Hvala vam, uvaženi predsedavajući.

Uvažena ministarko sa saradnicama, dame i gospodo narodni poslanici, dve diskusije su meni danas posebno privukle pažnju kada govorimo o tako važnoj temi kao što je diskriminacija u našem društvu i da li nje ima. To su diskusije uvaženog kolege Šormaza i kolege Uglješe Mrdića. Obe diskusije su tako pune istine, da niko normalan ne može da demantuje bilo šta od izrečenog, već samo da izrazimo duboku zabrinutost.

Ja dolazim sa beogradske opštine, opštine Stari Grad, gde je poznato da su u jednom zavidnom broju nekada živeli pripadnici romske nacionalnosti i mogu mnogo da govorim na tu temu. Mogu mnogo da govorimo iz vremena devedesetih godina kako su se tada, jedan deo, opet kažem, manji deo našeg društva, se diskriminatorski ophodili prema ljudima koji se po bilo čemu razlikuju od većine, ali kada se neko diskriminiše, to ostavlja jak, gorak utisak u javnosti.

Dešavalo se to, imali smo razne drugove, jedan je bio Ticijan, danas u Nemačkoj radi, drugi Bekim, ovde se snalazi, radi neke teške fizičke poslove, njihove porodice, njihova deca kada su trebala da se upisuju u vrtiće gledali su ih onako sa podozrivošću da manje vrede nego neka druga deca, da su manje važna, pa ako može da baš ne idu u taj neki centralni vrtić, ako može negde van da ih gurnemo da ne budu tu.

Pa, su se njihove porodice kasnije obraćale nama, pa sam doživeo to da komunicirajući sa brojnim građanima, u prethodnim godinama na pre svega svojoj opštini gde je još uvek bilo dosta pripadnika romske nacionalnosti, da obiđem mnogo porodica, stotinak porodica takvih i da čujem brojne probleme sa kojima se oni suočavaju.

Jeste tačno da su mnogi problemi rešeni, da su donošeni zakoni, donose se zakoni, ali da zakoni moraju da se primenjuju. Nije dovoljno da mi pritisnemo taster, da izglasamo nešto, a da u svojoj svesti ne dođe do ključne promene. Glavna promena u društvu, glavna promena kod ljudi, jeste promena svesti, promena načina razmišljanja. To su te promene za koje sam se i lično zalagao baveći se politikom od početka svoje karijere, pa do dan-danas, i tako mislim da radim i nadalje.

Da menjamo prvo sebe, da menjamo svoj pogled na ljude oko sebe, na one koji imaju određene posebne potrebe, ljude koji su drugih nacionalnosti, koji govore drugim jezikom, drugih vera, koji se razlikuju po boji kože od nas, da njih ne stavljamo sebe samo zbog tih ličnih razlika zbog kojih oni nisu krivi.

Zbog čega smo mi bolji? Zato što smo svetle puti, oni tamnije puti, da smo pismeniji, da li smo kvalitetniji ljudi zato što drugačije izgledamo ili drugačije govorimo nego neko drugi? Mislim da nismo. Ima među Romima, pogotovo naglašavam među Romima, jer sam dosta takvih porodica upoznao, konkretno u Ticijanovoj porodici, njegova sestra je završila medicinski fakultet, doktorka je. Da li će neko zato što mu se ne sviđaju Romi da odbije da se leči kod nje ili da je odbije da je zaposli, a zaposlena je, radi, ali ne u Srbiji, zato što je pripadnica romske nacionalnosti? Neće. Neće i ne treba da odbije i sramota je svakog društva, ne samo srpskog, kada se nađe pred takvom dilemom da li treba uopšte da razmišlja o tome da li je diskriminacija dozvoljena ili nije dozvoljena, da uopšte diskutujemo na tu temu, ali moramo dokle god je ima, moramo da diskutujemo. Moramo da učimo i sebe, ali za nas je nekako možda već kasno, zašli smo u neke godine, pa je teže menjati navike, ali da učimo na tim negativnim primerima iz prošlosti, da učimo svoju decu kako trebaju da se ponašaju nadalje kako bi te diskriminacije bilo manje, a kažem neuporedivo je manje nego što ih je bilo pre 10, 15, 20 godina, jer se ovo društvo mnogo menjalo u međuvremenu.

Upoznali smo svet, počeli smo da putujemo da se otvaramo, da komuniciramo sa Evropom, da budemo deo tog sveta, kao što i jesmo i da se u njega vraćamo i da dovodimo svet u Srbiju i da svoje kvalitete pokazujemo svetu, ali i da primimo tog sveta ono što je on kod sebe promenio.

Da ne govorim da li je u Americi bilo diskriminacije, pre 100 ili 200 godina, bilo je mnogo, ali je Amerika danas bitno drugačija nego što je bila. Da li je bilo u Evropi? Bilo je. Da li je bilo robovlasništva po svetu? Pa, bilo je, ali to više nije tema. Taj svet se toliko promenio za 100 ili 200 godina da Srbija treba da vidi šta je to dobro u tom svetu da primeni kod sebe i da ono što je dobro kod nas, a kažu da smo jedan od možda naroda koji najmanje diskriminiše bilo koga, pošto smo mi srpski narod. To nije zato što sam ja pripadnik njegov, pa najviše volim svoje, što je normalno, nego zato što zaista to mislim. Ko god dođe iz Evrope ili svih delova sveta u Srbiju, da sada ne nabrajam pojedinačno, retko ko i retko kada možete čuti da je od Srbina doživeo neku veliku neprijatnost. Retko.

Ali se desi da smo mi kao Srbi toliko puta u prethodnih 100 ili 200 godina bili na najgori mogući način tretirani, ne diskriminisani, nego tretirani. Tretirali su nas kao pripadnike niže rase, kao manje vredne, kao one koje treba istrebiti, proterati, pobiti, pokrstiti, prekrstiti, kako god. Ubijali su nas na stotine hiljada, predstavljali nas kao kugu, a nismo takvi. Svetu smo dali tolike naučnike, tolike sportiste, tako velike pisce, tkao velike pesnike, tako velike ljude koji su ostavili neizbrisiv trag u svetskoj kulturi, istoriji i postali deo te svetske kulturne baštine, istorijske, da zaslužujemo da se nađemo na onom mestu koje nam pripada kao narodu.

To mesto možemo da održimo samo tako što ćemo voditi računa o sebi i kakvi smo mi prema drugima. Kažu – pogledaj prvo sebe, pa onda kritikuj drugog. Uvek to tako i radimo. Da li svako od nas napravi nekad pojedinačnu grešku? Napravi, ali je strašno ako mi sebe ne želimo da menjamo, ako mislimo i onda kada smo svesni svoje greške da smo toliko smozaljubljeni u sebe da ne treba kod sebe nikada ništa da promenimo, onda ta nacija, taj narod nema budućnost. Ovaj narod je pokazao više puta u svojoj istoriji da je spreman da se menja na bolje, da je spreman da uči, da radi na sebi i tako svakoga dana i radimo u ovoj Narodnoj skupštini, donosimo nove zakone koje ovom narodu i ovoj državi treba da donesu dobro u perspektivi.

Predvođeni upravo predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem, smo krenuli te snažne reforme i promene 2012. i 2014. godine kada je predsednik Vučić tada postao premijer. Rešili smo tada da stavimo tačku na neke stvari koje su bile loše ranije i da krenemo potpuno novim putem napred, da zaista postanemo prava, uvažena, stabilna, odgovorna, pravna država, evropska zemlja koja zaslužuje poštovanje, ne neko ko se formalno zalaže za EU, a suštinski se zalaže samo za kriminal, korupciju i tajkunizaciju Srbije. Ne.

Nije prilika kada ste na vlasti da pljačkate, nego da menjate sopstvenu državu. Predsednik je to jednom lepo rekao, samo se budala ne menja. Samo budala i glup čovek ne žele sebe da menjaju kad vide da ide loše i u tome jeste boljitak u ovoj zemlji. Promenili smo se. Srbija je danas zemlja koja je, rekao bih, možda među najstabilnijim zemljama u Evropi, u mnogo čemu, za primer mnogima u Evropi i kada govorimo o diskriminaciji.

Mnogi mogu i od Srbije da uče, pre svega u tome kako može brzo da se menja jedna država, jedno društvo, kako jedno društvo kada postigne svoj sopstveni konsenzus unutar sebe može da se promeni i da postane bolje i da služi za primer celoj Evropi, bez obzira da li smo formalno član EU ili ne, da li ćemo biti ili ne, a moja želja iskrena jeste da budemo, oduvek bila i verujem da hoćemo biti, ali Srbija mora da bude i biće zemlja u kojoj će da se poštuju ljudska i manjinska prava, ali hajde da poštujemo kao što je kolega Uglješa Mrdić rekao i kada su u pitanju naša deca, sva naša deca, bez obzira da li su deca, sada kažem uvažena ministarko, vaša jer ste bili član neke druge organizacije ili su deca predsednika Republike Aleksandra Vučića, niko ne sme u Srbiji biti diskriminisan, pogotovo zbog onoga čime mu se roditelji bave ili javnom funkcijom koju vrše.

Danas se na najgori mogući način diskriminišu od strane mafije, tajkuna i kriminalaca i njihovih medijskih partnera, diskriminišu deca upravo predsednika Republike, Aleksandra Vučića.

Njima se ne dozvoljava pravo da budu deca. Njima se ne da pravo da to svoje detinjstvo i mladost mirno provedu, nego se poziva na njihova ubijanja, silovanja, proterivanja, vešanja, frustracije, ne znam ni ja na šta sve već.

Kako su se obratili preko društvenih mreža malom Vukanu? Rekli su – pašče. Pa ko je digao glas od raznih udruženja, raznih ovih, ja ih zovem organizacija za savest? Ko je rekao – ne možete ljudi da dete, bebu tako nazivate, ne možete da pretite smrću Danilu, on je dete, ne možete Milici, ona je devojčica. Ne možete tako da se obraćate. Nisu oni predmet političkog delovanja bilo koga. Tu decu moramo da zaštitimo danas.

Roditelje, pa jesu roditelji krivi zbog toga što im je dete predsednik Republike i što ova država toliko bolje napreduje, nego što je išla prethodnih 20, 30, 50 godina? Za to treba da odgovaraju, što su stvorili i odgajili čestitog sina, državnika koji je ovu državu podigao posle 100 godina? Posle 100 godina na čelu Srbije imate Srbina koji vodi ovu državu u pravom smeru kojim treba da ide ova država. I zbog toga treba da mu se napljuju roditelji na najgori mogući način? Ne. Moramo da poštujemo svačije roditelje, svačiju decu i niko ne sme da bude predmet iživljavanja bilo koga.

Pozivam ovog puta i nadležne institucije, zaštitite još jače i još bolje predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića. Zaštitite ga od tajkuna, od mafije, od kriminalaca. Bez Aleksandra Vučića na čelu Republike Srbije nema napretka ove zemlje, nema većih plata, nema sigurnije budućnosti za svu našu decu. Bez njega na čelu Srbije, Srbija klizi u ponor i u haos. Ja sam uveren da to neće biti omogućeno onima koji to jedva čekaju u Srbiji da se desi i uveren sam da će ova država nastaviti hrabro i snažno da se obračunava sa svima onima koji žele da diskriminišu bilo koga, a posebno sa mafijom, kriminalcima i tajkunima. Hvala vam.

Hvala vam, predsedavajuća.

Uvažena gospođo ministar sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, Srbija jeste teritorijalno mala zemlja, jeste da ima mali broj stanovnika, jeste da smo mi daleko slabiji nego što su to velike sile i zapada i istoka, ali smo jedan pravdoljubiv, jedan hrabar, jedan dobar narod. Narod koji je ovom svetu podario mnogo velikih naučnika, mnogo velikih ljudi, mnogo velikih sportista, mnogo velikih pisaca, književnika i samim tim smo zaslužili da se i naša reč širom sveta i čuje i uvažava.

Nismo imali tu sreću da Srbija bude tako cenjena zemlja i tako prihvaćena u, rekao bih, ne samo deceniju nego dve ili tri decenije unazad.

Često su neki pokušavali sa Srbijom da se obračunavaju na različite načine, da je komadaju, da je rasturaju, da je tretiraju kao komad krpe, otirač za noge, ali 2014. godine, dolaskom na mesto premijera predsednika SNS, Aleksandra Vučića, stvari u Srbiji se bitno menjaju. Srbija postaje bitno drugačija zemlja.

Postaje bitno drugačija zato što od 2014. godine građani Srbije mogu ponosno da šetaju svojim ulicama, mogu da podignu glavu, mogu ponosno sa svojim pasošem da pređu granicu, mogu da se ponosno svakome predstave kao Srbi, mogu ponosno da kažu odakle dolaze i mogu da se ponose na svoju istoriju, i ne samo istoriju, to je deo naše slavne prošlosti, već i na ono što danas država Srbija radi.

Jedan od glavnih ciljeva SNS i Vlade koju je tada vodio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, tada premijer, jeste bio snažan obračun sa korupcijom i sa kriminalom. Tu smo zadali izuzetno jake udarce, pre svega tajkunima u Srbiji. Setite se perioda vlasti DS na čelu sa Đilasom, Tadićem i ostalima, kada su ovom zemljom upravljali tajkuni i mafija, kada se sve odlučivalo ne u Nemanjinoj, nego kod Miškovića u kabinetu, kada se o budućnosti Srbije odlučivalo među pripadnicima kriminalnih klanova i među ubicama, dilerima droge, a nije odlučivalo u Nemanjinoj i u Skupštini, kada su se zakoni donosili tako, ne zato što narodni poslanici debatuju i diskutuju o njima, jer je to bila samo farsa, nego su se zakoni naručivali i narodni poslanici morali da glasaju po automatizmu za nešto, bez prava da kažu zaista svoj stav i šta misle o svemu.

Srbija danas nije zemlja, i Skupština Srbije, nije ta koja se ispostavi da nešto usvoji. U Skupštini Srbije se danas diskutuje ozbiljno o svim zakonima, ozbiljno o svim sporazumima, ozbiljno o planovima Srbije za budućnost. Možemo u nečemu i da se razlikujemo, zašto da ne, to je dobro i zdravo za demokratiju u Srbiji da neki od nas imaju po nekim pitanjima i drugačije mišljenje, ali je danas, rekao bih, i zdrava situacija u parlamentu u Srbiji, bitno drugačija nego što je bila prethodnih 10 ili 20 godina, kada ste u Skupštini imali samo sukobe, besmislena prepucavanja, pokušaje upada u parlament, paljenje ove zgrade, itd, itd.

To vreme je ostalo iza nas, a vreme koje je pred Srbijom jeste ono vreme koje smo definisali, a to je plan za budućnost Srbije „Srbija 2025“, gde očekujemo značajan broj novih radnih mesta, fabrika. Evo, čuli smo, mi smo jedina zemlja u Evropi gde se gradi osam auto-puteva u isto vreme. Onaj broj kilometara koji smo izgradili u prethodnom periodu je veći nego za vreme Broza, više fabrika smo napravili za to vreme. U Srbiji je standard danas rekordno visok u odnosu na, rekao bih, prethodnih 50 godina unazad, nismo bolje stajali.

Srpska vojska danas je neuporedivo jača. Policija je daleko bolje opremljena i to je sve ono što je bilo preduslov da možemo da se upustimo, vođeni predsednikom Srbije, Aleksanrom Vučićem i njegovom vizijom budućnosti Srbije, u snažnu borbu protiv kriminala i borbu protiv korupcije. I kao rezultat toga jesu hapšenja i tajkuna, jeste hapšenje i ovog poslednjeg klana, ovog ološa, koji je predvodio ubica Veljko Belivuk i ostali, ali tu nije kraj.

Potrebno je da i one koji pokušavaju da nosioce promena u Srbiji, nosioce reformi, a pre svega tu mislim na predsednika Aleksandra Vučića, da one koji prete predsedniku Republike, a to čine svakodnevno što kroz različite tabloide, što kroz različite portale, što kroz različite naručene tekstove, što kroz Tviter, Fejsbuk i ostalo, potrebno je i ta lica da sankcionišemo da bismo pokazali da jesmo u potpunost stabilna država, pravna država u kojoj ne možete da upućujete pretnje smrću predsedniku Republike i da kažete da je to samo napisano na Tviteru, to se ne važi.

Zamislite da je u periodu vlasti DS neko od nas rekao da neki funkcioner tadašnje vlasti treba da završi na ovaj ili onaj način. Nas bi bukvalno obesili na Terazijama zbog toga.

Mi smo promenili način političke komunikacije i to jeste jedna od glavnih promena u politici danas u Srbiji, zato što predsednik Srbije ne govori o njima, ne govori o prošlosti. Kada god ga pitaju za njih, znamo šta su radili, ali mi hoćemo da govorimo o putevima, hoćemo da govorimo o tunelima, o mostovima, o fabrikama, o tome da prosečna plata 2025. godine bude 900 evra ili 1.000 evra. O tome hoćemo da pričamo, koji je naš plan za budućnost Srbije.

Mi nemamo plan za juče, plan za sutra, plan za danas, za prekosutra, mi imamo plan za budućnost ove zemlje i taj plan sprovodimo predvođeni predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem ne obazirući se na pretnje, na govorkanja, na laži.

Svakog dana kada se probudim, samo ustanem i čekam kada će da stigne neka nova laž i afera koju su izmislili u svojim tajkunskim kuhinjama. Šta će o kome od nas da izmisle, šta će da u fotošopu nekome pripišu, kakvu će poruku nekome da sroče, kakvu poruku mržnje, kako će reći ponovo da su autoputevi glupost, da je to zamajavanje, da nam metro uopšte nije potreban, nego su nas svi lagali 50 godina, i pričali o tome da ćemo imati metro. Sada ćemo ga imati, počinje ove godine da se gradi u Beogradu. Beograd zaslužuje da ima i metro i da ima još mostova, i da ima još uređenijih fasada, i da ima još više radih mesta. To zaslužuje cela Srbija.

To je plan SNS i predsednika Aleksandra Vučića, bezbedna, sigurna, stabilna, moderna Srbija, koja se razvija i gleda u budućnost, koja se ne osvrće na prošlost, ona koja gleda koliko nam novih puteva gde treba, ona koja gleda kako da zadržimo ljude koji danas žive na selu, gde je prosek preko 60 godina starosti, kako smo čuli danas, da vratimo mlade, da ih motivišemo programima, idejama, projektima, da se vrate tamo, da razvijaju svoje porodice i na selu, jer je i selo šansa za razvoj ove zemlje.

Ta politika budućnosti jeste izvesnost za Srbiju, izvesnost za sve naše građane, a politika mržnje i politika onih koji jedino što rade po ceo dan, jeste da smišljaju afere, da prete, da premlaćuju Boga mi i neke od naših kolega. Prošle godine su našeg kolegu iz Zemuna sačekali ispred zgrade, pa su mu štanglom razbili glavu. Našu koleginicu Rajku Matović su sačekali bili u Surčinu, pa su je kamenjem gađali i polivali vodom. Da ne pričam o pretnjama na račun svakog od nas, koje stižu po društvenim mrežama.

Znate ko je odgovarao za sve to? Niko. A pitam vas, više kao retoričko pitanje – zašto? Da li to naša glava ili naša krvava košulja vredi manje, nego neke druge? Da li smo mi glineni golubovi koje može da prebija kome god padne na pamet? Da li svaka vucibatina koja se drzne da uzme miš i da gađa predsednika poslaničke grupe, našeg Aleksandra Martinovića može da izađe i da priča o demokratiji i o slobodi i ne znam o čemu?

