Meni nije uopšte sporno.

(Vjerica Radeta: Sporno je.)

Ja ću da govorim o svom životu, jedini ja imam pravo na to ovde i mislim da je bolesno da me neko proziva zato što sam prekinuo školovanje iz razloga što sam bio mobilisan 1991. i 1992. godine.

(Vjerica Radeta: Što nisi posle završio? Što si kupovao diplomu? O tome ti ja pričam.)

Znači, to je bolesno! Otišao sam da branim srpski narod. Kad se to završilo, morao sam da počnem da radim jer je bila hiperinflacija, dok su se neki bavili politikom i sad ovde uzdišu i pričaju mi kako vole Srbiji i kako su pametni i sposobni i tako dalje, školovani. Ja njihove škole neću da cenim, niti mi pada na pamet, moje znanje je za mene, njihovo je za njih. Ovo znanju svedoče diskusije ovde, koliko ko zna i koliko ko ne zna, gospodine predsedavajući, kao i to koliko ko voli svoj narod i svoju državu, gde je kad bio, da li je spavao na suvom toplom i priča o patriotizmu, ili se valjao po blatu i po rovovima dok je branio taj isti narod koji ovi hvale sad.

(Vjerica Radeta: Što si se valjao?)

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što je ova diskusija otišla u ovom pravcu, ali treba biti potpuno iskren i otvoren, na prvom mestu prema građanima Srbije.

Nije ovde priča o tome, ne o nečemu što se ne vidi, hvala Bogu, put je infrastrukturni objekat koji se i te kako vidi i svaki kilometar tog puta i svaki tunel na tom putu i svaki most na tom putu se vidi. Da bi imali te puteve moramo da obezbedimo i način finansiranja. O tome je sada bilo reči, o evro obveznicama, o tome da mi ništa ne vredimo, da ništa ne znamo, a najviše boli to što nas uvažavaju i cene, ne kažem da nas vole, daleko od toga, ali nas uvažavaju i cene i rezultate daju i oni koji nisu iz Srbije.

Naše rezultate hvale i oni koji nisu iz Srbije a neki to rade dobrovoljno, neki pokušavaju da naprave političke krize, jedino iz razloga što mnogima od njih i smeta napredak Srbije.

Moraju kolege poslanici da znaju da nisu svi oduševljeni ekonomskim napretkom Republike Srbije, da svima političkim garniturama, zemljama u okruženju i smetaju rezultati koje Srbija ima i pokušavaju da naprave određene političke krize da bi sprečili eventualne investitore ili kreditore da ulažu u Republiku Srbiju.

Najžalosnije je što ovde u srpskom parlamentu, da bi me čule kolege poslanici uvaženi, ja moram da pričam glasno, zato što neki smatraju da je sve za podsmeh, da sve što neko kaže treba izvrgnuti, izvrgnuti ruglu, treba se podsmevati, treba omalovažavati. Treba me uvažavati, kolege, tako što ćete im dobacivati, prekidati ih na svaki mogući način.

Znači, to je jedan način i jedna nažalost slika političkog života u Srbiji. Ako svaki rezultat koji ostvarite bude sveden na to da je moglo ovako a ne onako, da je ovako bolje a ne na drugi način, a svi ti predlozi, ako ih zaista ima i ako su zaista iskreni, mogu da kažem da su u životu prilično neostvarljivi. To je jedno elementarno nepoznavanje određenih tema ili recedivi prošlosti.

(Vjerica Radeta: „Recidici“, a ne „recedivi“. Joj bre Arsiću.)

Kolega Marinkoviću, znate šta? Kad neko u Srbiji kaže…

Kolega Marinkoviću, sada ću da kažem, da iznesem jednu činjenicu. Recimo, bilo je ovde predloga kada se pričalo isto o auto-putevima pre neki dan, jedan moj uvaženi kolega je rekao zašto podižemo kredite, uzimamo evro obveznice, utvrđujemo javne interesa, hajde da građani Srbije kupuju obveznice Republike Srbije. To je rečeno.

