Dame i gospodo poslanici, posle ovog dugog niza replika dozvolite da iznesem ono što misli poslanička grupa SPS o ovom pitanju. Ne bih ulazio u rasprave unutar četničke koalicije, to je vaša stvar. Što se nas tiče, SPS smatra da Vlada Republike Srbije u ovom slučaju nije postupila korektno. Vlada Republike Srbije je bila dužna da da mišljenje o ovom predlogu zakona. Vlada Republike Srbije to mišljenje nije dala. Ministarstvo nadležno za ove poslove dalo je negativno mišljenje o ovom zakonu.
Zašto se ta istina sakriva od javnosti? Vlada Republike Srbije treba da preuzme odgovornost na sebe i da kaže da podržava ovaj zakon ili ne. Što se nas tiče, moram da kažem da će ovakvo glasanje poslanika vladajuće koalicije izazvati određene reperkusije na naš odnos prema tim strankama.
Što se tiče istorijskog pomirenja, istorijsko pomirenje, što se tiče Socijalističke partije Srbije, obavljeno je onog dana kada je Socijalistička partija Srbije glasala za Dražinog unuka, ovde prisutnog gospodina Vojislava Mihailovića, da bude gradonačelnik Beograda. Mi smo glasali za njega da bi bio smenjen Zoran Đinđić.
Takođe, istorijsko pomirenje je i to što je ovlašćeni predstavnik predlagača Bogoljub Pejčić u veoma korektnim odnosima sa nama poslanicima Socijalističke partije Srbije i na nekim poslovima smo zajedno radili. Istorijsko pomirenje je što SPS podržava Vladu u kojoj se nalazi SPO. Istorijsko pomirenje je i to što je Vuk Drašković bio potpredsednik Savezne vlade u vreme vladavine Slobodana Miloševića.
Istorijsko pomirenje je, naravno, i to što smo mi više branili Milana Gurovića zbog njegove tetovaže na kojoj je lik Draže Mihailovića od samog Srpskog pokreta obnove i Vuka Draškovića. To je istorijsko pomirenje i mi jesmo za istorijsko pomirenje, ali nismo za krivotvorenje istorije. Zato smatramo da ovo nije ideološko pitanje.
Ako ovde neko misli da se ovde raspravlja o komunistima i četnicima, ako ovde neko misli da se raspravlja o levičarima i desničarima, mislim da je našao pogrešnu temu. Ovde je suštinski važno sledeće pitanje, svako ko se borio protiv fašizma, svako ko se borio protiv okupatora ima pravo da bude i po svom statusu antifašista i onaj kome su priznata prava na osnovu borbe protiv okupatora.
Ovde je osnovno pitanje da li su to baš svi oni koji su ovde navedeni u ovom zakonu? Da li se nalaze tu i oni koji su sarađivali sa Nemcima i Italijanima? Šta ćemo sa Nedićem? Šta ćemo sa Milanom Nedićem, koga su prozvali srpskom majkom, čije su jedinice u jesen 1944. godine ušle u Ravnogorski pokret, u vojsku Draže Mihailovića. Da li će i njegovi pripadnici da imaju prava na osnovu ovog zakona?
Šta ćemo sa Kostom Pećancem i Đurišićem, koji je dobio gvozdeni krst od nemačke vojske? Što se naš stiče ovo je kontinuitet onoga što je krenulo početkom 1990. godina, u jednom nihilizmu prema svemu onome što je bilo komunističko.
Rušenje bista narodnih heroja, ljudi koji su dali živote za ovu zemlju, skrnavljenje grobova, spomenika, promena imena ulica. U Beogradu ste promenili imena svih ulica koja nose ime nekog narodnog heroja ili nekog partizana. Promenili ste čak nazive ulica koje nose imena čak i ruskih generala i maršala. Nisu Amerikanci i Englezi oslobodili Beograd.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Jesu ga bombardovali.)
Jesu ga bombardovali, ali ga nisu oslobodili. Bombardovali su ga više puta, nažalost i 1999, kao i četrdesetih godina. Što se toga tiče, ova rasprava jeste opterećena i politikantstvom i ponovnim raspaljivanjem sukoba iz prošlosti. Molim svakoga od nas da razmisli koliko ćemo ljudi iz naših porodica povrediti ovom raspravom i glasanjem, koliko su i naše porodice raspolućene po ovom pitanju i vređamo ih mi danas?
Jedna od tih porodica svakako je porodica Draže Mihailovića, čiji unuk sada predsedava ovom sednicom i ja mu se izvinjavam ukoliko u svim ovim raspravama može imati nečega što vređa uspomenu na njegove pretke. Ali, i njegova porodica je bila raspolućena u odnosu prema četničkom i partizanskom pokretu, jer su deca Draže Mihailovića bila na drugoj strani u odnosu na svog oca.
Zato ću govoriti samo u citatima i istorijskim činjenicama, neću govoriti o podacima, o saradnji sa Nemcima i Italijanima, neću govoriti o zločinima, ali ću govoriti o istorijskim činjenicama.
Pre nekoliko dana 2004. godine Arhiv Srbije je izdao knjigu, koja se odnosi na skup zapisnika sa sednice kraljeve vlade, emigrantske vlade, koja je zasedala u Kairu i Londonu. Citiraću samo nešto. U predgovoru ove knjige, koja je objavljena 2004. godine, ne 1945, ne 1955. ili 1985. ili 1991, nego 2004. godine, stoji: decembra 1942. zvaničnici Velike Britanije su prvi put predstavnicima Jugoslovenske izbegličke vlade saopštili činjenice o saradnji pojedinih komandanata Dragoljuba Mihailovića sa okupatorom.
Strategija, u okviru koje se izbegavala borba sa okupatorom i čekalo približavanje velikih evropskih frontova jugoslovenskom prostoru, težilo biološkoj zaštiti Srba i računalo sa beskompromisnim razračunavanjem sa ideološkim protivnicima, pokazala se pogrešnom.
Neposredno nakon toga, 11. maja 1943. godine, Vlada Velike Britanije uputila je Dragoljubu Mihailoviću svojevrsni ultimatum, koji je svaku dalju pomoć uslovljavao otporom osovini, saradnji sa britanskim trupama na srednjem Istoku, izbegavanjem sukoba sa drugim nosiocima otpora.
Takođe, kao što je ovde već rečeno, Ruzvelt, Staljin i Čerčil su se na konferenciji u Teheranu, kao vođe antihitlerovske koalicije, novembra 1943. godine, saglasili da se jugoslovenskim partizanima maksimalno pomogne u namirnicama i opremi, kao i akcijama komandosa. Vinston Čerčil u svom pismu ministru spoljnih poslova, krajem 1943. godine, otvoreno je ukazao na kolaboraciju četnika sa okupatorom.
Citiram: "Rekao bih da smo se u Kairu složili da savetujemo kralju da ukloni Mihailovića pre isteka ove godine". Sve Dikinove i Maklinove izjave i svi primljeni izveštaji potvrđuju da je aktivno sarađivao sa Nemcima. U avgustu 1944. godine Čerčil je u Britanskom parlamentu izjavio - razlog zašto smo prestali pomagati Dražu Mihailovića i njegove četnike je jednostavan. On se nije borio protiv Hitlera.
Odlučno smo na strani Tita zbog njegove velike i hrabre borbe protiv nemačke armije. Vinston Čerčil, ne jugoslovenski komunisti. Takođe, Čerčil u svojim memoarima kaže - među narodima ne postoji ljubav, postoje samo interesi. Naš interes je bio da se za vreme rata na teritoriji Jugoslavije Nemci ubijaju u što većem broju i Draža Mihailović je to izbegavao, jer je imao neku svoju računicu, pa smo od 1943. godine počeli da pomažemo Tita.
Frenklin Ruzvelt, predsednik SAD, 1944. godine takođe je izjavio - Titova odluka da se bori protiv nacista prekretnica je u istoriji Drugog svetskog rata. Zanimljivo je šta kaže Benito Musolini u svom pismu od 27. februara 1943. godine Ribentropu. Benito Musolini kaže - Italijanska, ni Nemačka armija nisu u stanju više da rasteraju partizansku gerilu, za to su potrebni borci koji su rođeni u ustaničkim oblastima, a to su četnici i koji pripadaju istom plemenu, kao i ustanici partizani. Osam hiljada četnika znače za Nemačku, italijansku stvar sada trenutno više nego dve do tri divizije.
Takođe, kao što sam rekao, evo zapisnik sa sednice Vlade, održane 18. i 19. maja 1944. godine, predsedavao je predsednik Vlade Božidar Purić; predsednik Vlade kaže - njegovo veličanstvo Kralj bio je danas pozvan od predsednika britanske vlade Čerčila, koji je od njega i ovoga puta, kao i nekoliko puta ranije, zahtevao da promeni vladu i da iz vlade izostavi ministra vojske generala Mihailovića.
