Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja ću govoriti o zakonu koji je na dnevnom redu. Želim odmah na početku da kažem da ovo zaista nije zakon koji je predviđen Ustavnim zakonom. Ovo nije zakon koji je neophodan za raspisivanje predsedničkih izbora. Samo bih podsetio na tu činjenicu, kao i na ono što je izjavio predsednik Skupštine Oliver Dulić, da će on raspisati izbore, doneli mi bilo koji od ovih zakona ili ne. Znači, sa tog aspekta ovo je predlog zakona koji jeste potreban, samo ne spada u neophodan uslov za donošenje do kraja godine, kako bi se raspisali predsednički izbori. Ovo je samo deo oblasti koja obuhvata službe bezbednosti. Tačno je da je u Ustavnom zakonu predviđeno da do kraja godine treba da se donese zakon iz oblasti službi bezbednosti, a ovo je zakon koji se već dugo vremena priprema. Oni koji su bili u prethodnim mandatima znaju dobro da se već godinama govori o potrebi stvaranja obaveštajno-bezbednosne zajednice, odnosno potrebi objedinjavanja i koordinacije raznih obaveštajno-bezbednosnih službi.
Dve su osnovne vrednosti u ovom zakonu. Prvo, što se, umesto uredbom, sada zakonom reguliše rad saveta za nacionalnu bezbednost i, drugo, što se na jedan neposredniji, konkretniji način definiše uloga nadležnog odbora. Koji će to biti odbor zavisiće od Poslovnika o radu Narodne skupštine. U ovom trenutku je to Odbor za odbranu i bezbednost Narodne skupštine Republike Srbije, čiji sam ja predsednik.
Na početku bih želeo da kažem da se zaista može postaviti pitanje saveta za nacionalnu bezbednost i njegovog ustavnog osnova.
Nadležnost je Narodne skupštine Republike Srbije; po članu 99. tačka 6), Narodna skupština Republike Srbije nadzire rad službi bezbednosti. Prema tome, gospodine ministre, niko od onih koje ste ovde pomenuli ne može da nadzire rad službi bezbednosti. To može samo Narodna skupština Republike Srbije. Sve ovo ostalo može da se zove koordinacija, usklađivanje, ali ne može biti nadzor.
Navedite mi jedan ustavni osnov gde se to ovlašćenje daje predsedniku Republike, Vladi Republike Srbije ili savetu za nacionalnu bezbednost. Razumem potrebu da se formira savet za nacionalnu bezbednost, razumeo sam i to da ste morali da ga formirate uredbom, zato što su iz međunarodne zajednice bili nestrpljivi da sačekaju donošenje zakona, ali ne razumem zašto niste predvideli savet za nacionalnu bezbednost kada ste pisali Ustav Republike Srbije. Ne možete vi zakonima, posebno uredbama, dopunjavati one organe koje ste zaboravili u pisanju Ustava i davati im nadležnosti koje oni uopšte nemaju.
Tu je Žarko Korać, on je bio potpredsednik Vlade, on je bio član onog bivšeg Saveta za nacionalnu bezbednost; u prošlom mandatu Skupštine, da li vi znate da je Zoran Živković bio na čelu Saveta za nacionalnu bezbednost godinu dana i, evo, Žarko Korać je bio član Saveta za nacionalnu bezbednost i kada je bio u opoziciji? Da li je tačno ili nije, gospodine Korać? Nisu vas razrešili funkcije. Nisu vas razrešili, a niste se ni sastajali. Zoran Živković je, kao predsednik Vlade, bio na čelu tog saveta u vreme Vlade Vojislava Koštunice.
Savet za nacionalnu bezbednost se ne može formirati ad hok donošenjem zakona ili uredbama. Ovde je pozitivna stvar to što se išlo na donošenje zakona. Sada Savet za nacionalnu bezbednost postoji po uredbi Vlade Republike Srbije. On ne može da ima ovlašćenja koja sada ima, jer mu ta ovlašćenja ne daje Ustav. Ovim zakonom on dobija određena ovlašćenja, ali ne može nikada dobiti ovlašćenje da nadzire rad službi bezbednosti. Vi ste to definisali, nadležnosti saveta za nacionalnu bezbednost, i nigde ne piše da nadzire rad službi bezbednosti. Tako je.
