Zahvaljujem.

Na neke stvari zaista mora da se odgovori određenim činjenicama. Kada imate zadatak da kao regulatorno telo obaveštavate javnost, onda morate i da javnosti date određene informacije koje se odnose, kao što je na primer korišćenje određenih energenata kada je u pitanju stanovništvo.

Ono što donose kao određene informacije, a ne kao stručne analize u smislu naučnog rada, kao što smo to imali prilike da čujemo, da je to naučni rad, to je višu smislu informisanosti javnosti, upravo ljudi i stanovništva koje se možda i ne razumeju u ovu oblast. Zato je vrlo važno reći da 52% stanovništva koriste drvo kao osnovni energent preko zime, za šta su svi stručni ljudi iz oblasti šumarstva govorili, mi smo imali ovde u Skupštini Srbije i javna slušanja i forume po tom pitanju, da Srbija ne koristi na adekvatan način ovaj energent i ne postiže maksimalnu energetsku sposobnost koju bi mogla da koristi. Zato upravo ta analiza oko toga kako mi koristimo drvo kao ogrevno sredstvo pokazuje da mi mnogo više koristimo to na ne adekvatan način nego što bi trebali, recimo, kao što je pelet ili drvena sečka.

Znači, to je ono zbog čega mi u stvari treba da edukujemo naše stanovništvo koje možda nema prilike uopšte da se informiše o ovom funkcionisanju načina na koji je Srbija navikla da funkcioniše do sada, gde negde i nove tehnologije nas guraju u taj ekonomski rasta i razvoj. Zbog toga sve ono što vama možda izgleda jako čudno i logično da možda ne treba da stoji u javnosti, kao što je upravo ovo što je kolega Mirčić naveo, pokazuje u stvari da mi moramo da se nosimo sa novim tehnologijama na određene nove načine, a to je obaveštavanje javnosti, jer smo u obavezi i potpisali smo negde kao treći paket usvajanje direktiva EU uopšte kada je u pitanju energetika i Zakon o energetici koji je usvojen u decembru 2015. godine.

Upravo radimo na svešću građana Srbije, kako ćemo se u budućnosti koristiti obnovljive izvore energije, a kako ćemo one koji su ne obnovljivi, a tu spada i drvo i ugalj. Znači, kako ćemo to koristi u budućnosti. Zašto je važno da Agencija za energetiku radi određeni posao za koji možda vama predstavlja sada neobičnost?

Na kraju krajeva, sve ono što do sada, koje smernice mora da poštuje, osim tih direktiva za koje je zadužena, radi i na osnovu smernica koje Vlada Republike Srbije usvaja, kada je u pitanju energetska politika i koje Ministarstvo energetike šalje određenim svojim aktima kao obavezu koju Agencija mora da sprovodi.

Mnogi detalji koji su navedeni u ovom finansijskom planu koji se vama možda i ne dopadaju pokazuju u stvari koji je taj put. Jeste to evropski put, uopšte korišćenja energenata, i ono što oni nisu, kako kažete, dali neku komparativnu analizu između ponuda koje imamo na energetskom tržištu, kao što je tečni gas, kao što je prirodni gas, da li je to ponuda istoka, zapada, ne može da radi Agencija ukoliko Vlada Republike Srbije ne donese tu odluku.

Ukoliko Ministarstvo ne traži tu vrstu analize, jer, znate šta, mi imamo odluke koje su od strateškog značaja za ovu državu, ako je naša odluka bila da gradimo određeni deo Turskog toka i to sredstvima iz budžeta koji iznose, podsetiću vas, 70 miliona dinara, kojim treba da prođe prirodni gas, na osnovu čega će država prihodovati samo od naknadi i taksi za transport tog gasa, onda je to isključivo odluka Vlade Republike Srbije, iako možda mi trpimo određene pritiske kada se govori u odnosu na energetsku zajednicu koja je možda imala drugačiju platformu kada govori uopšte o učešću Srbije u vidu određenih konekcija kada je u pitanju prirodni gas.

Ali, s druge strane, sve to smo u daljim pregovorima sa EU zaista uspeli na određeni način da mi kao Republika Srbija implementiramo u naš sistem, kada govorimo, i u energetsku politiku, ali i određene investicije kroz infrastrukturne projekte koje je Vlada Republike Srbije podržala. Ali, vi imate prilike da čujete da je izvršena i tzv. diverzifikacija tog, recimo, dela deonice Turskog toka. Što znači da smo se mi uskladili sa određenim evropskim politikama, da mogućnost prihvatanja u smislu ulaska kroz Srbiju, pristupa prirodnog gasa, može biti iz različitih mreža i tokova. To znači da mi svojom politikom ne želimo uopšte da se stavljamo na određene strane, da ulazimo u određene sukobe koji su trenutnog karaktera kada je u pitanju energetika između EU i Rusije, već želimo sa svima da sarađujemo.

Nacionalni interes Srbije je da koristi prirodni gas, zbog svoje privrede, da koristi, da prihoduje određene takse od gasovoda koji će proći u delu Srbije između ulaska iz Bugarske, izlaz iz Mađarske, i da taj deo u našem ekonomskom smislu štiti interese Republike Srbije. To je za nas od velikog značaja.

Agencija za energetiku u svakom trenutku treba da štiti interese Republike Srbije. Ona, izvinite molim vas, do 2015. godine nije isključivo štitila interese Republike Srbije, jer je mnoge takse, uredbe i naknade koristila isključivo iz zakonodavstva EU, čime smo mi kao Srbija trpeli velike pritiske, pogotovo kada su određeni finansijski planovi bili, ne samo Agencije za energetiku, već kada je uopšte zakonodavstvo koje se odnosilo na energetsku politiku Republike Srbije imalo problem.

Mi smo zbog toga, izvinite molim vas, bili kolateralna šteta kada je u pitanju projekat Južnog toga, ja ću vas podsetiti na to. Znači, taj projekat je zaista bio jedan od projekata koji je trebao takođe Srbiji da donese veliko unapređenje u smislu energetske politike. Do toga nije došlo, naravno, zato što su pregovori između Rusije i EU propali, kada je u pitanju bio taj projekat, i tada se pristupilo potpuno jednom novom redizajniranju pregovora kada je u pitanju gasna politika. Jednostavno, Srbija je čekala da se velike sile dogovore kada je to u pitanju. Drugo, za to vreme, kada su u pitanju evropske integracije, mi smo zaista gledali da se uskladimo sa tom evropskom politikom.

Podsetiću vas na nešto što možda danas i nije toliko popularno da se priča u javnosti, ali energetska zajednica i EU upravo idu u smeru usvajanja novog, četvrtog, tzv. Zelenog paketa, kada je u pitanju energetika. To je ono što jako mnogo košta. To Nemačka zove, recimo, za svoju državu, energetska tranzicija, ali mi kažemo da sve zemlje zapadnog Balkana, takođe, moramo da idemo u smeru te energetske tranzicije koja će podrazumevati veću primenu, odnosno korišćenje zelene energije.

Srbija do sada, iz obnovljivih izvora energije, koristi 23% učešća u električnoj energiji, što pokazuje suštinski da mi sa Đerdapom, koji je 21,2% učešća, u stvari idemo ka tom našem strateškom cilju jer smo se mi obavezali 27% da koristimo obnovljive izvore energije.

Kada pogledate da ćemo imati prilike da implementiramo i to korišćenje prirodnog gasa, kada krene praktično taj deo Turskog toka kroz Srbiju da funkcioniše, videćete da jednostavno Srbija će zaista biti na putu korišćenja zelene energije koja, naravno, u budućnosti neće moći da podrži ovu socijalnu cenu električne energije.

Zašto to govorimo? Zato što Agencija u javnosti o tome priča već poslednjih 10 godina. Mi imamo najmanju cenu električne energije od svih zemalja zapadnog Balkana, zato što naša ekonomija može da podrži jednostavno u ovom trenutku ovu cenu električne energije. Usklađivanje koje radimo je uvek usklađivanje na osnovu onoga što je mogućnost kada su u pitanju prihodi i rashodi budžeta Republike Srbije, ali ono što je i naša negde komparativna prednost kad govorimo o stranim direktnim investicijama. Investitori se negde i odlučuju na osnovu te cene električne energije da zaista ovde otvore svoje fabrike i nova radna mesta.

