… da budu u privatizaciji.
Znači, da rezimiram, treba podržati ovakav predlog. Zahvaljujem gospodinu ministru što nije usvojio ovakav amandman i mislim da je i interesu svih građana Srbije da ovakav predlog izmena i dopuna zakona sa ovakvim amandmanima koji nisu prihvaćeni od strane predlagača usvojimo. Hvala.

Izvinjavam se, koristim vreme poslaničke grupe.
Pošto ministar ne može da odgovori, a mislim da su svi zainteresovani i predlagač pogotovo za Fabriku vagona Kraljevo, htela bih samo neke statističke podatke da iznesem, čisto da imate uvid u to zbog čega amandman nije prihvaćen.
Na dan 31.12.2013. godine, gubitak kapitala preduzeća je 6,5 miliona evra. Na dan 19.05.2015. godine evidentirana je blokada u društvu od 8.144.000.677,31 dinar, što je u ukupnom trajanju 1.096 dana u blokadi. Postoji 640 sporova koji se vode protiv subjekata pokrenutih što od bivših, što od sadašnjih radina, a imamo 730 zaposlenih radnika.
Nad imovinom preduzeća uspostavljene hipoteke od strane poreske uprave Vojvođanske banke, obaveze prema državnim poveriocima do 31.12.2013. godine, znači, bez 2014. godine, iznosi 13 miliona evra.
Znači, ako je neka firma 1096 dana u blokadi, ako imate određene sporove, ako ona nije u mogućnosti da funkcioniše, da pravi prihode više od 1096 dana, onda je stvarno ne moguće joj staviti u funkciju strateške kompanije koje ćete zaštiti još neki vremenski period da bi ona funkcionisala, jer ona nije uspela za taj vremenski rok da se oporavi. Samim tim, bolje je da jednostavno ode u taj stečaj kao lek, da iz stečaja određene, znači, nakon UPPR-a, određene delove kompanija nađete strateške partnere i pokušate da jednostavno stavite na zdrave noge makar delove tih kompanija.
Kada govorimo o onome što je najinteresantnije IMT, IMR, treba reći da su dugovanja i obaveze koje bi, recimo, sada došle su oko 63 miliona evra za IMR, a za IMT 90 miliona evra. Prema tome, kada uopšte govorimo o ekonomskim parametrima koji se gledaju, znači, pored ekonomskih i onih koji se odnose na broj zaposlenih i stratešku poziciju samog preduzeća. Moramo da budemo realni, ne možemo da to radimo zbog toga što, eto, u određenim lokalnim samoupravama bi voleli da svi ostanu. Onda ne govorimo o privatizaciji. Onda jednostavno, hajde, da govorimo o budžetskom finansiranju od početka do kraja. Bilo bi onda realno da svi ostanu na budžetu Srbije i da onda i dalje plaćamo 750 miliona evra iz budžeta i onda ništa da ne radimo. Najteže je kada trebate da donesete odluku koje to kompanije ostaju i još uvek nadu da prežive, a koje ne.
Ali, ovde je nedvosmisleno rešenje donešeno zato što je ministarstvo uradilo analizu, pratilo i 2013. godinu i 2014. godinu i tačno je videlo ko može da opstane na tržištu, ko ne može. Znači, ko nema blokade, ko prihoduje, ko može da funkcioniše održivo u roku od godinu dana da prihode onoliko koliko prihoduje da rashoduje, a da neke stare dugove država pokuša na određeni način da reši, oni ostaju u tih 17 preduzeća. Na kraju krajeva, u proteklih godinu dana, Vlada je radila intenzivno na pronalaženju strateških partnera, zato sa razlogom ovaj amandman nije prihvaćen. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, da se zahvalim ministru što je zaista imao razumevanja, a i ono što bi trebalo praktično kod svakog zakona voditi računa, a to je o ljudima koji sa invaliditetom zapošljavaju druge ljude sa posebnim potreba i ljude koji se bave profesionalnom rehabilitacijom, iz prostog razloga što se negde, kada je u pitanju privatizacija i stečaj, ti ljudi potpuno zaborave.
Dakle, zbog toga je bilo vrlo važno da se ovakav amandman uvrsti u ovaj deo zakona i da se nađe kao sastavni deo jednog koncepta koji ovde imamo, a to je da ipak očuvanje nekih strateških, ne samo kompanija, nego i strateških ciljeva o kojima Srbija mora da razmišlja, bez obzira što mora da završio postupak privatizacije, ne sme nikada da se zaboravi. Zato što se smatra da je sam proces profesionalne rehabilitacije i ljudi koji su radno sposobni i osoba sa određenom vrstom invaliditeta i sa posebnim potrebama značajan resurs ove zemlje i da oni sami žele da budu sastavni deo privrednih aktivnosti Srbije. Hvala vam što ste uvažili ovo mišljenje.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, pa mi da radimo 24 sata ne možemo da rešimo probleme koji su ostali iza naših prethodnika, što iz 2003, što iz 2008, 2009, 2010, 2011, 2012. godine. Ali uopšte predlog ovakvog amandmana je već viđen u mnogim zakonskim rešenjima.