Ja kažem prijateljima, nema demokratskije zemlje u svetu u kojoj možete da napadate Skupštinu, da pretite paljenjem, ubijanjem predsednika države, da poslanike bijete, da bijete predsednika Skupštine, da napadnete poslanika Rističevića, da ga linčujete ispred parlamenta i da za to ne odgovarate. Kud ćete veću demokratiju, samo nemojte da to skrene u ludilo?

To što oni rade i što pokušavaju jeste skretanje u ludilo. To neće dozvoliti ni SNS, ni predsednik ove zemlje Aleksandar Vučić zato što smo odgovorni prema građanima, odgovorni hoćemo bezbednost i mir. Hoćemo sigurnost za svakog našeg čoveka u ovoj zemlji. ako treba neko da se žrtvuje, mi ćemo, ali neće niko više žrtvovati Srbiju, niti od Srbije otimati budućnost. Hvala. Živela Srbija.

Hvala predsedniče.

Uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, rekao bih, o tome sam razgovarao i sa svojim kolegama, koliko je puta na žalost u našem društvu kultura bila neka tema o kojoj se diskutovalo sa nekim, ne bih rekao potcenjivanjem, ali kao da je to nešto sekundarno, tercijalno, kao da ima vremena, razgovaraće se o nekim važnijim stvarima, diskutovaće se o nečemu što je bitnije, što je za život prosečnog čoveka važnije.

Pored toga što je potrebno ljudima obezbediti platu, nešto što je elementarno za plaćanje računa, za nabavku namirnica, za jedan, rekao bih, život porodični, potrebno je ljudima i obezbediti nešto drugo što je jako važno, a to je da čovek nahrani svoju dušu. To ne može bez kulture.

Kultura je, rekao bih, u srpskom društvu planski, ne slučajno, planski, zajedno sa istorijom kao njenim delom uništavana deceniju, a možda i jače. Sve ono što je imalo veze sa srpskom kulturom, srpskom tradicijom, sećanjem, običajima, verom našom je stavljeno u drugi plan, stavljeno pod tepih, kao neka nebitna tema, da bi se ono što je bitno i što je za nas jako važno, to srpsko duhovno biće ubilo u potpunosti. Iza svega toga, kada jedan narod ubijete duhovno, onda nije teško ni da ga finansijski opljačkate.

Meni je drago što mi danas i u ovom mandatu Vlade Republike Srbije imamo na mestu ministra kulture ozbiljnu osobu kakva je Maja Gojković. Ona daje na poseban, svojevrstan način, pečat tom radu Ministarstva kulture koje je neuporedivo i medijski prisutnije, a kada je medijski prisutnije Ministarstvo kulture i kultura, onda je i obogaćen život građanima Srbije, jer imaju bolji i bogatiji kulturni sadržaj da građani ponude svojoj deci i da nešto naučimo svi zajedno.

U sklopu svega toga, oporavka naše kulture, vraćanju tradiciji, istoriji, našim vrednostima jesu i podizanje brojnih spomenika u poslednje vreme, najznačajnijih Stefanu Nemanji i despotu Stefanu Lazareviću na Starom gradu pre nekih, ako se ne varam, dve nedelje.

Šta je glavna tema bila jednog dela Srbije, hvala bogu onog manjinskog, nakon podizanja ta dva spomenika? Glavna tema nije bilo da li je potrebno bilo na tom mestu, da li tu, da li ta veličina spomenika. Ne. Glavna tema su pare. Koliko je koštao spomenik? Koliko para košta? Zašto je morao to tamo da radi ruski vajar? Zar nije mogao neki drugi da radi? Nije tema njima značaj tih spomenika, značaj vraćanja ovog naroda njegovoj kulturi, njegovoj tradiciji, obnavljanju njegovog istorijskog sećanja, ono što je važno za duhovni, istorijski opstanak ovog naroda u budućnosti, nego samo novac, odakle novac i koliko novca. Eto, oni samo o tome brinu.

Upravo je to još jedna od razlika o kojima stalno govorim na sednicama Narodne skupštine između nas i onih koji danas, hvala bogu, nemaju više u ovom narodu od 5 ili 6%. Ne daj bože, zamislite kada bi se takvi ljudi vratili na vlast u Srbiji, posebno u našem prelepom Beogradu, našoj prelepoj Srbiji, sve ono što je obnovljeno, sve ono što je podignuto, sve ono što je sagrađeno, sve ono što je obnovljeno, restaurirano, sve to bi došle neke bande huligana i onih koji su navikli samo da kradu i otimaju od naroda da unište ponovo.

Ne bismo više imali ni spomenik Stefani Nemanji, ni despotu Stefanu Lazareviću. To bi ruinirali na samo sebi svojstven način, baš onakav kako su ruinirali ovu Skupštinu u kojoj mi danas sedimo i govorimo ovde. Tako bi izgledali ti spomenici, tako bi izgledale fasade, tako bi izgledali kulturno-istorijski spomenici ovog grada i ove države. Od Narodnog muzeja pitaj boga šta bi ostalo. Koliko tu ima značajnih umetničkih dela. Oni mi tamo prvo pohrlili u Narodni muzej, jer je on obnovljen, da pokradu sve slike koje postoje iz kulture iz Narodnog muzeja da stave u svoje vile. Toliko su kupili vila, ne mogu više da napune sve to. Treba da pokradu negde te slike, te predmete, da obogate sadržaj u svojoj sredini. E, narodu ćemo da uzmemo pare, e onda ćemo da mu otmemo slike, onda ćemo da zapalimo Skupštinu, onda ćemo da se bacimo i na Narodni muzej i na sve ostale kulturno-istorijske objekte u zemlji. Setimo se da su oni palili i knjige.

Njima ništa u ovoj zemlji što je vezano za kulturu, što je vezano za srpsko kulturno nasleđe nije sveto i nije bitno. Sve to može da se uništi, sve to, i kažu uostalom, u svojim nastupima kuknjave, besa i ludila, da će uništiti onog dana i vratiti onako kako je to bilo za vreme njihove vlasti. Kažu za vreme njihove vlasti, reći ću, kolega Bakarec je divno to primetio, izvukao je jedan segment nastupa Dragana Đilasa gde je on lepo rekao – građani su glasali protiv nas jer nismo bili dobra vlast. Onda kažu – vratićemo sve da bude kako je bilo. Ne da će da bude kako je bilo kad bi oni došli na vlast, dragi građani Srbije. Bilo bi daleko gore, jer bi ovog puta išla osveta. Ovog puta bi se svetili građanima.

Ovog puta bi išli od kuće do kuće da se svete pojedinačno svakom čoveku koji je smeo da kaže da je na čelu Srbije državnik, a ne politikant, na čelu Srbije državnik Aleksandar Vučić, čovek koji je zajedno sa ministrima u Vladi, naravno, i drugim ljudima koji su ga podržavali, čitavom Srbijom, uspeo da podigne Srbiju iz pepela, potpuno uništenu zemlju da oporavi, da od nje napravi danas lidera u Evropi, da po privrednom rastu u ovom kvartalu budemo daleko više nego što smo očekivali, da u drugom kvartalu idemo i na preko 10% rasta u odnosu na drugi kvartal prošle godine. To su sve uspesi Srbije. I pored, naravno, kulture, tu dolazimo i do onoga bez čega ne možemo, to je preko 200 novih fabrika, osam novih auto-puteva. Pa kažu – nama auto-putevi nisu potrebni. Nisu, oni idu helikopterima, svojim privatnim avionima, ko zna kakvim sve jahtama, po egzotičnim destinacijama, njima ništa od toga nije potrebno.

Između ostalog, kažu da nam ne treba ni nacionalni stadion. Šta će nam bilo šta? Trebaju nam samo njihove vile, trebaju njihovi Mauricijusi, njihovih ne 57 računa, koliko smo pronašli do sada, nego 157 računa, treba ne u 17 država, nego u 170 država i to je taj program koji plačući i lijući lažne suze Dragan Đilas kroz svoje lažne tužbe, kroz svoje lažne optužbe svima nama kojima nam prepisuje pokušava da pripiše i da pokuša da ućutka sve nas.

Moja poruka njemu, pre svega Draganu Đilasu, jeste ta da nikakvim svojim tužbama nećeš nikada, Đilase, da ućutkaš ni mene, ni druge kolege narodne poslanike, pa ću da kažem ni kolegu Atlagića, ni kolegu Rističevića, ni kolegu Marinkovića, ni kolegu Martinovića, ni Sandru Božić, ni kolegu Uglješu, nikoga. Nećeš ućutkati ni sprečiti da kažemo istinu, onu istinu strašne, crne Srbije, kakvu si napravio do 2012. godine, tog strašnog lica, u ožiljcima si Srbiju ostavio tada i Srbiju obnovljenu, izgrađenu, stabilnu, odgovornu, koju danas poštuju u svetu, Srbiju koja nije krpa ni otirač bilo čiji, Srbiju koja je zaista danas na evropskom putu, koja poštuje evropske vrednosti, tako što poštuje pre svega svoju kulturu i svoju tradiciju, koja je deo upravo evropske kulture i tradicije.

I zato što jesmo takvi, jesmo istinski na pravi način na evropskom putu i na pravi način obnavljamo ovu zemlju. Nismo mi bogatiji pojedinačno nego građani Srbije, nego se mi radujemo kada čujemo da će građani Srbije koji su primili vakcinu dobiti dodatnu pomoć od 3.000 dinara, da će penzioneri dobiti dodatnu pomoć, da će svaki građanin Srbije dobiti dodatnu pomoć od svoje države u ovo teško vreme. Mi se tome radujemo. Ne radujemo se kada neko kupi vilu ili jahtu. Naravno, mogu i tome da se obradujem kada neko čestit i bogat čovek pošteno stekne svoj novac i porez plati u svojoj zemlji, a ne iznese novac na Mauricijus. E, onda se i tome radujemo. Naravno da su bogati ljudi dobrodošli u ovom društvu i niko ih iz ovog društva ne tera, dokle god svoje bogatstvo i svoj novac stiču legalno, u skladu sa zakonima u ovoj državi i porez plaćaju njoj, a ne iznose pare van, a kandiduju se na državne funkcije u ovoj zemlji. Ne možeš da imaš obraz-đon, a da nudiš građanima Srbije da ti budeš premijer, zato što u ovoj Srbiji ljudi neće takve.

U ovoj Srbiji ljudi hoće poštene, odgovorne političare, one koji hoće da rade u interesu građana, a ne u interesu svog sopstvenog džepa. Zato će građani Srbije i na narednim izborima i na svakim drugim glasati upravo za politiku kakvu nudi ova koalicija, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i SNS. Hvala vam. Sve najbolje.

Hvala, uvaženi predsedavajući, gospodine Orliću.

Dame i gospodo narodni poslanici, za početak hoću da kažem, povodom ove važne diskusije kakva je to Srpska napredna stranka, stranka od 2008. godine, od kad smo osnovani do dana današnjeg i šta su one temeljne vrednosti koje propagira naša stranka. Prvo, to je jedna ozbiljna, stabilna, pravna i uređena država i pravda za sve građane u našoj zemlji. To su ta dva glavna postulata koja su i mene navela da postanem deo Srpske napredne stranke 2008. godine.

Šta smo od toga postigli? Uspeli smo da uradimo da ta dva glavna temeljna stuba napravimo, da ojačamo državu, da je podignemo sa dna, da je stabilizujemo, da danas možemo da kažemo da i naši zatvorski kapaciteti, stanje u našim zatvorima u Srbiji, u kazneno-popravnim ustanovama jeste bitno bolje nego što je bilo 2012. godine, kada smo dolazili na vlast.

Za početak, hoću da osudim sve pretnje sa pokušajem napada na bilo koga u Srbiji, i na političke protivnike, i na one ljude koji ih zastupaju, uverenja koja zastupa danas Vlada Republike Srbije i predsednik Aleksandar Vučić.

To je razlika između nas i to je razlika između onih, kako su moje uvažene kolege, posebno je to lepo govorio kolega Bakarec, rekli da su neki jednakiji za nekoga od drugih.

To je slika i prilika tog bivšeg režima koje smo imali do 2012. godine, kako je on vladao Srbijom i šta bi se ponovo dogodilo u Srbiji kada bi Dragan Đilas i njegovi partneri, njegovi huligani, kriminalci, lopovi ponovi zaseli na vlast u Srbiji.

Ko je osim nas iz SNS osudio pretnje na bilo koga u Srbiji? Niko. Hoću da obavestim javnost u Srbiji da je sinoć na ulazna vrata našeg poslanika Vladimira Đukanovića došao jedan huligan ili grupa huligana, ispisali su određene, odvratne reči na ulaznim vratima njegove zgrade.

Ko su ljudi koji dolaze na vrata funkcionera SNS, članova SNS, građana Srbije, ispisuju nekakve parole, nekakve uvredljive pretnje, skrnave naše ulaze? Time šalju i ličnu pretnju i kolegi Đukanoviću ali zašto da ne i svim poslanicima SNS, članovima SNS, da znaju gde i ko živi, da znaju da mogu da dođu i misle da mogu nekažnjeno da dođu na vrata svakog od nas, da napišu šta žele, da upute poruku, tu jaku poruku mržnje, pretnje, da pokušaju da uliju strah u svakome od nas, da se ne usudimo da njih nazovemo onako kako treba, da ne kažemo da su lopovi, da ne govorimo više o stotinama miliona evra, da ne govorimo o računima širom sveta, da ne govorimo o desetinama miliona koje su iznete iz Srbije, da jednostavno sa ove strane zavlada strah i tišina.

Strah i tišinu nikada nećete doživeti u redovima SNS i njenih poslanika, funkcionera, a tek nećete uplašiti predsednika Srbije Aleksandra Vučića. To je ono što nas motiviše da još snažnije, još hrabrije, da sa još više uverenja da radimo ispravnu stvar za ovu zemlju, nastavimo da radimo sve što smo radili i do sada.

Šta znači doći nekome pred vrata noću? To su hrabri, mnogo hrabri ljudi, koji noću sa maskama, ili kako već, dolaze na vaša vrata, zvone vam, prete, snimaju, ostavljaju poruke, razbijaju automobile. Čuli smo da razbijaju i glave predsednicima opština i nikom ništa. Kakvi su to ljudi?

Kakvi su to ljudi koji po društvenim mrežama najgore moguće pretnje i psovke ispisuju za predsednika Srbije Aleksandra Vučića, njegovu porodicu, decu, poslanike SNS, sve ljude koji se ne slažu sa ideologijom lopovluka koju personifikuje upravo Dragan Đilas?

Zar je teško ako se… Kako on reče – ako pitate mene, ja sam za mir, ali taj mir može lako da ode na drugu stranu pa da izađemo na ulice i da radimo ne znam šta sve građanima Srbije koji nisu za nas. Da li je to pretnja svima nama, da trebamo da strahujemo kada izlazimo iz svojih domova za svoju ličnu bezbednost? Da li je to pretnja svakome od nas ko ima decu šta će biti sa detetom kada izađe iz školskog dvorišta nakon škole? Da li je to ponovo pretnja predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću da spusti loptu, da spusti gas i da Srbija stane?

Da li će neko da reaguje na sve to? Da li će neko da kaže, aman ljudi, ne možete da dolazite više na vrata bilo kome, da pretite, da ugrožavate decu? Neko reče – pa da, to je samo ispisana pretnja na fasadi neke zgrade i ništa više. A šta da se nešto desilo? Šta kada se nešto bude dogodilo nečijem detetu? Šta će onda neko da kaže? Da to dete nije jednako kao i ovo drugo, da ta deca nisu važna? Očevi te dece, oni ne liju lažne suze kao onaj cirkuzant i lopov Dragan Đilas. Mi ne idemo u apoteku po te suze, ne idemo u glumačke škole da glumimo da nam je loše ili da nam je neko nešto pisao.

Ja molim nadležne da se uzmu snimci sa svih tih zgrada gde se ostavljaju takve poruke, da takve osobe budu sankcionisane. Imaće zaista mnogo bolje uslove za odsluženje svojih kazni nego što je to bilo do pre devet godina. Moći će da se uvere koliko je sistem odsluženja zatvorskih kazni danas bolji i humaniji, nego što je bio u njihovo vreme i tu će moći da vide da u svojim pričama greše i da je Srbija mnogo napredovala u odnosu na to njihovo tajkunsko, kriminalno mafijaško vreme u kome je vladao Đilas, Jeremić, Obradović i oni ostali koji bi ponovo, jer je ponestalo novca, ponestalo računa za koje se ne zna. Opet bi zaseli u fotelje i vladali Srbijom.

Da li je nasilje dozvoljeno? Da li u Srbiji u 21. veku možete da dođete kod nekoga i slobodno da pretite? Mora sistem da pokaže u Srbiji da to ne sme da se dešava, da ko god, bilo kome da preti, na kojoj god strani, taj mora da bude kažnjen i taj mora za to da odgovara u skladu sa zakonima. Ova država ima zakone, ima sistem, uređen sistem, pravna je država. U pravnoj državi oni koji čine krivična dela, za njih moraju i da odgovaraju. Oni koji stave ruku u džep građanina Srbije, izvuku mu novac iz džepa, moraju da odgovaraju za to. Ne može na desetine ili na stotine računa u inostranstvu da ostane tek tako i da se kaže – pa šta?

Šta god da pitate Dragana Đilasa odgovor je – pa šta i šta sada? Eto, ti računi, desetina računa ste našli, šta sad? Pa ništa. Neko je lepo rekao – ne treba nikakav poseban zakon, nikakva posebna pamet da biste zaključili da sa platom gradonačelnika ne možete da dođete do nekoliko desetina miliona evra. To je nemoguće.

Da imate Aladinovu čarobnu lampu, ne možete to da uradite. Bajke ne postoje, basne ne postoje. To je sve lepo, to je deci lepo čitati za laku noć, ali to ne postoji u realnom i pravom životu. U pravom životu se zna šta možete sa platom da steknete, koliko toga. Lako je to izračunati. Uzmite digitron, ako ne možete iz glave, pa izračunajte koliko možete sa platom od 1.000 ili 1.500 evra za 10 godina vlasti da steknete i onda je ta logika jasna - ne možete da imate 57 računa, ne može to u 17 država, ne može da se to meri u 25 miliona, 650 miliona, 100 miliona, koliko već.

Jednom mora da se stavi tačka na to. Ništa posebno tu nije potrebno. Nije potrebna nikakva agencija, nisu potrebni nikakvi zakoni da to ispitaju da niste mogli to da steknete sa tim novcem.

Građanima Srbije treba ta vrsta pravde, da ono što znaju da kada moraju da uzmu kredit da bi kupili stan i da se trude da vredno rade, da se muče 10, 20 godina da otplate taj kredit za stan, za jedan stan. Neko ne može 40 stanova da ima samo zato što je brat bivšeg gradonačelnika Beograda i najvećeg tajkuna i lopova u Srbiji Dragana Đilasa. Ne može. Šta radiš? Čime se, bre, ti baviš? Kakav si stručnjak? Za šta to? Eto još jedne lepe prilike da se uvere kako izgledaju danas zatvori u Srbiji.