Prema tome, energetska politika direktno utiče na politiku, ekonomsku politiku zemlje, na naš rast i razvoj, i to je ono što mislim da je pogrešno bilo vođenje uopšte politike do 2012. godine, zato što oni koji su vodili Srbiju, nisu na odgovoran način vodili uopšte ovu politiku, nisu hteli jednostavno da na krajnje odgovoran način, sve korisnike električne energije i priključaka na određeni način obaveste i naplate svoja potraživanja, i uključe u sistem održivosti, već su zatvarali oči pred određenim socijalnim kategorijama, pa smo mi do toga došli da 2012. godine, milijardu dinara je bilo neplaćenih računa, što od privrede što od građana Srbije.

Znači ta količina novca koju je budžet trebalo da prihoduje, danas jednostavno ne stoji i to je ono što pokazuje da je odgovornom politikom i Vlade Republike Srbije, ali i onih koji su vodili energetski sektor na određeni način smo popravljali.

Da li je to sada idealno, naravno da uvek do 10% u svakoj državi imate problema u tom sektoru. Agencija za energetiku je dužna da svojim obaveštavanjima, svojim određenim informacijama obaveštava sve građane Srbije, stanovništvo o korišćenju energenata na adekvatan način.

Priznaćete da nismo svi u mogućnosti da dođemo do tog načina obaveštavanja i tih analiza i da ih sagledavamo na određeni, podjednako onih ljudi koji se nalaze na jugu Srbije, onih koji se nalaze na severu, upravo zbog toga što ekonomska razvijenost naravno nije podjednako ista na jugu, severu, istoku i zapadu Srbije, zato što korišćenje energenata nije na određeni način isti, zato što ekonomska sposobnost korisnika i privrednika i fizičkih lica nije ista i to je ono što možda vama danas izgleda čudno, što imamo ovakve informacije, brošure koje je dužna Agencija da izdaje, jer se ona obavezala i mi kao država i prema direktivama EU da ćemo to poštovati, obaveštavati javnost, obaveštavati stanovništvo, o svemu onome što je novo u ovom sektoru, i da zbog toga mislim da zaista treba podržati ovu Agenciju u mnogim svojim poslovima.

Danas je jako teško naći prvo ljude koji rade iz ove oblasti. Oni po zakonu moraju da imaju minimum 10 godina provedenih sa visokom stručnom spremom u oblasti energetike da bi radili u ovoj Agenciji, prvo da bi se kandidovali za ove ljude koji vode, članove Saveta i predsednika Saveta.

Druga stvar, plate o kojima govorite, ako pogledate ova javna preduzeća od kojih naplaćuju određene takse menadžeri koji rade na određenim mestima u energetskom sektoru imaju mnogo veće plate nego ljudi u samoj Agenciji. Jako je teško naći ljude koji se bave ovim poslom, da bi imali uopšte i radili ovaj posao.

Zbog toga mislim da ne treba na ovaj način uopšte razgovarati o Agenciji, u smislu neke socijalne kategorije, jer mnogi stručnjaci iz ove oblasti u saradnji i sa Energetskom zajednicom imaju zaista mogućnosti da rade. Reći ću vam da u Energetskoj zajednici ima dosta ljudi koji su potekli iz Agencije i rade tamo kao stručnjaci, bivaju posle toga zaposleni kao savetnici ljudi koji donose određene politike.

Zbog toga, nama nije cilj da te ljude pustimo na određeni način da rade za te međunarodne organizacije, nego da ostanu u Srbiji, da daju svoj pun doprinos, da ovde kreiraju politiku koja će biti u interesu svih građana Srbije.

Hvala.

Zahvaljujem se.

Jako kratko ću.

Cene grejanja, inače, nije u obavezi Agencija uopšte da daje, ali kada mediji žele da dobiju određene informacije oni su dužni da odgovore javnosti i ne treba da se krije. Znači, pričamo uopšte i o ceni energenata.

Kada govorimo o ceni električne energije, najmanju cena od svih članica EU i od država Zapadnog Balkana ima Srbija. Mi se nosimo time da imamo najmanju cenu električne energije, ali zbog toga i trpimo određene pritiske Energetske zajednice.

To je nama bio zadatak od 2012. godine i da uredimo tu vrstu cena. Kako? Tako što ćemo detektovati koje su to socijalne kategorije koje jednostavno treba da plaćaju niže kvote kada je u pitanju ukupan račun za električnu energiju. Koje to sve mehanizme treba da koristimo da bi postigli veću energetsku efikasnost, kada je u pitanju uopšte život u Srbiji, znači, kad su u pitanju i objekti, javni objekti, od države? Mi smo o tome pričali i na forumima koji se odnose na energetsku politiku Srbije i najveće učešće mislim da je tu i uzeo gospodin Marijan Rističević, kao predsednik Odbora za poljoprivredu, koji je hteo i da taj sektor koji se odnosi na energetsku efikasnost korišćenjem različitih vrsta energenata vezano za poljoprivredu, takođe generiše određenu vrstu ekonomskog rasta i razvoja, gde se svest ljudi menja, kako u gradovima, tako u selu, znači, kako na jugu, tako na severu, istoku, zapadu Srbije mi moramo da obaveštavamo javnost o svemu.

Možda parlament nije dovoljno mesto koje može da obaveštava o svim novitetima, o našem putu kojim moramo da idemo, zbog toga se Agencija obavezala. Država je prepoznala da to treba da bude Agencija za energetiku, ona taj posao i radi. Napad na ljude koji rade taj posao, u smislu i njihovih struka i onoga što rade i bave se tom oblašću ceo život, jer znate, ti ljudi koji se opredele da to rade oni rade u ovom sektoru, uopšte energetskim politikama bukvalno ceo svoj radni vek i bave se isključivo strukom. Mislim da ih ne treba napadati na taj način da oni ne rade dobro svoj posao u tom smislu, nego da ih stavimo u funkciju onoga koje je potrebno ovom društvu. I mi smo ih stavili na osnovu odluka i zakona kojim su oni definisani.

Nov paket zakona koji nam sledi u budućnosti, koji mnogo košta, ne samo našu državu, nego sve države u regionu i koji košta i članica EU, to je budućnost u kome ćemo mi morati da donesemo taj zeleni paket zakona gde će isključivo cenu energenata diktirati naša politika iz oblasti Zaštite životne sredine. To je jedan dug, mukotrpan i jako zahtevan put koji će izazivati mnoge žrtve. Kad kažem - žrtve u smislu na pojeve novih zanimanja i gašenja nekih starih zanimanja gde ćemo mi kao društvo morati da se obrazujemo, edukujemo i menjamo.

I zbog toga mislim da je od velikog značaja što mi uopšte o tome pričamo u parlamentu, zato što to nisu interesantne teme za medije, nemaju neke vesti u kojima dovodi do skandala, pa će oni sad završiti u medijima, pa će biti čitani, ali jako daju način, put kojim ćemo živeti 2030. godine, i to je maltene sutra, to je gotovo deset godina, ali ono što mi danas projektujemo je u stvari gotovo sutra.

Zbog toga je stvarno velika zahvalnost gospodinu Marijanu Rističeviću, jer njegov Odbor je prepoznao da mnoge stvari treba otvarati iz ove oblasti, pa je čak sa svojim pododborom otvarao mnoge teme koje možda danas nisu ni popularne, a vezane su za spoj energetike i poljoprivrede.

Možda se nekada ministri ljude, znate, i iz oblasti energetike i poljoprivrede zašto mi otvaramo neke teme ovde u parlamentu, ali to je, u suštini, način i put rešavanja problema građana Srbije u ovoj transformaciji i promeni koja nas očekuje, kao što je energetska tranzicija koja je put kojim će svet ići u budućnosti.

Hvala.

Radi informisanosti javnošću istinom, gubici Javnog preduzeća EMS su u 2018. godini bili 2,13%, a procena za 2019. godinu je 2,08%. Znači, govorimo o gubicima u „Elektromreži“.

Ono što je urađeno od 2012. godine do sada, informacije koje dajete su vam verovatno zastarele, zato što je mnogo toga urađeno u investicionom delu kada je u pitanju infrastruktura, zamena mreže i zbog toga upravo sada imamo smanjene gubitke u mreži.

Kada govorimo o ceni električne energije, cena električne energije je najmanja i za region zapadnog Balkana. Znači, cena električne energije u Srbiji je 7,34 evrocenti po kilovat času. Za Severnu Makedoniju i Tursku je 7,87, a za BiH koji već ide 8,47 evrocenti na kilovat času i na kraju idemo do Albanije koja je 8,70, gde dolazimo do razvijenih država, gde Irska ima 24,23 evrocenti po kilovat času cenu električne energije. Hoću da kažem da mi zaista kao država imamo najmanju cenu električne energije i za region i za zapadni Balkan, a očito se to odnosi i na ceo svet.

