Zahvaljujem predsedavajući.
Danas je tema izmene i dopune Zakona o finansiranju stranaka koje praktično treba da nam daju jedan pokazatelj da politički život u Srbiji postoji, a postoji u tom sistemu koji do sada praktično sve države u okruženju i u EU zasnivaju svoja državna uređenja.
Zašto ovo govorim? Zato što smo imali prilike da čujemo da postoji legitimitet i legalitet kod određenih odluka kada se konstituišu određene vlade, a nekada ne postoji legalitet, ali postoji legitimitet, ili obrnuto, ali ono što je važno reći to je da ovaj zakon nam ipak daje određenu proceduru kako treba da se ponaša politička elita.
Političke stranke inače u Srbiji po opštoj definiciji su u stvari dobrovoljno relativno trajne organizacije političkih istomišljenika čiji je cilj preuzimanje i vršenje vlasti zarad ili stalnog uticaja, radi ostvarivanja određenih ciljeva. Ti ciljevi su praktično konstitutivni elementi, a to je da svaka stranka izlazi pred svoje birače sa određenim programom, sa određenom ideologijom, ali postoji ono što se zove organizacija i funkcionisanje i nastojanje da na osnovu svog programa i delovanja zaista to implementira u svakodnevni život građana, koji se u suštini opredeljuju za određene programe, ne isključivo za političke stranke, nego isključivo programe.
Zbog toga je vrlo važno reći danas da ono šta građani kažu kroz određene ankete i kakvo mišljenje se kreira u društvu, snose svi politički činioci u društvu. Zašto ovo govorim? Imali smo prilike da čujemo od gospodina Babića da građani Srbije danas u 30% anketiranih praktično nemaju dobro mišljenje o tome da politički akteri su tu zbog toga da bi kreirali bolje društvo, bolje uslove za ekonomiju jedne države, nego da jednostavno postoji sumnja kod 30% građana da su izvor koruptivnih aktivnosti. To je ono što mi u svom društvu moramo da menjamo. Moramo da menjamo na osnovu toga kako živimo svakodnevni život, a pogotovo kada pričamo o članovima političkih stranaka koji šalju poruku svojim radom i svojim životom da jednostavno dele sudbinu ovog naroda.
Zakon o finansiranju stranaka je jedan krupan korak u demokratizaciji društva i on je počeo očito 2003, 2007. i 2011. godine je praktično doneo određene odluke koje su se odnosile na finansiranje iz budžeta, pa je rekao – od svih troškova 0,15%. Ono što sada SNS suštinski menja je to da kaže – smanjujemo taj procenat izdvajanja iz budžeta, ali ne želimo više da na kontu određenih kredita, određenih troškova to upoređujemo, nego to radimo ih prihoda. Onoliko koliko smo sposobni da prihodujemo budžetu Srbije, toliko ćemo biti sposobni i da damo političkim strankama da one mogu da žive. Rad koji se finansira iz budžeta je svakodnevni i onaj koji se odnosi na samu kampanju.
Kada pričamo o uspostavljanju opšteg standarda u ovoj oblasti, kada je u pitanju finansiranje političkih stranaka, vrlo je važno, a to su uglavnom i nevladine organizacije koje se bave ovim temama, a reći ću, tu je i Transparentna Srbija, CESID, radili su različita istraživanja, pa govore o tome, čak 2011. godine su radili istraživanje, da javnost i odgovornost nije na određenom nivou na kom bi trebalo da bude. To je očito razlog zbog čega danas imamo početak otvaranja ove teme. Do sada niko, osim SNS, nije otvorio temu na adekvatan način. Počeli smo da otvaramo na onom delu najsuptilnijem kada je u pitanju novac i praktično smo najviše kaznili sebe kao politička stranka, ali zato da bi pokazali građanima Srbije da mi delimo sudbinu ovog naroda, svakodnevnog života, da put reformi važi za sve, a najviše važi za one koji su najodgovorniji, a u ovom trenutku SNS je najodgovornija.
Demokratizacija društva podrazumeva prihvatljivost pravila ovog zakona, ali i podrazumeva upoznavanje javnosti sa izgradnjom podrške za primenu ovog zakona. Kada pričamo o finansiranju iz javnih izvora finansiranja, onda možemo da kažemo da je najvažniji deo suština koju do sada mislim da je malo ko dotaknuo, a to je kontrola, odnosno način na koji ćemo da kontrolišemo kako se troše ta sredstva. U nekom svom istraživanju iz 2011. godine navedeno je da nijedan model u ostalim državama nije idealan, znači, nije idealan ni u Švedskoj koja se od 1951. godine bori sa tim, a uopšte ne postoji organ koji vrši kontrolu i građani nemaju uvid u izveštavanje kada su u pitanju trošenja sredstava političkih stranaka. U Nemačkoj je obaveza da objavite izvore finansiranja, kao i kod nas, ali je i formirano posebno telo, državno telo koje vrši praktično tu kontrolu. Kod nas se to radi u saradnji sa DRI i Agencijom za borbu protiv korupcije i taj model se uopšte za prostor Balkana jako dobro pokazao. Sjedinjene Američke Države recimo imaju federalnu izbornu komisiju koja praktično od 1974. godine mora da obezbedi tu svoju nezavisnost, a tvrde istraživači da Kanada ima najbolji model.
Zašto ima najbolji model? Zato što se pronašla ravnoteža upravo između ovoga što mi radimo u Srbiji, a to je transparentnost u trošenju finansija, jedan deo izdvajanja iz budžeta, ali ono što recimo kod nas još uvek nije zaživelo, a to je da se donatori prilično kriju kada je u pitanju finansiranje političkih stranaka, jer postoji jedan osnovani strah. Prvo je strah od toga da ćete biti kažnjeni zbog toga. U Kanadi postoje subvencije, poreske olakšice kada pomažu određene političke stranke.
Zašto to radim i zbog čega je takvo stanovište privrednika koji bi možda želeli određeni program, platformu da pomognu? Zato što neposredno, političari su posredno, a oni su neposredno, praktično oni koji su pod velikom osudom građana, ali i velikom osudom medija. Kada pričamo o medijima, podsetiću vas da smo imali set zakona o medijima i provejavala je jedna misao koja je sve nas ovde na neki način obavezivala, ali nas je malo i čudila, a to je da smo mi dužni da trpimo praktično sve ono što mediji objavljuju, iako je istina, iako nije istina, zarad toga što radite određeni javni posao, a pogotovo kada su u pitanju političari. Oni su dužni da jednostavno trpe sve ono što se iznosi.
Mislim da konsenzus oko političkih ciljeva, koji danas imamo po pitanju finansiranja stranaka, ćemo sigurno postići, samo je pitanje da li će opozicione partije podržati to sutra, kada bude bilo glasanje, ili prekosutra ili možda za godinu dana, zato što će videti da jednostavno su dužni pred građanima i svojom odgovornošću da jednostavno polože račune i da te troškove smanje, jer su i građani smanjili svoje troškove i odrekli se mnogih drugih stvari.
Zbog toga kada pričamo o tome da je došlo jedno novo vreme, a to je da je zaštita parlamentarizma ovde jedna od praktično najbitnijih delatnosti, koja je nama zadatak, mislim da je SNS na čelu sa gospodinom Vučićem praktično prva koja je parlamentu vratila ono mesto koje jednostavno treba da postoji u društvu kao najveći institucionalni i najviši zakonodavni deo razvoja društva. Ono što je bitno je da se različita mišljenja ovde mogu uvek sukobiti i da iz tog sukoba treba da izađemo sa određenim rezultatima i da smo time odgovorni i prema svojim građanima, ali i prema institucijama, prema državi i prema ekonomiji koje sutra treba da ostavimo našim pokoljenjima.
Ovim zakonom mi uvodimo red. Uvođenjem ovakvog reda, mi jednostavno stvaramo stabilnu državu sa kojom će svi želeti danas, sutra da rade, u smislu investiranja, u smislu ulaganja, pogotovo kada pričamo o obrazovanju mladih. Zbog toga je ova ideja o tome da političke stranke treba da imaju svoju imovinu i da to treba da bude kupljeno na najtransparentniji mogući način jako dobra, jer time vi u stvari, kreirajući sadašnjost, otvarate put za budućnost mladih koji će biti na određenom nivou obrazovanja baš u oblasti politike.
Ono što je interesantno, a to je da ćete uvek naći ljude, pa i u obrazovanju i u zdravstvu i politici, koji nisu ušli u politiku zbog nekog programa koji treba da zastupaju, zbog nekog dela koji se odnosi na ideologiju, nego su ušli zbog određenih interesa, ali to je jednostavno prilika da se ljudi pokažu onakvim kakvi jesu i sigurno da onda i mediji i organi stranke uvek reaguju prema takvim ljudima. Sigurno je da takve mane u društvima i razvijenih demokratija postoje i zna se da postoje mehanizmi kako to treba sankcionisati.
Zbog toga je ovaj Zakon o finansiranju stranaka početak razvoja demokratije u ovoj Srbiji baš u vreme velikih ekonomskih promena, u vreme ekonomskih reformi, koji treba da jednostavno građane stave u jedan zajednički blok zajedno sa političkom elitom, kako nazivamo, gde jednostavno neće biti različitih mišljenja po pitanju sagledavanja ekonomske budućnosti jedne zemlje.
Mislimo da je Srbija za ovih godinu i po dana, odnosno za ovih poslednjih šest meseci zaista otišla mnogo daleko u demokratizaciji ovog društva, što potvrđuju praktično i dokumenta EU, pa čak i Izveštaj o napretku Srbije, jer je na tom putu imala jako puno prepreka. Nadamo se da će svi politički akteri i sve političke stranke u budućnosti zajednički izaći u odbranu uopšte demokratizacije Srbije.
Srpska napredna stranka će biti otvorena potpuno za takav vid saradnje i mislimo da će to biti svima bolje. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovane kolege poslanici, danas mi je osobito zadovoljstvo da jedan posao koji smo počeli u protekloj godini završimo, pogotovo kada govorimo o nezavisnim institucijama, institucijama koje su u nadležnosti rada Skupštine Srbije.
Konkurencija i konkurentnost su pojmovi za opšte dobri našeg društva i to je jedna najkorisnija pojava u privredi koju možemo posmatrati sa ekonomskog i pravnog aspekta. Sa pravnog aspekta imamo deo koji se odnosi na tzv. kartelsko, odnosno antimonopolsko pravo. Sa ekonomskog aspekta na analizu koncentracije monopola na tržištu. Ono što je interesantno reći da je konkurentnost širi pojam od sam konkurencije, a u stvari nam pokazuje da je to jedan ukupan skup činilaca kojima se određuje produktivnost jedne zemlje. Danas nakon mnogo vremena, nakon izmena i dopuna zakona koji su bili 31. oktobra 2013. godine u kojem želimo praktično da ovu instituciju definišemo sa jednog novog aspekta, odnosno takvog načina rada da ona počne da zaista funkcioniše s obzirom da do sada nije bila u mogućnosti to da čini, jer je imala predsednika koji je bio na bolovanju od 2012. godine i jednog člana koji je stekao uslov za penziju. Dolazimo u situaciju da predlažemo ovu listu.
