Izgleda da kako ova epidemija jenjava tako su političke teme te koje dolaze do izražaja. Zaista se slažem sa predsednicom Vlade da je bilo mučno slušati pojedine poslanike i zaista je neverovatno do koje sve mere su neki spremni da idu u relativizaciji i žrtava ovog virusa i svih napora lekara da broj tih žrtava bude što manji.

Pošto čujemo da mi nismo imali nikakav plan, da se o tome nije govorilo, samo bih podsetio sve građane i sve narodne poslanike da su na samom početku vanrednog stanja naši lekari veoma detaljno govorili o tome šta tačno očekuju od virusa, iako je bilo jako teško u tom trenutku nešto predviđati, jer smo videli da je ceo svet bio zatečen. Naši lekari su tada otprilike rekli da se može očekivati da će epidemija da raste negde do pravoslavnog Vaskrsa, a da će, ukoliko budemo poštovali mere, nakon toga krenuti da jenjava i da ćemo u nekom trenutku, početkom maja meseca, imati ispod 5% zaraženih od broja testiranih.

Ako danas pogledamo poslednji rezultat, mislim da je procenat zaraženih od broja testiranih negde oko 1,8%, što je najniži procenat od samog početka. To najbolje govori da su naši lekari odlično znali sa čime se suočavaju, da su ipak napravili neke koliko-toliko dobre procene i da su te mere ipak dale rezultate.

Mislim da je malo pretenciozno da mi sada pričamo o tome kako EU ima neke planove, ne znam, za avgust mesec, a deset dana pred onu katastrofu u Italiji i Španiji niko nije imao pojma šta će da se dogodi.

Kada govorimo o našim merama tu je posebno zanimljivo da poredimo i našu zemlju sa nekim zapadnim zemljama slične veličine i da primetimo da te zemlje imaju po 20, 30, pa i 40 puta više preminuli. Mislim da se tu najbolje vidi ta razlika u merama koje smo mi preduzeli, kada smo se potrudili da smanjimo, da tako kažem, nepotrebne kontakte na minimum i da na neki način fizički odvojimo najstarije stanovništvo od ostatka populacije. Mislim da se upravo tu vidi razlika, jer je očigledno među tom populacijom najveći procenat smrtnosti i zato mi mamo 200 preminulih, a neke zemlje slične veličine, kao što je naša, imaju po 2.000, 3.000 ili čak 8.000, kao recimo Belgija koja ima samo par miliona više stanovnika nego Srbija.

Prosto mi je neverovatno da postoje narodni poslanici ne mogu da naprave razliku između tog trenutka kada smo te mere uveli, kada je virus bio najjači, kada je epidemija bila najžešća, kada je išla uzlaznom putanjom i da naprave razliku u odnosu na ovaj sad trenutak kada epidemija jenjava. Kao što ne mogu da razumem ni mnoge druge primedbe tipa - zašto preko dana možemo da se šetamo, a noću ne možemo, jel to korona napada samo noću. Pretpostavljam da ipak preko dana moramo da završimo neke životne poslove, a da uveče i noću ne moramo da ostvarujemo kontakte. Ili, ako neko kaže kako možemo da idemo u prodavnice, a ne možemo u parkove, pa valjda u prodavnice moramo da idemo da bi preživeli, a da se družimo i roštiljamo u parkovima baš i ne moramo u ovih mesec dana, može to malo da sačeka.

Na kraju krajeva, sve te mere nisu uveli političari, uveli su ih lekari, i to tim lekara za koje smatram da su najbolji koje u ovom trenutku imamo u našoj zemlji i da se pokazalo vremenom da su te mere ipak dale neke rezultate.

Ono što je bilo primetno jeste da apsolutno svaki lekar koji je samo nešto pozitivno rekao o reakciji države i pomoći države u tim najtežim trenucima bio je satanizovan od strane opozicionih aktivista, političara, medija i uvek se sve svodi na to, ako kažu nešto pozitivno, biće satanizovani, ako kažu nešto loše, eto njima pet termina unapred i na N1 i na Nova S, tamo će da budu bukvalno inventar, samo je bitno da nešto loše kažu o svojoj državi.

Mislim da su ovde bila tri ključna faktora koja su nama pomogli da ovu krizu za sada prebrodimo na što bolji način. Tu pre svega mislim na naše zdravstvo, a za koje moram da kažem da je bilo jako, jako potcenjeno godinama unazad. Mi valjda mislimo da je popularno da loše govorimo o sami sebi i o našoj zemlji, da je trava uvek nekako zelenija u komšijinom dvorištu, a ja mislim da su naši zdravstveni radnici pokazali, u ovim najtežim trenucima, da su i te kako sposobni da se izbore sa krizom i da mi možemo biti ponosni na njih.

Kao drugi faktor, naravno, izdvojio bih i državu koja je reagovala najbrže što je mogla i ispunila sve ono što je struka tražila i sve ono što je bilo neophodno da država, koliko-toliko, normalno funkcioniše u tom vremenu specifičnih okolnosti kada život nije bio uobičajen i kada je imala i te snage da primeni neke ekonomske mere, da pomogne privredi i građanima, a da finansijski sistem ostane stabilan u zemlji.

Kao treći faktor bih izdvojio građane, jer smatram da su ubedljivo u najvećem, u veoma visokom procentu, bili jako odgovorni, jako disciplinovani i ispoštovali ono što je struka tražila od njih, da smo imali ogroman broj volontera širom zemlje koji su pomagali najstarijim ljudima kada nisu mogli da izlaze napolje i da smo sa ta tri faktora uspeli zajednički da, u ovom trenutku, imamo one rezultate koje smo priželjkivali na početku vanrednog stanja.

Ono što je važno jeste da država nastavlja da jača naše zdravstvo i mogu da kažem da, od ponedeljka, u Čačku i Gornjem Milanovcu, znači za to znam, a pretpostavljam da je slično i u drugim gradovima i opštinama, nema više nezaposlenih lekara na birou, a mogu i da kažem da su danas sve medicinske sestre, koje su zaposlene na određeno vreme u bolnici u gradu Čačku, dobile rešenje za stalni radni odnos.

Takođe, kao što znate, na samom početku krize zdravstveni radnici su dobili novo povećanje plata od 10% i mislim da je baš juče bila isplata, ako se ne varam, drugog dela aprilske plate. Ono što je zanimljivo za medicinske sestre, ta polovina plate je bila između, recimo, 30 i 32 hiljade u zavisnosti od koeficijenta, mesta gde rade, radnog staža itd. Zašto je bitno to što kažem?

Bitno je zato što je 2012. godine cela plata medicinske sestre bila oko 31, 32 hiljade dinara. Kada vam neko, poput Dragana Đilasa, kaže da će posle šest meseci, kada dođe na vlast, da vrati dostojanstvo i poštovanje zdravstvenim radnicima tako što će da im poveća platu, samo se setite da je danas jedna polovina plate medicinske sestre jednaka celoj plati medicinske sestre iz 2012. godine, a da pri tom imamo najmanju inflaciju u Evropi, da nam nacionalna valuta nije izgubila vrednost, da je ista kao pre osam godina i da u evrima imamo duplo veću platu za medicinske sestre danas, nego pre osam godina. Ništa od toga nije bilo lako da se sprovede i ništa nije palo sa neba, nego je bio potreban ozbiljan rad.

Još jedna tema koja je veoma aktuelna, a to je tema izbora. Kao što znate, mi smo izbore odložili po savetima struke. Mogli ste da čujete i od naših lekara i od svetskih lekara da su očekivanja da će virus biti najslabiji u letnjima mesecima, ali da postoji velika opasnost da se na jesen epidemija ponovo vrati.

Potpuno je apsurdno i nelogično da slušamo od jednog dela opozicije zahtev da izbori budu baš na jesen, kada praktično ceo svet očekuje neku novu krizu koja može da bude i veća nego ova. Onda shvatate da se tu zapravo radi samo o jedno, a to je da je njima potrebno još par meseci da se spreme, jer četiri godine nije bilo dovoljno, pa onda po svaku cenu žele da te izbore odlože, iako struka svuda u svetu kaže da ta jesen može biti mnogo problematičnija nego leto.

Ne znam šta bih rekao o onome što se desilo danas na početku zasedanja, a kada je moj kolega iz Čačka uradio to što je uradio. Mislio sam da je posle godinu i po dana, koliko nije dolazio u Narodnu skupštinu, a primao je platu i Narodna skupština mu je plaćala stan u Beogradu… Smatrao sam da je normalnije da dođe na svoje mesto, da se prijavi za reč i da za mikrofonom kaže sve što ima, ali je on ipak odlučio da od Skupštine pravi cirkus i da po svaku cenu inicira neki sukob, jer je valjda cilj da ga neko iznese odavde, valjda je njegov cilj da ga neko uhapsi da bi glumio političku žrtvu, kao što je cilj onoga što je uradio Dragan Đilas.

To mora opet da se kaže, da mu apsolutno niko nikada nije pomenuo decu, da sam čak siguran da niko u Srbiji niti zna ko su mu deca, ni kako se zovu, ni koliko godina imaju, u koju školu idu, apsolutno ne znaju ništa o njegovoj deci i o deci ostalih opozicionara, što je sasvim u redu i ispravno, ali su zato građani Srbije nebrojeno puta mogli da čuju svakakve gadosti o porodici predsednika Aleksandra Vučića i njegovoj majci, ocu, bratu, deci.

Mislim da bih ostao celo veče kada bih samo nabrajao šta smo sve mogli da pročitamo od strane njihovih aktivista, od strane njihovih medija i da to oni apsolutno nikada nisu osudili.