Zašto je to tako? Zato što smo mnogo toga ulagali kada je u pitanju infrastruktura i mnogo toga smo ulagali kada je u pitanju svest građana Srbije. Sećate se u političkom smislu da smo imali neke političke subjekte pre 2000. godina, koji su govorili da građani ne treba da plaćaju struju, da račune treba da stavljaju u bure i da pale te račune, pa kada je došlo vreme posle 2000. godine, da ti isti dođu i vode i Vladu Srbije, onda su svi ti dospeli dugovi upravo bili na teretu svih građana Srbije koji su slušali te neodgovorne političare.

Ono što hoću da vam kažem, mislim da je uopšte Vlada Republike Srbije uspela da zajedno sa građanima Srbije uspostavi jednu odgovornu politiku kada je u pitanju energetika i da ono na čemu mi treba da radimo to je da standard građana Srbije uvek bude veći i mi smo pokazali ovim rezultatima da je prosečna plata preko 500 evra bolja nego ona od 320, da cena električne energije nije išla srazmerno povećanja prosečne plate i minimalnog ličnog dohotka, da procentualna povećanja električne energije kojim smo hteli da pokažemo da ne možemo da zaostajemo u ceni električne energije, tipa 50% u odnosu na onog sledećeg, nego moramo da budemo za nijansu manji, ali moramo da povećavamo, su išle od 1% do 5%.

Prema tome, mislim da smo mi uspostavili zaista, za sada, realno stanje stvari, kada je u pitanju cena električne energije i standard građana Srbije.

Da li je to dovoljno? Sigurno da nije. Borićemo se da standard građana Srbije bude veći i upravo je plan i SNS gospodina Aleksandra Vučića i Vlade Republike Srbije da Planom 2025 podižemo standard građana, da prosečna plata za pet godina bude 900 evra i to je naš strateški cilj. U tom strateškom cilju, kada imate visoki standard, naravno da vam je mnogo lakše da plaćate komunalije i zbog toga cene električne energije sada je srazmerno mogućnosti naše privrede.

Kada govorimo o kadrovskim rešenjima, da nisu ta kadrovska rešenja tako dobra ne bi imali ove rezultate, kada je u pitanju uopšte i energetska politika i ekonomska snaga države.

Prema tome, da li je neko radio i gde je radio pre nego što je došao na ovu poziciju, da li ima određena iskustva, to pokazuju upravo rezultati njegovog rada. Prema tome, rezultati govore o tome da mi javna preduzeća više nemamo sa gubicima, jer da imamo sa gubicima Zakonom o javnim preduzećima, oni ne bi mogli više da budu direktori tih javnih preduzeća.

Prema tome, mislim da je današnja rasprava pokazala da možemo da razgovaramo o budućnosti Srbije i za tu budućnost mi imamo plan, a taj plan upravo pokazuju ovi rezultati – smanjenje troškova gubitaka, smanjenje mogućnosti da građani Srbije plaćaju svoje račune, povećanje prihoda kada je u pitanju servisiranje tih računa, definisanje socijalnih kategorija koje ne mogu da plaćaju punu cenu električne energije. Imaju određene subvencije koje država dotira, a cene električne energije u regionu i zemljama EU najniže. I imamo otvaranje novih radnih mesta, koje jednostavno strane i domaće investitore negde stimulišu da otvaraju zato što ti troškovi su i manji nego u nekim drugim državama.

Tako da mislim da je ova rasprava pokazala da ipak ima smisla razgovarati o unapređenju ovog sektora i da država aktivno radi na tome. Hvala.

Ne možemo, zaista, ozbiljnu raspravu da vodimo sa određenim trivijalnostima, da etiketiramo ljude na određene načine koji zaista ne mogu da budu deo ozbiljne rasprave.

Ono što upoređujemo određene direktore javnih preduzeća sa Nikolom Teslom, pa znate, u njegovo vreme takođe nije bilo prepoznato da je on sad neki naučnik od velikog značaja, već su u novinama pisali da je ludi električar. To imate u novinama iz 1938. godine. Znači, njegov rad i njegovo znanje je bilo priznato tek, praktično, pred kraj njegovog života.

Znači, šta hoću da vam kažem? Hoću da vam kažem da najlakše je etiketirati ljude kako oni ne znaju i nemaju šta da rade, a rezultati potpuno nešto drugo pokazuju i onda kada prođe određeni broj decenija, tek onda vidite, u stvari, da na osnovu rezultata određeni ljudi zaista su dosta toga postigli.

Na kraju krajeva, ne može ni jedan direktor, ni jedan ministar, ako nije deo tima da sprovodi uspešnu politiku države, pa u bilo kom segmentu, da li je to u pitanju energetika, obrazovanje, pravosuđe. Znači, potreban je tim, potrebno je jednostavno kolektivne odluke doneti, a ono što je ste sigurno, to je da u mnogim ovim nadležnostima same agencije niste videli koliko su razdvojene nadležnosti Ministarstva energetike i Agencije za energetiku.

Mnoge stvari o kojima vi govorite su u nadležnosti samog ministarstva energetike. Nadzorna uloga nad javnim preduzećima je od strane Ministarstva energetike, a ranije je bilo, recimo, kada su u pitanju javna preduzeća i Ministarstvo privrede. Znači, sama Vlada Srbije je praktično ona institucija koja je zadužena za rad javnih preduzeća.

Agencija je upravo zakonom i našim strateškim ciljevima, gde smo priznali da ćemo implementirati direktive EU u naše zakonodavstvo, postala suštinski jedna od institucija koja treba da se bavi određenom vrstom posla na najprofesionalniji mogući način i taj deo profesionalnosti ona radi.

Njihov zadatak je da se stalno unapređuje kada je u pitanju njihova profesija i da određene poslove koje ne radi Vlada, obavlja sama Agencija. Recimo, cena električne energije i povećanje cena električne energije ide na predlog Agencije, u saradnji sa Vladom Republike Srbije. On formalno daju predlog, a Vlada usvaja ili ne usvaja taj predlog.

Da bi oni dali taj predlog, moraju na osnovu određenih analiza koje sama javna preduzeća daju da iz svojih odluka upravnih odbora javnih preduzeća kad usvoji EPS, onda na osnovu toga u stvari sačini predlog agencija i donese na svojim organima te odluke.

Hoću da vam kažem kolika je kompleksnost odluka koje donosi sama agencija. Prema tome, na određeni način više ne treba govoriti uopšte o radu agencije. Da li možemo da pričamo o finansijskom planu da li je on dobar ili loš, da li vam se dopadaju nivo plata koji imaju ljudi koji rade u Agenciji je tema o kojoj možemo da razgovaramo ovde, ali ono u čemu su nadležnosti rada Agencije je tačno definisao zakon i oni to rade. Hvala.

(Nataša Sp. Jovanović: Poslovnik.)

Zahvaljujem, predsednice.

Uvažena predsednice, poštovani kolege poslanici, mi danas raspravljamo o amandmanima na Predlog zakona koji se odnosi na izbor narodnih poslanika i predlagač je oduvek imao dobru nameru kada je u pitanju uopšte ova tema i povećan broj učešća žena na listama kada su u pitanju i poslaničke liste i odborničke liste i kada je u pitanju bio i sam rad gospođe Gordane Čomić unutar svoje stranke. Jer, negde se ona i prepoznala 2008. godine u toj borbi da 33% žena zauzme mesta na listama na izborima 2012. godine. Ona o tome sada ne govori, ali se od trenutka kada je ušla ovde na političku scenu u ovoj skupštinskoj raspodeli mandata kao članica tada Demokratske stranke, jednostavno pokretala ovo pitanje.

Moram reći da je Ženska parlamentarna mreža prvi put osnovana 2013. godine, kada je predsednik parlamenta bio gospodin Nebojša Stefanović, namerno to govorim, znači bio je muškarac, i koji je prepoznao inicijativu svih žena koje su bile narodne poslanice u tom trenutku, da se formira jedna neformalna poslanička grupa koja se naziva – Ženska parlamentarna mreža, koja treba da obuhvati državne interese Republike Srbije koje bi poboljšale poziciju žena u različitim segmentima društva.

Ono što je važno bilo reći da tada već počinje otprilike da se podiže svest i kod naših kolega, da učešće žena u političkom životu Srbije treba da jača i da za tu podršku mnoge naše kolege nisu imale sluha tada. Danas, posle osam godina, govorimo o predlogu da 40% žena treba da zauzmu određene političke liste, odnosno da budu sastavni deo političkog života kada su u pitanju izborne funkcije narodnih poslanika i odbornika u lokalnim samoupravama.

