Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8875">Veroljub Arsić</a>

Veroljub Arsić

Srpska napredna stranka

Govori

Ne razumem zašto čovek često govori neke podatke, a prvo ih ne proveri. Nije prosečna plata u Belorusiji, prvo to da raščistimo, 400 evra. Početna plata u Belorusiji je 650 dolara, znači, najniža plata, to je negde oko 600 evra, koliko ja znam. Tako da, nemojte da brkamo babe i žabe itd. To je prva stvar.

Druga stvar, kažem, MMF vodi računa samo o svojim potraživanjima koja ima prema nekoj državi ili drugih banaka.

(Milorad Mirčić: Nema potraživanja, nije banka.)

Čekajte, jel to znači da treba da se ponašamo neodgovorno i da bez obzira ko je podizao te kredite takvi kakvi su, često nepovoljni, ne treba da vratimo? Moramo da ih vratimo. Nije da trebamo, nego moramo da ih vratimo. Hajde ako hoćete da učestvujete u međunarodnoj trgovini, u razmenama robe, usluga, da budete i zemlja kroz koju prolazi roba i tranzitna i turizmom da se bavite, valjda prvo morate da plaćate svoje obaveze.

Međunarodni monetarni fond, kako ga ovde predstavljaju, nama nije bitan da oni nama govore šta mi treba da radimo, i to da raščistimo odmah, imali smo potpunu suverenost, ali nam je bilo bitno kakve će ocene da daje u smislu kako sprovodimo reforme i ciljeve koje smo mi sami zacrtali, a ne MMF. Na osnovu tih ocena koje daje MMF, vi u stvari počinjete da se kotirate na raznim listama koje vas ocenjuju da li ste povoljna zemlja za investicije ili niste, ili da li možete da se zadužite po jednoj kamatnoj stopi, a ne po drugoj i tako dalje.

Treća stvar, opet proveravajte, to je inflacija. Na početku svetske ekonomske krize 2008. godine, sve zemlje evrozone, a naša privreda da se najviše bazira na evrozonu i evro, imale su jako nisku inflaciju, toliko nisku da je pored svih problema koje su imale i ta jako niska inflacija pretila da, čak, i Nemačku, koju je tada bila ekonomski motor čitave evrozone uvuče u recesiju. Ne može da bude izgovor bivšem režimu svetska ekonomska kriza što smo mi imali inflaciju 10%, 12% pa i 16%.

Štampali su novac, nemojte da ih pravdate kolega Mirčiću. To kako se štampao novac, to su radili komunisti sedamdesetih, osamdesetih godina i samo tada niste morali da vratite kredit. Odnosno, kad ga uzmete i dođe vreme da ga vratite on više ne vredi ništa, ta vremena su prošla, to ne može više da se vrati.

Znači, zaboravite na takve operacije i vodite računa da podatke koje iznosite zaista budu tačni. Inflacija je danas u evrozoni približno ista kao i u Srbiji, zato nemamo problem sa nacionalnom valutom, a opet, kad vam je stabilna nacionalna valuta, kada nemate inflaciju vi ste stvorili uslove da vam se privreda razvija, stanovništvo da počne bolje da živi. Nije ono vreme 2008. i 2009. godine, kad su Boris Tadić i bivši režim podizali penzije po 5%, zarade u javnom sektoru 5%, a inflacija 12%. Pa, šta su povećali? Troškove života za 7%, to su njihovi rezultati. Vi možete nešto da osporavate, ali vas molim, koristite prave argumente.
Dobro, kolega Marinkoviću, neka sam ja i glup, kako to reče kolega Mirčić.

(Milorad Mirčić: Šta sam rekao?)
Dok sam ja govorio, on je razmišljao o pametnim stvarima.

(Milorad Mirčić: Ja tebi rekao da si glup?)

Za razliku od njega ja sam imao i priliku da budem domaćin predsedniku Belorusije, Lukašenku, ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, pa smo pričali o ekonomiji, o njihovoj niskoj stopi nezaposlenosti i zašto je na tako niskom nivou drže, i zašto je skoro uopšte i nema i da li može da je nema i da ne nabrajam sve.