Ono što je potpuno jasno, jeste da se iza svega toga krije jedan pokušaj da se u Srbiji isceniraju sukobi, da neko bude uhapšen, da se neko pobije na ulici, kako bi poslali u svet sliku da je Srbija jedna politički nestabilna zemlja, tiranija u kojoj se ljudi tuku po ulici u kojoj se hapse opozicioni političari i slično. Dakle, ti pokušaji traju već godinu i po dana i upravo ono što smo videli jutros u režiji Boška Obradovića je jedan takav pokušaj.

Imamo primer i tih lupanja u šerpe, što je jako zanimljivo, u osam i pet lupaju u šerpe, jer su nezadovoljni zbog mera koje smo uveli na zahtev lekara, na zahtev struke, samo zato da bi sačuvali zdravstvo, da nam zdravstvo ne bi puklo usled velikog naleta broja pacijenata koje smo mogli da imamo.

Dakle, poslušali smo te savete, da zaštitimo zdravstveni sistem. Lekari su nebrojeno puta pozivali građane da te mere poštuju, da ostanu kod kuće i na kraju, imate ljude koji u osam sati navodno tapšu, a posle lupaju u šerpe. Pa što onda tapšete, ako nećete da slušate šta vas lekari mole već mesec i po dana, nemojte tapšati, licemerno je. Lupajte u te šerpe, ali u osam nemojte ništa da radite.

I ono što je potpuno neverovatno, mogli smo da čujemo kako živimo u tiraniji, u logorima, pa kaže jedan političar, baš Dragan Đilas, kaže – Srbija je najveća tamnica u Evropi, u trenutku kada smo imali jedan vikend policijski čas. Tamnica je da provedete vreme u svojoj kući i u svom domu sa svojom porodicom.

Ja zaista mislim i zaista mi je žao onih ljudi koji svoj dom i svoju porodicu doživljavaju kao tamnicu i mislim da njima pomoći nema. Hvala.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovane kolege, poštovani građani, Regulatorno telo za elektronske medije ili skraćeno REM, rekao bih najskuplja reč na političkoj sceni Srbije u prethodnih godinu dana.

Čini mi se da od kako postoji politička scena Srbije reč REM nije upotrebljena toliko puta kao u prethodnih godinu dana. Čini mi se i da pre desetak godina obični birači, a rekao bih i mnogi učesnici u političkom procesu nisu ni znali da neko takvo telo postoji. Inače, u to vreme to je bila Republička radiodifuzna agencija.

Dakle, opozicija danas ovo pitanje predstavlja kao pitanje svih pitanja i kao osnovni razlog svih njihovih poraza, brojnih izbornih poraza od 2012. godine do danas. Postavlja se pitanje da li je to baš tako.

Celu tu priču o tome kako danas postoji cenzura medija, kako medijske slobode ne postoje, opozicija te priče može da priča nekim mladim ljudima u svojim redovima, srednjoškolcima, studentima, ovim klincima iz ovog pokreta „1 od 5 miliona“, iz prostog razloga što su ti mladi ljudi u vreme kada je „Dajrekt medija“ vedrila i oblačila medijskom scenom Srbije i kada je bila jedna od najmoćnijih medijskih imperija u ovom delu Evrope, ti mladi ljudi su bili u obdaništu ili su možda eventualno bili osnovci i tog perioda se ne sećaju, a mi koji smo se 12 godina borili protiv tog veoma lošeg režima najbolje znamo koliko nam je bilo teško da dođemo do prostora u medijima, koliko je bilo teško da se obratimo građanima Srbije i u to vreme, praktično, nije bilo opozicionih televizija kao što postoji danas „N1“, ili „Nova S“ ili kao što su postojale brojne televizije čak i devedesetih godina u vreme Miloševića.

U jednom trenutku se pojavila jedna televizija koja je malo počela da štrči, i to je moja koleginica malopre pomenula, i ta televizija je odmah ugašena. Radi se, naravno, o BK televiziji. Neću sada da ulazim u to da li je ona bila dobra ili loša i kakav je sadržaj i program imala, ali prosta je činjenica da onog trenutka kada se njihova uređivačka politika nije svidela tadašnjim vlastima, ekspresno je ta televizija uhapšena. Neću da pominjem šta bi bilo da danas neko pomisli da gasi neku opozicionu televiziju kao što je, recimo, „N1“, iako ta televizija ima brojna sporna pitanja u svom radu, pre svega nije registrovana u ovoj zemlji i ne plaća poreze ovoj zemlji.

U to vreme slušali smo pred svake izbore, kada god se lomi situacija na svim državnim televizijama brojne analitičare koji su dolazili u emisije i pričali da ako se slučajno desi da izgubi DS izbore, a pobedi SNS odmah kreću sankcije, kreću izolacije, možda čak bude i bombardovanja. Slušali smo to u svakoj izbornoj kampanji svaki dan, a nismo imali priliku da u pravoj meri čujemo drugo mišljenje. Dakle, građani Srbije su konstantno plašeni nekakvim ratovima, izolacijama, a mi vidimo danas 2020. godine da svega toga nema. Šta više, naši međunarodni odnosi i spoljna politika su na daleko višem nivou nego tada.

Nije bilo u to vreme ni raznih BIRN-ova, KRIK-ova, CINS-ova i ostalih čudesa koja se finansiraju spolja. Nije bilo ni mnogih nedeljnika. Posebna tema su i društvene mreže koje su danas mesto gde se najveće kompanije obraćaju svojim korisnicima i čitav marketing je prenesen na društvene mreže u Srbiji. Postoji preko dva miliona registrovanih naloga, recimo, na Fejsbuku, pa neka je svaki drugi realan, pravi nalog, dakle, to je preko milion ljudi koji koristi društvene mreže. Slično je i sa Tviterom i sa Instagramom i to je jedan ogroman rezervoar gde možete svakodnevno apsolutno besplatno ili za veoma mali novac da se obraćate velikom broju ljudi i da predstavljate svoju politiku. To je nešto što je pre desetak godina, neću da kažem da nije postojalo, ali bilo u nekom povoju i nije moglo da se koristi u političke svrhe.

Internet portali, pre desetak godina bilo je samo onih velikih, republičkih, kao što su B92, Mondo, Blic itd. Na lokalu ih je bilo jako malo. Danas u svakoj lokalnoj samoupravi imate od pet do deset različitih internet portala koji su veoma praćeni. Imaju priliku, takođe, da sa jako malo resursa se obraćaju građanima Srbije i da prenose svoj informativni program. Vidimo da je skoro tako formiran ovaj novi Đilasov portal - direktno.rs, koji se reklamira takođe na svim društvenim mrežama i vodi kampanju protiv SNS, a onda to Đilas reklamira na svojim profilima. Takvih portala ima mnogo.

Dakle, to je sve prostor na kome opozicija može da se obraća građanima, a nešto što u vreme kada su oni bili vlast nije postojalo.

Pričali smo takođe i o tome kako je ko koristio vreme u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Pošto je opozicija ili deo opozicije odlučuje da bojkotuje Narodnu skupštinu Republike Srbije i, kao što znate, ovde se vodi jako precizna statistika i tačno se zna ko je koliko pričao, koliko se ko puta obraćao i kada smo uradili taj presek u trenutku početka bojkota, bilo je jasno da je opozicija, koja je bila u manjini u Narodnoj skupštini Republike Srbije, imala više nastupa i više minuta provela za skupštinskom govornicom u ovom domu nego vlast koja čini, praktično, dve trećine parlamenta. Oni su sami sebe odlučili da liše te mogućnosti, da se svakodnevno u direktnom prenosu obraćaju građanima na nacionalnoj televiziji.

Postavlja se pitanje koliko sve to utiče i na izborne rezultate, jer slušamo da je to izgovor zašto, eto, opozicija ne može da ostvari dobar rezultat, pa možemo da vidimo na primeru predsedničkih izbora u Čačku. Ja ću sada, recimo, da uzmem primer jednog sela u Čačku. U pitanju je selo Vranić. Aleksandar Vučić je ubedljivo pobedio i osvojio tri puta više glasova nego Boško Obradović, a inače se radi o rodnom selu Boška Obradovića i onda se ja uvek pitam da li meštanima Vranića treba RTS da bi znali ko je njihov komšija, rođak itd.

Ili, primer Belog Preletačevića, koji se u Čačku možda jednom pojavio i to je svratio u jednu pečenjaru, pa se posle toga provozao do grada, izašao ispred Spomenika Vojvodi Stepi. Ima snimak toga, ima selfi. Okačio na "Fejsbuku" i otišao za Mladenovac i nije se pojavio više nikad i osvojio 1.741 glas više nego Boško Obradović, koji je poslednjih deset godina medijski u Čačku najprisutniji političar.

Dakle, i tu vidite da nije samo pitanje koliko vas ima na medijima, već je nekad pitanje i šta govorite. Na tom primeru vidite da neki ljudi, što ih više ima u medijima, što se više obraćaju građanima, to imaju manju podršku.

Mi smo 2012. godine pokazali da je moguće izaći na izbore i pobediti čak i kada ste u podređenom položaju, kada nemate prisutnost u medijima i kada vlast ima sve resurse na raspolaganju, a pokazali smo da je moguće pobediti kada vodite odgovornu politiku, a kada vodite neodgovornu politiku, onda ne možete ništa da očekujete i sada ću vam to pokazati na još jednom primeru, kada govorimo o svim izbornim uslovima, a složili smo se da izborni uslovi su, praktično, oni isti kao pre desetak godina, s tim što smo ih mi sada nizom nekih zakona još dodatno unapredili.

