Kada pričamo o eksproprijaciji, treba reći da u Gradu Beogradu postoji u prvoj fazi 116 pravnih i fizičkih lica sa kojima treba da se izvrši eksproprijacija na osnovu usvajanja ovog zakona. Dodela svojina osma stanova je izvršeno do sada, zakon na određeno vreme 30 stanova a 32 su u zakup na neodređeno vreme.
Kada pričamo o dodeli stanova za nužni smeštaj, izvršeno je osam stanova ukupno do sada. Čak je raseljavanje preko Grada Beograda bilo ukupno za šest porodica. Jedna porodica je čak sama napustila objekat i izvršila rušenje. To govori o tome da jednostavno, sva fizička i pravna lica imaju nedefinisane zakonske modele po kojima žive na tom području.
Ono što je dobro što država u ovom trenutku radi, a to je da sa njima reši statusni odnos u delu koji se odnosi na eksproprijaciju ovog zemljišta i ti građani, ta fizička lica i ta pravna lica od sutra će imati praktično legalan odnos u odnosu na svoju imovinu koju poseduju. Njima je u interesu da se na ovaj način to reši.
S druge strane, kada govorimo o samom amandmanu koji se odnosi na ovaj deo kada kažete da postoje inicijative da možda se to reši da sam investitor reši to u direktnom slučaju sa zainteresovanim postojećim fizičkim i pravnim licima. To jednostavno nije moguće, zato što time ne obezbeđujete pravnu sigurnost njima, da jednostavno danas, sutra, kada god dođe do promene pravnog statusa da ta fizička i pravna lica jednostavno imaju svoju imovinu na adekvatan način.
Tako da, država mora da štiti svoju imovinu na određeni način. Ono što je veličina ovog projekta što neće biti vlasništvo investitora, što će jednostavno i dalje ostati vlasništvo Republike Srbije, što će zemljište na kojem se grade ovi objekti biti u zakupu od strane investitora i neće nam se desiti jedan „Belvil“, koji je od 2001. do 2005. godine, bio u zakupu, a onda promenom Zakona o konverziji, Zakona o planiranju i izgradnji, od strane gospodina Dulića, praktično prešao u privatne svrhe firme Delta Ril Investment.
Ono što je interesantno da nisu samo na taj način sticali imovinu izuzetno veliki investitori, za koje se zalažu određene opozicione stranke, kao što je gospodin Mišković, nego i takođe određene firme koje su kupovale firme u restrukturiranju, sa jako dobrim lokacijama i postojali vlasnici zemljišta za koje danas jednostavno žele da postanu veliki investitori.
Mislim da u stvari, ne samo ovaj amandman nego ceo zakon predstavlja jednu vrstu konkurencije onima koji su želeli, a to je pre svega gospodin Mišković koji je otkupio firmu „Auto-komanda“ 2005. godine, koji je najavio izgradnju dve velike kule i jednog šoping mola. Potpuno je jasno zbog čega opozicioni poslanici žele na ovaj način da ospore ovaj zakon. Tako da je u svakom slučaju dobro što ovakvu vrstu amandmana niste prihvatili. Zahvaljujem se.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministri, kolege poslanici, kada pričamo o javnom interesu, moramo da ponovimo više puta da su direktni i indirektni benefiti ovakvog projekta. Direktni u onom trenutku kada prodajete bilo koji objekat, da li poslovno-stambeni, da li su komercijalni poslovni prostori i plaćate porez, svaki kupac plaća PDV i ide direktno slivanje u budžet. Porez na prenos apsolutnih prava koji iznosi 5% od svake nekretnine, kvadrata, ulazi u budžet.
Kada pričamo o indirektnim benefitima ovoga, a čuli smo i ranije od mog kolege Marinkovića, u današnje vreme porast stope turizma u svakoj godini nije ispod 10%. Od prošle godine do ove godine 9%. Zamislite u trenutku kada gradite infrastrukturni objekat sa tolikim svojim sadržajima koje ćemo tek u budućnosti projektovati. Ja ću vam reći. U jednoj Barseloni, koja je sagrađena od 1930. godine do danas, zahvaljujući zaista sposobnim arhitektima i svima poznatom gospodinu Gaudiju, koji je i tada bio osporavan zašto je on baš na određenim konkursima dobijao da gradi znamenitosti u tom gradu, današnja Barselona prihoduje godišnje 100 miliona evra i ona praktično predstavlja ne ekonomski održiv grad, nego jednostavno prihoduje sa svojim profitima sa kojima može da ulaže i dalje i više u sve grane privrednog razvoja.
Prema tome, ako govorimo o zapošljavanju i ako govorimo o mladim ljudima koji treba da rade, ja sam dala i predlog da mlade ljude danas treba uključiti u ove projekte i kroz fakultete. Znači, studenti zadnjih godina, ne samo tehničkih fakulteta nego svih fakulteta, treba da imaju stručnu praksu na ovakvom projektu, kao i završeni studenti fakulteta pripravnički staž. Zašto? Zato što će im država dati ono što im niko neće dati – referencu na radu na ovakvom projektu.
Kada su se gradili infrastrukturni projekti u Srbiji kao što su bili Đerdap ili Gazela, takođe je bilo ovakvih problema i nerazumevanja od mnogih. Zamislite da 1966. godine nije usvojen leks specijalis o mostu Gazela? Kako bi danas Beograd izgledao? I tada je bilo takvih otpora. Ali, jednostavno, takođe se došlo u Skupštinu sa ovakvim zakonskim predlogom, takođe su ispoštovane procedure i svi ljudi koji su imali svoje parcele, i objekte bez dozvole i objekte sa dozvolom, i na kraju su došli do toga.
A kada pričamo o prošlosti kako je izgledao javni i privatni interes, mi smo svedoci toga da od 2001. godine do 2005, ono što je bio zakup zemljišta od strane firme „Delta real“, od 2005. samo za četiri godine postaje vlasništvo privatne firme. Tada grad Beograd usvaja plan, tada Skupština grada glasa za takva zakonska rešenja, tada uprava prihoda izdaje otprilike rešenje da je 50 evra kvadrat, koji treba da plati sam privrednik koji praktično postaje vlasnik, a to je „Delta real“
Šta se dešava? Tada Savet za borbu protiv korupcije na čelu sa gospođom Vericom Barać naravno podiže javnost i upućuje da ta cena koja je projektovana ne odgovara realnoj vrednosti? Šta se dešava? Da 2009. godine dolazite u situaciju da država kaže – ne, mi u stvari dugujemo milion evra gospodinu Miškoviću. Znači 2009. godine i onda kaže – dajte neko rešenje.
U tom trenutku gospodin Dulić daje predlog izmena i dopune Zakona o planiranju i izgradnji koji se ovde usvaja od strane DS i jednostavno po tom zakonu automatski gospodin Mišković postaje vlasnik tih parcela koje se odnose na E70, E75, tzv. „Blok 53“.
Znači, sagrađeno 200 hiljada kvadrata stanova, projektovana cena 1800 evra po kvadratu. Naravno, prodavani su za 1250 evra preko „Hipo“ banke zato što je investicija koju je dao, određene banke iz inostranstva, naravno, ispitivani su mnogi u tom slučaju, kao i gospodin Šarić, da su ulaganja ušla kroz kreditne linije Holandije i Austrije, preko 100 miliona evra ulagačkog kapitala, prodato 200 hiljada kvadrata, računa se da vrednost te investicije iznosi od 230 miliona do 320 miliona. Današnjim rešenjem dolazi se do toga da nekih 300 stanova još uvek nije prodato i da se nalaze u vlasništvu gospodina Šarića.
Ono što je vrlo interesantno još reći, a to je da godinu i po dana ni jedna građevinska dozvola u to vreme na nivou Grada Beograda nije izdata. Zašto? Da bi se prodali stanovi u Belvilu, sva sreća pa su se desili izbori 2012. godine jer verovatno bi još građevinska operativa u Srbiji stajala, iako je padala rapidno, iako je dolazilo do velikih problema u uopšte funkcionisanju svih građevinskih firmi, a tu imaju i firme koje su u stečaju, zapošljavaju veliki broj ljudi. Znači, vi ste protiv svega toga. Vi ste jednostavno za ovakav model rešenja, takav model u kome će budžet Srbije na neki način non stop jedan privatnik izvlačiti i da ne postoji mogućnost uopšte dolaženja stranih direktnih investicija.
Mi nismo više za takve koncepte, strane direktne investicije kada ulažu drugi investitori su slobodni, mi smo otvorili investicioni ambijent sa svim mogućim reformskim zakonima, sa mogućnostima da danas-sutra naši mladi ljudi ne idu u inostranstvo nego rade ovde na najboljim strateškim projektima sa kojima će se u budućnosti uvek imati posla.
Kada budu rekli da će raditi u „Beogradu na vodi“ i da su radili u svojoj struci, svaki sledeći projekat koji se bude gradio u svetu, imaće mogućnost da rade na njima.
Zbog toga ove amandmane i ovakvog tipa ne da ne treba prihvatati, nego ne treba shvatati uopšte ozbiljno. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovana gospođo ministar, kolege poslanici, dosta toga je danas rečeno, ali pokušaću da ukratko sublimiram razloge zbog kojih uopšte danas donosimo ovakav zakon.
Prvo, uopšte rad inspekcijskih službi kod nas u proteklih 20 i više godina su rak rana ovog društva, upravo zato što niste imali objedinjeno na jednom mestu zakonsku regulativu koja će moći na određeni način da sublimira i reši sve one probleme u društvu koji se dešavaju, bez obzira da li je u pitanju poreska uprava, tržišna inspekcija, da li su u pitanju bilo koje inspekcije o kojima je bilo reči, iz bilo kojih oblasti.
Ono što je važno, ovaj zakon vrši reformu inspekcijskog rada i obuhvata 36 različitih inspekcija, pogotovo koje su u funkciji 12 ministarstava, bez kojih ministarstva jednostavno ne bi mogla da funkcionišu. Zato je važno da se sada prvi put postavlja ovakav koncept. Ono što treba zahvaliti ovom ministarstvu je što je zaista kada je preuzelo taj zadatak, preuzelo nešto što je počelo već 2011. godine da se radi, pisanje ovakvog jednog zakonskog rešenja. S jedne strane, počelo se baš od onih koji su nosioci tog posla, a to su same inspekcije, pa su se dalje u tim radnim grupama pridruživali pomoćnici ministara, državni sekretari, čak i profesori sa pravnog fakulteta. Postignut je jedan širok konsenzus na izradi ovakvog zakonskog rešenja.
