Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić. Izvolite.

Ne znam šta je kolega, ceo dan je tako.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Miladin Ševarlić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Pravo na repliku ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Izvolite.
(Miladin Ševarlić: Po kom osnovu?)

Zahvaljujem.
Sa ovim bismo završili sa današnjim radom i nastavljamo sutra u 10.00 sati.
(Sednica prekinuta u 18.25 časova )

Reklamiram član 104. Poslovnika o radu Narodne skupštine. To je vezano za prava na repliku.

Molim vas, gospodine predsedavajući, da se vratimo, da pokušate, u stvari, da se vratimo na temu dnevnog reda i sa daljim radom, jer zaista ne mogu da slušam svoje kolege poslanike koji kažu da monopol ima privatna firma, a neka mi kaže gde to ima državna firma, osim u nekim zemljama gde je još uvek na vlasti komunizam. Mi smo komunizam napustili kao ideologiju. Čak, šta više, to dolazi iz redova narodnih poslanika koji se otvoreno suprotstavljaju komunističkoj ideologiji, da su navodno krajnja desnica, a zagovaraju komunističke ideje ovde u Srbiji. Znači, društvena imovina ne postoji više, promenjen Ustav, glasali su da se taj Ustav promeni, pa to više ne postoji.

Dalje, kolega Marinkoviću, naslušao sam se raznih pričica oko saradnje sa Ruskom Federacijom. Zaista svako ima pravo na neko svoje mišljenje, ali moram da istaknem da se iz Srbije izvozi sve što može da se izveze na teritoriju Ruske Federacije. Nama je problem što nemamo dovoljno.

Isto tako, nemojte da dozvolite da neko više vređa zaposlene u firmama gde je investitor sa zapada, jer ti ljudi od tih firmi primaju platu i u firmama koje izlaze… Nemački „Boš“ izvozi za Nemačku, pa ne rade u tom nemačkom „Bošu“ ovde u Srbiji svemirci nego građani Srbije i tim platama školuju i izdržavaju članove svojih porodica. Znači, komunistička ideologija ovde u Republici Srbije više ne prolazi. Ko hoće da živi u komunističkoj prošlosti, neka nađe neku drugu zemlju.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa daljim radom.

(Vjerica Radeta: Poslovnik!)

Da li još neko želi reč po amandmanu na član 6, koji je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić? Ne.

(Vjerica Radeta: Poslovnik!)

(Nataša Sp. Jovanović: Poslovnik!)

Na član 8. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Belačić.

Da li neko želi reč? Ne.

(Vjerica Radeta: Poslovnik!)

(Nataša Sp. Jovanović: Poslovnik!)

Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.

Da li neko želi reč? Da.

Kolega Periću, izvolite.

Poštovani narodni poslanici, nastavljamo sa daljim radom, sa 4. tačkom dnevnog reda.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da sednici prisustvuju Siniša Mali, ministar finansija sa saradnicima.
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Primili ste izveštaje Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona o izmeni Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara.
Da li predstavnik predlagača Siniša Mali, ministar finansija, želi reč?
Izvolite, gospodine ministre.

Zahvaljujem ministre.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč?
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Tomić.
Izvolite koleginice.

Ne znam zašto se neke kolege ovde uzbuđuju što dva predsednika, jedan građana Srbije, a jedan Srba, njihove slike budu zajedno. Meni to zaista nije jasno. Mada nikako ne mogu ni da shvatim iz diskusije da kolega ne zna da se, recimo, od ovih sredstava finansira i čišćenje puta u zimskom periodu, pa spominje zemlje u kojima uopšte ne pada sneg ili ga vrlo malo ima i uvek će, nikako nisam uspeo da uhvatim da li govori o milijardama ili milionima. Znači, uopšte to nisam uspeo da ukapiram, da li priča o dinarima ili o evrima i stalno neke nule spominje, a da ne pričam o tome da cenu kapitala na tržištu određuje referentna kamatna stopa valute u kojoj se trguje.

Koliko je meni poznato, ista ili mala su bila pomeranja između Euribora 2013, 2014. godine i danas. Srbija je dobila jeftinije kredite isključivo zato što ima bolji kreditni bonitet i nije to uvećanje javnog duga, nego plaćanje kredita koji su za Srbiju bili jako skupi. Pa ako je nekome 5% na godinu dana mala razlika, da mu objasnim, na milijardu evra 5% je 50 miliona evra, za 10 godina to je 500 miliona evra manje, ili da prevedem u BDP, skoro 2% BDP-a, ali to ne znaju, moraju još da nauče.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, i ovde su neki isto 2014. godine govorili kako neke stvari ne mogu da se dese u Republici Srbiji, pa su se desile. Desile su se, i to baš u oblasti ekonomije, ali ne kao što se to predstavlja, nego tako što se danas, recimo, otvara još jedan aerodrom u Republici Srbiji, otvara ga predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić. A njegov rad kritikuju oni koji ne mogu da otvore ništa, nijedan put, nijedan koridor, ništa, nijednu fabriku.

