu govornicu ono što je neodbranjivo ne može da se brani. Prvo, nije cilj valjda da se nešto napravi da bi postojalo; valjda je cilj da nešto bude savršeno i da bude što je moguće jeftinije. To mislim kada je ovaj zakon napisan i to se ovim amandmanima traži. Ne traži se nešto drugo.
Ko je odneo pare na Kipar o tome ste pričali, niste još nikoga uhapsili, ni zatvorili, ni saslušavali, ni procesuirali. Dalje, ko je pare odneo sa Kipra, čini mi se da je Mlađan Dinkić, tako kaže ministar u Vladi Republike Srbije Velja Ilić i to sa njim raspravite, nemojte sa nama. To je rekao i Batić. Tada ste bili neki stari DOS, tada ste bili u koaliciji, juna ili jula 2003. godine, dok Dinkića nisu smenili sa mesta guvernera Narodne banke.
Više puta sam sa ove govornice, dok je ministar finansija sadašnji sedeo, pitao gde su pare sa Kipra, pa mu je smetala Al kaida, pa mu je smetao međunarodni terorizam, pa nije mogao da pronađe papire, pa je na kraju pronašao nekih 300 miliona, ali ne može da kaže od koga su pare.
Kada sam ga prozvao zašto ne kaže, kaže – ne mogu da vam kažem zato što pare nisu sa ovih prostora.
Da li su od našeg čoveka? Ni to ne može da kaže. To je pričao Mlađan Dinkić sa ove govornice. Trebalo je tada da budete u sali, gospodine.
Šta je to 300 miliona maraka, sitnica za Mlađu. To objasnite. Sada ste na vlasti, nema opravdanja za nešto što ne uradite.
Evo, treća je godina od kada je ova vlada, odnosno šesta godina od kada ste došli pučem na vlast, još uvek niste dokazali ni da je neko izneo taj novac, niti da taj novac postoji. Zašto? Pa, pokupili ste ga sa Kipra. U tome i jeste problem.

Dame i gospodo narodni poslanici, i jedan i drugi amandman se odnose na prvenstvo prilikom naplate, i to kada je u pitanju prinudna naplata. Međutim, ono što je zanimljivo jeste obrazloženje Vlade Republike Srbije na amandmane koji si podneti, koje u najmanju ruku vređa Narodnu skupštinu i narodne poslanike.
Po Poslovniku, svaki poslanik ima pravo da podnese amandman na zakon, na izmene i dopune zakona, i ako su izmene i dopune zakona na dnevnom redu i na osnovni zakon.
Da vidite kako na to odgovara Vlada Vojislava Koštunice, pa se kaže: "Amandman se ne prihvata iz razloga što se u skladu sa članom 145. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije amandman podnosi kao predlog izmena i dopuna na predlog zakona, odnosno na konkretne članove u predlogu zakona. S obzirom na to da se predloženi amandman ne odnosi na član Predloga zakona, niti se odnosi ili je u vezi sa dopunom koja je predmet Predloga zakona, već se praktično inicira izmena drugog člana osnovnog Zakona o platnom prometu, amandman se ne prihvata."
Znači, Vlada na određen način ne želi čak ni da da pravo obrazloženje zašto se amandman ne prihvata, a samim tim izbegava da odgovori na pravi način narodnom poslaniku zašto je njegov amandman odbijen.
Narodni poslanik ima pravo da podnese predlog zakona, predlog izmene i dopune zakona. O svemu tome Vlada Republike Srbije mora da se izjasni. Ne može da kaže da nije vlada predlagač pa zato predlažemo da se predlog zakona koji je narodni poslanik podneo ne prihvati. Znači, nikakvog pravog i logičnog objašnjenja za neprihvatanje ovih amandmana koje su podneli Zoran Krasić i Zoran Antić nema. Obrazloženje je potpuno identično.