Politika ne sme da se vodi na ulici. To je ono što oni hoće, da politiku iz parlamenta… Zato su ga i bojkotovali, jer u parlamentu ne mogu da sučele stavove sa poslanicima SNS, jer argumente za raspravu nemaju. Onda im glavni argument postane motka, prvo njom da razvaljuju vrata Narodne skupštine, pa onda da zapale ponovo Narodnu skupštinu kao 2000. godine, pa kamenice od 10 i više kilograma, da sa njom gađaju policajce. Stave policajce u sredinu, pa se igraju između dve vatre. Jedni gađaju sa jedne strane, a drugi sa druge strane, a Dragan Đilas sedi u svojoj kancelariji i umire od smeha i kaže – to, majstori, bravo, ponovo smo palili Beograd, ponovo smo razbijali grad i onda za to, za razbijanje sopstvenog grada, sopstvene Narodne skupštine napadate SNS i predsednika Republike, one ljude koji su izgradili stotine kilometara autoputeva, preko 200 fabrika, 320 hiljada novih radnih mesta koje ste vi ugasili. Te ljude napadate za sopstveno neznanje i sopstveno ludilo.

Uveren sam da ove istrage koje se vode protiv Dragana Đilasa će rezultovati onako kako to građani i žele, pravna država će uraditi svoj posao, pravda će biti zadovoljena, a Dragan Đilas će se uveriti koliko je danas bolje stanje u kazneno-popravnim ustanovama, nego što je bilo do 2012. godine, a Srbija će, predvođena predsednikom Republike Aleksandrom Vučićem, vrednim i odgovornim građanima nastaviti da ide napred. Hvala vam.

Hvala predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena ministarko, čuli smo zaista konstruktivne diskusije kada je u pitanju odlaganje popisa stanovništva. Mislim da je to još jedan pokazatelj koliko je danas država Srbija odgovorna prema svojim građanima, odgovorna prema svojoj budućnosti, odgovorna sama prema sebi.

To je suštinska razlika između Srbije danas i Srbije kakvu ste imali, rekao bih od 2000. do 2012. godine. Danas vlast u Srbiji služi građanima, služi interesu građana Srbije i samo građanima Srbije. Danas vlast nije tu radi sebe, nije tu da zadovolji potrebe ministara, da zadovolji potrebe državnih sekretara, pomoćnika, zamenika ministara ili bilo kojih drugih funkcionera, danas vlast radi na zadovoljenju interesa građana Srbije u najširem smislu.

Tako imate rezultate o kojima možemo da govorimo do beskonačnosti. Ti rezultati su merljivi i oni su vidljivi. Kažu ovi vrli opozicionari okupljeni oko fašiste i naciste Dragana Đilasa da ljudi treba da gledaju svojim očima. Tačno je, ljudi danas u Srbiji gledaju svojim očima, zato njega i ne mogu da gledaju nikako. Kada vide to zlo na televiziji, oni promene kanal. Bojim se često da neki građanin kada vidi to zlo na televiziji, ne razbije sopstveni televizor od besa, koliko je to zlo otelo ne samo milione, nego godine života svima nama.

Koliko je to zlo zapravo zaustavilo Srbiju. Koliko je to zlo opljačkalo Srbiju, koliko je zlo kilometara, stotine kilometara autoputeva Srbiji uzelo da je Srbija kasnila čitavu deceniju ili dve decenije za svima ostalima u regionu, pa su nam svi pobegli. Svi su otišli daleko do Srbije. Standard u okolnim zemljama je bio mnogo viši nego u Srbiji, po 150, 200 evra u proseku je plata bila veća u državama susedima. Danas to više nije slučaj.

Danas Srbija gradi stotine kilometara autoputeva, pa kažu – šta će nam autoputevi, to nama nije potrebno. Pa naravno da nije potrebno kada oni idu avionima na Mauricijuse, na razno razne egzotične destinacije, njih Srbija i ne interesuje da je obiđu i da vide kako se u Srbiji živi. Njih ne zanima da li su putevi u Srbiji negde u toliko lošem stanju da su bezbednosno opasni za građane Srbije, nas to zanima i to zanima predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Zato i ide od mesta do mesta u Srbiji. Nekima je to smešno kada se ode u neko selo na istoku, na jugu, na severu Srbije, kažu – ma, ide u neku selendru, šta će tamo, tamo žive neki starci, tamo žive neki bezveze ljudi koji nisu fensi, nisu moderni, nemaju moderne telefone.

Pa naravno kod tih ljudi treba otići, tim ljudima moramo da pružimo nadu i ne samo nadu, jer sama nada po sebi ne znači ništa, već da im pružimo konkretne stvari koje će njima u budućnosti značiti da mogu da osete da država o njima brine. Tu brigu će da vide onda kada dobiju put, onda kada dobiju fabriku, onda kada dobiju vakcine, onda kada imaju moderan dom zdravlja, onda kada mogu svoju decu da zaposle, da ostanu u tom mestu da rade da bi se bavili poljoprivredom ili radili u fabrici, onda kada imaju uređenu školu, onda kada imaju i onaj toalet koji su oni ismejavali, onda kada deca ne idu u čučavac.

To je suštinska razlika između Srbije kakvu mi imamo danas i one Srbije koju smo imali do 2000. godine kada je poenta bila da društvenu i državnu imovinu rasprodamo, u redu privatizacija, to je OK, hteli smo slobodno tržište, hteli smo liberalnu ekonomiju, sve je to u redu, ali nije u redu da se opljačka država, nije u redu da se pod izgovorom reformi ekonomskih, društvenih, opljačka sve ono što je narod decenijama sticao od Drugog svetskog rada do, rekao bih, 2000. godine, sve što je odbranjeno, sve što je funkcionisalo i koliko-toliko, a radilo u onim teškim uslovima devedesetih godina, strašno teškim uslovima i ratova i sankcija i zločinačkog bombardovanja, sve te fabrike su to preživele, ali nisu preživele Đilasa i taj fašističko-nacistički režim DOS-a 2000. godine.

Ti ljudi su uspeli da unište ono što nije uspeo ni NATO da uništi 1999. godine i zaista su oni u tome umetnici, može da im se oda ogromno priznanje. Sve ono što je u Srbiji funkcionisalo je nestalo nakon 2000. godine, počišćeno je. Imali su akciju koja je jedan, rekao bih, bezbroj naravno primera, ali jedan od lepših primera toga kako oni doživljavaju i tu pravnu državu koju danas traže, ali oni bi hteli znate kakvu pravnu državu, takvu u kojoj sud sudi onako kako Đilas kaže, onako kako Marinika sroči ili iskokodače, oni bi takvu pravnu državu hteli, u kojoj će oni ljudi koji rade u interesu građana da idu u zatvore, a oni će da idu na Mauricijus da nose novac građana Srbije.

To je za njih pravna država, gde se nikada ne otkrije pljačka, gde se nikada ne otkrije odakle ti automobil, odakle ti vila, odakle ti stanovi, odakle ti milioni, gde se nikad ne otkrije odakle ti svi ti računi, gde se nikad ne otkrije zašto si sam od sebe kupovao firmu na raznorazne načine.

Takvu pravnu državu hoće oni koji sebe danas nude građanima Srbije zajedno sa fašistom i nacistom, slobodno mogu da kažem, Draganom Đilasom, koji je upravo pravi primer čoveka koji baštini ideologiju Adolfa Hitlera i to smo videli, malo pre smo čuli i kako je fašistička Nemačka 1941. godine namerno bombardovala biblioteku da bi se zatreo trag srpskoj kulturi, istoriji, tradiciji i našem postojanju.

Primer toga, upravo je primer toga pokazao Dragan Đilas u Knez Mihailovoj kada su njegove pristalice palile knjigu o Beogradu. Pazite, ko god da je autor knjige o Beogradu, kako god da se zove čovek koji je autor, u ovom slučaju autor je bio zamenik gradonačelnika Beograda, Goran Vesić, rekao bih u momentu je taj čovek zamenik gradonačelnika kad Beograd nikad naprednije nije išao napred i nikad brže napred.

U tom momentu ti zlotvori pale knjigu o Beogradu, u momentu kad u Beogradu imate rekordan broj zaposlenih ljudi, kada Beograd ne kasni ni sa jednim socijalnim davanjem svojim građanima, kada Beograd zida desetine novih vrtića, kada u Beogradu imate, rekao bih, svakog dana nova i nova radna mesta, kada se u Beogradu postiže izuzetan rezultat i po pitanju vakcinacije, borbe za zdravlje, život ljudi. Njima je ideja da pale i uništavaju.

Pa kažu, mi ćemo sve one fasade koje ste uradili, sve trgove koje ste napravili, mi ćemo to da vratimo onako kako je bilo nekada. Pa, zamislite samo Karađorđevu ulicu, dole, kakva je bila nekad u koju ne daj Bože da prođete za vreme Dragana Đilasa noću, tamo niko osim onih najgorih prostitutki, narkomana i ološa poslednjeg nije zalazio u taj deo grada, bolje da ne govorim kako se zvao taj deo grada u to vreme. U parku kod Ekonomskog fakulteta, ne daj Bože da je neko išao tad noću, prolazio tim delom grada.

Danas imate politiku koja vodi Srbiju napred, politiku koja zapošljava ovu zemlju, preko 300.000 i to je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, izneo taj podatak pre dve večeri, preko 300.000 radnih mesta, novih radnih mesta, ne tako što je neko otišao iz zemlje pa se smanjio broj nezaposlenih, nego novozaposlenih 300.000 ljudi, vrlo precizno i to ne može niko da negira, za to postoje podaci, to je proverljivo i onda tajac.

Onda na njihovim društvenim mrežama, onda na njihovim portalima vidite, te večeri nema ništa novo, ne znaju šta da kažu. Uhvatio se Dragan Đilas, stavio nitroglicerin pod jezik, ne zna šta da radi, koje novo zlo i glupost da smisli, kako na novi način da pokuša da uvredi i da zapreti nekome, kako da opsuje, gde da prolije svoje lažne suze, na koji način da napadne nekog od funkcionera SNS, pre svega predsednika Republike, jer je on glavna meta tim zlotvorima.

Onog momenta kada bi srušili Aleksandra Vučića, tog momenta bi Srbija stala i tog momenta ništa u Srbiji više ne bi bilo isto, već bi krenulo sve unazad 10 puta brže i gore nego što je bilo pre.

Zato jeste zadatak svih nas, ne samo ovde, jer mi ćemo ovde, svako od nas, održati neki svoj govor, to će neki građani koji prate prenos čuti, neko će to pogledati na društvenim mrežama, tu će se završiti priča. Ali, poenta svih nas ovde koji jesmo narodni poslanici, da svakog dana razgovaramo sa ljudima, da im govorimo kolika je opasnost da se u Srbiji to zlo vrati ne daj Bože. I šta bi nas čekalo kada bi fašisti, kao što je Dragan Đilas, u rukama zajedno sa jedinom knjigom koju oni vole i čitaju – „Majn kampf“, se vratili ne daj Bože na vlast, kako im kaže ona njihova – vratite se prvo u Beograd molim vas. Tu vide najviše para. Oni bi tu, ne bi oni da idu u sela po Srbiji, ne bi da idu tamo gde je najteže. Oni bi prvo u Beograd da dođu, da zgrabe beogradsku kasu.

Milijardu i 200 miliona je prošli put ostavljen dug, sada bi otišao na deset milijardi kada bi oni bili, da ovo što je puno isprazne, da potroše, da novih 30, 40 stanova steknu što brže, da nove vile, nove automobile, nove desetine miliona, da pronađu neke nove destinacije, jer je zaboravio više gde su mu sve računi, ovih pedesetak računa koje ima po inostranstvu. Da se nastavi tamo gde se stalo, samo sada brže, jer je svestan da bi ljudi to brže i otkrili.

Znači, ljudi, ja vas molim građani Srbije, da budemo svi svesni opasnosti koja nije mala, opasnosti koja vreba sa druge strane u šarenoj laži Dragana Đilasa, u toj otrovnoj jabuci koju nam nudi ta veštica u liku Dragana Đilasa. On nudi Srbiji otrov, metaforički rečeno otrov, u koji bi Srbija i ekonomski, a bogami i biološki pitanje je kako bi opstala, jer bi onaj najveći deo mladih ljudi koji se danas vraća u Srbiju, koji vidi da je Srbija danas možda i najsigurnija zemlja u Evropi u mnogo čemu, i koji vidi nova radna mesta ovde, koji vidi da u brojnim privatnim kompanijama plata nije 200 evra kako Đilas govori, nego je plata i po 1.000, 1.500, po 500 evra zavisi od toga kakvu stručnu spremu imate. Ti mladi ljudi bi odustali od povratka u svoju zemlju, oni ljudi koji žive ovde i školuju se bi jedva čekali da spakuju svoje kofer i da odu. Kada nema mladih ljudi u ovoj zemlji onda nema ni opstanka te zemlje.

To je opasnost i to je onaj otrov koji Srbiji nudi Dragan Đilas, da otera sve što je pametno odavde, da se ono pametno sa stečenim znanjima u Srbiju ne vrati, da ovde ostanu samo njegovi poslušnici, njegovi kriminalci, njegovi huligani, njegove ubice i svi oni koji slede tu fašističko-nacističku ideologiju koju on propagira i oživljava u Srbiji.

On se, ljudi, nije setio juče, 6. aprila i niko se od te opozicije nije setio da kaže da je neko uništio biblioteku 1941. godine. Nije se setio niko od njih da odnese venac, da upali sveću u pomen tim žrtvama koje su pale od 1941. do 1945. godine. Niko se tih ljudi nije setio.

Njih je sramota da govore o srpskim žrtvama. Njih je sramota svega što je srpsko. Njih je sramota Srbija. Jedini cilj njih, jedino čega se ne stide to je da kradu, a onda i da lažu, a ko krade i ko laže znamo da je vreme napokon u Srbiji došlo i da odgovora za sve to i da ide u zatvor.

Drago mi je što se prvi put u Srbiji vode istrage protiv takvih lopuža, protiv takvih kriminalaca i takvih zlotvora kakav je Dragan Đilas i kakvi su brojni tajkuni i kakvi su brojni kriminalci, i što je Srbija danas jača od svakoga ko bi pokušao da na nju udari i što je jača od svake mafije, od svake organizovane grupe, što ni jedan organizovana kriminalna grupa u Srbiji više neće biti nikada, ponavljam, nikada u stanju da ugrozi državu Srbiju.

Živela Srbija i živeo predsednik Aleksandar Vučić.

Hvala vam, predsedavajuća.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je naravno 24. mart, uvek dan kada se sećamo zločinačkog, ne običnog zločinačkog bombardovanja NATO pakta, ne samo SRJ tada, nego pre svega Republike Srbije.

Pre svega, Republika Srbija je bila žrtva NATO agresora, bila žrtva onih koji su učinili sve da Srbiju sruše, ponize, da otmu deo teritorije Srbije, temelj Srbije, Kosovo i Metohiju i da daju svojim mezimčićima, šiptarskim teroristima u ruke kako bi ostvarili svoje zacrtane interese.

Ovo je zato tužan dan za Srbiju, ali ne samo za Srbiju, ovo je tužan dan za čitavu Evropu, za čitavu pristojnu Evropu, onu staru Evropu koja baštini i gaji svoje dobro poznate evropske vrednosti.

Pitanje koliko je danas u ovom surovom svetu kapitalizma ostalo tih starih dobrih evropskih vrednosti na koje se i mi pozivamo i na koje se oslanjamo, koje poštujemo, koje sledimo, na kojima stojimo kao društvo kada se jedini u Evropi danas mi sećamo svega ovoga i oplakujemo naše žrtve, onu nevinu decu koja su stradala samo zato što su srpska deca.

Milica Rakić nije jedina, ali je postala simbol stradanja ovog naroda, rekao bih čitavih devedesetih godina. Agresija je na Srbiju vršena iz više pravaca uvek, iznutra i spolja. To smo tek nažalost mogli da vidimo tu agresiju posebno iznutra nakon 2000. godine kada je došlo ono glavno čišćenje. Jedni su napali spolja pod izgovorom da treba srušiti nedemokratski režim. Zatim su došle navodne demokratske snage koje treba da završe ono što je započeo NATO pakt, a to je zapravo ključno čišćenje države od novca, od kapitala i od ljudi.

Od ljudi tako što ćete opljačkati državu, pokrasti novac i ostaviti Srbiju kao državu u srcu Evrope bez ikakve perspektive za ljude koji su rođeni u njoj. Naravno, u njoj stvoriti perspektivu samo za tajkune i tajkunsku decu. U njoj stvoriti perspektivu samo za kriminalce, narko-dilere, za ubice, upravo je tako Srbija izgledala nakon 2000. godine, bez obzira što su neki od nas očekivali da će Srbija mnogo bolje izgledati tada.

Priznajem, i sam sam u to vreme sa 16, 17 godina imao daleko veća i bolja očekivanja od samih tih čuvenih već, famoznih petooktobarskih promena. Kao čovek sagledate sve ono što se dešavala u godinama pred nama tada i vi ste kao privatni preduzetnik sigurno imali određena očekivanja da će Srbija ukidanjem sankcija itd. otvoriti se prema svetu, da će to sve drugačije izgledati.

Međutim, uvek je ono „ali“ na kraju, a posebno to „ali“ je zabolelo našu privredu, našu državnu, društvenu imovinu koja je rasparčana u param parčad, koja je otimana od onih koji su do tada išli u izlizanim, pocepanim patikama, na kraju su završili u „Prada“ cipelama, ne znam ni ja kakvim sve, od po više hiljada evra. Neki su sa skupocenim vilama, neki imaju danas helikoptere, avione, kamione. Neki su kao Dragan Đilas, mogu slobodno da kažem, najveće zlo koje se u Srbiji pojavilo po srpske finansije, ekonomiju u poslednjih 50 ili 100 godina. Veće zlo nismo imali nego što je Dragan Đilas.

On je iznosio, kako uvaženi kolega Mrdić kaže, u koferima ne milione, stotine miliona evra iz ove zemlje, pa se zbuni, ja mogu donekle, i da razumem da nije bio siguran možda da li baš novac na Mauricijusu ili je možda pomešao sa nekim od drugih egzotičnih destinacija gde je sve išao, verujem da svake godine više puta ide na neka egzotična mesta da letuje, jer treba tobože potrošiti tolike pare koje su opljačkane od ovog naroda, pa više čovek ne zna gde, pa od silnog besa je zaboravio na te milione koji se negde zaturiše na Mauricijusu, pa je pomešao da ta banka više ne postoji, ne radi. Postoji sve to. Sve su to lepo obrazlagali prethodnih dana i vidi se da je istraživačko novinarstvo radilo svoje. Naravno i ministar finansija Siniša Mali je to na jako lep način objasnio građanima Srbije koji su imali priliku da se uvere sada i kroz dokaze, konkretne dokaze, nije samo priča ima neke stotine miliona koji su negde odneseni, pa je neko to trošio. Imamo račune, papire, dokumenta koja pokazuju gde su ti računi, gde je taj novac. Sada vidimo kako je iznošen, na koje načine, kako je sam od sebe kupovao svoje sopstvene firme, zbog čega je to radio.

Znate, mnogo ima ljudi koje svako od nas zna koji se bave nekim privatnim poslom. Zašto sam od sebe da kupim firmu? Zašto novac iz svoje zemlje da iznosim na nekakve mauricijuse, u Moldaviju, ne znam ni ja gde? Pa, imam svoju zemlju. Zar nije moralnije ako se bavite javnim poslom, politikom, pretendujete na to da budete premijer, ili predsednik ove zemlje, ministar ili poslanik, šta god, da porez plaćate u zemlji u kojoj živite, da porez plaćate u onoj zemlji u kojoj tražite od naroda podršku? Kako ćete tom narodu bilo šta vi da obezbedite ako izbegavate da porez u toj zemlji da platite iz koga se finansiraju i putevi i aerodromi i železnička infrastruktura i radna mesta i sve ono što ljudima podiže kvalitet života?