Kada sam imao sedam godina tada su mi obukli, odnosno stavili na glavu onu pionirsku kapu, stavili oko ramena onu pionirsku maramu, ali tada sam imao sedam godina. Sada imam 50 godina, valjda razmišljam kao pedesetogodišnjak, a oni što su ostali sa kapama i maramama u tom vremenu, ja tu ne mogu da im pomognem, zaista.
Vidite, meni su stavili tu kapu sa sedam godina. Izgleda da su mom uvaženom kolegi to stavili koliko juče. Koliko juče da su mu stavili Titovu kapicu i maramicu oko ramena.

Sve u svoje vreme kolega Mirčiću.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić.
Da li neko želi reč? (Da)
Koleginice Čarapić, izvolite.
Po amandmanu, narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

(Aleksandar Šešelj: Pominjanje poslaničke grupe.)

Izvolite.

Pravo na repliku narodni poslanik Ana Čarapić. Izvolite.
Zahvaljujem.

Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Zahvaljujem.
Pravo na repliku, narodni poslanik Ana Čarapić.
Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Član 107, predsedavajući.

Kada pričamo o zemljama koje su nama prijateljske, iznosimo tačne podatke. Ja ću sada da kažem tačan podatak iz 2018. za 2019. godinu. Nema javnog duga Češke, 32,7%, daleko ispod Mastrihta. Da kažem, Slovačke, 48,9, i on je ispod Mastrihta. Jedino mađarski 70%, blizu 71%, ali imaju stabilan rast, pa im se to može.

Još uvek ne razumem tu toliku zaslepljenost da, ako neko dođe da investira novac u Srbiju, mi na svaki mogući način to treba da mu zabranimo. Ne samo da mu zabranimo, nego ne smemo ni da mu pomažemo da započne, bez obzira da li je on domaći investitor ili strani.

Država više nije poslodavac, i to smo raščistili kada smo skinuli pionirske kape i marame, valjda! Tad smo to raščistili. Ja sam se nadam da je konačno tako neko to shvatio.

Druga stvar, ne znam šta ima neko protiv da „Folksvagen“ dođe u Srbiju?

Treća stvar, za koga mi izdvajamo sredstva, ako ne za naše građane? Za koga izdvajamo sredstva? Za naše građane. Šta ćemo, da čuvamo šikare, da čuvamo livade, šta, zbog čega, koje niko ne koristi? Da li je bolje da se napravi fabrika ili da to čuvamo i da tvrdimo stalno – to je naše, to je naše, to je naše? Imamo li neku korist od toga? Nit ide, nit se vodi.

Do sada je bila priča oko EU. Kažu – oni će da dođu, pa šta ako odu? Dobro. Da li sarađujemo samo sa jednom stranom? Da li sarađujemo samo sa jednom zemljom? Ne, sarađujemo i sa Ruskom Federacijom. Drugi investitor u Srbiji je Narodna Republika Kina. Prve su zemlje evrozone. Sarađujemo sa svima. Ne odlučuju oni o tome, politički, kada će da dođu i kada će da odu. Odlučuju na osnovu njihovog sopstvenog ekonomskog interesa. Svi, ne samo evrozona, nego i Ruska Federacija i Narodna Republika Kina. Neki su nam prijatelji malo više, pa će taj standard za njihove ekonomske interese da bude nešto niži, ali to je tako. To je svet u kome živimo i koji nije baš uvek prijatan i lagan.

Zaboravite više to, preživeli smo to vreme kada je država bila poslodavac, prevazišli smo. Ne možemo da se uhvatimo u korak sa drugim tehnologijama. Ne možemo da budemo konkurentni na tržištu, pa vidite da i ova preduzeća, domaća, javna preduzeća, koja posluju na tržištu, ne mogu da se takmiče sa konkurentima koji obavljaju istu delatnost, jer država traži da se sprovodi Zakon o javnim nabavkama. Da li „Telenoru“ treba Zakon o javnim nabavkama? Ne. Sprovodiće ga na osnovu svojih iskustava. Da li je to otežavajuća okolnost za „Telekom“ da posluje kao mobilni operater? Jeste.

Zamislite da imate čitavu privredu tako, pa da vidim kako bi to izgledalo i da li bi bili uspešni? Ne samo na domaćem tržištu, nego i van Srbije, kako bi izvozili? Baš bih voleo da vidim, ako bismo… Ranije se to zvalo, mislim, planirana…

(Aleksandar Šešelj: Planska.)

…planska proizvodnja.

(Aleksandar Šešelj: Vidiš kako ja znam.)

Vi znate, vi pratite tu ideologiju. Ja bih radije da poslujemo tržišno, da zaista koliko vredimo, toliko novca dobijamo, a ne na osnovu nekih imaginarnih vrednosti.