Imam kod sebe jedan isečak iz časopisa „Dveri“ iz 2012. godine. U pitanju je Vidovdan 2012. godine, posle predsedničkih, parlamentarnih i lokalnih izbora i na samom početku uvodna reč, predsednik Boško Obradović, kaže ovako – kako je izvršena izborna krađa. Pročitaću samo sam uvod - sama suština đurđevdanskih izbora 2012. godine može se okarakterisati na sledeći način – opozicija je pobedila na glasanju, a režim je ukrao na brojanju. Sada ja pitam - a ko je taj režim bio 2012. godine? Da nisu to slučajno bili Boris Tadić, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, odnosno današnji partneri Boška Obradovića sa kojima se, pazite šta, on bori za fer izborne uslove? Znači, bori se za fer izborne uslove sa onim ljudima za koje je rekao da su ukrali na glasanju 2012. godine. To najbolje govori koliko je to neozbiljna politika.

Kada sam rekao da može da se pobedi ozbiljnim radom, tu nikada neću zaboraviti jednu rečenicu predsednika Srbije Aleksandra Vučića. To je bilo 2011. godine kada smo imali velike i masovne proteste protiv tadašnjeg režima. Mi smo, jedna mlađa ekipa ljudi ostala posle tog mitinga da očiste sve ono što je ostalo posle mitinga da bi Beograd izgledao na isti način, kao i pre mitinga. On je tada rekao jednu rečenicu – ako jedan izlog ili jedno staklo polomimo nikada neće građani glasati za nas, jer građani neće da glasaju za divljake, hoće da glasaju za one ljude koji nude ozbiljan program, koji nude sigurnost.

Upravo je to razlog zašto ljudi neće da glasaju za Savez za Srbiju, za one ljude koji upadaju sa testerama u RTS, koji razbijaju stakla, koji prete novinarima, prete televizijama da će da ih ugase, koji nazivaju preko dva miliona građana ove zemlje botovima i sendvičarima. Ljudi za to neće da glasaju, za tu neozbiljnu politiku.

Ovo, zapravo, nije situacija u kojoj taj deo opozicije bojkotuje izbore. Ne, ovo će biti potpuno druga situacija. Dakle, građani će bojkotovati Savez za Srbiju. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, poštovane kolege, u prethodnih nekoliko meseci usvojili smo više promena izbornih zakona koji imaju za cilj da poboljšaju i unaprede izborni proces. Rekao bih da su ove promene o kojima danas razgovaramo najznačajnije.

Kao što su kolege već rekle, dešavalo se više puta u prethodnih 20 ili 30 godina da na različitim izborima jedan broj stranaka ne uspe da osvoji taj cenzus od 5% i da značajan broj glasova ostane ispod cenzusa, pa da, na primer, neke stranke osvoje i do 100.000 i do 150.000 glasova, a da ne budu deo parlamenta, iako se radi o značajnom i svakako broju glasova koji nije zanemarljiv.

Ovim izbornim promenama omogućićemo i tim partijama da imaju veće šanse da postanu deo parlamenta, da budu više motivisane da uzmu učešće u izbornom procesu i da na kraju, ono što je najvažnije, Narodna skupština Republike Srbije i lokalni parlament i na pravi način oslikaju ono što je izborna volja građana, odnosno ono zašta su građani glasali na izborima.

Takođe, mislim da će ove promene motivisati i grupe građana koji se u lokalnim parlamentima udružuju i okupljaju oko nekih lokalnih tema i ciljeva.

Te male grupe građana često imaju nedostatak motivacije da se oko neke teme udruže i da nastupe na izborima, opet sa izbornim cenzusom od 3% i njima će lokalni parlament biti dostupniji i imaće, da kažem, više hrabrosti da uzmu učešće u izbornom procesu, što svakako u dobroj meri poboljšava rad lokalnih parlamenata.

Ono što posebno hoću da kažem, u nekom prethodnom periodu bilo je dosta priče o tome da li izbore treba bojkotovati. Mi vidimo u poslednjih nekoliko dana i nekoliko nedelja da čak i oni koji su bili najuporniji u pričama u tome da izbore treba bojkotovati na određene načine traže zaobilazne puteve da na izbore ipak izađu, što govori da je cela ta priča o bojkotu bila prilično besmislena.

Ono što je moje duboko uverenje je da je u trenutku kada je kampanja bojkota parlamenta počela jedini cilj bio destabilizacija političke situacije u zemlji i pokušaji da se tenzije u društvu podignu kako bi ti protesti bili što masovniji.

Međutim, kao što smo videli, građani to nisu prepoznali i jedini rezultat tog bojkota bila je činjenica da su određene stranke praktično same sebe lišile mogućnosti da se obraćaju građanima u direktnom televizijskom prenosu, praktično, svakodnevno i u Skupštini Republike Srbije i u mnogim lokalnim parlamentima.

Moj stav je da mi možemo na različitim protestima da iskazujemo stav o nekom pitanju, nezadovoljstvo u nekim temama i svako ko je učestvovao u političkom životu u nekom trenutku je bio opozicija i na nekom mestu i oko neke teme je protestvovao ili izražavao svoj stav, ali kada su u pitanju važne teme, donošenje zakona, formiranje vlasti, smena vlasti, jasno je da su parlament, i republički i lokalni, jedino mesto na kojima možemo da razgovaramo o tim temama i da one političke opcije koje imaju stav – zašto da izađemo na izbore ako ne možemo da pobedimo i koji misle da učestvovanje u političkom životu jedini cilj ima dolazak na vlast i koji nisu spremni da pruže ruku onda kada izgube, mislim da ne zaslužuju ni da budu deo i političkog života, a i deo Skupštine Republike Srbije ili bilo kog lokalnog parlamenta. Toliko.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, kolege narodni poslanici, kada govorimo o javnom dugu, uvek je važno naglasiti kakve je uspehe Srbija postigla u prethodnih nekoliko godina, pogotovo ako uzmemo u obzir da je naš javni dug do pre samo nekoliko godina bio preko 70% BDP sa konstantnom tendencijom rasta, a da je danas sveden na neki nivo od nekih 50% BDP sa konstantnom tendencijom pada. Kada uzmemo u obzir da vodeće međunarodne finansijske institucije predviđaju Srbiji u narednih nekoliko godina rast BDP, koji će biti iznad 4%, to nam govori da takve tendencije možemo očekivati i u nekom narednom periodu, što je jako važno za finansijsku stabilnost zemlje.

Kada su u pitanju ovi rezultati, uvek postoje oni koji će pokušati da ih unize tako što će na različite načine spinovati informacije, pa tako kada govorimo o javnom dugu, naši politički protivnici uvek kažu da se on zapravo povećao i uvek ga izražavaju u apsolutnim ciframa, iako niko ozbiljan u svetu javni dug ne izražava u apsolutnim ciframa, već isključivo u njegovom udelu u BDP.

Mogli bi da govorimo i o tome ko je ostavio ogroman budžetski deficit od preko 1,5 milijarde evra 2012. godine i mnoge skupe kredite sa kamatama od 6% do 8%. Kada danas govorimo o tome za šta Srbija uzima kredite, postoji jedna velika razlika u tome što mi kredite ne uzimamo da bi finansirali isplate plata i penzija, da bi finansirali dnevnu likvidnost, već da bi finansirali mnoge razvojne projekte, mnoge auto-puteve, sve ono što nam podiže rast naše ekonomije i što nam omogućava da kasnije te kredite servisiramo. Upravo zahvaljujući takvoj politici, mi u sredu otvaramo deonicu auto-puta od Surčina do Obrenovca, čime će auto-put Čačak-Beograd biti kompletno završen.

Kao što znate, juče je počela gradnja Moravskog koridora i odmah smo mogli videti da se neki naši politički protivnici tome protive, kažu da je to skupo i nepotrebno. Pa eto, za Dragana Đilasa je skupo i nepotrebno izdvojiti 750 miliona evra za Moravski koridor koji znači život za centralnu Srbiju, za više od pola miliona stanovnika, a nije bilo mnogo izdvojiti preko 400 miliona evra za Most na Adi sa pristupnim saobraćajnicama, što negde govori da oni ne shvataju da nije samo Beograd Srbija i da postoje i neki drugi delovi zemlje kojima je potreban razvoj i kojima su potrebne investicije i ulaganja.

Mi, zapravo, gradnjom ovih koridora i gradnjom auto-puteva, ispravljamo jednu veliku istorijsku nepravdu koja je naneta centralnoj Srbiji u prethodnih više od pola veka, jer je taj deo Srbije iz različitih, najčešće političkih razloga, jako često bio ignorisan i zapostavljen kada su investicije u pitanju. Sada to više nije slučaj. Na primer, sutra u 7,55 časova, prvi avion će poleteti iz Lađevaca za Beč, nakon toga i za mnoge druge evropske destinacije. Posebno će to mnogo značiti za našu ekonomiju kada se završi izgradnja još jedne nove piste koja će omogućiti i razvoj kargo saobraćaja. Biće to mnogo važno i za naše turističke destinacije, kao što su Kopaonik, Zlatibor, Vrnjačka Banja, Ovčar Banja i mnoge druge, jer će lakše dolaziti do stranih turista.

Dakle, to su investicije, zahvaljujući kojima je privreda u centralnoj i zapadnoj Srbiji bukvalno prodisala. One ujedno predstavljaju i samo mali deo Nacionalnog investicionog plana, koji će predsednik Srbije Aleksandar Vučić predstaviti 28. decembra, a koji se zove – Srbija 2025.

