Dame i gospodo poslanici, posle ovog dugog niza replika dozvolite da iznesem ono što misli poslanička grupa SPS o ovom pitanju. Ne bih ulazio u rasprave unutar četničke koalicije, to je vaša stvar. Što se nas tiče, SPS smatra da Vlada Republike Srbije u ovom slučaju nije postupila korektno. Vlada Republike Srbije je bila dužna da da mišljenje o ovom predlogu zakona. Vlada Republike Srbije to mišljenje nije dala. Ministarstvo nadležno za ove poslove dalo je negativno mišljenje o ovom zakonu.
Zašto se ta istina sakriva od javnosti? Vlada Republike Srbije treba da preuzme odgovornost na sebe i da kaže da podržava ovaj zakon ili ne. Što se nas tiče, moram da kažem da će ovakvo glasanje poslanika vladajuće koalicije izazvati određene reperkusije na naš odnos prema tim strankama.
Što se tiče istorijskog pomirenja, istorijsko pomirenje, što se tiče Socijalističke partije Srbije, obavljeno je onog dana kada je Socijalistička partija Srbije glasala za Dražinog unuka, ovde prisutnog gospodina Vojislava Mihailovića, da bude gradonačelnik Beograda. Mi smo glasali za njega da bi bio smenjen Zoran Đinđić.
Takođe, istorijsko pomirenje je i to što je ovlašćeni predstavnik predlagača Bogoljub Pejčić u veoma korektnim odnosima sa nama poslanicima Socijalističke partije Srbije i na nekim poslovima smo zajedno radili. Istorijsko pomirenje je što SPS podržava Vladu u kojoj se nalazi SPO. Istorijsko pomirenje je i to što je Vuk Drašković bio potpredsednik Savezne vlade u vreme vladavine Slobodana Miloševića.
Istorijsko pomirenje je, naravno, i to što smo mi više branili Milana Gurovića zbog njegove tetovaže na kojoj je lik Draže Mihailovića od samog Srpskog pokreta obnove i Vuka Draškovića. To je istorijsko pomirenje i mi jesmo za istorijsko pomirenje, ali nismo za krivotvorenje istorije. Zato smatramo da ovo nije ideološko pitanje.
Ako ovde neko misli da se ovde raspravlja o komunistima i četnicima, ako ovde neko misli da se raspravlja o levičarima i desničarima, mislim da je našao pogrešnu temu. Ovde je suštinski važno sledeće pitanje, svako ko se borio protiv fašizma, svako ko se borio protiv okupatora ima pravo da bude i po svom statusu antifašista i onaj kome su priznata prava na osnovu borbe protiv okupatora.
Ovde je osnovno pitanje da li su to baš svi oni koji su ovde navedeni u ovom zakonu? Da li se nalaze tu i oni koji su sarađivali sa Nemcima i Italijanima? Šta ćemo sa Nedićem? Šta ćemo sa Milanom Nedićem, koga su prozvali srpskom majkom, čije su jedinice u jesen 1944. godine ušle u Ravnogorski pokret, u vojsku Draže Mihailovića. Da li će i njegovi pripadnici da imaju prava na osnovu ovog zakona?
Šta ćemo sa Kostom Pećancem i Đurišićem, koji je dobio gvozdeni krst od nemačke vojske? Što se naš stiče ovo je kontinuitet onoga što je krenulo početkom 1990. godina, u jednom nihilizmu prema svemu onome što je bilo komunističko.
Rušenje bista narodnih heroja, ljudi koji su dali živote za ovu zemlju, skrnavljenje grobova, spomenika, promena imena ulica. U Beogradu ste promenili imena svih ulica koja nose ime nekog narodnog heroja ili nekog partizana. Promenili ste čak nazive ulica koje nose imena čak i ruskih generala i maršala. Nisu Amerikanci i Englezi oslobodili Beograd.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Jesu ga bombardovali.)
Jesu ga bombardovali, ali ga nisu oslobodili. Bombardovali su ga više puta, nažalost i 1999, kao i četrdesetih godina. Što se toga tiče, ova rasprava jeste opterećena i politikantstvom i ponovnim raspaljivanjem sukoba iz prošlosti. Molim svakoga od nas da razmisli koliko ćemo ljudi iz naših porodica povrediti ovom raspravom i glasanjem, koliko su i naše porodice raspolućene po ovom pitanju i vređamo ih mi danas?