Kao što sam rekao, na zahtev britanske vlade, Petar Drugi Karađorđević, jugoslovenski kralj, u svom govoru koji je objavljen preko Radio Londona, izjavio je sledeće: "Kada je dan naše slobode u punom svanuću, pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedine i pristupe narodnooslobodilačkoj vojsci pod maršalom Titom. Sa mojim punim znanjem i odobrenjem Kraljevska vlada dr Ivana Šubašića zaključila je važne i korisne sporazume sa tom našom narodnom vojskom, koja je jednoglasno priznata, pomagana i podržavana od naših velikih saveznika.
Svi oni koji se oslanjaju na neprijatelja, protiv interesa svog vlastitog naroda i njegovih budućnosti i koji se ne budu odazvali ovom pozivu neće uspeti da se oslobode izdajničkog žiga ni pred narodom, ni pred istorijom. Ovom mojom porukom vama odlučno osuđujem zloupotrebu imena kralja i autoriteta krune kojom se pokušalo pravdati saradnja sa neprijateljem i izazvati razdor među borbenim narodom u najtežim časovima njegove istorije, koristeći time samo neprijatelju". Kralj Petar Drugi Karađorđević.
Takođe, kao što znate, Jugoslovenska vlada u izbeglištvu je preduzela mere protiv onih koji su ostali na strani Dragoljuba Mihailovića. Takođe, Kralj povodom oslobođenja Beograda kaže - Živela Narodnooslobodilačka vojska i junačka Crvena armija. Pozdravljam oslobođeni Beograd ispunjen najdubljom zahvalnošću prema Narodnooslobodilačkoj vojsci i maršalu Titu i tako dalje, Radio London.
I na kraju, sve što sam rekao nisam rekao ništa što sam izmislio. Pročitao sam istorijske dokumente, ali dozvolite na kraju, Vuk Drašković nije formalno predlagač ovog zakona, ali je on predsednik stranke koja je predlagač ovog zakona. Mislim da bi veoma bilo dobro i upotrebiću i njegove reči u prilog argumentaciji koju danas iznosim.
Vuk Drašković je 23. avgusta 1974. godine u “Politici Ekspres” u nekoliko nastavaka objavio feljton pod naslovom "Poslednja četnička zavera". Pročitaću vam nekoliko delova tog feljtona. Ekspres danas 23. 8. 1974. godine počinje objavljivanje feljtona Vuka Draškovića "Poslednja četnička zavera".
Radnja počinje krajem 1944. godine, kada u Srbiju dolazi novi šef Američke misije, sa zadatkom da od Dražine vojske, koja je sarađivala sa okupatorima, pokuša da napravi navodne neprijatelje fašista. Od kraja avgusta 1944. godine četnička vrhovna komanda je najsvečanije dočekala jedan saveznički avion, odnosno putnika koji je doleteo. Bio je to američki pukovnik Mekdauel. Draža Mihailović se mnogo obradovao dolasku novog šefa vojne misije, kada ga je zvanično London odbaci kao kolaboracionistu. Znao je da je pukovnik jedan od najjačih neprijatelja Titove vojske i jedan od najrevnosnijih antikomunista na Zapadu. Shvatio je - kako piše Vuk Drašković – američki pukovnik i to da ceo svet zna, u Jugoslaviji Titovi partizani vode divovsku borbu sa fašistima.
Taj fakat pred kraj 1944. godine odveć je glupo bilo negirati. Valjalo je dokazati nešto drugo, da se i četnici bore protiv okupatora. Ali zaboga, kako to dokazati – piše Vuk Drašković. Mekdauel se, mnogo razmišljajući, ljutio na Mihailovića. Zar nije mogao tek reda radi, da makar jednom, ali samo da se to čuje i sazna u svetu, napadne Nemce – piše Vuk Drašković. Zar nije mogao u nekoj zgodnoj prilici da zarobi pet, deset, nije trebalo više, Hitlerovih vojnika, pa da fotografije zarobljenika pošalje svetskoj štampi, da se činjenično dokaže, kako on general Mihailović i njegovi četnici, vode oslobodilačku borbu. Zar makar i toliko nije mogao – piše Vuk Drašković.
Piše Vuk Drašković – dok je Tito vodi boj za oslobođenje Beograda i cele zemlje, četnički komandant je planirao oslobođenje bilo kog mesta u Hercegovini ili na primorju. Njemu je bio nužan falsifikovani dokaz da se on borio i ništa više.
Citiraću samo još nekoliko rečenica. Ni tada, kada mu je govoreno da se radi o sad ili nikad, nije želeo da makar jedan metak opali na svoje gospodare. Kad bi se po tome cenilo ljudsko dostojanstvo, Draža Mihailović bi odista zaslužio epitet dostojanstvenog sluge – piše Vuk Drašković. Dalje nastavlja – on je međutim pokazao i sve dostojanstvo svoje izdaje, odveć ogrezao u zločinima prema narodu u kome je ponikao. On objektivno i nije, makar formalno i makar na kraju, mogao da digne ruku na fašiste, najvećeg neprijatelja.
Dozvolite mi da ne širim dalje ovu temu. Samo da navedem još jedan naslov Vuka Draškovića iz tog čuvenog feljtona. U amandmanima ćemo citirati još delova tog feljtona. Danas je rasprava o tome da je četnički pokret Draže Mihailovića antifašistički, ili nije. Vuk Drašković 1974. godine piše – pakleni plan čičine vojske da se predstave kao antifašisti.
Izražavam puno poštovanje za dosledne, kako je rekao Henrik Ibzen – budi ono što jesi, ali budi to do kraja. Ali, Vuk Drašković je pokazao da on nije najbolji predlagač za ovo što danas predlažemo. S druge strane, Vuk Drašković hoće sadašnje borce za slobodu da pošalje u Hag. Takođe, dobro je poznato da o ovom zakonu će pozitivno danas govoriti i mnogi koji su od 1945. godine pa sve do devedesetih godina bile razne komitetlije, komesari, bivši komunisti, kumrovački đaci.
Za ovaj zakon će možda glasati i deca komunista, narodnih heroja itd. Ne iznenađuje me što za to glasaju neke druge desničarske stranke, DS i članice Socijalističke internacionale. DS je juče dala kvorum da se počne rasprava o ovom glasanju. Oni su levičari. Jedna stvar, pokazuje se ne samo da nisu levičari, ali takođe s druge strane, pokazuje se i da to dobro oni znaju, da je Zoran Đinđić živ, DS nikad ne bi glasala za ovaj zakon.
Kralj se odrekao svoje zaklete vojske. Vi danas hoćete i kralja i Dražu. Možda očekujem da ova četnička koalicija uskoro predloži i restauraciju monarhije. Što se toga tiče, veoma smo nezadovoljni što je ovaj zakon na dnevnom redu, ali smo i veoma zadovoljni jer će se videti jasna podela u Srbiji na levicu i na desnicu.
Na izborima se svi udvaraju borcima, iako u Srbiji nije takav odnos u biračkom telu, u ovom parlamentu je u većini desnica koja proizilazi iz četničke tradicije, i DSS, i radikali, i SPO, i DS i NS – i delimično G17 plus zato što su i neki borci glasali za njih. U Užicu su borci pozvali da se glasa za predstavnika DS u drugom krugu. Gradski odbor SUP Beograd zove na proslavu dana oslobođenja predstavnika DS, a ne zove predstavnike levice.
Želim da kažem na kraju – dok postoji SPS, čuvaćemo uspomenu i negovati tradiciju Narodnooslobodilačkog pokreta. Današnja rasprava je suprotna nekim očekivanjima, ne može promeniti ishod Drugog svetskog rata na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Pobednici i poraženi ne mogu promeniti svoje uloge, ali to nije najvažnije.
Još jednom ponavljam da za sve nas i našu istoriju, sadašnjost i budućnost, nije najvažnije ideološko pitanje, ni to ko je pobednik, ko je poražen, već ko se borio za slobodu, a ko sarađivao sa onima koji su okupirali zemlju. To je važno, jer je onaj ko zaboravi svoju istoriju osuđen da je ponovo proživi.
(Predsedavajući: Vreme.)
Dozvolite na kraju da izrazim zahvalnost svima koji su dali živote za svoj narod i državu u Drugom svetskom ratu kako je rekao pesnik – za juriš se u miru javljaju najgori, a u ratu najbolji. Bez obzira na ratnu zastavu, bez obzira na uniformu, oni zaslužuju večnu slavu. Istorijsko pomirenje ne znači izazivanje ponovnih podela i sukoba. Istorijsko pomirenje znači da i dece i unuci partizana i četnika, i levica i desnica, i republikanci i anarhisti, da i Srbi sa ove ili one strane Drine, Dunava i Save ostvare bratstvo i jedinstvo unutar svog naroda u odbrani interesa svog naroda i svoje države. To je suštinsko istorijsko pomirenje.

