Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani gledaoci kraj malih ekrana, nisam mislio da se javljam, pošto nije bilo nekih otvorenijih kritika vezano za predložene izmene zakona.

Mislim da je ova zadnja diskusija koja je bila, ova zadnja rečenica, ovih poslednjih nekoliko minuta jako važno ponovo apostrofirati, ovo jedinstvo i potreba da se u nedelju na izborima za tzv. skupštinu Kosova iskaže jedinstvo srpskog naroda i jasna podrška Srpskoj listi. Mislim da je svako od nas jednako važan i jednako dužan da govori o tome i mislim da u svakom trenutku treba iskoristiti priliku za to, bukvalno do poslednjeg sekunda, sve dok ne budu bila zatvorena tamo glasačka mesta, jer to je naša obaveza i to je naša uloga.

Zahvalio bih se prethodnom govorniku i svima onima koji su govorili prethodnih dana. Gospodin Mirčić, tako se zove i nije meni teško, gospodine Mirčiću, ništa ni da pohvalim ni one ljude koji su za ovu zajedničku stvar koju radimo na prostoru Kosova, za naš srpski narod i da se zahvalim i vašoj političkoj stranci koja se zalaže za ovu ideju. Nije nama teško da priznamo kada su stvari dobre. Ne bežimo mi od toga i nemojte nikada da imate dilemu, od dobrih stvari ne treba nikad bežati i hvala svakom onom ko je na ovom putu i na ovom tragu.

Rekao bi nekoliko stvari, samo bih želeo da se osvrnem ukratko, pošto znam da vi dosta se razumete u poljoprivredu, i sad kako povezati ove investicione fondove i poljoprivrede. Neko će postaviti pitanje, pa to su bave i žabe, to je nerešivo. Sada ću pokušati u jednom konkretnom, živom primeru da vam kažem koliko je važno ustanovljavati ovakve nove institute i ovakva nova rešenja.

Često u životu, čovek ima dobru ideju, čovek ima tržište, biznis plan razrađen, ali treba da krene od početka i u postojećem sistemu traženja finansijskih sredstava, vi ste jednostavno opredeljeni ili na sopstvene izvore finansiranja ili na banka, u takvom svetu živimo. Živimo u svetu tzv. konzervativnih banaka koji jednostavno za bilo kakva sredstva koja želite da dobijete traže neki kolateralna. Kada počinjete da se bavite biznisom, a jako je teško obezbediti kolateral ili morate da obezbedite tatinu kuću, babinu njivu, ujakov auto, ili nemam pojma ni ja više šta, nebitno. Toliko to ide daleko da sam pre nekoliko godina imao jednu situaciju, da mi je prosto bilo neverovatno, da dolazi jedna kompanija u prehrambeni sektor, ali ona nema bonitet u Srbiji, počinje tek da rade, a ima razvijeno tržište, ima razvijeni potencijal, sve ima, ali je morao kolateral da se da jedan i po, dva, u četvrtu grupu po bonitetu u odnosno najlošije, mnogo viša kamatna stopa, mnogo više garancija potrebno je za tu poslovnu banku da ona zaštiti se kod Narodne banke i onda dođemo na teren investicionih fondova. Pre zore ne može nikako da svane, bar ja nisam video, možda neko može, ali to kad mu sevne preko očiju, pa danas, eto tako je došlo.

Jako je važno reći da ovakve stvari će pomoći kod startap projekata, kod onih koji žele da započnu svoju proizvodnju, da mogu da privuku privatne investitore na bilo koji način, bez obzira da li je to otvoreni investicioni fond sa javnim pozivom, alternativna investicioni fond, potpuno je svejedno, ali da mogu u komunikaciji koja je potpuno drugačija u odnosu na komunikaciju sa bankama, jer nama je neophodna rast, on je potreban kod malih i srednjih preduzeća, jako je teško preći iz forme poljoprivredno gazdinstvo u malo preduzeće, jako teško, zato što fali vam ovaj deo.

To upravo sa ovim se nadomešćuje i zato kažem, neko je ovde malopre rekao, pa što nije 2004. godine, što nije 2007. godine, što nije 2008. godine, slažem se, ali život, odnosno propisi moraju da prate život. Zato kažem pre zore ne može da svane. Zato smatram da smo zreli zbog privrednog rasta koji nam je u prošlom mesecu, odnosno na prošli mesec, odnosno na isti mesec referentni, prethodne godine bio je 4,4% rast bruto društvenog proizvoda, sad smo zreli da idemo unapred i zbog toga nam trebaju ovakvi alati, bez ovakvih alata može do određenog limita, ali ne može da se preskoči. Nije džaba na istoku u Aziji, rast 6%, 7%, 8%, zato što postoje takvi alati koji vam daju mogućnosti za takav rast, a nije isključivo povezan sa konzervativnošću banaka kakvim mi u klasičnom smislu reči, poznajemo na prostoru Evrope. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Poštovani narodni poslanici, poštovani gospodine Markoviću, vezano za ovo prvo pitanje koje se odnosi na izvoz na prostor afričkih zemalja, vi znate da je dugo godina u staroj Jugoslaviji jedno od osnovnih tržišta na koje je stara Jugoslavija plasirala prehrambene proizvode bilo tržište Afrike, tržište Bliskog istoka. Gotovo zadnjih 30, 40 godina tamo skoro nikakvog plasmana nije ni bilo i u zadnjih nekoliko godina činjeni su napori u tom pravcu.
Pretpostavljam da najviše mislite na tržište Egipta, gde ste i sami učestvovali ispred Republike Srbije i dogovarali sa egipatskim zvaničnicima. Da, mi smo dobili u martu mesecu dozvolu, odnosno sertifikat za izvoz srpske pšenice na prostor Egipta. Ja ću samo reći da Egipat predstavlja najvećeg uvoznika pšenice na svetu i negde oko 10 miliona tona godišnje on uveze pšenice. Podsećanja radi, Srbija je u najboljim godinama, kao što je bila 2018. godina, imala nešto preko tri miliona tona pšenice.
Sa dobijanjem ovog sertifikata mi smo dobili mogućnost da učestvujemo na tenderima. U okviru jednog međunarodnog konzorcijuma srpske kompanije su i učestovale na jednom tenderu za izvoz pšenice na prostor Egipta i očekujemo rezultate. Ono što u ovom trenutku imamo kao situaciju na tržištu, a vezano je za pšenicu…
(Dragan Marković: Majo, ne čujem ništa ministra šta priča od galame.)

Izvinjavam se ako sam bio tih.
(Dragan Marković: Ne, ne, nego je galama u parlamentu.)
Cena pšenice u ovom trenutku kojom se operiše na prostoru Srbije je na jednom od rekordnih nivoa u zadnjih nekoliko godina, negde oko 24 dinara po kilogramu i to je dobra stvar. To je posledica brojnih stvari koje su se desile na tržištu u okruženju. Mi smo imali velike suše oko nas u prethodnoj 2018. godini. Pšenica prošle godine nije bila tako visokog kvaliteta, ali je opet dostigla visoku cenu.
Šta se dešava ove godine? Ove godine su sigurno očekivanja porasla, baš zbog te cene koja je za staru pšenicu, 24 dinara na berzi se trguje, ali ja očekujem negde oko 21 dinar, da bismo mogli doći sa tom cenom, iako se ovih dana različite stvari plasiraju i dezinformacije od 16, 18 dinara. Vlada Republike Srbije će zajedno sa robnim rezervama izaći sledeće nedelje sa jednom količinom koju će otkupiti i sa tom cifrom pokušati da probudi tržište.
Jutros sam razgovarao sa predsednicom Udruženja "Žita Srbije", razgovarao o kvalitetu pšenice, trenutno treba da se uđe u njenu žetvu u narednih desetak dana. Mi smo imali izuzetno nepovoljne okolnosti prilikom setve pšenice, zemljište je bilo jako suvo, iako je prošla godina, tamo negde april, maj, bila jako puna vlage, ali u oktobru, novembru zemljište je bilo suvo. Nakon toga imali smo probleme u prvom mesecu, u martu mesecu, kada je ona trebalo intenzivno da se razvija, imali smo dosta problema, ali se kasnije ta kondicija pšenice nekako nadomestila u aprilu ili u maju mesecu.
Nije situacija svuda ista. Malopre sam razgovarao sa nekim kolegama poslanicima koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom, u njihovim krajevima pšenica nije tako dobrog kvaliteta, odnosno imala je dosta bolesti, ali na primer na prostoru Južnobačkog i Sremskog okruga je pšenica jako dobrog kvaliteta i tu možemo očekivati dobre prinose.
Da zaključim, ove godine ćemo sigurno imati pšenice oko milion tona za izvoz, tako da ćemo moći da konkurišemo na tržišta i Afrike. Nećemo imati godinu kao prethodnu, jer je nešto bilo manje i posejano pšenice, negde oko 570.000 hektara. Očekujem da će prosečan prinos biti blizu 4,7 do 4,8 tona po hektaru, pričam o čitavoj Srbiji, što će nam dati negde prinos od 2,5 do 2,7 miliona tona. Nama je za nas, za zemlju Srbiju dovoljan 1,5 milion, ovo ostalo nam ostaje za izvoz.