Jedna od tih porodica svakako je porodica Draže Mihailovića, čiji unuk sada predsedava ovom sednicom i ja mu se izvinjavam ukoliko u svim ovim raspravama može imati nečega što vređa uspomenu na njegove pretke. Ali, i njegova porodica je bila raspolućena u odnosu prema četničkom i partizanskom pokretu, jer su deca Draže Mihailovića bila na drugoj strani u odnosu na svog oca.
Zato ću govoriti samo u citatima i istorijskim činjenicama, neću govoriti o podacima, o saradnji sa Nemcima i Italijanima, neću govoriti o zločinima, ali ću govoriti o istorijskim činjenicama.
Pre nekoliko dana 2004. godine Arhiv Srbije je izdao knjigu, koja se odnosi na skup zapisnika sa sednice kraljeve vlade, emigrantske vlade, koja je zasedala u Kairu i Londonu. Citiraću samo nešto. U predgovoru ove knjige, koja je objavljena 2004. godine, ne 1945, ne 1955. ili 1985. ili 1991, nego 2004. godine, stoji: decembra 1942. zvaničnici Velike Britanije su prvi put predstavnicima Jugoslovenske izbegličke vlade saopštili činjenice o saradnji pojedinih komandanata Dragoljuba Mihailovića sa okupatorom.
Strategija, u okviru koje se izbegavala borba sa okupatorom i čekalo približavanje velikih evropskih frontova jugoslovenskom prostoru, težilo biološkoj zaštiti Srba i računalo sa beskompromisnim razračunavanjem sa ideološkim protivnicima, pokazala se pogrešnom.
Neposredno nakon toga, 11. maja 1943. godine, Vlada Velike Britanije uputila je Dragoljubu Mihailoviću svojevrsni ultimatum, koji je svaku dalju pomoć uslovljavao otporom osovini, saradnji sa britanskim trupama na srednjem Istoku, izbegavanjem sukoba sa drugim nosiocima otpora.
Takođe, kao što je ovde već rečeno, Ruzvelt, Staljin i Čerčil su se na konferenciji u Teheranu, kao vođe antihitlerovske koalicije, novembra 1943. godine, saglasili da se jugoslovenskim partizanima maksimalno pomogne u namirnicama i opremi, kao i akcijama komandosa. Vinston Čerčil u svom pismu ministru spoljnih poslova, krajem 1943. godine, otvoreno je ukazao na kolaboraciju četnika sa okupatorom.
Citiram: "Rekao bih da smo se u Kairu složili da savetujemo kralju da ukloni Mihailovića pre isteka ove godine". Sve Dikinove i Maklinove izjave i svi primljeni izveštaji potvrđuju da je aktivno sarađivao sa Nemcima. U avgustu 1944. godine Čerčil je u Britanskom parlamentu izjavio - razlog zašto smo prestali pomagati Dražu Mihailovića i njegove četnike je jednostavan. On se nije borio protiv Hitlera.
Odlučno smo na strani Tita zbog njegove velike i hrabre borbe protiv nemačke armije. Vinston Čerčil, ne jugoslovenski komunisti. Takođe, Čerčil u svojim memoarima kaže - među narodima ne postoji ljubav, postoje samo interesi. Naš interes je bio da se za vreme rata na teritoriji Jugoslavije Nemci ubijaju u što većem broju i Draža Mihailović je to izbegavao, jer je imao neku svoju računicu, pa smo od 1943. godine počeli da pomažemo Tita.
Frenklin Ruzvelt, predsednik SAD, 1944. godine takođe je izjavio - Titova odluka da se bori protiv nacista prekretnica je u istoriji Drugog svetskog rata. Zanimljivo je šta kaže Benito Musolini u svom pismu od 27. februara 1943. godine Ribentropu. Benito Musolini kaže - Italijanska, ni Nemačka armija nisu u stanju više da rasteraju partizansku gerilu, za to su potrebni borci koji su rođeni u ustaničkim oblastima, a to su četnici i koji pripadaju istom plemenu, kao i ustanici partizani. Osam hiljada četnika znače za Nemačku, italijansku stvar sada trenutno više nego dve do tri divizije.
Takođe, kao što sam rekao, evo zapisnik sa sednice Vlade, održane 18. i 19. maja 1944. godine, predsedavao je predsednik Vlade Božidar Purić; predsednik Vlade kaže - njegovo veličanstvo Kralj bio je danas pozvan od predsednika britanske vlade Čerčila, koji je od njega i ovoga puta, kao i nekoliko puta ranije, zahtevao da promeni vladu i da iz vlade izostavi ministra vojske generala Mihailovića.