Predlog gospođe Čomić koji mi danas imamo na dnevnom redu, mislim da je bio i nekoliko puta pre toga, čime je otvorila i sigurno je bila dobra namera, otvorila jednu konstruktivnu diskusiju, ali takav predlog jednostavno prihvaćen od strane predsednice Narodne skupštine je suštinski pokazao mogućnost da na lokalnom nivou muškarci daju ona mesta u određenom procentu većim, ali daju u pozicionom postupku gore nego što je sada, a to znači treće, šesto i deveto mesto, ne budu u obavezi da daju kao predlog svojih lista, već mi znamo da se u mnogim lokalnim samoupravama dešavaju da muškarci jednostavno u želji da pokažu sve najbolje ispred svojih lokalnih samouprava negde zaborave svoje koleginice, i daje im se mogućnost da daju određene pozicije ženama na usvojenim listama koje bi faktički mogle da zauzimaju i sedmo, i osmo, i deveto, i deseto mesto.

Zbog toga se mnoge od nas nisu složile sa ovim predlogom. Čak i mislim da je odluka Vlade Srbije da ne podrži takav predlog upravo bio u ovom smeru, da ne želi da dozvoli da pozicija žena se uruši, da bude gora nego što je sada. Zbog toga je bila potreba da se amandman dve u pet, koje je gospođa Marija Obradović podnela, kao i mnoge koleginice, Olena Papuga, mislim da je i gospođa Nada Lazić podnela takođe isti takav predlog.

Suština u stvari ovog zakona, mi smo hteli suštinski da jednostavno neke stvari pomerimo u društvu i ta suština treba da se ogleda u tačno definisanim mestima kada su u pitanju poslaničke liste.

Moram da kažem da zaista velika podrška nama u SNS su naravno naše kolege i naše poslaničke grupe koji je razumeo u stvari zbog čega je potreba bila da se ovi amandmani podnesu i da jednostavno se podrže kada je u pitanju skupštinska većina. To znači da i sama Vlada Srbije je uvidela da ovakav predlog zaista unapređuje položaj žena u društvu i u političkom životu Srbije i da zbog toga usvajanjem ovakvog predloga i predsednica parlamenta, koja je insistirala da ovakvim amandmanima treba zaista tačno da definišemo položaj kada su u pitanju liste, je naišao na veliko odobravanje.

Mislim da je važno da je to ključ za primenu, dobru primenu ovog zakona. Mislim da je jako važno da ovu temu zaista afirmišemo u javnosti na najbolji mogući način, ali mislim da je i odgovor gospodina Aleksandra Vučića na konferenciji za štampu pre dva dana kada smo u načelu razgovarali o tome da će podržati predlog gospođe Čomić, kada je u pitanju 40% žena učešće u političkom životu i na listama, pokazuje zaista da smo mi kao društvo napravili jedan veliki, krupan demokratski iskorak kada su u pitanju zakonski predlozi, ali i kada je u pitanju politički život u Srbiji.

Nakon izbora 2020. godine, posle 26. aprila, ništa više neće biti isto u Srbiji, ništa, ni skupštinska većina, ni skupštinska manjina, ni kada su u pitanju pripadnici stranka, jer kada smo spustili cenzus sa 5% na 3%, ni kada moraju sve te političke stranke koje se kandiduju i trče određenu političku trku na izborima, da stave dve od pet žena na svoje liste, ovaj parlament će potpuno izgledati drugačije, politička scena Republike Srbije će izgledati potpuno drugačije, i akteri i nosioci političkih programa će izgledati drugačije.

Mislim da će građani Srbije u kampanji morati da budu jako dobro informisani za koga glasaju i na osnovu čega glasaju. Mislim da zbog toga ovakav predlog koji sada imamo za ovaj amandman, koji treba zaista svi zdušno da podržimo kao jedan zajednički predlog ovog parlamenta, mislim da u budućnosti Srbije daje zaista višu vrednost sistema vrednosti koje u našem društvu jednostavno treba da pokažemo da imamo budućnost koja govori o tome da smo zaista napredovali kao društvo i od 2014, i od 2016, i danas kada 2020. godine jednostavno govorimo o ovome.

Ono što je rekla predsednica, mi danas pišemo istoriju kada su u pitanju ove odluke i svi ovde imamo svoje učešće i svoju poziciju u svemu tome, a naravno ono što je cena koju će gospođa Čomić platiti jeste da za odluke koje je donela da se bavi svojim poslom kao narodni poslanik…

Samo da kažem, sve odluke koje ćete u budućnosti imati prilike da vidite, u stvari su odluke političkog komiteta Dragana Đilasa koji je pokušao da kupi političku scenu Srbije. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani predlagači, Srpska napredna stranka je predložila izmenu i dopunu zakona koja se odnosi na smanjenje cenzusa koje treba da predstavi uvođenje mira u jedan politički život u Republici Srbiji, jer, kao što vidite u zemljama u okruženju i u svetu, ulica nikada dobro ne donosi nijednoj zemlji.

Šta to znači? To znači da sve naše predloge, nesuglasice, različita mišljenja treba zaista vratiti na ono mesto gde možete da suočite te različite stavove i izađete sa određenim političkim odlukama koje će biti u interesu svih građana Srbije i naravno, same države Srbije.

Zbog toga imamo odgovornost kao svi učesnici u političkom životu Republike Srbije da donosimo takve odluke koje će biti u interesu budućnosti naše države, naše zemlje i naše dece.

I ono zbog čega danas govorimo, u stvari, o ovom zakonu, to je da smo svedoci toga da je govor mržnje postao svakodnevnica u političkom životu Srbije i da taj govor mržnje nikada se ne zaustavi samo na govoru, već onda pređe određenu granicu, pa smo imali prilike da vidimo i motorne testere u RTS-u i fizičke napade na predsednicu parlamenta i fizičke napade na novinarke. Znači, ulica ne sme da bude mesto gde će se suočavati različiti politički koncepti.

Upravo zbog toga je ideja SNS i gospodina Vučića bila, na osnovu svih onih razgovora i dijaloga gde smo pristali i kao predstavnici stranke i sa nevladinim sektorom i sa opozicijom da razgovaramo, i sa predstavnicima Evropskog parlamenta, je u stvari da jednostavno vratimo tamo gde možemo da damo najveći svoj doprinos kao politički akteri.

Ideja o bojkotu ovim zakonom, sada, jednostavno ne postoji, zato što postoji samo strah onih da neće moći da dobiju uporište u narodu od 3% i da neće moći uopšte da pređu taj cenzus od 3% i jednostavno imaju svoje predstavnike u parlamentu. I to je jednostavno faktičko stanje, a pogotovo onog trenutka kada je taj jedan pokret "Jedan od pet miliona" koji je bio nosilac objedinjavanja određenih političkih opozicionih stranaka i nosio te svoje proteste svake subote koji su se, naravno, smanjivali i dovodili do toga da sve manje i manje građana podržavaju takav vid protesta jer je pokazao da taj govor mržnje upravo ide ka tome da pređe tu granicu, sada zaista na krajnje odgovoran način pristupio tom problemu da li izaći na izbore ili ne i odlučio da izađe na izbore.

Na kraju krajeva, svedoci smo toga da i takvi pokreti koji izlaze na izbore dobijaju određeni broj glasova, dobijaju određene predstavnike ovde u parlamentu, čije mišljenje zaista možete da vidite i građani, na kraju krajeva, sude o tom mišljenju.

Ja ću vas podsetiti, "Dosta je bilo" je pokret koji se javio na izborima i dobio određeni broj svojih predstavnika ovde koji su, naravno, posle toga se podelili u određene političke klubove i određene političke stranke. Neki su i dalje ostali kao politički pokreti, a neki su išli u formiranje stranaka i to je ono što u stvari politički život Srbije pokazuje da sve teče, sve se menja, ali ona konstanta koja ostaje je upravo Srpska napredna stranka sa svojom politikom, kao jedna odgovorna stranka koja treba da nosi državnu politiku i koja pored svih pritisaka koje ima, i pored svih problema koje ima i koje rešava, jednostavno ostaje dosledna tome da je zaista otvorena za dijalog sa svim političkim akterima u društvu.

Ja ću vas podsetiti da politički sistem definisan našim Ustavom predstavlja i zasniva se i na demokratiji i na pravima manjina i na socijalnoj pravdi, ali se zasniva i na onome što je jako važno, a to je sam izborni sistem, koji treba da da zaista ono što je realna situacija u društvu, da se preslika kroz određene mandate poslanika ovde, koji će zastupati interese tih ljudi koji su glasali za njih.

