Hvala vam puno. Dinamika skupštinskog delovanja htela je baš da na ovoj sednici govorimo o predlozima zakona o Vladi i državnoj upravi. Strategija razvoja državne uprave, koja je doneta prošle godine, u sebi je sadržala elemente u kom pravcu treba da se reformiše državna uprava Republike Srbije i predlozi zakona o Vladi i državnoj upravi su sasvim logična posledica, dakle, donošenja te strategija.
Zašto se pristupa izmeni zakona o Vladi i državnoj upravi. Samo bih podsetio da je važeći Ustav Republike Srbije donet još 1990. godine i da je ubrzao posle toga 1991. godine donet Zakon o Vladi i 1992. godine Zakon o državnoj upravi.
U toku ovih 15 godina uočeno je da postoje određeni nedostaci u okviru ovih zakonskih tekstova, tako da bi trebalo pristupiti njihovoj izmeni.
Predloženi zakon o Vladi je, može se reći, na jedan mehanički način preneo u svoj tekst ustavne odredbe koje su regulisale pitanje Vlade i u njemu su postojale određene pravne praznine, mislim na Zakon o Vladi, kao i određeni nedostaci, koje bi zakon koji se nalazi pred nama trebalo da ispravi. A one se pre svega odnose na pitanje odgovornosti Vlade Republike Srbije pred Narodnom skupštinom i pitanja direktnog komuniciranja Vlade Republike Srbije sa Narodnom skupštinom.
Isto tako, pitanja uređenja i organizacije Vlade nisu bila na pravi način regulisana, naročito u pogledu pitanja generalnog sekretarijata Vlade i u pogledu stručne službe Vlade, tako da je ovaj predlog zakona o Vladi, koji se nalazi pred nama, nastojao da na bolji način uredi ova dva tela, koja predstavljaju izuzetno važan segment rada svake Vlade, jer kroz njih dolazi do sintetizovanja svih resornih politika u okviru Vlade u jednu jedinstvenu politiku Vlade.
Dakle, želela su se postići dva osnovna cilja ovom izmenom Zakona o Vladi. To je da se uspostavi bolje regulisane odnosa između Vlade Republike Srbije, kao eksponenta izvršne vlasti, i Narodne skupštine, kao eksponenta zakonodavne vlasti. Isto tako, nastojalo se da se utvrdi bolja organizacija same Vlade, kako bi ona u narednom periodu mogla bolje da deluje.
Kada govorimo o Zakonu o državnoj upravi, malopre sam rekao da je važeći Zakon o državnoj upravi donet 1992. godine, dakle pre 13 godina, te koncept državne uprave koji je postojao u to vreme, dakle u mnogim zemljama, umnogome se razlikuje od koncepta državne uprave koji je danas na snazi u najvećem broju evropskih zemalja.
U prvi plan stavlja se socijalna funkcija državne uprave. Državna uprava treba pre svega da zadovoljava osnovne potrebe njenih građana. U poslednjoj deceniji mnoge države i njihove vlade trudile su se da, u skladu sa promenama u društvu i novim potrebama građana, reformišu svoja ministarstva. Cilj je bio da se u ministarstvima formiraju profesionalni timovi, koji bi mogli u jednom određenom vremenskom periodu da sagledaju probleme koji se javljaju u društvu i da na njih na pravi način reaguju.
Pozitivna ocena Studije izvodljivosti, koju je prošlog meseca dobila Srbija, govori isto tako o problemima državne uprave. Ona je, isto tako, u prvi plan istakla da treba da dođe do reformisanja državne uprave kod nas, ali je Vladu gospodina Vojislava Koštunice pohvalila za rad koji je uložila na menjanju državne uprave.
Upravo ove izmene Zakona o državnoj upravi, koje se nalaze pred nama, kao i neki zakoni koji će doći u narednom periodu, a pre svega zakon o državnim službenicima, umnogome će reformisati stanje koje mi danas imamo.