O čemu se radi u podnetim amandmanima? Radi se o tome da amandman koji je podneo Zoran Krasić određuje kada se prinudna naplata i po kom redosledu vrši.
Po tom amandmanu prinudna naplata se sprovodi na sledeći način i vrši se na osnovu: 1) izvršnih sudskih rešenja i presuda – prema vremenu prijema; 2) izvršnih rešenja poreskih, carinskih i drugih nadležnih organa – prema vremenu prijema; 3) drugih izvršnih naslova zakonskih ovlašćenja – prema vremenu prijema, i 4) naloga poverilaca na osnovu dospelih hartija od vrednosti, menica ili ovlašćenja koje je dužnik dao svojoj banci i svom poveriocu – prema datumu dospeća i vremenu prijema.
Po trenutno važećem zakonu, prvenstvo imaju izvršna rešenja poreskih, carinskih i drugih nadležnih organa prema vremenu prijema, u odnosu na izvršna sudska rešenja i presude. Mi sada u stvari Zakonom o platnom prometu, koji je ova skupština donela, pravimo jedan presedan da poreski ili carinski postupak, koji su upravni postupci i koje sprovodi izvršni organ, da li je u pitanju Vlada Republike Srbije, da li organ koji formira Vlada Republike Srbije na osnovu nekog zakona, da njihova rešenja budu starija i važnija od rešenja i presuda koje izdaje sudska vlast.
To znači da Vlada Republike Srbije ovakvim zakonima sebi daje ovlašćenje da može da kontroliše i samu sudsku vlast.
Čak smo imali u jednom zakonu, mislim da je to Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, da ministar finansija sebi daje za pravo da čak može i da stavi pojedine odredbe zakona van snage. Ministar sebe postavlja iznad zakona, iznad Skupštine.
Sada u Zakonu o platnom prometu vidimo da su poreski i carinski organi iznad sudskih organa. Čak ni mi, kao narodni poslanici, nemamo pravo da se mešamo u posao sudske vlasti.
Mi možemo da insistiramo da budu efikasniji, da brže vode procese itd, ali nemamo pravo da uzlazimo u kvalitet njihovih presuda. Ovde je na određeni način poresko rešenje starije od sudskog rešenja.
Da li je cilj, u stvari, da se po svaku cenu napuni budžet, bez obzira koliko to košta građane koji nemaju obavezu da učestvuju u tom punjenju budžeta na način kako je to ovde propisano?
Kao što vi kažete, ukoliko prvo bude sudsko rešenje, neće moći policija da primi plate, neće moći vojska, nećete moći vi. Recimo, ukoliko poresko rešenje bude starije u odnosu na neko preduzeće, da li to znači da i na te ljude treba da zaboravimo?
Znači, ni oni ne treba da prime plate, ni to preduzeće ne treba da radi, samo je bitno da se budžet po svaku cenu napuni. Uopšte, kada su u pitanju upravna akta, ne mogu da imaju prvenstvo u odnosu na sudske presude. Šta će nam onda sudovi?
Dalje, kada se donose zakoni i kada građani već plaćaju porez, šta oni očekuju kada plate porez? Očekuju zaštitu od države. Plaća porez, poštuje zakone, znači lojalan je prema državi i očekuje da država njega štiti.
Kako njega država štiti kada ignoriše i sudsku vlast, isključivo da se prvo ona namiri, i to po svaku cenu. Znači, građanin nema pravo da sebe zaštiti ni pred sudom od države.
Pročitajte Zakon o platnom prometu, pa nećete tako da se mrštite, malo uđite u suštinu i videćete o čemu pričam. Uzmite Zakon o budžetskom sistemu, pa ćete videti da u pojedinim slučajevima ministar ima pravo da suspenduje pojedine odredbe zakona. Zašto smo onda donosili taj zakon?
Dajmo ovlašćenja ministru, jednostavno, da mu prenesemo sva ovlašćenja i Narodne skupštine i sudske vlasti, pa neka čovek sam vlada ovde.