Teoretski moguće. Praktično nemoguće.

(Milorad Mirčić: Niko nije to rekao.)

Rečeno je u ovoj sali, nemoj sad stenograme da donosimo. Zašto? Zato što takvi ljudi žive u prošlosti. Oni se sećaju vremena Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, sećaju se vremena Josipa Broza. To je najveći ideolog…

(Vjerica Radeta: Tvoga tate.)

… koji je izdavao te državne obveznice za izgradnju auto-puta „Bratstvo-Jedinstvo“. Eto.

Ili, kada počnu da pričaju da država treba da bude regulator na tržištu energentima, a država je učesnik na tržištu energenata, pa to mora neko drugo regulatorno telo da radi, ne može država jer bi inače, znate koga oterali? Ruse iz Naftne industrije Srbije. Ne bi ni bio „Turski tok“. Ne bi mogli ni da pričamo o „Južnom toku“, ali treba poznavati neke materije, a ne živeti u prošlosti. Od prošlosti se ne živi, od demagogije se ne živi. Živi se od rezultata.

(Vjerica Radeta: I od 12% poskupljenja putarine.)

Znači, od rezultata se živi. Ako kažem da je naša putna infrastruktura u Srbiji najbolja ne bi bilo iskreno i ne bi bilo tačno, ali da kažemo i da je najgora, takođe ne bi bilo ni iskreno ni tačno.

Činjenica jeste da su potrebna ulaganja u rekonstrukciju postojećih puteva i izgradnju novih puteva. To je činjenica, to ne može niko da ospori. Sada će neko da kaže – da li treba dva, tri, pet ili deset posto ako se zna da od 1999. godine do 2012. godine nije maltene ni dinar uloženo u održavanje puteva, kako regionalnih, tako i lokalnih.

Pričali smo ovde u Skupštini, ako hoćemo da Srbija ekonomski napreduje, ako hoćemo da poboljšamo kvalitet života i standard građana, moramo da razvijamo saobraćajnu infrastrukturu.

E sad, neki bi to hteli da traje 50 godina, a neki hoće da to završe za sedam, osam ili deset godina. To su te relacije, jer je valjda njima bolje da budu usporeni, uspavani, njima je bolje kada nemaju novca da štampaju dinare, da naprave inflaciju. To je, izgleda mi, bolje rešenje. Po nama nije. Po nama nije, hoćemo da Srbija ima svoj bonitet, da ima svoj rejting koji pokazuje ne samo po kojoj ceni kapitala se Srbija zadužuje u inostranstvu ili na domaćem tržištu, svejedno je, po toj ceni ako je cena niska, garantuje se drugim investitorima koji žele da započnu neku proizvodnju u Srbiji, da je Srbija i pravno i ekonomski sigurna zemlja, ali to ne vredi govoriti.

Oni bi hteli da se vratimo u vreme zemljoradničkih zadruga, ko možda Kolhoza ili tako dalje, u vreme društvene imovine, u vreme radničke klase. Možda je to bilo za ono vreme odlično, ali danas živimo u 21. veku. U 21. veku živimo i valjda treba da se okrenemo nekim tržišnim vrednostima da bi smo obezbedili tržište i u Srbiji, bez obzira da li je to tržište u smislu potrošnje ili tržište u smislu investicija, moramo da imamo saobraćajnu infrastrukturu i puteve.

Ako ih već napravimo, dovodi se u pitanje kako ćemo da ih održavamo? Znate, to je najveće pitanje. Svaki naš građanin želi da se na prvom mestu koriste ti putevi na bezbedan način. To je valjda na prvom mestu i ta stvar, ta činjenica je, čini mi, se najvažnija, na drugom mestu i kvalitet tog puta. Jedno su sa drugim nekako povezani i bezbednost i kvalitet tih puteva.