Želim još nekoliko stvari da kažem. Pored ovoga, mi smo otvorili tržišta afričkih zemalja i za naše voće i za naše meso. Imamo nekih problema, na primer, sa Marokom, Alžirom, iz jednog prostog razloga, oni imaju Sporazum o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom. Mi nemamo sporazum o slobodnoj trgovini sa ovim zemljama i moramo ući u pregovore sa njima, jer naši poljoprivredni proizvodi su opterećeni prelevmanima kada izvozimo robu tamo sa 20 i 30%. Naročito tržište Maroka je interesantno zato što je platežno dobro sposobno. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Poštovane kolege, narodni poslanici, hvala na pitanjima koja su postavljena i ja ću iskoristiti priliku da dam jedan kratki osvrt na sve ono što smo radili u ovim oblastima koje ste malo pre gospodina Rističeviću pomenuli.
Hajde da krenemo od prve stvari. To je pre svega budžet za poljoprivredu. Prethodnih nekoliko nedelja sam nekoliko puta bio u Parlamentu i razgovarao sa poslanicima, a u okviru različitih zakonskih predloga. Tada smo u okviru rasprave valjda došli do konačnog numeričkog zaključivanja da je 53 i 54 više od 18, zato što stalno slušam kako su subvencije pre deset godina bile veće, 2009, 2010, 2011. Hajde da se vratimo ponovo na još jedan kratak čas, za prvi i drugi razred osnovne škole, za sve one koji ne znaju da računaju, bar u mom selu, mom gradu 54 je više od 18.
Danas, budžet Ministarstva poljoprivrede iznosi 54 milijarde dinara, a pre sedam, osam, deset godina iznosio je 18/19. Mislim da je ovo važno zbog javnosti podsetiti, jer vrlo često se to spominje, a to sam čuo juče od nekih stručnjaka kako su mnogo manje subvencije nego što su bile. Pa, možda u onom delu koji se odnose na hektare, ali nemojte zaboraviti tada je jedan ministar uveo subvencije od 12 ili 14 hiljade dinara i nije isplatio sve subvencije, nego dobili smo 59 hiljade tužbenih zahteva koje smo morali da platimo posle sudskog postupka. Pa, šta je to? Znači, treba da obećaš nešto što nisi u stanju da ispuniš. Možeš onoliko da predložiš, predvidiš koliko ti je jorgan dugačak. To je valjda kod svake kuće tako, kod svakog normalnog domaćina.
Hajde da se vratim na pitanje gospodina Rističevića vezano za traktore, 2017. godine Vlada Republike Srbije je imala program za nabavku traktora i podsticanje poljoprivrednika u sektoru voćarstva, povrtarstva i vinogradarstva. Da podsetim, u tom trenutku Vlada je davala negde oko 15 hiljada eura maksimalni povrat za nabavku traktora. To su bili traktori snage od 25 kilovata, do 100 kilovata. Tada sam slušao isto priče, kaže, podeliće 100, 200 traktora, to kako kome dođe, pa onda ćao, neće za ostale biti i malo su se prevarili u celoj toj priči. Bilo je 2.400 zahteva podneto za traktore, 2.100 zahteva usvojeno, isplaćeno, ljudi dobili i ono što je najvažnije, to je bilo reči o obnavljanju poljoprivredne mehanizacije, odnosno traktora za male poljoprivrednike koji do tada nisu imali nikad priliku da nabave traktor.
Idemo korak dalje, isto tako svi ti stručnjaci u prethodnih deset godina, više ne znam ni ko je bio ministar poljoprivrede, ne mogu pravo da vam kažem da se setim, znam samo, valjda mu dođem 13 ministar poljoprivrede posle 2000. godine, ko 13 prase. Koji sam, 15-ti. Eto, profesor Ševarlić bolje broji, on uvek ima te probleme sa brojevima. Ali, nebitno, 13, 15 koji god bio, prase je prase. Jako je važno reći da mi IPARD imali nikad, osam godina su pričali o IPARD. Zašto pričamo o IPARD-u? Zato što je jedan od načina da nabavite traktor, jeste i kroz IPARD. Osam godina pričali, te biće juče, te biće prekosutra, te biće za tri dana, te za šest dana, te ovamo, te tamo, ali Vlada Republike Srbije, koju je u tom trenutku vodio Aleksandar Vučić, zajedničkim aktivnostima nekoliko ministarstava i Ministarstva finansija i Ministarstva za evropske integracije i Ministarstva poljoprivrede uspelo je da dobije akreditaciju za IPARD i raspiše prve konkurse i već tu imamo prve, ne prve, 500 zahteva smo imali po prvim konkursima. Konkretno za traktore je bilo 393 zahteva, mi takvu priliku nismo imali ranije.
To je opet za one poljoprivrednike koji su, kako da kažem, na nekom srednjem nivou, koji mogu da nabave mašine koje su jače snage. Naravno, tu je krenulo spočitavanje, sada će tu neki tajkuni, tajfuni, ne znam ni ja više ko, imati pravo, e malo su se prešli.
U celoj toj priči ne mogu da učestvuju one poljoprivredne kompanije koje imaju veće količine poljoprivrednog zemljišta, zato što je ovo program koji je namenjen za male i srednje poljoprivredne proizvođače. Šta ću im ja? Valjda su mislili da to 2008, 2009. i 2010. godine u Vladi Mirka Cvetkovića, kada je bio Đilas, kada je bio, ne znam ni ja ko ministar poljoprivrede, Dušan Petrović, valjda su to oni hteli tako da postave, e neće moći ove noći.
Hajde, idemo dalje. Što se tiče traktora, bila je aktuelna priča oko nabavke dizel goriva. Ministarstvo finansija, Vlada Republike Srbije, odobrile su dve milijarde za nabavku dizel goriva, za poljoprivredne proizvođače, 60.000 po hektaru, 20 dinara po litri, pa je onda bilo priče kad će to biti isplaćeno, neće to biti na vreme.
Da sada ja iznesem tačne podatke, zaključno sa jučerašnjim danom.
Mislim da je jako važno, zbog javnosti to reći. Mi imamo 176.908 poljoprivrednih gazdinstava koje su isplaćeno zaključno sa jučerašnjim danom. Oni su dobili podsticajna sredstva koja su namenjena po hektaru, isto tako za nabavku dizel goriva.
Dakle, kako smo i rekli, a rekli smo u roku od sedam dana od podnošenja zahteva, dobiće sredstva, nije sedam, izvinite, bilo je tri. Nemojte da se ljutite.
Još jedna stvar koja se tiče nabavke sirovine koja je neophodna za prolećnu setvu i tu stvar radimo. Ko je podneo zahtev, on je dobio novac, a ko nije podneo zahtev, ja ga molim da do 30. aprila to učini, jer je tada poslednji rok.
Ja se nadam da će sva ova poljoprivredna gazdinstva koja se bave aktivno poljoprivredom, kojih još ima, koji nisu podneli zahtev, ja ih molim da to urade. Uplatićemo na račun odmah u roku od nekoliko dana kada podnesete zahtev preko nadležne filijale Uprave za trezor.
Što se tiče novog programa za traktore. Mislim da je to ključ ove čitave priče o prvom pitanju. Naravno, da da. Razmišljamo o tome i naravno da ćemo pokušati zajedno sa Ministarstvom finansija i Vladom Republike Srbije, da nađe sredstva u drugoj polovini godine idemo sa jednim novim programom za nabavku traktora, za ona lica koja ne mogu da dobace do IPARD-a, koja nisu po svom kapacitetu i po svojoj ekonomskoj snazi koje ostvaruju u okviru poljoprivredne proizvodnje, i da nemaju snage da to realizuju.
Ja se nadam novom ciklusu od bar 1000, 1500 novih traktora.
Imamo još jednu stvar. Ta gospoda 2004, 2005, 2006, 2007, 2008, 2009. i 2010. godine razmontiraše onaj IMT do poslednjeg dela, što bi rekao u jednom filmu „ostali samo dugmići“. Pre godinu i po dana, kada je tadašnji predsednik Vlade bio u Indiji, i ostvareni prvi kontakti sa nekoliko velikih svetskih proizvođača, a ja samo moram zbog javnosti da podsetim, od 10 najvećih proizvođača traktora na svetu, tri potiču iz Indije.
Mi smo onda ušli u aktivne pregovore sa tim kompanijama i gle čuda, uspesmo da nađemo partnera da kupi brend IMT, da kupi lokaciju na području opštine Sečanj – Jarkovci, koja se sada rekonstruiše, i ako bog da, tamo negde u julu, avgustu mesecu, mi ćemo imati prve srpske traktore 537, 539, 565, koji će biti proizvedeni u Srbiji, 577, šta god.
Znači, one traktori i oni će biti prezentovani na prostoru, na poljoprivrednom sajmu koji će se održati od 11. maja u Novom Sadu.
Jako je važno da imamo svoj traktor, da imamo srpski traktor i da podstaknemo nabavku te vrste traktora.
Ja se zahvaljujem svima koji su nam pružili podršku, nadležnom Odboru za poljoprivredu, kolegama iz drugih ministarstava. Ima još jedna važna stvar koja se tiče traktora i tu je jako bila važna sihronizacija sa MUP, pošto su se pojavila poljoprivredna udruženja, vezano za ove tablice i obnovu registracije za poljoprivredne mašine, pred poslanicima ovog doma, našle su se izmene zakona na inicijativu MUP, gde je produžen rok, odnosno odložen rok koji je bio predviđen za registraciju traktora uz određene uslove koji moraju da se ispune. Ali, u svakom slučaju, mnogo lakše, imamo tu dve strane čitave priče. Moramo da vodimo računa i o bezbednosti, a i o potrebama poljoprivrednika za poljoprivrednu proizvodnju.
Hajde da idemo na druga pitanja. Ja se izvinjavam ako previše uzimam vremena, ja ću da skratim. Ja se stvarno izvinjavam. Pošto vidim da je tema poljoprivrede sve aktuelnija, sve važnija, hvala bogu da su se već jednom svi setili da je poljoprivreda toliko važna. Ja mislim da se slažete sa mnom.