Dala bih samo kako su išli hronološki određene faze u donošenju odluka da smo došli do ove liste kao predlagač u ime Odbora za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku, da je izmena i dopuna zakona koja je usvojena ovde u ovom parlamentu bila 31. oktobra 2013. godine, da je primena zakona počela u novembru mesecu, znači osam dana od dana objavljivanja ovog zakona u „“Službenom glasniku“. Kada je 27. novembra raspisan konkurs od strane tadašnjeg predsednika Narodne skupštine Republike Srbije u dnevnom listu „Politika“ i na internet stranici parlamenta Srbije. Ono što je interesantno reći da su sve prijave stigle u roku do 15. decembra 2013. godine, a onda nas je zadesilo raspisivanje izbora 28. i raspuštanje Skupštine 28. januara 2014. godine. Izbori su se desili 16. marta, kao što je svima poznato, a konstituisanje novog saziva i odbora koji je bio ovlašćen da ovaj posao koji je započet i završi se dogodio 9. maja 2014. godine.
Od 9. maja do praktično septembra imali smo poplave, imali smo rad Odbora koji je bio u smeru donošenja reformskih zakona sa kojima se Odbor isključivo bavi, a onda smo od 19. juna i 24. juna i 1. jula podelili sve kandidate i organizovali razgovor, odnosno intervjue sa svim onim kandidatima koji su se javili na konkurs.
Treba reći da je za predsednika Komisije za zaštitu konkurencije se javilo 13 kandidata, a bira se samo jedan. Za listu od četiri kandidata članova Komisije za zaštitu konkurencije javilo se 24 kandidata. Kao prvi među jednakima u Odboru kojim sam predsedavala bila sam stanovništva da iako je zakon dao mogućnost da kandidata bude dvostruko više u odnosu koliko je predloženo, to znači da je Odbor mogao da izađe sa predlogom dva kandidata za predsednika i recimo, od pet do osam kandidata za članove Saveta. Smatrala sam za shodno da ipak mi treba konsenzusom da donosimo određene, a pogotovo kada su u pitanju ovakve institucije koje su u nadležnosti rada Skupštine Srbije.
Mogu vam reći da ti pregovori, odnosno konsultacije sa članovima odbora su išli jako dobro, ali ono što nas je obavezao zakon to je da od pet članova Komisije minimum dva moraju da budu ekonomisti. Tako smo na kraju došli do određenih rešenja za koje smatramo da su dva vezana isključivo za rad Komisije, a da smo praktično tri nova člana shodno njihovim biografijama koje ste dobili u prilogu za ovu sednicu, odnosno za ovu tačku dnevnog reda, videćete da su zaista iznad proseka po pitanju opšte relevantnosti u ovoj temi.
Ono što je još interesantno reći da je u svim tim intervjuima zaista taj postupak razgovora sa kandidatima bio krajnje transparentan, a to znači da je svako od poslanika u ovoj Skupštini, a i građana Srbije mogao direktno da se uključi video linkom sa sajta Skupštine Srbije, da uđe jednostavno uživo u te razgovore koji nisu ni malo bili, i ta pitanja koja smo postavljali, nisu bili ni malo laki za sve kandidate.
Na kraju smo konsenzusom 7. oktobra, pre toga, oformili jednu radnu grupu koja je pregledala svu dokumentaciju kandidata koji su se javili na konkurs i došli smo do toga da o svakom kandidatu smo morali da se izjasnimo glasanjem.
Dobili smo listu kandidata, a za predsednika smo dali jednog kandidata, Komisije za zaštitu konkurencije, a za članove Saveta Komisije za zaštitu konkurencije, četiri kandidata.
Na kraju, mogu vam reći da u Izveštaju za Evropsku komisiju za 2014. godinu na strani 34. dosta se govori upravo o politici konkurencije, koja je za nas veoma značajna, za Srbiju, pogotovo što smo mi u stalnoj tranziciji, odnosno prelasku iz planske u tržišnu ekonomiju i gde god naši predstavnici i premijeri, predsednici imaju posete sa visokim zvaničnicima razvijenih država EU, govore o tome da je konkurencija u suštini, jedna od najvažnijih faktora razvoja makro i mikro ekonomskih uslova sa kojima će Srbija morati da se suoči i da mi ovo ne radimo, samo zbog EU, nego zbog sebe, nego da stvorimo jedan ambijent u kome će moći da funkcioniše što više privrednih subjekata, da u toj utakmici primenjujemo i nove tehnologije, nova znanja, da reformom obrazovnog sistema, kao što je dato na 34. strani Izveštaja Evropske komisije za 2014. godinu, a i smanjenja uticaja države sa svojim subvencijama iz budžeta, a to je dato na 36. strani, jednostavno, Srbija postane u privrednom smislu država u kojoj će svako hteti da posluje.
Ono što bih na kraju želela da kažem, a možda to niste ni primetili, a to je da kandidati koji su predloženi, jednostavno imaju dosta iskustva u ovoj oblasti, ali sam ih povezala sa ovim delom obrazovnog sistema, vezani su za obrazovni sistem, što je nama od velikog značaja.
Sada bih vam nešto rekla praktično o listi kandidata, pre svega za predsednika, dali smo i Odbor je usvojio kandidata docenta dr Miloja Obradovića, čiju biografiju možete videti u najvećem delu, iskustva iz oblasti ekonomije, koji je zakonom definisan, a to je da ima dosta iskustva u radu državnih organa, Ministarstvo prosvete, a najveći deo koji se odnosi za finansije, reviziju, analizu, procenu tržišnog monopola i taj deo koji se odnosi na taj ekonomski deo koji je za nas jedan od najinteresantnijih, koji smo uveli izmenama i dopunama, na jedan kvalitetan način smo koncipirali uopšte budući rad ove Komisije.
Ono što želim da kažem to je da ovakav koncept praktično rada Komisije za sada u regionu nemaju sve države. Primera radi, pre svega, ako pogledamo na primer Crnu Goru, oni uopšte, rad same Komisije za zaštitu konkurencije je u nadležnosti Vlade, kod nas je u nadležnosti Narodne skupštine i kvalitativno samim tim se mi usmeravamo ka razvijenim državama i Komisija ima određene ugovore sa Mađarskom, sa Rusijom i sa još nekim državama koje na taj kvalitativan način praktično daju preporuke sa kojima mi se vodimo kada i biramo kandidate, a ono što želim da apostrofiram to je da na osnovu svih ovih dosadašnjih praktično razgovora sa svim kandidatima, hteli smo da vidimo koliko takvih kandidata zaista mogu da podnesu sve ono što ih očekuje u budućnosti.
U novembru mesecu, ovu Komisiju očekuju prvi eksploatorni skrining sa EU za poglavlje 8, a to je poglavlje na konkurentnost privrede.
Ono što je budućnost u skladu sa evropskim standardima, to je da morate doći u situaciju da ukinete u jednom trenutku, 2020. godine sve subvencije, odnosno podršku države, bilo kom preduzeću, a pogotovo one koje se odnose na državna preduzeća.
Taj trenutak će sigurno doći. U ovom trenutku to nije realno, ali jednostavno, kreiranjem boljih uslova poslovanja, radom Komisije koja će morati da se nosi sa svim svojim problemima, sa kojima će susretati, sa kompanijama koje će uvek težiti da imaju monopol na tržištu, tim podizanjem lestvice o čemu smo pričali i oko rada nekih drugih organa, Srbija će morati da se nosi sa takvim problemima.
Ono što je interesantno, to će biti sve u korist građana, jer porastom konkurencije, jednostavno padaju cene na tržištu, građani imaju veću privrednu, trgovinsku aktivnost, budžet se na bolji način, efikasnije puni na osnovu toga i samim tim imate finansijsku sigurnost, što se tiče samog budžeta.
Predlog za predsednika ove Komisije je čovek koji je završio Ekonomski fakultet u Beogradu, koji pored svog profesionalnog kretanja u Ministarstvu prosvete i javnim preduzećima, ima i određena iskustva koja se odnose na finansijsku reviziju, na sertifikate EU u finansijskom upravljanju i kontroli, to je jako bitno, pogotovo kada pričamo o konkurentnosti. Kada govorimo o članovima i o listi kandidata koji se odnose za članove Saveta Komisije, predlozi su dr Veljko Milutinović, Mirjana Mišković Vukašinović, dr Marko Obradović i gospodin Ivan Ugrin.
Mislim da ste imali prilike da vidite da kandidati za članove Saveta, kao što su gospodin dr Veljko Milutinović, koji je imao iskustva u radu EU, a pogotovo u delu koji se odnosi na politiku konkurencije, a koji je po struci pravnik, znači, dr pravnih nauka, zaista govori o kompetentnosti njegova biografija i tu nemam mnogo toga da dodam.
Što se tiče gospodina Marka Obradovića, o njegovoj kompetentnosti takođe možete videti na osnovu njegovog CV koji je, pored toga što je završio ekonomski fakultet, završio na Harvardu i ono čime se bavio, a iz oblasti ekonomske struke govori upravo o tržišnoj analizi i koncentraciji monopola i takođe ne bih imala šta da dodam.
Predlozi koji se odnose na gospođu Mišković i gospodina Ivana Ugrina su vezani za rad u samoj komisiji. Ono što smo imali prilike da čujemo od gospođe Mirjane Mišković Vukašinović da je to osoba koja nije bila član saveta ali je radila i načelnik je u samoj komisiji, ali se bavi konkurencijom više od 16 godina, još od prvih trenutaka kada je postojala savezna država i kada se prvi put praktično pominje ova tema i kojom se uvode u sistem ovakvi instituti i politika javnih, koji se odnose na politiku konkurencije, a kada govorimo o gospodinu Ugrinu, onda kao jedinog člana saveta koji je u prošlom sazivu bio, možemo reći da je čovek sa zaista velikim iskustvom.
Osim ovih predloga, rekla bih da smo na stanovištu toga da svi ovi kandidati zadovoljavaju uslove, postojala je jedna radna grupa unutar odbora koja je praktično definisala da su oni, kao jedan sastav ljudi koji su iz same institucije komisije radili toliko godina i neka nova sveža krv, koji su mladi ljudi školovani, koji su imali veze sa praktično ovom temom i radom i kontakte sa evropskom komisijom i svetom, daće jedan nov kvalitet u radu ove institucije.
Mislim da njihove izveštaje o radu, imaćemo prilike da raspravljamo ovde i mislim da će njihov, praktično nov koncept rada u skladu sa evropskim direktivama dati nam u budućnosti mnogo šanse da Srbija u privrednom smislu bude jedna strogo uređena država u kojoj će se znati red i koja će imati predvidivo poslovanje.
Otvorena sam za diskusiju i pitanja bilo koga po pitanju kandidata, jer smo zaista marljivo radili na ovome i dugo, ali mogu vam reći da mislim da ovaj trud na kraju će dati dobre rezultate. Zahvaljujem vam se na pažnji.