U članu 3, bezbednosno-obaveštajni sistem, kaže se: "Rad službi bezbednosti je pod nazorom Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, saveta za nacionalnu bezbednost i javnosti." Šta to znači? Kako vi možete ovde da dajete ovlašćenja organima koja oni nemaju po Ustavu? Molim vas, kada budemo definisali sve ovo, jedno je pitanje da li neko ima pravo da usklađuje, koordinira i sve ostalo, ali ne može da nadzire; tačno se zna šta je nadzor, i to pravo ima samo Narodna skupština Republike Srbije.
Želim da kažem da je pozitivna stvar u ovom predlogu zakona to što nadležni odbor Narodne skupštine konačno dobija neka ovlašćenja koja do sada nije imao.
Ovde su članovi Odbora za odbranu i bezbednost Narodne skupštine Republike Srbije... I do sada su naše nadležnosti, iako imamo ustavnu kategoriju prava da nadziremo rad službi bezbednosti, bile isključivo u tome da jednom u šest meseci razmatramo izveštaje o radu Bezbednosno-informativne agencije. Čak je na poslednjim sednicama bila dilema da li uopšte usvajamo taj izveštaj ili ga samo razmatramo, što je apsolutno bespotrebna dilema, jer kada neko nešto razmatra on treba i da ga usvaja. Ovde možda u Poslovniku piše da razmatramo zakone, ne znam da li piše da ih usvajamo, normalno je kad ih razmatrate da ih i usvajate.
U svakom slučaju, ako ne usvojite izveštaj o radu Ministarstva unutrašnjih poslova, Bezbednosno-informativne agencije ili Ministarstva odbrane, što sada nemamo ni kao ovlašćenje, vi nemate nikakvu konsekvencu tim povodom. Ovde je najzad Odbor Skupštine dobio neke nadležnosti koje može da koristi. O tim nadležnostima se, naravno, može diskutovati, i na Odboru smo raspravljali o tome da li i do koje mere se može ići u kontrolu zakonitosti itd. nekih mera koje primenjuju službe bezbednosti, a naročito za one akcije koje su u toku.
Takođe, ja imam razumevanja za stav bezbednosnih službi, jer svaka služba bezbednosti se malo opire kontroli; u logici službe bezbednosti je da nema kontrolu, nego da ona kontroliše. U svakom slučaju, vi imate akcije koje su u toku, na primer, imate akcije koje su bile u toku i za koje smo kasnije ustanovili da su bile nelegalne, kao što je bilo prisluškivanje narodnih poslanika, novinara za vreme vanrednog stanja. U to vreme, znači, vi niste imali pravo da imate uvid u akciju koja je u toku. Tu se zaista postavlja pitanje, ali ono mora biti skopčano... U nekim zemljama to pitanje je regulisano tako da odbor skupštine ima pravo, odnosno parlament, da ima uvid u te akcije u toku, ali, naravno, drugačiji je način izbora članova tog odbora. To znači da i mi koji kontrolišemo to treba da poštujemo proceduru i sve ono, a ne da budemo ti koji će da ugroze neke bezbednosne akcije koje su u toku. To su sada stvari koje se tiču pojedinosti u svemu ovome.
Želim da pohvalim ovaj tekst koji se tiče nadležnosti Odbora. Koje god da su nadležnosti, iako su sada manje nego što bi trebalo da budu po našem mišljenju, veće su nego što ih trenutno imamo, mi trenutno nemamo ni jednu. Zato mislim da je ovaj zakon neophodan, i to sigurno nije zakon koji je definisan Ustavnim zakonom. U prelaznim i završnim odredbama se definiše da će u narednom periodu biti donet zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji, odnosno o Vojnobezbednosnoj agenciji itd.