Malopre sam se javljao, ali nisam želeo da poremetim ovaj redosled šefova poslaničkih klubova. Želeo sam da kažem da je gospodin Pejčić, kao ovlašćeni predstavnik predlagača, naravno, pogrešno protumačio moje reči. Trudio sam se da u ovom svom kratkom izlaganju od 20 minuta, pošto je ovo tema o kojoj se može govoriti danima, budem veoma taktičan i da biram reči, ne svoje, nego reči onih koji su pisali o Draži Mihailoviću.
Ne znam da li je Vuk Drašković to pisao kao mlad ili kao star, jer ne znam kada je on mlad, kada je star, zato što svakih nekoliko godina menja mišljenje. Početkom 1991. godine, a to zna gospodin Pejčić, jer je tada bio u "Srpskoj reči", SPO je organizovao Srpsku gardu koja je na jesen 1991. godine već bila u Gospiću na frontu. Tamo su i poginuli heroji iz te Srpske garde.
Sada Vuk Drašković govori o tome kako su ratni zločinci. Ne znam da li je tad bio mlad, a sad star, ili je bio mlađi ili je bio malo stariji od vremena kada je pisao o Draži Mihailoviću. Naravno, svako ima pravo da promeni mišljenje, ali je toliko degutantno da menja mišljenje o Draži Mihailoviću onaj čija partija predlaže donošenje ovog zakona.
Razumem da su ovaj zakon predložili oni koji su četnici od 1941. godine. Kada smo već kod četnika, želeo bih da podsetim da vi ovde prisvajate reč četnik. Ona nije nastala 1941. godine. Četničke formacije su najslavnije formacije srpske vojske, koja je nastala u Makedoniji u drugoj polovini 19. veka, u cilju oslobođenja od Turaka. Četničke formacije su bile oslobodilačka vojska i u Prvom svetskom ratu, a dobro je poznato i iz kraja odakle dolazim, da su četnici bili organizatori Topličkog ustanka na početku Prvog svetskog rata, jedina slobodna teritorija Evrope koja je bila porobljena od strane Austrougarske.
Naravno, jedan deo četničkih formacija je otvoreno kolaborirao sa Nemcima i Italijanima. Postavio sam to pitanje, u četničke formacije su ušle Nedićeve formacije. Da li su oni borci protiv fašista. Da li je Đurišić borac protiv fašista, pošto je dobio gvozdeni krst od nemačke vojske. Čak i naš Kosta Pećanac, iz mog kraja, nije se baš proslavio u Drugom svetskom ratu, a podsetio bih da je Kosta Pećanac pre Draže Mihailovića formirao četnike u Drugom svetskom ratu i poveo ih borbu. Na kraju, ne zna se od čije ruke je likvidiran u Sokobanji krajem Drugog svetskog rata.
Znači, ovde kada govorimo o ovome, nisam želeo da vređam osećanja onih čije su porodice pripadale četničkom pokretu. Da li je neko dete ili unuk četnika ili partizana, apsolutno je nebitno. Nemojmo rehabilitovati ove teme o kojima danas govorimo, nemojmo legalizovati odnos prema okupatoru. Želeo bih da vam kažem, okupatora može ...
(Predsedavajući: Vreme.)
... biti, ima ih dosta, ali verujte mi, pokazalo se to i u vreme nemačke okupacije, koliko god da ima okupatora, još više ima onih koji bi voleli da im budu sluge, a čak u jednom momentu je nemačka vojska molila Srbe da prestanu da cinkare jedni druge kod Gestapoa u Beogradu.