Prema tome, trebalo je imati jako puno strpljenja i fleksibilnosti i implementirati svačije viđenje ovog problema u društvu i kao rezultat toga došli smo do ovakvog zakonskog rešenja.
Zamerke privrede, naravno, za rad inspekcija su uvek bile velike, ali, pre svega, rezultati koji pokazuju do 2012. godine da je rad organa bio loš su ti da kada klasifikujete Srbiju recimo u pogledu borbe protiv korupcije, negde na 78 mestu od 175 se nalazila Srbija, jedan od glavnih razloga bio rad inspekcijskih organa. Drugo, kada su određena istraživanja se radila koji su to elementi koji blokiraju dolazak direktnih stranih investicija i zainteresovanih investitora da ulažu u Srbiju, na petom mestu je takođe bio, kao jedna od stvari koji negde zaustavlja privredne aktivnosti, rad inspekcijskih organa.
Istraživanje koje je rađeno na hiljadu preduzeća 2012. godine dosta je pomoglo na izradi ovakvog zakonskog rešenja. Oni su pokazali da su veliki troškovi zbog neadekvatnog rada inspekcijskih organa, čak da je gubitak privrede oko 2,5 miliona evra, da se rast broja kazni sve više povećavao, a da efekti ponašanja i privrednih subjekata, ali i inspektora se nije promenio, nego su jednostavno svi terali neki svoj koncept koji je zastareo i shvatali inspekciju kao neko nužno zlo koje na određeni način treba zaobići, a inspektori predstavljali strah i trepet, ali sa nedovoljno definisanim sistemom kontrole.
Ono što je bitno reći, nije postojala ta koordinisanost koja je suštinski sada ovim zakonom data i ono što je najinteresantnije je da procedure, metodologija i mere koje su propisane jednostavno su pokazale da ne postoje adekvatni kapaciteti, odnosno da sami inspektori nisu bili dovoljno edukovani i nisu pratili ni zakonska rešenja po kojima su vršili nadzor, što je izazvalo velike štete, pa i u pogledu evropskih integracija i harmonizacije propisa, jer ono što je Skupština usvajala jednostavno na terenu nije moglo da se implementira.
Uzroci zbog kojih mi danas imamo i ovaj nov zakon to je da, pored toga što smo rekli da postoje stare metode funkcionisanja inspekcije, jednostavno nisu uzeti svi uslovi rizika sa kojim se Zakon o inspekcijskom nadzoru do sada primenjivao. Interesantno je da opremljenost koja je postojala, i sada postoji, na kraju krajeva, ali čini mi se da se negde ide ka uvođenju novih informacionih tehnologija i novih softvera kojima sve više zaposleni vladaju, do 2012. godine nisu bili na zadovoljavajućem nivou da su mogli uopšte da se nose sa svim promenama koje smo imali u zakonskom pogledu.
Šta treba ovaj zakon i koji su ciljevi postavljeni? Postavljeni su da, pre svega, se izvrši, pored svih ekonomskih reformi, reforma kontrolne funkcije koje inspekcije treba da imaju. Najveći akcenat je dat na poresku upravu, na tržišnu inspekciju, inspektorat na radu i na urbanističku inspekciju, građevinsku inspekciju, ali i komunalne inspekcije u gradovima. Ono što se primetilo je da je odnos broja inspektora koji je predviđen određenim sistematizacijama nije uvek bio do kraja popunjen i on pokazuje da je ta popunjenost između 87% i 88%, ali kada vidite koliki je broj subjekata kontrole po jednom inspektoru onda su zaprepašćujuće cifre.
Na primer, u poreskoj upravi po jednom inspektoru imate 180 predmeta, u inspektoratu za rad 1.308, u urbanističkoj inspekciji 20, mali broj inspektora je ako poredite u odnosu na broj sprovedenih kontrola. Primera radi, poreska uprava – jedan inspektor sprovodi kontrolu nad 25.889 subjekata.
Kao što vidite, ukoliko nema sinhronizovanosti u radu inspekcijskih organa, jednostavno, neizvodljivo je na adekvatan način sprovesti uopšte implementaciju bilo kog zakona, i najboljeg zakona u ovoj Skupštini i najboljih uredbi i pravilnika koje ministarstvo propisuje.
Prema tome, jedan od glavnih razloga zbog kojih danas imamo ovaj zakon je da suštinski mi zaokružujemo sistem ekonomskih reformi u smislu zakonitosti, a to je donošenje ovog zakona, novog, modernog koncepta koji treba da nam donese velike rezultate u pogledu i otvaranja novih radnih mesta i otvaranje investicionog ambijenta, da investitori imaju predvidivo poslovanje kada dolaze ovde i otvaraju nova preduzeća, nove fabrika i zapošljavaju nove ljude.
Kada govorimo o tome da ste rekli da postoje praktično tri stuba, glavna cilja o kojima govorimo, to je to ujednačavanje propisa, govorili ste i o koordinaciji rada, dobro je da postoji koordinisano telo koje će pokušati da usaglasi sve to, a reći ću i zbog čega. Pored toga, postoji ta tehnička opremljenost o kojoj smo govorili i mislim da će biti svima u interesu da jednostavno kroz softverski objedinjenu listu, koja će moći da se nađe na sajtu kroz izveštaje o radu, obezbedili ste i transparentnost funkcionisanja same inspekcije. Do sada je to bilo pod nekim velom tajne, negde se sticao utisak kod privrednih subjekata da se samo kod pojedinih dolazi, da samo određene inspekcije dolaze, da kod konkurencije ne idu, da onda imate određeni broj inspekcija koje dolaze u jednom danu, ukoliko žele da zatvore otvorena preduzeća. Tako da, sada toga više neće biti.
Drugo, samim tim sistem i mogućnost bilo kakve korupcije od strane bilo kojih privrednih subjekata, a i u tom odnosu sa inspektorima, jednostavno tu nestaje. Znači, sve mogućnosti i mehanizmi da bi se otklonile sve negativne posledice što se tiče inspekcijskog nadzora ovde, mislim da je sigurno u 99% slučajeva otklonjeno.
Treba reći da postoji i specifičnost u radu kada govorimo o inspekcijskim organima na nivou Pokrajinske vlade, odnosno AP Vojvodine i lokalnih samouprava, odnosno gradova i opština. To znači da po izglasavanju ovog zakona statuti, odnosno akti koje će donositi skupštine gradova i opština i akti koje će potpisivati gradonačelnici i predsednici opština moraće da imaju sastavne delove ovog zakona, moraće da se ponašaju u skladu sa ovim zakonom i moraće da definišu određene aktivnosti koje, recimo, imaju komunalne inspekcije. Zato što kod komunalnih inspekcija postoje određene specifičnosti u radu, ali vi ste ih ovim zakonom i predvideli, što je jako dobro. To je da postoje određeni povereni poslovi sa nivoa Republike na nivo opština i gradova, kao što su, recimo, tržišne inspekcije. Postojaće čak i koordinaciona tela na nivou gradova koja će biti u saradnji sa koordinacionim telom Republike Srbije.
Postoje i slučajevi u kojima određeni inspektori neće uvek kažnjavati i neće dolaziti u situaciju da ne mogu da pouče stranku, već će sada to biti jedan imperativ. To znači da će inspektori na određeni način moći i verbalno da daju određene preporuke i savete na koji način će privredni subjekti moći da funkcionišu u skladu sa zakonom. Ovaj deo koji se odnosi na suzbijanje sive ekonomije zaista ne treba puno objašnjavati, zato što je do sada negde uvek bilo stimulisano, a pogotovo u vreme ekonomske krize i kada smo imali devedesete godine, negde je bilo prihvatljivo u društvu da posluju ljudi bez ijednog privrednog subjekta, bez ijednog PIB-a, da stoje na ulici i prodaju robu koja je jednostavno išla van tokova budžeta i van tokova državnih institucija.
Tako da, sasvim je logično da sada, kada imate načina da nađete određenu stranku koja se bavi sivom ekonomijom, prodaje nelegalnu robu, nema registrovanu radnju, vi u tom trenutku kao inspektor možete odmah da reagujete, što do sada zakonski nije bilo moguće, odmah da pozovete ili policiju ili APR, Upravu prihoda da obavestite da određeno lice sa svojim imenom i prezimenom vrši određenu radnju, da sada može da otvori svoje privredno društvo preko koga će raditi i jednostavno ga uvlačite u legalne tokove poslovanja u ovom društvu. Zbog toga taj nivo sive ekonomije, koji je od 2005. do 2012. godine iznosio od 35%, a do 30% je pao 2012. godine, pokazuje da će tih 30% sive ekonomije, koja funkcioniše kroz određena privredna društva koja nisu registrovana, sada sigurno padati jer će dati mogućnost ljudima da funkcionišu na krajnje legalan način.
Ono što jednostavno pokazuje ovaj zakon, jeste to da će te novine koje se odnose i na edukaciju samih inspektora pokazati da će nivo i kvalitet tih usluga, odnosno posla kojim će se baviti inspektori, zahtevati i njihovu sertifikaciju i polaganje stručnih ispita, da će imati neki rok od dve godine da zaista pokažu da su i sve ove novine negde prihvatili i da će moći da se nose sa tim novinama na adekvatan način. Mislim da će to sigurno dovesti do boljih rezultata i u privrednim aktivnostima. To je neminovno, uključujući i sve one zakone koje smo usvojili ovde u Skupštini. Mislim da će i lokalne samouprave shvatiti da su dobile olakšavajuće mehanizme sa kojima će lakše sprovoditi one zakone, one uredbe i akte koje donose i lokalne skupštine, zbog toga što će i naplate određenih taksi koje idu i samim lokalnim samoupravama imati jače mehanizme, da neće morati da čekaju da im Republika prebacuje iz budžeta, nego će sami moći time da se pozabave.