Ako nema od čega da se naplati porez u ovoj zemlji, onda nema ni svega toga o čemu govorim, onda nema ni boljeg života. Prosto, ako nema novca od poreza ne možemo da očekujemo ni bolje zdravstvo, ni jaču vojsku, ni bolje opremljenu policiju, onda ne možemo da očekujemo nikakav prosperitet.

Upravo kroz takav način ophođenja prema državnom novcu, novcu građana Srbije, a neka me neko slobodno ispravi ako grešim, uveren sam da ne grešim, je Dragan Đilas na pravi pravcijati način pokazao kako bi se on ponovo da je, ne daj Bože, da je u mogućnosti ponašao prema novcu građana Srbije. Ne samo oni brojni projekti u gradu Beogradu o kojima smo milion puta govorili. O tramvajima koji nisu mogli da koriste onu šinsku infrastrukturu, imali staru, pa je prvo trebalo uraditi infrastrukturu pa onda kupiti nove tramvaje.

Znači, mora kuća da se gradi od temelja, ne od krova. Kod njega je to bilo svejedno. Bilo je bitno samo da se kupi nešto, jer je tu dobra prilika da se ućari neki milion i to je bilo važno tada. Lep je nov tramvaj, ali ne može to da prođe ako infrastruktura nije bila predviđena za to. Lepo je imati neke nove stvari, ali da vidimo koja je cena toga što kupujemo. Da li su Mađarskoj kupovali iste te tramvaje po nižoj ceni, nego u Srbiji? Lepo je imati raznorazne replike, ali, čemu će one da služe, neka one donesu nekakvu zaradu građanima Srbije da vide korist od toga, ne da na kraju vide obične krpe. Lepo je imati Pazl grad na Voždovcu, jel tako kolega Mirkoviću, ali da on služi deci na Voždovcu.

Danas imate desetine parkova u Beogradu koju je vlast SNS, da kažem, predvođena predsednikom Aleksandrom Vučićem, uradila za ovu decu. Desetine parkova, ali bezbednih parkova. Ne parkova gde ne smete dete da odvedete, pa se oni nama smeju kada pričamo o parkovima, to je mnogo smešno njima. Nego, roditelji kad idu da izvedu svoje dete u park da ide dete da se igra, a da se to dete tamo ne povredi i da to ne košta zaista više nego što vredi.

Tako danas posluje vlast SNS i tako je poslovao i gradonačelnik Siniša Mali, dok je bio, pa nam se dug grada Beograda sa milijardu i 200 miliona smanjio na 600 miliona evra tada i opada dug. Zato sada nemamo nezaposlenost od 28%, kao što ste rekli, nego imamo nezaposlenost manju od 9%. Zato imate rekordno visok nivo zaposlenosti u Beogradu, kakav nikada nije bio do sada. Zato danas kada neko kaže – nema posla, posla ima. Gde god da izađeš na ulicu neki privatnici traže radnika, ali školovanog, obučenog. Zato je i dualno obrazovanje, zato je i mnogo toga u Srbiji promenjeno u godinama koje su iza nas, u kojima imamo na čelu Srbije odgovornog čoveka kakav je Aleksandar Vučić.

Zato danas Srbija nije zemlja o kojoj govorimo poražena zemlja, nego zemlja koja prvi put u prethodnih 100 godina na čelu sa Aleksandrom Vučićem je naučila i nastavlja da uči da pobeđuje, ali da u tim pobedama pamti i Milicu Rakić i sve one heroje svojih pobeda, svojih podviga velikih kao što su oni piloti koji su izginuli u agresiji NATO pakta, svi heroji sa Košara koje smemo da pomenemo danas, smemo da im podignemo spomenike, da snimamo dokumentarne filmove, svi oni mučenici iz Jasenovca, kojih se neko stideo, mi smemo da ih pomenemo i da govorimo o tome. To je pravi način, to je temelj da ne zaboravite sebe, a ako ne zaboravite sebe onda neće ni budućnost da zaboravi vas.

Živela Srbija i predsednik Aleksandar Vučić.

Hvala, predsedavajuća.

Uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, hoću za početak da vam predstavim jednu važnu vest, to je da je Srbija potpisala novi ugovor o nabavci još 2.000.000 vakcina kompanije „Sinofarm“.

Inače, kompanija „Sinofarm“ je najveća i najbolja farmaceutska kompanija u Narodnoj Republici Kini i to je još jedna velika pobeda Srbije, još jedna velika pobeda onoga što radi Aleksandar Vučić i politike koju personifikuje predsednik Republike Srbije i svi oni koji stoje u odbrani politike koju zastupa i koju predvodi danas u Srbiji upravo predsednik Aleksandar Vučić.

Želim da govorimo o životnoj sredini i danas i pre dva dana. Hoću da kažem da je moj kolega Bakarec bio potpuno u pravu. Najveći zagađivač životne sredine u Republici Srbiji, nešto što je opasnije od nuklearnog otpada danas, to je upravo Dragan Đilas zajedno sa onom Marinikom Tepić koja je, čuli smo, dobila juče nekakva krila, počela je da kokodače, razni su tu oblici njihove mentalne poremećenosti u poslednje vreme prisutni u medijima koje oni debelo plaćaju.

To sve ne bi bilo toliko strašno da nema napada, onih strašnih, besprizornih, bednih, jadnih, primitivnih na ljude kakvi su predsednik Republike, pre svega njegova porodica, njegova deca, maloletni Vukan. Zamislite, maloletno dete od tri i po godine je meta nekoga ko sebe naziva najvećim opozicionarem u Srbiji, a zapravo je to najveći ubica i predvodnik najvećeg mafijaškog klana u Srbiji, koji se krije zapravo iza politike, iza priče o opoziciji, iza priče o nekakvoj alternativi vlasti SNS.

Upravo taj najveći zagađivač životne sredine, kriminalac, motivator za mafijaše i za ubice, za one koji bi želeli da vide odsečenu glavu predsedniku Srbije Aleksandaru Vučiću, taj najveći prevarant i lopov je ovde napadao i žene i dame, jer za to on nema zapravo hrabrosti da se suoči sa svim onim što on jeste, najgorim u Srbiji, pa, kao, eto, pošto ne može da pobedi Aleksandra Vučića, onda će da napadne ministarku Irenu Vujović, onda će da napadne našu poslanicu Sandru Božić, onda će da naredi prebijanje Maje Gojković u Skupštini Republike Srbije, onda će da iznosi brojne laži o svim funkcionerima SNS, onda će svi njihovi portali, mediji, tobož nezavisni, a plaćeni sa, evo, vidimo, možda i raznih Mauricijusa itd, milionima evra upravo građana Srbije, koji su opljačkani onih godina kada je on bio lažni direktor nekakve Kancelarije za komunikaciju sa građanima, ne znam ni ja, ili kako su oni to već nazivali predsednika Republike Srbije, onog prevaranta Tadića koji je vodio računa samo o tome da li je dobro kokoškama u poplavama, a nisu uložili ništa novca u to da bude građanima Srbije od tih poplava sa kojima se Srbija tada suočavala, za razliku od predsednika Srbije, tada premijera 2014. godine, kada su bile one strašne poplave kada smo uradili sve da obnovimo Srbiju i uspeli u tome.

Vidi se ko šta ostavlja iza sebe i upravo dela govore o tome. Iza Đilasa su ostali, to su moje kolege govorile i ja sam više puta ponavljao, ostala je kao slika i prilika te vlasti jedna krpena replika Terazija, ostao je onaj Heterlend, ostale su brojne ruševine, ostali su minusi na računima.

Setimo se minusa koje je Srbija tada imala 3%. Zamislite, to je za njih bila uspešna politika tada kada je Srbija bila u minusu. Zašto je to bila za njih uspešna politika? Zato što oni iz godine i godinu su bili bogatiji za desetine i stotine miliona evra. Naravno da je to bila uspešna politika tada kada je on stekao račune širom sveta, iznosio pare u džakovima iz ove države, kada su njegovi šuraci, rođaci, kumovi, prijatelji slobodno prodavali drogu našoj deci po školama, po školskim dvorištima, naravno da je to za njega bila uspešna politika.

Naravno da je Srbija sada za njih neuspešna jer građani Srbije su ti kojima raste standard, ne raste standard tajkunima i mafijašima. Naravno da se njima ne sviđa kako radi Ministarstvo životne sredine koje vi predvodite, gospođo Vujović, zato što danas prvi put imamo ministra u ovom sektoru koji se zaista istinski bori za to da životna sredina bude mnogo bolja i čistija nego što je to bilo u prethodnim decenijama u Srbiji.

Prvi put imamo ministra koji istinski vodi računa o životnoj sredini, a ne o svom ličnom interesu i tu velika pohvala za vas i za vaš rad, to građani Srbije dobro vide. Gde god se pojavi problem, vi se tu nađete da taj problem rešavate zajedno sa građanima, ne bežite od problema, ne negiramo probleme tamo gde se ukaže da postoje, već kažemo uradićemo to i to.

Imamo projekte u koje ulažemo novac, želimo zajedno da radimo na tome sa građanima. Danas su Vlada Republike Srbije i građani partneri na rešavanju problema. Danas građani Srbije nisu podanici kako ih doživljava Dragan Đilas, nisu ludaci i nepismeni kako ih doživljava Marinika Tepić. Nisu naivni ni glupi kako to misli Boško Obradović. Građani Srbije vrlo dobro vide ko, šta i kako radi da bi ova država bila bolja, sigurnija, zdravija. To se dobro vidi kroz primer vakcinacije. To je poslednji primer gde pokazujemo kako se na odgovoran način pristupa svojoj državi. Nismo podanici ni EU, ni Zapadu, ni Istoku, ni bilo kome.

Mi smo kao vlast dužni i odgovorni građanima Srbije da radimo u njihovom interesu, a ne u sopstvenom interesu, da se borimo da bude više vakcinisanih u Srbiji, da apelujemo i odavde svakog dana. Nema važnije bitke danas u Srbiji od bitke za život. Ta bitka za život se vodi vakcinacijom, vodi se poštovanjem mera koje se propisuju ne tako što ćemo da kažemo da korona virus ne postoji, jer upravo je to cilj onima kao što je Dragan Đilas, da kažu da korona ne postoji, a da ode prvi da se vakciniše.

Nemojte da lažete ljude. Nemojte ljude da podbunjujete, da prizivate državne udare, da organizujete to. Nemojte da budete saradnici onim kriminalcima koji hoće da ubiju predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, samo da bi ste seli u fotelju, samo da bi vaše ruke bile blizu i vaša metla blizu kase državne, da očistite ponovo kao što je čistio Oliver Dulić sa Tadićem i ostalima u onoj akciji "Očistimo Srbiju". Bukvalno su je očistili. Sve što je u Srbiji vredelo porušili su, pokrali, pootimali, a građani Srbije su bili na plati najnižoj u regionu.

Bili smo najsiromašnija zemlja u Evropi, među najsiromašnijim zemljama u svetu. Srbija je bila ruglo za vreme njihove vlasti. Bili smo idealno mesto za razvoj svega najgoreg. Iz Srbije su investitori bežali. Iz Srbije je sve odlazilo što je vredelo.

Oni su toliko bezobrazni da lažu da iz Srbije dnevno odlazi desetine hiljada ljudi. Kao da čovek koji ne zna da sabira nema digitron pa da ukuca pa da izračuna koliko je to. Da li neko misli da mi svi se zakopčavamo na leđima, da smo toliko naivni, da smo ludi, da ne vidimo danas kako se živi, da ne vidimo brze pruge, da ne vidimo da ćemo uskoro moći za pola sata brzom prugom da dođemo od Beograda do Novog Sada. Kada smo to mogli?

Za vreme Đilasa i Tadića trebalo je, ja se sećam, išao sam jednom vozom do Sremske Mitrovice, trebalo je četiri i po sata, a sat i po zvanično, toliko je voz kasnio. Četiri i po sata do Sremske Mitrovice tada, pa da se vratite nazad nemate više voz, prošlo vreme. Možete jedino peške. To je tako bilo dok je na vlati bio Đilas, Tadić, Jeremić i ostali.

Tolika je panika kod njih zavladala kada su otkriveni ovi računa na Mauricijusu, Švajcarskoj i ostalim egzotičnim sredinama gde je gospodin letovao, pa se nisu setili juče da upute saučešće porodicama koje su stradale, strašno postradale na KiM za vreme pogroma koji su izvršili šiptarski teroristi na Kosovu 17. marta.

Ni reči o tome, zato što je zavladala panika. Čim ih udarite po džepu, čim zagrebete na neki višemilijonski račun, ma nije važna ni Srbija, ni Kosovo, nije bitno uopšte.

Toga se nije setio ni Jeremić, onaj koji je izdao i prodao Srbiju, nije se setio ni Đilas, koji je bi je prodao istog časa kad bi imao priliku da je proda, koji bi priznao nezavisnost Kosova kada bi to bilo potrebno da dođe na vlast. Oni se toga nisu setili, njima Kosovo i Metohija nisu ni zadnja rupa na svirala. Za njih su Kosovo i Metohija breme.

Citiraću za kraj predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, koji je juče lepo rekao - za nas Srbe, za njega kao predsednika Republike Srbije, za sve građane u Srbiji, Kosovo i Metohija nije breme i nikad neće biti ni teret, ni breme, već krst, i to onaj krst sa koga se najbolje vidi vaskrsenje, a dodaću vaskrsenje naše uspešne, lepe, moderne i najbolje države na svetu, naše Republike Srbije predvođene Aleksandrom Vučićem. Hvala vam.

Hvala, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam šokiran kada preko tv ekrana se pojavi Dragan Đilas i govori šta je moral, šta je nemoral i šta je pravda i šta je nepravda. Ta politička i ljudska fukara, to dno u svakom smislu se drzne da drži predavanje građanima Srbije o tome šta je moralno a šta je nemoralno. I danas je zaćutao i nema ga, ne govori ništa, samo njegovi sledbenici, mali procenat koji je ostao bolesnika govore o tome da tih miliona nema, da tih svih tih aviona, kamiona, miliona računa ko zna gde, da sve to ne postoji, da je sve to izmišljotina, ali činjenice govore drugačije. Upravo će danas i sutra i narednih dana biti krivo istraživačko novinarstvo Draganu Đilasu. Pa će stari i ugledni dnevni časopis kao što su "Večernje novosti" za njih postati tabloid. Verovatno će ga ne nekim od svojih konferencija pocepati kao što je to uradio pijani Živković, pa će nazivati novine đubretom, pa će govoriti da treba da se bojkotuju neki mediji.

Dosta je Srbiji tog foliranta i tog foliranja, te glume Dragana Đilasa. Dosta nam je svakog dana da slušamo ološ u medijima kako priča da nema prostora u medijima. Preko 50% Srbije gleda upravo taj medij za koji još nismo ustanovili da li je iz Luksemburga, sa Dorćola, Novog Beograda, odakle je. Kad gostuje na toj televiziji, da li ode u Luksemburg, pa govori iz Luksemburga ili sa neke beogradske opštine, odakle priča? Da li se teleportuje u Luksemburg, pa govori?

Dosta je više tog nemorala, tog bahaćenja, tog iživljavanja nad svima nama, kao da su građani Srbije glupi i ne znaju da tih skoro šest miliona nije mogao legalno da stekne. Što ih nisi ostavio Srbiji? Što si sakrio te pare?

Ja čak počinjem da mislim da je on čovek ozbiljno oboleo, jer je rekao da tih para nema i da nema račun na Mauricijusu. Ko zna koliko tih računa ima. Ko zna koliko na koliko delova je rascepkao sve te milione i na ko zna koliko računa, ko zna na koliko rajeva je te pare podelio, pa više ne može ni sam da pohvata, lopina, gde je sve pare stavio.

Da li će te pare sad da uzme, pa da vrati? Neće, naravno. Uopšte nemam tu dilemu. Ne može lopov da vrati nešto od onoga koga je ukrao. Nije ni 619 miliona uzeo da vrati, ni dinar od toga.

Koliko si maski kupio? Koliko si dao svojoj državi za vakcine? Koliko si, ološu jedan, para dao za respiratore? Koliko si deci dao para da se leče? Koliko? Nego državni fond je omogućio Aleksandar Vučić, iz koga pomažemo lečenje dece. Koliko si, za one koje brineš da nemaju stanove, mlade bračne parove, koliko si im stanova omogućio, a koliko si im uzeo dok si bio na vlasti? Koliko si majkama dao za veštačku oplodnju, a koliko si porodiljama uzeo u gradu Beogradu dok si vodio grad?

To su pitanja na koja duguješ odgovore. Ponajmanje ti imaš pravo da se pojaviš bilo gde u medijima i da govoriš šta ne valja danas u Srbiji. Ne valjaju putevi, brze pruge, radna mesta, fabrika vakcina, bolnice. Pa, koliko smo bolnica napravili, on toliko parkova nije mogao da sredi. Iza njega su samo ruševine ostajale.

Slika i prilika onoga što je on ozidao su krpene Terazije koje su se pocepale za nekoliko meseci, a plaćeno je u desetinama miliona. I kome je to služilo što je on pravio? Služilo je za letovanje na Mauricijusu. Da se zavitlava sa nama, da kaže – ja sam pre 20 godina bio na Mauricijusu, vodio sam malo porodicu da se brčkamo, i to baš u to vreme koje govore da je bilo strašno, devedesete, 2000. godina, kada su građani Srbije imali prosečnu platu, ne znam ni ja, bio sam mali tada, pedesetak maraka, kolika je bila prosečna plata. On je išao na Mauricijus sa familijom. Od kojih para? Da li su te pare dolazile od Soroša, od nekih drugih spolja? Onda dođe da mi govori o moralu i nemoralu. O tome šta je pravda, šta je nepravde.

Nepravda je da te gledam uopšte na bilo kojim medijima. Nepravda je da ti možeš da se obratiš bilo kome u javnom životu Srbije. Nepravda je da ti imaš mogućnost da se kandiduješ za bilo šta. To je nepravda.

Građani Srbije od tebe jedino što hoće to je da vratiš pare i da ti vide leđa već jednom, pa idi, idi na Mauricijus, ostani i ne vraćaj se nikad u Srbiju i ti i tvoji partneri, tvoji lopovi, tvoji prijatelji, Belovuci i ostali.

Svi koji ste krali odgovaraćete, vratićete ono što ste pokrali građanima Srbije, ali nećete više moći da dobijete bilo kakve izbore, jer ljudi u Srbiji nisu naivni, dobro znaju ko radi u njihovom interesu, dobro znaju ko svoju glavu stavlja na panj zbog Srbije i da je to jedino spreman uvek za Srbiju, za njenu decu da uradi Aleksandar Vučić, i samo Aleksandar Vučić, niko drugi.

Nije za Srbiju prethodnih 50 ili 100 godina uradio ovoliko koliko je predsednik Srbije Vučić uradio danas. Što ga osporavaju toliko? Pa, zato što su iza njih samo minusi ostajali. Rupe, minusi i krpe.

Građani Srbije ne mogu posle toga decenijama da dođu sebi posle takvih lopova. Jedva smo Srbiju podigli, doveli ovde gde jeste, sada da bude jedna od lidera u Evropi i pobunili se, ko? Mafija i ološ, uličari, tajkuni, ponestalo para. Željni smo opet da jašemo po leđima građana Srbije. Pa, je govorio da neće da se vakciniše, pa je otišao prvi da se vakciniše. I pre najstarijih sugrađana on da stane da se vakciniše, a preko svojih raznoraznih prijatelja pušta ljudima da se ne vakcinišu. Kupi vakcine, pomozi svojoj državi, kaži istinu, reci krao sam, možda ti i oprostimo, ali pare ćeš da vratiš.

