Samo bih volela da mi ponovite koliko ukupno imam vremena.
(Predsedavajući: 68 plus 14.)
Dakle, ono što ću izneti na početku ovog dela predviđenog za Poslaničku grupu SRS-a ovde je trebalo da govore gospodin Krasić i gospođa Vjerica Radeta. Nadam se da ću na doličan i dostojan način predstaviti moje dvoje kolega. Da ih zamenim, nemam iluziju da mogu, jer je reč o kolegama s izuzetnim pravničkim i poslaničkim iskustvom, tako da bi to u mom slučaju bilo skoro ''nemoguća misija'', ali javnost u Srbiji ne sme da bude uskraćena za sve ono što je aktuelno stanje u pravosuđu u Srbiji.
Jeste da je danas Veliki četvrtak za sve pravoslavne hrišćane i naravno da pravoslavni hrišćani iščekuju dolazak jednog od najznačajnijih praznika, stoga im zaista želimo mir, pomirenje i radost ovom prilikom.
Nadam se da nećemo uneti dodatni nemir, ali istina bi trebalo da bude i krajnje hrišćanska vrlina i mi se trudimo, kao predstavnici opozicije, da utvrdimo šta je, zapravo, diferencijalna dijagnoza stanja u Srbiji, ukoliko bih sebi dala slobodu da se izražavam medicinskim rečnikom.
Ono što definitivno govori o tome da država Srbija ne upražnjava svoje prerogative državnosti, dakle, da ne postoji na delu KiM-a, jeste nelegalna i nelegitimna misija Euleks, uspostavljena van svih pravnih okvira na suverenom delu teritorije Kosova i Metohije, na kojoj Srbija ne postoji. To je činjenica.
Javnost u Srbiji zna da Poslanička grupa SRS-a, svaki put kada je na dnevnom redu predlog određenih zakonskih rešenja, predstavnike Vlade ima običaj da pita da li će taj zakon biti primenljiv na teritoriji KiM-a. Do sada nismo dobili nijedan odgovor.
Mi bismo i ovaj put predstavnika Vlade pitali, ali, nažalost, gospođa Malović, ministar pravde, nije prisutna. Koliko smo čuli gospodina Ristića, nije uspeo da obezbedi njeno prisustvo. U normalnim okolnostima, rasprava na temu ove tačke dnevnog reda bi trebalo da se odloži za onaj momenat kada su obezbeđeni uslovi, ali s obzirom na to da je takva situacija, možda i nije loše da se vidi odnos vlasti prema Parlamentu.
Ono što smo želeli da postavimo i problematizujemo, s pravom, jeste i razgovor koji je objavljen u medijima, o kojem mi, kao poslanici, ništa ne znamo, nemamo ni priliku da saznamo, razgovor srpskog ministra pravde sa šefom Euleks misije. Ili bi možda trebalo da krenemo od izjave predsednika Srbije gospodina Tadića, kojom on demantuje sve marketinške poteze u smislu očuvanja integriteta Srbije i suverenosti, samo jednom rečenicom objavljenom u „Politici“, na dan 7. aprila 2009. godine, u tekstu pod nazivom „Euleks u punoj snazi“.
''Iz Euleksa poručuju da imaju dobru saradnju, kako sa kosovskim institucijama, tako i sa zvaničnim Beogradom. Predsednik Srbije Boris Tadić još u decembru je poslao pismo kojim je pozdravio razmeštanje Euleksa na čitavoj teritoriji Kosova. Nedavno je delegacija Misije boravila u Beogradu, gde se razgovaralo o bitnim stvarima u vezi sa regionalnom saradnjom, pogotovo u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala.''
Nije jasno na koji način gospodin Tadić, kao predsednik Srbije, zaista misli da objasni narodu, recimo, još jedan od marketinških poteza njegovog tima, kako će da uspe da se približi EU i da sačuva integritet KiM-a.
Na teritoriji KiM-a imamo potpuno bespravno postavljenu misiju vladavine prava, Euleks, s kojom gospodin Tadić komunicira i ima prepisku, a da mi to ne znamo.
Očekivali smo da saznamo i da dođemo do konkretnog odgovora na pitanje ko laže u državi Srbiji. Taj odgovor, očigledno je, nećemo dobiti. Vrlo je verovatno da je tektonski poremećaj na političkoj sceni Srbije nastao upravo zbog ovoga, zbog protektorata pod kojim je država Srbija. O tome svedoči činjenična situacija na teritoriji KiM-a.