Mislim da ovaj zakon spada u jedan moderan zakon i mislim da je ovakvo zakonsko rešenje zaista obuhvatilo sve relevantne subjekte u društvu koji se bave ovom temom. Mislim da u danu za glasanje treba prihvatiti ovaj zakon i zaista, što se tiče pregovora i kada govorimo o amandmanima koji su bili u okviru saradnje sa Ekonomskim kokusom i vašim ministarstvom, treba da budemo zadovoljni, jer ste pokazali da uopšte nemate problem sa tim da sarađujete sa svim poslaničkim grupama, a u cilju dobijanja najboljih rešenja. Zbog toga ćemo u danu za glasanje kao poslanička grupa SNS podržati ovakav predlog. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovana ministarko Bošković, uvažene kolege poslanici, očito danas u ovoj raspravi o protokolima, uopšte i vrlo važnim sporazumima, možda nekima, gospođo ministar, ne odgovara nivo rasprave, odnosno odgovora, jer mnogo je lakše pričati jednim prizemnim rečnikom u kome možda i neke reči nisu baš, kako da kažem, prihvatljive, pa je to onda interesantno za medije.
Ja sam juče u razgovoru sa novinarima baš raspravljala o tome da su ovo danas važni sporazumi, iako možda tema medijski uopšte nije toliko propraćena i na kraju dobijemo odgovore određenih novinara – danas nemamo šta izvestimo iz Skupštine. Ne, danas imamo jako važne stvari da izvestimo, a to je da ova Skupština ratifikuje sporazume uz pomoć kojih će, evo, od sutra već početi da rešava mnogo važne stvari.
Danas imamo pojavu neprestane kiše koja će možda izazvati određenu vrstu i nivo poplava. Juče je Vlada Srbije usvojila Nacionalni plan za upravljanje rizicima od elementarnih nepogoda uz pomoć UN i Svetske banke. Znači, to pokazuje odgovoran pristup Vlade, ali i ove Skupštine koja treba da ratifikuje određene vrste protokola na osnovu Karpatske konvencije.
Prvo, naći se u društvu sedam država, koje su Poljska, Češka, Mađarska, Rumunija, Ukrajina, znači, u srcu Evrope, koja obuhvata otprilike Karpatske planine, i zaštititi, na kraju krajeva, taj region u smislu određenih vrsta i biljaka i životinja i naći načina da se takvom zaštitom i biti deo jedne grupe država koje će štiti, i samim tim uspostaviti određene uslove, da ćete na neki način promovisati i održivi turizam, promovisati pošumljavanje šuma u jednoj državi, podići, na kraju krajeva, određene ekonomske privredne aktivnosti je u svakom slučaju privilegija. To nemaju sve države.
Rumunija ima 40% teritorije Karpatskih planina. Jedna trećina teritorija praktično Rumunije zahvataju te planine, a od toga dva miliona ljudi živi u tom delu, 700 naselja ima i mi smo kao parlamentarci imali prilike u Rumuniji da čujemo da je to za njih veliki značaj, da ovakve vrste protokola i konvencija zaista postoje i da zajednički sedam država kroz taj regionalni pristup i saradnju zaista mogu mnogo toga da urade.
I ovo što su moji prethodnici rekli, ako je 6% šuma u Republici Srbiji, a nekih 14% je u drugim državama razvijenim EU, to znači da je na nama veliki posao na pošumljavanju. Pri tome, za to su potrebno određena finansijska sredstva. Mnogo je lakše kada imate protokole potpisane konvencije da povlačite sredstva i od EU i od država u regionu na zajedničkim projektima i radite taj posao, nego da to samo radite.
Jednostavno, mi smo na putu na kome sam sebi treba da zadajemo ciljevi koji sigurno da su visoki, ali mi moramo da se krećemo tim putem.
Na kraju krajeva, ono što bih rekla o samim protokolima to je da ovaj protokol nije obuhvaćen samo kada pričamo o životnoj sredini. On obuhvata uopšte održivi razvoj. Znači, za sve to podrazumeva i održivo ekonomsko korišćenje svih resursa, ali podrazumeva i deo koji se odnosi i na industriju i na energiju, ali podrazumeva i kulturnu baštinu, ali podrazumeva i održavanje i očuvanje tradicionalnih znanja, ali i onaj deo koji se odnosi na obrazovanje i učešće javnosti. Tu je svakako veliki značaj nevladinog sektora, odnosno civilnog društva i ova kao važna oblast u srcu Evrope je jedan od instrumenata pružanja pomoći održivom razvoju.
Prema tome, Srbija je od velikog značaja uopšte što se nalazi pod patronatom ove konvencije i što se nalazi u udruženju ovih sedam država koje će zaista u budućnosti imati načina da se izbore sa svim izazovima, pogotovo kada su u tanju klimatske promene, a mi ćemo biti svedoci i ovih dana kako se Srbija nosi sa svim tim izazovima.
Prema tome, Protokol o održivom turizmu u okviru konvencije koja se odnosi na Karpatsku konvenciju i Protokol o održivom upravljanju šumama sigurno treba prihvatiti i sigurno treba što više u javnosti govoriti o tome i o značaju ovakvih konvencija zbog toga što mislim da u društvu nije dovoljno shvaćen uopšte značaj ne samo pitanja životne sredine, nego uopšte održivog razvoja. Negde se sve to svodi na neki budžet i na neki novac.
Juče je premijer to lepo objasnio. Preventiva jedan dinar podrazumeva sedam dinara rešavanja posledica. Znači, bolje je sprečiti nego lečiti. Ako se to odnosi na zdravlje ljudi, onda to treba da se odnosi i uopšte na održivi razvoj naše ekonomije i naše privrede i naših privrednih aktivnosti.
Ono što sigurno treba reći je da je gospođa ministar sigurno u oblasti veterine stručnija i zbog toga odgovori koje smo dobili zaista pokazuju stepen problema sa kojima se Srbija suočava i jednostavno način na koje ministarstvo rešava mnoge probleme koji su i u oblasti veterine danas svi svedoci, a mi smo tu da pomognemo.
Mi kao poslanici možemo da pomognemo ukoliko zaista podržavamo ovakve sporazume između Republike Urugvaja i između onoga što se odnosi na zaštitu biljnog karantina i zaštitu bilja. Znate, kada imate određenu vrstu bolesti kada su u pitanju biljke, onda imate poremećaje i kod ishrane životinja, a samim tim dolazite u probleme kod zdravlja ljudi, jer u pitanju je ishrana. Kao što vidite, to je jedan problem koji uopšte nije izolovan. Znači, svi segmenti u društvu jedan multidisciplinarni pristup u ovakvom rešavanju problema je potreban.
Ja sam htela da postavim jedno pitanje, a ne znam da li je u stanju sada da se da taj odgovor, ali kada pričamo o ruralnom razvoju, uopšte o trećoj komponenti i IPARD programa, mi imamo taj ruralni turizam i imamo sada inicijativu Evropskog parlamenta i Unije uopšte da se razvija taj održivi turizam koji je povezan sa životnom sredinom. Ruralni turizam je više povezan za seoski tzv. turizam, odnosno uopšte za ruralni razvoj područja i mogu reći da je vezan i za žensko preduzetništvo, jer negde su žene na selu poljoprivredni proizvođači negde nosioci tog posla.
Htela sam da pitam da li postoji uopšte saradnja sa Ministarstvom turizma gospodina Rasima Ljajića i da li postoji određena potreba da se edukacija izvrši ljudi pre nego što budu konkurisali za IPARD sredstva, jer negde prva i druga komponenta što se tiče same poljoprivredne proizvodnje daće se prioritet tome? Čini mi se da će taj ruralni turizma, naravno, u skladu i sa održivim turizmom i uopšte sa turizmom kao jednom važnom privrednom granom u Srbiji, mislim da je potreba da ta intersektorska saradnja bude jača i bolja i da na neki način se izađe sa tom edukacijom ispred poljoprivrednih proizvođača, odnosno i žena preduzetnica koje bi se bavile ruralnim turizmom i negde da se pripremimo kao država mnogo više dok se ne raspišu konkursi, dok ne budemo bili sposobni da povlačimo sredstva iz evropskih budžeta po pitanju IPARD programa, jer to je upravo u skladu sa ovim protokolom kada govorimo o održivom turizmu.
Mi smo bili inače gosti u Zagrebu na jednoj evropskoj konferenciji koja se odnosila na održivi turizam i tu su učestvovale 22 države. Evropska unija je zaista zainteresovana da kada je u pitanju održivi turizam se da mnogo veći značaj. Srbija je članica i zaista jedna od važnih država koja učestvuje u mnogim projektima vezana za održivi turizam i mnoga sredstva kada su u pitanju banje Balkana recimo učestvuje dugi niz godina, zatim kada su u pitanju putevi rimskih imperatora, ali me interesuje ovaj deo kada je u pitanju ruralni turizam da li smo u mogućnosti da zaista u saradnji sa Ministarstvom turizma, s obzirom da naš Odbor kojim ja predsedavam obuhvata i rad Ministarstva turizma, da se nekako napravi ta jača saradnja da bi se lakše pripremili poljoprivredni proizvođači u Srbiji da se bave ovim poslom.
Sigurno u danu za glasanje da ćemo ove protokole i SNS i svi poslanici podržati. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, povređen je član 106. Prethodni govornik znači može govoriti samo o tački dnevnog reda. Mi smo na tački dnevnog reda koja govori o izboru članova Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Ovo sve što smo do sada čuli je praktično dezavuisanje tačke dnevnog reda i pričanje o tome kako se pišu biografije i o gospodinu Dedijeru i o gospodinu Stefanoviću, o doktoratu. Očito je jedno nepoznavanje uopšte tačke dnevnog reda.
Da vam kažem, ovako nepoštovanje tačke dnevnog reda dovodi do toga da jednostavno građani Srbije misle da zaista to visoko obrazovanje ima problem i ako još o tom problemu gospodin Pavićević govori na jedan način na koji pokušava da dezavuiše svačiji rad u ovoj Skupštini, svačiji doktorat, svačiji naučni rad i ne dozvoljava da svako od nas može da iznese u javnosti mišljenje o bilo čijem radu nego samo je ispravno ono što gospodin Pavićević i njegovi članovi stranke misle o nečijem radu, onda to pokazuje da Srbija nikada neće moći da ide napred.