Želim samo ovde da postavim jedno pitanje koje je suštinskog karaktera. Naime, mislim da u ovom trenutku u Srbiji postoji mnogo državnih organa koji imaju pravo na sprovođenje posebnih mera, znači sa posebnim ovlašćenjima, i posebnih postupaka.
To su postupci i mere koje se tiču narušavanja prava: prisluškivanje razgovora, pravo na snimanje, narušavanje nepovredivosti stana itd. Koji su to organi koji danas imaju to pravo? Danas u Srbiji može da vas prisluškuje Bezbednosno-informativna agencija, Vojno-bezbednosna agencija, Vojno-obaveštajna agencija i Ministarstvo unutrašnjih poslova; ima pravo da vas prisluškuje Uprava carina i deo Ministarstva finansija koji se odnosi na kontrolu pranja novca. Do sada je to ovlašćenje imala čak i Služba za istraživanje i dokumentaciju u okviru Ministarstva inostranih poslova, takozvani SID, koji se više ne definiše kao služba bezbednosti.
Ja sada vama postavljam pitanje svima vama, i vama, gospodine ministre, ko kontroliše sve te organe koje sam naveo i koji nemaju status službi bezbednosti? Uprava carine nije služba bezbednosti. Ko kontroliše zakonitost njenog rada u prisluškivanju građana? Ko kontroliše zakonitost rada onih koji se bave istraživanjem pranja novca itd?
Znači, mislim da je jedno pitanje ovde nejasno, a to je da se kontrola službi bezbednosti definiše... I, službe bezbednosti same po sebi nisu ono što je policija, ono što je vojska, službe bezbednosti su ono što se nekada zvalo tajna policija. Ali, ako osnovna stvar službi bezbednosti jeste i službe bezbednosti su one koje mogu da vas tajno kontrolišu, ako neki državni organi imaju ovlašćenja da vas tajno kontrolišu, oni moraju da imaju status službi bezbednosti i moraju da budu pod kontrolom i pod nadzorom ovog parlamenta.
Mislim da je u Srbiji mnogo proširen spisak onih koji imaju pravo da kontrolišu, prisluškuju i da narušavaju prava građana. To se, naravno, i u svetu dešava. Sve se opravdava borbom protiv terorizma, organizovanog kriminala, međunarodnog kriminala, pranja novca, narkotika, trgovine ljudima itd. Vi znate da je u Americi to bio jedan od osnovnih razloga i doneti su razni zakoni, dekreti o prisluškivanju posle 11. septembra.
Ovde je reč o tome da imate klasične zloupotrebe ovih službi u našim uslovima. Evo, navešću vam jedan primer, kada je Odbor za bezbednost raspravljao i tražio uvid u spisak ljudi koji su prisluškivani za vreme vanrednog stanja. Ja bih vas podsetio samo na jednu stvar, tada nisu prisluškivani ljudi na osnovu odluke, odnosno saglasnosti predsednika Vrhovnog suda, nego bez te saglasnosti, bez odluke. To je moglo u vreme vanrednog stanja, koje je potpisala Nataša Mićić, i neke odredbe su kasnije poništene odlukom Ustavnog suda.
Tada je došlo do prisluškivanja jednog broja ljudi, političara, novinara; na tom spisku se nije nalazio čovek koji je tada rukovodio službom, odnosno bio direktor Bezbednosno-informativne agencije, gospodin Rade Bulatović.
Da li iko normalan u ovoj državi veruje da tadašnje rukovodstvo BIA nije prisluškivalo Radeta Bulatovića, koga su uhapsili za vreme vanrednog stanja? Znači, klasičan primer da nisu dati tačni podaci, jer je nemoguće, na tom spisku su se nalazili razni ljudi, nalazili su se novinari.
Vi sada pričate o SPS-ovim izrazima pre 2000. godine. Znate li zašto su tada prisluškivani - da sarađuju sa stranim službama u vreme vanrednog stanja, sa američkim službama. Neko će reći da su to ostaci bivšeg režima u tim službama. Naravno, jer su na čelu bili... I, znate šta, među vama su sve ostaci bivšeg režima.
(Zoran Krasić, sa mesta: Ponovi još jedanput.)