Da vas podsetim, majski izbori bili su raspisani upravo zbog razilaženje na temu KiM-a. Činjenično stanje je tada bilo da bi SSP trebalo da bude, praktično, priznanje nezavisnosti KiM-a od strane države Srbije, jer je marketinški procenjeno kao vrlo loš potez i vrlo loša postavka da Srbija, odnosno režim u Srbiji to javno uradi. Sledeći potez je bila implementacija misije Euleks, van Saveta bezbednosti, van okvira Rezolucije 1244, pa mi to razumemo kao protivpravno, nelegalno i nelegitimno. Sledeća faza završetka kosovskog pitanja, dakle, nezavisnosti KiM-a, za koji Vašington i Brisel kažu da je bespovratan proces, je ono što smo imali prilike da čujemo na sednici Saveta bezbednosti, održane 23. marta, da je Kosovo nezavisno, kažu Britanci i Amerikanci, i to je činjenica koja je bespovratna. Dakle, o statusu se više ne raspravlja. Mi to, takođe, čujemo, ali tako što Euleks piše o tome da gospodin Tadić pozdravlja razmeštanje upravo te misije Euleks na teritoriji KiM-a.
Nažalost, nećemo moći da s gospođom Malović pričamo o detaljima razgovora, recimo, sa šefom Misije, De Kermabonom, a iskrena nam je želja bila da saznamo detalje razgovora, zato što smo naišli na zahtev Skupštine zajednice opština KiM-a kojim traže smenu Snežane Malović zbog pritiska na srpske sudije u Kosovskoj Mitrovici da uđu u sud samoproglašene republike Kosovo.
Znamo da je Vlada, nakon saopštenja Zajednice opština na KiM-u, vrlo oštro reagovala, tako što je čak i ljude koji predstavljaju Skupštinu zajednice nazvala profesionalnim patriotama, za šta mislimo da je potpuno politički nekorektno i neprimereno. Samim tim što predsednik Srbije, zapravo, demantuje suštinu poteza Vlade Republike Srbije u smislu očuvanja teritorijalnog suvereniteta i integriteta, to je samo marketinški trik da se Srbi ne bi dosetili da Vlada prihvata, de fakto, nezavisnost KiM-a, jer su mentori režima Borisa Tadić, dakle, američka i briselska administracija, tako odlučili.
Međutim, nećemo moći da razrešimo tu dilemu. Saznajemo iz medija da je bilo pregovora na tu temu i da je De Kermabon, šef misije vladavine prava Euleks, pričao upravo o ovoj vrsti saradnji, ali se unapred radujemo momentu kada ćemo moći, recimo, da čujemo odgovore na pitanja kako je to Sud Euleksa, recimo, u drugostepenom postupku, oslobodio Fljorima Ejupija, koga je prethodno Sud UNMIK-a osudio na 40 godina zatvora zbog napada na autobus "Niš ekspresa", kada je poginulo 12 Srba, a više njih ranjeno.
Voleli bismo da čujemo od gospođe Malović, unapred se radujem momentu kada će se ona pojaviti, na koji način je država Srbija odreagovala na ovakav presedan, pogotovo na još brutalniji odgovor da je na osnovu postavljenih dokaza mogla da se donese samo takva odluka. Vrlo je verovatno da bi trebalo da vas podsetimo šta je napad na autobus "Niš ekspresa" značio za, uslovno rečeno, porodice tih poginulih ljudi.
Euleks je nama ovom odlukom poslao vrlo jasnu poruku, vrlo jasan signal šta, zapravo, misle o nama, na koji način žele da se ponašaju i da nameravaju tu da ostanu. Dakle, sve ono što režim Borisa Tadića pokušava da spinuje medijskim kampanjama, demantovano je u javnosti konkretnim primerima, koje ćemo mi ovde izneti, jer jeste situacija da se priča o stanju u pravosuđu i o tome šta svi mi možemo da očekujemo od pravosudnog sistema Srbije.
Ono što nas je, takođe, zaprepastilo, volim da govorim o konkretnim primerima, jeste, između ostalog, jedna nesvakidašnja odluka za koju javnost mora da zna. Recimo, Gradsko veće Niša je donelo odluku da kandidati za javne funkcije, načelnike gradskih uprava, mogu biti kandidati koji su pod istragom.