Zakon o državnoj upravi pred sobom ima dva osnovna cilja. To je da dođe do depolitizacije i profesionalizacije državne uprave. Kada kažemo – profesionalizacija državne uprave, pre svega u državnoj upravi treba da rade oni kadrovi koji su stručni i sposobni. Državnu upravu ne čine samo državni službenici, dakle, to nije prost zbir državnih službenika, nego oni pre svega treba da budu nosioci državne moći.
Mi treba, konačno, da imamo karijerne državne službenike, koji su nezavisni i nepromenljivi u odnosu na političke promene koje mogu da se dešavaju u nekom narednom periodu. Što se tiče depolitizacije državne uprave, nama je potrebna depolitizacija državne uprave i smanjenje broja onih rukovodećih mesta gde dolazi do promena usled nekih izbornih radnji, jer sada kada dođe do promene vlasti dolazi i do promena na rukovodećim mestima u državnoj upravi.
Dakle, ovo nam je potrebno kako bi Srbija konačno dobila pravu i modernu državnu upravu. Podsetiću vas da je Srbija krenula, dobijanjem pozitivne ocene Studije izvodljivosti, put evropskih integracija. Naravno, u procesu pregovaranja, prilikom pridruživanja EU, najvažniji faktor koji će biti stavljen u prvi plan biće – državni službenici. Neko mora da vodi proces pregovaranja. Upravo ti državni službenici će morati da vode taj posao.
Ukoliko mi dođemo u situaciju da dođe do promene ovih državnih službenika, koji u procesu pregovaranja budu izmenjeni samo u zavisnosti od promene političke volje, Srbija će imati velikih problema u procesu pregovaranja i može doći do zastoja u procesu pridruživanja EU, a nikome od nas nije to cilj, nego nam je svima cilj da Srbija postane jedna moderna, uređena zemlja.
Hteo bih da se zadržim na još jednom važnom segmentu zakona o državnoj upravi. Pre svega sa stanovišta položaja lokalnih samouprava veoma važnu novinu predstavlja formiranje tzv. upravnih okruga. Velika većina vas učestvuje u radu lokalnih samouprava i znate sa kojim problemima se sreću lokalne samouprave na terenu. Postoje određeni problemi koji prevazilaze teritorije opština i koji ne mogu da se reše samo delovanjem jedne lokalne samouprave, nego je potrebna koordinacija više lokalnih samouprava.
Upravo savet upravnih okruga, gde će se postići koordinacija između lokalnih samouprava zajedno sa načelnicima upravnih okruga, dakle postići će se koordinacija sa republičkom nivoom vlasti, rešiće mnoge probleme na teritoriji svake lokalne samouprave.
Dakle, svi mi ovde, 250, koliko broji Narodna skupština, imamo jedan jedini cilj – da stvorimo jednu modernu i uređenu Srbiju. Bez jake i moderne državne uprave nema ni jake Srbije. Mi treba da imamo državnu upravu koja će služiti za zadovoljavanje svih prava naših građana, koja će im pružiti ostvarivanje prava na jedan brz i jednostavan način, a isto tako nama je jaka državna uprava neophodna u cilju bržeg ekonomskog razvoja Srbije.
Sada bih vas još jednom pozvao da svi zajedno glasamo za predložene zakone o Vladi i državnoj upravi. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, na početku svog izlaganja ističem da će poslanici DSS-a glasati za Predlog zakona o javnim agencijama u danu za glasanje. A zašto će to učiniti, pokušaću da obrazložim u nekoliko narednih minuta.
Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka u zemljama EU počele su da se javljaju određene organizacije koje su vršile određene poslove, odnosno koje su imale određena upravna ovlašćenja.
To su bili nedržavni subjekti, koji su bili nosioci određenih upravnih ovlašćenja. Ali, zašto su one osnivane? Osnovane su pre svega u zemljama koje imaju krut sistem državne uprave, gde je samo zakonom bilo moguće osnovati bilo koji organ državne uprave, a počeli su da se javljaju brojni poslovi koji nisu mogli na jedan normalan način da se ostvaruju u okviru organa državne uprave.