Pogotovo neće moći da ide u privrednom smislu, jer naše diplome treba da budu u funkciji ekonomskog razvoja Skupštine ne samo Srbije, nego Republike Srbije uopšte.
Prema tome, putem kojim se teže ide je onaj kojim smo svi mi stekli svoje diplome na krajnje pošten i korektan način. Put kojim se lakše ide je put kojim ćete izađi iz anonimnosti i pričati koješta.
Molim vas, gospodine predsedvajući, da zaista pomognete svima nama da krenemo putem kojim se ređe ide, a kojim ćemo zaista imati uspeha. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovana ministre Bošković, kolege iz Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, danas imamo jedan set zakona na dnevnom redu koji je nepravedno zaboravljeni i jedan set protokola, odnosno predloga ugovora, koji su takođe vezani za oblast zaštite životne sredine, vezani su i za upravljanje šumama i za oblast veterine i za održivi turizam. To su sve neke oblasti koje praktično nadolaze sa određenim zakonskim predlozima koji idu u smeru evropskih integracija.
Ono što je dobro, a to je da ova tri zakonska predloga, koja imamo danas u vidu izmena i dopuna, suštinski daju mnogo veće mehanizme kontrole. Kontrole u smislu zagađenja, kontrole u smislu davanja dozvola u onom trenutku kada postrojenje počinje da radi, bez obzira što neće dobiti integrisanu dozvolu, 240 dana ima rok da bude pod nadzorom rada inspekcijskih organa i komisije koju formira Ministarstvo i time suštinski otvaramo mogućnost svim investitorima da svoj status, u krajnjem legalnim tokovima, definiše od početka svog poslovanja, bez obzira da li je on domaći investitor ili strani investitor. Sve one kritike koje su vam bile upućene, gospođo ministar, uopšte ne stoje.
Što se tiče hemikalija i biocida, tu to jačanje kontrolnog mehanizma suštinski pokazuje da mi idemo u jednom pravcu o kome ćemo razgovarati u jedno dogledno vreme, a to je nov zakon o inspekcijskom nadzoru. Potreba je očito da se uskladimo sa standardima, ne samo EU, nego i razvijenih ekonomija po pitanju inspekcijskog nadzora, a to je da pokušamo da grupišemo inspekcijski nadzor na lokalnim samoupravama, za sada samo u gradovima i opštinama, a kasnije, tek kada budemo razvili ekonomiju i kapacitete u tom inspekcijskom delu funkcionisanja različitih vrsta ministarstava, onda će to biti moguće i na nivou cele Vlade.
Kada pričamo o zaštiti životne sredine, ja bih danas govorila više o toj zelenoj ekonomiji koja je nama jako potrebna. Ona je u skladu sa određenim standardima i Strategijom o održivom razvoju EU do 2020. godine, koja podrazumeva da su svi ovi zakoni jedna vrsta mehanizama koji treba da otvore nova radna mesta, koji treba da primene nove tehnologije iz oblasti zaštite životne sredine, koji treba da obezbede stabilno funkcionisanje budžeta. To znači – održiva. Onoliko koliko prihodujete, toliko da trošite.
Zbog toga se u svim državama govori o tom zelenom fondu i principi na kojima oni funkcionišu. Znate, prošlost Srbije pripada neodgovornim političarima koji su do 2012. godine vodili ovaj fond na jedan način koji je 2012.
godine, kada vi niste bili ministar, ostao u dugu privrednim subjektima, a i nevladinim organizacijama, od sedam milijardi dinara. Od tih sedam milijardi dinara, oko dve milijarde dinara je dug reciklerima, koji je u dogledno vreme definisan i vraćen.
Onaj deo finansijskih sredstava o kojem je govorio moj kolega poslanik, predsednik Odbora za poljoprivredu, gospodin Marijan Rističević, govori o tom neodgovornom trošenju naših para, svih građana Srbije, i o 46 miliona dinara za potrebe medijske kampanje, i o milijardu dinara za potrebe kampanje koja je govorila o tome da treba očistiti Srbiju, a onda pored određenih kutija radila i papirnate lepeze i za to plaćala nekome, a na kojima je trebao da piše naziv te kampanje, ali je plaćala i nekih 2-3 miliona dinara nevladinim organizacijama koje su radili studiju „Kako utiče zaštita životne sredine i zagađenje kod žena u menopauzi“. Sećam se toga kada je bivši ministar bila gospođa Mihajlović, kada je govorila, kada je čitala spisak projekata koji su plaćeni. Nemamo ništa protiv da i takve studije budu finansirane, ali Srbija nije u poziciji da može da daje pare za takve projekte.
Znači, u trenutku kada ste vi imali problem sa održivošću budžeta, da li ćete isplatiti socijalna davanja, penzije, da li će radnici državnih institucija primati plate, niste u poziciji da podižete kredite i da plaćate promašene projekte. Da ne pričamo o tome da ta prošlost, ta neodgovornost pripada ljudima koji su radili potpuno neprimerene strategije, strategije u kojima predviđa Srbiji 26 komunalnih deponija, od kojih po kapacitetu jednostavno su neisplative, jer toliki broj projektovanog otpada po glavi stanovnika je bio toliko veći nego što je zaista realna suština odlaganja otpada građana Srbije. Samim tim vi ste dali mogućnost da zadužujete duplo više novca nego što je potreba, a verujte mi da su ovi 10 milijardi jedna projekcija u kojoj, ako budemo pametni, neće biti potrebe da se zadužujemo, nego će biti potrebno duplo manje para, jer će to biti jedna vrsta zajedničkog ulaganja sa svim zainteresovanim domaćim i stranim investitorima.
To je ono o čemu je govorio moj kolega Blažić. Ukoliko budemo dovoljno pametni, organizovani, sa mnogo manje finansijskih sredstava moći ćemo da se nosimo sa poglavljem 27. Znate, i naše kolege u regionu nisu slavno prošle u pregovorima sa poglavljem 27. Njihov ulazak u EU danas košta za otpad 27 miliona dinara. Znači da nisu zatvorili sve divlje deponije koje su projektovane do ulaska u EU i zbog toga plaćaju određena finansijska sredstva, kao jednu vrstu taksimetra koji vam stalno kuca. Oni su sebe obavezali da treba da zatvore do sledeće godine još 16 deponija.
Prema tome, na nama je da stremimo određenom cilju. Cilj kaže i projektuje, otprilike, EU sa Strategijom održivog razvoja. U toj Strategiji, pored zelene ekonomije, imamo i održivi turizam, imamo i deo koji se odnosi na očuvanje kulturne baštine. Znači, određene delatnosti koje su prateće delatnosti u odnosu na zaštitu životne sredine, a mogu mnogo toga u odnosu prihodne strane budžeta da donesu.
Drugo, kada govorimo o budućnosti, onda sigurno treba da kažemo da je za ovu oblast potreban jedan konsenzus, ali ne samo konsenzus političkih stranaka, nego konsenzus svih relevantnih subjekata u društvu. To znači da je pored političkih partija potreban i nevladin sektor koji zaista aktivno učestvuje u radu Odbora za zaštitu životne sredine i uvek su dobro učestvovali. Na kraju krajeva, iz izveštaja iz Brisela, jednog i drugog skrininga, vidimo da smo zaista bili spremni da razgovaramo sa EU. Iako mnogo toga nismo uspeli da dostignemo, mi smo bili relevantan sagovornik po pitanju poglavlja 27. Nama su postavljena pitanja i davali smo odgovore, ali smo i mi postavljali pitanja na koja EU nije imala odmah odgovor, nego je sačekala da nam napiše i u dogledno vreme dostavi. To pokazuje da ipak imamo određeni nivo svesti o svemu tome.
Još nešto ću vam reći, ovaj suštinski saziv do 2012. godine imao je određene sednice koje su se nazivale – zelene sednice, koje su donele preko 200 zakonskih rešenja, koje su imale preko 1500 amandmana i to se zvala jedna tzv. – zelena sednica. Mi smo otprilike sada na nekih 300 zakonskih rešenja potrebnih za poglavlje 27. Mi smo na putu, a da bi dostigli zatvaranje poglavlja 27. još 500 zakonskih i podzakonskih akata.
Znači, oni treba da čine 30% ukupne zakonske regulative po svim oblastima. To znači da mi zaista idemo jednim određenim putem u kome smo svesni toga koliko ne znamo i to je veliki značaj, pre svega i ove Vlade Srbije, koja, bez obzira što stoji tamo crveno u izveštajima da jednostavno nismo dostigli određen nivo, mi nismo ni bili u mogućnosti, jer smo se dve godine bavili konsolidacijom javnih finansija, zaista imali sporazum sa MMF. Za taj sporazum smo se jako borili, izvršili ekonomske reforme, doneli određene zakone, a ta zakonska rešenja, pogotovu sada kada pričamo o Zakonu o planiranju i izgradnji, direktno vezan za zakone za zaštitu životne sredine. Zbog toga taj zakon danas nije u ovom setu zakona i to je dobro, zato što pokazuje da suštinski mnogo toga moramo da menjamo.
Pre svega moramo da menjamo iz mnogo razloga, kao što vidite i naša bezbednosna politika je u regionu i u EU se menja. Vidite da se ratovi vode ne samo iz verskih pobuda, već i iz ekonomskih odnosno lakše dostupnosti energenata. Znači, energetska politika EU se menja. Formirana je tzv. energetska unija od 37 zemalja od strane Evropskog parlamenta, gde će biti i članice EU i zemlje zapadnog Balkana i Turska. Kao što vidite, koncept je primena obnovljivih izvora energije i energetske efikasnosti u toj oblasti. To je sve vezano sa zaštitom životne sredine. Ti tzv. pametni gradovi treba da se sastoje od pametnih zgrada, koje će sve ovo imati, ali imati i sistem za upravljanje otpadom, inseneracijom i to je ono na čemu ćemo mi u budućnosti morati da radimo.
Ono što sam ja predložila konkretno i u Ministarstvu za evropske integracije, to je da možda oko ovakvih pitanja ne samo da se politički možemo složiti svi kao političke stranke, nego mislim da i u okviru određenih implementacija Briselskog sporazuma, kao Srbija možemo zaista u opštinama u kojima preti veliko zagađenje možemo na određeni način zaista da rešimo mnoge probleme zajednički sa svim nacionalnim manjinama, što jednostavno pokazuje da ova tema prevazilazi i granice država i regiona i sveta.