U ovom zakonskom rešenju on ruši koncept potpuno ovih izmena i dopuna Zakona. Ruši koncept uopšte i na neki način rešavanja problema i u ovih 17 strateških preduzeća.
Na kraju krajeva, ruši koncept da se zadrži koliko-toliko 25.000 radnih mesta, tako da ovakav amandman sa razlogom nije prihvaćen i mislim da u budućnosti zaista to treba i reći da predlagači se konceptualno ne slažu uopšte sa ovakvim zakonskim predlozima i da to jednostavno artikulišu kroz svoje amandmane, koje povezuju sa određenim ustavnim rešenjima.
Naravno da nije protivustavno da zakon stupi na snagu po objavljivanju u „Službenom listu“, i po danu glasa i naravno da je to jedna zamena teza, ali u ovom slučaju je to potreba zbog toga što ipak, znači, imamo jednu odgovornu Vladu, imamo jednu odgovornu skupštinsku većinu koja misli na sve radnike od ovih 92.000, a naročito na onih 25.000 koji su obuhvaćeni ovim zakonskim rešenjem. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, danas je na dnevnom redu izmena i dopuna Zakona o privatizaciji, kao i deo zakona koji se odnosi na vrlo važan deo naše privrede, ono o čemu je gospodin ministar Sertić govorio, a to su izmene i dopune Zakona o standardizaciji.
Inicijalna privatizacija, kada je počela posle 2000. godine, praktično se pretvorila u jedan grabež, pre svega direktora tadašnjih društvenih preduzeća, da što više direktorskih mesta zadrže, a preduzeća su se vremenom pretvarala u glasačke mašine stranaka koje su tada bile na vlasti, i ni jedna vlada, i ni jedan ministar nije hteo po dubini da se pozabavi ovim pitanjem.
Ono sa čim se Vlada SNS i gospodine Sertiću, kada ste vi došli na to mesto, je bila jedna vruća stolica koja je izgledala, da će u svakom trenutku jednostavno da se sruši, iz prostog razloga, da ste nastavili tim tempom, jednostavno ne činjenja kao što su ranije vlade radile, ne biste mogle uopšte da dođete do prave slike o kojoj tek sada, na kraju krajeva, svi imamo prilike da vidimo kako Srbija izgleda u pogledu 526 preduzeća i postupka privatizacije.

Veliki je značaj, i mislim da je to prvi put u srpskom parlamentu, da dolazi ministar privrede i sa svim poslaničkim grupama vrši određene konsultacije, prezentuje svoj rad, prezentuje koncept koji treba, jednostavno, ova skupština da usvoji i bez obzira što se sada govori o 17 preduzeća za koje treba nešto da se prolongira, jednostavno dolazite u situaciju da svi dolaze do određenih informacija koje do sada niko nije hteo javno da iznese, a najmanje prema narodnim poslanicima.
Narodni poslanici do 2012. godine su držali sednice ad hok. Prvo je vlada radila, zaduživala se, donosila kredite, odobravala projekte, a onda je radila sednice gde su se donosili zakoni odjednom. Jednostavno saglasnosti za određene projekte koji su bili u milionskim iznosima su se tek onda odobravale na kraju celog postupka. Znači, tu je konceptualno velika razlika između Vlade SNS i gospodina Vučića i vlade svih vlada koje su ranije bile.
Ono što je interesantno primetiti, to je da bi svaka vlada da skine sa sebe odgovornost da je ona radila određenu privatizaciju pa kaže, to je neka druga stranka, to ne neka treća, to je neka sa kojima ste vi bili ili niste u vlasti, ali činjenica je da je početak krenuo od gospodina Cvetkovića, koji je bio prvo direktor Agencije za privatizaciju, pa se nastavilo dalje da taj čovek bude ministar finansija, pa je došao čak do mesta premijera. Ali čak ni to njegovo stručno mišljenje kao određenog eksperta kojega je kvalifikovao za ta mesta, politička većina u tom trenutku nije htela ni da čuje.
Znači, sve ovo o čemu danas pričamo i potrebama da se završi postupak tek dolazi na scenu političku i dobija političku težinu onoga trenutka kada dolazi, u Vladu ulazi SNS na čelu sa gospodinom Vučićem. Ono što je važno reći to je da koncept od prošlog maja do ovog maja, praktično je išao korak po korak i nije tačno da se ništa nije uradilo. Tačno je da je urađena analiza svih privrednih subjekata, znači i društvenih preduzeća i preduzeća u restrukturiranju. Tačno je da smo imali 144 preduzeća u restrukturiranju, a ono resto su bila društvena preduzeća.
Tačno je da je od 2002. godine bilo 234 preduzeća u restrukturiranju, a onda su se svela praktično na 104, a onda su, posle toga sva preduzeća na volšeban način prodavana pa ponovo vraćana u nadležnosti države, odnosno finansiranja budžetom.
Danas imamo, za ovih zadnjih godinu dana, raspisane konkurse za četiri preduzeća u restrukturiranju i za još osam do 1. juna. Ono što je važno reći da je najavljeno još 28 preduzeća koja će se raspisati, objaviti javni konkursi, i ono što je bitno da ovih 17 preduzeća na osnovu ekonomskih pokazatelja, ekonomičnosti i rentabilnosti i profitabilnosti za poslednjih dve godine mogu da funkcionišu na ovom tržištu. To su bile karakteristike i kriterijumi na osnovu kojih ste vi to odabirali.