Sam zakonodavac definiše javnu agenciju kao organizaciju koja se osniva za vršenje regulatornih, stručnih i razvojnih poslova od opšteg interesa. Postavlja se pitanje koji su razlozi doveli do pojave ovakvih oblika organizovanja. Odgovor leži u činjenici da su ovi poslovi koje obavljaju organi državne uprave izuzetno obimni po svojoj prirodi, da su to poslovi koji su u poslednje vreme počeli da se množe i da usled toga dolazimo u situaciju da organi državne uprave postaju tromi, te da ne mogu da na odgovarajući način odgovore potrebama građana.
Opšti je trend, dakle, da dođe do rasterećenja organa državne uprave, kako bi oni sami, na mnogo bolji način, obavljali suštinske poslove državne uprave, a da se nedržavnim subjektima uprave prepuste ona upravna ovlašćenja gde nije potrebna stalna prisutnost političke kontrole, štaviše, potrebna je stalna prisutnost struke.
Da bi uopšte došlo do osnivanja javnih agencija zakon propisuje dva uslova: da javna agencija deluje i svoju struku ostvaruje u relativno autonomnoj oblasti društvenog života i da javna agencija te poslove može vršiti samostalno i nezavisno, odnosno da te poslove može vršiti mnogo bolje nego organ državne uprave. Još jednom ću naglasiti da se ovim zakonom na jedan sistemski način uređuje postojanje javnih agencija. Ovim zakonom ne osniva se nijedna nova javna agencija. Ovim zakonom se pokušava da prevaziđe jedna situacija koja je postojala u nekoliko prethodnih godina, kada su brojne javne agencije osnivane uredbama Vlade Srbije. Ova Narodna skupština je donela nekoliko zakona koji su predviđali postojanje nekoliko javnih agencija, ali nijednu javnu agenciju nije osnovala Vlada Republike Srbije svojom uredbom. To je jedna tekovina koju mi moramo priznati, odnosno odati joj priznanje i ova Narodna skupština treba da se podiči time.
Cilj predlagača je bio da se utvrdi položaj javne agencije, kao nosioca javnog ovlašćenja, da se utvrdi njena organizacija, da se utvrdi zaštita opšteg interesa, odnos sa korisnicima usluga javnih agencija i da se utvrdi samofinansiranje javnih agencija. Javna agencija predstavlja, u suštini, pravno lice javnog prava, jer se obrazuje za vršenje poslova od opšteg interesa. Ona je samostalna u svom radu i predlagač joj je dao da vrši određena upravna ovlašćenja, i to pre svega: da donosi propise za izvršenje zakona i drugih opštih akata Narodne skupštine i Vlade, da rešava u prvom stepenu u upravnim stvarima i da vodi javne evidencije i da na osnovu njih izdaje javne isprave.
Nijedna javna agencija ne može biti osnovana ukoliko posebnim zakonom nije predviđeno njeno osnivanje. Dakle, nema mesta osnivanju javnih agencija na osnovu uredbi. Samo na osnovu posebnog zakona, kojim je jasno definisana određena oblast društvenog života u okviru koje se može osnovati javna agencija, osnivač tj. vlada može da donese akt kojim se osniva određena javna agencija, a sve u skladu sa ovim zakonom o javnim agencijama.
Veoma je značajno što je predlagač predvideo organe agencije, a to su upravni odbor i direktor. U ovim organima javne agencije, koje imenuje osnivač, učestvuju neposredni korisnici, konkretno u upravnom odboru; to je izuzetno važan kontrolni mehanizam i u okviru njega se u velikoj meri spoznaje javnost rada same javne agencije. Javnost rada javne agencije može se spoznati kroz davanje informacija koje o svom radu daje javna agencija korisnicima svojih usluga.
Pored organizacije javnih agencija, tekst Predloga zakona jasno definiše i poslove kojima se bave javne agencije. To su, pre svega, regulatorni poslovi, koji se odnose na donošenje podzakonskih akata za izvršenje zakona i drugih opštih akata i rešavanje o upravnim stvarima u prvom stepenu. Isto tako, imamo i razvojne agencije, koje služe za razvoj određene društvene oblasti. Imamo i stručne javne agencije.