Prema tome, Srbija se ovde krajnje odgovorno ponaša i ova Vlada. Normalno i vi kao resorni ministar, jednostavno imate jedan veliki resor u kome su mnogi poslanici iz opozicionih stranaka napravili jednu sumnju zbog čega se spajaju ti resori, ali upravo spajanjem ovakvih resora vama je mnogo lakše da danas, kada razgovarate o ovim zakonima obuhvatite i veterinu i šumarstvo i održivi turizam i sve ono što praktično možete mnogo lakše da rešite na taj integrisani koncept. Zbog toga i govorimo o integrisanom upravljanju zaštitom životne sredine.
Pročitaću, Agencija za zaštitu životne sredine dala da je koncentracija suspendovanih čestica koje se odnose na zagađenje koje utiče na kvalitet vazduha danas na minimalnoj vrednosti u gradu Beogradu, što pokazuje da zaista, znači ova Vlada i Agencija kao deo vašeg ministarstva suštinski radi svoj posao na najbolji mogući način. Da li je to dovoljno? Sigurno da nije. Sigurno da svi želimo da to bude mnogo bolje.
Što se tiče zelenog fonda o kome toliko govorimo, sve zemlje u regionu su definisale određeni fond na način na koji su bile u mogućnosti. Neke su vezale za energetsku efikasnost, neke za deo ministarstva, neke za Agenciju za životnu sredinu. Jedino Rumunija, kao i Makedonija nema fond, ali ima kolektivnog operatera. Znači, država daje određene subvencije tom operateru koji će da radi posao kompletno za nju. Ono što treba reći da je podrška našoj reciklažnoj industriji u ovo vreme, u ovakvom stanju gde su naše finansije zaista vrlo teško bile održive, zaista ispoštovala, koliko je mogla, na kraju krajeva i vratila sva ona dugovanja u kojima se našla 2012. godine.
Srbija je danas na putu evropskih integracija, poglavlje 27 je pred nama. Na nama je da radimo, na nama je da se borimo. Dobro je što čujemo danas da ćemo imati budžetski fond, dobro je što će taj fond biti pod kontrolom, praktično Ministarstva finansija i pod kontrolom cele Vlade, tako da nam se greške iz prošlosti više nikada neće ponoviti.
Nadam se da u budućnosti, zaista kada budete dolazili ovde više ćete dolaziti zbog zakona iz oblasti životne sredine, nego iz oblasti poljoprivrede. Hvala vam.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege iz Ministarstva unutrašnjih poslova i kolege poslanici, danas smo dosta čuli o ovim predlozima zakona koji su na dnevnom redu, ali ja bih počela, pre svega ukratko bi se osvrnula o Zakonu o oružju i municiji koji praktično negde želim da podsetim poslednji je donešen u integralnoj verziji 1992. godine. Znači, od 1992. godine do sada mi nismo imali novo zakonsko rešenje o ovoj oblasti.
Ono što je važno to je da su postavljena dva važna cilja, a to je da se izvrši efikasna kontrola uopšte u ovoj oblasti i drugi deo da se izvrši praktično legalizacija, odnosno da se vlasnicima koji do sada su to koristili sa jedne pozitivne strane, jer mi smo danas dosta slušali u skupštinskoj raspravi sve ono što je na granici sa zakonskim rešenjima o svim onim ljudima koji žele da zloupotrebe praktično i kupovinu i korišćenje i nošenje oružja i municije. U ovom delu mislim da je dat jedan vetar u leđa ljudima koji zaista i oružje i municiju koriste u zakonskim propisanim okvirima i koriste zaista u dobre svrhe.
Pre svega, tu treba reći da su to ljudi koji su udruženja građana koje su ljubitelji sporta i to je onaj deo kada pričamo o streljaštvu i nemojte da zaboravite da je Srbija imala, znači nosioce zlatnih medalja, gospođu Jasnu Šekarić moram da spomenem, koja je bila prva praktično u ovom sportu. Drugi deo su ljubitelji prirode i oni ljudi koji zaista mora da nose oružje iz prostog razloga što se bave jednom delatnošću koja se zove lov i taj deo praktično obuhvata veliki deo korisnika. Računa se da u Srbiji ima nekoliko stotina hiljada aktivnih lovaca, a oni koji nisu aktivni, takođe imaju oružje.
Prema tome, i oni se drže ovih zakonskih predloga, odnosno zakonskih rešenja po kojima oni treba u suštini da budu glavni korisnici, odnosno ljudi koji će se nositi ovim zakonskim rešenjima. Taj deo praktično obuhvaćen ovim predlozima pokazuje da su aktivne mere u kojima želi da se uvede potpuna kontrola u ovom sektoru, ali i da se nagrade svi oni koji zaista to rade na jedan adekvatan način su u prilici da sada po prvi put imaju pravi i oni kolekcionari koji skupljaju oružje zarad toga što su ljubitelji i koji imaju čak i zaliveno oružje, imaće priliku da dobiju tzv. kolekcionarsku dozvolu, koji poseduju minimum pet komada oružja i imaće na neki način prednost u kupovini nekog sledećeg.
Sa te pozitivne strane praktično ova novina mislim da na neki način uvodi red, ali i daje mogućnost ljudima koji u ovoj oblasti negde su bili oštećeni upravo zbog onih o kojima smo ranije pričali koji su bili spremni da zloupotrebe ovakav zakon i bili oštećeni. Sada na neki način im je to vraćeno kao njihovo pravo o kojem će imati veliko zadovoljstvo da praktično primenjuju zakon.
Ono što bih još rekla za ovaj zakon je da je to deo praktično direktiva EU koje je Evropski parlament odavno usvojio, da je vezan za Poglavlje 24 i, gospodine ministre, mislim da vi sa svojom pozicijom na kojoj se nalazite imaćete veliku ulogu, pogotovo kod ovog poglavlja, a samim tim i u prezentaciji i praktičnoj primeni evropskih direktiva ne samo o ovom zakonskom predlogu, nego i drugim.
Ono što je važno to je da ste na kraju krajeva uključili civilni sektor u izradu ovakvih zakonskih rešenja, jer kada pričamo o svim ovim korisnicima ovih zakona, većina njih su praktično udruženja građana i kao udruženja građana oni spadaju u civilni sektor. Prema tome, vrlo je bitna prihvatljivost svakog zakona. Ako ste vi uključili i implementirali sve ono što su zakonska rešenja na osnovu dobrih praksi i praktično određenih mišljenja udruženja, to znači da zaista prihvatljivost ovakvih zakona će biti u punom kapacitetu.
Ono što je meni bilo jako interesantno to je izmena i dopuna Zakona o zaštiti od požara i mislim da u ovom delu manje smo razgovarali, više je muški svet pričao o oružju i municiji. Ono što je deo kada pričamo o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti od požara, tu je interesantno navesti da možemo da ga smatramo kao jednom od dela reformskih zakona. Zašto? Zato što se usklađuje negde sa Zakonom o planiranju i izgradnji i kao takav u jednom segmentu obuhvata taj deo izmena, a drugi deo obuhvata reorganizaciju praktično organizaciju i praktično nov način funkcionisanja vatrogasno-spasilačkih jedinica.
U ovom prvom delu kada pričamo o usklađivanju Zakona o planiranju i izgradnji treba reći da je tu definisano ono što do sada nismo imali, a do sada smo imali u planiranju i izgradnji deo koji se odnosi na glavni projekat. Sada on više postoji.
U novom zakonu imamo Zakon o izvođenju radovi koji se odnosi na građevinske objekte, a kada govorimo sada o zaštiti od požara, tu se više sada ne pojavljuje glavni projekat, ali se pojavljuje elaborat. To mislim da je zakonski potpuno tačno definisano. Bilo je nekih mojih kolega koji su govorili suprotno ovakvoj činjenici. Međutim, mislim da smo ovim zakonom to izdefinisali. Kao član Ekonomskog fokusa neću moći da se složim sa mojim kolegom koji je imao stanovište da izradu saglasnosti određene komisije treba poveriti određenim privatnim, odnosno određenim privrednim društvima koje nisu u sklopu jedinica MUP-a, iz prostog razloga što do sada vi imate određeni ljudski i profesionalni kapacitet unutar jedinica MUP-a. To je ono što govori o tome da taj deo profesionalnosti zahteva određene licence. Ti ljudi takođe imaju određene licence. Ukoliko želimo da proširimo taj deo komisije i da to otvorimo kako postoji tendencija kod nekih naših kolega iz drugih političkih stranaka uopšte nije problem da oni budu sastavni deo komisije sa određenim licencama, ali ne mogu da budu sastavni deo određenog privrednog društva, odnosno kada govorimo, govorimo o određenom preduzeću.
Daću vam primer. Znači, po direktivama EU 2011. godine, tadašnja praktično skupštinska većina usvojila je jedan zakon u kome je takav model primenila za dodelu saglasnosti koji se odnose na sudove pod pritiskom, znači da Ministarstvo energetike nije imalo pravo više da izlazi komisijski i da vrši verifikaciju podzemnih rezervoara za benzinske pumpe. Šta se desilo? Nekontrolom, odnosno nedavanjem saglasnosti određenih preduzeća koji su imali pravo to da radi, dolazite u trenutak da ta preduzeća u određenom periodu zbog brzih ekonomskih promena, možda prekinu svoj rad, ili odu u stečaj ili se ne bave više tim poslom.
U trenutku kada dolazi do nesreće, eksplozije pumpe ili bilo čega, kada se postavi pitanje krivice, onda državni organi više nisu imali nikakvu odgovornost, zbog toga što je ta odgovornost prenešena na onog koji izdaje saglasnost. U tom slučaju, kada bi zaista došlo do toga da određeno privredno društvo izdaje saglasnost za deo koji se odnosi na saglasnost za objekte za protivpožarnu zaštitu, praktično MUP onda ne bi bio uopšte odgovoran za taj objekat.