Znači, mi se zalažemo da zaista programi, politički programi dođu ovde u Skupštinu i da na osnovu toga možemo da razgovaramo. Znači, ne pojedinci, ne oni koji kao Dragan Đilas kupe određene poslanike pa postanu kao određene političke stranke koje su zastupljene u parlamentu, ne kao gospodin Jeremić, koji je takođe kupio jednu stranku Miroslava Aleksića da bi ovde čuli njegove političke programe, koji su inače programi koje su oni odavno zastupali ranijih godina, ali sada, jednostavno, koji su doživeli debakl kod birača u Republici Srbiji, ali su doživeli i debakl kroz rezultate njihove spoljne i unutrašnje politike. Jer, da toga nije bilo, danas ne bi morali o Kosovu da razgovaramo u EU, nego bi razgovarali u Ujedinjenim nacijama i o mnogim drugim pitanjima ne bi imali ovakav način razgovora sa međunarodnom zajednicom.

Izborni sistem u Republici Srbiji do 1990. godine je bio delegatski sistem, onaj o čemu smo imali prilike da čujemo, unutar jedne partije. Od 1990. godine je bio većinski, znači, na svako izborno mesto se biralo većinskim principom, koji kandidat dobije najviše glasova, taj pobeđuje, odnosno, ukoliko ima drugog kruga, ukoliko ne postigne 50%, onda pobeđuje onaj koji ima više glasova.

Od 1993. godine u Narodnoj skupštini Republike Srbije imamo devet izbornih jedinica, sa cenzusom od 5%. Godine 1997. imamo 29 izbornih jedinica, takođe sa istim cenzusom od 5% i 2007. godine imamo jednu izbornu jedinicu, kao Srbiju, sa takođe cenzusom od 5%.

Inače, 2015. godine CESID je uradio jedno istraživanje, zajedno sa USAID-om, gde su inače dali predlog promena izbornog sistema, gde su pokazali da ukoliko bi, recimo, izbore posmatrali 1993. godine, gde je bilo devet izbornih jedinica sa cenzusom od 5%, a da je Srbija bila jedna izborna jedinica, da bi rezultati izbora, rezultati poslaničkih predstavnika u parlamentu bio potpuno drugačiji. To važi i za one iz 1997. i 2007. godine.

Znači, šta vi dobijate određenim matematičkim analizama? Dobijate da metod raspodele kandidata utiče direktno na sastav parlamenta. Samim tim dobijate potpuno drugačiji politički milje predstavnika u parlamentu. Sa ovim cenzusom od 5% utvrđeno je da 1,5 miliona ljudi, glasača, gube svoje predstavnike u parlamentu, zato što ne mogu da dostignu taj cenzus od 5%.

Na današnjoj situaciji kad pogledate istraživanja vi možete da vidite da jedine dve stranke koje sigurno prelaze taj cenzus su u stvari Srpska napredna stranka i Socijalistička partija Srbije. Time, u stvari, stvaramo jednu veliku prepreku za demokratizaciju u društvu i ponovo bi došli u problem da neko govori o tome kako jednostavno SNS ne želi da demokratizuje društvo i ne želi da čuje različito mišljenje.

Zato i jesmo pristali letos da učestvujemo u dijalogu. Zato i jesmo kroz taj dijalog, iako je Savez za Srbiju pobegao odmah sa tih pregovora, jer je video da postoji otvorena politička volja i želja da zaista demokratizujemo društvo, da unapredimo sam izborni sistem.

Šta su rezultati tog dijaloga? Pre svega, zaključci Vlade Republike Srbije kojima sa četiri osnovna zaključka imamo unapređenje rada samog RIK-a. Ta četiri zaključka se odnose da obuka samih instruktora koji će raditi dalje obuku biračkih odbora mora da bude pre samih izbora. I to je Republička izborna komisija već završila. Obučila je 539 instruktora koji će dalje raditi sa ljudima koji su u biračkom odboru, da omogući pristup svim zainteresovanim subjektima da vide i izborni materijal i zapisnik sa biračkih mesta i nakon izbora i, na kraju krajeva, da omogući da se sa određenim procedurama definiše tačno kako će izgledati pristup domaćih i stranih posmatrača. Znači, i nevladinog sektora i onih međunarodnih posmatrača koji dolaze iz različitih međunarodnih organizacija koji će prisustvovati ovom izboru.

Samim tim, mi smo podigli lestvicu kada govorimo uopšte o sistemu na koji način se odvija sam izborni proces, pogotovo u tom danu, ali šta smo dobili još kao rezultat tih pregovora? Znači, izmenu četiri zakona koje smo već imali ovde u parlamentu, kojim u stvari mi smo stali na put tzv. „funkcionerskoj“ ograničili tu „funkcionersku“ kampanju, stali smo na put korišćenju javnih sredstava u vreme kampanje koje jednostavno se odnosi i na određene funkcionere na određenim mestima i dali smo mogućnost da ojačamo ulogu Agencije za borbu protiv korupcije, koja suštinski je najvažnija agencija i najvažnija institucija u vreme izbora i posle izbora.

Zbog toga kaže da je i gospodin Aleksandar Vučić i SNS napravila jedan veliki, demokratski iskorak kada govorimo o unapređenju samog ovog procesa i vraćanju političkog života na mesto gde mu stvarno to pripada.

Smanjenje cenzusa, inače, daje veliku mogućnost da veliki broj političkih stranaka, pokreta, učestvuje u ovom samom postupku i jednostavno da izborni sistem koji, inače, smo mi nasledili od 5% sada menjamo baš onako kako je jednostavno to karakteristika svih razvijenih država.

Samo ću vas podsetiti da onaj deo opozicije koji želi da poziva na bojkot građane Srbije pokazuje da želi da obori određeni legitimitet samih izbora kroz samu izlaznost.

Reći ću vam još nešto, izlaznost, kada gledate razvijene države unutar EU, pokazuje, recimo, u brojkama da je, kada su bili izbori za Evropski parlament 2014. godine, negde do 16 časova, izlaznost u Nemačkoj bila svega 24%, u Francuskoj 34%, u Mađarskoj 19%, na Malti 72%. Znači, kakav procenat imate danas, recimo, 2017. i 2018. godine, to je za malo samo povećan za 5%, kada govorimo o evropskim zemljama.

Kada govorimo o izlaznosti u Srbiji, 1997. godine, kada su DS i DSS pozivale na bojkot, izlaznost je bila 57,4%. Kada je 2000. godine došlo do određenih promena vlasti, u smislu preuzimanja DOS-a u odnosu na prethodni režim, tada je izlaznost bila 72%. Godine 2014. izlaznost je bila 53%, 2016. godine 56%, 2017. godine 55%.

Šta nam ovo govori? Ovo nam govori da su građani Srbije vrlo odgovorni i žele da učestvuju u političkom životu Srbije, žele da daju svoj sud o tome kako političke stranke, pokreti, nosioci bilo kog političkog programa jednostavno se ponašaju na političkoj sceni Srbije i kome veruju da daju poverenje da će u budućnosti moći da zaštiti njihove interese.

To je jako važno za nas i mislim da smo mi jednostavno predstavnici ovde svih građana Srbije, s obzirom da je Srbija jedna izborna jedinica, da politika nije matematika, kako to često govori gospodin Aleksandar Vučić. Upravo zbog ovoga nije matematika zato što samo programom i samo na osnovu rezultata koje ste postigli i na osnovu onoga što je plan za budućnost možete da dobijete poverenje građana Srbije i jedini su put zbog koga treba učestvovati na svim izborima. Jednostavno, i kada nemate podršku preko 50% glasova od građana Srbije treba da se zapitate zašto je to tako i treba da sa svojim kritičkim stavom se uvek borite za interes građana Srbije.

Što se tiče predloga gospođe Čomić kojim se povećava procenat učešća žena u političkom životu, lično mislim da predlog nije nedovoljno definisan, nepotpun i moj savet je da razmislite o amandmanima koje su podnele koleginice, jer jedino tako ćete moći da zaista zaštite i unapredite odnos, u smislu učešća žena u politici, da bude bolji nego što su sadašnji predlog i rešenje. O tome neću dalje da govorim.

Mislim da ćemo u danu za glasanje sigurno podržati ovakav predlog koji smo imali i od gospodina Martinovića i od gospođe Čomić.

Važno je da kažem na kraju da je možda Vlada donela onakvo mišljenje gledajući određene pravne norme, ali je gospodin Aleksandar Vučić rekao da ćemo kao skupštinska većina podržati i predlog gospođe Čomić. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre i kolege poslanici, pa prvo, da vam se zahvalimo što ste uopšte pokrenuli ovu inicijativu, zato što je Odbor za budžet, finansije i kontrolu trošenja javnih sredstava potpuno otvoreno govorio, zajedno sa DRI, o modelu u stvari finansiranja visokoškolskih ustanova.