Neki klimaju glavom, a neki ćute, ali nema veze, polako, i oni što ćute, shvatiće i oni. Što se tiče PIO za poljoprivrednike, nema crnje rupe koja trenutno postoji, 180 milijardi dinara u ovom trenutku su obaveze koje srpske poljoprivrednike muče po osnovi obaveza iz PIO i zdravstvenog osiguranja.
Zašto je to tako? Sada možemo da idemo u rikverc 30 godina. To vaše nasleđe koje imamo ovim povodom, zato što postoji obaveza svih da budu u sistemu, svako ko ima više od pola hektara zemlje, mora da bude u sistemu.
Šta je to izrodilo za sve ove godine? Dakle, 330 hiljada obveznika mi imamo u ovom trenutku koji se, obveznici po različitim osnovama osiguranja, a povezano sa poljoprivredom. Radimo trenutno projekat sa Svetskom bankom, da uradimo ovu analizu i to zajedno radimo sa Ministarstvom za rad, da rešimo ovaj „gordijev čvor“ koji postoji.
Zamislite situaciju, imao hektar, ili imao 100 hektara, vi morate isto da platite za doprinose za PIO. To su neki pre 10, 15, 20 godina uveli. Da li je to normalno?
Ne može čovek na jednom hektaru zemlje da napravi isti prihod kao čovek na 100 hektara zemlje i da pri tom to plati nešto malo više od 80.000 dinara godišnje. To nije normalno.
Sa druge strane, imate još jedan veći apsurd. To je da, plaćao 15 godina doprinose, plaćao 40 godina doprinose, imaš istu penziju. Da li je to normalno? Vidim da i profesor Ševarlić potvrđuje ovo. To znači da smo još neke ubedili. Hvala vam na tome.
Gledajte ljudi, moramo preseći ovaj „gordijev čvor“ i u prvu je poslanik Rističević kada kaže da moramo naći mehanizam. Nama je ideja da u istom danu nađemo mehanizam kako da rešimo ove obaveze koje postoje i da utvrdimo nova pravila igre i pripremamo taj sistem. Ja se nadam da ćemo u toku ove godine moći da pred ovaj dom izađemo i da već jednom ovo rešimo. Ovo je bolno pitanje.
Gledajte, mi trenutno u bazi imamo od 330.000 obveznika, 7.000 obveznika koji su ili mrtvi ili su osigurani po drugom osnovu. Dakle, ne mogu da budu, ne možeš da budeš dva puta osiguran. Možeš biti samo jednom osiguran. To je dugogodišnje nasleđe koje postoji.
Imamo još jednu sledeću stvar, analizirajući ekonomsko stanje poljoprivrednih proizvođača, svega negde oko 70.000, 80.000 poljoprivrednih gazdinstava, ima ekonomsku snagu da u ovom trenutku može da u punom kapacitetu ispunjava svoje obaveze. Mi moramo naći način kako da ove ostale uvučemo u sistem preko sistema podsticaja. Ne može to preko noći. Ovo je jako osetljivo pitanje. Ovo je jedno važno političko pitanje, pitanje koje je važno za, pre svega, egzistenciju velikog broja domaćinstava, naročito izraženo u onim delovima Srbije koja su manje razvijena, pre svega mislim na istočnu Srbiju, zahtevaće posebne ciljane mere za svaki prostor.
Iskoristio bih priliku danas da čestitam Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu rođendan, 100 godina postojanja. Dakle, jednoj instituciji koja je iznedrila sve ono pored Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, pored fakulteta u Čačku, iznedrila sav ovaj kapacitet koji mi u ovom trenutku imamo u poljoprivredi, ja im još jednom čestitam na tome.
Da se vratim na treću, i te kako važnu, možda i najvažniju stvar, to je priča o prehrambenoj industriji. Ne postoji sektor nad kojim je uništen veći genocid nakon 2000. do 2010. godine, nego što je to prehrambena industrija Srbije. Ne postoji deo privrede Srbije koji je više devastiran, sem u jednom delu mlinsko-pekarske industrije i nešto prerade semena, svi ostali delovi, naročito prerada voća i povrća unakaženi. Znači, bukvalno unakaženi. Biram reči, ali ako biram reči, pa kažem unakažen i genocid onda možete misliti koliko je to daleko otišlo.
Ne može nijedna poljoprivreda, ne može ni jedna zemlja da se razvija bez prehrambene industrije i bez otvorenih tržišta na kojima možete da izvozite ili svoje primarne proizvode ili ove proizvode iz prehrambene industrije. To jedno bez drugog ne ide.
Svako ko kaže da je posao ministra poljoprivrede isključivo samo da se bavi usevima, taj je nešto pomešao. Ozbiljno pomešao, jer bez prehrambene industrije nema razvoja poljoprivrede.
Vlada Republike Srbije januara meseca ove godine, donela je posebnu uredbu o podsticajima za investitore koji žele da ulažu u prehrambenu industriju. Tu mislim na sve investitore, bez obzira da li je on domaći ili strani, za svakog investitora je predvidela, da ukoliko investira u sektor prehrambene industrije, posebno liniju finansijskog podsticaja kako bismo razvili ovaj sektor.
Mi smo zemlja koja izvozi preko četiri milijarde dolara u poljoprivredi prehrambene industrije. Taj potencijal je mnogo veći, ali moramo da razvijemo i preradu voća i preradu povrća i preradu žitarica u neke druge poluproizvode i finalne proizvode, jer bez toga nema ni razvoja.
Kažemo da nam je učešće poljoprivrede u BDP 8% do 9% u zavisnosti od godine. Nama treba da bude manje učešće osnovne poljoprivredne proizvodnje, a prehrambena industrija mnogo veća. Tako ćemo mi rešiti naš problem koji imamo vezano za prehrambenu industriju. I pored ove finansijske podrške koju je Vlada predvidela, nama je neophodno otvaranje tržišta. LJudi, mi smo zemlja koja ima sedam miliona stanovnika.
Prehrambena industrija je bila projektovana za tržište od najmanje 22 miliona stanovnika. To je kao da u jedan auto, koji je ovako, slabije limarije, ubacite motor od 3.000 kubika, pa on će pre ili kasnije da se raspadne. To je bila prehrambena industrija Srbije posle gubitka tržišta 22 miliona stanovnika. Zamislite situaciju, ako želite da upalite bilo koju fabriku i uključite struju, vi proizvodili 1.000 ili 5.000 tona, oni su tako projektovani, da u svakom trenutku morate istu količinu energije da potrošite, a samim tim imate veće troškove, jer nemate više tržište. E, zato smo krenuli sa otvaranjem i tržišta Turske za prehrambenu industriju koja se tiče goveđeg mesa, za sektor suncokretovog ulja.
Evo sad ima jedna ekskluziva, ako nekog interesuje, 14. aprila u Srbiju dolaze inspektori iz Agencije ESMA koji će raditi kontrolu srpskih prerađivačkih kapaciteta u sektoru mesa da otvorimo krajem maja tržište Srbije za tržište Golskog zaliva, tržište Emirata, Saudijske Arabije i drugih zemalja u Golskom zalivu, to je tržište koje ima najveći platežni potencijal, a nama u stvari to treba. Nama je to neophodno da bismo mogli da plasiramo, pored ovih tržišta koje smo otvorili, Egipta za pšenicu, Turske za goveđe meso, suncokretovo ulje, tržište EU sa kojim najviše ostvarujemo razvoj, tržište Evroazijske unije.
Nemojte da zaboravite da pre nekoliko dana da je postignut novi sporazum sa predstavnicima Rusije, Belorusije, Kazahstana, Jermenije, da se za još neke poljoprivredne proizvode i prehrambene proizvode bez carina otvori ovo tržište.
Zajedno sa ostalim ministarstvima radićemo na ovome. Mi ako ne uradimo ovo sa prehrambenom industrijom, ja se nadam da ćemo imati podršku svih za ovo. Teško da ćemo moći poljoprivredu da prebacimo u ovoj video-igrici sa nivoa 2, na nivo 3. Hvala.

Poštovani gospodine Petroviću, poštovani predsedavajući, zahvaljujem na ovom prvom pitanju, vezano za malinare, nema teže muke u ovom trenutku nego što je taj sektor. Moram izneti nekoliko činjenica, pre svega zbog javnosti, zato što se vrlo često pokušava i u politički vrtlog uplesti ova tema, a to je da u Srbiji je 2011. godine bilo 13,500 hektara pod zasadima maline, uglavnom na prostoru Zapadne Srbije, 2018. godine, imamo 23.000 hektara pod zasadima maline. Gotovo puta dva, s tim što prinos po hektaru na prostoru Zapadne Srbije pada. Ima tu nekoliko razloga za to, ali da ne ulazimo sada i ne opterećujemo čitavu priču.
Mi smo imali nekoliko godina vezanih za malinarski sektor 2013, 2014, 2015. godina, imali dobre cene, dobra tražnja, ali zbog ovog, da tako kažem, masovnog podizanja zasada u onim krajevima i od onih lica koja se time nisu bavila, mi imamo situaciju da danas na današnji dan imamo 59.000 gazdinstava koja imaju manje od jednog hektara pod zasadima maline, i uglavnom se oni nalaze na prostoru nekoliko okruga, koje uslovno nazivamo Zapadna Srbija. Jako težak problem, ove godine situacija neće sa aspekta istraživanja tržišta ništa spektakularnije biti bolja nego prethodna godina. Ali, ono što je jako važno, preko Nacionalnog saveta za malinu, koji smo formirali prethodne godine, gde radimo i sa proizvođačima i sa otkupljivačima, konačno smo došli do pravih činjenica koliki su to prinosi, kolika je cena proizvođačka. Nemojte zaboraviti da imamo jednu stvar koja se promenila, cena radne snage je skočila u zadnjih nekoliko godina, tako da trošak poljoprivrednog proizvođača koji on ima po jednom hektaru maline su znatno veći nego što je to bilo ranije, tako da oni danas idu negde do 110, 113 dinara po hektaru, ukoliko ostvarite osam tona po hektaru.