To ako ti građani oproste što si krao, ne znači da ćeš pare da zadržiš u svom džepu, nego vrati novac građanima, plaćaj porez u Srbiji, nemoj da iznosiš pare na ostrva i da nam pričaš kako si letovao pre dvadeset godina, baš nas briga gde si ti letovao, zanima nas od kojih para, kako si te pare stekao, to je ono što nas zanima, a ne gde ti letuješ i da li si kupio onaj kupaći ili ovaj, i da se prenemažeš tamo kao neka seka persa na svojim konferencijama, da praviš neke face tužne, jadne. Da li treba da te žalimo možda, da li treba da ti doniramo mi neki dinar da imaš za sledeće letovanje na Mauricijusu? Ne. Doniraćemo ti za jedno prugasto odelo i uveren sam da će lepo da ti stoji u jednom od naših zatvora.

Hvala.

Hvala, uvaženi predsedniče.

Predstavnici Agencije, dame i gospodo narodni poslanici, uvažene kolege, građani Republike Srbije, čuli smo zaista sadržajne, kvalitetne diskusije gotovo svih mojih prethodnika, svako iz svog ugla, svojom percepcijom stvari je govorio o Izveštaju kada je u pitanju energetika i energetska situacija u Republici Srbiji. Ali ono na šta želim da se osvrnem jeste značaj energetske situacije, bezbednosti za Republiku Srbiju.

Svaka država ima neke ključne stvari koje su za nju važne. Za Srbiju je u prethodnim godinama bilo važno da stabilizuje svoju ekonomiju, finansije, da se izbori sa korupcijom, kriminalom i da omogući budućnost, izvesnu perspektivu za svu našu decu. Kako tu budućnost da obezbedite, nego roditeljima te dece i onim novim generacijama koje će dolaziti nakon njih da se obezbede stabilna i sigurna radna mesta, poslovi, fabrike, kompanije, dobre kompanije koje mogu da zapošljavaju, da pristojno plaćaju radnike u Republici Srbiji. Svega toga ne bi bilo bez dve stvari, bez odlučne izgradnje auto-puteva i stabilnog energetskog snabdevanja, pre svega kada je u pitanju gas. Svega toga opet ne bi bilo da na čelu Republike Srbije nemamo čoveka kakav je Aleksandar Vučić, prvo kao potpredsednik Vlade, zatim kao premijer i danas kao predsednik Republike Srbije.

Zato upravo i jeste Aleksandar Vučić glavna tema za kriminalce i za mafiju. Zato, ne samo glavna tema već i glavna meta za kriminalce i mafiju u Srbiji jeste upravo predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Oni koji predvode mafiju u Srbiji i oni koji podstiču kriminal, jesu oni koji udaraju svakodnevno po predsedniku Srbije, koji udaraju na sve projekte koji donose interes građanima Srbije i svoj našoj deci. A kome to drugom može da bude u interesu, nego najvećem tajkunu u istoriji Srbije kao što je Dragan Đilas, i kao što su njegovi kumovi, prijatelji, narko-dileri, razni belovuci i ostali, koji, evo, vidite iz dana u dan, sve više pune, upravo ono što treba da napune, tj. ne svoje džepove, nego zatvorske ćelije širom Srbije.

Uveren sam naravno, ne samo što su u pritvoru danas, već da ih čekaju višedecenijske kazne zatvora za ono što su pokušali da urade i za ono što su već počinili, sva ona nedela, ubistva, trgovinu drogom, trovanje naše dece narkoticima, pripremu ubistva predsednika Republike Aleksandra Vučića, napade i to one histerične, najgore moguće pretnje, prema deci Aleksandra Vučića, maloletnom Vukanu, Milici i Danilu.

Na svaki mogući način pokušavaju ti zlikovci da diskredituju da kriminalizuju predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Zašto je on kriv? Zašto je kriv Aleksandar Vučić? Kriv je, zato što danas u Srbiji imate nezaposlenost manju od 7%. Naravno, da je kriv zbog toga. Naravno, da je kriv jer smo doveli preko 200 novih fabrika u Srbiju. Naravno, da je kriv jer imamo preko 300 kilometara auto-puta više nego 2012. godine. Naravno, da je kriv jer je uradio više puteva u Srbiji nego za vreme Broza. Naravno, da je zbog svega toga kriv. Naravno, da je kriv zato što je Srbija danas apsolutni lider u regionu, najjača sila u regionu zapadnog Balkana jeste Republika Srbija.

Kada kažemo najjača sila, to nije pretnja nikome, to je sigurnost za građane Srbije da mogu da žive bezbedno i mirno, da mogu da stvaraju svoje porodice, da odgajaju decu i da ne traže budućnost za sebe i njih u inostranstvu, nego da ostanu u Srbiji, u najlepšoj zemlji na svetu koju svi zajedno gradimo svakog dana, sa sve više volje i energije ulažemo i znanje i trud da ova zemlja živi bolje i kvalitetnije nego što je to decenijama unazad bio slučaj.

Aleksandar Vučić za to jeste mafiji kriv, sasekao je pipke mafiji. Udario je mafiju u glavu, tamo gde ih najviše boli - u novac, pa se ispituje odakle im imovina. Kad vidite u vestima da je priveden jedna od Belivukovih saradnika, i kaže da je policija samo iz garaže njihovih blindirane automobile izvezla. Ako znate koliko košta jedan blindirani automobil, zapitajte se kako je moguće da neki klinac, polupismeni ili nepismeni, sa svojih 20, 30 godina, može da poseduje automobil od više stotina hiljada eva. Odakle to? Nije potrebno da imate nikakvo ispitivanje porekla imovine, da budete elementarno pismeni da saberete godine života, šta taj čovek radi, čime se bavi, odakle, kako može da stekne to, sa srednjom ili osnovnom školom, sa kakvim znanjima raspolaže taj čovek, koja su tako dobro plaćena na tržištu, da može to da ima, za razliku od jedno inženjera elektrotehnike, mašinskog inženjera, saobraćajnog, jednog pravnika, advokata ili doktora.

Sasvim sigurno ni taj koji je planirao atentat na predsednika Srbije nije mogao da stekne, da napravi onu Šilerovu 2, kako je zovu. Odakle to? Odakle ti bunkeri? Čemu to? Šta će vam blindirana vozila, ako ste tako fini mladići, nevini, zbog čega? Šta će snajper jednoj navijačkoj grupi? Kakav je to profesor pravnog fakulteta? Pa, to nije profesor, to je đilkoš najobičniji, koji može da pravda, jednu grupu da naziva, takve vucibatine, braćom, i da govori vidimo se radi malera, nešto treba da mu donese taj. Znamo svi o čemu se tu radi.

Znamo svi dobro i ovaj Zakon o ispitivanju porekla imovine pomoći će, daće doprinos da se u zakonskoj formi sve to reguliše i da se ta imovina, nadam se, verujem u to iskreno, za to smo i glasali za taj zakon. Onaj koji je kršio zakon da se ta imovina oduzima lopovima koji su krali od građana Srbije, ne godine, decenije, živote su pojedinim ljudima pokrali.

Verujem da je došlo vreme u Srbiji konačno, u Srbiji na čijem je čelu ozbiljan državnik, ne političar, to volim uvek da podvučem, jer političari, ima ih mnogo, Srbija je preko svoje kičme mnogo političara preživela ali nije imala, rekao bih, u prethodnih sto godina državnika kakav je Aleksandar Vučić. Državnika koji ne gleda iz godine u godinu ili iz mandata u mandat, nego koji gleda kakva će ova država biti kada mi više ne budemo ovde ni fizički na ovom svetu. Kako će ova deca živeti u Srbiji za pedeset ili sto godina, kakva će kretanja u regionu biti, kakva će pitanja bezbednosti biti i kako će ova država u nekom narednom veku izgledati i da li će spremna biti da dočeka tu utakmica sa drugim narodima iz ovog regiona. Srbija je danas više nego spremna da se takmiči ne samo sa našim komšijama već da se takmiči sa najrazvijenijim zemljama u Evropi i svetu i to pokazuju u ovoj teškoj situaciji koju imamo sa korona virusom gde smo uspeli predvođeni upravo čovekom i državnikom kakav je Aleksandra Vučić da se izborimo za to da imamo vakcina u ovom momentu više nego dovoljno, a moramo da radimo na tome sasvim sigurno da građane Srbije ne ubedimo nego uverimo u to da je pravi put da izađemo iz te krize sa koronom virusa, vakcinacija.

Imamo uslova za to, jer imamo ozbiljnog čoveka na čelu države, onog koji je uspeo da dovede Srbiju dotle da Srbija po pitanju vakcinacije i borbe protiv korona virusa bude jedan od najboljih u svetu danas. Srbija nije mogla u prethodnim decenijama gotovo ni u čemu, osim u pojedinim sportovima da se pohvali da je najbolja u svetu, jer smo za to apsolutno nadareni. Ali, u ovoj situaciji danas, u politici, u finansijama, u borbi za zdravlje, za opstanak, za život nacije, predvođeni predsednikom Vučićem, Srbija pobeđuje. Pobeđuje život u Srbiji i to smeta naravno. To smeta, jer argumenti koje bi koristili protiv Srbije danas apsolutno ne stoje. Pa, tako i kada je u pitanju energetika, kada je u pitanju gasovod, kada su u pitanju nove hidroelektrane, kada je u pitanju poboljšavanje našeg energetskog sistema, cena struje i svega ostalog.

Građani Srbije imaju izvesnu perspektivu, vide kuda država ide, vide da mogu da žive u ovoj zemlji od svoga rada, vide da one zarade koje su danas preko 500 evra, kada imate dvoje zaposlenih u porodici mogu da imaju neku izvesnu perspektivu, izvesnu budućnost. Projektom kojim smo zacrtali "Srbija 2025" i 2025. godine ćemo sigurno dostići tu platu od 900 ili hiljadu evra, pa ćemo moći da kažemo da smo možda i najuspešnija zemlja i po platama u regionu zapadnog Balkana. Tada neće više biti onih koji će na bilo koji način moći da skrenu Srbiju sa njenog puta, jer do tada će svi kriminalci i tajkuni i oni koji su imali planove da kradu ponovo ovu zemlju ili je nekada krali, biti na dugogodišnjim robijama. Tada će građani Srbije imati najveće plate u ovom regionu. Tada će građani Srbije živeti najbolje. Tada će Srbija i dalje pomagati svoju braću i preko Drine i svuda gde Srbi žive, jer želimo da naši ljudi tamo gde žive tamo i ostanu, da ojačamo njihov položaj. Što su Srbi jači tamo gde žive, tu je i država Srbija jača.

Kažem vam danas, za kraj, što je veća podrška danas u ovim teškim trenucima, što jaču i snažniju podršku svojim delima dajemo predsednik Srbije, Aleksandru Vučiću, što više osuđujemo i pravim imenima, bez obzira na kodeks, jer nijedan kodeks ne može da zabrani da upotrebimo pravi izraz protiv onih koji su planirali ubistvo predsednika Republike. To je najgori ološ i banditi u Srbiji. Što jača podrška bude predsedniku Republike Srbije u ovim teškim danima, jer je teško svakodnevno trpeti pritiske. Niko od nas se ne suočava sa tim sa čim se suočava Aleksandar Vučić danas.

On od nas traži samo da radimo, da radimo svakodnevno, naporno, da se borimo za ovu zemlju, da u Skupštini govorimo šta su programi, šta su ideje, da branimo plan "Srbija 2025" zato što je to plan za budućnost Srbije. Što jača naša poruka bude odavde, što jača podrška bude našem predsedniku Republike bude bila, to će i Srbija biti jača. Hvala vam.

Hvala, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije koji pratite ovaj televizijski prenos, govorio bih o odnosu Srbije prema migrantima i o tome kako se Srbija u jedno teško, turbulentno vreme ne samo u Evropi, nego i u svetu, to je jedna mala država, ali snažna, snažna prema svom odnosu prema ljudima, kroz taj odnos gledano, kroz teška iskustva koja je imala u prošlosti u svojoj istoriji, kako se snašla u to vreme. Teško da joj je ta migrantska kriza na neki način nametnuta sa strane.

Prema ocenama svih relevantnih međunarodnih faktora, ne bih one druge faktore koji su ovde nekada sedeli ni pominjao u tom kontekstu, naša država se odlično u tom teškom vremenu snašla, sa ograničenim sredstvima i resursima, u to vreme tek otpočela sveobuhvatne ekonomske reforme, našla se na jednom snažnom i ozbiljnom ispitu kako će preživeti i kako će izgledati na završetku te teške, kažem, krize sa kojom se svet u tom momentu suočavao.

Migrante koji su prolazili kroz Srbiju nismo dočekivali kao neprijatelje, nismo ih nigde tukli, maltretirali, nismo se iživljavali nad njima kao narod. Naša država se ponela humano, ljudski, odgovorno, razumela patnju nekih ljudi da nisu svoje snove pronašli u tome da prođu kroz Srbiju ili u njoj da neko ostane, već da ih je muka i nesreća naterala da krenu na neki daleki put tražeći sigurnost za sebe i svoje porodice iz ratom zahvaćenih područja.

A kao narod, stradalni narod koji je prečesto u svojoj istoriji morao da sa svojih ognjišta traži mir i spokoj na nekim drugim mestima gde živi srpski narod, imali smo to iskustvo i znali da se snađemo i da pomognemo ljudima kojima je u tom momentu bilo teško, a da pritom, kažem, ni u čemu ne nanesemo svojoj državi bilo kakvu štetu i na bilo koji način ne ugrozimo nijednog građanina Republike Srbije i ne dovedemo u pitanje ni bezbednost ni sigurnost svoje države.

U tom pogledu, to građani Srbije i vide i znaju i osećaju to. Istina, naravno, ljudi smo, bilo je određenih da kažemo nekih manjih incidenata gde je država opet znala umereno, odmereno i na odgovarajući način da zavede red i da pokaže da u Srbiji nigde ni na koji način haos nije dopušten i da niko u njoj ne može da se ponaša mimo zakona koje naša država propisuje. To je deo Srbije, deo našeg odnosa prema migrantima i toj krizi sa kojom smo se suočili.

Neki su, naravno, kao i u svakoj nesreći kada se dešava, pronašli za sebe šansu da na nelegalan i nemoralan način zarade neki novac tako što će zloupotrebljavati krizu sa migrantima, krijumčariti ljude, pokušati nelegalno da ih uvedu na teritoriju Srbije a prevedu na teritoriju neke druge države, zloupotrebljavali različite resurse na tom putu. Naša država je sa svim svojim kapacitetima, pre svega Ministarstvom unutrašnjih poslova znala da odgovori i na to i da zaustavi takve pojave. I to je takođe odgovoran odnos naše države i društva, jer smo pokazali sliku o sebi kakva je.

Poslali smo sliku najlepšeg lica Srbije u svet i u toj situaciji nismo podizali bodljikave žice, nismo stavljali ograde, zidove, nismo se sklanjali pred tim ljudima i tim problemima, već smo pokušavali da nađemo taj najbolji način da odgovorimo na krizu tako da pomognemo nekim nesrećnim ljudima, a da naša država zadrži svoju tradiciju humanosti i odgovornosti prema ljudima koji su u nesreći i nevolji i pomogne im.

U tom smislu sam veoma ponosan na posao koji je u tom teškom vremenu radila naša država, naša Vlada Republike Srbije i pre svega predsednik Republike, Aleksandar Vučić.

Normalno, ne bi Srbija bila Srbija, zemlja čudesa, kada ne biste imali na drugoj strani neke koji su pokušavali ne samo krijumčarenjem nego na politički način da zloupotrebe tako tešku krizu tih napaćenih ljudi, uspevši da uvežu sve to sa pričom da će Srbija, koja je znamo svi u kakvoj situaciji sa natalitetom, da naseljava milione migranata na svojoj teritoriji, da već imamo milion, dva ili ko zna koliko miliona migranata koji šetaju i haraju Srbijom, da će Srbija biti u strašnoj nevolji, da ćemo se naći u gotovo nemoguće rešivom izazovu za našu državu, da smo slabi, da ne možemo da omogućimo human odnos prema tim ljudima, da smo, najblaže rečeno, kako je to govorio Dragan Đilas, nakaza od države.

Pokazali smo da je zapravo on nakaza. Jer, čovek koji pokušava da zloupotrebi, a on je zloupotrebljavao, baveći se svojom politikom, ne samo migrante nego i grad Beograd, građane Beograda i Srbije i sve čega se dotakao, samo da bi svojoj državi nanosio štetu, da bi bacao blato po licu svog naroda, ljagu najgore moguće vrste. A zbog čega? Zbog toga da bi imao neke stotine miliona evra. Ne znam kako može danas da stane pred te iste građane, da ih pogleda u lice i kaže – glasajte za mene. Da li neko ko za vreme svojih mandata ukrade, ne stekne, jer je nemoguće s tim prihodima steći 619 miliona evra, može da pogleda u lice bilo kog čoveka u Srbiji, bilo koju porodilju, koji je Beogradu ostao dužan 400 miliona, da pogleda i kaže – hajde, majko, glasaj sada za mene, jesam, dugovao sam ti, uzeo sam ti 400 miliona i uzeo sam tvojoj deci 619 miliona evra, ali biću bolji, sledeći put ću da ukradem milijardu i 200 miliona, pa mi dajte poverenje; sledeći put neki moj novi šurak neće da švercuje pet kilograma heroina ili kokaina, imaće 10 kilograma; glasaj, majko za mene, da bih ti sledeći put dugovao 800 miliona.

Nema te majke u Srbiji danas koja će takvom ološu, takvom kriminalcu dati poverenje i reći – ti ćeš da izvedeš moje dete negde. Gde? Na taj mračni put kojim je išao i Belivuk, politički i kriminalni saveznik Dragana Đilasa, jer ima toliko sličnosti među njima, toliko zajedničkih interesa među njima, toliko zajedničkih poslova, možda i zajedničkih prijatelja. Niko od nas ovde nema šuraka koji je osuđen za dilovanje droge. Nijedan naš šurak ne leži u zatvoru zbog bilo kakvog krivičnog dela, a kamoli trovanja dece narkoticima. A Dragan Đilas ima takvog šuraka. Marinika Tepić ima takve prijatelje. Boško Obradović ima kuma koga zovu „Tocilo“. Kakav to čovek morate da bude da biste dobili nadimak „Tocilo“? Svaki građanin Srbije to zna.

Dragan Đilas ima i saveznike koji vode neke njegove odbore i koji su osuđeni narkodileri. On se slika i krevelji na onim fotografijama, gde kaže – slučajan selfi na ulici. Zamislite, zaustavio vas neko i slučajno baš pripadnik zemunskog klana, slučajno osvedočeni ubica, slučajno neko ko je ubio premijera vaše stranke 2003. godine u dvorištu Vlade. Slučajno niko od njih ništa o tome nije znao i slučajno se on sa tim istim pripadnikom zemunskog klana, ubicom, krevelji na slici, samo 18 godina nakon ubistva premijera, pokojnog Zorana Đinđića. Slučajno se prave pripreme mesecima, godinama, za likvidaciju predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Sve nas ovde izvrću ruglu kada o tome govorimo, kažu da smo blesavi, da smo nepismeni, da smo glupi, ružni, ovakvi, onakvi, kad pitamo šta će na naslovnoj strani bilo kog nedeljnika i dnevnih novina karikatura ili fotografija na kojoj je snajper uperen direktno u predsednika Republike Aleksandra Vučića? Onda se desi da preko noći volšebno malo promene tu naslovnu stranu, ali ne ide kada je to već izašlo, na internetu se pojavilo, izašao je prvi primerak oko ponoći, koji su mogli građani koji šetaju ulicama da pronađu kod kolportera. Šta da kažete ljudima? Slučajno ste napravili naslovnu stranu na kojoj ste uperili ni manje ni više nego snajper u predsednika Republike? Vi isti kojima je zemunski klan uperio i pucao iz snajpera u vašeg predsednika Vlade.