Ono što vam negde zaboravljamo i negde i ne želimo o tome da pričamo, da mi moramo da očuvamo određena preduzeća koja su praktično na teritoriji Kosova i Metohije, a suštinski na teritoriji Srbije.
Prema tome, mi ne smemo da budemo neodgovorni pa da kažemo – ne želimo da finansiramo, tipa naše radnike i rudare u Trepčinim rudnicima, jer bi to do sutra dovelo da 4.000 Srba izgubi posao i da jednostavno ostanu bez posla i dođemo do tog trenutka da se isele sa tog juga Srbije.
Znači, o tome niko ne želi da priča, ali žele da pričaju naši politički neistomišljenici da li će to ugroziti pregovore Beograda i Prištine. Ne, neće. Neće ugroziti pregovore, zato što Srbija mora odgovorno da vodi svoju ekonomsku politiku.
Od 2000. godine do 2012. godine, do praktično, do donošenja zakona prošle godine 2014. godine, ekonomsku katastrofu po pitanju opšte privatizacije, svi su gurali pod tepih i ovde se to svi slažemo. Ali, negde zaboravljamo onaj deo da smo se evropskim direktivama obavezali da ćemo taj postupak završiti. Da državnu pomoć, koja je jednostavno iz budžeta Srbije svake godine Srbija bila dužna da daje, jel, jer se tako naviklo godinama do 2012. je to postao princip rada, pa i danas kažemo, eto može da bude ne 17 – 65.
Znači, ta navika da se jednostavno daje a ne da se zarađuje na tržištu kapitala mora da prestane i ta utopija za koju ste rekli da mora da prestane je jedini prihvatljiv koncept ne neoliberalizma, nego opstanka privrede Srbije.
Šta dobijamo današnjim izmenama i dopunama Zakona? Dobijamo da ovih 17 preduzeća, koja su od strateške važnosti, kako ekonomskog, tako nacionalnog razvoja uopšte društva, treba da dobiju još određeni period do godinu dana, a da ne kažemo da su recimo više od polovine već debelo zagazili u određene pregovore što se tiče iznalaženja strateških partnera i procedura kojima treba da se raspišu određeni javni tenderi.
Treba da im se da taj rok da završe taj proces koji su započeli. Privatizacija mora da se završi do kraja tih zacrtanih rokova. To nije samo naša obaveza zato što mi to želimo kao Vlada, nego smo se jednostavno, kao odgovorno društvo, obavezali ne samo prema MMF, koji stalo spominjemo, nego i prema Svetskoj banci, vezali smo sve projekte, vezali smo kompletno za pregovore sa EU. Državne pomoći iz budžeta Srbije od 2017. godine, više neće biti.
Nećemo smeti iz budžeta da dajemo pare za određena javna društvena preduzeća bilo koja koja su u nadležnosti države. Ona će morati na tržištu kapitala da se ponašaju održivo. Koliko prihoduju, toliko moraju i da rashoduju i to mora da bude svima jasno.
Ono što na kraju treba reći što se ovog zakona tiče, da postoje određeni strateški projekti kojima jednostavno treba posvetiti posebnu pažnju.
Negde smo u dogovoru sa poslanicima koji zaista smatraju da određena preduzeća u poslednje dve godine su pokazale da imaju jako dobre rezultate, da prema onim bilansima stanja i uspeha, vi vidite da oni imaju velike prihode, da na ta preduzeća treba staviti poseban fokus od strane Ministarstva privrede i znaće određene mehanizme uz pomoć kojih treba ih zaštititi da bi zaista na adekvatan način dobili veliku cenu kada ulaze u pregovore sa strateškim partnerima.
Mislim da će to biti predlog jednog od amandmana koji ćemo dati moje kolege i ja, a drugi deo je koji takođe možda ne bi volela da zaboravimo a to je da mnoge kompanije i društvena preduzeća su zapošljavala i imaju u vlasništvu ljudi sa posebnim potrebama.
Na njih ne treba nikako da zaboravimo i da na neki način treba u tom roku takođe da ih zaštitimo od svega toga. To ćemo, znači, dati kroz određenu vrstu amandmana, ali ono što je važno reći i ne zaboraviti, treba na svako mesto da kažete da 50 firmi su potrošile do sada četiri milijarde evra iz budžeta, odnosno građana Srbije baš zato što smo vodili kao država, kao društvo jednu neodgovornu politiku zahvaljujući direktorima koji su živeli u prošlosti zarad svoje lične dobre budućnosti, a ne zarad budućnosti uopšte društva i države.
Drugi zakon koji su izmene i dopune Zakona o standardizaciji je u stvari nastavak onih ekonomskih reformi kojima je Srbija na putu i koju jednostavno treba da se pokaže u najboljem svetlu, to je da imamo mogućnost da kao kompanije domaće dobiju sertifikate po međunarodnim standardima i da sa takvim sertifikatima mogu da se pojave, ne samo na domaćem tržištu sa robom, nego i stranom.