U Beogradu su ljudi pili kafu na Terazijama dok su visili obešeni od strane nemačke vojske. Prema tome, želeo sam danas da budem nežan, ako me provocirate i dalje, mogu da navedem i šta je Vuk Drašković, mladi Vuk, ne znam da li je vučić bio tada, znači, mladi Vuk govorio o Draži Mihailoviću; on kaže – i Paveliću, i Rupniku, i uzgred i Draži, već je posle Staljingrada bilo jasno šta čeka veliku Nemačku, puta natrag, čak da su ga i želeli, međutim, nije bilo. Počinjeni zločini obavezali su na poslušnost i pseću odanost do kraja.
Svako ima pravo da promeni mišljenje ...

Ovo je prevršilo svaku meru. Ne mogu se mišljenja menjati brzinom kazaljke na satu.

Što više ide diskusija, pročitaću što više ovog feljtona. Što se nas tiče, kao što pretpostavljam, svi znate, nisam živeo u vreme od 1941. do 1945. godine. Kao što svi znate, nisam rođen 29. novembra kao Vuk Drašković. Postoji priča da nije baš tad rođen, postoji ta priča, to sam baš hteo da kažem, ali pošto su ovi radikali sa njim kumovi, to oni bolje znaju. Znači, kažu da je u stvari 29. namešteno da bi bilo u slavu Dana republike. To sada nije bitno. Ne ulazim u to ko je šta govorio.
Nisam zabranio kralju Petru II povratak u zemlju, da se razumemo. Kralj Petar je odbacio Dražu Mihailovića pre nego što je završen Drugi svetski rat. Što se toga tiče, princ je sada tu, a malopre sam i rekao, četnici koji nisu za kralja malo su problematični. Hoćete li sada da predložite uvođenje monarhije? Možda biste da predložite, samo da se dogovorite ko će da bude kralj.
Što se toga tiče, što se nas tiče, uvek smo za to da predsednika Srbije svakoga, pa čak i ovakvog kakav je Boris Tadić, da ga bira narod, jer može da ga smeni. Ako imate kralja, predsednik je izborni monarh, a ovo je nasledni monarh; i kralj je 1941. godine pobegao iz zemlje i ostavio svoj narod i državu, i za deset dana je kapitulirala ta slavna kraljeva vojska. Što se toga tiče, ne želim da se vraćam u istoriju.
Dozvolite da citiram još jedan pasus iz ovog feljtona, kaže ovako: "Dve bestijalne skupine, ustaška i četnička, počeše manijačku utakmicu u pokoljima. Hercegovina je puna jama, u ratu minulom sve su jame bile prepune jadnih i nedužnih golorukih ljudi. Jedne su u bezdan bacale ustaše, a druge četnici, a treće ustaše, četnici i okupatori zajedno." Vuk Drašković, mladi ili stari, svejedno, 1974. godine.
Dajte, ima li ovde neki pravi četnik koji će da brani četnike, a ne bivši komunisti, kumrovački đaci iz DS ili neki drugi koji su se sada setili da brane ravnogorski pokret.

Zaista sam se trudio da ne budem ostrašćen i da u što blažem tonu recitujem ostrašćene rečenice koje je nekada pisao Vuk Drašković. Ako je on bio toliko strastven i ostrašćen, ja se izvinjavam celom srpskom narodu u njegovo ime.
Što se toga tiče, drago mi je da ste većinu stvari, koje sam ovde citirao, priznali. Neću više da citiram. Priznali ste da je Vuk Drašković to napisao. Priznali ste da je tada bio mladi Vuk. Priznali ste da je upisan 29. novembra, u čast Dana Republike, u knjigu rođenih. Nemam šta više tome da dodam.
Samo mislim da što se toga tiče poštujem dosledne. Ne poštujem one koji se u izborima udvaraju borcima, a na kraju glasaju za četnike. Ne poštujem one koji ne smeju javno da kažu da su za to, a sede u Vladi Srbije, nego koriste ovaj predlog Srpskog pokreta obnove jer neće da ga oni sami predlože. Isprsite se i recite da ste to.
Jasno je da u ovom parlamentu postoji podela na levicu i desnicu i meni je to drago. Da cela Srbija najzad vidi ko je levica, a ko je desnica. Znate da postoje mnoge stranke koje žele da budu lažna levica. Ovo je prilika da se pokaže ko je na toj strani, a ko nije.
Što se tiče ovih ostalih zločina, ne bih ulazio, već sam sto puta govorio o Ibarskoj magistrali i o svemu ostalom, ali Srpska garda, podsećam vas, vi ste formirali Srpsku gardu 1991. godine i poslali na ratišta. Poginuli su Giška, Nebojša Simić, Stjepan Šamanić, Rade Lovrić, Zoran Trbojević. Jesu li oni ratni zločinci ili su se borili za srpski narod ili je i to tada bio mladi Vuk, a sada je i Haradinaj dobar za saradnju.