Pre svega, kada pričamo danas o konkurenciji, ne možemo da se ne dotaknemo onoga što se pokazalo da u ovoj diskusiji najviše boli, a to je pitanje plata. Pitanje plata uopšte, kada pričamo o Komisiji za zaštitu konkurenciji, nije stvar koja je bila u nadležnosti Odbora za privredu, koji je praktično donosio odluke. Odluke su bile jako teške u smislu toga kako doneti odluku na osnovu kandidata koji su se javili, a 13 kandidata se javilo za predsednika i 24 kandidata za članove saveta.

Ono što je bilo interesantno i za članove SNS, koji su praktično bili članovi Odbora, koji su trebali da donesu odluku, to je da se nisu svi koji su želeli da budu članovi saveta javili za predsedničko mesto, tako da smo mi praktično kandidate koji su bili sa jako dobrim CV morali da prihvatimo kao članove saveta, a možda su bili zaista i dobri kandidati za predsednika.

Ono što je sigurno interesantno, to je da smo na samom intervjuu koji je organizovan u tri navrata, u kojem su svih 24 kandidata bila saslušana na neki način i razgovarano je u jednoj potpuno otvorenoj atmosferi od toga da li im je osnovni motiv bila plata, do toga sa kog aspekta su posmatrali ovu temu, kada pričamo o konkurentnosti, da li sa pravnog, da li sa ekonomskog, da li su u praksi i mali iskustva da rade, da li su donosili odluke u smislu ako su bili članovi saveta, a bilo ih je, ja mislim, oko pet kandidata koji su bili i članovi saveta i koji su bili vezani za pripremu samih dokumenata koji su dolazili na odlučivanje samoj komisiji, videlo se da je ova tema zaista vrlo interesantna, ali da je taj organ i ta institucija praktično od 2012. godine zamrla u svom radu, iz prostog razloga što je predsedavajuća bila na bolovanju 2012. godine.

Ono što smo imali interesantno kao poslanici da donesemo odluku o tome koji će kandidati biti relevantni u toj oblasti, a da mogu na adekvatan način da daju doprinos ovoj temi, a da uzmemo u obzir da budu zaista dva kandidata iz ekonomske struke, minimum, i ostalo da budu pravnici.

Ono što je sigurno u ovoj temi za nas bilo interesantno, a to je da smo imali situaciju u našoj privredi da su određene kompanije držale monopol na tržištu sa svojim proizvodima, sa svojim poslovanjem, ali od 2012. godine to nije bio slučaj. Iz prostog razloga što jedan od najvećih monopolista, a to je gospodin Mišković, a posle ću se javiti i da odgovorim na pitanja mojih kolega koje su postavili, pogotovo za kandidate koji su radili za tako nešto… Na samim tim razgovorima bilo je interesantno osnovno pitanje koje smo postavljali, kao narodni poslanici, svim kandidatima – kako gledaju na to da je od 16 presuda, odnosno odluka koje je Komisija donela, 12 palo na sudu, odnosno država je morala iz budžeta da izdvoji velike pare da plati sve te firme koje su praktično povredile konkurenciju, a jednostavno nikada nisu odgovarale za to, čak su bile i nagrađane. Tako se desilo da je jedna od kompanija dobila čak 750 miliona evra za presudu koja je pala na sudu.

Hoću da kažem da je ova oblast zaista osetljiva, pogotovo u trenucima kada vi želite da uspostavite tržišnu utakmicu, a imate ekonomske reforme, a morate da poštujete standarde EU i morate da se ponašate u skladu sa tim da podižete nivo svih zakonskih rešenja, u smislu zaštite konkurencije, odnosno rušenja svih vrsta monopola, tako da je na poslanicima Srpske napredne stranke, koji su bili članovi Odbora, zaista bio težak zadatak.

Ono što su primedbe na izbor ovih kandidata, odgovoriću kao predsednik Komisije kasnije, ali mislim da se Srpska napredna stranka potrudila da zaista uzme sve činjenice i sve aspekte, koji su se dešavali od 2012. godine, i zaista da da najbolja rešenja, a videćete zbog čega, jer u svim tim razgovorima koje smo imali sa kandidatima, koji su čak radili i kod Miškovića 2010. godine, treba reći da takvi kandidati na postavljena pitanja od strane članova Odbora, i to baš od strane poslanika Srpske napredne stranke, pa i Nove Srbije, su dali odgovore da su se tom temom bavili ranije, a da su u tom svom savetodavnom radu videli koji su nedostaci u samom zakonu i te nedostatke, na jedan krajnje profesionalan način, iskoristili. Nisu se bavili zvanjem telefona, ali onda su jednostavno videli da sa zvanjem telefona se ništa neće postići, pa su takvi kandidati, čak i u javnosti, smatrali da je to jedan od svojih najvećih uspeha što su pobedili Komisiju na krajnje jedan praktičan, odnosno i pravni način.

Od te 2010. godine, kada je kandidat bio gospodin Marko Obradović, je radio kod gospodina Miškovića, koji se navodi u svojoj biografiji odlazi na Kembridž. Tamo od 2010. godine isključivo se bavi analizom tržišnih aktivnosti, tako da od tada kreće taj isključivo profesionalni rad na polju konkurencije.

Od 2010. godine do 2012. godine mnoge stvari su se promenile iz oblasti konkurencije, u smislu zaoštravanja monopolista prema samoj državi. Od tog trenutka, na nama poslanicima Srpske napredne stranke, bilo je interesantno da ovako kvalitetnog mladog čoveka, koji smatra da je to jedan od njegovih najvećih uspeha, što je uspeo da na jedan zakonit način pobedi Komisiju za zaštitu konkurencije, instituciju koja 2012. godine i nije funkcionisala, smatrali smo za potrebu da baš njega treba izabrati, jer će svojim znanjem doprineti da ova politika konkurencije u budućnosti dobije pun značaj i zaživi sve ono što smatramo da su evropske vrednosti i evropski standardi.

Ova lista kandidata, koju je SNS predložila, odnosno glasala za njih i Odbor predložio, je jedno od najboljih rešenja, jer predstavlja jednu kombinaciju iskustva i mladosti, rekla bih mladosti, a ono što je odgovor na to zbog čega toga nije bilo više, to je zato što se mnogi kandidati nisu javili za predsedničko mesto. Ovaj predlog za predsednika Komisije je bio jedan od najboljih.

Da li treba da se javim ponovo, pa da odgovorim na određena pitanja?

 

Kada pričamo o platama, prvo Komisija ne određuje nivo plata, što se tiče nezavisnih institucija. Ako pričamo o smanjenju plata Komisije za zaštitu konkurencije, od 350.000, onda moramo da pričamo o smanjenju plata Zaštitniku građana, Komisiji za hartije od vrednosti, znači svih nezavisnih institucija koje su u nadležnosti drugih odbora. Znači, Odbora za pravosuđe i Odbora za finansije. Nije u našoj nadležnosti. To je odgovor kolegi Jovanoviću i potpuno se slažem da oni imaju neprimereno velike plate. Ako ćemo iskreno, narodni poslanici, što se tiče plata, su preuzeli, odnosno dele sudbinu naroda u smislu plata. Te nezavisne institucije imaju pet do šest puta veće plate nego što su poslaničke. Ako ćemo da pogledamo u odnosu na neke druge, na javna preduzeća, isto imaju duplo veće plate. Prema tome, na Odboru nije bilo da raspravljamo o toj temi.