Niko ne kaže da je taj sertifikat tzv. „ekonomski pasoš“, jer vi onda otvarate mnoge izvozne uvozne odnose sa drugim državama, pa i u regionu, pa i u okviru EU i postajete konkurentni kao društvo, kao privredne aktivnosti, kao ljudi koji se jednostavno bave određenim delatnostima za koje imaju međunarodne sertifikate.
To je glavni problem, recimo, kada pričamo o strateškim projektima gde ne mogu naše firme uopšte da izađu na konkurse zbog toga što nemaju određene međunarodne sertifikate. Onda se pitamo zašto naše firme ne mogu da budu nosioci međunarodnih tendera? Upravo su ovo uslovi koji stvaraju te mogućnosti. To će dovesti velike uštede, pre svega budžetu Srbije, ali će otvoriti mnoge poslovne aktivnosti u tom pogledu.
Ono što smo danas imali prilike da čujemo, to je da naši ne istomišljenici jednostavno bi želeli da se vrate na vlast sa nekim jeftinim političkim pamfletima koji nigde ne vode ovu Srbiju. Ti jeftini politički pamfleti jednostavno dovode do toga da se u društvu stvori jedna slika o tome da mi nešto rušimo, a to što rušimo je srušeno odavno, još 2005, 2006, 2007. i 2008. godine. Pogrešan koncept privatizacije koji jednostavno nikada nije zaživeo u ovoj Srbiji i samo je predstavljao predmet grabeža između, i podele političkog plena i koji je predstavljao, kao što sam rekla na početku, glasačku mašinu. Taj koncept više nigde ne može da opstane, a to je postupak privatizacije celog privrednog restrukturiranja završen u zemljama srednje, istočne Evrope još pre 20 godina.
Dobro je što mi ne želimo da kasnimo više u tim procesima. Dobro je što želimo to da završimo. U svakom slučaju ćemo u danu za glasanje prihvatiti ovaj vaš predlog i zahvaljujem vam se što ste zaista bili toliko uviđavni i na odboru danas imali toliko prilike da objasnite svaki detalj i svaki postupak koji je naveden u ovom zakonu koji treba da da određene rezultate sutra i za godinu dana po pitanju razvoja privrednih aktivnosti u Srbiji. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre i kolege poslanici, imali smo prilike da čujemo danas detaljno i od našeg kolege Babića analizu praktično cele situacije prošlosti i da shvatimo da danas ne pričamo o privatizaciji, nego pričamo o rešavanju ekonomske katastrofe u Srbiji i rešavanju problema koji nas muče iz prošlosti, jer bez rešavanja prošlosti nema budućnosti i to je ono što je bila suština i u govoru gospodina Sertića.
Ono što danas treba reći kao rezime, jeste da suštinski usvajanjem ovog predloga koji ste dali, gospodine Sertiću, mi pre svega radimo na očuvanju državnih, ekonomskih i nacionalnih interesa. Jer, članom 13, a malo ko je hteo da priča o tome, govorimo baš o firmama koje se nalaze sa svojim sedištima na teritoriji AP Kosova i znamo da sa tim članom 13. je reč o subjektima koji su izloženi uzurpacijom imovine od strane Agencije za privatizaciju, odnosno kosovske agencije za privatizaciju, koja je uzurpirala praktično imovinu Srbije na teritoriji Kosova i Metohije. Samim tim mi čuvamo i državne interese ovakvim zakonskim predlogom.
Osim toga, čuvamo i takozvane domaće privredne aktivnosti. Zašto takozvane? Zato što stalno govorimo o tome da želimo da pričamo o privrednim aktivnostima i razvoju privrednih aktivnosti domaćih preduzeća, a negde im ne dajemo nikakav podsticaj.
Ovo je vrsta jednog podsticaja, da očuvamo i spasimo ono što se spasti može. Na kraju krajeva, čuvamo i radna mesta, ali čuvamo realno situaciju i imovinu kapitala koji još uvek postoji kroz realnu procenu koju treba izvršiti, na osnovu izmena i dopuna kojima se traži, od strane Ministarstva, da u roku od 30 dana se izvrši ta realna procena.
Ovim predlogom dajemo mehanizme i Ministarstvu privrede i Agenciji za privatizaciju, da mogu sve ovo da sprovedu i da jednostavno kompletnu analizu koju su izvršili za svako javno preduzeće, da mogu na određeni način da završe postupak do kraja, u stvari, da prekinemo jednu iluziju o tome da ovako preduzeća mogu da funkcionišu na održivi način. Samo ono što je zdravo, ostaće da živi, a ono što ne može da živi na održiv način, moraće da se restruktuira, ali ne način kako se ranije radilo, nego jednostavno po principima tržišne ekonomije. Taj će princip mnoge boleti, ali, sve je to mnogo manje u odnosu koliko je bolelo do sada, kada je nestalo 400 hiljada radnih mesta do 2012. godine.
Ono što treba reći, to je da mi nemamo nazad. Znači, možemo da idemo samo napred. Godine od 2000. do 2014. su „godine koje su pojeli skakavci“, kada govorimo o privredi Srbije i kada govorimo o društvenim preduzećima i preduzećima u restruktuiranju i to je ono suštinski sa čime ste vi ovde došli i dali nam, uz velike dokaze, da je to tako.