Nisam čarobnjak iz Oza, i potpuno poštujem pravila tržišne ekonomije, država ne može da garantuje nikome cenu, ali je država preduzela sve u prethodnom periodu da sa repromaterijalom, sa mineralnim đubrivima, prek nabavke goriva, smanji troškove za poljoprivrednu proizvodnju. Ove godine nameravamo da usvojimo dva zakona koji bi trebali da pomognu u razrešavanju tog problema, to je zakon o regulisanju tržišta poljoprivrednih proizvoda i da izmenimo Zakon o podsticajima.
Kako pre svega mislimo ovim zakonom da rešimo to? To da tačno znamo ko su otkupljivači, da imamo registar otkupljivača i ko će položiti, kao kod turističkih agencija depozit za taj svoj otkup, a ne da imamo one koji otkupljuju maline, pa posle uz tu tešku muku kako ih prodaju, da ne mogu da naplate. Imali smo takvih slučajeva. Ne samo za maline, sve druge voćarske kulture. Taj zakon bi trebao da se nađe pred narodnim poslanicima posle javne rasprave koja treba da krene ovih dana.
Što se tiče zakona o podsticajima, mi moramo uvesti i reorganizaciju, odnosno da finansiramo podršku onim poljoprivrednim proizvodnjama spram prostora gde one najbolje uspevaju i razvijaju se. Da li se aspekta tradicije, odnosno postojanja poljoprivrednih proizvođača, klimatskih uslova, geografskih uslova itd. Da se vratim na ovu stvar koja se tiče protivgradne zaštite. Nama je definitivno neophodan novi zakon o protivgradnoj zaštiti. Imali bi bolju sinergiju između lokalnih zajednica i državnog entiteta, ali da ne bi čekali sada taj novi zakon, šta smo krenuli da radimo. Dve vrste mera smo primenili za 2018. godinu. Prva je nabavka automatizovanih protivgradnih stanica. Mi u Srbiji imamo 13 radarskih centara. Najopterećeniji radarski centar je Radarski centar Kolubara, koji obuhvata nekoliko okruga i tu smo imali najviše šteta, pre svega zbog gradonosnih oblaka koji dolaze, da kažem još jednom zbog javnosti, sa prostora Republike Srpske, oblaci ne poznaju granice.
Mi smo nekada u jedinstvenom sistemu protivgradne zaštite SFRJ imali taj sistem koordinacije, sada ga više nemamo. U utorak će biti zajednički sastanak Ministarstva poljoprivrede Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Srpske. Biće u Sremskoj Mitrovici održan i jedina i glavna tema će biti sistem protivgradne zaštite. Nameramo da napravimo zajednički sistem, da kolege iz Republike Srpske, iz njihovih protivgradnih stanica brane naš prostor i da imamo tu koordinaciju i mi ćemo zajedno se dogovoriti oko finansijske podrške za to.
Što se tiče nabavke automatske protivgradne stanice, već je prvih 28 automatskih protivgradnih stanica izgrađeno. Prva faza je gotova. Ta vrednost radova je bila 308 miliona dinara. One se nalaze na bukvalno prostoru koji je najizloženiji gradonosnim oblacima.
Sada, ima jedna stvar, ne možete samo fizički da se zaštite. Nije ni ta protivgradna zaštita 100%. Ni S300, kaže ministar S400 jeste, ali u ovom protivgradnom sistemu nije tako, možemo da zaštitimo 50-60%. Zato smo izmenili i Pravilnik o podsticajima za osiguranje od grada. Tako da najugroženiji okruzi, pet je takvih, od gradonosnih oblaka sada imaju povrat 70% od premije na osiguranje. Ne može jedno bez drugog. Nadam se da ćemo u naredne dve tri godine urediti ovaj sistem kompletno.
Šta podrazumeva automatska protivgradna zaštita? Nema više strelaca da mora da ide – alo, Požega, pa da zovemo onog tamo strelca, pa dok on stigne na lice mesta, pa da nikad ne znamo kada ispali raketu šta se sa njom desilo. Imaćemo preko radarskih centara kompletno sinhronizovan sistem. Imaćemo softverske sisteme koji su kompletno završeni u svakom radarskoj centru. Iz njega će se ispaljivati rakete. Imaćemo trajni dokaz o tome kakav je rezultat, a ne da gledamo gore, da li smo pogodili ili nismo. Ovo je 21. vek. Koristeći najsavremenije tehnologije mi ćemo doći do toga da u naredne dve tri godine kompletno zaštitimo prostor Republike Srbije.
Još jednu stvar da kažem, vezano je za malinare, Vlada Republike Srbije nikad neće bežati od ovog problema, ali ljudi moraju da znaju da je tržište jedino koje opredeljuje cenu. Isto kao što moraju da znaju u drugim delovima poljoprivredne proizvodnje.
Evo na primer, imali smo proizvođače svinja koji su godinu i po dana imali dobre cene, 170, 180, 200 dinara. Niko me nije zvao da me pita šta ćemo sa cenama. Sada je situacija teška, 120 dinara, ali sada svi zovu i pitaju šta ćemo. Kaže jel može država da pomogne? Ne može samo kada je dobra cena, kada je razlika 50 dinara u proizvođačkoj ceni do prodajne cene.
Ne može samo tad da se potrošački razmišlja, mora se nekad ostavljati i za crne dane, ali republičke robne rezerve će nakon zaključka Vlade Republike Srbije, sledeće nedelje, ući u razmenu po paritetu, razmene svinja za kukuruz, negde oko šest i po hiljada tona. Tako ćemo negde oko 40.000 tovljenika razmeniti za kukuruz po paritetu od 145 dinara. Isto ćemo ići i za goveda, negde po paritetu od 240, 245 dinara. Vodimo mi računa o nestabilnosti na tržištu, ali sa ovim zakonom o regulisanju tržišta poljoprivrednih proizvoda napravićemo još neke alate da možemo da reagujemo u kriznim situacijama.
Ja ne znam, prosto, da ne budem previše grub, ali moram reći, to najbolje znaju kolege iz poslaničkog kluba SPS, ako me slušaju, oni su bili neko ko je zagovarao u svojoj prošlosti centralno-planski sistem upravljanja. Najbolje me razumeju o čemu pričam, jer 2000. godine nije valjalo, petogodišnji planovi nisu valjali garantovane cene, nego je hteo neko na ulicu da uvede tržišni sistem ekonomije, da dovede Labusa da uništi liberalizacijom kompletan sistem zaštite srpske poljoprivrede i hteli tržišnu ekonomiju. Evo, sada imamo tržišnu ekonomiju. Šta sada? Sada hoćemo ono drugo.
LJudi, mi moramo da kažemo kako stvari stoje. Stanje je teško, ali Vlada Republike Srbije će uvek naći načina da pomogne poljoprivrednim proizvođačima, ali uvek vodeći računa da je tržište jedino koje opredeljuje cenu i tu ne možemo malo da budemo u samoupravnom socijalizmu, a malo da budemo u kapitalizmu, kako nam odgovara. Evo, na primer, i time završavam, da ne mučim ovde ljude, gospodine Petroviću hvala vam na pitanju, ali da ne mučimo ljude. Dobro, samo vi aplaudirajte, a ja i dalje pričam.
Ne može to ljudi, malo otvorimo malo zatvorimo granice što se tiče trgovine. Ja znam da je nekad teško kad dođe do uvoza određenih roba u poljoprivredi, ali isto tako ako budemo mi selektivni, i samo mi kažemo kad nama odgovara, mi ćemo da pustimo, kad nam ne odgovara mi ćemo da zatvorimo granicu, pa to će i nama sutra da urade sve. Kako ćemo onda goveda da izvozimo i kako ćemo onda da imamo cenu veću za 50 evro centi nego što smo imali, 20 godina je bilo 1,9. Kakvo ćemo tržište da imamo? LJudi malo je to sve komplikovanije nego što na prvi pogled izgleda. Ne bežimo od dijaloga ni u jednoj oblasti, ali ne može to da se danas, kad mi odgovara zatvorimo granicu, a sutra kad mi odgovara da se otvori. Gde to ima? Neka mi neko objasni gde to na ovoj planeti postoji? Ako nađe neko to rešenje, brate mili, to znači da ima bolji i pametniji, izvolite ljudi onda radite ovaj posao. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici, poštovani predstavnici predlagača, juče nije bilo dovoljno vremena da se odgovori na neke stvari iako nije ovo baš karakteristična tema i uopšte čitava procedura vezana za donošenje zakona da bi Vlada odgovarala, odnosno predstavnici Vlade odgovarali na pitanje, ali moram da kažem u kontekstu prethodne priče koja je bila pre 10,15 minuta.
Postavilo se pitanje – zašto jedinice lokalnih samouprava nemaju više novca da bi mogle da isprate, to je bilo juče jedno o pitanja, projekte, da ulažu u stvari koje se tiču razvoja? Želim da kažem dve stvari. Prva stvar – najveći genocid koji je u okviru privatizacije i liberalizacije 2000. godine napravljen, napravljen je u privredi Vojvodine. Ne postoji veći genocid koji je napravljen nad ekonomijom bilo kog dela Srbije nego što je napravljen na prostoru Vojvodine. Mislim da to treba jedno 16 puta da ponovim.