Što se toga tiče, SPS je u interesu pomirenje. Mi prihvatamo saradnju sa svim političkim strankama, bez obzira da li su im idejni koreni, politički preci ili direktno preci iz ovog ili onog političkog pokreta.
Naravno, već sam rekao da je istorijsko pomirenje između SPO i SPS palo kada je Vojislav Mihailović izabran za gradonačelnika Beograda glasovima SPS-a, zato što smo smatrali da je bio interes da se obori Zoran Đinđić u Beogradu.
SRS je istorijsko pomirenje imala ranije, pošto su predsednik SRS, kao što svi znamo, i predsednik SPO kumovi. Prema tome, nemojte nama spočitavati o tom istorijskom pomirenju, mi smo malo zakasnili. Što se toga tiče, to nas ne sprečava da kritikujemo poteze i ono što Vuk Drašković radi sada, ali vas molim, nisam danas citirao Vuka Draškovića da bih ga napadao.
Danas sam stavovima Vuka Draškovića osporavao predlog SPO-a, istina mladog Vuka Draškovića. I na kraju, pošto je ove godine 60 godine od pobede nad fašizmom, nadam se da ćemo i sa zanimljivošću i sa velikim nestrpljenjem sačekati, sledeće 2005. godine, da vidimo kako će se proslaviti 60 godina pobede nad fašizmom i ko će biti pozvan na proslavu dana pobede protiv fašizma, koja će se održavati širom sveta. Sačekaćemo i taj trenutak, pa ćemo i o ovome razgovarati.

Predlagač ovog zakona je valjda imao na umu da će se oko ovoga voditi rasprava i zato ne razumem intencije da se o ovome ne raspravlja.
Niko nama ne može zabraniti da se zalažemo za svoje političke stavove. Već sam rekao, uopšte ne razmišljam o tome da li su za vreme rata ovi bili komunisti, a ovi za kralja, razmišljam samo o tome ko se zaista borio protiv Nemaca, Italijana, a ko je sarađivao sa okupatorima. Hajmo da oko toga razgovaramo.
Niko ovde nije demantovao ono o čemu sam govorio da su neki delovi četničkih jedinica otvoreno sarađivali sa okupatorom. I da li se ova prava koja oni dobijaju sada odnose i na njih.
Oni nisu antifašisti, kako je već rečeno, neka dobijaju svoje socijalno, penziju, ali nisu antifašisti. Nedić nije antifašista. U Smederevu je bila ideja da se trg zove trg Dimitrija Ljotića. Bila je ideja. Da li je to antifašizam? Nemojmo mešati stvari.
A što se ovoga tiče, zaista se trudim, vodim ozbiljnu političku raspravu, služim se argumentacijom, u čemu mi je pomogao Vuk Drašković, i molim vas da to razumete. Kao mali sa 18 godina, u stvari tada nisam imao 18, tada sam imao osam godina, kada je taj feljton izlazio, čitao sam novine i tada sam govorio, tada sam mislio da je Vuk Drašković u pravu, tada je tako govorio o četnicima. Nisam mogao da shvatim da li je mladi ili stari Vuk Drašković. Ne znam šta je Velja Ilić govorio u to vreme, pa njega ne spominjem.
U svakom slučaju, uopšte ne želim, ne znam ni da li se Vuk Drašković oženio pre te 1974. ili ne, ali to sad nije tema. Vratimo se na suštinu. Vi tražite da se ne raspravlja o nečemu što je bitno. Neko će sutra sarađivati sa okupatorom, a mi ćemo mu dati da se on borio protiv okupatora.
Da li se neko pod kokardom, pod petokrakom borio protiv Nemaca, Italijana, taj treba da dobije sva prava. Onaj ko se borio za slobodu ovog naroda, mora da ima poštovanje ove države i svih nas. Nažalost, oni koji su izginuli za svoj narod i državu i u prošlih deset godina nemaju nikakvo poštovanje od nas političara ovde. O njima se govori kao o ratnim zločincima, da su oni ratni zločinci koji treba da idu u Hag. Zato je ova tema kompleksna.
Ne treba otvarati teme iz prošlosti na ovaj način. Mi ovde ne otvaramo ovu temu da bismo se međusobno svađali oko toga i otvarali nove frontove. Ali suštinsko pitanje je ovo o čemu sam malopre govorio. Zato nemojte od nas tražiti da mi ne diskutujemo o ovoj temi. Vi ste tražili tu temu. U vašem obrazloženju, pa i u onome o čemu je gospodin Pejčić juče govorio ima ostrašćenosti prema drugom pokretu u tom ratu. Na najgori mogući način je kvalifikovan taj pokret.
Podsetio bih da je na stotine hiljada ljudi u Drugom svetskom ratu dalo živote za ovu zemlju i ovaj narod, da li su se borili pod Titom ili drugim komandantom, nebitno je. Svi oni zaslužuju da im se da priznanje. Niko ne zaslužuje da se o njima govori na ružan način. To se odnosi i na četnike koji su borili protiv Nemaca. Oni koji nisu, ne smeju da budu kvalifikovani kao antifašisti.
(Predsedavajući: Vreme.)
To je jedino zbog čega mi ne podržavamo ovaj zakon.

Predlažem i tražim da se utvrdi kvorum.

Ne znam na čije izlaganje primedbu stavlja gospodin Bajram, ali mislim da je u pitanju Zoran Anđelković, koji je danas govorio o tome da su kvorum dali i neki pripadnici muslimanske nacionalne manjine. Bila je Leila u sali i ne znam šta je u tome sporno, dala je kvorum.

Kvorum je inače dala DS i, naravno, u šali sam rekao da ni četnici nisu više ono što su bili, čim i Muslimani glasaju za njih. Ali, to nisam rekao za govornicom. S druge strane, biti u sali, ne glasati za zakon, a dati kvorum u ovoj situaciji je isto kao i glasati za zakon. Prema tome, ne znam na šta reaguje gospodin koji je govorio je pre mene.

SPS nema ništa protiv da svako glasa, neka se svako izjasni o ovom predlogu zakonu i jedino nemojte mešati SPS u ovu priču. Ukoliko postoji sukob unutar četničke koalicije, to je drugo pitanje. Što se tiče gospodina Miloševića, koji je malopre govorio o tome, samo bih ga ispravio u jednom. Gospodin Šubašić i kraljevska vlada u Londonu nisu bili saradnici okupatora. To je bila vlada koja je smenila Dražu Mihailovića na zahtev Čerčila. I to je tačno.

Mi ne ulazimo u te istorijske rasprave. Gospodin Marković je malopre govorio o tome da treba da se osvrnemo na zakon. Gospodin Milošević je ponajmanje pričao o samom zakonu. Pričao je o stvarima posle 1945.