Kao što sam rekao, na zahtev britanske vlade, Petar Drugi Karađorđević, jugoslovenski kralj, u svom govoru koji je objavljen preko Radio Londona, izjavio je sledeće: "Kada je dan naše slobode u punom svanuću, pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedine i pristupe narodnooslobodilačkoj vojsci pod maršalom Titom. Sa mojim punim znanjem i odobrenjem Kraljevska vlada dr Ivana Šubašića zaključila je važne i korisne sporazume sa tom našom narodnom vojskom, koja je jednoglasno priznata, pomagana i podržavana od naših velikih saveznika.
Svi oni koji se oslanjaju na neprijatelja, protiv interesa svog vlastitog naroda i njegovih budućnosti i koji se ne budu odazvali ovom pozivu neće uspeti da se oslobode izdajničkog žiga ni pred narodom, ni pred istorijom. Ovom mojom porukom vama odlučno osuđujem zloupotrebu imena kralja i autoriteta krune kojom se pokušalo pravdati saradnja sa neprijateljem i izazvati razdor među borbenim narodom u najtežim časovima njegove istorije, koristeći time samo neprijatelju". Kralj Petar Drugi Karađorđević.
Takođe, kao što znate, Jugoslovenska vlada u izbeglištvu je preduzela mere protiv onih koji su ostali na strani Dragoljuba Mihailovića. Takođe, Kralj povodom oslobođenja Beograda kaže - Živela Narodnooslobodilačka vojska i junačka Crvena armija. Pozdravljam oslobođeni Beograd ispunjen najdubljom zahvalnošću prema Narodnooslobodilačkoj vojsci i maršalu Titu i tako dalje, Radio London.
I na kraju, sve što sam rekao nisam rekao ništa što sam izmislio. Pročitao sam istorijske dokumente, ali dozvolite na kraju, Vuk Drašković nije formalno predlagač ovog zakona, ali je on predsednik stranke koja je predlagač ovog zakona. Mislim da bi veoma bilo dobro i upotrebiću i njegove reči u prilog argumentaciji koju danas iznosim.
Vuk Drašković je 23. avgusta 1974. godine u “Politici Ekspres” u nekoliko nastavaka objavio feljton pod naslovom "Poslednja četnička zavera". Pročitaću vam nekoliko delova tog feljtona. Ekspres danas 23. 8. 1974. godine počinje objavljivanje feljtona Vuka Draškovića "Poslednja četnička zavera".
Radnja počinje krajem 1944. godine, kada u Srbiju dolazi novi šef Američke misije, sa zadatkom da od Dražine vojske, koja je sarađivala sa okupatorima, pokuša da napravi navodne neprijatelje fašista. Od kraja avgusta 1944. godine četnička vrhovna komanda je najsvečanije dočekala jedan saveznički avion, odnosno putnika koji je doleteo. Bio je to američki pukovnik Mekdauel. Draža Mihailović se mnogo obradovao dolasku novog šefa vojne misije, kada ga je zvanično London odbaci kao kolaboracionistu. Znao je da je pukovnik jedan od najjačih neprijatelja Titove vojske i jedan od najrevnosnijih antikomunista na Zapadu. Shvatio je - kako piše Vuk Drašković – američki pukovnik i to da ceo svet zna, u Jugoslaviji Titovi partizani vode divovsku borbu sa fašistima.
Taj fakat pred kraj 1944. godine odveć je glupo bilo negirati. Valjalo je dokazati nešto drugo, da se i četnici bore protiv okupatora. Ali zaboga, kako to dokazati – piše Vuk Drašković. Mekdauel se, mnogo razmišljajući, ljutio na Mihailovića. Zar nije mogao tek reda radi, da makar jednom, ali samo da se to čuje i sazna u svetu, napadne Nemce – piše Vuk Drašković. Zar nije mogao u nekoj zgodnoj prilici da zarobi pet, deset, nije trebalo više, Hitlerovih vojnika, pa da fotografije zarobljenika pošalje svetskoj štampi, da se činjenično dokaže, kako on general Mihailović i njegovi četnici, vode oslobodilačku borbu. Zar makar i toliko nije mogao – piše Vuk Drašković.
Piše Vuk Drašković – dok je Tito vodi boj za oslobođenje Beograda i cele zemlje, četnički komandant je planirao oslobođenje bilo kog mesta u Hercegovini ili na primorju. Njemu je bio nužan falsifikovani dokaz da se on borio i ništa više.