(Predsedavajući: Hvala.)

Zamolio bih kolegu, kolega Marinkoviću, da još jednom obrati pažnju da se ne iznose netačni podaci za zemlje koje su nama prijateljske.
Član 27. predsedavajući.

Da raščistimo. Verovatno bi kineska kompanija dobila posao oko izgradnje autoputa da su oni procenili da je to u njihovom ekonomskom interesu i da su se prijavili. Međutim, nisu. Šta da radimo? To je njihovo pravo. Ne možemo mi nikoga da nateramo ni na šta, pogotovo Narodnu Republiku Kinu. Oni su rekli - mi ćemo u nekim drugim projektima da učestvujemo, u ovom nećemo. Nama je taj autoput potreban, pa prema tome taj autoput će da se pravi.

Voleo bih da me zaista neko ubedi da „Folksvagen“ politički traži od Republike Srbije, znači političkim pritiskom, preko političkog rukovodstva Nemačke 10.000 evra da bi otvorio fabriku u Srbiji. To kada me neko ubedi, ja ću da ga kandidujem za Nobelovu nagradu. Tog istog trenutka. Tražiću da dobije Nobelovu nagradu, ako me u to ubedi.

Stvarno, zaista, nemojte takve stvari da pričate. Kažite koji je to investitor došao u Srbiju da je politički ucenjivao rukovodstvo subvencijama? Mi smo se za svakog investitora borili. Za svakog. Molili ih da dođu. Zaboravite više te priče. Niko ne dolazi u Srbiji da ne ostvari svoj ekonomski interes. Naš cilj je da i mi ostvarimo svoj ekonomski interes. Naš ekonomski interes je da se naši ljudi zaposle. Naš ekonomski interes je da naši ljudi ostanu ovde. Naš ekonomski interes je da se rađaju, da se žene, da se udaju, da školuju decu. To je naš ekonomski interes.

Ako ćemo da čuvamo livade, onda će morati da dođe neki drugi narod za 20, 30 godina koji će da čuva livade po tom programu koji nudite. Neki drugi, verovatno možda ih Rumunije, možda iz Bugarske, zato što Srba više ovde neće biti, jer ćemo uporno da čuvamo livade koje su zarasle u korov, šikare. I tako uvek bez obzira na to šta drugi rade i koliko drugi napreduju, mi ćemo da tapkamo u mestu zbog neke valjda ideologije. Meni ne pada napamet u tome da učestvujem.
Član 103.

(Aleksandar Šešelj: Kako znate da je član 103?)
Rekao sam kolegi Marinkoviću.

Ne treba da me podsećate, ali moj uvaženi kolega Aleksandar Šešelj treba da razlikuje neke pravne pojmove. Nije prodat IMR nego je prodata imovina stečajnog dužnika po Zakonu o stečaju. Tačno ima kako je predviđeno kako se prvi put prodaje imovina, pa drugi put, pa kako se menjaju vrednosti imovine itd.

To nije kupio strani investitor, koliko znam, nego neki domaći, konzorcijum čitav jedan. Tu nastaje problem, što pokušava da se stvori jedan utisak da sve treba da čuvamo i ako to više ničemu ne služi, nema svrhu. Ne možete da ga prodate više kao pravno lice. Ne možete da prodate više nijednu njegovu mašinu jer poslednja je kupljena pre 40 godina. Nemate koga da vratite više na posao jer ti radnici su odavno ili otišli iz Srbije, odavno, ili su otišli u penzije.

Onda ćemo uporno da vičemo – to je naše, to je naše, pa neka propada, to je naše, kao što je propao i „Zmaj“. Gde su ranije bile fabričke hale, danas mogu i divlje životinje da vas napadnu. To je taj jedan deo priče.

Srbija mora da se razvija i svi koji hoće da posluju u Srbiji su dobrodošli. Ako treba da im pomognemo da otpočnu svoj biznis u Srbiji pomoći ćemo i svakom drugom našem domaćem investitoru. Hajde da nabrajamo koji su domaći investitori. Mislim da spisak neće da vam se svidi. Ne bi ni meni.