Pošto mi sada imamo ta sopstvena sredstva i ta budžetska sredstva, jednostavno, uvideli smo da ne postoji detaljna kontrola sopstvenih sredstva i zbog tog nepostojanja kontrole tih sopstvenih sredstava, mi imamo problem, u stvari, da imao sliku stvarnu o tome koliko se zaista sredstava troši u ime univerziteta i na kontu skupljanja školarine po glavi upisanog studenta, mi onda imamo problem na konto toga da vi imate danas slučaj da, recimo, beogradski rektorat traži mnogo više sredstava iz budžeta zato što je proceni da neće imati dovoljna sopstvena sredstva da bi funkcionisao.

U cilju toga, mislim da je vaš predlog potpuno osnovan, za ovo što ste sada govorili, ali mislim da u toj javnoj raspravi oko takvog predloga zakona, zaista treba otvoriti jednu širu debatu i mnoge ciljne grupe pustiti da kažu šta imaju, zato što smo mi u prošlosti imali potpuno nezamislive stvari, a to su: da, recimo, fakulteti traže veća sredstva iz budžeta, a da njihovi dekani i rektori imaju abnormalnu imovinu posle svojih mandata četiri, pet godina, da se, recimo, niko nije ni bavio imovinom, niti sukobom interesa kada su u pitanju dekani i rektori univerziteta, zato što niko nije smeo da dirne u tu oblast.

Znate, jeste mnogo veći greh kad vi idete ka tome da rušite institucije na osnovu toga kada neosnovano napadate ljude koji vode te institucije. A zašto neosnovano? Zato što nismo imali mehanizme na osnovu kojih možete da vršite kontrolu.

Ali, ako imate sopstvena sredstva i znate da ona iznose 100 dinara i da tih 100 dinara je utrošeno za određene potrebe fakulteta, a ne za potrebe određenih i izmišljenih projekata, ovo što je profesor Atlagić govorio, gde su na tim projektima isključivo radili profesori koji su vodili te fakultete, odnosno koji imaju određenu funkciju funkcionera, menadžera te institucije, vi onda nemate pravu sliku na koji način se troše pare uopšte građana Srbije, zato što iz budžeta se troše pare građana Srbije i one se uglavnom troše na osnovu toga – školarina, puta, broj upisanih studenata, a sopstvena sredstva koja, recimo, nemamo uopšte informaciju koliko iznose, se troše za neke druge namene i neke druge svrhe.

Onda je bila otvorena mogućnost svakog dekana da kaže da, recimo, nema dovoljno sredstava da popravi, izvrši određene popravke za održavanje određene institucije za svoje objekte, nego traži iz budžeta dodatna sredstva, najčešće iz TBR-a, iz tekuće budžetske rezerve, kada, recimo, prokišnjava krov ili kada želi da uradi ono što mora da radi i od sopstvenih sredstava, zato što su sredstva koja dolaze iz prihoda na osnovu sopstvenih sredstava koje prihoduje na tržištu, se potroše za neke druge svrhe, za marketinške aktivnosti, za promociju, za učešće na određenim projektima, zajedno sa privredom ili zajedno učešćem kroz neke međunarodne projekte.

Ne kaže niko ovde da je to loše, ali dajte da se uvede red, da se zna svaki dinar kako se troši, s obzirom da je u interesu svakog studenta da zna sa kojim sredstvima raspolaže njegov fakultet, to njima znači, zato što oni kada odlaze na druge fakultete, sa drugim studentima, ne samo u zemlji, i inostranstvu, mogu da se pohvale, da kažu, prvo, koliki broj studenata je upisan, koja je ekonomska moć svakog fakulteta i na koji način taj fakultet ima određenu referencu što se tiče samih radova.

Drugo, odnos između samih ljudi na fakultetima je potpuno drugačiji, zato što niko nikome ne veruje kad ne znate o kojim sredstvima finansijskim upravljaju dekani ili prodekani za finansije. Onda se stvara jedna potpuno loša atmosfera unutar samih fakulteta.

Vi ste videli, imali ste primer profesora Rađenovića, koji je, jednostavno, profesor sa najvišim referencama kada je u pitanju citiranost na Šangajskoj listi univerziteta koji je nas svukao za više od 100 mesta, zato što on više nije mogao da radi, recimo, na mašinskom fakultetu, nego je prešao da radi za fakultet koji se nalazi i referentna je ustanova u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Da nije bilo vas i predsednika Vučića, koji je pozvao profesora da se vrati tamo gde je i dalje radio, da se nađu načini kako će i na koji način da se i dalje plaćaju profesori kojima nije produžen mandat da budu profesori emeritusi, zaista ne bi mogli da kažemo da se određene naučne institucije vraćaju ponovo da postignu te reference koje su imali.

Zato je važno da mi o ovome razgovaramo na jedan potpuno konstruktivan način. Svaki model uvlačenja politike, manipulacije, ono što smo imali prilike da vidimo i od rektorke Beogradskog univerziteta, da na dan kada ovde raspravljamo o budžetu, koja je tražila dodatna sredstva za Beogradski univerzitet, zbog toga što nema dovoljno svojih sopstvenih sredstava i da time dovodi do toga da komisija kaže da je, ne znam, rektorat plagijat ministra finansija, pokazuje pokušaj da to može da radi bilo koji dekan, bilo koji rektor u budućnosti, da se bavi politikom na najprizemniji mogući način.

Zato to ne smemo da dozvolimo. Treba da govorimo o tome da je u interesu svih građana Srbije, svih studenata i budućnosti Srbije, znači dece koja sutradan treba da zauzmu sva rukovodeća mesta ovde u državi, da znamo kolika su sopstvena sredstva, kolika su budžetska sredstva, koliko roditelji treba da izdvoje za svoju decu koju školuju i da na kraju krajeva transparentnost u trošenju tih sredstava treba da postoji za svakog dekana, za svakog profesora na fakultetu. To mislim da je od koristi svima nama i zbog toga ovu inicijativu koju ste pokrenuli da se donese nov Zakon o finansiranju, načinu finansiranja visokoškolskih ustanova, mislim da je u interesu svih nas i da svi treba da uzmemo aktivno učešće u tim debatama bez obzira na to šta će nas čekati za godinu dana, kao predlog i nacrt zakona, jer o tome će se dosta pričati i mislim da će zaista biti u korist svih građana Srbije.

Mislim da su Vlada Republike Srbije i gospodin Aleksandar Vučić prepoznali potrebu da ovakve teme, koje su se gurale pod tepih, danas postaju svakodnevna priča koja donosi samo dobrobit Republici Srbiji. Zbog toga vam čestitamo. Možda to nije lak posao bio za vas u ovom mandatu i u budućnosti uopšte, bilo kome ko učestvuje u političkom životu Srbije, ali moramo da pričamo o tome. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici.

O ovom amandmanu koji je Vlada usvojila mislim da treba da posvetimo posebnu pažnju zato što je to u stvari sastavni deo politike obrazovanja koje se potpuno diže na jedan viši nivo. Zašto? Zato što sam sistem obrazovanja podrazumeva učenike osnovnih i srednjih škola, naravno i studente, ali podrazumeva i same objekte i ono što se zove oprema, ali olakšati deci koja pohađaju škole to je suština politike kojim se baš bavi Ministarstvo prosvete i Vlada Republike Srbije, u cilju toga da naša deca stiču na najbolji mogući način sva znanja koja stiču deca u razvijenim zemljama.

Ovaj deo koji se odnosi na amandman profesora Aleksandra Martinovića koji je Vlada prihvatila se odnosi na funkcionisanje samog sistema obrazovanja. Šta nam on govori. On govori o tome da prevoz samih učenika srednjih škola koji su upisali i opredelili se za dualno obrazovanje način funkcionisanja, odnosno prevoz od kuće do škole koje je duže od četiri kilometra bude finansirano od strane same lokalne samouprave. Da lokalne samouprave mora da nađu finansijska sredstva da plate prevoz deci koja su se opredelila za ovakav način obrazovanja.

Time dajemo podršku toj deci, da pored toga što su upisali najbolji i najmoderniji model učenja, sa ciljem da odmah posle završetka škole budu sastavni deo najboljih kompanija koje ovde otvaraju nova radna mesta, u samom sistemu školovanja jednostavno ne samo što će primati 70%, to je obaveza minimalnog ličnog dohotka koji ta firma daje svojim zaposlenima, imaće i mogućnost besplatan prevoz koji je duži od četiri kilometra kada govorimo o udaljenosti između mesta gde žive i mesta gde će pohađati svoje škole.