Ono što zaprepašćuje, jeste potpuna derogacija onoga što je pretpostavka obavljanja odgovornih funkcija u državi, ali zamenjuju se teme, pa su poslanici na listi najnegativnijih osoba, koje očigledno otvaraju teme koje se ne sviđaju onima koji upravljaju medijima, tj. režimu Borisa Tadića.
Takođe, imamo situaciju gde nevladine organizacije, konkretno, tu mislim na gospođu Natašu Kandić, direktno utiču na rad pravosudnih organa svojim prisustvom, izjavama u medijima, pa su tako izazvali užasne proteste u Leskovcu, povodom hapšenja nekih od pripadnika 37. odreda posebnih jedinica policije. To je direktna posledica, možemo sa sigurnošću da tvrdimo, to ćemo i dokazati u ostalom delu predviđenom za Poslaničku grupu SRS-a, izricanja presuda najvišem srpskom državnom, policijskom i vojnom vrhu u Hagu, koje će, sistemom spojenih sudova, pokušati da dokažu opravdanost potpuno nelegitimne misije Euleks na teritoriji KiM-a.
To je suština. Suština je, upravo, da se kolektivno osudi jedan narod i da se opravda postojanje okupacije dela teritorije od strane vašingtonske i briselske administracije.
Čini mi se da javnost u Srbiji, to pokazuju skorašnje ankete, skoro da nema dilemu da je upravo to ono o čemu se radi. Nisu Srbi ovde problem, problem je Rusija, približavanje Rusiji, geostrateška tačka koja mora da se kontroliše od strane druge po jačini baze, američke baze, u svetu, kao što je baza Bondstil.
Očekivali smo da dobijemo izveštaj od gospođe Malović vezan za Bondstil, s obzirom na to da je, na osnovu izveštaja Saveta Evrope, komesara za ljudska prava, uočeno da je u jednom momentu u Bondstilu bila postavljena naprava koja je identična napravama u čuvenom zatvoru CIA-e u Gvantanama beju, da su u Bondstil odvođeni ljudi koji su na protivpravan način bili, u stvari, oteti i kidnapovani, da su tu vršena određena ispitivanja i da su se tu, tokom Misije Saveta Evrope, videli određeni Srbi i određeni Albanci. Očekivali smo da dobijemo izveštaj na tu temu, ali, nažalost, nećemo ga dobiti.
Ono što će SRS zahtevati od gospođe Malović, jesu svi ti zvanični izveštaji. Posebno bih želela da skrenem pažnju da ćemo zahtevati javnost suđenja, recimo, pripadnicima 37. odreda posebnih jedinica policije, iz jednog prostog razloga, zato što srpsko pravosuđe uvodi institut koji je nama, kao članovima tima za odbranu dr Vojislava Šešelja, jako poznat iz haške prakse, a to su insajderi. Bilo bi vrlo zanimljivo da čujemo na koji način se prilazi insajderima, ko su ti ljudi koji treba da osude one koji su radili samo ono što je njihova dužnost nalagala, u jednom momentu konkretne agresije i konkretnog delovanja šiptarskih terorista na nedužno srpsko i nesrpsko stanovništvo na teritoriji KiM-a. Zašto o tome govorimo? Kao tim smo se susretali s metodologijom rada Haškog tribunala, koji je vrlo zanimljiv u kontekstu nezavisnog sudstva na teritoriji države Srbije.
S obzirom na to da volim da govorim o konkretnim izvorima, pri tom, izvorima bliskim vladajućem režimu, ili makar izvorima koji su slovili za obaveštajce DOS-a, takođe ću da upoznam javnost s izjavom koju je gospodin Zoran Mijatović, mislim da je ovo čak ekskluzivno, dao timu za odbranu dr Vojislava Šešelja. Reč je o zameniku Gorana Petrovića, načelnika Resora DB-a, čoveku koji je važio za čoveka bliskog DOS-u, samim tim što je bio zamenik načelnika Resora, 2003. godine. Mislim da je tada ministar unutrašnjih poslova bio Dušan Petrović.