Zbog toga kažem, možda u budućnosti treba naći jedan model, ali mislim da smo mi na kokusu i nalet zaista našli neko kompromisno rešenje i sa vaše strane vidim da je određeni deo prihvaćen, da jednostavno rešenje o kojem će Ministarstvo građevine, u saradnji sa Ministarstvom unutrašnjih poslova naći način na koji će se ispoštovati procedura za 28, odnosno 54 dana za davanje saglasnosti za izvođenje radova, kada govorimo o građevinskim dozvolama, a i da na određeni način komisije, koje su u okviru rada MUP-a će izaći u susret ovome.
Pri tome, ja sam tada i na sednici rekla, glavni projekat, s obzirom da je ukinut, kada pričamo i o građevini, i ako se ukida kod saglasnosti za protivpožarnu zaštitu, kažete – elaborat, ali taj elaborat će imati određene svoje elemente koje će moći za 28 dana biti izdate, a određeni deo završetka izlaska komisije na teren, će biti potpuno usaglašen do, praktično, namene tog objekta.
To je ono što mislim da je jako dobro, što nakon određene vrste konsenzusa i sagledavanja uopšte zakonskih rešenja sa svih strana, vi dolazite do jednog pravog rešenja.
Na kraju, Zakon o zaštiti od požara govori o redefinisanju i uređenju vatrogasnih i spasilačkih jedinica i pokazalo se sada i kod prethodnih poplava da praktično ove jedinice nisu se isključivo bavile požarima, očito su bili aktuelni i kod poplava i kod klizišta i pokazala se potreba da i ove jedinice se na određeni način reorganizuju, a imali smo prilike da čujemo od kolega da od 1982. godine nisu imali praktično nova zakonska rešenja.
Tako da od velike pomoći, očito gospodine ministre, su vam bili i sindikati MUP i stručne službe, da ste zaista sa ovakvim rešenjima izašli na najbolji mogući način. Da je to dobar predlog pokazuju i ovi sporazumi. Ovi sporazumi sa Mađarskom pokazuju da mi nismo sami u regionu, pogotovo kada pričamo o vanrednim situacijama i katastrofama, da je potrebno da sarađujemo. Takav sporazum imamo sa Mađarskom, na dnevnom redu imamo i Memorandum koji govori o saradnji o zemljama jugoistočne Evrope, praktično kao jedna vrsta preventive u borbi sa ovakvim situacijama.
Kada govorimo o sporazumima koji su bili deo vezan za određenu readmisiju, onda su to Sporazumi sa Rusijom i kada govorimo o borbi protiv kriminala, onda je i Sporazum sa Belorusijom.
Mislim da će o tim sporazumima više govoriti moje kolege, ali u svakom slučaju mislim da je današnja sednica pokazala da ste zaista pravi čovek na pravom mestu, iako se to mnogima možda ne dopada, ali zaista rezultati rada uvek govore i za čoveka i pokazuje da će SNS u danu za glasanje sigurno podržati ovakve predloge. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, poštovane kolege poslanici, trebalo je da se javim po Poslovniku jer zaista ste prekršili, predsedavajuća, Poslovnik, ali se javljam po amandmanu. Zato što ste dozvoliti poslanici Čomić da priča o amandmanu po članu 5, a bila je u toku rasprava o članu 4. Čak je i ministarka odgovarala na ta pitanja. Pa to je taj Poslovnik o kome pričamo i o poštovanju prava i poštovanju opozicije. Mislim da je ta kompenzacija velika u praktično mestu predsedavajuće, koje zaista izlazi u susret članovima opozicionih stranaka i poslanicima i zaista daje previše prava.

Da, ali niko od nas nije reagovao u tom trenutku, a imao je osnova za to. Koliko puta, jednostavno, poslanici opozicije nisu imali osnova pa su uvek reagovali na takve stvari i dobijali za pravo na takvom mestu. Ali nema veze.
Nastavićemo da raspravljamo o ovom amandmanu na član 5, upravo o toj evropskoj praksi da se poštuju zakoni i da razvijene evropske države imaju plan za sednice od 27 država članica u narednih godinu dana kako će sednice izgledati, koji će zakoni biti glasani i da mnogim poslanicima opozicionih stranaka treba reći da su reforme u toku, da je narod Srbije glasao za te reforme, da ne možete amandmanima - briše se, po članu 5, gde se štiti interes građana od toga da banke, jednostavno, ne treba da stanu u stanje stečaja ili likvidacije, nego da Narodna banka Srbije i Agencija za osiguranje depozita i Vlada Republike Srbije, kroz nadležno ministarstvo, treba u svakom trenutku da budu obavešteni o tome šta se dešava sa depozitima građana Srbije. Taj član 5. upravo omogućuje kontrolu na taj način.
Amandmanom kojim se kaže – briše se, jednostavno ne bi postojala kontrola, došlo bi do devastiranja, kao što je do 2012. godine i dolazilo do devastiranja institucija i načina na koja se troše državna sredstva kako se banke jednostavno daju u depozite pravnih lica koja su bez garancija dobijale kredite bliske tadašnjim tajkunima, odnosno bliski tadašnjim moćnicima koji su držali nadležno ministarstva.
Prema tome, s tom praksom SNS prestaje. Sa tom praksom se vrši reforma, ne samo javnih finansija, nego načina na koji građani Srbije imaju sigurnost, a to znači da svoje depozite koje drže u bankama u budućnosti će biti zaista obezbeđeni u svakom trenutku, ma šta se dešavalo sa bankama. Zbog toga ovaj amandman ima potpuno opravdanje zbog čega ga ne treba prihvatiti.
S druge strane, čitanje zakona i obrazloženje da se nema dovoljno vremena da se pročita taj zakon je bila praksa parlamenata Kraljevine SHS 30-tih godina. Od tada je jednostavno došlo do toga da je tehnika napredovala, da je politički život u Srbiji napredovao, da parlamentarizam u Srbiji pokazao visok stepen razvijenosti, upravo kroz ovakve debate. Nema potreba iščitavanje zakona kao što je to praksa u Evropskom parlamentu.
Kada budemo dostigli zaista određeni nivo zakonodavstva, kada ćemo planirati zakone u narednih godinu dana, kada ćete znati unapred šest meseci koje zakone ćemo donositi, a kada budemo reformisali i održali sistem koji funkcioniše tako da će pravo i pravda biti zadovoljena, tada ćemo moći da razgovaramo o tome da Evropski parlament i mehanizmi koji se koriste u njemu će se koristiti i u Republici Srbiji.
Do tada mi smo u fazi reformi, ekonomskih reformi kada je potrebno veliki set zakona promeniti, nadležnosti koje određeni institucije su imale, a potpuno bili devastirani u smislu donošenja odluka kada treba da dovedemo da jednostavno budemo konkurentni po svojoj ekonomiji sa članicama država EU. Tada ćemo moći da se ponašamo u skladu sa evropskim standardima. I, mi smo na tom putu. Do 2020. godine, sva poglavlja o kojima budemo pričali sa EU treba da donesu kao krajnji rezultat uređenog sistema. Zbog toga ovakvi amandmani nemaju ovakva obrazloženja i predstavljaju jedan slab marketing. Hvala vam.

Uvaženi predsedavajući, poštovana guvernerko Tabaković, gospodine ministre Vujoviću, kolege poslanici, pa ja bih se možda i nadovezala na ovu diskusiju guvernera, da nije samo sumnja iz iskustva.
Znate, neko ima i realno iskustvo. Moje realno iskustvo 2006. do 2011. godine što se tiče stambenog kredita u švajcarcima i verujte mi, taj povraćaj kredita je iznosio 20% više na kursnim razlikama plus otplaćenih 56% sa porastom rate za 100% u dinarskoj protivvrednosti.
Tada nije bilo medija da se tako glasno jave da kažu da su ugroženi deponenti jer je tada stalo tržište nekretnina. E, to je rezultat jedne neodgovorne politike, a ono kada govorimo o tome šta se dešava od formiranja Vlade 27. aprila kada je u ekspozeu premijer Vučić rekao da je potreba da jednostavno privredu pokrenete zahvaljujući tome što ćete izdvojiti ta nenaplativa potraživanja i odgovornost jedne političke stranke koja je na izborima izašla i rekla narodu da je situacija u finansijama katastrofalna.
Mi smo jedina država koja je u tom bankarskom sektoru dozvolila sebi da permanentno, kroz osam godina vršimo finansijsko rastakanje, ne samo finansijskog sistema, nego i monetarnog sistema. To su sada sve posledice. Na nama je ostalo da formiranjem nove Vlade rešavamo probleme koji su ostali za nama, a problemi su pokazali jednostavno da tim rastakanjem u prethodnih osam godina, odnosno 12 godina do 2012. godine neki neodgovorni ljudi, ne samo na političkim mestima koji su sedeli, nego i zauzimali odgovorna mesta u bankama koje je učešće imala država su davali velike kredite bez određenih garancija, te svoje obaveze prebacivali na budžet Srbije. Budžet Srbije se na osnovu ne realnih prihoda iz privrede zaduživao i doterao da se zaduži po kamatnim stopama čak do 8% na godišnjem nivou.
Kada smo došli do toga da jednostavno moramo da rešimo, ne samo finansijski sistem da ustrojimo i uspostavimo određenu disciplinu, došli smo do toga da su potrebne ekonomske reforme. Te reforme jednostavno nisu samo Zakon o planiranju i izgradnji i nisu samo Zakon o radu i nisu samo Zakon stečaju i nisu samo Zakon o privatizaciji, nego su i zakoni koji podrazumevaju uređenje monetarne i fiskalne politike Republike Srbije.
Doneli smo budžet u skladu sa novim zakonom o budžetskom sistemu. Doneli smo zakone ovde u Skupštini koji treba da otvore taj investicioni ambijent i dozvole i stranim i domaćim investitorima da posluju ovde pod istim uslovima, ako ne i boljim ili možda malo gorim nego što to funkcioniše u zemljama u okruženju, a i onim koji funkcionišu kada govorimo o zemljama nerazvijenim, odnosno manje razvijenim zemljama EU.
Ono kada pričamo sada o setu zakona koji nam je predložen, možemo da kažemo da ovaj set treba da uredi finansijski sistem i dobro je da postoji veza između NBS i razumevanje i Ministarstva finansija i ja ne vidim da tu dolazi do nekih preuzimanja nadležnosti, nego jednostavno dolazi do definisanja tačnih poslova kroz određene nadležnosti NBS, ali i Ministarstva finansija.