Sada ću vam reći zašto. Juče smo razgovarali na temu kako se Vojvodina razvijala od 1972, 1973, 1974, 9175. godine. Baš na potencijalu sirovinske baze u poljoprivredi i izgradnji prerađivačkih kapaciteta i svega ostalog, logistike koja prati prerađivačke kapacitete jer ne postoji ništa normalnije da tamo gde postoji sirovina da pokuša da se razvije i prerada. Upravo to tog 1. januara 2001. godine sa rušenjem barijera i nezaštitom i poljoprivrede i prerađivačke industrije je unakažena srpska Vojvodina, privreda u okviru Vojvodine.
Sve što je hranilo tu Jugoslaviju od 22 miliona stanovnika najvećim delom se nalazilo na prostoru Vojvodine. Pričam o prerađivačkim kapacitetima. Naravno, opet se vraćam na to da je prirodno gde je sirovina da se ona i prerađuje, ali ta odluka tadašnja tih predstavnika DOS-a je bila – ne znam, ne znam čime bi to okarakterisao, ne postoji reč u srpskom jeziku kojom bi ja to mogao da opišem. Ne znam reč, ja bih rekao – ne znam, ne znam tu reč. Interes – genocid, kako god hoćete. Sa jedne strane, genocid, a sa druge strane – interes.
Hajde da pokušamo još jednu stvar da kažemo – šta se opet desilo 2007, 2008. godine u nekim lokalnim samoupravama na prostoru Vojvodine? Takvo zaduživanje tih jedinica lokalne samouprave kod poslovnih banaka kakve svet nije video. Vrbas, da vi vidite njihove finansije tada, do pre dve godine, tri, takvo zaduživanje. Tri veka da žive ne mogu da vrate šta je zaduženo, a za šta? Niko ne zna. To su razlozi. Manja privredna aktivnosti, skoro nikakva usled ovakvih ludačkih procesa i ova druga stvar.
Želim još jednu stvar da kažem. Nema razvoja Vojvodine bez razvoja privrede. Nema razvoja nijednog dela Srbije bez razvoja privrede. Bez toga i bez tog ekonomskog potencijala mi možemo da pričamo o čemu god hoćemo, možemo ovde da vodim priče 300 dana, ali ako ne bude ovo što Vlada radi, ulaže u infrastrukturu da bi se dovelo što više investitora, ako se ne ulaže u obnovu reka, potencija lučkih, nema ni razvoja poljoprivrede, a samim tim ni prerađivačke industrije.
Zbog javnosti želim jednu stvar da kažem. Vlada Republike Srbije je u januaru mesecu donela posebnu Uredbu vezanu za podsticanje prerađivačkog sektora u prehrambenoj industriji, gde se samo ne potencira masovno zapošljavanje, nego se potencira dovođenje novih tehnologija koje su u stanju da apsorbuju taj sirovinski potencijal koji postoji oko nas.
Zašto mi imamo najviše problema sa pojedinim kulturama na prostoru Srbije, kada pričamo o poljoprivredi, poljoprivrednim kulturama? Pa, baš zato što nemamo tu prerađivačku industriju koja je unakažena.
A, šta se desilo tamo 2005, 2006. godine u nastavku tog ludila? Privatizacija poljoprivrednih kombinata, ko zna kome, za ko zna koje pare, bez ikakvih sredstava obezbeđenja i ko je opet tu na gubitku? Opet privreda Vojvodine. I, stalno sve počinje i završava se na tome.
Kada imamo potencijal ekonomski, naravno da ćemo da jačamo. To se upravo sad dešava u zadnje dve, tri godine. Mi imamo mnogo bolje finansije i u Rumi i u Šidu i u Novom Sadu i u Zrenjaninu. Mnogo bolji ekonomski potencijal na osnovu kog možemo bilo šta da baštinimo, ali to je napravljeno na bazi ulaganja u ove privredne potencijale. Nije ni moglo ništa da se razvije pre 15 godina, jer je bilo sve unakaženo.

Poštovana predsednice, poštovane kolege poslanici, izvinjavam se, moraću na jednu temu da se osvrnem. Čini mi se, gospodine, da ste vi pomešali 2019. i 2009. godinu. Mislim da posle nule treba da stoji jedinica, iz jednog prostog razloga, što je tada možda bilo 12, 13 milijardi davanja za poljoprivredu, a sada ima 44 i 44 je više i od 12, 13 i od 18. Malo niste dobro videli. Ako treba, daću vam podatke, nikakav problem nije, može ovog sekunda. Svi mogu da dođu, to je javno i sve je vidljivo. Sve može da se vidi, nema nikakvih tajni. Stalno slušamo ovde kako su subvencije bile pre sedam, osam godina veće nego što su sada. Samo mi napišite od kada je 17, 18 ili 12, 13 veće od 44. To uči moj Filip u prvom razredu osnovne škole.
Još jedna stvar, zbog javnosti, vrlo često se u javnosti kaže – više subvencija ide na prostor Vojvodine, nego u druge delove Srbije. To uopšte nije tako. Isto tako mogu da argumentujem.
Evo jedna mera, iz niza mera. Marginalna podrška – 65% gde dajemo subvencije, to je sve što ide prema istočnoj, južnoj, centralnoj Srbiji. Na ostalim mestima je 50% subvencija. Mladi poljoprivredni proizvođači – od 664 isplaćena zahteva, rešenja gde mladi poljoprivrednici dobiju 12.000. evra, 166 je na prostoru Vojvodine. Opet, to nije možda ni 25% od ukupnog broja isplaćenih zahteva.
Nemojte, molim vas, da se igrate sa tim, ovo su stvari koje su opasne. Samo to bih vas zamolio. Daću vam svaki podatak uvek i u svakom trenutku. Još jednom, 44 je uvek i u svakoj matematici veće od 12 i 18.

Poštovana predsednice, poštovane kolege poslanici, moram pre svega zbog javnosti da kažem nekoliko reči, jer ja prosto ne mogu da verujem koliko se ovde iznose, od strane pojedinaca, netačni podaci.
Uopšte nije tačno da u ukupnoj količini sredstava više ode na prostoru Vojvodine. Vi ste pomešali meru hektara i ukupne subvencije. Naravno da po hektarima, kada bi samo gledali po toj jednoj meri, bilo bi više jer više obradivog zemljišta ima na prostoru Vojvodine. Sve ostale mere uopšte niste u pravu. Čak u ukupnom iznosu, pošto ova država potencira najviše stočarstvo, voćarstvo, vinogradarstvo u smislu mera, one odu na prostor istočne, centralne, južne Srbije.
Znate koliko od ukupnog budžeta ode na prostor Vojvodine? Ne više od 35% ukupnog novca kada bi se to tako posmatralo. Vi ste hektare i poljoprivredu pomešali. Nije to isto. Poljoprivredno zemljište i poljoprivredna proizvodnja nisu isto.
Da vas još u nekim merama demantujem. Pre godinu i po dana imali smo meru za poljoprivrednike vezane za nabavku traktora. Znate za koga se ta mera najviše odnosila? Za voćare, vinogradare i povrtare, na mala poljoprivredna gazdinstva. Njih je najviše na ovom prostoru kojem sam malopre pričao, centralna Srbija, južna Srbija, istočna, zapadna potpuno je svejedno. Devedeset posto novca je otišlo tu. Nemojte molim vas, ja dolazim iz Sremske Mitrovice. Ako ja ovo moram da vam pričam, nemojte molim vas zbog javnosti to da radite.
Idemo dalje. Mera ovčarstvo. Deset na prostoru Srbije centralne, 30 na prostoru Vojvodine. To je mera, zato što je ovamo nerazvijen prostor i moramo da ga podignemo, da dovedemo ljude koji hoće da se bavi poljoprivrednom proizvodnjom. Jel treba da idemo dalje?
Izvinjavam se, nije 2009. godina koju ste pomešali, 2007. godina.

Poštovana predsednice Parlamenta, poštovane kolege poslanici, poštovani predstavniče predlagača, želim odmah na početku da kažem, da je Vlada Republike Srbije dala negativno mišljenje na oba ova predloga, kako na Predlog Zakona o finansiranju APV, tako isto i na rezoluciju.
Ne želeći da ulazim u ustavno pravne formulacije, termine , pojmove, ne želim da se bavim teorijom države i prava u pogledu toga šta APV treba da nosi sa sobom, želim da kažem da u našem sistemu, Ustavnom sistemu Republike Srbije na jasan način je definisano kako se finansira APV.
Nije tačno ovo što je rekao gospodin Martinović, on je potpuno u pravu, ne postoje ti rokovi, samo zakoni koji su suprotni Ustavu i to je jedino što je ispravno i tačno.
Da li treba materiju finansiranja APV regulisati nekim posebnim aktom? Možemo razgovarati o tome i to je gospodin Bajatović potpuno u pravu, ali trebamo naći zajedničko polazište i zajednički imenitelj kako do toga da dođemo.
Ovaj predlog koji se nalazi pred vama Vlada Republike Srbije smatra da nije dobar i da u ovom trenutku nije prihvatljiv. Čak, ima i neke elemente arhaičnosti s obzirom na trenutke u kome je pisan. Ali, hajde to da zanemarimo.
Želim na jednu konkretnu stvar da se vežem. Zakon o budžetskom sistemu jasno kaže kako se finansira APV. Zakon o budžetu koji se donosi svake godine isto to kaže. Ima Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji koji kaže kako poreski sistem ove države funkcioniše.