Onda dobijamo odgovor na sva ta pitanja, najbolji, kroz selfi Dragana Đilasa sa onim nesrećnikom iz zemunskog klana. Kaže – zaustavio me čovek slučajno na ulici. Ja ne znam da li je bilo ko od nas ikada imao takvu priliku da ga zaustavi džeparoš da pravi selfi sa njim, a ne baš ubica iz zemunskog klana, i to baš sa nekim koga ne poznajete? Onako širok i jedan radostan osmeh imate, sa ushićenjem, jedan onako baš bratski zagrljaj, rekao bih.

E, upravo je tu ta sličnost između karaktera Belivuka i Dragana Đilasa, interesa njihovih. Jer, interes Srbije i njihov interes nisu isti. Interes Srbije je taj da budu očišćene njene ulice od droge, od kriminala, od ubica, od tih koji sebe nazivaju navijačima Partizana, ili Zvezde, ili Rada, ili OFK Beograda ili ne znam kog kluba u Srbiji, da bi iza toga okupljali neke klince, kojima će za malo droge davati nove zadatke da rasturaju sa više po ulicama Srbije i Beograda. Nikakav je to vođa navijača, nikakvi to ljubitelji kluba, nikakve to legende Severa ili Juga nisu, to su ubice i goli ološi. I tamo gde su sada, tamo im je i mesto, iza rešetaka. U svakoj normalnoj državi takvima zna se gde im je mesto i tamo kad tad i završe.

Dobro je, kažem da su sada završili tamo, jer ko zna šta bi nedelje pred nama ili meseci nakon onih upucavanja snajpera Srbiji doneli. Svaka čast našoj policiji, Bezbednosnoj informativnoj agenciji, drugim službama Republike Srbije, koje su zajedno radeći jedan odgovoran i težak opasan posao po svakoga ko se uhvati u koštac sa kriminalom izveli i sproveli do kraja.

Ja vas molim da se na tome ne zaustavimo, da idemo do kraja, da ne samo pipke, nego kompletnu tu hobotnicu nesreće, droge i kriminala, užasa koji se sprema u Srbiji, očistimo sa naših ulica, da oslobodimo ulice i decu rizika da će neko ući u školsko dvorište, da im proda drogu i da zavije neku porodicu u crno zbog toga.

Za to smo svi mi ovde odgovorni, za to je odgovorna policija, za to su odgovorne sve naše službe, na kraju krajeva, zato su nam građani i dali to poverenje, da ih oslobodimo ljudi kao što su Belivuk, Đilas, Jeremić, Obradović, neki Mare kasapin i ostali.

To nije društvo koje građani Srbije žele da vlada i da vodi Srbiju, a oni su se drznuli da požele da preuzmu kormilo vođenja Srbije. Gde da je vode? Da Srbija postane nekakav kartel, da postane Meka i Medina za narko dilere, za ubice, da svako ko pomisli da se suprotstavi kriminalu bude ugrožen, da svako ko pomisli da otvori privatni biznis bude reketiran, da svako ko pomisli da se bavi bilo kakvim javnim poslom gde može da zaradi pošteno neki novac da mu dođe nekakav, kako su ga nazvali, gospodin Belivuk i da on reketira bilo koga? E, to u Srbiji više ne može da se desi.

Srbija ima na svom čelu predsednika Aleksandra Vučića, iza njega snažne i jake, sposobne ljude koji vode i policiju i vojsku i sve naše službe koje rade i funkcionišu u okviru vojske i policije da Srbiju zaštitimo i spolja i iznutra, da i oni koji bi spolja hteli da je uzdrmaju ne mogu da je uzdrmaju, da ne mogu da utiču na stanje u njoj, a ovi iznutra da nemaju šanse da ikada više se dočepaju vlasti u Republici Srbiji. Hvala vam.

Hvala vam, predsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, još jedan važan dan, još jedna važna tema - izbor novih sudija, rekao bih nešto što je često tema u našoj javnosti, opravdano, jer smo toliko puta bili svedoci da čujemo da javnost u Srbiji, da običan građanin nema poverenje u pravosudni sistem, da nema poverenje u sudije, da nema poverenje u to da će kriminalac kada dođe na sud i biti osuđen, da nema poverenja u to da će narkodiler koji se drznuo da uđe u školsko dvorište da prodaje deci drogu biti osuđen, da nema poverenje u to da će političar koji ukrade novac iz državne kase, koji krade novac od građana Srbije, biti osuđen za to što uradi.

Naravno, građani Srbije su i u pravu. Prečesto se dešava u Srbiji da takvi budu oslobođeni u nedostatku dokaza, a zapravo šta ostaje? Ostaje nedostatak para u državnoj kasi, ostaju bolesna deca od droge kao rezultati toga. Pa, kud ćete veće dokaze? Kud ćete veće dokaze od toga kada vidite da neko bez dana radnog staža, bez, hajde da ne kažemo bez škole, ali od škole ima veliki odmor, verovatno, ili čitanku, da sa tako skromnim obrazovanjem dosegne vilu na Dedinju, automobil od par stotina hiljada evra, jahtu, ne znam ni ja šta sve? Da li je potreban veći dokaz nekom tužiocu ili sudiji, da zna šta da radi i kako treba postupiti u takvim slučajevima? Zar treba građani da osećaju sve veći bes i ljutnju kada se pominje pravosuđe? Zar se presude ne donose u ime naroda?

Znam, biće verovatno nekih naslova koji će sutra da kažu - kritikovali smo kako sudije sude, ne smemo, tobož, to da radimo, ali mi smo deo naroda. Mi smo predstavnici građana, mi smo ovde da prenesemo u parlamentu mišljenje naroda i da branimo interes građana, da ga branimo snagom svog uverenja, poštenjem, istinom, borbom za čast, za interese naroda, a ne da budemo kao oni koji će da, umesto da se bave problemima građana, istinskim problemima, prave planove u svojim medijima i da obaveštavaju građane kako će jednog dana, kada dođu na vlast, da sruše spomenik Stefanu Nemanji, jer je previsok, preskup, nije na pravom mestu, kako to oni kažu, da je to tamo urbanističko ruglo, a ono je bilo sjajno. Ono je bilo slika i prilika njihovog Beograda, kako ga oni vide iz Srbije - zmijarnik, kuća za pacove, muzej olupina. To je slika i prilika te Srbije koju je vodio Dragan Đilas, Boris Tadić, Boško Obradović, Vuk Jeremić i ostali banditi koji se nalaze u toj opoziciji okupljenoj u ovakvu ili onakvu formu.

Ko hoće da sudi drugima, taj podvrgava i samog sebe još strožem sudu, sudu naroda, sudu građana. Šta ćete teži sud od onoga kada izađete na ulicu i ljudi znaju da ste sudija i znaju da ste oslobodili narkodilera, da ste šefa neke kriminalne bande pustili na slobodu? Pa, slika i prilika te vlasti, žute vlasti, tajkunske, kriminalne, mafijaške, je najbolje svoje svetlo pokazala i kako su oni vodili i uređivali instituciju upravo na onom primeru koji je njih tada najviše zaboleo, kada da je ubijen pokojni premijer Zoran Đinđić. Te institucije su oni stvarali. Mafija u svim porama institucija je bila i tako su i nastavili.

Model po kome oni funkcionišu jeste da se ubije politički protivnik. Po tom modelu i danas rade. Ništa se tu kod njih nije promenilo. Opet bi mafija zasela u institucije u Srbiji.

Onog dana kada Aleksandar Vučić više ne bude bio po njihovim planovima na vlasti i predsednik Srbije kako oni to žele, tog momenta bi mafija preuzela Srbiju, tog momenta bi Dragan Đilas sa kriminalcima po ulicama i institucijama Srbije komandovao šta, gde, ko i kako treba da se veša, da se ubije, kome da se kopaju jame zajedno sa njihovim karikaturistima.

Kada kažete da takvu karikaturu može samo bolesnik da napravi, oni vas optuže da ste protiv umetnika. Izem ti takvu umetnost. Zar nešto kreativnije nisu mogli da smisle? Nisu, naravno.

Kažu da smo mi protiv reformi u pravosuđu, da te reforme, i kada bi se sprovodile, se sprovode radi partijskih interesa. Kakvih partijskih interesa? Mi jesmo za reforme ne da bismo zadovoljavali bilo koga, bilo čije interese, već da bismo zadovoljili interes svog naroda.

Sve reforme koja sprovodi ova vlast, predvođena SNS i Aleksandrom Vučićem, jesu donele interes jedino i isključivo srpskom narodu i drugim narodima koji žive na našoj teritoriji i tako ćemo da nastavimo da radimo.

U borbi protiv mafije i kriminala neće da nas spreče ni oni koji puštaju narkodilere na slobodu, neće da nas spreči ni Majić, ni Đilas, ni Obradović, ni Jeremić, ni bilo ko drugi zato što želimo budućnost mirnu i sigurnu u Srbiji za svu našu decu, za sve one generacije koje treba da ostanu da žive ovde, a ne da beže u neke druge zemlje, jer se tamo osećaju sigurnije nego u svojoj zemlji. Pa, upravo je najveći broj ljudi iz Srbije odlazilo za vreme njihove vlasti.

Upravo je ta tragedija 2003. godine proizvela da krene jedna lavina odlazaka mladih iz ove zemlje, jer su rekli – šta ja da radim u zemlji u kojoj može da bude ubijen predsednik države, šta da tražim u takvoj zemlji? U zemlji u kojoj možete da pokradete u privatizacijama sve što se sticalo decenijama, šta da tražim u toj zemlji? U zemlji u kojoj je narkodiler uvažavan i poštovan, šta da radim u toj zemlji? A danas se u Srbiju vraćaju i umetnici i svršeni studenti i privrednici i lekari. Traže budućnost u njoj da stvaraju, da rađaju decu i da ostanu u svojoj zemlji, jer vide da je Srbija i u ovako teškoj situaciji, kada imamo pandemiju korona virusa, bila u stanju ekonomski da pomogne i privredi i svakom građaninu i penzioneru, da svakome olakšamo taj period krize u kome se svet nalazi.

Novi paket pomoći za građane i privredu je pred nama i o njemu je govorio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, gde ćemo pomoći ne samo privredi, nego svakom građaninu ponaosob. Svaki čovek će dobiti iz budžeta novac da mu se pomogne da koliko, toliko ovo teško vreme u kome živimo prevaziđemo i prevazilazimo to teško vreme. Među najboljima smo u svetu upravo zahvaljujući politici predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Danas, zahvaljujući toj odgovornoj politici, imamo i vakcine u Srbiji i postižemo fantastične rezultate u tom pogledu. Danas imamo više bolnica, više puteva. U Beogradu nikad više vrtića nije bilo. Danas su sve škole renovirane u Srbiji. Danas nije pitanje da li će naša deca ići u ovakav ili onakav toalet. Danas naša deca imaju najsavremenije škole i to nije smešno. Vidim da se neki i smeju tome.

Nije mi smešno kada dete pošaljem u školu u kakvu će školu da ide, kada razmišljam da li će imati gde da opere ruke. Što? Dragana Đilasa baš briga za čiste ruke. Njemu ni ruke nisu čiste, ni obraz i potpuno mu je svejedno da li za to ima.

Mi smo ti koji su odgovorni građanima i koji pred svake izbore razmišljamo o tome šta smo uradili, šta možda nije urađeno do sada. Budite sigurni, godina u kojoj smo sada biće godina u kojoj ćete videti ozbiljan napredak Srbije u svakom smislu i to nije slučajan rezultat. To nije nešto što nas je zadesilo takvo samo po sebi, to je rezultat višegodišnjeg napornog rada svakog službenika u ovoj zemlji, svakog čoveka, a ti ljudi su naporno radili jer su videli da na čelu svoje države imaju poštene i čestite ljude. Nisu rekli – baš me briga, što ja da radim kada imam predsednika kakvog imam. Ne, mi imamo predsednika kakvog nismo u Srbiji imali decenijama. Mi imamo državnika na čelu Srbije kakvog nismo imali do sada, koji je spojio Srbiju sa njenom tradicijom, vratio je sebi. Osamsto godina ova država nije bila u stanju da podigne spomenik Stefanu Nemanji, utemeljivaču srpske državnosti i onda smeta Aleksandar Vučić, jer Srbiju vraća sebi i onda treba ukloniti i spomenik Stefanu Nemanji i Vučića i sve ono što je urađeno u ovoj zemlji. Treba onda da se sruše i bolnice i sve to da se sruši.

Jedina politika koju smo čuli sa druge strane – mi ćemo kad budemo došli na vlast da srušimo sve što je urađeno na Trgu Republike, kad budemo došli na vlast, mi ćemo da upropastimo sve one fasade u Karađorđevoj ulici, mi ćemo svih preko 300 fasada u Beogradu da upropastimo kad dođemo na vlast. Kad dođemo na vlast, ponovo ćemo da vam stavimo ruku u džep. Nećemo da vam stavimo pare u džep, nego ćemo da vam uzmemo pare iz džepa. To je jedino što smo čuli od njih. Kažu - biće neka platforma. To će biti pamflet, koji kad uzmete bacite u đubre, jer na njemu samo piše - mrzim Vučića, mrzim, mrzim, mrzim. Na njemu ne piše - naš ekonomski program je takav, plan nam je takav, planiramo iz godine u godinu da unapredimo, pomognemo poljoprivredi. Ne, baš vas briga za poljoprivredu, baš briga za školstvo, za privredu, nova radna mesta. Koga to interesuje od njih? Njih boli što oni nemaju sad radno mesto u državi, da se opet primaju plate, a na posao ne dolaze.

Setite se u prethodnom mandatu, imali smo neke od tih njuški prekoputa nas, u dvanaest, jedan, kad dođe njihov red da govore, posle toga ćao, idemo u kafić ili na Maldive neki od njih. I onda se čude što na izborima prolaze kako prolaze. Nisu ljudi ni naivni, ni blesavi, ljudi vide ko radi i šta radi. Kakav je pokazatelj čoveku jednom u Srbiji kad narodnog poslanika na svom poslu ne viđa? Šta da očekuje od takvog čoveka? Šta će taj da uradi za njega?

Ja pitam i ljude kako je moguće da oni koji su upadali letos u Narodnu skupštinu, koju su pokušali da zapale ponovo, koji su državnom zastavom pokušali da razvale vrata najvišeg zakonodavnog doma u Srbiji, kako su ti ljudi prošli tek tako kroz sve to, kako niko od njih nikakvu kaznu nizašta nije dobio i da li će dobiti? Kako oni koji su, slobodno mogu da kažem, linčovali ispred parlamenta našeg kolegu Marijana Rističevića nisu kažnjeni ni za šta? Pa, za Boška Obradovića su rekli na sudu da nije nasilnik. Pa, šta je nasilje nego kad pozivate da se prebije jedan narodni poslanik, kada mu pocepate sako, kada ga izudarate ispred Skupštine? Šta je to nego nasilje? Da nije to miroljubiv dijalog, demokratski? Ja se ne sećam da je bilo ko od njih to osudio, da je bilo ko rekao – ne, to nije način na koji treba da komuniciramo jedni sa drugima.

Demokratski je kad se napadaju poslanici SNS, kad se prebijaju, kad im se uništava lična imovina, kada se razbijaju prostorije SNS širom Srbije, kada to njihovi batinaši rade, to je demokratski, to je civilizovano, to je, zaboga, nekakva tekovina koju oni gaje od 5. oktobra, kada su palili ovu istu Skupštinu, kada su palili RTS, kada je vršen neviđen progon putem kriznih štabova u državnim i društvenim preduzećima svih onih koji nisu razmišljali kao tadašnji revolucionari.

Da li će ikada oni koji najavljuju i oni koji u praksi, evo, recimo, sećamo se Marka Bastaća, pa čovek je svog kuma davio kesom zato što mu je uskratio neku kovertu za mito neki na opštini Stari Grad. Dokle se sa tim stiglo? Osim toga - istraga je u toku, utvrdiće nadležni. Pa, prošlo je već godinu, godinu i po dana od tog saznanja. Njegov kum je svedočio, čovek je rekao da je bio žrtva iživljavanja bivšeg predsednika opštine na kojoj živim. Šta je urađeno tim povodom? Ko je kriv? Ko je osuđen? Kakva je kazna za to? Nikakva. I kakva je to poruka građanima Srbije?

Ali, imam poruku ja kao narodni poslanik, kao neko ko sa tim građanima živi svakog dana, koji sa njima komunicira, to više ne sme da nam se dešava. Onaj koji je osvedočeni nasilnik, ne za koga se kaže da je nasilnik, nego osvedočeni, čovek se borio sa ogradama na Trgu Republike, sa saobraćajnim znacima, rušio, divljao, pretio, tukao se, čovek koji je pokušao da svog kuma zadavi kesom, koji je otimao pare tamo. Brojni svedoci o tome govore. Ništa nije urađeno tim povodom. Takvi moraju da odgovaraju.

Onaj ko je 619 miliona od građana Srbije uzeo, taj mora da odgovara i da se ispita poreklo njegove imovine. Odakle majstore? Kako si mogao da kao gradonačelnik sa platom od nešto većom od 1.000 evra stekneš to silno bogatstvo ili da u isto vreme vodiš privatne kompanije i grad Beograd? Kako si to uspeo? Hajde, evo, svi mi nismo toliko pametni da možemo to da radimo u isto vreme kao on, ili nismo toliko zli, toliko pokvareni, drugačije smo vaspitani, pa smo onda predmet ismejavanja njihovih medija. Onda jedva dočekaju na nekom od njihovih portala da razvuku kolegu Atlagića, Rističevića, koga sve ne od naših kolega, kolegu Martinovića, koji je sam bio žrtva Boška Obradovića u ovoj Skupštini.

Bivša predsednica parlamenta Maja Gojković je bila pretučena u svom kabinetu. Zamislite kako bi prošao neko u nemačkom parlamentu, u Engleskoj, u Francuskoj, u Španiji, da uđete u kabinet predsednika Skupštine i da ga bijete i da išetate odatle, nikom ništa. To bude malo u nekom mediju koji sme da pisne o tome, većina ne sme, jer Đilas je rekao da se o tome ne piše, jer to nije za njih tema, jer smo mi ljudi koje treba satrti, koje treba pobiti, vešati, ubijati, kojima možete da uradite šta god hoćete zato što je mafija tako rekla. Onda se ismejava i borba protiv mafije, korupcije, kriminala.

Još jedna poruka i građanima i onima sa druge strane i kriminalcima. Nikoga nećete uplašiti, ponajmanje možete da uplašite predsednika Srbije Aleksandra Vučića i funkcionere Vlade Srbije i narodne poslanike SNS, ponajmanje sve nas možete da uplašite. Mi ćemo da istrajemo, podržavaćemo i rečima, ali pre svega delom, svog predsednika, svoju Srbiju, zbog sve naše dece, zbog svih onih koji će živeti ovde. A, vi koji ste krali, otimali, zapitajte se kako ćete kada budete došli pod udar institucija državnih, kako ćete proći. A, građanima Srbije, budite mirni, budite spokojni. Dođite večeras na Savski trg, da otkrijemo spomenik Stefanu Nemanji, da prisustvujemo tom velikom činu koji dugujemo Stefanu Nemanji 800 godina unazad, da napokon Srbiju vratimo sebi, da je povežemo sa njenim srednjim vekom, a ne vratimo u srednji vek, jer je spomenik Stefanu Nemanji, kad ga dižemo, otvaramo Srbiji mesto u budućnosti. Hvala.