Onoga trenutka, pre mesec i po dana, kada je direktor Agencije prvi put došao da podnese izveštaj i kada nam je na Odboru dao pravu sliku i realnu sliku o tome kako stojimo sa društvenim preduzećima i preduzećima u restruktuiranju, svi smo bili u čudu, ali je to u suštini bila istina sa kojom smo mi kad-tad morali da se suočimo.
Hvala vam na tome što ste nam zaista na realan način dali pregled i informaciju o tome sa čim sve mora ova Vlada da se suoči, šta je to što mora da uradi da bi krenula napred, da bi te evropske integracije o kojima toliko pričamo mogli da postignemo u smislu prevazilaženja korak po korak i ovaj put kojim je krenuo praktično postupak završetka privatizacije, jer, svaki korak je sve teži i teži. Na kraju svih tih koraka, jednostavno, privreda Srbije će moći da živi i moći će da daje dobre rezultate. Do sada je stagnirala, do sada je imala velikih problema, do sada je gubila, ali sa ovim završetkom, jednostavno, posle toga, videće verovatno to sunce o kome su sve zemlje u tranziciji na tom evropskom putu prošle.
Mi smo imali prilike i od naših komšija koji su sada u EU, i o Rumuniji i o Bugarskoj i od strane država u regionu da čujemo koji je to put, da je to težak put, ali da jednostavno on mora da se prođe.
Hvala vam što ste danas u ovoj raspravi pokazali veliku fleksibilnost i pokazali da ste otvoreni za svaku vrstu ideja, a nadam se da ćemo kroz amandmane, koje ćemo imati koliko prekosutra u raspravi, zaista doći do još boljih rešenja. U Danu za glasanje sigurno će SNS i Poslanički klub podržati ovakva rešenja. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministri, kolege poslanici, na početku bih rekla samo da, kada govorimo o zakonu vezano za industrijski dizajn, negde svi zaboravljamo da je osnovni cilj donošenja zakona i zaštita autorskih prava da se uspostavi jedan red, kada govorimo o dobijanju gotovog proizvoda radi postizanja boljih konkurentskih vrednosti u privredi. Tako da, obrazovanje u ovom slučaju i zaštita autorskih prava kada govorimo o industrijskom dizajnu jednostavno ima za krajnji cilj razvoj privrednih aktivnosti. To je aspekt sa kog do sada nismo pričali.
Nismo pričali o tome da dizajn uopšte predstavlja veliki skup kreativnih aktivnosti, a da kada govorimo uopšte vezano za sam proizvod, a proizvod su i roba i usluge, sve ono što se proizvede na tržištu kapitala, suštinski onda predstavlja u užem smislu vezano za sam proizvod, a u širem smislu industrijski dizajn je već jedna vrsta multidisciplinarne vrste nauka koje su spojene danas.
Tako da, današnja tema uopšte nije za zanemarivanje, jer ona predstavlja jedan od uslova i kada pričamo o pregovorima, kada pričamo o poglavlju 7. i kroz eksploatorne i bilateralne skrininge koji su bili vezano za poglavlje 7, mi smo morali da prođemo i da se obavežemo, pogotovo kada je u pitanju industrijski dizajn, za određeni red u ovoj oblasti i verujte mi da u prošlom mandatu, kada je dolazila evropska delegacija i svi odbori Evropskog parlamenta vezano za SSP i vezano za pravila koja treba polako da uvodimo vezano za Sporazum sa Svetskom trgovinskom organizacijom, ova tema je uvek bila negde ispod svih tema.
Možda se mnogima danas to ne čini, ali jedan od uslova svih poslovnih aktivnosti biće upravo zaštita autorskih prava kod kreiranja brenda, kod kreiranja u tržišnoj utakmici, kada govorimo uopšte o privrednim aktivnostima.
Dizajn je danas jedan od sastavnih delova, a jedna od glavnih karakteristika i dimenzija kvaliteta proizvoda. Ono sa čime idete danas na tržište, kvalitet proizvoda je odraz kvaliteta organizacija, odnosno kompanija koje proizvode dati proizvod.
Prema tome, kada dolazite u situaciju da treba da izađete na tržište, vi morate da imate tačno uređen sistem i na određen način definisan industrijski dizajn i kroz robnu marku i kroz žig i kroz tržišnu utakmicu. Samim tim, zaštita konkurencije na samom tržištu može da se uspostavi samo ukoliko imate definisana autorska prava, znači, ukoliko imate i zaštićenu robnu marku.
Ono što je uslov sa kojim izlazite na tržište je i cena i rok, a cena se kreira na osnovu ponude i tražnje, tako da smo svi mi deo tog jednog tržišta i kada želimo da kupimo određeni proizvod, uvek se okrećemo ka onome ko ima određenu vrstu zaštite.
Prema tome, današnja tema i ovog zakona koji se odnosi na pravnu regulativu i autorska prava pokazuje da i mi kao kupci ćemo učestvovati u tom redu, ali oni kao proizvođači koji izlaze sa definisanim autorskim pravima za industrijski dizajn određenog proizvoda, pa i za onaj krajnji cilj, kada govorimo i o pakovanju, jednostavno učestvujemo u svemu tome.