Ukoliko bi mi prihvatili ovakva rešenja, kao „Leks specijalis“, što je malopre kolega rekao, mi bi smo automatski razmontirali ceo postojeći sistem kako porezi u Srbiji funkcionišu, naplaćuju se. Ne znam šta bi oni. To bi bilo kao naka vrsta pravnog udara na čitav sistem koji postoji. Potpuno urušavanje sistema, jer onda se više ne bi znalo ni ko pije, ni ko plaća u celoj toj priči. Pa, bi i građani Vojvodine bili oštećeni u čitavoj toj priči.
Ove godine Vlada Republike Srbije, tačnije njeno Ministarstvo finansija, je ušlo u postupak transformacije čitave poreske uprave i biće tu nekih rešenja koje će ići u prilog i decentralizacije, ali i drugačijeg načina postupanja, ali, ovako kako je predloženo to ne može biti prihvatljivo.
Meni je drago što se vodi ovakva rasprava u ovom Domu. Drago mi je što se pozivate na Ustav. Šta god mislili u trenutku donošenja o tome, ali većina postaje postupak legitiman, većina je izglasala. Nema šta posle toga. Bilo kakva rešenja i zakonska, volja građana se izražava na izborima. Zakoni se usvajaju u Parlamentu i ja to poštujem. Poštujem što idete tim putem. Poštujem što ste ovde, a ne negde po hodnicima.
Parlament nije za hodničarenje. Parlament je za raspravu, jer ipak, neki narod je stao iza tih legitimnih predstavnika koje je izabrao narod. Ne mogu da razumem drugačiji način postupanja, ali možemo da se ne složimo.
Dozvolite, želim nekoliko stvari da kažem koje sam čuo u prethodnoj raspravi, koje mislim da su možda istrgnute iz konteksta u zavisnosti od ugla kako posmatramo čitavu ovu stvar. Pomenut je period koji je vrlo interesantan u istoriji APV, to je 1974. do 1982. godine. Kod mene je do 1982. godine, zato što želim nešto drugo da kažem.
Želim da pričam o takozvanim petogodišnjim planovima koji su postojali, koji su bili doneti od strane Izvršnog veća Vojvodine. U to vreme je bio, čini mi se, predsednik Izvršnog veća Vojvodine Nikola Kmezić. Zašto to pričam? Pričam, zato što je direktno povezano sa poljoprivredom i sa prerađivačkom industrijom, a ima jedna istina u čitavoj priči.
Zašto je došlo tada do razvoja? I to je neko dobro primetio. Nisam sada uhvatio u tom trenutku ko je to tačno rekao. Jednostavno, imali ste tržište sa 22 miliona stanovnika. Prerađivačka industrija ne može da funkcioniše samostalno, ako nema minimum 15 miliona stanovnika. Morate da imate kanale kako da to ide. I onda ste došli u situaciju da je to vreme, iskorišćeni su potencijali koji stoje u poljoprivredi, koji postoje u rečnim resursima i napravljeni prerađivački kapaciteti koji su doveli do toga da bude, da tako kažem, stepen razvoja ovog dela Srbije. To je potpuno normalno, ali ne treba to povezivati sa ustavnim promenama. To je sa načinom vođenja politike, to bi se desilo i kasnije, samo da nije bilo onih ludih devedesetih, da nije razbijena država.
Mi smo izgubili tržište. Nama se kompletna prehrambena industrija raspala samo iz jednog razloga. Napravljena je po volumenu bilo koja fabrika. Uzmite „Srem Šid“ u Šidu, uzmite „Mitros“ u Sremskoj Mitrovici, uzmite „29. novembar“ u Subotici, šta god hoćete uzmite. Za 22 miliona stanovnika minimum plus izvoz.
Ono 22 miliona je zagarantovano, plus u tom trenutku postojale su barijere gde se štitilo unutrašnje tržište od spolja. Mi 2000. godine posle petooktobarske promene imamo preko noći. Miroljub Labus, hajde da to tako nazovemo, liberalizacija. Sve se ruše barijere. Prehrambena industrija samo dole.
Posle 5. oktobra, ne postoji oblast društvenog života. Proizvodnja koja je više devastirana nego prehrambena industrija, ali samo iz jednog razloga, što su srušene barijere, a sa druge strane, nemate tržište gde da plasirate, nije 22 i šest isto.
Onda, kada čujem te čuvene priče. Kaže – mi smo imali stočni fond toliki i toliki, 1989. godine. Slažem se, u Srbiji. Slažem se potpuno. Taj stočni fond je služio potrebama jednog tržišta koji je bio mnogo šire. Nama su neophodna ta tržišta.
Hoću da kažem još nekoliko stvari koje su vezani za investiranje iz budžeta Republike Srbije na prostoru Autonomne Pokrajine Vojvodine. Pri tome, ne ulazeći u taj sistem što je rekao gospodim Pastor – da li je ovo ovoliko dato odavde, da li je ovoliko dato odande. Važno je da se razvija svaki deo Srbije. Pa, da idemo redom. Ako krenemo o privredi, da li postoji jedna lokalna samouprava u Vojvodini, u kojoj nije bilo neke investicije? Vi, gospodine Čanak, danas kada ste dolazili u Beograd, išli ste autoputem, čak i da ste išli preko Rume, imali bi načina da objasnimo sada ovo što želim da kažem. Vi ste prošli u Novom Sadu, bar pored dva pogona, „ Lira“ i „ Delfaj“. Da li je to postojalo pre deset godina, da li je to postojalo pre trideset godina, četrdeset godina, ja mislim u Novom Sadu? Ovde ima poslanika iz Novog Sada, milim da ni jedan privredni pogon nije podignut, ovako veliki, ovako značajan za privredni razvoj Novog Sada.
Idemo dalje. Krećemo se, idemo autoputem 10, 15, 20 kilometar, i sami ste rekli u vašem izlaganju, da i sa leve i sa desne strane autoputa ima privrednih subjekata koji su se razvili. Ne ulazim u to što ste rekli, benzinske pumpe, i to me ne interesuje. Ne interesuje me u tom kontekstu što želim da kažem, pričam o zapošljavanju. Gledajte, neki dan u Kovinu kada sam bio, investicija jedna, investicija druga. Da li je toga bilo pre deset godina, ja se nešto ne sećam.
Mislim da imam pravo da komentarišem ovakve stvari pored toga što sam ministar Vlade Republike Srbije, ja sam iz Vojvodine, ja sam iz Sremske Mitrovice, rodio sam se tamo, živim tamo, išao sam tamo u školu, svi moji žive tamo i ja živim sad tamo. Što bi rekao Marijan, u mestu rimskih careva i porušenih džamija.
Hoću nešto drugo da vam kažem. Sećam se kad sam bio gradonačelnik, kako je to bilo pre petnaest godina. Sećam se kako se ratovalo unutar iste političke stranke koja je donosila statut APV, pa se malo nisu u Mitrovici poubijali među sobom. Da je došao tadašnji predsednik u danu donošenja Statuta Vojvodine, oni donose Statut u Novom Sadu, on dolazi u Sremsku Mitrovicu i kaže ovima da će da ih sruši sve tamo koji postoje. I šta ti da kažeš na to sve, na taj cirkus? Vi ste bili svedoci, vi ste to sve videli. Sve to vi znate.
Ima jedna druga stvar. Malo pre je gospodim Pastor rekao, „Y krak“. Da, radi se i biće završen ove godine. Opet jedna stvar koja četrdeset godina nije završena, sad se radi i završava.
Da li je neko razmišljao o auto-putu koji bi povezao Srbiju sa Republikom Srpskom? Ne, on će ove godine da se gradi, Kuzmin, Rača, pa dalje. Auto-put, ja se sećam koliko sam živ, priča se o autoputu koji će povezati, hajde da kažemo, Šabac i Novi Sad, Rumu i Novi Sad, pa i to će ove godine da bude. Verovatno, potpisan komercijalni ugovor u aprilu. Da ne pričam o „Šandongu“ u Zrenjaninu i ovako možemo da pričamo satima i satima.
To je doprinelo da danas budžet AP Vojvodine bude 74,4 milijarde dinara.
(Nenad Čanak: 74,4 milijarde.)
74,4, izvinjavam se. Ne čitam, pričam iz glave. Nisam spremio recitaciju. Ali, pre tri-četiri godine kada je bila ta administracija, druga, taj budžet koliko već ima, tri godine, taj budžet je 25% manji, bez fiskalne konsolidacije i bez svega ovoga što se desilo u zadnje dve-tri godine. Mi danas ne bismo pričali, verovatno, ni o sistemu finansiranja, čim ima novca naravno da ima više pogleda ka tome, pri tome ne derogirajući značaj ovog političkog pitanja, uopšte ne ulazim u to, pričam, čim je novca naravno da će odmah svi, to kod mene kažu – odmah svi zinu ovako.
Ali, hoću još nešto da kažem, Vlada Republike Srbije mimo budžeta AP Vojvodine, mimo tog famoznog Fonda za kapitalna ulaganja, još neke stvari rade preko Kancelarije za javna ulaganja. Do sada je realizovano u 24 opštine, 32 različita projekta iz različitih oblasti, obrazovanja, zdravstva.
Počnimo na primer, evo, od Ade. U Adi dva projekta - OŠ „Čeh Karolj“ i Dom za stare i penzionere, skoro 100 miliona dinara.
Hajdemo, idemo dalje. Mali Iđoš, Dom zdravlja „Marton Šandor“ 36 miliona. Da li bi oni to mogli u Malom Iđošu sami da urade? Da li su mogli da urade?