Dakle, ja želim ovom prilikom još jednom svim građanima Čačka i centralne Srbije da čestitam završetak gradnje auto-puta Beograd-Čačak, da im čestitam početak gradnje Moravskog koridora, prvi let na aerodromu u Lađevcima, ali ujedno da iskoristim priliku i da se zahvalim Vladi Republike Srbije, koja je posle otvaranja Start-tap centra u Čačku izdvojila dodatnih skoro tri miliona evra za izgradnju naučno-tehnološkog parka, koji će biti četvrti centar u Srbiji posle Beograda, Novog Sada i Niša, što je za nas mnogo važno, jer ćemo tako obezbediti dobru vezu između visokoškolskih ustanova u našem gradu i privrede, jer ćemo na taj način moći da stimulišemo mlade talente da budu kreativni, inovativni, da pokreću svoje biznise, da obezbede posao za sebe, za svoju porodicu ili prijatelje, odnosno da obezbede poslove koji će biti iznad prosečno plaćeni, što će im i omogućiti da ostanu u svom gradu.

Mnogi nam kažu – a zašto sve ovo radite kada nam ionako mladi odlaze? Pa, eto, da ste vi sve ove koridore, aerodrome, fabrike i industrijske zone izgradili pre 10, 15 ili 20 godina, mi danas možda ne bismo imali situaciju da mladi odlaze u tolikoj meri, ali pošto vi to niste uradili, uradićemo mi zbog nekih drugih generacija koje tek dolaze. Kada nam kažu da otvaramo sada auto-put zato što su nam izbori u aprilu, pa je to kampanja, pa nećemo mi taj auto-put da koristimo do aprila, pa ćemo negde da ga odnesemo posle toga. On će da služi građanima Srbije decenijama koje dolaze. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Danas imam dva pitanja. Prvo pitanje postavljam Ministarstvu odbrane i pitanje glasi – da li ima novih informacija i dokle se stiglo sa slučajem „Topčider“, odnosno slučajem ubistva dvojice gardista Dražana Milovanovića i Dragana Jakovljevića koje se dogodilo 5. oktobra 2014. godine?

Kao što se zna, gardisti su ubijeni dok su bili na straži u blizini podzemnog skloništa, vojnog podzemnog skloništa „Karaš“. Vojna istraga koja je tada sprovedene sprovedena je sa mnogo sumnjivih propusta, za koje se veruje da nisu bili slučajni. Prvo je rečeno da jedan vojnik ubio drugog, a nakon toga izvršio samoubistvo, da bi mesec dana kasnije saopšteno potpuno obrnuto, čime je nanet i dodatan bol porodici i prijateljima ubijenih gardista.

Međutim, analizom prvo nezavisne komisije, a nakon toga i FBA i super veštačenjem u SAD nepobitno je dokazano da nijedan od gardista nije izvršio samoubistvo, odnosno da je gardiste ubila treća osoba, a uništavanje dokaza i propusti u istrazi su bili toliko veliki da i danas 15 godina nakon toga ovaj slučaj je još uvek u predkrivičnom postupku. Nikada nije istraženo i nikada nije vođena operativna istraga o tome šta su eventualno mogli gardisti da vide, odnosno čega su mogli da budu svedoci na tom mestu.

Nedavno su se u javnosti pojavile informacije da su parafinske rukavice ubijenih gardista podmetnute, a one su bile jedini dokaz za tu prvobitnu vojnu istragu. Pojavile su se i određene informacije da se u tom tajnom objektu nalazila i veća količina skrivenih narkotika.

Ostalo je i nejasno kako je Vuk Jeremić, savetnik tadašnjeg predsednika Srbije, prvi saznao za ubistvo gardista pre svih u lancu komandovanja, a opšte je poznato da je Vuk Jeremić osoba koja ima stalnu potrebu da dokazuje javnosti da on uvek prvi sve saznaje, da on poseduje informacije o različitim tajnim stvarima, da on predviđa budućnosti, on zna o čemu razgovaraju dve osobe u četiri oka. I kada je tako pametan i sve zna, pitam se zašto nam ne kaže ko je ubio Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića jer sam uveren da pravu istinu u ovom slučaju zna svega nekoliko ljudi u ovoj zemlji, a to su ljudi koji su i činili tadašnji državni vojni vrh? Zašto oni tu istinu čuvaju samo za sebe, to samo oni znaju, ali treba da budu sigurni da se svaka tajna sazna pre ili kasnije.

Ono što je porazno jeste činjenica da je država Srbija u to vreme bila država u kojoj roditelj pošalje zdravo dete na odsluženje vojnog roka, a država mu dete vrati u kovčegu, pa to još ne bude dovoljno, nego im kažu da im je dete ubica.

Drugo pitanje, nažalost slično prvo, a njega ću postaviti Ministarstvu pravde i Komisiji za istraživanje ubistva novinara, a pitanje glasi – da li ima novih informacija i dokle se stiglo sa istragom o ubistvu Milana Pantića, novinara „Novosti“ koji je ubijen mučki 11. juna 2001. godine na ulazu zgradu u kojoj je živeo. O ovom ubistvu se relativno malo pričalo u to vreme u odnosu na neke druge slučajeve. Milan Pantić je imao tu nesreću da bude ubijen u vreme kada je u Srbiju stigla tzv. demokratija, kada je na vlasti bila samozvana elita kojoj nije baš išlo u prilog da se priča o činjenici da je Srbija u to vreme bila jedina zemlja u kojoj je ubijen novinar Ono što je još poraznije, 11 godina nakon toga nije bilo baš nikakvih pomaka u istrazi, što govori o tome koliko je državi u to vreme stalo da se istina o slučaju sazna. Tek posle promene vlasti 2012. godine i kasnije aktivnošću Komisije za istraživanje ubistva novinara, došlo je do ozbiljnih pomaka u istrazi, odnosno utvrđen je motiv ubistva. Dakle, Milan Pantić je ubijen jer je istraživao pljačkaške privatizacije. U prvih šest meseci 2001. godine, objavio je preko 20 tekstova u kojima je veoma precizno i koncizno govorio o različitim mahinacijama koje su činili pojedinci, koji očigledno nisu bili spremni da mu to dozvole i dalje.

Taj zločin bez kazne poslao je poruku i ostalim novinarima, istraživačima, da nije baš pametno baviti se tim temama, a epilog su brojne pljačkaške privatizacije kojima smo bili svedoci 2000-tim godinama i kojima se čak bavila i EU.

Današnja opozicija i već pomenuta samozvana elita jako često voli da govori o slobodi medija, o ugroženosti novinara o različitim pritiscima na novinara i često ćete čuti da pominju različita imena, ali ih nikada nećete ćuti da spomenu ime Milana Pantića, da li se radi o savesti ili su samo izračunali da im to nije politički veoma pogodno, to oni znaju.

Ja mogu samo da zamislim šta bi se desilo da se ovakvi zločini danas dešavaju u Srbiji, šta bi radili oni koji crtaju mete na čelu predsednika Srbije Aleksandra Vučića i koji na naslovnim stranama su uperili snajper u njega. Mislim da je baš zbog toga jako važno da država Srbija uradi sve što je u njenoj moći da se sazna istina o ovim zločinima, a oni koji su u to vreme vršili vlast u Srbiji i koji nisu bili sposobni da spreče ova ubistva, da razreše ubistva, da spreče državu da zataška ove slučajeve. Nema potrebe ni danas da nam drže predavanja o bilo čemu, da otkrivaju navodne tajne informacije, jer koliko je njima bilo stalo do istine u to vreme, najbolji svedoci su i najviše su na svojoj koži osetili članovi porodice i Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića i Milana Pantića, na žalost. Hvala.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovani ministre, poštovane kolege, nekako uvek, svake godine u ovo vreme, razgovaramo o temi tzv. starih studenata, odnosno o njihovom roku za završetak studija i tu uvek imamo oprečna mišljenja o tome da li te rokove treba produžiti za godinu ili dve dana ili te rokove treba produžiti neograničeno ili možda u potpunosti ukinuti to pravo.

Jeste istina da mi možda ne znamo u potpunosti precizne i tačne podatke koliko trenutno imamo studenata koji još uvek nisu završili studije po tom starom programu, ali mislim da je ono što je činjenica jeste da se u poslednjih nekoliko godina taj broj studenata znatno smanjio i da su mnogi studenti odlučili da ipak ulože dodatni napor i završe studije. Mislim da je jedan od razloga za to činjenica da smo 2016. i 2018. godine produžili te rokove prvo za dve, a onda i za jednu godinu, što na neki način predstavlja i pritisak, ali i podstrek za studente da studije završe, jer oni nisu mogli da znaju da li ćemo mi nakon tog prvobitnog roka dodatno produžiti i napraviti nove rokove. Mnogi od njih, kao što sam rekao, uložili su dodatan napor i završili studije i sada je broj studenata po tom starom programu znatno manji.

Bilo bi jako dobro da u narednom periodu dođemo do preciznih podataka o broju tih studenata i onda da 2021. godine napravimo jednu detaljnu analizu i da vidimo da li ima smisla te rokove dodatno produžavati. Ono što je moje mišljenje jeste da sve dok se broj studenata, tih tzv. starih studenata, smanjuje i dok oni završavaju fakultete i koriste ove rokove koje im mi dajemo, da ima smisla njih produžavati, ali treba imati u vidu da tu sigurno ima jedan broj studenata koji uopšte i ne planira da fakultete završi, tako da će u nekom trenutku verovatno biti potrebno i da se podvuče crta i da se sa tim preseče.