Ono što je još važno reći, da je zaštita javnog interesa danas pokazuje viši kvalitet uopšte finansijskog sistema u društvu. Kako? Do sada su znači naše štediše bile praktično zaštićene u tom nivou do 50 hiljada evra i uvek je postojao neki strah ako dođe do problema na finansijskom tržištu kada banke se uplaše zbog određenih promena, one će vam isplatiti isključivo taj depozit do 50 hiljada. Nekako su se štediše uvek kretale da štede u tom domenu i jednostavno ne samo da je došlo do smanjene ponude i potražnje finansijskih potreba, odnosno rada banaka, došlo je na neki način i do umrtljavanja kompletnog tržišta kapitala.
Ja ću vas podsetiti da se mi kao država zalažemo da otvorimo određena poglavlja. Jedno od prvih koje je i ova Skupština usvojila, na predlog Vlade, je Poglavlje 32. To je poglavlje koje se odnosi na finansijsku kontrolu.
Mi želimo da uđemo sa Evropskom unijom u otvorene pregovore po ovom pitanju, pa onda moramo da primenjujemo, odnosno da usaglašavamo sva svoja poslovanja i vođenje i monetarne i fiskalne politike sa ovim direktivama.
Tako smo došli i do toga da javne nabavke, o kojima danas pričamo i o tom spornom članu 86, jednostavno donose nam direktivu koja kaže da ono što smo mi zvali kao podršku, subvencije kroz određeno ponderisanje prilikom javnih nabavki domaćih firmi, gde mi njih pomažemo 10% do 15%, u ovom delu smanjujemo na 5%. Zbog čega? Zato što ta direktiva kaže – izrazite tu svoju pomoć kroz cenu, odnosno kroz samu ponudu i ta cena ima svoju neku numeričku vrednost. Znači, ona se izražava u dinarima. Zbog toga gospodin Vujović kaže da u određenim budžetskim stavkama nama to predstavlja mnogo veća davanja kroz budžet i, jednostavno, dolazimo u situaciju da transponovanjem ovakvih direktiva mi pravimo mnogo veće troškove nego što treba. Upravo je to razlog zbog čega ovakav član 86. se daje praktično u nadzor Narodnoj banci Srbije, ali se i smanjuju troškovi kada govorimo o samom budžetu.
Kada pričamo uopšte o efektima Zakona o javnim nabavkama, čuli smo ovde od kolega iz opozicionih stranaka da se u tom numeričkom delu pojavljuje da izgleda kao da su kao efekti manji. Jesu možda manji, ali karakteristika da je manji broj ugovora nije relevantna karakteristika zbog koje treba vratiti zakon kakav je bio. Zašto? Zato što broj ugovora pokazuje da nema više malih nabavki, nema zaobilaženja Zakona o javnim nabavkama, nego se on striktno poštuje onakav kakav je jednostavno napravljen u skladu sa evropskim standardima, da se neće više dešavati da se male nabavke javljaju svega po dve do tri firme, nego se podiže taj nivo standarda koji se odnosi na zemlje Evropske unije koji kažu da je prosek javljanja kompanija na javne nabavke između 7 i 8.
Prema tome, sve ovo pokazuje da ipak napredak Srbije po pitanju uopšte monetarne politike i politike koja se odnosi na kreiranje novog budžeta, odnosno takozvanog planskog budžeta, ide u smeru razvoja.
Ono što treba pohvaliti to je sigurno da mehanizmi apsorbovanja gubitaka koji su dati ovde praktično kroz ove zakonske predloge i uvođenje jedne posebne jedinice koja će se baviti time je dobro rešenje. Zašto? Zato što i IBRD i Svetska banka imaju svoje takozvane mentore koji uvek prate određene svoje klijente od početka kada određeni klijenti imaju probleme, ne dajući da padnu u svom poslovanju. Takav model je Narodna banka Srbije primenila. Znači, daje jednu jedinicu koja će od početka to pratiti, ali razdvaja, što kažete, kao Kineski zid praktično poslove koji će davati efekte takvog poslovanja. Tu zaista treba da postoji jednostavno razmak između toga ko projektuje poslovanje od onoga ko kontroliše i to vam je jednostavno kao i u inženjerskom poslu. Projektant kada projektuje određeni objekat ne može da izvodi te radove, ali može da bude u onom delu kontrola, odnosno revizija celog posla.
Ono što treba još pohvaliti to je da instrumenti koji su dati idu u prilog zaštite akcionara i poverenika za 100%, a oni se odnose kada se govori o bankama o prodaji akcija imovina i obaveza, kada se govori o prenosu akcija da je to jedan od instrumenata, kao i kada govorimo o otpisu dugovanja i konverziji duga.
Znači, sve su to tačno definisani instrumenti koji do sada su poznati i kod poslovanja drugih centralnih banaka razvijenih ekonomija.
Ono što se pojavljuje kao jako pozitivan efekat u Zakonu o Narodnoj banci je što treba izvršiti licenciranje ljudi koji će zaista to raditi. Praktično treba obuhvatiti mnogo veći broj mera kod nadzora i postupanja. Zašto? Zato što do sada NBS nije uvek mogla da reaguje kada su privredni subjekti bili oštećeni u različitim prevarama od strane banaka. Jednostavno je morala da čeka na neki način kako će se sud izjasniti po određenim predlozima i prolaze dani i godine i prolaze problemi, nadolaze sve veći i veći troškovi, privredni subjekti su praktično ekonomski potpuno bili ruinirani, a Narodna banka nije mogla da reaguje na adekvatan način. Sada se ovim rešenjima i primenom evropskih direktiva i direktnom transpozicijom daje mogućnost da Narodna banka može u tom početnom trenutku, kada jednostavno banka može da izađe iz zakonskih rešenja, može da reaguje i da vrati stvari u zakonske tokove.
Ono što na kraju treba takođe pohvaliti to je da se ovakvim rešenjem, kada govorimo o javnim nabavkama, uvodi ta liberalizacija tržišta, ali negde smo svi zaboravili, a članovi smo i Odbora za evropske integracije i za spoljne poslove, da smo potpisnici i praktično implementaciju imamo Sporazuma o pridruživanju i stabilizaciji EU od 1.9.2013. godine i da praktično time ove direktive nas obavezuju da moramo da ih primenjujemo striktno.
Ono što je bitno, do kraja 2018. godine sva davanja koja idu iz budžeta u vidu subvencija jednostavno će nam biti nametnuta da ne mogu da postoje. Do te 2018. godine, za koju smo se obavezali da ćemo sprovoditi SSP, mi dolazimo u situaciju da jednostavno postupno, korak po korak, pripremamo našu ekonomiju za trenutak kada više država neće moći da isplaćuje bilo kakvu pomoć iz budžeta. Zbog toga kažemo da mnogo kvalitetniji sistem finansija dobijamo sa uvođenjem ovakvih direktiva.
Dobro je što ovakve obaveze sada neće važiti samo za republički nivo vlasti nego i za lokalne samouprave. Oni moraju da se spremaju da uče, isto kao što svi republički organi uče i prilagođavaju se novim evropskim direktivama i njihovi budžeti moraju da se prilagođavaju u pripremanju programskih budžeta i to je ono što pokazuje da je zaista ova Vlada okrenuta suštinskim reformama, što kaže ministar Vujović, po dubini. Zbog toga danas i govorimo o tome da jednostavno mi nemamo korak nazad i ne možemo više da zaustavimo promene koje projektujemo za budućnost, koje će nas odvesti tamo gde smo zacrtali, gde su građani Srbije u prošloj godini preko 50% dali saglasnost i gospodinu Vučiću i SNS i zbog toga ćemo u danu za glasanje podržati ovaj set zakona. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.
Poštovani ministre, kolege poslanici, koristila bih vreme poslaničke grupe.
Imali smo prilike od strane predlagača da čujemo o neodgovornosti, o etici, o tome da naziv pod kome se ovaj zakon vodi pokazuje suštinski nepoznavanje uopšte zakonodavnog okvira u ovoj oblasti, kada govorimo o privrednim društvima od strane predlagača. Ali, treba reći i insistirati na tome da ovaj Predlog zakona jeste da direktno utiče na vrednost kapitala onog dela akcija koje se odnose na „Telekom“, ali ono što je cilj osnovni svega toga je očuvanje državnog kapitala kroz određeni vid učešća akcija i to je ono što jednostavno predlagač, a i oni na čijoj listi na kojoj je učestvovao na prethodnim izborima, nisu do sada uspeli da očuvaju. To je ono zbog čega danas mi imamo velika dugovanja, velike probleme, ne samo sa „Telekomom“ nego i sa drugim privrednim subjektima koji su u vlasništvu države.
Ono što danas Vlada Srbije u saradnji naravno sa skupštinskom većinom treba da popravi to je da očuvamo državni kapital. Jedino sa takvim konceptom očuvanja državnog kapitala da znamo koliko čega imamo u odnosu na ono što je država Srbija, koliko to vredi i sa čim možemo da izađemo na tržište. Jednostavno pokazujemo odgovornu politiku.
Na kraju krajeva, ukoliko zaista bi se usvojio ovakav amandman, 40 milijardi dinara bi koštalo to neznanje kada uopšte govorimo o očuvanju akcija „Telekoma“.
Ova Vlada sebi ne može da dozvoli takvo ponašanje koje bi dovelo do toga da nije u situaciji da bira i da gubi svakog dana, kao što gubila neka prethodna Vlada koja se zaduživala po nepovoljnim kamatnim stopama, koja se zaduživala i dovela do toga da budžet Republike Srbije ne može da podnese takva dugovanja.
Na kraju krajeva, neusvajanjem, odnosno usvajanjem ovog amandmana prethodnog govornika došli bi to toga da sporazum koji smo potpisali sa MMF-om, ne bi mogli da sprovedemo.
Prema tome, svi činioci govore u korist toga da ovakav amandman treba odbiti. Zahvaljujem se.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, kolege poslanici, u obrazloženju ovog amandmana čuli smo da se krši određeno načelo retroaktivnosti, koje je gospodin ministar,  a i svi ovde imali smo prilike da čujemo, jednostavno ne postoji.