Ako ćemo o kandidatima da razgovaramo, a prvo imamo osnovno pitanje koje se odnosilo na sukob interesa za donošenje odluka, koje je naveo gospodin Stefanović. Gospodin docent Miloje Obradović je profesor na deset posto radnog vremena Fakulteta za inženjerski menadžment Beograd, čiji je vlasnik Vladimir Tomašević iz Kembridža, koji je u sastavu Edukos univerziteta. Ako vi imate neka saznanja, u trenutku kada su započeti postupci izbora i kada su donošene odluke, niko od nas nema saznanje da postoji druga promena sastava u okviru Alfa univerziteta. Stvarno ne znam da postoji fakultet za inženjerski menadžment u Beogradu u sastavu Alfa univerziteta. Ja predajem na Fakultetu za trgovinu i bankarstvo. Postojao je fakultet za menadžment Beograd, koji je ugašen u okviru Alfa univerziteta 2010. godine. To je odgovor na ono pitanje koje ste mi postavili. Mislim da ni gospodin Karić ne zna da postoji vlasnik fakulteta Vladimir Tomašević koji je u sastavu Alfa univerziteta.

Drugo, kandidati koji su bolji, zbog toga smo ih predložili za članove Saveta, po svojim usko stručnim referencama zaista su dr Veljko Milutinović i gospodin Marko Obradović o kome smo razgovarali, jer su te škole i temu, koja se odnosi na konkurentnost, učili u EU, u Rimu, na Harvardu, ali nisu se javili za mesto predsednika Komisije. Oni su negde ostali dosledni i skromni u tom svom delu. Nisu mogli da veruju da bi mesto predsednika, prvi put se javljaju, shodno svojim godinama, mogli da zauzmu takvo mesto.

Što se tiče toga, mnogo smo razgovarali unutar Odbora i kao jedno rešenje predložili da gospodin Miloje Obradović zauzme to mesto predsedavajućeg, a drugo, imamo tri kandidata iz oblasti prava, a dva iz oblasti ekonomije. Smatrali smo da je oblast ekonomije za mesto predsednika dati kao jednu vrstu prednosti i napraviti jedan balans, ravnotežu između ove dve struke. Pravnici i ekonomisti uvek sa različitih aspekata posmatraju jednu oblast.

Što se tiče gospodina Jovanovića i mog kolege koji je glasao protiv, kao rešenje, ono što je gospodin Marko Obradović dao novinarima kao odgovor je bilo da mu je velika čast što je radio u kompaniji sa čijeg stanovišta je mogao da sagleda sve manjkavosti Zakona o zaštiti konkurencije, koji je bio 2010. godine.

Mislim da je gospodin Jovanović glasao protiv zato što nije mogao da promeni svoje mišljenje, jer je decidno branio svoj stav da ne postoji uopšte nikakva šansa da ljudi koji su radili i imali bilo kakve veze, iako je imao svega savetodavne, iako je imao svega kao konsultantsku ulogu u svemu tome, u toj strateškoj proceni, praktično, monopola, na određeni način jednostavno nije imao neku vezu. A možda je gospodin Jovanović navikao da telefonima rešava određene situacije u oblasti monopola. Stručnjaci kao što je gospodin Obradović i gospodin Milutinović, koji su prošli sve te škole, koji su prošli državne ustanove, jednostavno znaju način kako će legalno i kroz institucije to da reše. Nema potrebe rešavati uopšte bilo kakve probleme i slučajeve telefonima.

Ono što mislim da je interesantno reći, to je da od 2012. godine su postojali zaista sukobi interesa u donošenju odluka koji su se odnosili na izbore članova saveta Komisije. Mislim da gospodin Stefanović i nije upoznat sa tim kako je izgledao prošli sastav Komisije i da je izbor za taj sastav Komisije takođe trajao više od godinu dana, zato što nije bilo praktično većine unutar prošlog sastava odbora da donese tu odluku, pa je tadašnja skupštinska većina na čelu sa DS morala da menja Poslovnik o radu, da bi izglasala određena svoja rešenja odnosno predloge.

Ono što je doneto kao odluka, praktično se pokazalo da je zaista vezano za prethodnu vlast, jer je gospođa koja je vršila funkciju predsednika te komisije otišla na bolovanje i bila od 2012. godine na bolovanju. Kada je bilo ko hteo da otpri-like krene u razgovor i u diskusiju o tome da se neko, ukoliko nije sposoban ili je bolestan, povuče sa te pozicije, jednostavno, ja sam dobila tople preporuke kojih sam se držala, a to je da ne treba sa nezavisnim institucijama na taj način razgovarati, jer, znate, uvek mogu kao poslanike da nas optuže da mi vršimo pritisak na te nezavisne institucije.

I zaista, trebali smo da prođemo toliko dugačak put, da bi došli do toga da dođemo do određenih rešenja koje danas predlažemo. Tako da ta Komisija za zaštitu konkurencije se jednostavno pokazala da je bila desna ruka velikih monopolista i da jednostavno sada to ne može i ne sme da bude slučaj. S obzirom da se zalažemo za evropske integracije, sigurno da to nećemo moći da radimo kako su to radili naši prethodnici do 2012. godine, iz prostog razloga što ako usvajate te standarde EU, smanjujete praktično subvencije iz budžeta, radite na donošenju određenih odluka koje se odnose na monopol, niste u mogućnosti da budete od pomoći bilo kome od monopolista.

Sve ovo što ste naveli kao određena pitanja, dileme i za koje mislite da politički na neki način napadnete i mene lično i, na kraju krajeva, predstavnike moje stranke, jednostavno ne stoji. Ako vi imate neka druga saznanja o svemu tome i ako za to zaista postoje određene činjenice, onda molim da to zaista prezentujete na krajnje otvoren način. Ja vam se zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, kolege poslanici, ako ćemo formalno-pravno da gledamo, a vi ste gospodine Stefanoviću pravnik, akreditacija „Alfa“ univerziteta ne postoji. Još uvek nije dobijena, ako idemo u formalizam. Što se tiče uopšte odluke o tome da „Alfa“ univerzitet je osnivač braća Karić, pravni sledbenik, ne znam koliko ste upoznati, ali pravni Sledbenik BK univerziteta „Alfa“ univerzitet je praktično vlasnik Grk. To što je predsednik tog dela koji se odnosi na Savet univerziteta vezan za porodicu Karić u jednom delu, odnosno gospođu Milanku, to je pa opet drugi deo.
Ako ćemo o akreditaciji, veliki je problem akreditacije univerziteta i oni su praktično formalno-pravno pod postupkom akreditacije.
Zaista nisam imala saznanje da je ovaj univerzitet, da je ovaj fakultet deo univerziteta koji nema akreditaciju. Nisam pravnik, ali kada nemate akreditaciju, ne možete da budete faktički deo nečega za šta ne postoji dozvola za rad. To je jedan deo.
Drugi deo, mislim da ni gospodin Karić nije imao saznanja da je Fakultet za menadžment u Beogradu praktično u tom odnosu za koji vi kažete da je deo „Alfa“ univerziteta koji nema dozvolu, koji nije akreditovan. To je jedan deo odgovora.
Što se tiče plata, predlažem da vi kao DS predložite smanjenje plata nezavisnim institucijama. Predložite 20%, 30%. Kada već pričamo o tim platama tolikim, zaista nemamo uopšte dilemu da treba izvršiti određenu racionalizaciju, ali vi ste se prvi zalagali za to da nezavisne institucije budu stručni ljudi koje neće moći niko da kupi i zbog toga imaju tako velike plate. Zbog toga i Zaštitnik građana ima 400.000 i 390.000 ima hartija od vrednosti i 350.000 Komisija za zaštitu konkurencije.
Stvarno nisam ulazila u njihove plate, ali, verujte mi, kada smo došli u situaciju da razgovaramo sa kandidatima, onda smo videli da su mnogi, normalno, pohrlili na konkurs koji je bio 27.11. Zaista, 27. novembra prošle godine nismo ni mogli da raspravljamo ni o tome da li neko ide na fakultet „Alfa“ ili „Edukons“, da li je neko vlasnik ili suvlasnik i nismo mogli uopšte da pretpostavimo da će ovoliki broj ljudi da se javi na taj konkurs. Desilo se da ljudi koji su se javili na konkurs ne mogu da budu predsednici. Rekla sam vam, javili su se samo kao članovi. To je jedan deo.
Što se tiče gospodine Marka Obradovića, pročitaću vam koja je njegova pozicija bila. Do 2010. godine u „Delta holdingu“ je bio savetnik i menadžer na projektu koji se odnosi na strateške odluke planova i razvoja akvizicije, koordinacija i aktivnosti u vezi pitanja konkurencije, stejholderi i međunarodne institucije. Znači, ta pozicija jednostavno daje mogućnost da odradite neki savetodavni posao koji se odnosi na temu kada pišete, javljate se i odgovarate Komisiji za zaštitu konkurencije. Od tog trenutka, od 2010. godine prelazi na Univerzitet Harvard „Kenedi škola za javnu upravu“, asistent na predmetu - strategija konkurencija i regulacija tržišta na poslovima organizacije nastave, predavanja i ocenjivanja studenata.
Godine 2011. radi praktično makroekonomske analize, pokazatelje s posebnim osvrtom na politiku konkurencije, predlozi novih javnih politika u Centru za javne politike, na radnom mestu ekspert analitičar. Onda prelazi za Centar za evropske politike, na radnom mestu ekspert analitičar na poslovima analize odnosa konkurencije, međusektorske analize efekata javnih politika, analize rada državnih institucija, efekti i efikasnost „bendž marking“ na bazi e-iskustva i deo koji se odnosi na procenu tržišta „Hovard HTL d.o.o Beograd“. Takođe i onaj deo koji se odnosi na procenu tržišne pozicije i turističkih proizvoda i biznis planova i makroekonomskih pokazatelja, što je nama jedan od najvažnijih, odnosno i najvećih problema u dokazivanju samog monopola na tržištu.
Zbog toga u stvari, zbog ovih karakteristika čoveka koji je prošao sve to u svom profesionalnom kretanju, smatramo da jednostavno ovakav čovek zavređuje da bude sastavni deo ovog Saveta. Ne na mestu predsednika, nego na mestu člana Saveta. Osim toga, to dodatno obrazovanje koje smo naveli da je „Harvard“ i Univerzitet u Beogradu, tu je i deo koji se odnosi na državni ispit Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu i deo koji se odnosi na obrazovanje po različitim vrstama saradnje sa međunarodnim organizacijama.
Hoću da vam kažem da mislimo da je na neki način njegova svestranost u stvari ta karta sa kojom on ulazi kao član Saveta. Odluke Saveta nisu pojedinačne, nego se jednostavno donose konsenzusom, odnosno glasanjem celog Saveta. Znači, na osnovu dnevnog reda koji radi predsednik. Ja zaista stojim na stanovištu da ovaj parlament treba da nadzire rad ovako važne Komisije i da ne samo da će da bude javno slušanje, nego će, na kraju krajeva, ovaj Savet i ova Komisija biti pozivani vrlo često na sednice odbora, koje su potpuno otvorene na najtransparentniji način – on lajn. Moći će i građani Srbije da vide kako izgleda u stvari rad odbora u komunikaciji sa Komisijom za zaštitu konkurencije.
Tako da, njihov rad će sada biti pod lupom, ali pre toga treba, na kraju krajeva, izvršiti analizu šta se do sada radilo u toj agenciji, kako se izdavalo i plaćalo po 10.000 evra mesečno zakupa za prostor agencije u privatnoj zgradi. To su neke stvari koje se jednostavno svi pitamo - čemu su služila ta nezavisna tela i te agencije? Da li je taj koncept u stvari rada agencije onakav kakav treba da izgleda? Ako su državne institucije, onda treba da sede u nekim državnim prostorima, nekim državnim zgradama koje su u nadležnosti budžeta Srbije, da jednostavno ne bude ispumpavanja para iz budžeta, nego da jednostavno sve tu ostaje.
Kada pričamo o kandidatima iza kojih je jednostavno i odbor stao, mi smo bili u velikoj dilemi što se tiče Marka Obradovića, ali smo na kraju krajeva shvatili da u suštini na osnovu svih ovih karakteristika i ovog profesionalnog kretanja je on u stvari najmerodavniji da nam da odgovore na mnoga pitanja na koja jednostavno Komisija, a i mi kao odbor i mi kao Skupština nećemo moći da damo odgovor ni građanima Srbije, a ni sebi. Ovako ćemo mi, na kraju krajeva, na svim tim sastancima baš njega pitati za mnoge tržišne analize u kojima je jako teško doći …
Da vam kažem, mnogi su sastanci i konferencije posvećene bile ovoj temi. Glavna zamerka je u stvari što mi nemamo relevantne podatke o tome ko vrši monopol, na koji način i kako da dokažete kao država taj monopol. Da biste to uradili, vi morate s jedne ekonomske strane da izvršite potpunu analizu. Mislili smo da će nam ovakav čovek pomoći u tom delu da tu analizu zaista možemo na jedan adekvatan način da uradimo i da ćemo kao odbor moći u svakom trenutku da imamo potpunu i dobru informaciju.
Kažem vam, da li je bilo sukoba interesa u prethodnom izboru Komisije, da li je predsednica Komisije imala veze sa „Ces Mekonom“, da li je gospodin premijer tadašnji imao veze sa „Ces Mekonom“ i da li je tu bilo nekog sukoba interesa, možemo da razgovaramo i o tome i možemo da postavimo pitanja, isto kao što postavljamo pitanja da li je profesor koji je na 10% nastave na određenom fakultetu koji je osnivač, čovek koji je takođe došao iz Kembridža, koji ima određena iskustva iz ove teme, sa 10% da li ima veze sa univerzitetom na kojem sam ja zaposlena, a koji nema akreditaciju? Znači, „Alfa univerzitet“ nema akreditaciju. Jedini je univerzitet koji do sada nije dobio akreditaciju. To su relevantne činjenice. Zahvaljujem vam se na pažnji.