Zoran Mijatović, koji se sudio sa dr Vojslavom Šešeljem godinama, nekoliko godina kasnije je dao izjavu timu za odbranu dr Vojislava Šešelja i mislim da ne bi bilo loše da vidimo kako Hag, odnosno Haški tribunal deluje na teritoriji države Srbije. Izjava je data 12. aprila 2007. godine, overena u Trećem opštinskom sudu u Beogradu, overa je broj 2858/2007. Ovo s namerom govorim, zato što želim da sve bude transparentno i proverljivo. Odslikava stanje institucija, u kakvoj mi to državi živimo i konstatuje činjenicu da državom Srbijom mogu da defiluju svi koji to hoće, koji predstavljaju najrazvijenije obaveštajne strukture zapadnoevropskih demokratija. Ovde ćemo da vidimo da je britanska obaveštajna služba i te kako upletena u događaje koji slikaju svakodnevicu na teritoriji države Srbije, ali i iz izjave nekoga ko je vlasan da o tome govori, evo na koji način.
Zoran Mijatović u svojoj izjavi kaže – vrlo brzo smo uvideli da Haški tribunal vodi svoju politiku, da ne želi da s državnim organima ima jedan normalan partnerski odnos.
I to smo hteli da pitamo gospođu Malović, u čemu se sastoji dvosmerna saradnja s Haškim tribunalom?
Takođe, gospodin Mijatović kaže – videli smo koje je interesovanje Haške kancelarije. Bilo je usmereno u ljude iz BiH, Republike Srpske Krajine, s akcentom na Martića. Oni su tada imali neke podatke da je Martić u Srbiji i da kreću ka njemu. Druga karakteristika je da se preko nevladinog sektora Haška kancelarija predstavi kao da postoji i radi, te da smo mi ti koji treba njima da pomognemo. Ubrzo smo videli da se u Haškoj kancelariji pojavljuju ljudi koji dolaze i nude usluge. Saznajemo da se mnogi ljudi bogate od tog momenta.
''Toliko o insajderima. Mnogi ljudi su u to doba donosili u Hašku kancelariju razne dokumente. Ne znam koliko je to koštalo, ali znam da postoje podaci ko su ti ljudi. Nismo znali da li je to fotografija, kaseta, ili neki fonozapis. Nismo znali šta je tačno bilo u pitanju, ali smo znali šta se radi.''
Tim za odbranu dr Vojislava Šešelja zna o čemu je reč i o tome ćemo da pričamo kada za to zaista dođe vreme. Nadamo se, biće dovoljno jakih tema da srpsku javnost upoznamo s tim na koji način se upoznaje narod u Srbiji i na koji način će se sprovoditi određeni postupci pred Specijalnim sudom za ratne zločine.
Gospodin Mijatović kaže – ja ću negde do 1998. da budem upućen u to šta to Hag radi. ''Oni to rade ispod žita. Oni imaju neke svoje načine rada. Oni državne organe blefiraju. Zašto? Neću to znati 1996, ali krajem 1997. nama je jasno''.
To su, inače, godine najvećeg sukoba između gospodina Mijatovića i dr Vojislava Šešelja. Između ostalog, tema je bila Hag i ono što je tada trebalo da bude zloslutna budućnost Srbije, a nažalost, postala sadašnjost, a dr Vojislav Šešelj je to tvrdio.
Dakle, oni ne žele da kontaktiraju s državnim organima, kaže gospodin Mijatović, jer smatraju da smo mi deo tog aparata, jer kako on sa mnom da kontaktira kada mene taj Hag, verovatno, očekuje danas-sutra na nekoj stolici. ''Tako se, između ostalog, Sreten Lukić našao u Hagu, gospodin Pavković našao u Hagu, tako je u Hagu završio gospodin Perišić, tako će u Hagu, nekom Hagu, kao političkom instrumentu arhitekata nekog novog poretka sveta, da se nađe, možda, neko iz vladajuće, trenutne, koalicije. Pokazaće 2002. godina da to što kažem nije bilo daleko od istine. Tek, 1997. godine to vidimo. Vidimo da se institucije države Srbije preskaču.''
Zaista nam je bilo neophodno da gospođa Malović bude tu, jer očekujemo zvaničnu reakciju Ministarstva pravde. Ova izjava bi trebalo da bude početak određenih akcija. Da je država Srbija normalna država koja drži do sebe, a ne protektorat, ona bi morala da reaguje posle izjave nekoga ko je obavljao funkciju zamenika načelnika Resora DB-a.