Hvala, uvaženi predsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, dragi građani Srbije, ovo su, naravno, kao i uvek u Narodnoj skupštini Republike Srbije važne teme, važne za građane Srbije. Sporazum o saradnji sa Ruskom Federacijom u borbi protiv terorizma za nas je posebno značajan, jer znamo situaciju u regionu zapadnog Balkana, znamo izazove i opasnosti koje nas vrebaju, pa gotovo u svakom delu ovog našeg regiona: od Kosova i Metohije, raške oblasti, Bosne i Hercegovine, Republike Srpske, jednog dela Republike Hrvatske, gotovo u svim delovima, prostorima bivše Jugoslavije stoji nešto što može nepažnjom, nemarom ili jednim lošim odnosom da se probudi u ko zna šta.

Jako je važno zbog toga imati na čelu države odgovorne ljude, nemati samo političare, već državnike i Srbija ima tu sreću da u ovako teškoj bezbednosnoj, opasno izazovnoj situaciji ima na svom čelu državnika kakav je predsednik Aleksandar Vučić. Upravo zahvaljujući odgovornoj politici, spasonosnoj po Srbiju i njene građane, predsednika Aleksandra Vučića baziranoj na ekonomiji, miru, stabilnosti, odgovornosti, odgovornoj politici, odgovornoj i prema građanima, ali odgovornoj i prema svima onima koji žive u ovom regionu, jer smo okrenuti jedni prema drugima… Zato je Aleksandar Vučić državnik, a ne političar.

Zato on danas u Srbiji uživa podršku 70% građana Srbije, zbog toga što svaku odluku koju država Srbija donosi, donosi promišljeno, donosi tako što se razmisli kakvi će efekti tih odluka biti po svu našu decu u decenijama koje su pred nama.

Mi ne razmišljamo iz mandata u mandat, da li će on trajati dve, četiri godine, pa kratkoročno, već dugoročno odluke koje donosimo kao država kako će se odraziti na život budućih pokoljenja u ovom regionu. U tom smislu, Sporazum sa Ruskom Federacijom u borbi protiv terorizma, saradnji jednoj sveobuhvatnoj, je važan za nas. Važno da razmenjujemo iskustva sa Ruskom Federacijom, da razmenjujemo iskustva sa onom državom koja je zaista istinski prijateljski okrenuta prema Republici Srbiji i koja je to dokazala više puta u bogatoj istoriji naše saradnje.

Imate te teroriste, rekao sam, na KiM koji ugrožavaju bezbednost. Jedan deo u BiH koji poziva ponovo na nekakve sukobe i na sve to smo navikli prethodnih, rekao bih, 30 godina i odgovaramo mirno. Odgovaramo putevima, auto-putevima kojima spajamo ljude, odgovaramo novim školama i sa ove i sa one strane Drine, radnim mestima i sa ove i sa one strane Drine i time što ponudimo vakcine za ljude na Kosovu za sve nacionalnosti koje tamo žive i time pokazujemo da smo odgovorni, da želimo zaista istinski mir i saradnju, jer je to jedino ono što može da nam donese dobit svima u ovom regionu. Nikome sukobi nisu doneli sreću, ni jedna država nije bila bogatija i bogatije izašla iz tih sukoba 90-ih godina. Zato ne želimo da nam se to ikada ponovi i zato vodimo tu, ponoviću ponovo, odgovornu politiku po našu državu.

Ali, postoje oni koji to ne žele. I najteže mi pada što su to upravo jedan deo političke scene, opozicione scene u Republici Srbiji, predvođen tajkunom i kriminalcem, Draganom Đilasom. Nisam ja rekao pre nekoliko nedelja da je on šef kriminalne grupe, nego da je inspirator kriminalaca, mafijaša i drugih tajkuna i ludaka koji svakodnevno napadaju predsednika Republike, koji ugrožavaju bezbednost Republike Srbije ili žele da je ugroze, koji bi time što hoće da sruše Aleksandra Vučića, da sruše Republiku Srbiju i da smo mi ti koji ovde moramo biti prvi stub odbrane politike predsednika Republike Aleksandra Vučića i prvi stub odbrane Republike Srbije, da branimo interese sve naše dece koja ovde žive, da branimo svaku školu koja je renovirana u Srbiji, da branimo svaku bolnicu koja je napravljena, koji kažu - oni će to da sruše.

Spomenik Stefanu Nemanji koji će sutra biti otkriven na Savskom trgu. jedan od tih je rekao kad oni dođu na vlast da ga sruše. Zamislite koliko morate da budete bolesni u svojoj glavi pa da kažete da ćete da srušite spomenik Stefanu Nemanji.

Mi smo dužni njemu taj spomenik stotinama godina i sada ispravljamo sve one stvari koje nismo prema sebi kao narodu bili dovoljno odgovorni da uradimo ranije, da se odužimo ljudima koji su stvorili ovu državu, koji su je napravili, da se odužimo svojoj bogatoj srednjovekovnoj istoriji koju smo bili zaboravili u jednom trenutku, koje smo se potpuno, rekao bih, nepravedno stideli, gurali nekako, nećemo to da pominjemo. Zašto da ne? Imamo jednu od najbogatijih srednjovekovnih istorija u Evropi, možda i svetu. Čega to mi treba da se stidimo kao narod? Kažu neki da smo genocidni. Koga smo mi proterali ikada sa teritorije države u kojoj živimo gde smo, koju smo to državu ikada napali kao Republika Srbija i Srbija uopšte? Koga? Gde? Kad? To niko ne zna da navede, ali podršku tome daje Dragan Đilas zajedno sa Jeremićem, sa Obradovićem i ostalim ološem koji je okupio oko sebe.

Podršku zato što drugačije ne može da se vrati na vlast u Republici Srbiji nego ulicom. Onda je smislio „ministarstvo za sprovođenje izbora“ znajući da to neće da prođe i da to ne može da prođe ni u jednoj normalnoj državi jer to nigde ne postoji kako bi našao, izmislio razlog da u Srbiji nema uslova za nekakve, kako on kaže, demokratske izbore, kako ih on vidi jer su demokratski samo kada mafija pobeđuje, da bi onda organizovao haos na ulicama Beograda i Srbije i rekao da nam to sledi ukoliko njihove ucene, ne zahtevi, neće oni da razgovaraju, nije njima do dijaloga, do priče, do dogovora. Ne želi mafija da se dogovori sa Srbijom. Mafija je protiv Srbije i napada i predsednika i napadaće i Srbiju i predsednika u narednim danima, nedeljama i mesecima sve jače.

Na nama je da građanima objasnimo šta stoji iza toga, kakve opasnosti nas vrebaju iza te šarene laže koju nude Srbije, iza tih plata od hiljadu evra, ne znam kakvih sve penzija, bogatih itd, oni su upravo ti koji su stotine miliona uskratili penzionerima u Beogradu. Evo, tu je šef odborničke grupe iz Grada Beograda, Mirković, pa će on detaljnije to možda da vam objasni kako je to bilo, koliko stotina miliona su ostali dužni penzionerima u Gradu Beogradu i kolike su bile penzije na nivou Srbije. Kolike su danas? Neuporedivo veće i 2025. godine će biti još veće.

Koliki je bio minimalac za vreme Dragana Đilasa, a koliki je danas? Kolika je bila prosečna plata tada, a kolika je danas? Sve to su pokazatelji kako izgleda kada Srbiju vodi mafija i kako izgleda kada Srbiju vodi državnik kakav je Aleksandar Vučić. Hvala.

Hvala vam, predsedavajuća.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije koji pratite ovaj televizijski prenos, kodeks je važna tema. Važno je kako se narodni poslanici ophode prema dužnosti koju su dobili, časti koju su dobili od građana Srbije na izborima, da ih predstavljaju u ovom visokom Domu.

Važno je i kako se ponašaju van parlamenta. Važno je kako shvataju tu čast koju su dobili, da li je shvataju kao čast, da obavljaju funkciju narodnog poslanika ili kao privilegiju.

Mi smo imali veliki zadatak 2012. godine, da napravimo danas paralelu, kako danas funkcioniše parlament. Danas narodni poslanici koji čine vladajuću većinu doživljavaju ovo mesto i ovu funkciju kao veliku čast, a nekada su oni koji razvlače sve nas svakodnevno po raznoraznim portalima i medijima, upravo doživljavali sve ovo kao privilegiju i kao priliku da oni iz jednog ili više mandata, izađu mnogo bogatiji, nego što su u sve to ušli. Obično su kao goli slepci ulazili u ovu Narodnu skupštinu. Pa tako, iz tog njihovog razvlačenja, iz tih njihovih monstruoznih ideja i razmišljanja proizilaze i neka dela, tj. nedela koja čine na svakodnevnom nivou.

Ja sam doneo ovde nekoliko pravih primera kako su oni prethodnih dana delovali, pa bi valjalo pošto se time nisu, bar oni mediji koji su, a većina je pod kontrolom tog tajkuna i lopova Dragana Đilasa, većina je pod njihovom kontrolom i evo ja ću pokazati, govorio sam na prošloj sednici o tome da je upravo Dragan Đilas inspirator svih tih nedela, svih tih monstruoznih poziva na likvidaciju predsednika Republike, njegove porodice, na silovanje njegove ćerke, na iživljavanje nad sinovima, izmišljanja, fabrikovanja laži, svakodnevnih. Ne možete zamisliti dokle bolesna mašta Dragana Đilasa može da dospe i dokle taj bolesni um može da dosegne u širenju svojih bolesti i suludih i pomahnitalih ideja.

Voleo bih da RTS prikaže ovo što je Koraks napravio. Pogledajte, molim vas kolege narodni poslanici, 19. decembra je ovo izašlo u jednom od njihovih listova. Ja ne mogu to ni da nazovem dnevnom novinom, to je pamflet Dragana Đilasa, politički pamflet Dragana Đilasa. Čemu služi ovo? Čemu ovo služi, kada su oni rekli da smo mi ludaci zato što govorimo o tome da je Dragan Đilas i njihovi mediji inspirišu nekakve kretene, na to da pozivaju na ubistvo predsednika Republike.

Oni upravo ovde pokazuju pojedine narodne poslanike kako kopaju raku predsedniku Republike. Čime se bavi jedan karikaturista? Pogledajte ovo. Da li normalan čovek može da sedne i da svoju umetničku, nekakvu ideju izrazi tako što će kopati, crtati grobove predsednika Republike. Ovo može samo goli bolesnik da radi. I

ova osoba nije ni za kakav zakon, ni za kakva ispitivanja, ni za kakvu policiju, to je za psihijatrijsko veštačenje, da se ustanovi da li je ta osoba normalna i da li ta osoba može da javnost bilo čime obaveštava, pa i na ovakav način. To je jedan od primera.

Imamo drugi primer, koji je bio pre nekih mesec dana, a to je gde oni posebno vole to na "Tviteru", gde je Dragan Đilas između ostalog napisao da će oni i na ulici da se bore za vlast. Zar ovo nisu pravi primeri, sa svog profila, pravi primeri toga, na koji način oni vide politiku, demokratiju, kako to iz njihovog ugla izgleda, kada ne može narod i kada narod neće da takve vidi na vlasti i da ih gleda na vlast, onda oni vide priliku da sa svojim kriminalcima, batinašima i ubicama se udruže i da probaju na silu, na ulici da svrgnu sa vlasti predsednika Republike Aleksandra Vučića i sve one ljude koji su legalno i legitimno izabrani, evo danas u Narodnoj skupštini i na druga važna i odgovorna mesta u Republici Srbiji i na kojima imaju rezultate na koje je cela Srbija ponosna.

Zatim, pomenuo sam i pretnje, o silovanjima Vučićevoj deci, naravno, tu nisu izostavljeni poslanici SNS, treba svakodnevno, svakoga odavde ko se usudi da kaže ono što je jedan sud zabranio, da kažemo da je Dragan Đilas lopov. Da pitamo odakle ti 24 miliona prijavljene imovine u evrima? Odakle to. Da pitamo odakle onih 619 miliona baš dok si bio na vlasti? Kako tih 619 miliona, tako pametan, sposoban, genijalan, nisi uspeo da ostvariš u tim prijatnim firmama, kada nisi bio na vlasti, pre dolaska na vlast ili posle? To posle bi bilo nečasno, znači da je pokupio veze, pa je koristio. Pa, pre dolaska na vlast, da si ti, majstore, tada, imao uspešnu privatnu kompaniju, zaradio pošteno svoj novac, prikazao si to, platio si porez u državi u kojoj živiš. Ne. Ti si došao na vlast, vodio si nekakvu fiktivnu, fantomsku kancelariju, za ne znam ni ja šta, bio si direktor, ne znam ni ja čega.

Onda si posle toga postao gradonačelnik Beograda, vladao iz dana u dan sa aferama, da ne nabrajamo više, od razno raznih tramvaja, raznih baza gradova, Terazija, mosta, čega sve ne, nameštao tendere, javne nabavke svojim prijateljima, stotine miliona evra pokradene preko toga, pa je zato SNS pre dolaska na vlast obećala donošenje novog Zakona o javnim nabavkama, čime smo stotine miliona evra uštedeli u zadržali u džepovima građana Srbije i zaustavili odlivanje para ovog naroda da ide u džepove tajkuna, da oni mogu da se bahate po raznim Maldivima u radno vreme Narodne skupštine, kao što je radio nesrećni Balša, pa su trošili one silne novce, sećamo se, Kena u Smederevskoj Palanci na pivo i kako je sve to tada funkcionisalo.

Pravi primer kako njihovo delovanje javno po raznim njihovim, nazovi, humorističkim emisijama, raznim političkim tok šovovima koji organizuju, itd. čemu to, rezultira na kraju. Pokazaću na "Jutjub" kanalu koji uređujem, izvesni Kristijan Takac, napisao je komentar, mene je sramota i ovo da čitam javno, zato ću to da prikažem, gde ta osoba upućuje nakon nekoliko dana mojih isticanja Dragana Đilasa i poziva toga da odgovori odakle 619 miliona i nazivanje njega lopovom, da dobijemo ovakvu čestitku, gde javno ti ljudi koji podržavaju nasilno menjanje vlasti u državi Srbiji i koji su inspirisani, da kažem, delovanjem mafijaškim, tajkunskim, kriminalnim Dragana Đilasa, pozivaju na silovanje moje majke i moje maloletne ćerke javno i eksplicitno, direktno, bez ikakve dileme.

Ako nekog ovo u Srbiji zanima od medija, ja ću ovo i da mu dostavim, nema nikakvih problema, pa da vidimo da li više vrede lažne suze kupljene u apoteci Dragana Đilasa i ono nameštanje, aj sad počni da plačeš, ili kada se preti predsedniku Republike i njegovoj deci, ili bilo čijoj deci u Republici Srbiji, da li bilo čije dete u ovoj zemlji sme da bude žrtva zbog toga što se njegovi roditelji bave nekim poslom koji se ne sviđa nekom kriminalcu.

Meni je čast kada bilo koga od mojih kolega razvlače po njihovim medijima. To je dobro, to je sjajno, znači, nešto ste dobro uradili za svoju zemlju. Jer kada oni koji su ostavili dugove, nesreću, ruševine na sve strane od ekonomskog sistema, vojske, policije, sve je propadalo za vreme njihove vlasti, dođemo mi koji predvođeni predsednikom Republike Srbije, Aleksandrom Vučićem podignemo ovu zemlju na noge, postane ponosna, čvrsta, stabilna, da može da se pohvali da je jedna od najuspešnijih po privrednom rastu, najuspešnija u ovom momentu u Evropi, a sa druge strane, imate te ljude koji se ovim, ovakvim stvarima bave.

Jasan je izbor za građane Srbije, nikakve dileme nema, većina građana u Srbiji su pristojni i normalni ljudi. Oni od nas traže da pristojno i ovde komuniciramo, da govorimo o temama dnevnog reda, danas o kodeksu, o kodeksu ponašanja narodnih poslanika, kako oni vide parlament Republike Srbije.

Ja ne mogu da zamislim da je na neku nesreću neko od njih danas ovde na šta bi to ličilo. To ne bi bila Skupština, to bi bio cirkus, jer bi oni pokušavali da od ovog parlamenta naprave ruinu u onom moralnom smislu, apsolutnu ruinu.

Građani Srbije to nisu na izborima dozvolili. Razgovaramo sa građanima i oni kažu - ne želim da u prenosu gledamo svađu, pljuvanje, ružne reči, hoću da čujem zašto je neko rešenje koje ste predložili nije dobro iz nekog drugog ugla ili hoću da čujem argumente s vaše strane zašto je potrebno doneti neki zakon, neko zakonsko rešenje baš tako kako je predloženo, kako će to na moj život da utiče bolje, kako ću da imam veći standard, veću platu, veću penziju, to je ono što me zanima, da li ću moći detetu da platim školarinu, da mu kupim patike, a ne da oni na svojim portalima vode diskusiju da li neko ima duks od 70 evra

Kažite mi odakle Đilasu te vile od toliko miliona? Odakle tih 40 nekretnina. Bata Gojko se namučio noseći sigurno gajbice ili ko zna šta je radio u svom životu da bi steko tih 40 nekretnina, mukica. Treba stvarno da mu čestitamo. Treba se mnogo mučiti, pa 40 nekretnina steći, dok građani Srbije nisu mogli da steknu ni jedan stan od 30 kvadrata za vreme njihove vlasti.

Onda oni govore u svojim emisijama ko se kako ponaša u Narodnoj skupštini Republike Srbije i da li smo mi istinski predstavnici većinske Srbije. Pa, naravno, većinska Srbija, pristojna, kažem, moderna, želi Srbiju koja napreduje, koja se razvija, koja se zapošljava, koja radi, koja želi da uči, koja želi da se usavršava svakoga dana, a ne da se usavršava tako što će da se svađa, već tako što će da ide u biblioteku da uči strane jezike, da čita knjige, da radi na sebi. Ne možete to sa takvima na vlasti kao što su oni bili. To je bila gola borba za opstanak za egzistenciju, da ovaj narod preživi samo to vreme dok dočeka da neko drugi dođe na vlast i dočekali su državnika, a ne političara. Opet kažem više puta, dočekali su državnika Aleksandra Vučića da stabilizuje jednu zemlju, da se udari šakom od sto i da se kaže - dosta pljačke, dosta otimačine, dosta politikama laži.

Ne možete sada da kažete da autoputevi koji smo izgradili da ne postoje. Ne može niko da kaže da je sto puta otvoreno po kilometar autoputa, kao što su oni radili. Ne možete za obilaznicu oko Beograda da kažete da ne postoji, kada postoji.

Svi se sećate koliko su puta na svojim medijima otvarali obilaznicu oko Beograda. Od 2000. godine, pa do 2012. godine, maltene, svake godine smo slušali - sledeće godine se završava.

O metrou smo slušali 50, 60 godina unazad i niko ništa nije uradio, a sad znamo tačno i kada će da krene da se radi, kada ćemo imati prvu liniju metroa. Dakle, 2027, 2028. godine će već prvi ljudi da se voze u metrou u Beogradu. To znamo, a znamo i da će to da bude, zato što je sadašnja gradska vlast odgovorna. Svako dato obećanje je održala svojim građanima i na tome se bazira politika Srpske napredne stranke.