Iako se javne agencije osnivaju kako bi se određeni poslovi izdvojili van organa državne uprave, neophodno je da se na valjan način zaštiti opšti interes. On se štiti na dva načina.
Pre svega, preko imenovanja članova upravnog odbora i direktora od strane osnivača; konkretno, direktor posle sprovedenog javnog konkursa, koji se objavljuje u "Službenom glasniku", može biti imenovan od strane osnivača.
I, na drugi način – preko davanja saglasnosti na najvažnije akte javne agencije. Na ovaj način osnivač ipak zadržava uticaj na rad javne agencije, ali i pored toga javna agencija ostaje nezavisna u velikom delu svog postojanja.
Jedna od najvažnijih karakteristika ovog zakona je i velika finansijska nezavisnost javnih agencija, jer one najveći deo prihoda ostvaruju naplatom usluga koje vrše prema korisnicima, ali isključivo po ekonomskim cenama, bez sticanja dobiti. Iz ovog razloga su javne agencije dodatno primamljive kao oblik vršenja upravnih ovlašćenja.
Ovde su se čuli brojni navodi da se javne agencije najčešće finansiraju iz budžeta. Međutim, mislim da ne stoji takva tvrdnja. Postoje javne agencije koje se samostalno finansiraju. To su agencije za telekomunikacije, Agencija za registar privrednih subjekata. One stiču određene prihode od vršenja svojih usluga, na osnovu kojih obavljaju svoj rad.
Još jedna stvar koja je predviđena Predlogom zakona o javnim agencijama jeste da i organi autonomne pokrajine i lokalne samouprave mogu osnivati javne agencije, i to isključivo ukoliko je to opštim aktom organa autonomne pokrajine i lokalne samouprave predviđeno. Ovde se može činiti, dakle, da će doći do velikog talasa osnivanja novih javnih agencija, naročito u lokalnim samoupravama. Ali, to ne bi trebalo da bude trend.
U Predlogu zakona o javnim agencijama ovo proističe iz činjenice što organi lokalne samouprave, u okviru izvornog delokruga poslova koje obavljaju, imaju određene poslove koji u okviru postojećih organa ne mogu na najbolji način da se realizuju. Dakle, imamo situaciju u članu 18. Zakona o lokalnoj samoupravi, stav 1. tačka 17) – lokalna samouprava donosi osnove zaštite, korišćenja i uređenja poljoprivrednog zemljišta i stara se o njihovom sprovođenju, uređuje erozivna područja, stara se o korišćenju pašnjaka, odlučuje o prevođenju pašnjaka u druge kulture.
Pošto potičem sa područja Vojvodine, možda upravo ova oblast poljoprivrede može biti oblast društvenog života u okviru koje pojedine agencije mogu naći utemeljenje, jer na jedan lakši način građani mogu ostvarivati svoje interese u okviru lokalnih samouprava.
Na kraju, treba reći da je ovo jedan dobar zakon, koji na sistemski način uređuje postojanje javnih agencija, što do sada nije bio slučaj. Zbog toga pozivam sve poslanike da, pored poslanika DSS, glasaju za Predlog zakona o javnim agencijama. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani ministre, pred nama se nalazi Predlog zakona o državljanstvu Republike Srbije. Ovo je izuzetno važan zakon za Republiku Srbiju i zbog toga će se poslanici DSS-a u danu za glasanje pozitivno izraziti o njemu.
Koji su razlozi zašto će poslanici DSS-a glasati za ovaj zakon? Pre svega što trenutno u pravnom sistemu Republike Srbije egzistiraju dva zakona o državljanstvu. Jedan je Zakon o jugoslovenskom državljanstvu, a koji je donet pre otprilike desetak godina, tačnije 1994. godine, sa svojim izmenama, odnosno novinama od 2001. godine, a isto tako egzistira Zakon o državljanstvu SFRJ, koji je donet 1979. godine i pretrpeo je izmene 1983. godine. Nesumnjivo je da se radi o tekstovima zakona koje je nagrizao zub vremena i potrebno je doneti novi zakon koji će na novi način urediti problematiku državljanstva.