Citiraću samo još nekoliko rečenica. Ni tada, kada mu je govoreno da se radi o sad ili nikad, nije želeo da makar jedan metak opali na svoje gospodare. Kad bi se po tome cenilo ljudsko dostojanstvo, Draža Mihailović bi odista zaslužio epitet dostojanstvenog sluge – piše Vuk Drašković. Dalje nastavlja – on je međutim pokazao i sve dostojanstvo svoje izdaje, odveć ogrezao u zločinima prema narodu u kome je ponikao. On objektivno i nije, makar formalno i makar na kraju, mogao da digne ruku na fašiste, najvećeg neprijatelja.
Dozvolite mi da ne širim dalje ovu temu. Samo da navedem još jedan naslov Vuka Draškovića iz tog čuvenog feljtona. U amandmanima ćemo citirati još delova tog feljtona. Danas je rasprava o tome da je četnički pokret Draže Mihailovića antifašistički, ili nije. Vuk Drašković 1974. godine piše – pakleni plan čičine vojske da se predstave kao antifašisti.
Izražavam puno poštovanje za dosledne, kako je rekao Henrik Ibzen – budi ono što jesi, ali budi to do kraja. Ali, Vuk Drašković je pokazao da on nije najbolji predlagač za ovo što danas predlažemo. S druge strane, Vuk Drašković hoće sadašnje borce za slobodu da pošalje u Hag. Takođe, dobro je poznato da o ovom zakonu će pozitivno danas govoriti i mnogi koji su od 1945. godine pa sve do devedesetih godina bile razne komitetlije, komesari, bivši komunisti, kumrovački đaci.
Za ovaj zakon će možda glasati i deca komunista, narodnih heroja itd. Ne iznenađuje me što za to glasaju neke druge desničarske stranke, DS i članice Socijalističke internacionale. DS je juče dala kvorum da se počne rasprava o ovom glasanju. Oni su levičari. Jedna stvar, pokazuje se ne samo da nisu levičari, ali takođe s druge strane, pokazuje se i da to dobro oni znaju, da je Zoran Đinđić živ, DS nikad ne bi glasala za ovaj zakon.
Kralj se odrekao svoje zaklete vojske. Vi danas hoćete i kralja i Dražu. Možda očekujem da ova četnička koalicija uskoro predloži i restauraciju monarhije. Što se toga tiče, veoma smo nezadovoljni što je ovaj zakon na dnevnom redu, ali smo i veoma zadovoljni jer će se videti jasna podela u Srbiji na levicu i na desnicu.
Na izborima se svi udvaraju borcima, iako u Srbiji nije takav odnos u biračkom telu, u ovom parlamentu je u većini desnica koja proizilazi iz četničke tradicije, i DSS, i radikali, i SPO, i DS i NS – i delimično G17 plus zato što su i neki borci glasali za njih. U Užicu su borci pozvali da se glasa za predstavnika DS u drugom krugu. Gradski odbor SUP Beograd zove na proslavu dana oslobođenja predstavnika DS, a ne zove predstavnike levice.
Želim da kažem na kraju – dok postoji SPS, čuvaćemo uspomenu i negovati tradiciju Narodnooslobodilačkog pokreta. Današnja rasprava je suprotna nekim očekivanjima, ne može promeniti ishod Drugog svetskog rata na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Pobednici i poraženi ne mogu promeniti svoje uloge, ali to nije najvažnije.
Još jednom ponavljam da za sve nas i našu istoriju, sadašnjost i budućnost, nije najvažnije ideološko pitanje, ni to ko je pobednik, ko je poražen, već ko se borio za slobodu, a ko sarađivao sa onima koji su okupirali zemlju. To je važno, jer je onaj ko zaboravi svoju istoriju osuđen da je ponovo proživi.
(Predsedavajući: Vreme.)
Dozvolite na kraju da izrazim zahvalnost svima koji su dali živote za svoj narod i državu u Drugom svetskom ratu kako je rekao pesnik – za juriš se u miru javljaju najgori, a u ratu najbolji. Bez obzira na ratnu zastavu, bez obzira na uniformu, oni zaslužuju večnu slavu. Istorijsko pomirenje ne znači izazivanje ponovnih podela i sukoba. Istorijsko pomirenje znači da i dece i unuci partizana i četnika, i levica i desnica, i republikanci i anarhisti, da i Srbi sa ove ili one strane Drine, Dunava i Save ostvare bratstvo i jedinstvo unutar svog naroda u odbrani interesa svog naroda i svoje države. To je suštinsko istorijsko pomirenje.