Mislim da je dosta bitno da imamo razumevanje i za bolonjce. Oni su upisali fakultete po nekim strožijim ili po njih nepovoljnijim uslovima. Mnogi od njih, koji ne završe fakultete u roku, a ostalo im je jedan, dva ili tri ispita se suočavaju sa situacijom da im se dodaje još jedan veći broj ispita, da imaju velike finansijske obaveze, a kako mnoge visokoškolske ustanove nemaju baš razumevanje ili nemaju sve razumevanje, onda su preporuke ministarstva i odbora dosta korisne i za te studente.

Vi ste poštovani ministre komentarisali danas i situaciju u Rektoratu u poslednjih nekoliko dana i rekli ste da to što se tamo dešava nije odlika demokratskog ponašanja, ali to ni izbliza nije jedini primer takvog ponašanja. Imali ste pre nekoliko dana izjavu predsednika DS, Zorana Lutovca, koji je izjavio da svako ko bude učestvovao na izborima snosiće posledice kad tad, što je jedan potpuno skandalozna izjava koja, ne samo što nije u skladu sa demokratskim načelima, već guši ono najosnovnije demokratsko pravo pojedinca da bira i da bude biran.

Nekako se pokazalo da oni ljudi koji se najviše pozivaju na demokratiju, na slobodu izbora, na slobodu govora, koji se ponašaju kao da imaju tapiju nad demokratijom, nekako se uvek ispostavi da su ti ljudi potpuna suprotnost od toga, jer imaju neke odlike autoritarnog ponašanja.

Ono što se dešava poslednjih nekoliko meseci, da ne kažem poslednjih nekoliko godina, jeste pokušaj, jedan veoma bahat i bezobrazan pokušaj, da se čitavom društvu nametne volja apsolutne manjine što predstavlja kršenje jednog od osnovnih postulata demokratije i ono što ja mislim jeste da u njihovom ponašanju nema čak ni obrisa demokratije, samo puki naziv DS, ili kako se već zovu, a da u svom delovanju pokazuju sve suprotno od toga i da imaju jednu stalnu potrebu da guše suprotno i drugačije mišljenje od njihovog. Toliko. Hvala.

Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.

Postavljam pitanje Ministarstvu kulture i informisanja, Ministarstvu pravde, REM-u, UNS-u i NUNS-u, a moje pitanje se odnosi na do sada nezapamćen pokušaj gušenja slobode medija i slobode izražavanja od strane Dragana Đilasa, koji je posle sijaset tužbi koje je podnosio protiv svojih kolega i protiv medija došao na jednu ideju, potpuno neverovatnu, a to je da od suda traži da njegovim političkim protivnicima zabrani da pominju njegovo ime u negativnom kontekstu.

Dakle, niko nikada nije pomislio u ovoj zemlji da od suda traži da se zabrani pominjanje njegovog imena i da se vraća delikt mišljenja. Kao neko ko je i sam tužen od strane Dragana Đilasa, ja mogu slikovito da vam objasnim kako izgleda jedno suđenje sa Draganom Đilasom.

On se pojavi na sudu i kaže kako je on protiv teških reči u politici i kako političari treba da se uvažavaju, kako ne treba da vređaju jedni druge, da se nazivaju lopovima ako to nije pravosnažno osuđeno. Dakle, da ga ne poznajete, pomislili bi kako jedan divan čovek.

Onda obavezno pominje decu, kako njegova deca plaču, kako ne mogu da izađu na ulicu, kako mu je teško i da se zatvori u jednu prostoriju i plače danima. Prosto, suzu da pustite koliko je to jedna tužna priča, a onda, kada se suđenje završi, onda se Drljagan Đilas zagrli sa svojim pajtosima, Jeremićem, Obradovićem, Veselinovićem, Sergejom Trifunovićem, svim onim ljudima koji već mesecima danonoćno vređaju sve ljude u Srbiji koji ne misle kao oni, koji predsednika Srbije nazivaju kriminalcem, lopovom, napadaju njegovu porodicu, njegovu majku, oca, sina, brata. Dakle, ono što je zajedničko svim tim ljudima jeste da je njihov politički vođa Dragan Đilas i da je on ideolog jedne takve medijske kampanje, čovek koji koristi druge ljude za najprljavije poslove, a onda sebe pred sudom predstavlja kao neko nevinašce, nekog finog čoveka koji mrava ne bi zgazio.

Možete li samo da pomislite na trenutak obrnutu situaciju, da je predsednik Srbije za svaku uvredu i laž koju je pretrpeo, da je tužio nekoga iz opozicije i da je od suda tražio da se njegovo ime ne pominje i da niko ne sme da pomene njegovo ime u negativnom kontekstu. Možete samo da zamislite kakva bi onda histerija nastala? Pa, mi bi bili najveći diktatori, najveći fašisti. Vešali bi nas ovde na Terazijama kada bi samo neko pomislio da na takav način guši medijske slobode.

Kada Dragan Đilas to radi, kada Dragan Đilas preti medijima da će da im oduzima nacionalne frekvencije, onda niko nema nikakav problem sa tim.

O tome kako Dragan Đilas razume medije i kako posmatra demokratiju, još 2011. godine govorila je Verica Barać, tadašnja predsednica Saveta za borbu protiv korupcije. Ja ću citirati samo jedan deo njenog izveštaja, da bi shvatili kako Dragan Đilas razume medije i demokratiju u Srbiji.

„Nekako se u Srbiji podudarilo da su najmoćniji u medijskoj sferi ujedno i najbliži državnom vrhu. Dva vrlo bliska čoveka predsedniku Srbije, Šaper i Đilas, preko svojih medijskih firmi su uspostavili potpunu kontrolu medijskog prostora“.

Ona je dodala da gradonačelnik Beograda i potpredsednik DS Dragan Đilas ima dve firme za medije preko kojih idu kanali za novac i kupovinu reklama i druge uticaje na medije. Kada smo probali da o tome razgovaramo, završilo se ignorisanjem i kao kakve to veze ima? Nema kod nas ništa veze, rekla je Verica Barać i dodala da sa tako kontrolisanim i zarobljenim medijima nema ni govora o efikasnoj borbi protiv korupcije, jer mediji javljaju samo ono što vlast želi da čuje.

Dakle, iz ovih izveštaja najbolje možete videti kakve su bile medijske slobode u Srbiji 2010/2011. godine kada je Dragan Đilas upravljao medijima u Srbiji.

Dakle, ja postavljam pitanje svim institucijama koje sam pomenuo na početku, šta ćete konkretno uraditi da bi zaštitili slobodu izražavanja i slobodu medija u Srbiji? Šta ćete konkretno uraditi da bi stali na put pritiscima i ucenama koje trpe različiti mediji i pojedinci od strane Dragana Đilasa, koji je postao toliko bogat i osion da je izgubio svaki kontakt sa realnošću i očigledno smatra da je njemu sve dozvoljeno.

Ono što ja mogu da kažem u svoje ime i u ime svojih kolega, ne postoji ni jedna tužba, ni jedan pritisak koji će nas sprečiti da govorimo o tome, o svim nedelima Dragana Đilasa i koji će na s sprečiti da govorimo o tome kako je on preko leđa građana Srbije postao jedan od najbogatijih ljudi u ovoj zemlji.

Kada čujete Dragana Đilasa kako on kaže kako je on mnogo pošten, kako nikada ništa protiv njega nije dokazano, pa, to otprilike, funkcioniše ovako, za sve prljave poslove koje je radio uvek je za te poslove koristio neke druge ljude. Onda npr. na mahinacijama prilikom rekonstrukcije Bulevara Kralja Aleksandra nije uhapšen Dragan Đilas, nije on nosio nanogicu i ne sudi se danas njemu, nego se sudi Aleksandru Bjeliću, tadašnjem gradskom menadžeru, koji je radio prljave poslove za Dragana Đilasa, a svi dobro znamo da niko ko je tada bio činovnik u Gradu Beogradu ništa nije mogao da uradi bez znanja i odobrenja Dragana Đilasa. Tako je on ispao pošten, a bedu na vrat je naneo drugim ljudima.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovana potpredsednice Vlade, želim na samom početku da pružim podršku ovom zakonu, jer smatram da ono što ljude možda i najviše iritira jeste situacija u kojoj ponekad krute procedure znaju da usporavaju neke veoma važne projekte i ako će ovaj zakon da učini da izgradnja Moravskog koridora bude efikasnija i brža, onda mislim da nemamo dilemu da li ovaj zakon treba da podržimo. Pogotovo kada vidimo i ko se protivi ovakvom zakonu, a to su obično neki političari koji ne da nisu izgradili Moravski koridor, nego nisu završili ni Koridor 10, nisu završili ni jedan jedini koridor za 12 godina, a otprilike da im Moravski koridor nije bio čak ni u razmišljanju.

Naravno da su ovi projekti ključni za razvoj privrede, i to mogu isto da objasnim na primeru grada Čačka, gde će za dva meseca biti otvorena prva velika fabrika posle nekoliko decenija, kompanija "Forvard", koja će zaposliti preko hiljadu građana u narednih nekoliko godina i nekoliko manjih investicija, odnosno fabrika koje će zapošljavati po nekoliko stotina zaposlenih. Niko od njih ne bi bio spreman da dođe, da nisu imali čvrsta uveravanja da će Koridor 11, pre svega od Čačka do Beograda, a onda i ostale deonice, biti brzo završen. Apsolutno, da nije bilo jasnih pokazatelja da će ti projekti biti završeni, niko ne bi hteo sa nama ni da razgovara o bilo kakvim ozbiljnim investicijama.