Zahvaljujem se.
Poštovana predsedavajuća, poštovani ministri i kolege poslanici, predlagač ovog amandmana se bavi političkim populizmom i, rekla bih, narcizmom, zato što teorija da uzimamo privredi, a dajemo penzionerima u ovom trenutku je potpuno nesuvislo. Zato što ova privreda koja jednostavno daje 750 miliona evra uzima iz budžeta od svih građana Srbije i jednostavno nema više šanse da da budžetu. Penzije se pune iz realnih prihoda privrede i ono što je važno reći da je ovaj budžet i Predlog rebalansa dat kao jedan uravnotežen sistem između problema prihoda rashoda, strukturnih reformi koje nas očekuju i sređivanje javnog sektora odnosno javnih preduzeća.
Oni koji ovakav sistem predlažu jednostavno ne misle na svoju budućnost. Oni su se bavili prošlošću i u tome navikli na stare mehanizme poslovanja privrede i najlakše je bilo uzeti od privrede i pokriti penzionerima ono što nema opravdanja uopšte za svoje buduće generacije.
Došao je trenutak kada nova Vlada je postavila nov sistem vrednosti u kojima, jednostavno, ono što prihodujete toliko možete i da rashodujete, naravno, sa velikim džakom koji se zove 232 kredita, sa svim svojim kamatama koje će ovaj budžet morati godinama da otplaćuje.
Mislim da ovaj amandman ni u kom slučaju ne treba prihvatiti, jer to predstavlja vraćanje Srbije u nazad. Zahvaljujem se.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, kolege poslanici, danas ulazimo već u 11. sat rasprave o rebalansu budžeta za 2014. godinu i ono što smo imali prilike da čujemo, da je dosta neznanja iz ove oblasti. Malo je ljudi koji su zaista pročitali sve stavke u budžetu i koji su na adekvatan način diskutovali o njemu.
Kada već pričamo o tome i kada pričamo o istorijskom trenutku, današnji rebalans je u stvari materijalizacija ekonomskih reformi koje su obećane građanima u martu 2014. godine. Materijalizacija je upravo poštovanjem građana Srbije, na kraju krajeva, narodnih poslanika, da jednostavno budžet koji je pred nama i usvojimo, sa svim svojim problemima koji postoje, sa četiri stuba o kojima je ministar Vujović govorio, a to su: rashodi, prihodi, preduzeća u restrukturiranju i deo koji se odnosi na javna preduzeća.
Ono što treba reći, to je da je Izveštaj Fiskalnog saveta podržao ove mere i kada smo razgovarali i sa članovima Fiskalnog saveta u više navrata u proteklih godinu dana, uvek su rekli da su od 2007. godine upozoravali da ovakve mere treba da se donesu. U kojem će procentu, obimu, one ići – zavisi od stvaranja ambijenta u društvu i prihvatljivosti zakonskih rešenja.
Ono što je važno još reći je da je Fiskalni savet naveo upravo najveće probleme koji se odnose na javna preduzeća, na garancije banaka koje je budžet Srbije svake godine produžavao i to je išlo iz godine u godinu. Na kraju krajeva, ono što je gospodin Vujović rekao, to je istina, više puta započinjano, nikad ne završeno i uvek su se problemi samo nagomilavali. To je svaki put ovaj deficit pokazivao.
Šta je istorijski u ovom budžetu? Istorijski je što prvi put svi građani Srbije imaju negde i samoodgovornost, a to je da prihvataju da svako u svom delu podnese određenu žrtvu zarad toga da u budućnosti bolje žive i postoji svest naroda o tome da je potrebno izvršiti reformu i ne trošiti ono što nije zarađeno.
Kada pričamo o prihodima, treba reći da 84,6% prihoda ide od poreza, prema ovom rebalansu, a da 14,5% ide od ostalih delova koji nisu porez.
Kada pričamo o porezu, imamo više stavki poreza, a to su one koje se odnose na dobit, na dohodak, na dodatu vrednost, akcize i taj deo smo otprilike u problemu, ali to je već dugoročno problem, da su smanjeni prihodi, da su rashodi povećani. Kada pričamo o rashodima, oni pored javnih preduzeća i preduzeća u restrukturiranju, sa kojima se borimo, se odnose i na plate, penzije, socijalna davanja.
Kada pogledate strukturu na strani 240. rashoda u funkcionalnoj klasifikaciji, imate šta da vidite. Imate da zdravstvo, kultura i prosveta obuhvataju skoro 17,2% ukupnih rashoda, da javni red i bezbednost, kada pričamo o MUP-u, kada pričamo o odbrani, obuhvataju još 15,8% ukupnih rashoda i kada uzmete da su javni prihodi, odnosno javni rashodi kao što su plate, penzije i socijalna davanja, obuhvataju 55%.
Znači da je ovaj budžet jednostavno socijalno odgovoran, ali da je ovde primenjen sistemski pristup da bi se problemi rešili. Izbalansiran je da probleme rešavamo onako kako smo započeli od aprila meseca.
Moram da se zahvalim ministru Vujoviću iz prostog razloga što su neke stvari započete sa firmama u restrukturiranju još kada je bio na mestu ministra privrede i dovršene, praktično, ovim delom kada govorimo u zakonskom okviru, definisano Zakonom o privatizaciji, izmenama i dopunama o Agenciji za privatizaciju, a to je da je završen konkurs koji je 15. septembra praktično obuhvatio prikupljanje inicijativa o zainteresovanosti kompanija za rešavanje preduzeća u restrukturiranju.
Ako kažete da je 375 ponuda stiglo za 153 preduzeća u restrukturiranju, onda to znači da zaista postoji svetlo u tom tunelu koji se odnosi na davanje iz budžeta 750 miliona evra. To znači da ćemo sukcesivno sigurno u roku od godinu, dve i tri rešiti se tih davanja i da jednostavno budžet neće više nositi taj teg na svojim rukama.
Ono što je važno još reći da javna preduzeća su mnogo teži zadatak o kome treba da razgovaramo i da javna preduzeća, kada pričamo o toj korporizaciji, treba da obuhvate kompletnu reformu svog funkcionisanja, jedan reinženjering celog sistema, a to znači da dobri menadžeri mora da počnu da vode javna preduzeća, koliko prihoduju, toliko i da troše, sa svim svojim dugovanjima od pre 10 i 15 godina. To će biti jako težak zadatak i za državu, a i za sama ta preduzeća, a i za direktore.
Ono na čemu želim da danas insistiram, a to je da smo mnogo čuli od ranijih govornika o tome da strane direktne investicije su jako male, da one gotovo i ne postoje i moj utisak je da neki nisu ni pročitali ovaj rebalans budžeta, a nikada se nisu ni interesovali o tome na kom se Srbija mestu nalazi.
Ja ću vam samo dati da je evropski stručni časopis koji se odnosi na evropsku atraktivnost usluga u 2014. godini, u septembru objavio jedan izveštaj u kome je rekao da je najatraktivnija lokacija za investiranje u Jugoistočnoj Evropi u 2012. godini Srbija, da su odlični rezultati nastavljeni u 2013. godini, da je broj novih radnih mesta po principu stranih direktnih investicija u porastu 18%, čime se Srbija našla na petom mestu u Evropi, dok su 63 nova investiciona projekta pozicionirala Srbiju kao drugu najatraktivniju lokaciju za investiranje u Jugoistočnoj Evropi posle Poljske.
Ako to EU priča o nama, onda je jako ružno da sami o sebi pričamo neistinu, jer onda pokazuje da u stvari ne znamo gde se nalazimo. Ja bih samo rekla da je uopšte dobro što se nalazimo na ovakvoj poziciji, s obzirom da su 12 godina neki vodili državu, a da nisu znali gde im je mesto.
Na kraju bih htela da poentiram onaj deo rasprave koji se odnosio na energetiku. Zahvaljujem gospodinu Petroviću što je otvorio mnoge teme koje se odnose na razvoj energetike, ali ona treba da nam pomogne da u stvari smanjimo mnoge troškove koji idu, a koji su nastali i kao posledica velikih poplava, štete, sa kojima jednostavno je taj energetski sistem ostao da funkcioniše onoliko efikasno koliko je to u mogućnosti, a da u svakom trenutku potrošači u najkraćem roku zaista dobiju električnu energiju.
Na kraju bih rekla da je dobro što je gospodin Vulin zaista uneo nov princip socijalnih davanja, da takav princip imaju razvijene ekonomije, ali šta dobijamo time? Da, jednostavno, svest naroda počinje da ide ka principu permanentnog usavršavanja, odnosno da jednostavno nikada ne dođemo u situaciju da razmišljamo o tome da radimo a da ne možemo da zaradimo, a da dolazimo onda u situaciju da kada primamo od države određene naknade, da se osećamo društveno beskorisnim.
Sada osećamo i društvenu odgovornost, pre svega prema državi koja brine o nama i takav princip jednostavno postoji u svim razvijenim državama i to je pokazatelj da imamo budućnost.
Na kraju, reći ću da je vrlo važan ugovor koji Srbija treba da sklopi sa MMF, zbog toga što je jedan od osnivača 1946. godine bivša Federativna Republika Jugoslavija i tada je Tito, na konto toga što je jedan od suosnivača bio, povukao 150 kreditnih linija čime je podigao za 90 puta kapital svoje države. Znači da su ovakvi aranžmani potrebni državi, ukoliko znate da raspolažete sa kapitalom, ukoliko možete i sposobni ste da uđete u kompletne investicije i reformu svog društva i posle toga da budete interesantan partner za svaku razvijenu državu.
Nadam se da sa ovakvim rebalansom ćemo ući u strukturne reforme i kao takvi, uspeti da Srbiju izvedemo na pravi put. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, kolege poslanici, mi smo juče na odboru imali prilike da čujemo gospodina Pavićevića i njegovu teoriju da svi članovi praktično ovog zakona Predloga zakona o izmenama i dopunama treba da se brišu.
U prvim sednicama kada smo dobili takve predloge jednostavno mislili smo da je to jedno političko neiskustvo.
U drugom delu sednica koje su takođe imale ovakve predloge smatrali smo da je to pokušaj da se malo markentinški stranka profiliše, pa i na takav način, da se svi predlozi zakona brišu. Ali, sada već se šalje jedna politička poruka da ovaj parlament ne treba da radi i da usvaja zakone, da svi predlozi zakona treba da se brišu, da ni jedna rešenja ne treba da idu u smeru razvoja, da jednostavno Srbija treba da spava. Ako treba da spava, onda neka spava zajedno sa Novom strankom, ali ne treba da spava u delu koji se bavi ozbiljnom politikom i ekonomskim reformama Republike Srbije. Zahvaljujem se.