Lokalne samouprave ovde treba da daju svoj pun doprinos. Zakonom smo ih ovde obavezali. Mislim da je to jedan od jako dobrih pokazatelja i na kraju, krajeva upis u prvu godinu dualnog obrazovanja ove godine iznosi 2.600 učenika, pokazuje suštinski da je Srbija prepoznala ovakav model kojim treba ići u budućnost kada je u pitanju školstvo. Jer mogućnost dobijanja posla je u jako visokom procentu i samim tim kada govorimo o samoj privredi koja se razvija ona će biti u funkciji dostizanja visokih stopa rasta, za koje se svi ovde borimo jer je to u interesu svih građana Srbije i zbog boljih plata ljudi koji rade i u privatnom i u javnom sektoru i zbog penzionera čije će penzije biti sve veće i veće, ne samo u odnosu na švajcarski model, ali i ono što govorimo o tome to je ulaganje u budućnost u znanje tih mladih ljudi.

Zbog toga ovaj amandman pokazuje da smo napravili jedan veliki iskorak u razvoju obrazovnog sistema i mislim da treba govoriti o tome i Vladi Republike Srbije zahvaliti što je prepoznala da ovakav predlog podržati. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, ovim amandmanom je predviđena obaveza ugovora između škola i samih preduzeća koji bi trebali da budu poslodavci. Mislim da je model dualnog obrazovanja, kojim smo mi predvideli, kontakt, uopšte lični izbor svakog učenika, prvo, da li će se opredeliti za dualno obrazovanje, i lično opredeljenje svakog učenika da stupi u određene odnose sa poslodavcem koji proizvode određene pravne obaveze tog poslodavca lično prema svakom učeniku koje je potpisana.

Znači, Zakonom o dualnom obrazovanju smo propisali da svaki učenik koji se opredeli za ovakav model lično potpisuje ugovor sa poslodavcem, odnosno kompanijom u kojoj će raditi.

Obaveza da škola potpisuje, kao institucija, sa poslodavcem, sa kompanijom bi trebala u stvari da obaveže poslodavca da sva primanja u slučaju neodgovornosti svakog učenika preuzima na sebe. Samim tim i kada govorimo o tim platama, naknadama koje će biti 70% od minimalne plate u tom preduzeću, trebale bi biti plaćene na račun same škole. Samim tim poslodavac bi izgubio direktan kontakt sa svojim učenikom, odnosno svojim potencijalnim zaposlenim u budućnosti.

Zbog toga mislimo da ovakav amandman koji ste predložili u stvari jeste možda dobra osnova za neki vid garancije, ali sigurno da to ne treba da bude škola, već, ako smo rekli da je to država, da je to Privredna komora Srbije koja, sa jedne strane, vodi registar tih ugovora, onda je privreda ta garancija da je dobar odnos učenika sa poslodavcem, sa kompanijom u kojoj radi, a ne sam sistem obrazovanja. Znate kako, onda vi navikavate i same učenike da se na manje odgovoran način odnose prema tom ugovoru.

Mislimo da ovde sami učenici mnogo ranije preuzimaju odgovornost i za svoje školovanje i za način funkcionisanja na samom radnom mestu, iako to iznosi 20% radnog vremena ili 80% radnog vremena od ukupnog broja časova koji je do 30 časova nedeljno definisan.

Mislim da je na pravilan način odbijen ovaj vaš amandman, a upravo iz tih razloga što je želja da se ovakvim modelom obrazovanja stekne jedna lična odgovornost dece koja se opredeljuju za ovakav model učenja. Očito da je taj model pokazao da su naša deca pametna, jer biraju svoju budućnost, biraju onakve profile sa kojima će imati znanje i uvek imati posao, jer ne bi se 2.600 polaznika opredelilo u ovoj školskoj godini upravo za ovakav model školovanja. To znači da ćemo imati 2.600 potencijalno novih ugovora, lično, svakog pojedinca sa kompanijama. To ne znači da oni neće moći, ukoliko se posle dve godine opredele i odustanu od ovakvog modela školovanja, da nastave i da diplomiraju onako, posle četvrte godine srednje škole, kao što svi ostali polaznici srednjih škola imaju mogućnost.

Htela sam da kažem, a kada govorimo o srednjim školama, mislim da je jako važno reći da model funkcionisanja rada srednjih škola se dosta promenio. U našem sistemu obrazovanja, pored toga što imamo klasične gimnazije, pa smo išli na to da se afirmišu posebno nadarena deca kroz posebno definisane gimnazije, sada imamo otvorena odeljenja za posebno nadarenu decu u određenim oblastima. Znači, forsirali smo taj IT sektor, pa su otvorena posebna odeljenja i prijemni ispiti su nedelju dana ili čak mesec dana pre klasičnih gimnazija i to je jako dobro, jer se pokazalo da to daje jako dobre rezultate.

Nije slučajno, verujte mi, što naši mladi matematičari osvajaju prva mesta na svim mogućim takmičenjima. To je upravo zbog toga što je država prepoznala da treba tu decu stimulisati na posebne načine i na kraju krajeva mi imamo stručne, odnosno strukovne škole za srednje obrazovanje koje su pokazale da određene transformacije, zavisno od tržišta rada, su potrebne i one se verujte menjaju. Menjaju se na osnovu svog programa, i što pokazuju u stvari i sami rezultati toga da ovaj vid dualnog obrazovanja i školovanja nije slučajno u porastu.

To znači da je svest kod mladih ljudi transformisana za proteklih pet godina. To znači da je cilj u stvari uvođenje ovog dualnog obrazovanja zaista dostignut time što je prepoznat u društvu da uvek imate opciju izbora.

Znači, učenik sa 15 godina mora do svoje 18 godine da ima pravo izbora. Da li je sad u ovom trenutku dualno, pa će posle dve godine možda želeti učenik da ide na klasično obrazovanje koje obuhvata srednje obrazovanje, data mu je mogućnost, država mu je omogućila da bira.

Mi smo Zakonom o dualnom obrazovanju prvo propisali, ako se sećate, da isključivo mora da se opredeli u prvoj godini i da nema nikakvih promena. Međutim, ovim sada otvaramo još širi dijapazon mogućnosti za našu decu da se opredele da menjaju na kraju krajeva svoje stanovište, da menjaju struke, jer tržište rada se menja, potrebe na tržištu se menjaju, raste konkurencija između borbe za dobru decu, odnosno za decu koja dobro uče. Neko je dobar u praksi, neko je dobar u teoriji.

Oni negde do 16, 17 godine možda i nemaju pravu sliku o tome. Data im je mogućnost da mogu neke svoje ciljeve u životu, koje postavljaju, a i ako im se ciljevi u trenutku promene da je država omogućila da i oni sami promene način funkcionisanja i školovanja. To je od velikog značaja i za decu i za roditelje. Zbog toga mislim da je s pravom odbijen ovaj amandman da se prihvati, jer jednostavno taj direktan kontakt učenika i poslodavca je u stvari najvažniji. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, mi po prvi put sada imamo praktično uvođenje zakonskih obaveza da se školstvo uopšte i sistem obrazovanja potpuno na jedan drugačiji način, ako gledate 2000. godinu kao neku komparativnu analizu u smislu perioda, da je fokus prebačen potpuno na učenika. Znači, do sada je negde uvek fokus bio škole, profesori, nastavnici. Sada negde okrećemo fokus ka učeniku i potrebama tržišta rada.

Imali smo u Nacionalnoj službi za zapošljavanje nekih 500 zanimanja koja su bila potpuno nefunkcionalna za našu privredu. Mi i danas imamo određene probleme. Znamo da određena zanimanja koja su najplaćenija recimo u zemljama EU, odnosno najrazvijenijim zemljama, a to će doći i kod nas, kao što su menadžeri upravljanja projektima, kao što su IT menadžeri, kao što su energetski menadžeri su jednostavno zanimanja koja još uvek nisu zaživela na adekvatan način recimo kod nas u Srbiji.

U onoj klasifikaciji kada pričamo o Nacionalnoj službi za zapošljavanje Beogradski univerzitet, za razliku od Novosadskog univerziteta, nema recimo definisano diplomiranog inženjera zaštite životne sredine jer je to podeljeno na tehničke, biološke, prirodno-matematičke fakultete, a to je recimo Novosadski univerzitet prepoznao i to kao zanimanje je bio problem što nije uvedeno u klasifikaciju u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

Šta je na nama da radimo? Na nama je da proizvodimo zanimanja kod dece koja će naći posao na tržištu rada. Mi smo to uz pomoć razvoja privrede, otvaranja novih fabrika, otvaranja tih sektora koji su rastući privrede u svetu jednostavno ovim dualnim obrazovanjem uspostavili sistem kojim će deca se opredeljivati za ta zanimanja za koja imaju posla. To je ono najvažnije za nas.