Postoji još jedna činjenica koja ukazuje na to da treba doneti jedan ovakav zakon o državljanstvu. Pravno, državljanstvo je jedno od osnovnih ljudskih prava. Pravno, državljanstvo regulisano je u Deklaraciji UN o ljudskim pravima, gde je predviđeno da svako lice ima pravo na državljanstvo, da niko ne može biti lišen državljanstva i da svako lice ima pravo da promeni svoje državljanstvo.
Rešavanjem pitanja državljanstva rešava se i problem personalnog suvereniteta jedne države. Veoma je važno da država zna na koje svoje državljane se odnosi pravni sistem. Veliki broj društvenih promena desio se u prethodnih desetak godina, pa ne postoje države u kojima su nastali ovi tekstovi zakona: Zakon o jugoslovenskom državljanstvu i Zakon o državljanstvu SFRJ. Te države ne postoje, ne postoji SFRJ i ne postoji SRJ.
Vremenom su nastale brojne nezavisne države na području bivše SFRJ, koje su donele svoje zakone o državljanstvu.
Veliki broj lica tokom devedesetih godina je bio prognan sa svojih ognjišta i oni su našli utočište u Republici Srbiji. Do dana današnjeg u velikoj meri oni nisu uspeli da ostvare svoje pravo na državljanstvo. Ovo su sve razlozi koji govore u prilog činjenici da treba doneti novi zakon o državljanstvu Republike Srbije.
Možda najvažnija činjenica koja govori u prilog donošenja ovog zakona jeste što je prošle godine doneta Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora kojom je konstituisana zajednička država. U članu 7. Ustavne povelje kaže se da je državljanin države članice istovremeno i državljanin državne zajednice Srbija i Crna Gora. Ovde se radi o složenom sistemu državljanstva, gde primat ima državljanstvo države članice.
Nekoliko ciljeva se želelo postići ovim predlogom zakona o državljanstvu Republike Srbije. Pre svega da se izbegne mogućnost stvaranja apatrida, odnosno lica bez državljanstva, da se pojednostavi postupak sticanja i prestanka državljanstva, kroz činjenicu da se izbegnu neke formalnosti koje su postojale u ranijim predlozima zakona, kako bi pojedinci što lakše dolazili do sticanja našeg državljanstva, odnosno da bi im što lakše prestalo državljanstvo Republike Srbije.
Apatridi ili lica bez državljanstva, odnosno ta problematika je regulisana brojnim međunarodnim dokumentima koji egzistiraju u međunarodnom pravnom sistemu, pre svega Konvencijom o pravnom položaju lica bez državljanstva, koja je doneta 1954. godine, i Konvencijom o smanjenju broja lica bez državljanstva iz 1961. godine.
Na ovaj način, ovim tekstom Predloga zakona o državljanstvu Republike Srbije, na liberalan način omogućava se licima da steknu državljanstvo Republike Srbije ili da im to državljanstvo prestane.
Predlagač zakona je predvideo četiri načina na koja se može steći državljanstvo Republike Srbije. Između ostalog, to su sticanje državljanstva poreklom, rođenjem na teritoriji Republike Srbije, prijemom i na osnovu međunarodnog ugovora. Dakle, postoje dva osnovna načina sticanja državljanstva, a to je sticanje državljanstva poreklom, odnosno na osnovu krvi, i sticanje državljanstva rođenjem na teritoriji Republike Srbije.
U svom izlaganju bih se malo više zadržao na jednom dopunskom načinu sticanja državljanstva, a to je - sticanje državljanstva prijemom. Ovde dolazi do sticanja državljanstva rešenjem nadležnog organa.
Posebno je zanimljiv član 23. ovog predloga zakona koji kaže sledeće: "Pripadnik srpskog ili nekog drugog naroda ili etničke zajednice na teritoriji Republike Srbije, koji nema prebivalište na teritoriji Republike Srbije, može biti primljen u državljanstvo Republike Srbije ako je navršio 18 godina života i nije mu oduzeta poslovna sposobnost i ako podnese pisanu izjavu da Republiku Srbiju smatra svojom državom."