Pažljivo da sagledamo šta su potrebe građana Republike, šta je neophodno da se uradi u kom momentu u državi, vidimo s čime raspolažemo, šta nam fali, uradimo sve da bismo ispunili ta obećanja, ispunimo obećanja, izađemo na izbore, osvojimo većinu u parlamentu i onda dođe neko da nas diskredituje. Dođe vam lopov i kriminalac sa svojim nazovi novinarima i ko zna čime sve da piše raznorazne bljuvotine o svima nama.

Pa, što ovo ne objave? Što pretnje silovanjima ne objavljuju? Što ne objavljuju da ovaj ludak izopačeni preti nasiljem na ulicama Beograda? Što to ne objavljuju? Što ne objave od ovog ludaka Koraksa karikature? Što to niko ne objavi? Što to ne sme da objave? Zašto to treba da se sakrije? Što građani Srbije to ne smeju da vide? Zašto je jedina prilika u direktnom prenosu na sednicama Skupštine da ljudi to vide?

Ja vas molim da svi zajedno budemo odgovorni, da ovo shvatimo kao veliku obavezu i veliku čast, a verujem da građani Srbije to vide i da na pravi način sve to znaju i da procene i da ocene. Hvala vam.

Hvala vam, potpredsedniče Orliću.

Uvaženi ministre sa saradnicom, dame i gospodo narodni poslanici, Dragan Đilas je najveće zlo koje je zadesilo Srbiju u poslednjih 50 godina, većeg lopova Srbija nije videla, većeg kriminalca grad Beograd nije video, ponoviću onu reč koju ne vole da čuju predsedavajući, veći ološ i bitangu građani Srbije i Beograda nisu upoznali na nekom rukovodećem mestu, a pogotovo na mestu gradonačelnika Beograda.

Dragan Đilas da može kojim slučajem, na nesreću građana, da bude ponovo na čelu bilo čega u Srbiji on bi najviše voleo da bude Neron, novi Neron. Kao što je Neron zapalio Rim, tako bi ovaj zapalio Beograd, pa da pobije sve one koji su neistomišljenici njegovi. Većina je takva, ubedljiva većina, da ostane nekih jedan ili dva procenta onih koji se sa njim slažu i da može sa njima nesmetano da nastavi tamo gde je stao onda kada je oteran na izborima sa vlasti, da nastavi da prazni punu kasu koju su napunili ti zli, nepismeni, odvratni naprednjaci, ti ružni i nepismeni građani, te neznalice u Vladi, ti neobrazovani, ti sa kupljenim diplomama, a oni tako elitni, tako obrazovani, tako pametni, tako prepametni napunili svoje džepove sa 619 miliona.

Ako pogledate da je danas plata gradonačelnika Beograda 120 hiljada dinara, onda razmislite o tome šta je Draganu Đilasu i njegovom bratu bila omiljena igračka kada je bio mali i šta je još želeo da dobije od Deda Mraza. Evo ide Nova godina. Dragan Đilas i bata Gojko su najviše želeli da dobiju digitron, pa da pomnože koliko je to neka rukovodeća plata na nekoj funkciji, recimo gradonačelnika Beograda, koliko njima treba godina na vlasti da bi oni stekli 619 miliona evra. Naravno, oni bi to danas pravdali, da su na njihovu sreću na vlasti, pa bi rekli – pa nama treba ceo život. Treba ceo život bata Gojka i tajkuna Dragana Đilasa, znači, 120 godina treba njima da primaju platu od hiljadu evra da bi zaradili tolike pare.

Na našu sreću nisu dugo bili na vlasti, ali su dovoljno bili da ti ožiljci traju i danas, da taj smrdljiv trag lopovluka, a vidimo i kriminalnih veza… Znači, ne samo da se tu kralo, da su se nameštali tenderi, kombinacije, da su se pravili pazl gradovi, da su se pravile razne gluposti koje su građani Beograda i Srbije morali da plaćaju godinama nakon njihovog odlaska sa vlasti plaćaće i dalje dugove koji su oni ostavili, nego bi oni ponovo da sednu i ponovo da se vrate, pa je njima sada jedan od najboljih prijatelja i saveznika upravo taj Čaba.

Nismo zadovoljni, ja nisam zadovoljan samo odgovorom da se istražuje, ne mogu time da budem zadovoljan. Hoću da čujem kao i građani koji gledaju ovaj prenos ko su ti klanovi, ko su te bitange, ko su ti koji iza paravana, iza zavesa u mraku, negde zajedno sa Đilasom, Jeremićem, Boškom, Nogom i nekakvim nepoznatim tviterašima kuju planove o svrgavanju Aleksandra Vučića tj. ubistvo Aleksandra Vučića i njegove dece i njegove porodice? Ko su ti monstrumi? Nije dovoljno reći vodi se istraga. Ma kakva istraga, bre. Hoćemo da ti ljudi koji pozivaju na ubistvo Aleksandra Vučića, predsednika države budu pohapšeni, budu saslušani, budu u pritvoru, da propevaju bitange ko im je dao pare da to rade.

Nećemo doživotno da slušamo priče kako se vodi istraga. Kakva istraga? Rezultat zanima građane, onih 62% koji su glasali za Aleksandra Vučića. Rezultat zanima našu decu koja hoće da ostanu da žive u ovoj zemlji. Ta deca imaju pravo na istinu. Ta deca imaju pravo da čuju ko hoće ponovo da im otme budućnost, ko hoće da im otvori granicu, ali u jednom pravcu, ne da budu turisti, nego da budu avanturisti, da krenu u nepoznato, da krenu negde drugde i da misle da ih neko više voli, zato što na vlasti nemaju u svojoj zemlji ljude koji ih vole i koji žele da njihova budućnost bude sigurna, bezbedna i mirna. Ta deca žele da čitaju nešto u novinama edukativno, a ne čitulje, ne najave ubistava, ne najava likvidacija, ne o tome ko je koga razneo bombom gde i da se vodi istraga.

Šta radi Zagorka Dolovac? Sedi na kanabetu ujutru kod Dragana Đilasa i dogovara do kad treba da ćuti ili će da radi svoj posao ili ćemo da čujemo kako je moguće sa 120 hiljada dinara mesečno napraviti 619 miliona. Privatne firme? Važi. Kako su baš tad napravili kad su toliko sposobni? Što nisu dok nisu bili na vlasti, što nisi nakon odlaska sa vlasti napravio sve te milione kad si toliko pametan? Jesmo li svi mi ovde blesavi, pa nemamo ni desetine hiljada, a ne stotine miliona? Da li u Vladi sede ljudi koji ne znaju ništa, pa nemaju vile, desetine stanova i besne automobile? Da li su građani Srbije toliko neobrazovani da ne mogu da kupe stan za 50 godina? Ne, nego ih je neko opljačkao, krao, otimao od njih. Kako normalan čovek da se ne iznervira zbog toga? Kako da ostanete prisebni? Kako da svom detetu objasnite da je normalno da imate platu hiljadu evra, a da ne možete da mu kupite stan tako lako kao što može Dragan Đilas i njegov bata Gojko, nesrećni, jadan on?

Četrdeset nekretnina u najužem centru grada, pa uzurpira garažu, čovek je uzurpirao sve što je stigao, uzurpirao nam je živote i sad se zavitlava sa svima nama preko svojih portala. On u njegovim, nazovi, humorističkim emisijama ismeva mlade poslanike SNS. Zbog čega? Zato je jedan od njih rekao istinu - da naše škole nisu imale toalet urađen kako treba da imaju za vreme tog koji brine o besplatnim udžbenicima i besplatnim školama. Što deci nije sapun omogućio u školi? Što im nije omogućio klupe, računare? Ne, nego je svojoj deci omogućio, svojim ženama, svojim šuracima da diluju drogu, da prodaju deci po školskim dvorištima, pa im ona zasmeta Nebojša Stefanović sa rekordnim zaplenama droge dok je vodio MUP, pa im smetaju rijaliti programi. On je najveći rijaliti, rijaliti bitanga. On je doveo "Velikog brata" u Srbiju, pa je poželeo da bude veliki brat. Građani Srbije su rekli dosta na izborima, aman, bre, čoveče, više. Da li ti je malo 619 miliona? Šest stotina devetnaest godina robije za njega nije dovoljno da opravda tih 619 miliona, da odleži to.

Zašto nismo imali autoputeve u Srbiji? Što se sada u rekordnom broju, u kilometrima mereno, stotinama kilometara, grade autoputevi, mostovi? Što se obnavljaju bolnice, zidaju nove bolnice, škole? Infektivnu kliniku nisu mogli da obnove. Niko dinara nije uložio od kada je napravljena. Stajala je 80 godina i urušavala se. Nije dovoljno nešto da napravite, nego to morate da negujete, da obnavljate, da čuvate. Ne, čuvali ste da, kada odu sa vlasti, mogu da kažu - šta ste uradili sa Infektivnom klinikom? Smetala im fontana u Beogradu. Smeta im Stefan Nemanja. Što im smeta? Njima sve služi za ismejavanje. Napravite bolnicu, šta će im bolnica? Uradite školu, šta će vam škola? Njima nije potrebno, naravno. Šta će njima škola? Njima je digitron bio dovoljan. Svu pamet koju imaju stane u taj jedan digitron. Minus, plus, podeljeno i puta. To je dovoljno, četiri računarske operacije i njima više od toga ne treba. Njima ni banke ne trebaju, ništa im nije potrebno. Menjačnica da zamene to što imaju i kraj priče. Odakle te pare, ljudi? Kako se to stekne 619 miliona? Zašto Tužilaštvo na te stvari ćuti?

Šta, mi ovde ponavljamo kao papagaji neku priču, pevamo godinama unazad, govorimo o Đilasu šta je ukrao? A tužilaštvo, šta radi - vodimo istragu. Dokle je stigla istraga?

Probudite se ljudi. On organizuje kriminalne bande i grupe u regionu da ubiju predsednika Republike, Aleksandra Vučića, jer je to jedina šansa i prilika za njih da ponovo zasednu na vlast u Srbiji. Ruše i SPC, mitropolite, sveštenstvo SPC, svakog dana je na udaru, sve u Srbiji je na udaru, vojska, sve ove institucije u koje narod u Srbiji ima najviše poverenja, u crkvu, u vojsku, u policiju, u predsednika Republike, sve to treba srušiti, to nam ništa nije potrebno.

Njemu to ne treba, ima svoje privatne vojnike sa puškama i bombama, rade oni šta hoće i to pokazuju i rekordna zaplena droge i oružja i svega i to što je rekao taj Čaba Der, a hoćemo da čujemo ko je taj, ko je ta glava koja stoji iza planova da se ubije Aleksandar Vučić? Da li je to Dragan Đilas ili zajedno sa Gojkom ili još i neko treći zajedno sa njima, jer i spolja mnogima smeta jaka Srbija, jer i spolja smeta nekima da se pomaže Srbima u regionu? Jedan deo porodice sa Glamoča, deo sa Kosova i ne mogu ne emotivno da govorim o svemu tome. Deo porodice je proteran iz Prištine, deo iz Bosne.

Kada su mog pradedu pitali iz Bosne kako je u Bosni, kaže kako da bude u Bosni, u Bosni je najteže da budeš Srbin. Šezdesetih godina prošlog veka, tada je Srbima teško bilo, a zamislite kako Srbima danas u Bosni, Hercegovini, Republici Srpskoj. Kako je ljudima u Banjaluci kada slušaju, čitaju novine svakog dana i vide da im neko preti ratom, kada ne smeju da sa svojom braćom preko Drine održavaju najbolje moguće odnose. Potrebno je Srbiju izolovati.? E, neće moći, Srbija ima predsednika Aleksandra Vučića i to je danas problem.

Srbija ima problem sa tim nekim velikim silama koje bi da ukinu Republiku Srpsku, da Srbiju proteraju sa Kosova i Metohije, ali u tome neće uspeti, jer u Srbiji nema uporišta za to. Slabo je uporište koje imaju takvi u Srbiji, imaju Dragana Đilasa, nije dovoljno, ali Aleksandar Vučić ima narod, narod ima Aleksandra Vučića i Srbija će dok je tako nastaviti da pobeđuje. Hvala vam.

Hvala, predsedniče.

Za početak bih hteo da citiram čuvenog nemačkog filozofa Hegela koji je rekao da je istorija sveta napredovanje svesti o slobode.

Mi smo danas mnogo toga čuli kada je u pitanju REM, kada je u pitanju sloboda medija, kada je u pitanju odnos vlasti, odnosno politike, političara prema medijima i medija prema političarima, odnosno vlasti ili opoziciji.

Mnogo zaista, kao mlada demokratija, moramo još da učimo. Mnogo toga je pred nama, mnogo velikih koraka koje moramo da napravimo, ali moramo prvu stvar da naučimo, da sloboda ne znači anarhiju, da sloboda ne znači haos, da kad kažete da ste slobodni, ne znači da možete da radite šta hoćete, da možete da kršite zakone, da možete da kršite elementarne ljudske slobode, ljudska prava.

Tako bih voleo kada bi sutra kompletan REM u punom sastavu zaista poštovao sva ljudska prava i onih političara i one dece i onih ljudi koji su žrtva ili potencijalne žrtve nekakvih, nazovi političara i tajkuna, koji bi voleli da gospodare svuda po Srbiji.

Naravno, medijska slika u Srbiji je različita, zavisno iz kog ugla gledate. Ako gledate iz ugla građanina koji želi da se informiše, on ima tu jedan pluralizam, ima pluralizam mišljenja. Imate sa jedne strane medije koji su napravljeni, potpuno naklonjeni jednom delu opozicije, tajkunske opozicije, kriminalne opozicije koja poziva na rušenje sistema, na rušenje državnog i ustavnog poretka. Imate sa druge strane medije koji izveštavaju na jedan objektivan i rekao bih pristojan način.

Imate medije koji su, takođe, tokom onih nasilnih protesta u Beogradu pre nekoliko meseci izveštavali, rekao bih sa ushićenjem, dok se rušilo i palilo po Beogradu, dok je neka masa pokušavala da upadne u Skupštinu, dok su upadali, pokušavali ponovo da zapale Narodnu skupštinu Republike Srbije. Imate taj deo medija koji se tome divio.

Sa druge strane, imate REM koji nikad, ama baš nikad ni na šta ne reaguje ili ne reaguje bar onda kada se javno određeni medijima od tzv. "nezavisnih" novinara, "nezavisnih" analitičara, tj. zapravo sve političara poziva na, ni manje ni više, nego rušenje države, na ubistvo predsednika Republike, na linčovanje njegove porodice, njegove dece.

Dokle to može da dovede mladu demokratiju kao što je Srbija? Mi smo jednom gledali kako izgleda satanizacija i demonizacija političara u Srbiji, kako se to završava i za šta je to priprema? Za šta neki ljudi koriste zapravo medije u Srbiji? Zašto se mediji mogu zloupotrebljavati sve? Upravo ta zloupotreba medija jeste granica između slobode i haosa, da sam govorio u početku i da zapravo mi moramo svi zajedno da učimo da upravo ta istorija sveta jeste napredovanje svesti o slobodi i da nam to stalno bude na umu.

Meni je nekako draža ova, kako oni kažu "opasna sloboda, nego njihovo mirno i sigurno ropstvo", tu citiram Žan Žaka Rusoa i lepo je rekao "opasna sloboda". Naravno da je opasno biti slobodan, ali je časno, lepo i dostojno čoveka i moramo da se borimo da sačuvamo tu slobodu, da sačuvamo demokratiju za koju smo se izborili, da naučimo da se predsednici Vlade, narodni poslanici ne biraju na ulici, ne biraju silom, ne biraju tako što uzmete motku, uzmete državnu zastavu i pokušate da kao manijak uletite u Narodnu skupštinu da se obračunavate sa policajcima koji treba da čuvaju našu zemlju i našu decu. Onda shvatate zašto se ovi obračunavaju sa policijom. Pogledajte njihove rodbinske veze, prijateljske veze, kumovske veze, sve narko-dileri i kriminalci. Pa sa kim drugim da se obračunavaju nego sa policijom?

Upravo tu, opet se vraćamo na onu granicu između slobode i haosa. Izborili smo se 2012. godine da Srbija ne bude tajkunska država, da se u Srbiji ne zabranjuju spotovi na televizijama, da imate pravo da kažete svoje mišljenje, da zbog tog mišljenja ne budete žigosani u medijima. Počinje ponovo na jednoj strani medijske scene u Srbiji da postaje normalno da se o predsedniku države kaže sve najgore, ne da se drugačije misli, nego da se laže, da se poziva na likvidacije, na ubistva, da se tome neki smeju, da se ismejavaju ljudi koji žele dobro ovoj zemlji, koji čine dobro, koji otvaraju fabrike, radna mesta, da se sprdaju sa parlamentom.

To nema nigde u Evropi. O kojim oni evropskim vrednostima govore? Da li su evropske vrednosti sprdanje sa parlamentom, sopstvenim parlamentom. Znači, smejete se građanima. Građani su ti koji su birali sastav Narodne skupštine na izborima. Građani su ti koji svojom olovkom odluče na izborni dan koga žele u parlamentu i kakav sastav Skupštine žele. Ovo je upravo ona slika koju su građani Srbije želeli i ostvarili, ali ne demagoški nego zbog rezultata koje je ostvarila Vlada predvođena SNS i predsednik Aleksandar Vučić, vodeći Srbiju u zacrtanom smeru koji smo rekli 2012. godine protiv tajkuna, za investicije, za napredak, za slobodne medije, za demokratske izbore, pa upravo sve smo to dostigli u prethodnih osam godina, pa ni manje ni više damo im 3% cenzus. Evo, hajde, pređite, uđite, da imate nekog poslanika. Džabe kad oni ljudi nisu u stanju da to postignu.

Da biste prešli cenzus morate da imate program, ideje, viziju kakvu zemlju želite, pa neka se razlikuje od ove naše, ali morate da imate ideju. Ideja nije upasti u Skupštinu, ideja nije otići pred REM, tražiti zabranu neke privatne televizije. Skroz je okej da privatna televizija ima privatno vlasnika, ima svoju uređivačku politiku, ima način na koji želi da ostvari svoju komercijalnu ulogu da zaradi privatni vlasnik, to je u redu, ali nije u redu da se laže i to masno da se laže. Nije u redu da se poziva na rušenje države sa tih medija, to nije u redu i onda da članovi REM-a ćute, da se primaju ogromne plate i da se spava na poslu. E, to nije u redu.

Želim da verujem da tako neće biti u perspektivi. Da ono što je pred nama i one ljude koje podržimo da će časno raditi svoj posao. Ako je Narodna skupština, narod preko svojih izabranih predstavnika, vas izabrao na neko mesto, onda je to velika čast i onda radite u interesu tih građana, a ne u interesu tajkuna.

Nije sve u tome da primite nekoliko stotina hiljada mesečno. Imate valjda i neki obraz kad izađete na ulicu pogledate svoje komšije i ljude sa kojima se susrećete svakog dana. Šta će da vam kažu? Pa, čekaj tamo si u REM-u i ćutiš dok se poziva na linč dece predsednika Republike, ništa ne kažeš. Ne komentarišeš to u svojim vestima. Nema toga u tim medijima, nema da se kaže - izvini, pogrešili smo, slagali smo. To ne postoji. Nema da se pohvali izgradnja bolnice, nema da se pohvali nabavka respiratora, nema da se pohvali sve ono što radi država danas. Sigurnost za građane Srbije. Nikada nismo čuli - izvini ni iz jednog takvog medija. Zato kada se pogreši sa druge strane imamo snage da kažemo – izvini, ispravićemo greške, radićemo još bolje i to građani prepoznaju zato što u Srbiji žive ozbiljni ljudi. Zato građani Srbije biraju ozbiljne ljude na ozbiljna mesta, a šarlatane šalju tamo gde im je mesto. Hvala vam.