Mislim da ne moram da naglašavam ni kada je u pitanju bezbednost koliko tragičnih situacija i nesreća se događalo na magistralnim putevima i koliko će izgradnja modernih auto-puteva sačuvati živote i povećati bezbednost na putevima.

Često nam govore da uzimamo kredite i zadužujemo se, da bi gradili auto-puteve. Ja mislim da tu nema ništa sporno i mislim da se svuda u svetu krediti uzimaju da bi se stvarala nova vrednost. I upravo zahvaljujući ovim projektima podižemo i privredu i našu ekonomiju i naš bruto-društveni proizvod i imamo više novca u budžetu da ove kredite servisiramo. Mi sve rate kredita uredno plaćamo i mislim da apsolutno ne kasnimo ni jedan dan sa sa bilo kojim plaćanjem i to dosta govori o našoj ekonomiji.

Ono što je važno, za razliku od pre sedam godina, više ne uzimamo kredite za isplaćivanje plata i penzija i za nešto što se zove dnevna likvidnost.

Možda i najveća laž koju smo mogli čuti, ne samo danas nego i mesecima unazad, jeste da se prilikom realizovanja ovih projekata ne upošljava domaća građevinska operativa. Dakle, apsolutno domaća građevinska operativa je danas najuposlenija nego bilo kada u poslednjih nekoliko decenija. Sa kime god razgovarate, to možete videti. Nekada se na jednom tenderu prijavljivalo po 10 različitih firmi, sad se prijavi jedna ili dve, ili se čak desi da se ne prijavi niko na nekim veoma ozbiljnim rekonstrukcijama škola i vrtića i kada god razgovarate sa tim ljudima, oni kažu da im je najveći problem da postignu da realizuju ono što su već ugovorili i da pronađu dovoljan broj radnika.

Mi ćemo u gradu Čačku ove godine imati preko šesto miliona dinara investicija, kada su u pitanju lokalni putevi, što iz našeg budžeta, što iz budžeta "Puteva Srbije" i ja zaista nisam siguran da ćemo uspeti do kraja građevinske sezone sve da realizujemo, jer su nam sve građevinske operative bukvalno uposlene sedam dana u nedelji i pitanje je da li ćemo moći sve to da postignemo. Mislim da svako ko se kreće u privrednim tokovima, apsolutno zna da govorim istinu.

Kada je pre nekoliko meseci predsednik Srbije najavio da će na leto, na Vidovdan, biti otvoren aerodrom "Morava", mogli smo čuti mnoge zlurade komentare i govorili su nam - okej, biće na leto, ali na leto koje godine? Ili su nam govorili - biće, ali na kukovo leto. Dakle, kao što vidite, neće biti na kukovo leto, biće za dva dana. U petak ćemo otvoriti aerodrom "Moravu" i građani centralne Srbije će moći da lete i za Frankfurt i za Moskvu i za Istanbul, kao i za još neke destinacije u zapadnoj i centralnoj Evropi, a tokom letnje sezone i neke turističke destinacije. Sve ono što je mnogo važno, iako taj aerodrom apsolutno neće moći, ili verovatno neće moći da bude profitabilan, ipak je država Srbija procenila da vredi uložiti u to, jer će ta investicija stvoriti neke komparativne prednosti za privredu i turizam centralne Srbije.

Ljudi treba da znaju da ništa od toga nije palo sa neba, već je sve isključivo posledica jedne veoma ozbiljne politike, odgovorne politike koja je obezbedila i dovoljno novca u budžetu i stabilnost javnih finansija da možemo da se usudimo da otvorimo taj aerodrom i po cenu da možda on pravi gubitke.

Dakle, želim vam da ovaj projekat izgradnje Moravskog koridora što pre završimo i da za par godina na petlji kod Čačka se sretnemo i da možemo da kažemo da je ovo raskrsnica svih puteva i da na koju god stranu sveta iz Čačka krenete, možete krenuti modernim auto-putem. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovani ministre, nema ozbiljnog dugoročnog i u strukturi privrede kvalitetnog rasta ekonomije, rasta BDP bez razvoja nauke, bez inovacija, bez tehnološkog razvoja. U tom smislu je jako važno ovu oblast zakonski urediti, ali naravno isto tako je jako važno ulagati u nauku, u inovacije i povezivati nauku i inovacije sa privredom, jer je taj veza neraskidiva.

Podsetiću vas ministre, da je pre nekoliko meseci u gradu Čačku otvoren start ap za mlade talente. Tom prilikom je premijerka Ana Brnabić prisustvovala otvaranju i to je bila investicija od 47 miliona dinara i zaista je bilo impresivno videti kako izgleda taj prostor, a možda još interesantnije videti sve te veoma kreativne ideje mladih Čačana, koje ne samo što su kreativne, već apsolutno imaju svoju primenu i u biznisu i u privredi i mogu da otvore nove poslove, nova tržišta, a samim tim i nova radna mesta.

Navešću samo neke od dosadašnjih rezultata i rezultata koji su planirani u prvoj godini funkcionisanja star ap centra. Dakle, opremljeno je 620 m2 prostora u centru grada, 300 korisnika je učestvovala na obukama, edukacijama i drugim skupovima, 30 timova je prošlo edukaciju za primenu, inovacije i razvoj poslovne ideje. Tri najuspešnija tima učestvovala su na domaćim i međunarodnim takmičenjima tehnoloških inovacija. Jedan od ciljeva jeste do deset novoformiranih star ap timova, koji će svoju ideju da razviju sa tendencijom registracije privrednog subjekta.

Ovo je mnogo važno, pogotovo ako znamo da se za čačansku privredu često kaže da je samonikla. Ona ima mnogo malih preduzeća, preduzetničkih radnji, porodičnih firmi. Privreda koja je opstala kao takva i u najteže vreme krize. Mislim da je ovo najbolji način da se stvori jedan novi mladi talas novih mladih ljudi koji će u tim start ap centrima imati podršku za svoje ideje, za svoje inovacije i imati priliku da pokrenu svoj biznis, da zaposli i sebe, ali i svoje porodice i neke druge ljude.

Naravno, ovaj star ap centar je u sastavu Naučno-tehnološkog parka Čačak i vi ste na početku rekli da je NTP Čačak u razvoju, što jeste tačno, ta inicijativa za nastanak NTP je negde nastala 2011. godine. Od 2014. godine on je zvanično krenuo sa radom. Osnivači su grad Čačak, Fakultet tehničkih nauka, Institut za voćarstvo, Poslovno udruženje grada 97 i Unija Čačak 2000. Ovo su inače udruženja privrednika koji su još u tom trenutku prepoznale potrebu stvaranja jednog takvog naučno-tehnološkog parka. Ono što negde mene najviše raduje jeste ono što je i rekla premijerka Ana Brnabić na otvaranju start ap centra, da Vlada Republike Srbije planira velika ulaganja, na prvom mestu Fakultet tehničkih nauka kome je potrebno širenje kapaciteta, obnavljanje opreme, ali isto tako i velika ulaganja u NTP Čačak, kome je potreban jedan nov, moderan objekat koji će da pomogne da Čačak bude jedan od četiri naučna centra u Srbiji.

Dakle, pored NTP Beograd, NTP Novi Sad i Niš, Čačak treba da bude jedan od četiri centra i to je zaista velika stvar za nas. Ovom prilikom i vas ministre molim da podržite ove ideje, jer mislim da grad Čačak ima kapacitet za to i u obrazovnom smislu kroz Fakultet tehničkih nauka koji je svakako najvažnija obrazovna institucija u centralnoj i zapadnoj Srbiji i kroz infrastrukturne mogućnosti koje Čačak ima ako uzmemo u obzir da će izgradnjom Koridora 11 i Moravskog koridora on biti raskrsnica autoputeva.

U petak otvaramo i aerodrom „Morava“ u Lađevcima. Takođe, ako uzmemo u obzir taj inovativni i kreativni karakter čačanske privrede, mislim da su to sve preduslovi da Čačak postane jedan ozbiljan centar za razvoj nauke, inovacija i tehnološkog razvoja. Negde mislim da je to u budućnosti u narednih nekoliko godina sasvim sigurno i najvažniji projekat i za naš grad i za celu centralnu Srbiju. Toliko. Hvala.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovani ministre, poštovane kolege, do pre samo sedam godina država Srbija je uzimala veliki broj kredita pod nepovoljnim uslovima, sa visokim kamatnim stopama, kako bi mogla da servisira svoj u to vreme izuzetno veliki budžetski deficit, koji je bio negde na oko 6% BDP, odnosno u apsolutnim ciframa oko 190 milijardi dinara ili oko 1,7 milijardi evra.

Ako na sve to dodamo da je u tim godinama naša privreda bila u recesiji, da smo imali negativni rast bruto društvenog proizvoda, sve je to doprinelo da naš javni dug sa nekih 29% koliko je iznosio 2008. godine, krajem 2012. godine stigne do blizu 60%, a ono što je još mnogo gore od toga, da ima izraženu tendenciju rasta, pa se samim tim prenese i na 2013, 2014. godinu, praktično sve do trenutka dok naša zemlja u prvom mandatu premijera Aleksandra Vučića nije ušla u strukturne reforme i fiskalnu konsolidaciju.

Zahvaljujući tome što smo u 2008. godini imali suficit u budžetu, već četiri godine rast bruto društvenog proizvoda, naš javni dug je sa 70% pao na nekih 50%. Opet, ponavljam, ono što je još mnogo važnije, on trenutno ima izraženu tendenciju pada. Kada uzmemo u obzir da je Svetska banka iznela podatak da se očekuje da će Srbija u naredne četiri godine kumulativno rasti nešto iznad 20%, potpuno je jasno da je i naš javni dug u veoma bezbednoj, da kažem komfornoj zoni, a da će taj rast privrede doprineti i tome da ćemo imati mnogo više novca i za plate i za penzije i za javna ulaganja.