Hajdemo. Dalje. Odžaci, dom zdravlja. Plandište, dva projekta, dom zdravlja, osnovna škola 130 miliona. Pa zapitajte se samo koliki su budžeti tih lokalnih samouprava? Pa oni iz slobodnih sredstava za investicije i tekuće održavanje ako imaju 50 miliona - plafon. Ovo vam pričam iz iskustva, ne pričam što sada izmišljam.
Hajde, idemo dalje. Subotica pored ovog što je vezano za „Ipsilon krak“, OŠ „Sonja Marinković“ 47 miliona, srednja Hemijsko-tehnološka škola 156 miliona. Hej, ljudi, 200 miliona. Nije to malo. Trebao se negde napraviti taj novac, da ne pričam o Šidu sa 50 miliona, itd, a u pripremi projekata za još 2,5 milijarde ovih dani u još bar 15 lokalnih samouprava.
Hoću jednu stvar da kažem, teritorija Republike Srbije je jedinstvena, pravo na autonomiju zagarantovano Ustavom i nesporno. Način finansiranja urađen i uređen. Da li može uvek više? Pa, možemo uvek da pričamo o tome. Da li možemo da regulišemo neki drugačiji način? Može i zadnji put na zajedničkoj sednici Vlade Republike Srbije i pokrajinske Vlade razgovaralo se na ovu temu i verovatno da nismo daleko od dana kada će se ova materija regulisati i izaći Vlada, odnosno Ministarstvo finansija sa ovim, ali toliko je bilo problema, ljudi, ova država pre četiri godine-pet umalo nije bankrotirala. Ne znam o čemu bi pričali, o kakvom finansiranju crnom da je bankrotirala?
Vlada Republike Srbije smatra da ovakve predloge ne treba prihvatiti, ali pri tome potpuno pozdravlja način, proceduru kako se ovo vodi i Vlada Republike Srbije sa svojim predstavnicima ovde će biti, učestvovati aktivno u ovome i ako, moram podsetiti, na osnovu Poslovnika koji važi, nije nužno i obavezno pošto je predlagač opozicija da Vlada Republike Srbije i njeni predstavnici uopšte učestvuju
u ovome, ali je korisno i ja mislim da je to korektno i mislim da je to korektno pre svega i prema predlagaču i svima vama koji sedite u ovom parlamentu, jer mesto gde se o ovakvim stvarima raspravlja odlučuje upravo ovaj parlament, a ne ulica. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovane kolege poslanici, iako ne razgovaramo sad o Zakonu o turizmu, vrlo je blisko i povezano. Imamo jedan amandman koji je podneo poslanik Martinović i koji je Vlada prihvatila, a to je na član 28. On kaže da se dozvoljava da se uvedu nacionalne subvencije za projekte unapređenja ruralnog turizma. Ali, moram vam još jednu stvar reći.
Pored tih nacionalnih mera, to ćemo imati kasnije prilike da razgovaramo o tome, moram vam još jednu stvar reći, da mera sedam u okviru IPARD projekta podrazumeva ruralni turizam i ona će biti akreditovana u septembru mesecu, tako da će pored nacionalnih sredstava i ova sredstva biti na raspolaganju.
Šta ona konkretno znače? Za projekte od 5.000 evra do 300 hiljada evra, za one koji imaju do 30 ležajeva, moći će da konkurišu za izgradnju objekata, za opremanje, za infrastrukturu, za dogradnju, za sve ono što je neophodno da se u okviru ruralnog turizma jedno seosko domaćinstvo može pozicionirati na kvalitetan način.
Što se tiče samog pravilnika, vezano za ispunjavanje uslova da bi se našlo u kategorizaciji seoskog domaćinstva, dosta se radi sa lokalnim samoupravama kako bi upravo ta infrastruktura bila poboljšana i oni ne bi imali smetnje.
Naravno, do pre par godina o ovom segmentu turizma nismo ni razgovarali, ali razvojem infrastrukture i razvojem finansijskih potencijala, koji stoje na raspolaganju državni Srbiji, i ove stvari su došle na dnevni red. Pored svih mera koje je država do sada koristila preko vaučera, sada sa ovim E turistom, odnosno paušalnim oporezivanjem, vezano je za one objekte koji imaju do 30 ležajeva, do 30 noćenja, mi ćemo razviti jednu platformu na kojoj može mnogo kvalitetnije da se razvija turizam u seoskim domaćinstvima.

Prihvatamo amandman sa ispravkom.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Samo bih iskoristio, kolege narodni poslanici, na početku da se izvinim za malo kašnjenje. Bio sam u Arilju gde je položen kamen temeljac za izgradnju fabrike za preradu maline, te iz tog razloga nisam u prvih pola sata rasprave bio tu.
Radi se o investiciji dva partnera, srpskog i mađarskog partnera, koji su pomognuti od strane mađarske i srpske vlade, gde će biti prerađivano u prvoj godini 5.000 tona maline, one druge i treće klase koja je najproblematičnija jer ne može da se proda, a u trećoj godini do 12.000 tona. Podsetiću vas da godišnja proizvodnja Srbije je negde između 90 i 100 hiljada tona maline, dakle, jedna sedmina maline bi trebalo da bude obrađena ovde.
Da se vratimo na temu. Koliko se sećam, prethodne nedelje imali smo jako dobru raspravu koja se ticala izmena i dopuna Zakona o sredstvima za zaštitu bilja, gde sam nekoliko puta i rekao, baš u tom kontekstu u kom ste vi pričali, da nema prostog preuzimanja rešenja koja egzistiraju u Evropskoj uniji i da smo mi za 600 preparata ovim izmenama zakona, 600 domaćih srpskih sredstava za zaštitu bilja, na ovaj način omogućili vek do trenutka ulaska u Evropsku uniju, omogućili im život, a ne da, kao što je to neko predvideo zakonom iz 2009. godine, da 2014. godine više ne mogu da se koriste. Mislim da je to potpuno apsurdno i nekoliko vaših kolega se složilo sa tim da je ovo prvi put da se na ovakav način jasno kaže da Srbija štiti svoje proizvođače i one preparate koji su srpskog porekla i da daje mogućnost da egzistiraju u sistemu, jer imaju potpuno ispravan status, ali s druge strane mi moramo težiti zbog tržišta na koje želimo da plasiramo našu robu da vremenom prihvatamo standarde ne samo Evropske unije, nego i Evroazijske unije, tržište Turske ili neko četvrto ili peto tržište.
Samo radi informacije, danas se vode pregovori sa Mešovitim komitetom Evroazijske unije gde bi poljoprivreda Srbije trebalo da dobije još jedan širi dijapazon roba koje bez carina mogu da se izvoze na prostor Evroazijske unije.
Dakle, sada imamo veliki deo roba koji je pokriven ali ovim pregovorima koji bi trebalo da se okončaju sutra, mi bi trebali kao država da dobijemo mogućnost izvoza još veće količine sira, neograničeni izvoz voćnih rakija, dakle svega onoga što je poreklo od srpskih poljoprivrednih primarnih proizvoda, ovčiji, koziji sir, bescarinski izvoz. Imamo još jednu stvar za koju smo se izborili koja bi trebala da bude verifikovana tokom današnjeg dana, to je da u slučaju dođe do poremećaja na tržištu i da roba koja prolazi iz pravca, pošto je ovo dvostrani sporazum, nije samo sporazum da mi izvozimo nekome, njima, nego ukoliko dođe do uvoza robe, poreklom sa tih prostora, da imamo zaštitne mehanizme, da možemo da uvedemo eventualne prelemane ukoliko je ta roba niže vrednosti da ne bi potopila srpsku poljoprivredu.
To je onaj alata koji neko od gospode koja je 2008, 2009. ili koje godine pregovarao sa EU, nikad nije iskoristio i na pravi način inkorporirao, pa kada dođe do narušavanja cene na tržištu onda uvek bude po našoj grbači.
Još jednom da podcrtam, ovim izmenama i dopunama Zakona o sredstvima za zaštitu bilja, zaštitili smo srpske proizvođače i omogućili im do trenutka ulaska u EU, da nesmetano egzistiraju na srpskoj sceni u aspektu kojem ovaj deo društvenog života pripada. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovane kolege poslanici, želeo bih samo nekoliko stvari da kažem u kontekstu prethodne rasprave. Da, mi pripremamo izmene Zakona o podsticajima, u poljoprivredi, iz jednog prostog razloga zato što sve se menja sem kamenja. Morate da se prilagođavate životu i onome. Pa, dobro pukne pre ili kasnije.
Hoću jednu drugu stvar da kažem, život nosi neke nove stvari i morate da uvek uvrstite neke nove podsticaje, a sa druge strane neke strane prevaziđete i nemate više potrebu da pomažete.
Ali, ono što je veliki problem, može se povezati sa ovom tematikom sredstava za zaštitu od bilja, jeste prostor Srbije, vi kada vidite na istoku tamo, pa krenete od Zaječara prema Negotinu, krenete prema Kladovu, vi imate jednu situaciju gde ni sredstva za zaštitu bilja u nekim prostorima ne pomažu.
Od pet parcela, nema da jedna se ne radi, nego četiri se ne rade, i onda imamo situaciju da onaj čovek koji radi bude ugrožen zato što se razvijaju određeni štetni organizmi na ovim parcelama koje se uopšte ne obrađuju. To je posledica ili odlaska stanovništva, ili neke druge stvari.
Mi sada moramo da odemo korak napred i to će biti bolne stvari, bolne teme, kada dođete u situaciju da morate da se bavite poljoprivrednim zemljištem, ne samo onim koji je u državnoj svojini, nego poljoprivrednim zemljištem koji se nalazi u privatnoj svojini, a koji nije predmet obrade, a koji je postao latentan problem za sve ono što se okolo nalazi.