Pa, hoćemo li da se cenkamo, kao da smo na pijaci, da puteve pravimo dve ili tri godine ili 15 – 20 godina? Ja nisam za 15 – 20 godina, zato što će mnogi, znajući kakvi su nam putevi bili, da nastradaju na putevima zato što se mi cenkamo koliko će to da traje, a mislim da ljudski život nema vrednost, da nema novca koji može da ga plati, ne postoji, pogotovo ne u saobraćaju, gde se prilično života gubi. Bez obzira na sve, sva poboljšanja i smanjenja, to je još uvek visoka stopa.

Hoćemo autoput. Ja želim da idem, a verovatno i većina građana, sa jedne granice na drugu Republike Srbije i da svuda vozim autoputem, bez obzira da li krećem Koridorom 10, prema Bugarskoj, ili Severnoj Makedoniji, ili ću možda da koristim Koridor 11, prema granici sa Crnom Gorom. Nekim kolegama je važnija forma, nije važna suština, nije važno šta govorite, nisu važne ni tačke, ni zarezi, gde je ko stavio, da bi njihova priča, koja je u suštini jako šuplja i prazna, mogla da opstane.

Ako svi znamo, bar se nadam, neki su rekli i pokazali da možda neke stvari ne znaju, održavanje puteva nije samo da se kosi trava, da se povlače bele ili žute linije po putu, održavanje puteva je i zimsko održavanje puteva, a mogu da kažem da je naš autoput jedan od najbolje čišćenih autoputeva u ovom delu Evrope i ovom regionu. Za to su isto potrebna sredstva. I kada napravite kolaps, kad se desi, niko ne pita da li je to bilo dva, tri, pet ili 12%, nego kaže da mu je život ugrožen zato što put nije očišćen i on se nalazi u vozilu zavejan na tom putu. Ali, nije bitno, bitno je da pričamo kako smo završavali neke matematike i znamo ono ili ovo. Ko da je zato bitno da li se zna Pitagorina teorema ili ne, da li se to zna ili ne. Bitni su ekonomski pokazatelji. Da li to može da utiče bitno na ekonomsko okruženje koje Republika Srbija ima? Ne može. Da li će to da utiče na to da međunarodni transport ide preko Republike Srbije? Neće uticati, neće uticati. To su stvari koje treba da gledamo.

Da li će više ljudi koristiti naše puteve ukoliko su kvalitetniji? Hoće. Ukoliko su bezbedniji? Hoće. Veliki broj, znam sigurno, koji prolaze kroz Srbiju, veliki broj građana koji nisu odavde, prolaze kroz Srbiju, zato što je, pre svega, bezbedonosno sigurna zemlja. Ali, hajde da budemo, koliko je god to moguće i saobraćajno bezbedna zemlja. To ne možemo tako, što ćemo da računamo neprestano neke procente i da se plašimo da li će tu neko nešto da ukrade. Ima ko se time bavi. Bavi se time policija, bavi se time tužilaštvo. Bolje time da se bave, nego da se bave uviđajima na saobraćajnim nesrećama, pa čitamo po novinama kako je, ne daj Bože, poginulo neko dete od dve, tri, pet, šest, deset godina, kako je čitava jedna porodica nestala, jer to odlučuje 2%, 3%.

Za život jednog čoveka 2-3% ne predstavlja ništa. Za opstanak u političkom životu nekima je 3% često nedostižno, čak i u skoku sa motkom.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, možda neću da otkrijem toplu vodu, ali evo jednog rešenja kako bi po kolegama koji ne podržavaju vaš rad mogli da obezbedimo stabilan investicioni ciklus. Pretpostavljam da su oni za omladinske radne akcije. Evo, ORA – Koridor 10, ORA – Koridor 11, tako oni vide državu, ni na koji drugi način.