Mogu da kažem da li se slažem sa tim ili ne, da li je u našoj državi postojala politička demokratija ili ne, da li je bio jednopartijski sistem ili ne, ali to nema veze sa ovom temom.

Da li je neko u Drugom svetskom ratu branio zemlju ili sarađivao sa Nemcima i Italijanima, to je drugo pitanje. Samo želim jednu stvar da kažem. Nemojte od mene tražiti da govorim o stvarima iz 1945, barem do 1966. godine, dok nisam rođen. Nisam bio ni tada bivši komunista, nisam bio ni Skojevac, nikada nisam bio na Brionima, nisam bio u Kumrovcu, a vi koji ste to bili ponajmanje treba da danas govorite o tome. Zato, već sam rekao, zaista pozivam prave četnike da govore o četnicima. Znači, sa tog aspekta, inače sve ovo drugo je politička, politikantska rasprava koja neće dovesti do cilja.

Nama, inače, ova rasprava odgovara. Nama ta rasprava odgovara da traje što duže. Što se nas tiče, mi ćemo u njoj učestvovati do samog kraja, a što se tiče DS-a, koja je dala kvorum za ovu sednicu, to je ta tzv. kohabitacija, a i DSS danas zajedno sa SPO-om u Grockoj pravi vlast sa Bogoljubom Karićem. To je ta kohabitacija. Jedan dan hoćete da sarađujete, a drugi dan hoćete jedni druge da rušite.

Našli ste temu kohabitacije nad četnicima i zato ta tema koja je veoma ozbiljna, da li je neko branio zemlju ili sarađivao sa okupatorom, nije tema za dnevno-političku raspravu. O tome istoriografija treba da da svoje mišljenje. Danas nisam spomenuo ni jedan izvor iz komunističke literature. Spomenuo sam inostrane izvore, govore Čerčila, Ruzvelta, Musolinija i naravno feljton Vuka Draškovića. Istina mladog, ali nadam se da je i tada bio svestan šta je govorio.

Zato, ne znam zašto se repliciralo za ono što je rekao Zoran Anđelković. Ako je naneta uvreda da vi niste pravili kvorum, u redu, izvinjavam se, ali sama ta činjenica, vi ste deo poslaničke grupe DS, među njima je i Dragoljub Mićunović, koji je poznat po tome šta je radio tim koji su bili u četnicima posle Drugog svetskog rata, vi dajete kvorum danas i govorite o tome da ćete glasati tim povodom.

Može i Bajro da mu prevedem sa srpskog na bošnjački.
Po Poslovniku, mislim da je Milošević pogrešno protumačio moje reči. Zaista nisam želeo da ulazim ni u kakvu kavgu sa njim i poštujem godine u kojima se on nalazi i iskustvo i znanje koje on ima, ali u svakom slučaju, repliku sam tražio povodom izlaganja gospodina Bajra, ali sam uzgred rekao i ono što je istina, a to je da nisu subjekti dogovora koji je Čerčil iznudio bili Draža i Tito, nego Petar II Karađorđević i njegova vlada i Tito. Inače, što se tiče Tita, nisam siguran da je on meni draži nego većini vas koji sedite ovde, jer ste bili po Kumrovcu, bili ste skojevci i politički komesari i nemojte se toga stideti...
(Glasovi iz klupe: Jahali popove.)
.. i jahali popove. Znači, to nema veze sa vama, ali samo, kako bi rekao Milan Gutović, ne može da škodi.

Uvek čekam da me prozovete, naravno.
Koliko je meni poznato, SPS nije predlagač ovog zakona. Zato nemojte tražiti od SPS-a da ne učestvuje u raspravi. Mi zastupamo određenu kategoriju stanovništva, mi zastupamo one političke stavove koje ovde iznosimo. Niko od nas ne može tražiti da ne učestvujemo u raspravi koju ste vi izazvali.
Ako je neko mislio da vi možete apsolutnom većinom doneti neki zakon bez rasprave, onda ga donesite, zabranite raspravu.
Ne znam čime sam to uvredio, pa vi kažete da sam nekoga uvredio što sam nazvao da su bivši komunisti. Pa jesu. Malopre su rekli – mladi Vuk. Koliko je ovde bilo tih mladih koji su u mladosti bili Skojevci, komunisti, kumrovački đaci među nama ovde? Mislim da je samo jedan od 22 poslanika bio polaznik te famozne političke škole u Kumrovcu. Gde su ti ostali? Nemojte, nalaze se u drugim političkim strankama. Zbog toga i reagujem. Zato sam i stalno govorio. Vi imate pravo da to govorite, vi ste izvorni četnik, pravi četnik i vama to priliči. Nekima to ne priliči i zato reagujem kada neki tako govore. Rekao sam i danas, ponoviću još jednom.
Henrik Ibzen je rekao, budi ono što jesi, ali budi to do kraja. Ne mogu da shvatim one koji su od 1945. godine do 1980. godine nosili Titove štafete, išli u političke škole, bili komesari, jahali popove i radili svašta, a sada govore o nedemokratičnosti tog režima. U tome nisam učestvovao i imam pravo da vam to kažem. Imam puno moralno pravo da vam to kažem, za razliku od nekih drugih. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici,  čini mi se ni jednom rečju nisam spomenuo ime gospodina Dragoljuba Mićunovića i ne znam zašto se neko osetio prozvanim, jedino ukoliko se igramo nekih igara asocijacije.
Uostalom, onda bi trebalo da se javi, kada je već gospodin Petrović izašao, zašto nije reagovao i na ovo – kumrovački đaci, pošto u njihovoj poslaničkoj grupi ima onih koji su bili u političkoj školi Josipa Broza Tita u Kumrovcu. Ne znam zašto se ne javite onda za sve ovo o čemu sam pričao.
U svakom slučaju, samo želim da pitam, da postavim jedno pitanje drugaricama i drugovima demokratama, zašto oni, kada su bili na vlasti i kada je ovde sedeo Zoran Đinđić kao predsednik Vlade i Čeda Jovanović kao šef poslaničkog kluba, nisu predložili i doneli ovaj zakon, a zašto ga danas podržavaju.
Ako poslanici SPO, DSS, NS i G17 plus smatraju da je to napad patriotizma i četništva u DS, mislim da se varaju. Podržaću ovaj zakon samo da bi se što više poremetili odnosi u parlamentarnoj većini u Skupštini Srbije. U svakom slučaju, danas sam video, i Nataša Mićić je bila ovde, ona je dala jednu izjavu da je ovaj parlament izgubio legitimitet.
Kako vas nije sramota, drugarice i drugovi demokrate, vi koji ste glasali iz Bodruma, pa čak čujem iz Pekinga, iz Soluna, govorite da je ovaj parlament izgubio legitimitet.
Zato, apsolutno vaša odluka da date kvorum nema nikakve veze sa vašom političkom ideologijom i vašim političkim programom.
Ovde je gospođa iz SPO branila DS jutros, da navodno DS glasa za ovaj zakon, zato što su stričevi predsednika Republike i predsednika stranke pobijeni kao četnici.
Šta je sa ocem Borisa Tadića? Na čijoj je strani on bio, da li je on bio u četnicima ili partizanima? Znači, na čijoj su strani bili vaši roditelji, na čijoj strani su bili roditelji Radmile Hrustanović?
Ako već govorimo o tome, mislim da je krajnje nekorektno da se ovde na ovakav način svađamo oko nečega što je činjenica. DS je omogućila da počne ova sednica. Zašto ste to uradili, obrazložite svojim biračima. Zašto mi ovo radimo, takođe obrazlažemo svojim biračima. Neka svako gleda ko je njihovo biračko telo.
Samo ne znam da li sve stranke znaju ko je uopšte glasao za njih. Mislim da će na kraju mnogi da se iznenade kad shvate kakva je u stvari struktura njihovog biračkog tela.
Samo sam reagovao zato što je gospodin Petrović naknadno, ničim izazvan, jer nisam spomenuo nijedno ime iz DS, reagovao na nešto što se zove povreda Poslovnika.