Pa, kada odete u Žitorađe, imate tamo voćnjake, novih zasada, ali imate i starih zasada koje niko nije video, 15 godina nije ušao u njih. To su sve izvori bolesti. Evo, sada imamo jednu situaciju, ljudi koji su iz Župe, znaju da je 2003. – 2004. godine tamo bila, ona tzv. bolest „zlatastog žutila“ na vinovoj lozi, pa je bilo, moralo da se rade i masovno vađenje čokota, pa ponovno sađenje, država je to pomogla.
Sad sa druge strane, opet imamo tu situaciju na južnim padinama Fruške Gore, to se dešava iz različitih razloga, da ne ulazimo u strukturu svega toga.
Ali, nekada može da se desi da morate da primenjujete i mere koje pre dve godine niste ni znali da postoje. Evo, na primer šta je bilo pre dve, tri godine, vezano za bolest „kvrgave kože“ kod goveda, pa šta se sada dešava sa „afričkom kugom“ svinja, to su sve bolesti koje ne poznaje naš prostor.
Da se vratim, ova priča malo pre vezana za Arilje, ničim se ja ne hvalim, niti mi je to namera. Vi možete da pitate i svoje stranačke kolege koji su tamo bili i sa kojima sam razgovarao.
Šta su mi rekli? Rekli su mi da vas pozdravim i rekli su ovako, nisu poslali maline, rekli su to će u junu mesecu, ali ima jedna stvar, to što sam hteo na kraju da kažem, s ljudima mora uvek da se razgovara, i kada su teške teme i kada su dobre teme. Ne treba bežati od toga, pogotovo od ove teške teme, kao što je malinarstvo i krize koje imamo u zadnje dve godine, zbog povećane ponude, a smanjene tražnje.

Ja se izvinjavam, gospodine predsedavajući, samo ću kratko iskoristiti priliku. Da, potpuno ste u pravu, vezano za diverzifikaciju proizvodnje koja se tiče konvencionalnog načina uzgajanja malina.
Jeste, organska malina je ta koja je u ovom trenutku i sveža malina, koja ima mnogo bolju cenu, kod sveže maline nam je potrebna drugačija tehnologija obrade.
A kod organske maline, ne treba nam ništa veliko, iz jednog prostog razloga jer uglavnom su naše plantaže na većim nadmorskim visinama, i samo je potrebno konvertovati odnosno izvršiti tu birokratsku transformaciju, iz konvencionalne proizvodnje u organsku. Iz tog razloga, mi sada, i naći će se pred vama izmene zakona organske poljoprivredne proizvodnje, koja upravo ovo treba da donesu, jer to tržište traži, tu robu traži i ja se nadam da ćete podržati to, jer milsim da će to imati jako puno smisla.
Da se vratim na jednu drugu stvar, malopre ste spomenuli EU, i tržište.
Da, činjenica je, Srbija 70 posto svojih poljoprivrednih proizvoda izvozi u EU. Ali, nemojte zaboraviti, malopre je pomenuto da se ne koriste potencijali izvoza za Rusiju. Dakle, dvesta miliona dolara voća se izvozi u ovom trenutku za EU. Imamo trend rasta, sada izvoza povrća ka Rusiji. Tako da su mnogo bolji pokazatelji nego pre 6,7 godina. Zašto to neko nije koristio pre 10 godina. Pa ne znam, morate da pitate njih, a nadam se da nećete ni imati priliku u ovakvoj komunikaciji da ih pitate, jer neće biti u prilici da sede na mestima i da budu pitani. Ima još jedna stvar.
Možda ćete moći u hodnicima da ih pitate, možda se tamo vodi intenzivnija rasprava, i tu ne aludiram ništa na vas, vama svaka čast, sedite u sali i diskutujemo o ovoj temi, nego pričam za one koji verovatno sede po hodnicima, ali zato im blagajne nisu strane.
I nije to samo ovde situacija, to je situacija po lokalnim parlamentima, isto tako. Ništa manje, ništa više, čak ih tamo i nema. Ali dođu redovno po parice, i nikakav nije problem, ali da ne ulazim ja u to. Svako je pravo, narod sve vidi i sve zna.
Da se vratim na tursko tržište, prošle godine ispunili kvotu za izvoz govedine sa Turskom. Dobra cena bila, skočila na 2,35..2,45 po kilo i žive vage govedine. Od 1. aprila kreće izvoz goveđeg mesa ponovo za Tursku, zato je nastao sada ovaj vakum, jer ljudi na terenu znaju, ali ko ne zna da mu kažem.
Zato ljudi sada čekaju, zato nema tražnje, jer se čeka da krene sa izvozom goveđeg mesa ka Turskoj. Mi smo dobili mnogo veću kvotu za ovu 2019. godinu, sedam hiljada tona, a mislim da ćemo ići i na osam, devet, samo je pitanje da li imamo kapaciteta da to preradimo.
Ima još jedna važna stvar, turski kolega, ministar poljoprivrede 4. aprila u tom kontekstu će biti gost u Srbiji da razgovaramo o proširenju ovih kapaciteta.
Od pre jedno mesec dana i srpsko suncokretovo ulje može da ide u pravcu Turske, a to nije bilo, koliko se ja sećam, koleginice, pre pet, deset i petnaest godina. Nadam se da ste me čuli. Hvala puno.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani poslanici, malo pre sam zaboravio da pomenem jednu stvar, koja vidim već u nekoliko izlaganja se proteže. To je pitanje reeksporta.
Jedna jako važna tema, pre svega, zbog sigurnosti tržišta. To se najčešće dovodi u kontekstu sporazuma o slobodnoj trgovini koju imamo sa Evro-azijskom unijom.
Potpuno je očekivano, ako bi tu taj izraz mogao upotrebiti, da kada imate situaciju da je zabranjen izvoz iz EU ka Rusiji i obrnuto u različitim proizvodima, da može da dođe do mešetarenja. Godinama, da li se to nije gledalo, ili ne znam više ni šta je bilo, nije bilo zainteresovano. Ali, mi u poslednjih nekoliko meseci zajedno sa MUP, poreskom upravom carina i našim ministarstvom, pre svega, Uprava za zaštitu bilja radimo kontrolu.
Imali smo 4. oktobra veliku akciju hapšenja, kada je bilo pokušano da se zloupotrebe, odnosno da se prikažu grčke breskve kao srpske breskve i to neke breskve da vam pravo kažem koje ja u životu u Srbiji nisam video, neke pljosnate. Tih nema u Srbiji. Peglane, da peglane. Možda ima deset drveta, ali nisam čuo da na deset drveta može da bude pedeset tona. Ako to može da bude, alal mu vera.
Pre nekoliko dana opet smo imali sa jabukama. Opet pedeset, šezdeset lica u celoj akciji. Šta hoću da kažem, onda me zovu često predstavnici medija i kažu da li će ova hapšenja da ugroze sporazum o trgovini. Meni samo ostaje da se prekrstim. Ta hapšenja su odbrana tog sporazuma i onemogućavanje bilo koga da pokuša da zloupotrebljava ovakve stvari. To ćemo i dalje raditi.
Da se nadovežem na vašu konstataciju. Da, postoje lokalne samouprave koje mnogo bolje i mnogo više sredstava usmeravaju ka poljoprivredi. Da postoje koji pokušavaju da zloupotrebe subvencije.
Ovih dana dao sam nalog da se prekontrolišu svi traktori, sva mehanizacija i svi sistemi za navodnjavanje u zadnje tri koje su date subvencije, da se izvrši terenska kontrola, da mi vidimo da li je to tamo, a ne da budu subvencije samo da se viče – daj subvencije. Ako je neko prekršio svoj ugovor, ako smo mogli da lišimo slobode i direktora uprave za agrarna plaćanja, zbog zloupotreba, e onda možemo i one korisnike koji pokušavaju da zloupotrebe tu svoju subvenciju. Garantujem vam da ćemo naći takve.
Neko misli da sa tim može da se igra. Možda je moglo nekada. Ne kažem da ćemo mi taj posao završiti do kraja, mi ćemo pokušati da ga završimo do kraja, ali tu je neophodno da postoji svest, kao i kod reeksporta da može da se nečasnim radnjama izgubi status koji se ima. Nemojte nikada zaboraviti da jabuka u EU kilogram košta 20 eura centi, 25 eura centi, a kada je prodamo u Rusiju dobijemo za nju 50, 55 i 60 eura centi, mala li je razlika? Tri puta.
Ista stvar je oko ovih subvencija. Samo upozoravam, ovo nije apel onima koji su zloupotrebljavali, ja im kažem zbog javnosti, nemojte se igrati sa ovim stvarima. Ne samo da će biti gurnuti u pasivan status, pa naplaćeno sve to, nego još mnogo gore će proći, pre svega zbog ovih srpskih poljoprivrednika, srpskih domaćina kojima je to neophodna pomoć i neophodne te subvencije.
Ono što je gospodin Marijan Rističević rekao i prethodne nedelje, ja nisam čuo nigde u matematici, a svi smo išli u školu, da je 180 veće od 350 miliona eura.
(Vjerica Radeta: Nije eura, nego evra. Kaže se Evropa, a ne Europa.)
Evra, izvinjavam se. Možda ja nemam poima, izvinjavam se. Okej evra, neka bude evra.
Ali, 180 miliona evra su bile su subvencije pre deset godina, a sada su 350. Sami procenite šta je više, a šta manje i kad se više ulaže u poljoprivredu, a kad manje.