Ako termin kada otprilike akcije ističu, koje su terminirane prethodnim zakonima, ističu 25. januara, onda niko ovde ne vidi taj princip retroaktivnosti. Prema tome, iznošenje određenih obrazloženja samo zarad toga da bi se iznosili i opravdavali amandmani tipa – briše se, jednostavno ne stoje.
Ono što sam se zapanjila, a mislim i moje kolege koje su čule, to je da akcije „Telekoma“ nemaju vrednost. To je bilo jedno od obrazloženja. Da li treba sad svim zaposlenima u „Telekomu“, jednostavno malim akcionarima u „Telekomu“ da kažemo da njihove akcije ništa ne vrede? To jednostavno ne postoji kao realna činjenica u društvu i prema tome, ovakav vid obrazloženja za ovakve amandmane u javnosti dezavuišu javnost, dezavuišu građane Srbije o tome da postoji određena vrednost kapitala, pogotovo kada kažemo da je učešće državnog kapitala 58% u „Telekomu“ i da jednostavno koncept u kome treba zadržati vrednost kapitala u državnom vlasništvu mora biti sačuvan. Taj koncept će biti ne samo u ovim zakonima, nego u svim onim koji obuhvataju ekonomske reforme.
Druga stvar, kada pričamo o ekonomskim reformama i zašto baš sada ovaj zakon ovog tipa, onda potpuno obrazloženje ide u pravcu toga da jednostavno ovakvi tipovi zakona mora u određenim trenucima da postoje i oni koji se odnose isključivo samo za „Telekom“, ali i one druge.
Mi smo imali jedan amandman Odbora kojim smo pokušali da što veći i širi broj akcionarskih društava uključimo u ovakav vid zakona, ali ono što je važno reći, kada sprovodite ekonomske reforme, prvo morate da utvrdite koliki su prihodi i rashodi i da utvrdite koliki je državni kapital, odnosno s kojim raspolažete.
Kada završite određenu fiskalnu godinu, „Telekom“ je jedna od kompanija koja je morala da ima kraj fiskalne godine, koja je sa 31. 12. 2014. godine, tek onda možete da utvrdite koji su bilansi i koliki je kapital kompanije i zbog toga je taj termin baš sada tek posle 31. 12. 2014. godine. Znači da obrazloženje Ministarstva ide potpuno u tom smeru ekonomskih reformi. Kada ste potpisali sporazum sa MMF-om, vi ste se obavezali u mnogo čemu, i oko prihoda i oko rashoda, ali i oko garancija o tome da jednostavno taj kapital koji ste prijavili u tom sporazumu sa MMF-om stojite kao država iza toga i država je stala iza toga da zaista postoji taj kapital u toj vrednosti.
Prema tome, svaki vid obrazloženja koji smo imali od strane predlagača potpuno je neodgovoran i pokazuje neodgovornost politike koja je vođena do 2012. godine. A kada govorite o tome da je 2010. godine „Telekom“ jednostavno poslovao nedomaćinski i da je gospodin Vučić bio jedan od onih koji je u to vreme govorio da ne treba prodati „Telekom“, je potpuno opravdana. U to vreme krediti su se podizali u vrednostima gde su kamatne stope bile između 7% i 8%, kada budžeti jednostavno nisu imali realne prihode uopšte, kada jednostavno država nije mogla da funkcioniše na način predvidljivog poslovanja, kada investitori nisu imali bilo kakav interes da ulažu u Srbiju i kada, jednostavno, tadašnje vlade i ministri nisu mogli da dobiju cenu koja je realna na tržištu kapitala. S toga i nisu prodali „Telekom“, jer nisu bili u mogućnosti da dobiju ne 800 miliona, nego ni 800 miliona za realnu cenu vrednosti akcija. S toga ovakvi amandmani ovog tipa ne da ne treba prihvatiti, nego treba ih osuditi u moralnom smislu, jer nemojte dezavuisati javnost sa činjenicama koje ne postoje. Ja vam se zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, danas smo imali prilike na Odboru, a u cilju ispravke određenih i definisanja praktično svih aktivnosti koji su do sada bile u zakonskom delu potpuno nerazjašnjene, kada pričamo o zatvorenim i otvorenim akcionarskim društvima. Pokušaj je bio da ovim zajedničkim amandmanom, u saradnji sa ministrom Sertićem, zaista definišemo neke stvari koje su vezane za zatvorena akcionarska društva, da se ograniči pravo, znači, kupovina akcija, i to smo čuli šta je rekao.
Formalno-pravno amandman glasi - Član 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim društvima, menja se i glasi. U članu 288. stav 4. se menja i glasi: „Izuzetno u slučajevima akcionarskih društava koje nije javno, pravo preče kupovine se može ograničiti ili ukinuti samo odlukom skupštine koja je doneta tročetvrtinskom većinom glasova prisutnih akcionar“. U članu 288. u stavu 6. reči „člana 277.“ zamenjuju se rečima „čl. 277. i 278.“.
Znači, praktično se ovim amandmanom, imate i u obrazloženju, vrši ispravno pozivanje na ovaj član i reguliše se materija kojima se akcionari imaju pravo preče kupovine kada se vrši otuđenje sopstvenih akcija akcionarskog društva.
Stav 4. ovog člana upravo reguliše pitanja na koji način može se ograničiti ili ukinuti pravo preče kupovine, tako da se ovim amandmanom vrši samo ono što se odnosi na tačno pozivanje ovog člana jer je očigledna namera predlagača da ograničenje ili ukidanje prava preče kupovine uvede kao jedna od mogućnosti kod akcionarskih društava koja do sada nisu jasna. Očito je da su problemi koji su zatečeni, kada pričamo o zakonima o privrednim društvima, i ono što se dešava ne samo po pitanju Telekoma nego i drugih privrednih društava, postoje problemi koji do sada uopšte nisu bili definisani. Ovim, na ovaj način, Odbor, u saradnji sa Ministarstvom i gospodinom Sertićem, koji je na Odboru prihvatio ovaj amandman Odbora, se ti praktično problemi rešavaju. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, ne znam da li je bilo dovoljno jasnoća kada se formulisao praktično amandman odbora. On podrazumeva znači da u slučaju akcionarskih društva koje nije javno, pravo preče kupovine se može ograničiti ili ukinuti odlukom Skupštine koja je doneta tročetvrtinskom većinom glasova prisutnih akcionara.
Nije se ulazilo u suštinu da li su sopstvene akcije ili bilo koji drugi tip akcija da li su državne ili samih malih akcionara. Znači, tu je uvedeno praktično članom 2. način na koji će Skupština donositi svoje odluke.
Članom 3, znači potpuno je definisano u zakonskom predlogu sopstvene akcije i ne vidim uopšte problem o kome sada predlagač praktično to koristi kao jedno od obrazloženja za amandman briše se. Mislim da je sasvim jasno zbog čega je ovakav predlog i amandmana odbora koji je ministar podneo, a mislim da je i sa razlogom ovaj amandman predlagača zaista odbijen. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani ministri, kolege poslanici, lepa je kovanica „iznudica“, zaista, ali bih ja možda i pooštrila takvu kovanicu. Mi nemamo vremena više da čekamo, ni u iznudici. Mi smo toliko u cajtnotu sa vremenom da sprovedemo zaista korenite ekonomske reforme, da nama ni iznudica ne pomaže.
Mi sada moramo da govorimo o retroaktivnosti. Ja nisam pravnik. To povratno dejstvo kada govorimo o akcijama „Telekoma“, ja ne vidim retroaktivnost zakona, nego jednostavno da vratimo „Telekomu“ ono što mu zaista pripada, vrednost akcija i vrednost kapitala firme koji mu zaista pripada i to je taj deo, ako pričamo o iznudici, potreba, da bi se zadržala zaista vrednost državnog kapitala određenog akcionarskog društva, kako god da se on zove i da li je u pitanju „Telekom“ i da li je u pitanju „Galenika“ i da li su u pitanju druga akcionarska društva. Na nama je da zadržimo ono sa čime raspolažemo.
Na osnovu toga, na osnovu prihoda i rashoda, na osnovu ekonomskih reformi i onoga sa čime mi raspolažemo, jednostavno možemo da idemo dalje. Možemo da idemo u investicije, možemo da otvorimo taj investicioni ambijent i za domaće i za strane investitore, a retroaktivnost u ovom delu zakona se ne vidi, pogotovo kada se govori o tome da je 25. januar upravo taj rok o kome pričamo da vrednost određenih akcija i određenih dokumenata je krajnji rok. Opet se ograđujem, nisam pravnik, ali ne vidim nikakvu retroaktivnost u ovom Predlogu zakona.
S druge strane, 31. decembar jeste termin o kome pričamo, da je vrlo važan kada se donose bilansi uspeha poslovanja ne samo akcionarskih društava, nego svih privrednih subjekata. Dakle, 31. decembar je podvlačenje crte kakvi ste bili u poslovanju određenog privrednog društva, pa i „Telekoma“ i 31. decembar nam govori koliko zaista vredite na tržištu kapitala sa svojim privrednim aktivnostima i sa svojim prihodima i rashodima i sa svojim investicijama koje ste imali, sa svojim brojem zaposlenih i sa svojom vrednošću akcija.
Kada sa nekim razgovarate, ko želi da kupi određeni broj akcija, svaki od ovih dokumenata, svaki od ovih činjenica je veoma važan, vi imate određenu pregovaračku poziciju kada razgovarate sa određenim zainteresovanim subjektima.
Prema tome, svaka informacija da ne postoji određeni broj akcija vraćen u onom delu vlasnicima kojima pripada je jedna od činjenica koja je veoma bitna i koja vam ruši pregovaračke pozicije kada govorimo, recimo, o „Telekomu“. Retroaktivnost u tom smislu ekonomske imovine akcija, imovine „Telekoma“ ne postoji. Dakle, 31. decembar je period kada vi svodite određene bilanse poslovanja i investicione aktivnosti planirate za narednu poslovnu godinu.
Ne razumem, kada govorimo o članu 4. i kada govorimo o tome da retroaktivnost, odnosno povratno dejstvo zakona postoji, ja samo vidim da postoji povratno dejstvo vlasništva akcija u ovom delu, koje je veoma važno za očuvanje državnog kapitala određenih kompanija, a pre svega kada govorimo o „Telekomu“. Zahvaljujem.