Pošto je rasprava izuzetno zanimljiva, predlažem da utvrdimo kvorum na ovoj sednici i zahtevam od vas da se utvrdi kvorum.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, SPS će, kao što je rekao Bojan Kekić kao ovlašćeni predstavnik za ovu tačku dnevnog reda, glasati za ovu tačku dnevnog reda.

Smatramo da je ova oblast veoma važna. Smatramo da u Republici Srbiji trenutno živi veliki broj građana bez državljanstva Republike Srbije. Nažalost, taj veliki broj građana se nalazi na teritorijama koje su problematične i sa aspekta bezbednosti i sa aspekta separatističkih tendencija koje postoje u nekim sredinama.

Takođe, jedan broj građana srpske nacionalne pripadnosti nema državljanstvo Republike Srbije, i zato je bitno da ovoj oblasti pristupimo ne samo sa aspekta usklađenosti ovog zakona sa nekim međunarodnim standardima i zakonodavstvom EU, već i sa aspekta konkretnih interesa Republike Srbije i srpskog naroda u celini. Zato mislim da se MUP ovde rukovodio principom tla, odnosno teritorije. Državljanstvo se može sticati na dva načina, po liniji tla i po liniji krvi.

Imajući u vidu sve ovo što se dešavalo srpskom narodu u celom prošlom veku, moramo omogućiti svim Srbima, gde god oni živeli i čije god oni imali državljanstvo, da imaju pravo i na to drugo, dvojno državljanstvo Republike Srbije. Mislim da je to veoma važna stvar i veoma je bitno da samo tumačenje ovog zakona i sprovođenje ovog zakona bude takvo da upravo to omogući, ali da jedan od uslova za sticanje državljanstva ne mora biti otpust iz prethodnog državljanstva.

Mađari imaju u decembru mesecu referendum u Mađarskoj o dvojnom državljanstvu. Ne znam da li naša država nešto zna o tome i da li nešto preduzima u tom smislu. Govorim o Vladi i o predsedniku Srbije kao nosiocima izvršne vlasti. Postoji jedan broj Srba koji su proterani iz Hrvatske, proterani iz BiH, kojima treba da bude rešeno pitanje državljanstva i to je rešavano u proteklim godina, ali ne u potpunosti.

Postoji jedan broj Srba koji žive u zemljama Zapada, koji imaju srpsko poreklo, koji nemaju prebivalište, čiji roditelji nisu živeli u Republici Srbiji, a kojima je stalo da imaju i državljanstvo Srbije, a da pri tom ne moraju da žive u Srbiji i pri tom ne moraju da imaju otpust iz državljanstva te države.

Mislim da treba naći rešenja koja će biti tolerantna, pre svega govorim o srpskom pitanju, jer veliki broj Srba živi van Srbije i, ako bi se moglo meriti u procentima, moglo bi se reći da je taj broj veoma visok i da se govori i o nekim gradovima u inostranstvu, da u njima živi više Srba nego u nekim gradovima u Srbiji.

Sa druge strane, znate da neke okolne države imaju veoma rigorozne uslove za sticanje državljanstva, kao što je Hrvatska, koja po mišljenju Saveta Evrope i po mišljenju evropskog parlamenta ispunjava međunarodne standarde iz oblasti ljudskih prava.

Četvrti i peti uslov za sticanje državljanstva po njihovom zakonu o hrvatskom državljanstvu jeste da poznaje hrvatski jezik i latinično pismo. Peta tačka je da se iz njegovog ponašanja može zaključiti da poštuje pravni poredak i običaje u Republici Hrvatskoj i da prihvata hrvatsku kulturu. Ovo su izgleda evropski standardi, jer za ovo se pozitivno opredeljuje Evropski parlament i Savet Evrope.

Vi ste ovde napisali da stranac koji prihvata državljanstvo Srbije treba da potpiše izjavu da priznaje Republiku Srbiju. Ne znam kako tačno glasi formulacija, da priznaje državu Srbiju kao svoju. To je u redu, ali vam navodim i konkretne primere, mnogo rigoroznije. Ovo su primeri koji su neuporedivi sa našim primerima. Koliko ima naših državljana koji ne znaju srpski jezik, koji ne znaju ćirilično pismo. Koliko ima naših građana kojima ne pada na pamet da nauče srpski jezik, a imaju naše državljanstvo.

Ne kažem da mi treba da se ponašamo kao Hrvatska. Nije nama Hrvatska uzor. Nije nama Hrvatska cilj. Zašto bi nam onda bili cilj oni koji Hrvatsku poštuju kao naš uzor. Sve u svemu, mislim da moramo više da vodimo računa o našim nacionalnim i državnim interesima i u ovom smislu nema razloga da MUP ne primeni rigoroznije uslove kad je reč o sticanju državljanstva.

Takođe, MUP treba da preduzme određene mere protiv onih koji se nalaze na teritoriji Republike Srbije, a nisu državljani Srbije. Ne govorim o strancima, turistima i ostalima koji ovde rade ili borave itd. Govorim o onima koji ovde žive, a nisu naši državljani. Ali, čiji su to državljani? Uzmite primer Bujanovca, Medveđe, Preševa, gde vi i dan-danas imate situaciju da oni govore o tome da je 50 posto njihovog stanovništva proterano iz Bujanovca.