Dobačeno je bilo i dobacivalo se ovde iz klupa, gde sede narodni poslanici SNS, da se čuju budalaštine. Isto tako sam čuo, ne iz klupa poslanika SNS, da narod teško živi, da nema novca, ali da se često vozi auto-putem. Kako bi ste vi to nazvali? Da li je to moguće? Ja mislim da nije. Poslednja stvar je valjda, ako neko nema novca, da koristi ono što mu u tom trenutku nije neophodno, ići će nekim zaobilaznim putem itd. Znači, po meni je to budalaština, a ne ovo što se čulo od poslanika SNS.

Znači, te demagogije koje, čini mi se, nikako ne možemo da se oslobodimo da je sve narodno, pa čije je? Kome, hajde da pitam, a kome se vraća novac od poreza nego građanima Srbije? Da li se vraća kroz penzije? Da li se vraća kroz plate? Da li se vraća kroz zdravstvenu zaštitu? Da li se vraća kroz sistem prosvetnog obrazovanja ili kroz puteve? Vraća se svaki dinar. Problem je, izgleda mi, što neko zamera i Aleksandru Vučiću i Vladi Republike Srbije i vama što imate rezultate i što pazite na svaki dinar, nećete uludo da ga potrošite i vraćate ga građanima. To vam se zamera, a navodno se iskazuje briga za građane. Nisam baš siguran u iskrenost te njihove brige. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, da li bi, tada je bio premijer Aleksandar Vučić, bilo normalno, zdravorazumski, ili nazovite kako god hoćete, da dok sprovodite mere fiskalne konsolidacije oterate jednog investitora iz Srbije i sa gubitkom tog investitora smanjite svoj BDP za otprilike 3%, odnosno povećate svoj javni dug u procentnom iznosu za isti onaj procenat koliko se smanji BDP.

E sad, kad god se pokrenu takve priče, ja uvek postavljam pitanje – a, ko radi u tom „Fijatu“ u Kragujevcu? Da li su to svemirci, marsovci? Da li su iz neke druge države? Jesu sa druge planete? Pa, rade naši građani, na prvom mestu naši građani. Potpuno ste u pravu kada ste rekli da imate obaveze, jer može da se pokrene postupak raskida ugovora, ali ugovor je prihvatanje i obaveza. Mi smo obaveze prihvatili, da li su one dobre ili loše po nas, one su prihvaćene odlukom Vlade, pa čak i ako raskinete ugovor i uspemo u tome, morali bismo svu štetu da platimo drugoj strani zato što smo pokrenuli ili raskinuli ugovor. Nama to niko ne brani. Samo kod odgovornih ljudi se računa kalkulacija šta je veća šteta, šta je veća korist? A, kod ovih je bitno da isteramo mi svoju priču, da isteramo „Fijata“, da izbacimo ljude iz fabrike na ulice, da smanjimo BDP, da povećamo javni dug, da bismo bili ispravni pred svojim biračima.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Dvanaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Jedanaestom sazivu.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika¸ konstatujem da sednici prisustvuje 72 narodna poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 86 narodna poslanika, odnosno prisutno najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.

Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Izvolite, koleginice.

Hvala vam.
Reč ima narodni poslanik, Milija Miletić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Pitam da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Reč ima narodni poslanik Tatjana Macura. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milan LJubić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici – niko nije dostavio.
Nastavljamo rad i prelazimo na načelni pretres o 3. tački dnevnog reda – PREDLOGU ZAKONA O KOMUNALNOJ MILICIJI
Saglasno članu 90. stavu 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da sednici prisustvuju Branko Ružić i ministar Državne uprave i lokalne samouprave sa saradnicima.
Primili ste Predlog zakona koje je podnela Vlada, primili ste Izveštaj Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za pravosuđe državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslenike grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe, srazmerno brojem narodnih poslanika i članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona o komunalnoj miliciji.
Da li predstavnik predlagača Branko Ružić, ministar državne uprave i lokalne samouprave želi reč? (Da)
Reč ima Branko Ružić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne)
Da li predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Arpad Fremond. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Marinković.
Izvolite, kolega.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Borisav Kovačević. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Komlenski. Izvolite.