Sve to nam omogućava da ove zajmove o kojima danas govorimo ne koristimo da bi isplaćivali plate ili penzije ili da bi državu vadili iz bankrota, već da bi taj novac ulagali u razvoj naše infrastrukture, bez koje, sasvim sigurno nema ni privrednog razvoja, a naša građevinska industrija imala je izuzetno veliki uticaj na rast naše privrede u prethodnih nekoliko godina.

Onaj zajam koji je meni, svakako, najzanimljiviji, jeste Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o zajmu za kredit za Projekat izgradnje auto-puta E-763, deonica Preljina-Požega. Kao što znate i kao što ste mogli da čujete u medijima u prethodnih nekoliko dana, deonica od Čačka do Obrenovca će biti gotova za nekih mesečak dana. Do kraja godine, ukoliko vremenski uslovi dozvole, očekujemo i potpuni završetak deonice od Obrenovca do Surčina, što znači da ćemo za manje od godinu dana konačno, posle mnogo decenija čekanja, imati auto-put od Beograda do Čačka.

Sutra će predsednik Srbije Aleksandar Vučić položiti kamen temeljac za početak izgradnje deonice Preljina-Požega. Kada znamo da u ovoj godini treba da počne i gradnja Moravskog koridora od Preljine do Pojata, potpuno je jasno koliko to ima veliki značaj za centralnu Srbiju, za grad Čačak, za Moravički okrug, koliko je to važno za privredni razvoj ovog kraja, a da ne govorim koliko je važno i za samu bezbednost. Kada se setimo koliko smo života izgubili na Ibarskoj magistrali u prethodnih nekoliko decenija, mogli smo jedan manji grad ili opštinu da naselimo.

Sve je to za nas jako važno i sve je to ono što su građani ovog dela Srbije čekali, bukvalno decenijama unazad.

Sve to nisu bili razlozi da mi danas vidimo poslanike opozicije u poslaničkim klupama, pa čak ni one poslanike koji dolaze iz Čačka.

Primera radi, Boško Obradović je smatrao da mu danas nije važno da mi danas razgovaramo o autoputevima koji se grade u okolini Čačka, kao što mu juče nije bilo važno da razgovara o zakonu koji je inicirala Fondacija „Tijana Jurić“, a koji se tiče najtežih zločina u regionu. Nije našao za shodno da se pojavi u Skupštini Republike Srbije od koje prima platu i koja mu svakog meseca plaća kiriju za stan u Beogradu, ali je našao za shodno da razapinje šatore u Beogradu, da blokira ulice i da maltretira građane Beograda.

Šta god oni nama govorili, koliko god nas vređali, optuživali za sve i svašta, postoji jedna stvar koju ne mogu da nam uzmu, a to je činjenica da će sve ove autoputeve, fabrike, svu tu infrastrukturu koristiti generacije koje dolaze i za pet i za 10 i za 50 godina i to je ono što ne može niko da nam oduzme. To je ono što predstavlja neku vrstu spomenika ovog vremena, vremena u kome su građani Srbije Srpskoj naprednoj stranci i Aleksandru Vučiću ukazali poverenje, a mi to, po mom mišljenju, vratili na najbolji mogući način.

Želim ovom prilikom i da pozovem sve građane grada Čačka i Moravičkog okruga da sutra zajedno prisustvujemo polaganju kamena temeljca za početak radova na ovoj deonici autoputa i ne samo to, već da svakih mesec dana otvaramo nešto veliko.

Početkom jula, posle 30 godina, biće otvorena prva velika fabrika u gradu Čačku, fabrika „Forverk“, koja se gradi na 65.000 metara kvadratnih u privrednoj zoni, koja nije postojala do pre tri godine i u koju je država Srbija uložila pet miliona evra. U toj fabrici u narednih nekoliko godina biće zaposleno između 1.000 i 1.500 građana Moravičkog okruga i mislim da je to najbolja potvrda rada ove Vlade.

Naravno, mi ne mislimo da smo rešili sve probleme i znamo da nas čeka još mnogo posla, ali mislim da smo uspeli u jednoj najvažnijoj stvari, a to je da vratimo nadu i da promenimo taj osećaj pesimizma i depresije koji vlada u ovom delu Srbije, kada ljudi nisu verovali da ništa pozitivno može da se desi.

Dakle, podržaću sve ove predloge zakona, posebno Predlog zakona o izmeni Krivičnog zakonika, koji se tiče najstrašnijih zločina koji su se dešavali u prošlosti.

Uprkos svim kritikama koje smo mogli da čujemo u prethodnim danima, da su to možda malo previše strogi zakoni, mislim da je došlo vreme da nema više bilo kakvog razumevanja, niti emocija za one ljude koji su spremni da učine najstrašnije zločine nad decom. Mislim da je ovo neki poslednji trenutak da donesemo jedan ovakav zakon i, na kraju krajeva, to je i želja svih građana, posebno onih koji su potpisali tu peticiju, a to je preko 160.000 građana. Toliko. Hvala.

Zahvaljujem, predsednice.

Poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege, na samom kraju rasprave u pojedinostima Zakona o Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja možemo da rezimiramo sve što smo čuli do sada i da kažemo da je ovo definitivno jedno dobro zakonsko rešenje koje Centralni registar treba da učini efikasnijim, boljim i pre svega da nam omogući bolju kontrolu naplate doprinosa, a kako smo u prethodne četiri godine zaposlili oko 370.000 ljudi u našoj zemlji, hvala Bogu, imamo šta i da kontrolišemo.

Nažalost, tokom rasprave mogli smo videti mnoge nemile situacije i podizanje tenzija, pozivanje na nekakav francuski scenario, narodne poslanike koji su žalili zato što u Srbiji nema sukoba na ulicama, kao u Parizu, gde su se predsednik Srbije Aleksandar Vučić i SNS označili kao legitimne mete i posledice takvog ponašanja možemo videti i u ovim danima.

Naime, kao što ste već čuli, juče u opštini Lučani, desio se jedan nemili događaj gde je kandidat za odbornika SNS gospođa Nada Jovanović, žena koja ima 64 godine brutalno napadnuta od strane muškarca koji se predstavio kao policajac, koji je udario u predelu glave, oborio na zemlju i tom prilikom izrekao niz uvreda na račun nje i njenog političkog opredeljenja.

Neko ko na tako brutalan način napadne jednu ženu, ženu koja ima 64 godine je monstruozan i mislim da to što gotovo nijedna opoziciona politička stranka nije osudila ovaj događaj, govori koliko su licemerni svi oni koji ovih dana pozivaju na nekakve proteste i šetnje protiv nasilja, jer ne možete se protiv nasilja boriti tako što iz svake rečenice, iz svake vaše izjave se samo može čuti govor mržnje i poziv na nasilje.

Čak, i ovim završavam ako mi dozvolite, čak i neki opozicioni mediji su relativizovali ovaj napad i rekli da se ta starica zapravo folira i da njoj nije ništa, što pokazuje kakav je to govor mržnje i u čemu je zapravo razlika između njih i nas. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, Zakon o Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja pre svega, ima za cilj stvaranje jedinstvene baze podataka koja treba da umreži različite baze podataka, kao i stvaranje uslova za efektivnu razmenu podataka između PIO fonda, Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, Nacionalne službe za zapošljavanje i Poreske uprave.

Najveći benefit ovog zakona jeste, pre svega efikasnije praćenje i kontrola naplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. U prethodne četiri godine u državi Srbiji zaposleno je negde oko 370 hiljada građana, a nezaposlenost je smanjena sa 26%, na negde 11,4% što je istorijski minimum kada je nezaposlenost u pitanju. Svi ti ljudi do 2012. godine ostali su bez posla, ostali su na ulici, bez plate, bez mogućnosti da obezbede egzistenciju za svoje porodice. Da država Srbija nije sprovela ove ekonomske reforme i obezbedila dovoljan broj radnih mesta, ni ovaj zakon ne bi imao tako veliki značaja, jer svi ti ljudi ne bi imali šta da provere u ovom Centralnom registru, jer ne samo da ne bi dobijali doprinose za obavezno socijalno osiguranje, već ne bi dobijali ni platu.

Dakle, ovaj zakon je važan zbog prevazilaženja brojnih problema u praksi, brojnih problema koji prate sistem naplate doprinosa, obzirom da kontrola naplate u prethodnom periodu nije bila efikasna, i zaista mislim da ne postoji nijedan jedini razlog da se u danu za glasanje ovaj zakon ne podrži. Hvala.

Zahvaljujem poštovana predsednice.

Poštovana ministarko sa saradnicima, poštovane kolege, Zakon o smanjenju rizika i upravljanja vanrednim situacijama je još jedan pokazatelj opredeljenja Vlade Republike Srbije da se protiv elementarnih nepogoda bori pre svega politikom, i to preventivnog delovanja.

Nažalost, u prošlosti jako malo je ulagano u preventivu i posledice toga smo mogli videti 2014. godine. Šta više, kada se setimo primera zemljotresa u Kraljevu i kasnije, obnove od zemljotresa, setimo se da smo imali jednu veliku korupcionašku aferu kada su predstavnici bivšeg režima proneverili oko milion evra i to vam pokazuje da, ne samo da nisu ulagali u preventivu, u zaštitu od posledica od elementarnih nepogoda, već su, kada se elementarne nepogode dogode, tokom obnova i humanitarnih akcija, otimali građanima ono što njima pripada.