U tom redu došli smo do toga da ćemo kroz ovaj zakonski predlog usvojiti i direktive EU, koje su propisane i 2004. i 2007. godine od strane Evropskog parlamenta. Doći ćemo u tu situaciju da ćemo usvojiti ono što ste predložili, a to su svi mehanizmi kojima ćete uspostaviti efikasnost u ovom procesu, da ćemo imati jedan jedinstveni registar po tom pitanju i da će ta transparentnost na kojoj se insistira biti mnogo veća.
Do sada nismo imali slučaj, do 2012. godine, da se uopšte u oblasti autorskih prava uvodio red, ali od 2012. godine, čini mi se, da iako ima velikih otpora i na tržištu kada pričamo o robnim markama, jer mi smo svesni toga da nečinjenjem do 2012. godine mnoge naše brendove su zaštitile mnoge druge države, mnogi drugo proizvođači. Mi smo izgubili tu tržišnu utakmicu u startu, pa tako imamo primer kada govorimo o našem srpskom kajmaku kao robnoj marci, o ajvaru. Znači, došli smo u jedan potpuno nezavidan položaj da naši privrednici ne mogu takvu vrstu robnih marki uopšte da zaštite kao svoj proizvod, kao autentičan srpski proizvod, nego moraju da se dovijaju, da na određeni način drugačije transformišu tu svoju robnu marku da bi na tržište izašli sa krajnje gotovim proizvodom za koji je poznato u svetu da smo najbolji proizvođači.
Hoću da kažem da kada pričamo uopšte o intelektualnoj svojini, o toj ideji, kod nas je to negde zanemarena tema. Jednostavno, podrazumeva se da patente i neka idejna rešenja koja naši naučnici, pa i naši pronalazači koji ne moraju da budu u statusu naučnika negde moraju da zaštite u Zavodu za intelektualnu svojinu, ali uvek negde da zaštite sa jednom vrstom zadrške iz straha da će biti na određeni način plagirani. To je ono što sada vi pokušavate da uvedete red, pokušavate da uspostavite sistem funkcionisanja u ovoj oblasti, što je isključivo vezano kao krajnji rezultat u privredi i sa čime vi kao ministar za nauku ovde pokazujete da ta simbioza između rada naučnih institucija, prosvete i danas-sutra svih privrednih aktivnosti proizvođača treba da bude čvršća i daće jednostavno neki svoj zamajac u privrednim aktivnostima otvaranja novih malih i srednjih preduzeća.
Pre svega, zahvaljujem vam se što ste danas došli i pored svih onih pritisaka, kada govorimo uopšte i o zakonima koji su ušli, pa povučeni iz procedure, što ipak radite jedan težak posao kada je u pitanju i nauka i obrazovanje.
Zahvaljujem vam se što ste došli i jednostavno pokazujete da će se ova Vlada, bez obzira na sve pritiske koji postoje u društvu, boriti sa svim izazovima koji su negde došli na naplatu posle ovih 15 godina ne činjenja mnogo toga u društvu i da će jednostavno ovaj zakon, kada krećemo od autorskih prava, sigurno biti podržan od SNS i sigurno će zaživeti sutradan i uvesti red u mnogim oblastima koje su vezane za vaš resor. Zahvaljujem vam se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, htela bih samo da dopunim obrazloženje zbog čega Vlada suštinski nije prihvatila ovaj amandman, a to je da uopšte ovaj zakon pripada zakonima srednjeg nivoa. Hoću da kažem da inspektori za koje mislimo da imaju diskreciono pravo suštinski nemaju da oni određuju rokove, već je njihov rad određen nekim drugim rokovima drugih institucija. Šta to znači?
Prvi nivo zakona koji inspektori mora da poštuju jeste Zakon o upravnom postupku. Upravni postupak već ima neke rokove koji mora da se poštuju. To je pod jedan.
Pod dva, dolazi zakon srednjeg nivoa, to je ovaj zakon o kome govorimo. Znači, inspektor tek kada dobije određene informacije od drugih organa, primera radi, kada vrši uviđaje ili kontakt sa određenim „nn“ licima, on nema pravo legitimisanja, on funkcioniše po određenim zakonskim pravilima, kao na primer, Zakon o komunalnim delatnostima, on mora da pozove druge organe, da li je to policija ili je komunalna policija, da bi izvršili identifikaciju lica, da li fizičkog ili zastupnika pravnog lica, da bi znao protiv koga podiže, znači otvara upravni postupak. Te informacije on treba da dobije od policije. Znači, ti rokovi su njemu već negde definisani. Zbog toga se u ovom članu govori o blagovremenosti dostavljanja informacija.