Šta mislite, pa gospodin Mišković bi odmah sačekao da uradi takozvano neko dobro delo za državu posle onoga koliko je opljačkao. Između ostalog, ja mislim da je on i hteo tu lokaciju iz IMR-a, za vreme DS bivšeg režima, ali oni bi mu poklonili, ne bi to bilo prodato za ovoliko novca. Pa je hteo da kupi i stadion „Crvene zvezde“, pa stadion „Partizana“, pa da tamo pravi tržne centre. To su naši domaći investitori koji imaju ozbiljan novac. Ima i poštenih, ali oni nemaju tu finansijsku moć, ne zarađuje se novac na pošten način u tim količinama kao što je Mišković i ostali šećerci da ih ne nabrajam sve, kako su drpali novac.

Ovde danas je bilo diskusije oko toga što ih sudski ne procesuirate? Neke kolege uvažene, iz vašeg poslaničkog kluba, bili su svedoci kako je bivši režim u ovoj sali donosio zakone da ne bi bili osuđivani kada izgube vlast. Ovde, Narodna skupština je donosila zakone da Mišković i svi njegovi satrapi drugari ne idu u zatvor kada DS izgubi vlast. Vi to dobro znate. Vi to jako dobro znate.

Evo, ja ću da spomenem Zakon o deviznom poslovanju, evo.

(Vjerica Radeta: Jeste li vi posle menjali taj zakon?)

Taj zakon je promenjen posle, ali džabe, već su bile odredbe u zakonu koje su amnestirale sve njihove marifetluke i špekulacije i sa kursom dinara i sa evrom.

Dakle, Srbija sarađuje sa svima koji žele da sarađuju sa Srbijom, svi koji žele da investiraju u Srbiju su dobrodošli. Nemojte da ih terate. Svako ko zaposli jednog radnika učinio je jedno dobro delo za Srbiju, za jednu porodicu, a onda za Srbiju i daje veću nadu za opstanak našeg naroda na ovim prostorima.
Član 107.

Kolega Marinkoviću, nisu samo proceniteljske kuće koje određuju vrednost neke imovine…

(Nataša Sp. Jovanović: Nego ti.)

Evo, sad dobacuju, oni sve znaju, sve razumeju.

Određuje tržište. Možete vi neku imovinu da cenite koliko god hoćete, ako neće niko da vam je kupi šta vam vredi to, a zakon kaže da je početna cena 50% od procenjene vrednosti. Pa, šta je tu prekršeno. Možemo sad i o tome da pričamo da li je država ulagala ili nije i tako dalje.

Pitam, koliko to i dan danas Republika, odnosno Vlada Republike Srbije ima dotacije prema Fondu PIO? Pa, da im kupimo sve banje koliko dotiramo kao Republika, ne samo u jednoj godini, nemojte 10 godina unazad, samo u jednoj godini.

Ako kažete da treba da revitalizujemo, da to treba da ostane u imovini u kojoj treba da ostane, kako vi tvrdite, pa što je došlo u situaciju da se revitalizuje ako su oni upravljali tom imovinom u smislu dobrog privrednika? To samo dokazuje sve ono što sam rekao. Država ne može da bude takav poslodavac koji učestvuje na tržištu, to im je izgleda problem da to ne može da se prevaziđe više.

Znači, vrednost imovine, možemo da pričamo daju procenitelji, ali tržište određuje. Možete vi da cenite vaš automobil da košta 20.000 evra. Ako kaže poslednji kupac on košta 10.000 ja ti ne dam ni evro više, ma džaba ga vi cente 20.000 evra, to je zakon tržišta, zakon ponude, zakon potražnje, jednostavno, danas je takvo vreme, tako se živi.

Ali, za razliku od bivšeg režima kojima je početna cena bila 20% od knjigovodstvene vrednosti, a knjigovodstvena vrednost je bila samo 10% od tržišne vrednosti, šta su sve oni prodali? Oni su poklanjali. Ako mi ne kaže da RTB Bor poklonjen, ne mogu da se složim sa tim. Danas, ako mi neko kaže da je „Sartid“ poklonjen pre 2016. godine, ne mogu da se složim. Ako mi neko kaže da smo koncesiju za aerodrom „Nikola Tesla“ dali na poklon, ni sa tim ne mogu da se složim. To su dobri projekti, dobri za državu, dobri za stanovništvo, ali morate da shvatite da onaj ko ulaže novac očekuje neki profit. Pa, to su jednostavno zakoni. Ko će da vam pokloni novac, ja bih samo voleo da vidim, ko će da nam da novac i da mu nikada ne vratimo. Hajde, nađite ga.