Škole ne smeju da budu deo koji će da sprečavaju taj kontakt dece i privrede, odnosno učenika sa završenim diplomama i privrede, odnosno poslodavaca. One treba da budu tačka spajanja, a ne razdvajanja.

(Predsedavajući: Privedite kraju.)

Nama se dešavalo verovatno promenama da su bili tačka razdvajanja. Sada su tačka spajanja i to je Vlada i Ministarstvo prosvete prepoznalo i Aleksandar Vučić kada se zalagao za dualno obrazovanje. Hvala.

Opredeljenje Republike Srbije je da zapošljavamo mlade u kompanijama u kojima će zaista imati platu dostojnu života u Srbiji, rame uz rame sa onima koji žive svoj život, njihovi vršnjaci u razvijenim državama, ne samo EU, nego i drugih regiona.

Ali, šta je? Nama su prebacivali kako zapošljavamo u javni sektor i kako stalno guramo u državnu upravu ljude umesto da ih zapošljavamo u privatni. To i jeste suština, da bi jačali privredu vi morate da jačate jednostavno privatni sektor.

U privatnom sektoru su mnogo veće plate, u privatnom sektoru vi imate nova zanimanja, karijerno napredovanje. Karijerno kretanje ide u životu jednog čoveka i minimum tri profesije menja. Evo, prof. Atlagić to sam potvrđuje na osnovu svog iskustva iz oblasti obrazovanja.

Znači, suština je da je Republika Srbija prepoznala potrebu, jednostavno da ovakav vid obrazovanja daje veće stope rasta, jednostavno gura Srbiju u primenu novih zanimanja, novih tehnologija, u susret onome, o čemu sam govorila u objedinjenoj raspravi, četvrtoj industrijskoj revoluciji. Onaj ko ne ovlada mehanizmima novih tehnologija neće moći da uhvati jednostavno put, mehanizam, kako god, za visokim stopama rasta, neće moći da se razvije.

Mi ne živimo više u sistemima gde država upravlja državnim parama i privredom. Mi živimo u državama gde je tržišna privreda jednostavno glavna orijentacija.

Prema tome, mi naše državne sisteme i državna javna preduzeća, na osnovu onoga što imamo, treba da čuvamo i treba da obučavamo kadar za budućnost, ali najbolju praksu i najbolji posao će steći ona deca koja završe u ovim velikim preduzećima gde su plate dva, tri puta veće nego u javnom sektoru. I mislim da je to u interesu svih nas, pre svega kao roditelja. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, mislim da je Vlada Srbije u stvari pokazala i prepoznala kako da se nosi sa problemima koji su u društvu naišli, ali to nije samo naš problem. To imaju sve zemlje zapadnog Balkana, a Boga mi i neke zemlje članice EU.

Upravo one stare nacije, vama je i Nemačka jedna od starih nacija koja je dobila pet miliona novih penzionera, do 2030. godine ima problem da rešava upravo pitanje SSS i zbog toga će da akumulira prema planu preko milion ljudi, čime je u stvari od nove godine otvorila zakonski mogućnost lakšeg zapošljavanja.

O čemu se radi? Znači, gubi se kadar upravo zbog toga, zbog nedostatka određenog broja ljudi iz određenih struka. Obzirom da vi kažete da je ovo iznuđen proces, ja tvrdim ne samo da je iznuđen nego je to potreba Srbije bila. Da jednostavno na određeni način u jako efikasnom i kratkom rokom, na najbolji mogući način školujemo decu upravo za ona zanimanja gde će plate biti veće i te plate koje će biti veće u stvari će sutra dovesti do toga da ćemo doći do većeg privrednog rasta, veće akumulacije i boljeg životnog standarda građana Srbije.

Znači, tu mogućnost Srbija nije smela da ispusti i nije ispustila. Zato je upravo dovela do toga. Da to nije istina, pa ko bi od ovih velikih kompanija iz inostranstva otvarao nove tehnološke parkove, nove inovacione centre, svoju tehnologiju praktično prebacivao ovde da naši inžinjeri uče najnovije tehnologije i primene ovde u privredi.

Mi smo otvorili kao država investicioni ambijent preko ekonomskih reformi, fiskalne konsolidacije, da se otvori mogućnost da se najnovije, najmodernije fabrike sa najboljom tehnologijom otvaraju ovde, da deca ostaju ovde, da oni koji završe srednju stručnu škola ne moraju da idu za inostranstvo i za Nemačku, da će ovde plate imati i biti sve veće i veće. Da li su one sada dovoljne, nisu, ali će sigurno biti veće i veće. Da će u inostranstvu, tamo gde se otvaraju biti sve manje i manje zbog velike konkurencije i to je ono što su mehanizmi Vlade Republike Srbije u ovom trenutku najbolji za državu i za našu decu.

Država čuva strateški važne kompanije. Ako se sećate u ekonomskoj reformi, mi smo imali jedan zakon kojim smo zaštitili 17 važnih strateških preduzeća za koje smo čekali određene investitore da ih kupe. Tako smo sačuvali „Železaru“, 4.000 radnih mesta, Bor i ostala preduzeća. Važno je reći građanima Srbije da subvencije postoje za ta preduzeća i to svi znamo. Iako se sećate ovde da imamo Komisiju za kontrolu državne pomoći, da državna pomoć postoji za određene kompanije za koje čuvamo strateške ciljeve razvoja privrede Republike Srbije, ali treba i drugo da kažete građanima Srbije. Da ako želite da ukinete tržišnu ekonomiju onda sve iz budžeta mora da damo. Ako treba da damo sve iz budžeta i za kompanije koje nisu u vlasništvu države onda to treba da kažete da je to vaš politički program i nije problem.

Naš politički program je da ne urušavamo finansijsku mogućnost Republike Srbije da se na adekvatan način brinemo i o firmama koje su u vlasništvu države i o bolnicama i o školama i o kulturnim objektima, ali s druge strane da mi moramo da imamo razvijeno tržište ovde i privatne kompanije koje će raditi, jer su oni najveći pokretači ekonomskog rasta i razvoja. Mi smo time pokazali suštinski da rezultate za ovakvu politiku podržavaju i daju počast i ovi članovi EU, ali bogami i taj Tramp i Putin za ono što je Aleksandar Vučić uradio. Hvala.

Ekonomski rast, odnosno za pretprošlu godinu je iznosio 4,4%, za 2019. godinu negde na 4,1%. Znači, to pokazuje da smo mi napravili visoke stope rasta zahvaljujući paralelno sprovedenim ekonomskim reformama fiskalnoj konsolidaciji i otvaranju novih radnih mesta, odnosno novih fabrika, kompanija koje dolaze iz zemalja i sa istoka i sa zapada.

Ako kažete da je to pitanje subvencija, onda vas pitam zašto to dualno obrazovanje po pitanju subvencija nije bilo uvedeno kada je dolazio „Fijat“ za vreme Borisa Tadića? Zašto onda nije uveden taj model, ako kažete da iz tih subvencija u stvari mi plaćamo našu decu da bi oni učili dualno obrazovanje?

Šta hoću da vam kažem? Hoću da vam kažem da je potpuno jedan nov sistem obrazovanja uspostavljen u Republici Srbiji, jedan krajnje odgovoran sistem koji je rađen, zaista rezultat mukotrpnog rada i Ministarstva prosvete, i nauke i tehnološkog razvoja. Zašto kažem i prosvete, i nauke, i tehnološkog razvoja? Zato što je očito potreba da decu od osnovne škole, od vrtića, preko srednje do fakulteta zaista država da mogućnost permanentnog školovanja, obrazovanja i rada prema novim tržišnim uslovima.

Tačno je da smo mi do 2012. godine doživeli veliki ekonomski sunovrat, privredni sunovrat, imali sto hiljada ljudi koji su radili u firmama u stečaju, odnosno restrukturiranju za deset hiljada dinara, odnosno ništa nisu radili. Tačno je da su tehnički fakulteti potpuno zamrli i bili ne interesantni za studente, kao i tehničke stručne škole, ali sada se sve promenilo. Promenilo se zato što imaju ta deca budućnost, zato što vide svetlo na kraju tunela, zato što vide da će imati posao. Ako mislite da su 2.000 evra male plate za decu koja će raditi, inženjere u kompanijama koje su novootvorene, u IT sektoru, onda vam kažem da za zemlje zapadnog Balkana je to zaista pristojna plata.

Prema tome, da li je dovoljna za takve stručnjake tog profila, sigurno da nije, ali mi idemo ka visokim stopama rasta. Hvala.