Treći deo, odnosno nivo zakona koji inspektor mora da poštuje, to su posebni zakoni koji su vezani za sektorsku delatnost, odnosno sektorski zakoni. Prema tome, ukoliko se inspektor determiniše primerima pet dana ili 15 dana, on neće biti u mogućnosti u većini slučajeva da to ispoštuje. Zbog toga je i dobro što uvodimo informacione tehnologije. Dobro je što će se na kraju umrežiti tim informacionim tehnologijama i taj opšti nivo zakona i onaj sektorski, tako da s obzirom da inspekcijski nadzorni inspektori se nalaze negde u sredini, na kraju krajeva će postati sastavni deo ovog e-inspektora, koji će moći onda ne blagovremeno, nego odmah da da blagovremenu informaciju i da ovim članom odnosno, se taj rok, što kažete, i manje od pet dana, moći da sprovede. Ali, on u ovom trenutku nije u mogućnosti uopšte to da sprovede, tako da je formulacija koju je Vlada dala i koja je data ovim članom 15. u integralnoj verziji zakona je potpuno prihvatljiva u praksi. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, pa da ne bi ostali nedorečeni, inspektor može da traži dokumenta, ali u velikom broju slučajeva on ne dobija zagarantovani rok. Jednostavno, nije on taj koji odlučuje o terminima. Mi možemo kao Zakonodavni odbor da mu naredimo za pet dana, za 15 dana, ali to jednostavno se neće desiti, a onda sva krivica za nepribavljanje tih dokumenata ide na onog kome je Zakonodavni odbor dao u nadležnost da to obavi, a to je inspekcija.
Evo, primere ste čuli. Gospodin Jovanović je naveo katastar, ja ću vam navesti primer Republičkog geodetskog zavoda. Navešću vam primer policije koja jednostavno ne može da sprovede identifikaciju prekršioca određenog postupka i treba da identifikuje i nađe ko je taj ko krši zakon, recimo, o komunalnoj delatnosti i ne može to da obavi za mesec dana, primera radi.
Znači, onoga trenutka kada određeni organ zaista je u mogućnosti da da adekvatnu informaciju inspektoru, tada će i dobiti. To je ono što je u stvari rak rana našeg društva, uopšte državne uprave. Pa, zbog toga se upravo ovo i radi, da se uspostavi informacioni sistem, da se uspostavi veća efikasnost i da u ovom trenutku blagovremena formulacija je za ovaj trenutak zaista efikasan, mnogo više nego taj da bi mi propisali određeni broj dana, a da bi došli u situaciju da se takav zakon krši, pogotovo od strane inspektora kome treba da damo sada raširene mogućnosti da zaista sprovodi zakon na najbolji mogući način, ne sa merama pritisaka koje su do sada bile, nego sa merama koje će dovesti do toga da uvodimo u sistem i ispravljamo sve nepravilnosti koje su do sada bile. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, htela bih da se zahvalim zaista na razumevanju Ministarstva i uopšte vaših saradnika, da je upravljanje rizikom suštinski nešto oko čega do sada jednostavno nije postojao toliko značaj u društvu i u radu, kada su u pitanju inspekcijski organi. Inspekcije uopšte rade godišnje takozvane svoje planove rada i one imaju taj uređeni deo kada se odnosi na procene rizika, ali nikada nisu bili tako detaljno opisani kroz određene planove i programe gde se isključivo obuhvataju sve mogućnosti koje dovode do toga da se određeni ciljevi ne sprovedu.
Kada govorimo uopšte o rizicima, oni mogu biti sa aspekta ekonomije i sa aspekta prava. Ono što je bitno, to je da sada uopšte i donošenjem ovog novog zakona ta procena rizika u radu inspekcijskog nadzora postaje jedna od važnih elemenata uopšte rada inspekcija i ti planovi nadzora koji će se zasnivati na određenim kriterijumima su jako važni. Ali, pre svega, kada govorimo o proceni rizika, treba reći da je bila nedovoljno razvijena praksa u toj samoj primeni. Kažu da je ona iznosila svega 46% i da se na osnovu tih zaključaka kod procene rizika nije donosila u sledećoj godini kao jedan od sastavnih činilaca po kome su inspekcije radile.
Dobro je što sada ulazi u sastavni deo rada i dobro je što jednostavno i poslanici svih poslaničkih grupa nazvani neformalna poslanička grupa Ekonomski kokus su primetili da je to jedan od važnih segmenata i da je to zaista prihvaćeno od strane i Ministarstva i ministarke kao jedan od amandmana. Mislim da će svima to doneti zaista dobro u samoj implementaciji ovog zakona. Dobro je što je to i sastavni deo tog akcionog plana o kome ste govorili. Mislim da ta procena rizika zaista treba da obuhvati sve one mogućnosti i događaje koji jednostavno negativno utiču, a sigurno da ta šteta uvek negde nekoga košta. Pre svega košta građane Srbije i mislim da time i pravite velike uštede kada govorimo i o samom budžetu, ali pravite i uštede kod građana i pravnih subjekata koji neće više praviti greške koje će ih skupo koštati, već će jednostavno inspekcijski organi svojom sada sve više savetodavnog ulogom, na neki način i edukacijama edukovati i fizička i pravna lica o tome koje sve rizike treba da izbegnu da bi jednostavno došli do toga da zaista funkcionišu i okviru sistema, a inspektori kada rade tu procenu rizika imaće sve manje potrebe da dolaze u određenu vrstu sukoba. Da li su to fizička lica ili pravna lica, jednostavno ta vrsta sukoba biće izbegnuta. Hvala vam.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, mi se nalazimo na amandmanu koji nije govorio ovako u širem kontekstu o tome kako treba da izgleda uopšte državna uprava, ali ono što je navedeno od strane predlagača amandmana, koji je na kraju krajeva, prihvaćen, u stvari daje jednu sliku koju do sada i nismo otvorili u ovom parlamentu. Ali, treba reći da prvo sve što se odnosi na sam „deliveri junit“ ili tzv. jedinice, ne treba da interesuje toliko parlament, jer nas interesuje nadzorna kontrolna uloga rada Vlade, a Vlada je sama sebi postavila određene lestvice i ciljeve koje sama sebe kontroliše.