Uvažena predsedavajuća, uvaženi ministri, kolege poslanici, radi istine i samo istine, Predlog o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju, svih 17 članova od strane gospodina Zorana Živkovića i Vladimira Pavićevića je po principu – briše se, ali ovaj amandman je amandman Odbora koji se odnosi na član 2. Predloga zakona kojim se menja član 6. posle stava 2.  i dodaje se novi stav koji glasi – u postupku prodaje akcija, odnosno udela koji su preneti Agenciji posle raskida ugovora o prodaji kapitala zaključenog između Agencije i kupca, primenjuju se odredbe o otpisu duga, propisano zakonom kojim se uređuje privatizacija. Dosadašnji stav 3. i 4. postaju stav 4. i 5.
U obrazloženju ovog amandmana Odbora bliže se uređuje mogućnost u stvari da Vlada kada donosi određene odluke državnih poverilaca u postupku prodaje akcija praktično uslovno otpiše dug sa stanjem 31. decembar 2012. godine. To je do sada uglavnom radilo ministarstvo na osnovu postojećeg zakona, a s obzirom da sada Agenciji dajemo određena veća ovlašćenja, onda moramo uskladiti sa novim Zakonom o privatizaciji i dati mogućnost Agenciji praktično da da Vladi da se uslovno otpiše dug zbog toga da bi investitori imali poverenje u radu sa Agencijom, da završe veći deo posla, da ne bi preopterećivali rad ministarstva u procesu privatizacije. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, juče na Odboru smo razgovarali o ovom amandmanu i na Odboru je bio prisutan ministar Sertić. Ono što je bilo interesantno, to je da je otprilike trebalo neko delimično rešenje ovog amandmana i ministar je bio spreman da prihvati, a to je da se u ovom članu 4. stav 9. alineja 3. dopuni samo deo koji se odnosi na – prikuplja i obrađuje podatke o broju potencijalnih kupaca, subjekta privatizacije. To je ministar sa njegovim saradnicima bio spreman da prihvati i molio je da takvo rešenje, odnosno amandman sa ispravkom bude predložen, na šta bi danas u plenumu i ministar Vujović takvo rešenje prihvatio. Ostalo sve, jednostavno u razgovoru sa saradnicima nisu bili spremni da prihvate, te molim kolegu Ćirića, ukoliko misli da može da bude u ovom obliku prihvaćen amandman sa ispravkom, da ga tako i predloži, pa bi ministar Vujović u ime ministra Sertića to prihvatio. Zahvaljujem se.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, u obrazloženju predlagača ovog amandmana koji kaže da treba da se briše praktično ceo posao koji se odnosi na deo Agencije definisanjem vlasništva, kaže se da je neodgovorna ekonomska politika jedan u stvari od razloga zbog čega se i podnose ovakvi amandmani.
Moram da podsetim da smo imali Zakon o radu, Zakon o privatizaciji, Zakon o stečaju, ne tako davno, gde smo praktično na putu da rešimo najveći problem našeg budžeta rasterećenjem, odnosno davanjem 750 miliona evra svake godine.
Ono što je važno reći da taj član 6, koji praktično je definisao da od prodaje akcija Agencija prodaje javni kapital koji je iskazan u akcijama ili udelima i ono što se odnosi i na Fond za razvoj i ono što se odnosi i na invalidsko osiguranje i ta svojina koja treba da se transformiše mora u jednom trenutku jednostavno da se definiše i da se skine sa finansiranja budžeta, odnosno svih građana Srbije.
Jedini način da se skine je suštinskom prodajom kapitala. Najveći problem je što je kapital uopšte svih preduzeća u restrukturiranju i preduzeća koja su pod udarom ovog zakona, to su društvena preduzeća mnoga koja uopšte nisu ni bila u procesu privatizacije, da jednostavno imaju negativan kapital.
Mnogo je teško danas prodati preduzeća koja imaju ogromna dugovanja, koja imaju zaposlene sa ogromnim neizmirenim obavezama i zbog toga je ovo jedini način da se ustroji rad Agencije po kojem će ona decidno raditi po određenim modelima, metodama i merama, koje će Ministarstvo definisati, a Agencija to sprovoditi.
Do sada to nije bio slučaj. U svim zakonskim rešenjima Agencija je bila dosta samostalna i ponašala se na neki način kao malo javno preduzeće, kao neka agencija koja u stvari raspolaže državnom imovinom i ima prava da pregovara sa tim kako hoće. Do 2012. godine mi smo imali različite slučajeve da čujemo, a najčešće je to bio izvor koruptivnih aktivnosti, što se i dokazalo.
Borbom protiv korupcije, koja je 2012. godine praktično započeta, očito se pokazalo da ona nezainteresovanost investitora i svi oni krediti koji su podignuti do tada, a ima 232 kreditne linije po zvaničnom izveštaju Narodne banke Jugoslavije, pokazuju da je zaista odgovorna politika i Srpske napredne stranke i premijera Vučića od 2012. godine, kao prvog potpredsednika, a danas kao premijera, svega pet meseci na putu da sprovede ekonomske reforme u punom kapacitetu koje će sve naterati da razmislimo o tome da moramo da radimo po principu kako zakon kaže i zapoveda, da ne može niko biti van zakona, da niko ne može da se ponaša krajnje neodgovorno.
Kada pričamo o kapitalu preduzeća i kada pričamo uopšte o tom negativnom i o troškovima i dugovanjima, onda budemo potpuno otvoreni da kažemo koji je to rezultat proteklih 14 godina, 12 godina, da uradimo presek pa da kažemo koliko praktično ekonomski pokazatelji idu u pravcu ka tome da je potrebno ekonomske reforme izvršiti, a samim tim koliko smo na putu da ćemo narednih tri godine pomoći sebi da se potpuno razvijemo u jednom modernom društvu koje ide ka EU.
Reći ću vam da 2,5% ekonomski rasta je zabeležen 2012, odnosno 2013. godine, što jednostavno je mnogo više nego ono što je ranijih godina sakrivano negde kroz određene bankovne garancije, kroz određene kredite, kada praktično država nije ni znala sa kojim kapitalom raspolaže i koliko para daje iz budžeta za firme u restrukturiranju i firme koje su u stečaju, a koje su još uvek društvenog karaktera.
Znači, ovim članom jednostavno se definiše potpuno posao u detalje Agencije za privatizaciju, kako da reši i u pravnom i u ekonomskom smislu svoju imovinu u cilju završetka posla privatizacije, a to je ono što smo se kao Srbija obavezali i svim dokumentima koje smo potpisali i deklaracijama zajedno sa EU, da ćemo završiti ovaj postupak privatizacije i to nam je jednostavno zadatak i put od koga mi ne možemo da odustanemo.
Tako da svaki predlozi u cilju brisanja ovakvih aktivnosti govore o tome da nas sprečavaju u ovom poslu. Prema tome treba ignorisati takve inicijative, jer one ne doprinose praktično stvaranju boljeg društva. Ja vam se zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, danas smo imali prilike da čujemo i na Odboru stav uglavnom poslanika vladajuće koalicije o predlozima zakona koji su na dnevnom redu, koji se odnose na izmene i dopune Zakona o Agenciji za privatizaciju, deo koji se odnosi na izmene i dopune Zakona o pravu na besplatne akcije, onaj deo koji se odnosi na najinteresantnije stvari, koji govori o transbalkanskom koridoru, odnosno proglašavanju praktično javnog interesa i sistema eksproprijacije, koji bi trebalo da omogući bolju energetsku politiku.
Ono što je začuđujuće je da smo imali prilike da čujemo da je razvoj regionalne energetske politike ideja koja je stara godinu dana. Ja bih samo podsetila da je Srbija potpisnica Sporazuma o energetskoj zajednici iz 2005. godine, da je 2010. godine na Ministarskom savetu potpisano i dogovoreno da se donese regionalna strategija iz energetske politike, da deo koji se odnosi na regionalno povezivanje u sektoru energetike se odnosi na jedinstveno tržište električne energije, unapređenje snabdevanja i sigurnosti u sektoru energetske bezbednosti, poboljšanje stanja zaštite životne sredine i deo koji se odnosi na razvoj konkurentnosti tržišta i stvaranje zajedničkog tržišta energije.
To ništa nije moguće ukoliko vi nemate infrastrukturu, a osnovna infrastruktura je praktično mreža, odnosno izgradnja distributivnog sistema napajanja električne energije. Pošto je Srbija povezana sa osam država u svom komšiluku, onda je učešće naših delegacija na regionalnim konferencijama iz ove oblasti bilo veoma značajno.
Možda niste znali, oni koji nisu obavešteni, a to je da postoji potreba da se regionalno čvrsto povezujemo u energetskom sektoru, ne samo zbog toga što smo pod udarom određenih velikih monopolističkih grupa u sektoru energetike i velikih sila, razvijenih država, već zbog toga što postoji potreba da jedni drugima pomažemo. To se najbolje videlo kada su bile velike poplave, jer bez takve pomoći mi ne bi mogli da prevazilazimo probleme koji su nastali u energetskom sektoru, a da ne pričamo o finansijskim sredstvima koji su obima do 300 miliona evra, kojima je trebalo brzo reagovati i izvršiti rekonstrukciju objekata da bi ostali u funkciji. Ni u jednom trenutku niste imali neke restrikcije koje su bile karakteristične za 1984. godinu, za 90-te, za vreme ratnih dešavanja na prostoru bivše SFRJ, odnosno SRJ.
Zašto ovo govorim? Zato što sektor energetike je danas prikazan na jedan potpuno neadekvatan način. Iskorišćen je za politizaciju između određenih stranačkih napada, a njemu tu nije mesto. Energetika i uopšte politika kojom se vodi Srbija je pravac evropskih integracija i u tom pravcu smo obavezni da poštujemo treći paket direktiva EU i kao takav Srbija se zaista trudi. To govori izveštaj Energetske zajednice, koji smo čuli prošlog meseca na Odboru za privredu i energetiku. Ono što je važno jeste da je Srbija napredovala, a napredovala je značajno zbog toga što je usvojila veliki set zakona i podzakonskih akata sa kojima je u prilici da može uopšte da priča o regionalnoj politici.
Ono što je važno jeste da ciljevi ovog zakona, koji se odnose na izgradnju transbalnskog koridora, i to prva faza, obuhvata zakonsko rešenje projekata koji su praktično dovedeni do same građevinske dozvole. Znači, ništa nije dovedeno u pitanje, već je usaglašeno sa sporazumima sa Italijom, sa Crnom Gorom, sa sporazumima koji se odnose na deo koji obuhvata Rumuniju. To je jako značajno zato što ste videli da u ovom zakonskom rešenju ta interkonekcija će nam dati mogućnost da naš uslov sa EU, koji je 27% učešća obnovljivih izvora energije, treba da bude u ukupnoj potrošnji električne energije do 2020. godine, nije moguće ukoliko jedni drugima ne pomažemo, ukoliko ne izgradimo objekte koji su praktično pod imenom obnovljivi izvori energije.