Dalje, ''smatramo i insistiramo, Goran Petrović, načelnik Resora DB-a Republike Srbije i ja, da ne može tako niko da se ponaša i rekli smo ministru Mihajloviću da špijuni rade ovde kao žuti mravi.''
Meni je zaista drago što je gospodin Mijatović skupio hrabrosti da ovo napiše. Dobar deo onoga što se nalazi u izjavi i što je ušlo u spis dr Vojislava Šešelja pred Haškim tribunalom nalazi se u knjizi "Opelo za državnu tajnu". Onaj najznačajniji deo, koji želim svima da predstavim, a posebno srpskoj javnosti, tiče se britanske obaveštajne službe.
Gospodin Mijatović, u izjavi datoj timu za odbranu, kaže – britanska obaveštajna služba je ključna služba, koja, praktično, treba da priprema ljude za Haški tribunal. ''Godine 2002, britanska obaveštajna služba je, upravo, kako bih vam rekao, logistika Haškog tribunala, kao logistika ljudi, ali vrlo opasna logistika. Ono što sam uspeo da saznam tih godina, pa i onih zadnjih godina, svi ti ljudi koji su u Haškoj kancelariji, tanki su što se tiče istražnih radnji, policijskih radnji. Britanci su kombinovali, pa se koristi neka dvojna agentura. Brojne igre koje smo imali, na primer, sa britanskom službom, praktično će da otvori određeni Ratomir Tanić, vrlo verovatno svima vama poznat. Preko Tanića, engleska služba tipuje buduće insajdere za Hag. Dovode ih do Beča, gde se završava posao. I na mene su bacili oko.
Znači, u 2002. godini, preko engleske obaveštajne službe se, preko tih naših saradnika, tipuju ljudi i na razne načine dovlače do Beča. To su ti pravi mogući insajderi. Jedan deo tih ljudi će se kontaktirati ovde, pre svega, oficiri Vojske Jugoslavije, što je mene zaprepastilo, za neke nije, jer znam kakvi su ljudi. Određeno je ovde u Beogradu, s oficirima je, uglavnom, kontakt bio u Budimpešti.
Zašto – to ne znam. Znam ko je išao. Išli su policijski oficiri. S nekima su se dogovorili i ovde. Neki su se dodvoravali, neki su se plašili, ali danas-sutra svi ćete vi doći na red.''
Ovo su reči gospodina Zorana Mijatovića, i sada treba da pričamo o pravosuđu i institucijama u državi Srbiji.
''Ta 2002. godina'', citiram dalje gospodina Mijatovića, ''je godina kada se ljudi s najvišeg ranga u policiji pripremaju da daju intervjue Haškoj kancelariji. Tanić je bio naš saradnik. Mihajlović se 2001. godine našao s njim u Parizu.''
Pariz je, inače, vrlo značajno mesto za mnoge sa političke scene Srbije, posebno restoran Hotela "Ric" u Parizu. Tu mogu da se nađu tajkuni, predsednici nekih susednih zemalja, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom, pa ćemo videti do kraja na koji način se formira politička scena i donose političke odluke u državi Srbiji.
Nego, da nastavim gde je Zoran Mijatović stao: ''Služba je bila obaveštena o svim ovim susretima, zbog vrlo široke mreže svojih operativaca. Država Srbija ima podataka o ovome. Ovo je 2002. godina. Haški istražitelji, dok nisam napisao knjigu, nisu znali da sam snimio sve detalje razgovora. Džefri Najs, takođe. Sve je snimljeno.''
Sada govori o samom postupku uzimanja izjave. Sve se to dešava u državi Srbiji. To je čovek koga su dve vlade oslobodile čuvanja državne tajne. Gospodin Mijatović kaže: “Dolaze tri, znači, dolaze dva istražitelja i prevodilac. Ovaj se zove Majkl Stepanović, drugi je Fulton. Fultona znam od kada sam imao zvaničnu saradnju sa Hagom. Dolazi u pratnji nekoga. To je jedan Irac. To je čovek koji se ubacio u te naše“ – ovo je značajno za današnju temu – „pravosudne intelektualne krugove, išao je po splavovima sa tužiocima, on je plaćao. Sve sam ja to znao još 2001. godine i znao sam s kim imam posla. Znači, njega su doveli da tu bude kod mene, i taj Australijanac“.