Premijer ima pravo po zakonu da angažuje različite vrste savetnika, po različitim oblastima i ministarstvima. Veličina toga što je ovaj premijer koristeći iskustva razvijenih država u tom ekonomskom smislu objedinio rad određenih svojih savetnika, prvih pet koje je nazvao „deliveri junit“ koji svaki dan treba da postižu praktično taj kontrolni mehanizam šta je svako ministarstvo uradilo i koji su ti rezultati. U tim statističkim podacima, on jednostavno dobija informacije kako napreduje sa određenim politikama. Pa, i politikama državne uprave.
Znači, dobro je da postoje takvi kontrolni mehanizmi koji Vlada sama sebi postavlja. Samim tim, kada dolazi kroz izveštaje ovde, ispred narodne poslanika ona već ima rešenu situaciju po pitanju kada govorimo uopšte o rezultatima rada. Samim tim, podižemo jednu lestvicu kada govorimo o koracima koje treba da sprovedemo radi formiranja ekonomskih reformi i reformi državne uprave.
Pa, tako ako se ta reforma ogleda kroz amandman subjekat i subjekt i samim tim prihvatamo kao rešenje da je dobro usvojiti i te leksičke promene, onda samim tim, Vlada pokazuje da je spremna za korenite promene. Pa, i one koje se odnose na ono što vi zovete u duhu srpskog jezika i ono kada govorimo o amandmanima koji su potpuno prihvatljivi u tom delu.
Prema tome, ne treba nikoga da se sekira u ovoj sali zbog čega sami sebi postavljamo kontrolne mehanizme. Vlada to radi u svom delu, parlament to radi kroz svoje odbore i samim tim mislim da svima donosimo dobro, a najviše građanima Srbije. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministri, kolege poslanici, član 67. upravo govori o radu koordinacione komisije i s obzirom da je neki rok od tri meseca, od dana stupanja na snagu ovog zakona, da bi trebao da počne da funkcioniše, predlog poslanika Ekonomskog kokusa je bio da se formira treći stav koji bi dao da nakon donošenja Poslovnika iz stava 2. koordinaciona komisija će početi sa obavljanjem poslova i zadataka, utvrđenih ovim zakonom, odlukom o osnivanju i Poslovnikom o radu, koji se odnose na usmeravanje postupanja inspekcija u inspekcijskom nadzoru na neregistrovanim subjektima, kao i u pogledu pripreme primene ovog zakona.
Zahvaljujem se ministru što je imala razumevanja i zaista prihvatila ovaj amandman, jer mislim da potpuno definiše rad ove komisije koja je u prethodnim članovima bila sa dosta nejasnoća kod nekih predlagača zbog čega je odbijen.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Poštovani ministri, kolege poslanici, reklamirala sam čl. 106. i 107. stav 1. Iz razloga što je jednostavno negde postalo kao normalno da poslanici mogu da vređaju poslanike vladajuće stranke, navodeći činjenicu da oni nisu prisutni su pametni, a oni koji su u sali, verovatno, su ta suprotnost.
Do kog zaključka mi onda dolazimo? Da ste vi u tom trenutku trebali da reagujete, a i do drugog zaključka da oni koji nisu prisutni, jer ovde vidimo da su nekolicina iz opozicionih stranaka u stvari oni pametni koji će podržati ovaj zakon. Tako da, eto, mislim da je bilo stvarno sa vaše strane verovatno propust što niste reagovali da gospodina Živkovića upozorite na reči koje izgovara. Hvala.

Uvaženi ministri, kolege poslanici, ovaj amandman kao po prirodi stvari od strane predlagača je predviđen za brisanje, ali ne samo ovaj amandman nego i većina amandmana. Ono što treba reći da, kada pričamo uopšte o projektu „Beograd na vodi“, jednostavno navode se mnoge neistine, kao da ne postoje planovi i projekti koji su urađeni za uređenje Savskog priobalja još od 1972. godine prema GUP-u, 1976. godine Studija centralne zone koju je uradio Urbanistički zavod, 1986. godine veliki međunarodni konkurs koji je „Varoš na vodi“.
Znači, sve je to već definisano 1995. „Europolis“. Izveštaj koji su praktično vezani za sve ove projekte, a procenu finansijskih studija, da li je nešto isplativo, rade zainteresovani investitori. Kada govorimo o tome, a nismo imali prilike da čujemo, pošto smo samo slušali neistine u načelnoj raspravi,…