Daću primer, postoje energetske dozvole u Ministarstvu energetike još pre četiri godine za vetro parkove snage, recimo, 280 megavata koji predstavljaju trećinu Đerdapa, ali nikada ne mogu da budu realizovani zbog toga što je potrebna velika količina finansijskih sredstava. Preko 30 miliona evra je potrebno uložiti u infrastrukturu, odnosno u elektromrežu Srbije koji treba da napravi ponovo sistem koji bi mogao taj vetropark da pokreće. Za tako nešto je bilo potrebno uraditi zakonske preduslove da bi se uradili projekti kojima nećete više imati staru mrežu, tipa 220 kilovolti ili 380 kilovolti, već idemo na mrežu koja će imati napajanje od 400 kilovolti. Zbog toga su ovakvi projekti strateški plan, ne samo Srbije, nego celog regiona i potpuno je irelevantno, ono što smo imali prilike da čujemo, da se to radi zbog jednog preduzeća ili zbog jednog pojedinca. Neki projekti ne mogu da žive ukoliko nas vi, kao region, kao EU, ne terate ka tom evropskom putu.
Prema tome, ta priča je počela odavno, ta priča o tome da ne postoje pitanja zaštite životne sredine u ovakvim projektima ne stoje. Da bi ste dobili građevinsku dozvolu, morate da uradite stratešku procenu uticaja na životnu sredinu. Prema tome, stoji u predlogu da ministarstvo nadležno za građevinu i infrastrukturu mora da nabavi sva postojeća akta da bi ušlo u realizaciju takvih projekata.
Samo ću vam pročitati da je Energetska zajednica na svom ministarskom savetu donela razvojnu politiku regiona i donela odluku u oktobru 2012. godine gde je praktično usvojila listu projekata od interesa za Energetsku zajednicu. Na listi od 35 projekata Energetske zajednice 15 pripada Srbiji. Jedan od tih projekata je upravo ovaj.
Kada pričamo o transbalkanskom koridoru, ovo predstavlja mogućnost otvaranja velikih investicija, investicija koje do sada, zbog dokumentacije, nismo bili u mogućnosti da realizujemo, pogotovo ne ovu prvu fazu, a pogotovo kada pričamo o tome da poštujemo rokove. Nikada do sada nismo poštovali rokove kada su u pitanju građevinske dozvole strateških projekata. Ovim zakonskim rešenjem smo obezbedili da se objedini onaj deo koji se odnosi na obnovljive izvore energije, da uopšte mogu da se prikače na mrežu, jer danas imate jako veliki broj energetskih dozvola koji ni jedan kilovat čas nisu pustili u rad. Zašto? Zato što mreža nije sposobna da primi toliku količinu električne energije koja će biti proizvedene, bilo iz solarnih elektrana, bilo iz vetro parkova, mini hidroelektrana. To je put kojim mi želimo da porušimo sve prepreke koje smo do sada imali.
Ovakvim investicijama upravo otvaramo mogućnost za izvozno-uvoznu komponentu u društvu i praktično smanjujemo stepen CO2 zračenja, kojima smo obavezni po razno-raznim aktima, a najčešće po ovim, kada pričamo o energetici, jer su to uslovi pod kojima bi se realizovali ovakvi projekti. Na kraju dobijamo da kroz fazni pristup možemo da ostvarimo najbreže tu konekciju sa Rumunijom. Ona nam je od velikog značaja zbog toga što ta gotova projektna rešenja čekaju već više od dve godine.
Kada pričamo o tome da je jako važan regionalan pristup i regionalna spoljna politika, onda ne može da pobegnemo od tog sektora bezbednosti, jer je energetika važan sektor bezbednosti. Time štitimo taj sektor, gde povezivanjem suštinski možemo mnoge probleme, koji nam se dešavaju, ne samo u odnosima sa istokom i zapadom, već unutar nas samih, unutar regiona, mnogo lakše da pristupamo takvom rešenju.
Imali smo prilike na tim regionalnim konferencijama da čujemo probleme koji se rešavaju, ali jedan od najvažnijih zaključaka je bio da bez takvih projekata, kao što je ovaj, jednostavno niko ne može da ide dalje. Nećemo moći energetski da preživimo na način na koji postoji, jer nas okolnosti teraju na to da moramo da se modernizujemo, da moramo da pustimo da investicije ulaze u Srbiju, da moramo da povećamo tu poslovnu aktivnost, kao i da punimo budžet iz svih tih poslovnih aktivnosti, tako da će Srbiji samo biti bolje.
Kada se sada nadovezujemo na Zakon o izmenama i dopunama o Agenciji za privatizaciju, jedna od tema na Odboru je bila i priča o EPS, o akcijama kojima raspolažu građani Srbije i deo koji se odnosi da do 2016. godine se produžava rok, upravo nam pokazuje da EPS treba da izvrši jednu modernizaciju, a sigurno će njegova vrednost i vrednost svih tih akcija porasti onoga trenutka kada ona ima bolju infrastrukturu, odnosno bolju mrežu, a pogotovo sa ovakvim projektima, kao što je transbalkanski koridor, i to faza jedan, taj nivo, odnosno vrednost kapitala javnog preduzeća, kao što je EPS, raste.
Kada smo govorili o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju, rekli smo da je i imali smo prilike da čujemo, da je to u stvari usaglašavanje Zakona o privatizaciji koji smo usvojili, ne tako davno. Ono što je važno reći to je da ako ste pažljivo pratili, definisali smo metode, mere i modele po kojima će biti vršena privatizacija i u tom jednom od modela je praktično dato da za te manje firme, odnosno manje kompanije je Agencija nadležna, u stvari, za ceo taj posao.
Ako smo joj dali tu nadležnost onda i njen rad na neki način moramo drugačije da definišemo. Ove izmene i dopune praktično daju taj model promena rada, ali daje i tu jednu kontrolnu ulogu i nije normalno da radnu grupu za kontrolu pravi Agencija, nego se upravo ta dvostepenost obezbedila, treba da pravi Ministarstvo, jer kako bi Agencija sama sebe kontrolisala? Takve primere smo imali od 2000. do 2012. godine. Dobro je da praktično kontrolna komisija bude u nadležnosti ministarstva, ali kao što ste videli biće dva zaposlena iz Agencije i tri člana iz različitih ministarstava, pa je tu i Ministarstvo privrede i finansija i za rad i socijalna pitanja.
Tako da je ova Vlada, u stvari, mislila praktično o svim segmentima društva koji se pojavljuju kao akteri uopšte u ovom procesu privatizacije. Ali mi svi zaboravljamo jednu važnu stavku, a to je da iz budžeta, ukoliko ne završimo ovaj posao i dalje će odlaziti 750 miliona evra. Sve kompanije o kojima pričamo i kada pričamo o privatizaciji su sa negativnim kapitalom. Znači, ne pričamo više o uspešnim kompanijama nego pričamo o firmama sa negativnim kapitalom.
Zašto to ponavljam? Zato što smo stekli utisak da u prethodnim raspravama je otprilike ovakvo rešenje dato, da mi treba sada da otprilike rasprodamo sve što imamo našim prijateljima, poznanicima, a ko će da kupi firme sa negativnim kapitalom? Znači, treba da budete veliki majstor ekonomije i privrede, prvo da ubedite sve investitore da zaista dođu i da kupe ovakve kompanije sa ovakvim praktično statusom.
Ono što će država sigurno uraditi, a to je, da videli ste i kroz Zakon o privatizaciji, a to je da uradi onaj deo procene praktično, ne samo kapitala nego i onih svojih dugovanja. Za ta dugovanja će država ući u pregovore kroz određene komisije sa zainteresovanima i taj deo će biti predmet pregovora za dalje strateško partnerstvo ukoliko postoji zainteresovanost svih.
Kada pričamo o Agenciji o privatizaciji ono što je jako dobro, a to je što sada nema više diskrecionih prava. Do sada smo imali priliku da slušamo da postoje diskreciona prava, da određujete metod kako će biti izvršena privatizacija određenih kompanija. Sada više toga nema i ono što je još važno, a to je da Agencija će zaista moći na efikasan i na transparentan način da završi ovaj postupak.
Kada pričamo o Predlogu izmena i dopuna Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koji građani ostvaruju postupku privatizacije, svesni smo toga da su mnogi prethodnici obećavali, a nikada ništa zaista nisu ostvarili. I kada želimo da izađemo pred građane, krajnje korektno, onda kažemo da mora da važi princip ravnopravnosti i to je sastavni deo ovog zakona.
Šta znači princip ravnopravnosti? Svi ste jednaki po načinu, odnosno isplate, svi ste jednaki po količini novca koji ćete dobiti za svaku akciju i svi ćete dobiti novac u istom danu. Taj princip ravnopravnosti sada više neće ni diktirati, ni berza, ni posrednici, već jednostavno država, odnosno na osnovu svojih zakonskih rešenja.
Ovaj zakon praktično daje promenu pravne forme koja se odnosi na Akcioni fond, daje promenu i izmenu samog koncepta akcija, kada govorimo o građanima i daje nam usklađivanje Zakona o privatizaciji i ono što je produženje određenih rokova, kao što sam govorila o EPS-u.
Mogućnost prodaje akcija u kasnijoj iteraciji je nešto sa čime Srbija izlazi potpuno na jedan otvoren način, a to je investitori koji žele da se bave kupovinom akcija na otvorenom, slobodnom tržištu, moći će da rade isključivo po principu konkurentnosti. To je otprilike da najveća ponuda treba da dobije pravo i samim tim da građani Srbije kroz Fond i svi oni koji su vlasnici, pojedinci tih akcija će imati velike koristi.
Na kraju, kada pričamo o investicionim fondovima, ne možemo a da se ne osvrnemo da su do sada te aktivnosti bile jako diktirane od strane monopola. Ti monopoli su nekako od 2012. godine nestali, pa se primetilo da je otprilike i pad aktivnosti koji se odnosio na investicione fondove opao.
Šta to znači? To znači da smo imali tržište kapitala za koje su potpuno nezainteresovani bili investitori. Kao što je moj kolega Marinković rekao, pošto je Odbor za finansije razmatrao tu temu, mnogo je činjenica koje utiču na razvoj investicionih fondova. Ono što država treba da razmotri, a sigurno razmatra i Vlada, jeste da mnoge probleme koji se odnose na investicione fondove, a pogotovo kada pričamo o dugovanjima, jednostavno, ukoliko podstaknemo taj ambijent za razvoj investicionih fondova mnogo lakše će se rešiti. Budžet Srbije više neće morati da daje sredstva da bi podržao određene firme koje su u nekom kombinovanom vlasništvu, već će to tržište raditi samo. Osnovni princip jeste profit svih tih investicionih fondova.
Na kraju, rekla bih da ono što smo imali prilike da čujemo, velike količine neistina po pitanju toga da li se ponašamo kao određena vlast u principu kao SNS koja se stožer ove Vlade, koja samo obećava, a ništa ne radi, citiran je deo koji se odnosi na film „Maratonci trče počasni krug“. Mislim da je sam naziv filma oličenje onih koji su dali takve kvalifikacije i zaista njima pripada poslednji krug u političkom životu Srbije. hvala.