(Predsedavajući: Molim vas, gospodine Dačiću.)
Hoćete da dokumentujem ili hoćete da vam ovako govorim? Znači, ja tražim, u ime SPS-a, da se otvore svi dosijei koji postoje u BIA. (Aplauz.) Tražim da se otvori i saopšti spisak svih saradnika Državne bezbednosti od 1945. godine do danas, i pre 1990. godine, pa ćete videti koliko među vama ima ne ostataka bivšeg režima, nego kreatora bivšeg režima, i to ne režima Miloševića, nego jednopartijskog sistema, Titovog, koga ste toliko podržavali i hvalili pre 1990. godine. Uostalom, neki od njih su tokom rasprave o prošloj tački dnevnog reda sedeli u prvom redu. Istina, ne na mestu ministra.
U svakom slučaju, što se toga tiče, čak mogu da vam dokumentujem i žalbe tih ljudi na brisanje iz evidencije bivše komunističke partije. Govorili su da su se oni, eto, pokajali, pa će se ispraviti i tako dalje. Sada su ti ljudi oni koji nam obrazlažu zakone i koji vam pišu zakone. Navedite jednog od nas koji je završio komunističku školu u Kumrovcu. Koliko ih ima među vama? U svakom slučaju, nema ih možda prisutnih, ali da vam kažem – ako je neko među nama završio, taj se bar ne stidi, a vi em što ste završavali, em hoćete i to da zaboravite i da izbrišete. Ne može se istorija baš tako menjati. U svakom slučaju, to nije tema o kojoj želim danas da govorim.
Službe bezbednosti o kojima danas govorimo moraju da budu pod kontrolom i nadzorom Narodne skupštine Republike Srbije. Mi pozdravljamo tekst ovog zakona koji se tiče nadležnosti Odbora. Predlažemo i tražimo od ministra da definiše tačno ko ima pravo nadzora, kao što piše u Ustavu, i da se ne daju savetu za nacionalnu bezbednost veća ovlašćenja nego što ih ima po Ustavu.
Naravno, želim ovde da kažem da službe bezbednosti, isto kao pripadnici MUP-a, pripadnici Ministarstva odbrane i pripadnici Vojske Srbije, mogu u narednom periodu biti pred velikim izazovom i pred velikim iskušenjem. Ja ne želim da se političke stranke nadmeću u tome ko bi više uništio te službe i ko bi više uništio vojsku, policiju i sve ostalo. Dosta smo to radili na štetu jedni drugima.
Za ovaj narod i za ovu državu je bitno da ima jaku vojsku, jaku policiju, dobre službe bezbednosti, da bi se zaštitila ova država i ovaj narod, a ne da ima jaku vojsku, policiju i službe bezbednosti da bi se međusobno kontrolisali i međusobno sami sebe istrebljivali.
Pozitivno je i dobro je što će doći do koordinacije vojnih i civilnih službi bezbednosti. One se nikad nisu volele. Isto kao što je bilo, nažalost, i u ratu nekoordinacije vojske i policije, što će se valjda rešiti ovim novim zakonom o odbrani.
Srbija se nalazi pred brojnim izazovima. Na svim sastancima Odbora na kojima smo govorili isticani su podaci da se može očekivati da uoči proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije dođe do određenih bezbednosnih izazova na jugu Srbije ili na Kosovu i Metohiji. Zato je i uloga svih ovih službi bezbednosti mnogo jača i mnogo značajnija od međustranačkih nadmudrivanja i prepucavanja. Partije ne treba da se takmiči u tome ko će da kontroliše te službe, u smislu ko će biti na njihovom čelu, nego mi svi zajedno treba da se nadmećemo u tome kako će te službe raditi u skladu sa zakonom i Ustavom i u interesu ove države i ovog naroda. Jer, nadležnost Republike Srbije jeste odbrana i bezbednost zemlje. Sve što je u skladu sa interesima odbrane i bezbednosti zemlje mi ćemo podržati. Sve što ide u partijskom interesu mi ćemo žestoko osuđivati. Hvala vam puno.