Uvek je najlakše kritikovati. Uvek je najlakše pokušati da se napravi sumnja da je neko nepošten i da je neko nešto ukrao, a rezultati, to nema veze. Nema veze što Republika Srbija ima 400 kilometara još auto-puta više nego što je imala 2012. godine. Nema veze ni to što imamo bolji kvalitet puteva i nema veze što će sa svakim kilometrom rekonstruisanog i uređenog puta da se sačuva možda nečiji život, jer životi su mnogo vredniji nego novac. Ali oni to ne znaju, bitno je da stvaraju sumnju, ako je moguće, da niko ništa u Srbiji ne radi, da niko ništa ne radi, da bi možda, eto, stekli neku političku priliku da naprave neki rezultat na izborima.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pre svega je u interesu Republike Srbije da se završi Koridor 10, a ne u interesu EU. Oni koji su protiv Koridora 10, moram da kažem su protiv toga da stanovnici Vranja imaju auto-put do svoje prestonice Beograda i da budu povezani sa ostatkom Evrope. Borimo se i za Vranje i za Leskovac i za Niš i za Preševo, bogami borimo se i za Čačak i za Užice, za Kraljevo, da svi budu povezani sa prestonicom i državnim granicama.

To mi radimo, a ostalo je demagogija. Finansijski efekat, sada je u diskusiji bilo, da milijardu i 900 miliona dinara treba da bude veći prihod za održavanje puteva da bi se preračunalo i piše lepo u Predlogu zakona, do kraja godine to iznosi ukupno sa sadašnjim prihodom 27 milijardi. Kolega prevrće reči i kaže sledeće godine biće za 27 milijardi više. Toliko o brojevima, toliko o ciframa i šest vrsta matematike.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da ovo ide u neki uzaludan posao, jer pokušavamo nešto da objasnimo, ali nikako ne može da se prihvati objašnjenje koje je racionalno i normalno.

Znači, put je put. Uglavnom se pravi od uvoznih komponenti, a barem onih najskupljih i koje su najviše zastupljene su uvozne. Cena puta je otprilike ista svuda u Evropi. Cena održavanja puteva je ista svuda u Evropi. Ako hoćemo da ga imamo, ne možemo da se merimo prema tome kolika je čija kupovna moć, mada mnoge zemlje koje su spominjane, imaju mnogo manji životni standard nego Republika Srbija, a veće cene putarina.

Još nešto. Nije ni tačno i ne mogu sa tim da se složim, imali smo ovde i pre neki dan raspravu sa Komisijom za zaštitu konkurencije, da životni standard u Republici Srbiji pada. Povećava se potrošnja svih dobara, kupuje se više automobila, pa ko vozi tim putevima ako je lošije? Neki svemirci? Ko, neko drugi? Voze najviše naši ljudi. Najviše naši ljude voze i hoće da imaju uređen put.

Hoće da imaju, da ne brinu kad izađu na put da li će da polome poloosovinu, točak ili neće. Ja bih tu razumeo čoveka koji, da iznosi takve stvari, zaista ima neko iskustvo. Nije put Novi Sad – Beograd jedini put.

Treba ići i do Žagubice i do Petrovca na Mlavi i do Velikog Gradišta i do Golupca. To je moj kraj iz kog ja dolazim i znam kavi su putevi bili pre 2012. godine i znam kakvi su sad. Nemoj da mi soli pamet neko od koga sam ja više vozio u rikverc, nego što je on vozio unapred.

Dame i gospodo narodni poslanici, da glupost boli, ja sigurno ne bih vrištao. Ali, verovatno ima onih koji bi vrištali.

Pazite sad, polazna osnova za ovo je 2009. godina kada je evro bio negde oko 90 dinara. Oko 90 dinara. Danas je 117, a razlika je znači negde oko 27%, 28%. Pričamo o 12%, a nećemo da spominjemo inflaciju. Samo ćemo da zabašurimo jedan deo činjenica koji nama ne ide u prilog. Takve su diskusije od uvaženog kolege.

Još nešto. Kad nešto govorim ja se uvek dobro pripremim. Znam da je, recimo, u Republici Srbiji u 2019. godini za isti period kupljeno oko 14.000 novih automobila, što je povećanje od skoro 20% za isti period nego 2018. godine. Ništa više. Znači, ne voze se više samo krševi. Znači, osiromašen je narod bio do 2012. godine, sada teže dolazi do novog novca, ali dolazi i počinje bolje da živi.

(Vjerica Radeta: Kako počinje bolje da živi? Vozi Miško!)

Eto, šta god da kažete, oni samo jednu stvar neće da prihvate, a to je da o svima nama cene građani na izborima, oni su ti koji odlučuju i biće tih izbora za manje od godinu dana.

(Vjerica Radeta: Daj argument za 12%.)

Ja mislim da će tada narod da kaže svoj sud, kakva je vlast koju vodi SNS i Aleksandar Vučić, a kakvi su oni koji za sve imaju zamerku, kočnicu, sumnju.

Jer, znate kada bi se svi plašili i sumnjali, nikada ništa ne bi uradili. Strahovi i sumnje su za kukavice.

Član 27. vezano za 100… ne mogu tačno da se setim člana, iznošenja činjenica i podataka iz privatnog života.

(Vjerica Radeta: Ako ne možeš da se setiš, onda ništa.)