Htela sam u ime poslaničke grupe, ali dobro, iskoristiću svoje pravo ovlašćenog predstavnika SNS.
Poštovani ministri, danas praktično ovaj set zakona pokazuje da je Vlada Srbije na svom putu ekonomskih reformi, pokazuje da smo na putu evropskih integracija i pokazuje da vodimo jednu odgovornu energetsku politiku, kako za region, tako i za EU, a najpre zbog koristi koje će imati građani Srbije i svako od nas.
Hvala vam što ste prihvatili da danas dođete ovde, da nam obrazložite sva ova teška rešenja koja nas čekaju u samoj implementaciji. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, imam još nekoliko pitanja, jer možda moj kolega Babić nije informisan.
U vreme kada je postojalo Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom postojale su izvozne dozvole za opremu i oružje i tada su one izdavane. Godine 2006. je došlo do toga da ima tri izvozne dozvole koje se odnose na Jordan. Ono što je interesantno, Ministarstvo odbrane posle toga, naredne godine, nije dozvolilo… Takve dozvole postoje od strane Ministarstva odbrane. Došlo je do favorizacije određenih firmi, koje su se od 2005. do 2012. godine isključivo bavile izvozom oružja. Interesantno je da postoji samo jedna firma u okviru Ministarstva odbrane koja je uvek dobijala, kada je u pitanju kupovina oružja i opreme, na konkursu i uvek se pojavljivala za 30 dinara povoljnija u odnosu na sve ostale.
Kako je to moguće? To može vrlo lako da se proveri preko Ministarstva trgovine. Zbog čega sada pričamo o fleksibilnosti? Zbog čega pričamo o monopolu kada ne postoji, a postojao je do 2012. godine? Zašto Komisija za zaštitu konkurencije nikada nije reagovala na to da određene izvozne firme ne mogu da dobiju dozvole od Ministarstva odbrane za izvoz i uvoz oružja, a zbog čega su određene firme imale monopol u ovoj oblasti?
To je jedno vrlo interesantno pitanje, a mislim da je deo nadležnosti ministarstva koje vodi gospodin Ljajić. Volela bih da dobijemo to i u pismenoj formi, jer takva informacija će nam dati potpunu sliku kako je funkcionisalo Ministarstvo odbrane do 2012. godine. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se predsedavajući i kolegi na ovome – gospođica. Ipak sam gospođa Tomić.
Ono što je vrlo interesantno, da bi se skinula odgovornost sa onoga što se radilo proteklih sedam godina, ono gde ste sedeli na određenom mestu i rukovodili, onda je najlakše prebaciti na neke ljude koji su jednostavno bili na određenoj crnoj listi koji su skinuti sa te liste 2013. godine. Vrlo je interesantno da se zaista ispita određena firma koja je svaki put ulazila, kad god je htela u Ministarstvo odbrane do 2012. godine, koja je uvek na tenderima poslednja pozivana i uvek davala ponude za 30 dinara više i držala na lageru ono što je kupila, na lageru vojnom, a nikada ništa nije plaćala i tražila kupce po svetu i radila za ministra. Zahvaljujem vam se.