Najbolje bi bilo za njega kada bismo još i izbore ukinuli, da nema ni Ustava, samo jedan zakon koji Mlađana Dinkića stavlja u rang monarha, jer jedino je monarh iznad zakona.
Ovo obrazloženje Vlade nije uopšte utemeljeno na Poslovniku o radu, ponižava na određen način Skupštinu Srbije, ponižava narodne poslanike, pokazuje, u stvari, kako se Vlada Vojislava Koštunice i Mlađan Dinkić odnose prema Narodnoj skupštini.
Oni narodni poslanici koji drže do sebe glasaće u danu za glasanje da ovi amandmani budu prihvaćeni.
Suština zakona se ne menja, neće biti vaše reforme zaustavljene i usporene zbog prihvatanja ovakvog amandmana, ali neće ni Mlađan Dinkić, ni poreska, ni carinska uprava da rade šta god hoće po državi.

 Dame i gospodo narodni poslanici, članom 27. reguliše se prekovremeni rad lica koja rade u državnim organima.
Po predlogu zakona kaže se, državni službenik za svaki sat koji po nalogu pretpostavljenog radi duže od punog radnog vremena ima pravo na sat i po slobodno. Prekovremeni rad se tromesečno preračunava u
slobodne sate koje državni službenik mora da iskoristi najkasnije u roku od šest meseci od proteka tromesečja u kome ih je ostvario.
Izuzetno. državni službenik koji ne može da iskoristi slobodne sate, zbog toga što priroda posla radnog mesta češće zahteva tako obiman prekovremeni rad, može da se isplati dodatak za svaki sat prekovremenog rada koji iznosi 26% vrednosti radnog sata osnovne plate državnog službenika. Kada se malo preciznije počne sa tumačenjem ovog člana, dolazi se do utiska da predlagač ovog zakona u stvari nema nameru da, osim u izuzetnim slučajevima, radniku koji je radio prekovremeno to nadoknadi u novčanom smislu, već isključivo da mu se isplati, ako je to moguće, korićenjem slobodnih dana za ono vreme koje je radio prekovremeno. To ste mogli da ostavite kao neku od opcija.
U amandmanu koji je podneo Božidar Koprivica u ime SRS, kaže se, državnom službeniku za svaki sat koji po nalogu pretpostavljenog radi duže od punog radnog vremena isplatiće se dodatak za svaki sat prekovremenog rada u iznosu od 26% vrednosti radnog sata osnovne plate državnog službenika. To jeste čitav smisao, onaj koji radi prekovremeno mora za to da bude plaćen.
Ne može da bude ostavljeno to pitanje na milost i nemilost neposrednom rukovodiocu hoće li da mu odredi isplatu prekovremenog rada ili će da ga natera da koristi slobodne dane. Znači, zakonom je već regulisano, godišnji odmori, slobodni dani, pod kojim uslovima se dobijaju itd. Znači, zašto sada pravimo paralelno zakonodavstvo u delu koje je regulisano opštim zakonskim odredbama.
Problem jeste u tome da radnik koji je prekovremeno radio ima nedvosmisleno pravo da bude za to plaćen, a ne da koristi slobodne dane. Vi ste ostavili ovde mogućnost da o tome ipak odlučuje neposredni rukovodilac.
Ipak, kada je u pitanju rad u državnim organima tu je malo specifičnija situacija nego uopšte u nekim drugim vrstama radnih odnosa, jer sam državni organ ima određen uticaj na sve moguće druge oblike vlasti kojih ima i od kojih, radnik koji nije zadovoljan odlukom neposrednog rukovodioca može da se žali.
Ostavite u samom zakonu isključivost da radnik koji radi prekovremeno mora za to da bude plaćen a ne da se stalno vrtimo oko slobodnih dana.