Dakle, 50 kuća tada nije izgrađeno zbog ove korupcionaške afere. Ministar je u uvodnom izlaganju rekao da su očekivanja, da se prilikom preventivnog delovanja na svaki dinar uloženih sredstava oko sedam ili osam puta direktno ili indirektno vrate.

Republika Srbija je u Opštini Lučani tokom izgradnje zaštitnog bedema uložila preko tri miliona evra i tada je rešen jedan veliki problem građana i privrede Lučana, koji je višedecenijski i koji je imao nemerljivu materijalnu štetu u prošlosti.

To je jedan od primera da sam siguran da će to ulaganje da se vrati.

Navešću samo još jedan primer iz grada Čačka, jer za toliko vremena imam. Grad Čačak je izvršio sanaciju obale Zapadne Morave, tako što je sela zaštitio, preko 1.000 hektara plodnih oranica i ta investicija je iznosila negde oko 35 miliona dinara. Kada znamo da smo tokom 2014. i 2016. godine imali štetu od preko 200 miliona dinara, sedam ili osam puta više nego što je sada uloženo. To je najbolji primer.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući.

Potpredsednice Vlade, potpuno je jasno da građevinska industrija ima značajan udeo u privrednom rastu naše zemlje i to je pre svega zahvaljujući činjenici da se gradi autoputevi, grade se škole, bolnice, grade se fabrike i zaista impozantan podataka koji ste izneli u načelnoj raspravi, da je trenutno u Srbiji aktivno preko 30.000 gradilišta, reklo bi se kao nikada do sada, a isto tako veoma važan podatak da smo u prvoj polovini ove godine, ako se ne varam, da je izdato 15% više građevinskih dozvola nego prethodne godine, što govori o tome da država stvara i pravnu i političku stabilnost da strani i domaći investitori ulažu svoj kapital u Srbiju.

Moj lični utisak, kada je u pitanju grad iz koga dolazim, grad Čačak, jeste da se takođe jako puno stambenih objekata gradi. Ono što je možda još važnije svi ti stanovi su uglavnom prodati još pre završetka gradnje tih objekata, što takođe jeste jedan od parametara rasta ekonomije.

Generalno gledano, kada je u pitanju Čačak, za Čačak se u poslednjih nekolik godina vezuju samo pozitivne vesti u kontekstu Koridora 11, deonica koja uskoro završavamo i one koje treba tek da počenemo, Moravskog koridora, prvih velikih fabrika posle 30 godina čekanja imamo dve velike fabrike „Forverk“ i „Viland“ koje treba da zaposle preko 1.000 građana Čačka, imamo i treću koju očekujemo vrlo uskoro.

Ono što je takođe jako važno jeste aerodrom Lađevci, želim i u svoje ime i ume svih građana Čačka da zamolim i vas, i predsednika Srbije, da uložimo dodatni napor da taj aerodrom postane civilno-vojni jer je to jako važno i za privredni razvoj Centralne Srbije i za turističku ponudu.

Kada imamo takve rezultate, naravno sa druge strane, mogu da dođu samo lični napadi, i nije da smo u ovih nekoliko dana čuli nešto novo samo ponovljene floskule, koje iskreno mislim da ne treba posebno ni komentarisati, jer ako znamo da je u gradu Čačku u vreme Milisava Obradovića i Saveza za Srbiju bilo preko 90.000 nelegalnih objekata, da je u Srbiji bilo par miliona nelegalnih objekata, da je to gotovo nemoguće prebrojati, mislim da je zaista izlišno da nam bilo ko od njih drži bilo kakva predavanja kada je u pitanju nelegalna gradnja, barem o tome bi trebalo da ćute.

Ono što ja stalno kažem, kada Dragan Đilas dođe u Čačak, samo želim da nam kaže jednu krucijalnu stvar koju su za Čačak uradili za 12 godina, dakle, samo jednu, jer da ta jedna postoji, oni kada dođu oni bi došli ispred te neke zgrade ili tog nekog puta, bilo kog infrastrukturnog projekta i slikali bi se tu i rekli bi evo, ovo smo mi uradili, ili kada dođe Vuk Jeremić u Ježevicu, u rodno selo svoga oca, možda bi se slikao pored Doma kulture ili nekog puta i rekao eto, ovo je urađeno kada sam ja bio ministar. Ali, tako nešto ne postoji, zato su oni prinuđeni da se stalno slikaju u prostorijama ovih ljotićevaca iz Čačka.

Koliko su ti napadi lični možemo videti i ovih dana, jer su u gradu Čačku osvanuli veoma uvredljivi flajeri na kojima su ispisane gomile neistina i kleveta na račun gradonačelnika Čačka gde se otvoreno crta meta jednom čoveku, gde se iznose neistine, pod okriljem noći se ulazi u privatne posede u dvorište građana Čačka i kače se ovakvi flajeri na njihove automobile.

Mi smo na to navikli i nemamo mi problem sa tim neka oni nastavljaju da napadaju nas, naše porodice, samo kada dođu izbori neka se onda ne žale da im je nešto oteto i neka svaljuju krivicu na druge i neka ne pričaju kako građani njih ne razumeju, jer građani odlično razumeju baš zato što razumeju njihovu politiku, baš zato i ne žele glas njima da daju. Hvala.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovana potpredsednice Vlade, nekako mi je uvek drago kada vaši zakoni dođu u Skupštinu, a drago mi je zato što mogu dosta da pričam o tome koliko se važnih projekata gradi u centralnoj Srbiji, pogotovo u gradu iz kog dolazim, u gradu Čačku, koliko se gradi u poslednjih nekoliko godina.

U vreme Vlade Aleksandra Vučića, u vreme kada je Aleksandar Vučić predsednik Srbije, a u isto vreme i da kažem koliko se nije gradilo i koliko je Čačak bio devastiran u vreme kada su na vlasti bili ovi iz Saveza za Srbiju.

Naravno, kada pričamo o svim tim investicijama, ono što sam mnogo puta rekao, sada ću i da ponovim i uvek ću ponavljati, do 2012. godine, nijedan jedini kilometar auto-puta nije izgrađen u centralnoj Srbiji.

Sada, zahvaljujući Koridoru 11, koji se uveliko gradi moravskom koridoru, sa čijom gradnjom će se uskoro krenuti, možemo očekivati da grad Čačak i centralna Srbija postanu čvorište auto-puteva, što je za budućnost ovog dela Srbije od nesagledivog značaja.

Ono koji nas pitaju zašto kasni moravski koridor, zašto nije ranije izgrađen, mogu svoje kolege iz Saveza za Srbiju da pitaju zašto je 12 godina kasnio, ne samo moravski koridor, nego i Koridor 11, i svi drugi koridori u delu Srbije gde živim ja i gde žive moje kolege, dakle u centralnoj Srbiji.

Kada je u pitanju Zakon o ozakonjenju objekata, jasno je da je Vlada iz 2015. godine, kada je i donet ovaj zakon, prva Vlada koja je uopšte krenula da se na ozbiljan način bori sa problemom nelegalne gradnje, i da pre toga nismo imali apsolutno nikave aktivnosti na tom polju.

Prethodnici, pitanje da li su mogli uopšte samo da prebroje sve nelegalno izgrađene objekte, a kamo li, da nešto urade po tom pitanju. U tom smislu ove izmene smatram da su veoma dobre zato što je praksa pokazala da postoje određeni problemi kada se nelegalni objekti odmah ne sruše i kada se sa njima trguje, i kada se u određene zgrade usele porodice sa decom. Praksa je pokazala da je teško u takvim situacijama reagovati. Upravo, ove izmene treba da omoguće da ovaj zakon bude efikasniji.

Mi smo u Čačku se trudili da prebrojimo sve nelegalne objekte i bilo nam je jako teško i stigli smo do tih nekih 95 hiljada nelegalnih objekata, i ono što je bilo zanimljivo, jeste da je većina tih objekata izgrađena u vreme kada je Milisav Obradović bio šef svih inspekcija u gradu Čačku.

Ne znam što to pojedince boli, kada je to istina, a pogotovo one pojedince koji bi da nam danas drže predavanje o nelegalnim objektima i da nam pričaju o tome šta je sve izgrađeno, da pominju i prvi, članove porodica.

Pošto je i moja porodica tokom jučerašnjeg dana pomenuta, samo bih da kažem da bih ja bio srećan da je većina od tih 95 hiljada nelegalnih objekata u vreme Milisava Obradovića da su to bili potporni zidovi i zaštitni bedemi, ne bi nam se dešavale one katastrofe iz 2014. godine i 2016. godine, da je neko mislio na preventivu. Ali, to su uglavnom bile zgrade, stanovi, sve ono sa čime može da se trguje.

Danas nema potrebe za tim, iz prostog razloga što je moguće građevinsku dozvolu dobiti za 28 dana, nekada vam je trebalo nekoliko meseci ili nekoliko godina da do građevinske dozvole dođete.

Kada već govorimo o svim investicijama voleo bih da vam pokažem šta je to danas Savez za Srbiju nudi našim građanima, i to se najbolje vidi na primeru Dragačeva. Pošto nisu mogli da ponude nikakve investicije za 12 godina, oni danas građanima Dragačeva nude, verovali ili ne, sapun sa logom Saveza za Srbiju, evo, lepo piše, Savez za Srbiju Dragačevo, na dar građanima Dragačeva.

Samo što im ja ipak savetujem da ovaj sapun primene na sebi, prvo da ga daju Željku Veselinoviću, a onda i Srđanu Nogo. Jedino nisam siguran da postoj sapun koji njih može da opere. Hvala.