U stavu 2. ovog člana se kaže: "Pod uslovima iz stava 1. ovog člana, u državljanstvo Republike Srbije može biti primljeno i lice rođeno u drugoj republici ranije SFRJ koje je imalo državljanstvo te republike ili je državljanin druge države nastale na teritoriji ranije SFRJ, koje kao izbeglo, prognano ili raseljeno lice boravi na teritoriji Republike Srbije ili je izbeglo u inostranstvo".
Zašto citiram ovaj član Predloga zakona o državljanstvu? Potičem sa teritorije Srema, tačnije iz grada Sremska Mitrovica. Tokom 1990. godine veliki broj lica je prognan i raseljen ili je izbegao na teritoriju opštine Sremska Mitrovica sa prostora Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Dakle, postojao je u ranijem Zakonu o jugoslovenskom državljanstvu jedan institut prihvatanja jugoslovenskog državljanstva, koji je donekle regulisao njihov status. Međutim, to je bilo jedno prelazno rešenje, koje je bilo inkorporirano u Zakon o jugoslovenskom državljanstvu.
Ovim članom 23. omogućava se izbeglim, raseljenim i prognanim licima, kojih ima još veliki broj, odnosno oni koji još nisu ostvarili pravo na državljanstvo, da to svoje pravo ostvare. Potrebno je samo da se ispune neki uslovi koji su predviđeni članom 23. ovog predloga zakona, a to je da je lice navršilo 18 godina, da nije lišeno poslovne sposobnosti i da potpiše izjavu kojom prihvata državu Srbiju kao svoju državu.
Istovremeno je potrebno da ono podnese zahtev i organ nadležan za poslove unutrašnjih poslova doneće rešenje o prihvatanju ovakvog lica u državljanstvo Republike Srbije. Na ovaj način rešićemo veliki broj problema koji postoje na velikom delu teritorije Republike Srbije, gde postoji veliki broj lica bez državljanstva.
Ova lica ne mogu na ravnopravan način da egzistiraju na prostorima naše Republike zajedno sa ostalim građanima Republike Srbije. Oni su lišeni nekih prava koje bi uživali da su državljani. Pre svega, Zakon o radnim odnosima u državnim organima predviđa - da bi jedno lice moglo da zasnuje radni odnos u državnom organu, mora da bude državljanin Republike Srbije. Oni trenutno ne mogu da ostvare pravo na rad kroz ovaj način, dakle ne mogu ni na jedan način da zasnuju radni odnos u državnom organu.
Na ovaj način mi bismo omogućili ovim licima da aktivno učestvuju u društvenom životu. Na kraju, naglasio bih još jednu stvar koja je izuzetno važna u ovom predlogu zakona. To je pitanje koje se tiče evidencije državljanstva. Evidencija državljanstva vodiće se – ukoliko se ovaj zakon usvoji, a nadam se da će pored poslanika DSS-a i sve poslaničke grupe u parlamentu Republike Srbije glasati za ovaj predlog zakona zato što je to dobar predlog zakona –samo u matičnim knjigama rođenih.
Ovim je iskorišćena mogućnost koja je data Zakonom o matičnim knjigama, gde bi se državljanstvo moglo evidentirati u matičnoj knjizi rođenih. Na ovaj način mi bismo sklonili iz upotrebe veliki broj registara koji postoje trenutno, a gde se evidentiraju državljani. Postojao bi samo jedan registar na osnovu kog bi mogli da evidentiramo koji su naši državljani, a isto tako na jednom mestu bi mogli tačno da vidimo ko je državljanin naše Republike Srbije.
Još jednom vas pozivam da svi glasate za ovaj predlog zakona o državljanstvu zato što on odražava odredbe Konvencije o državljanstvu, koja je doneta 1997. godine od strane Saveta Evrope, iako je naša država nije ratifikovala, ali je izuzetno važno da rešenja koja su predviđena ovom konvencijom uvrstimo u naš tekst zakona, zato da bi kasnije mogli da na ravnopravan način učestvujemo u evropskim integracijama.
Još jednom vas pozivam da glasate za ovaj predlog teksta zakona. Hvala vam.