Čak imamo situaciju u Narodnoj skupštini da recimo neposredni rukovodilac određuje da Skupština neće raditi recimo tri-četiri dana kada je reč o državnim praznicima kao što je Nova godina, kao što je Božić, pa onda navede da će te slobodne dane koje budu koristili između ta dva praznika da nadoknade od godišnjeg odmora.
Znači, samim tim radniku se već na taj način umanjuje mogućnost kada će da koristi godišnji odmor, a ne može da dođe na posao jer organ u kome radi, ne radi.
Znači, ako već ima određena prava rukovodilac, onda dajte da zaštitimo radnika, a ne na ovaj način – radili ste prekovremeno, ali Skupština neće raditi 10 ili 20 dana, za to vreme ne morate da dolazite na posao, a onaj prekovremeni rad koji ste imali odbićemo vam za te dane nedolaska na posao.
Mislim da bi trebalo da prihvatite ovakav amandman. U suštini, ne zalazi u dubinu zakona koji u osnovi i nije pravo rešenje, nije najbolje koje ste mogli da nam ponudite.
Jedino može da bude problem što će iz budžeta za prekovremeni rad morati više sredstava da se izdvoji, ali to nikada neće biti toliki iznos da bi mogao bitno da poremeti državni budžet koji je, kako stalno tvrdite, u suficitu tako da ne vidim razlog zašto jedan ovakav amandman ne biste prihvatili.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada sam slušao malopre gospodina Balinovca, zapitao sam se da li smo se mi to vratili u doba socijalističkog samoupravljanja, jer mogu da razumem onaj deo koji se odnosi na opšte regulisanu materiju koja se zasniva, odnosno kada je u pitanju zasnivanje radnog odnosa u bilo kom obliku i u bilo kom drugom pravnom licu, ali ovaj ovde izađe i reče da su, odnosno da se radnici u državnim organima izjednačuju sa rudarima, sa zidarima, sa teškim fizičkim radnicima, neko izrabljuje radnike u organima državne uprave.
Znači, to je suština njegovog odgovora. Pre će biti da ste sve te konvencije do sada potpisivali, (a koje nas, kao opoziciju, nešto bitno i ne interesuju), ne zbog toga da biste radnike uzeli u zaštitu, već da biste po raznim javnim preduzećima sprečili prekovremeni rad. Znači, ne u državnim organima, nego u javnim preduzećima i ustanovama, pogotovo kada su u pitanju zdravstveni radnici, kada su u pitanju rudari itd.
Znači, da biste odande sprečili prekovremeni rad, potpisivali ste razne konvencije.
Sada isto to primenjujete i na organe, odnosno na radnike u organima državne uprave, baš i samo tako tumačenje ide na ruku, ne radniku, nego poslodavcu, jer neko će da ga izrabljuje, pa mu kažete da mora da radi prekovremeno, ali mu kažete, nećeš za to da budeš plaćen, nego ćeš imati slobodan dan.
Ko je tu na šteti?
Radnik, jer ostavite vi to pravo da on odluči hoće li ili neće, a ovako ste ostavili da neposredni rukovodilac o tome odlučuje.
Piše – može, ne piše da rukovodilac mora da mu odobri ako hoće, a kada to ne piše, ovim amandmanom koji je podneo Božidar Koprivica, regulisano je da mora da mu se plati i nemojte da obrćete teze, da okrećete, jer ne može niko da kaže da je izrabljivanje radnika, ukoliko on primi novčanu naknadu za taj svoj prekovremeni rad. Izrabljivanje je, gospodo, kada radi, a to mu ne bude plaćeno.
Ovim odredbama baš to podstičete.
Znači, nagradite radnika ili mu ostavite mogućnost da on o tome sam odlučuje, a ne da neprikosnoveno pravo ima neposredni rukovodilac i u tome jeste problem.
Žao mi je što ovlašćeni predstavnik nije tu da mi odgovori na ovo, ali dobro, videćemo se mi još.