Vi imate situaciju da se, kao što je rečeno, ističu albanske zastave, zastave države Albanije na teritoriji Republike Srbije. Niko je ne skida. Prošli sastav MUP je hapsio one koji su skidali hrvatske zastave u Beogradu, istina sa diplomatskih predstavništava.

Skinite tu zastavu, jer to je zastava države Albanije. Takođe, vi znate da u našoj državi postoje neki ljudi, postojali su, ne znam da li ih još ima u državnoj administraciji, koji rade na najvišim državnim mestima a nemaju državljanstvo Srbije, i kako je to moguće.

Vi znate da su neki funkcioneri postojali, a da su kasnije primani u naše državljanstvo. Vi znate da je za svakog poslanika uslov da se kandiduje da ima državljanstvo, a za najviše državne funkcionere i savetnike najviših državnih funkcionera to nije uslov.

Znači, ima mnogo stvari gde bi trebalo povesti računa i nisu samo predmet teksta zakona, nego i ponašanja MUP i drugih državnih organa.

Naravno, ima i nekih naših državljana koji svojim ponašanjem ne doprinose baš puno ugledu Republike Srbije, ali mi ne možemo ništa učiniti da ih otpustimo iz našeg državljanstva, jer to nigde nije pravilo i to je zabranjeno, jer svako mora da ima državljanstvo.

Znate kako, imate neke državljane koji se nalaze na visokim državnim funkcijama i ugrožavaju državne i nacionalne interese.

Ovde ste godinama govorili da je prepreka za normalizaciju odnosa Srbije, SPS, SRS, a ispostavilo se da predsednik Srbije udara automobilima u vozila američke ambasade i njihovih činovnika.

Stejt department je noćas potvrdio stavove ministra Jočića, ali moram, ministre, da vam se izvinim, mislim da to nisu vaši stavovi, nego su stavovi koji su usaglašeni sa Stejt departmentom, dakle, da je to saobraćajni incident. Ako grešim, ispravite me, nije bitno. Američka administracija je to noćas rekla.

Mi imamo izjave u današnjim novinama, kako nije sramota te ljude da tako govore. Pogledajte izjave, da počnemo od najbenignije, da počnemo od Marka Nicovića – najverovatnije je Tadića napalo tzv. antihaško bratstvo, dakle, zbog istupa o neophodnosti slanja Srba optuženih od strane Tribunala. Nisam znao da je antihaško bratstvo zastupljeno u američkoj ambasadi.

Takođe, imate predsednika Srbije Tadića koji kaže u današnjim novinama – hoće da me ubiju. Ko hoće Tadića da ubije? Dakle, službenik obezbeđenja američke ambasade.

Imate, dalje, izjave Dragoljuba Mićunovića, koji kaže da je to pokušaj atentata na Borisa Tadića, da on predstavlja već viđeni scenario i da sve to podseća na vreme vladavine socijalista i radikala.

Izvinite, molim vas, mi sa njima nismo imali saobraćajne incidente. Mi smo imali mnogo ozbiljnije rasprave.

Takođe, imate DS, koja kaže da je zatražila od MUP Srbije, kao i svih institucija koje se bave bezbednošću, da u što kraćem roku otkriju identitet učesnika prekjučerašnjeg napada.

Otkriven je taj identitet, a da li mogu sada da vas nešto pitam, ministre, da li je još neko bio u tim famoznim kolima ili je on bio sam, osim kučeta, da li je bilo živog bića, jer šta bi bilo da je bio neki američki diplomata u autu? Da vas pitam otvoreno, šta bi bilo da to nije bio čovek koji radi u američkoj ambasadi, nego u ambasadi Rusije? Mislim da su to veoma neozbiljne stvari, ali to ne dolikuje instituciji predsednika Republike. Nažalost, neki od vas su ga podržali i tako vam i treba.

Što se tiče ostalih izjava, Svetozar Marović kaže – oni koji još misle da mogu ukloniti one koji žele napredak, moraju znati da će to biti đavolski teško. Znači, SAD žele da uklone sve one koji žele napredak ovoj zemlji.

Takođe, Vuk Drašković kaže – reč je o dramatičnom upozorenju i da su terorističke strukture Miloševićevog režima ponovo u akciji. Ne znam, traži Vuk Drašković od premijera Koštunice i resornih ministarstava da napadač i organizator napada na Tadića budu hitno otkriveni i da se BIA, policija i pravosuđe odmah očiste od Miloševićevih ljudi. Dajte da se američka ambasada, CIA, FBI očiste od Miloševićevih ljudi.

Naravno, ima tu i izjava Vladana Batića, čuvenog ministra pravde, koji je hteo da uvede smrtnu kaznu; zna, kaže on, da to nije po evropskim standardima, ali neka važi samo pet sati, samo da pobijemo sve ove koji nam ne odgovaraju, pa ćemo opet da se vratimo na evropske standarde. Nažalost, protiv tog ministra nema nijedne krivične prijave, a ima krivičnih prijava Tadića protiv Koštunice, i to je vaša stvar, tu vi vršite vlast.

Što se tiče tog Batića, on kaže – taj napad je još jedna potvrda da je Srbija balkanska Kolumbija i banana republika, gde se kriminal vratio i deluje iz sve snage. Svaka čast, to doprinosi normalizaciji odnosa Srbije i Amerike.

Čedomir Jovanović kaže, svi su se ujedinili, svi to kažu, pa kaže – svi smo mi Tadići. Mi smo to oduvek znali da su oni svi isti, samo što hoće da se predstave različito.

Kaže on ovako – napad na Topčiderskoj zvezdi upozorava nas da Srbija iz prošlosti ne bira sredstva kako bi ostvarila svoj cilj. Svaka čast, dobri odnosi sa Amerikom su prošlost.

Nenad Čanak kaže ovako – pokušaj atentata na predsednika Srbije Borisa Tadića, dakle, izvršili su isti oni koji su ubili premijera Srbije Zorana Đinđića. Znači, obezbeđenje američke ambasade je izvršilo ubistvo Zorana Đinđića.

Ovo je sramotno šta se dešava u ovoj Srbiji. Ovakve izjave potvrđuju svu neozbiljnost političke elite koja se nalazi navodno na mestu elite u Srbiji. Oni bi danas trebalo da se izvine građanima Srbije, američkoj ambasadi. Naravno, Boris Tadić ne treba da se izvinjava bilo kome, jer što se nas tiče mi svi znamo kakav je on, ali bi trebalo da podnese ostavku, jer ugrožava interese Srbije. Vitalni interesi Srbije su dobri odnosi Srbije i SAD, koje je on ugrozio. Hvala.