Izjava broji više desetina strana. Ja ću čitati samo određene delove, da konačno, vrlo jasno, bez ikakve rezerve, oslikamo državu Srbiju i odnos vlasti prema svemu ovome.
U ta tri dana uzimanja izjave od gospodina Mijatovića, prava borba je bila za zapisnik, svi koji su došli, tu je bio čak i Džefri Najs da od njega uzme izjavu, baratali su insinuacijama, u zapisnik su se unosile potpuno pogrešne stvari, ali nijednog momenta nisu bili svesni da prevejani operativac sve to snima.
Na osnovu celokupnog toka uzimanja izjave od gospodina Mijatovića, nastala je knjiga „Opelo za državnu tajnu“. „Opelo za državnu tajnu“ je možda i uvod za opelo za samu državu Srbiju koja ovako nešto dopušta. Gospodin Mijatović i gospodin Petrović su Dušana Mihajlovića upozoravali da pripadnici stranih obaveštajnih službi vršljaju po Srbiji. Nijedne reakcije na tu temu nije bilo.
Da vas podsetim, slična situacija je bila kada je bačena bomba na kancelarije, na prostorije misije Euleks na teritoriji KiM-a. Tada su uhapšena dvojica pripadnika nemačke savezne obaveštajne službe, koji nisu bili našem MUP-u prijavljeni kao pripadnici obaveštajne službe. Oni su bili prijavljeni kao radnici jedne firme. Njihovo hapšenje naručila je druga obaveštajna služba, jer trenutno besni rat u pogledu krijumčarenja droge na teritoriji KiM-a, a to je izborna privredna delatnost u toj šiptarskoj tvorevini, baziranoj na srpskoj krvi.
Idemo dalje. On tu opisuje okolnosti pod kojima se izjava uzimala. Kaže: „U petnaest do deset, zove me Mihov, to je, inače, šef Haške kancelarije ovde, i kaže – gospodine Mijatoviću, slučajno je Džefri Najs ovde u Beogradu. Ja sam znao da to nije slučajno, ja sam bio žandarm, pa uvek znam kada on dođe ovde. Ne sad ovo, kao, pišu novine, znam ja i kada ne pišu, kao, slučajno je došao i, kao, Džefri je pročitao zapisnik od prethodnog dana i strašno bi želeo da me upozna.“
Ovo se sve dešava u njegovom stanu. „Džefri Najs“, kaže Mijatović, „u mom stanu je 20. jula 2002. godine, u 10.20, ili kasnije, i kaže meni – ne znam da li vi znate koja su vaša pravila. Kažem – ja apsolutno dobro znam, nemate razloga. Ne, ne, da će on mene da nauči, kaže – znate, kada mi to sve procenimo, a vi ste takvi i takvi, vi ovo i ono, mi to kad procenimo, vi možete, kao, da se odlučite da dođete sami, da budete svedok. Ali, kada procenimo, dakle, na silu vas dovučemo“.
Ono što je vrlo značajan deo, a tiče se, prvo, odlaska dr Vojislava Šešelja u Hag, u knjizi „Sačekuša za Srbiju“, takođe, piše gospodin Mijatović, a slučajno znam da se priprema da napiše i treću knjigu. U delu koji se bavi fenomenom Šešelj, kaže da se Šešeljem bavila Klintonova administracija, ali ponajviše čelnici DOS-a, i vrlo vredno se o tome starao gospodin Dušan Mihajlovi. Karla del Ponte u svojoj knjizi kaže da je gospodin Đinđić preporučio da vode Šešelja i da ga ne vraćaju. Godine 2003, diže se potpuno fingirana optužnica protiv predsednika SRS-a, jer je išao na prebacivanje preko milion glasova na izborima. Naravno, logična posledica svega toga je, kada je dr Vojislav Šešelj bio potpuno svestan da se diže optužnica, da on, jednostavno, ne želi da opterećuje svoj narod daljim pritiscima od strane najmoćnijih sila sveta. On je dobrovoljno otišao u Hag, u kome se nalazi šest godina, na osnovu lažne optužnice koju su pripremili politički protivnici i na osnovu insajdera, a sada ćete čuti kako su se insajderi pripremali za slučaj Šešelj.
Prevashodno treba da znate da su se svi obrađivali za predmet – Tužilaštvo protiv Slobodana Miloševića i da se to koristilo u svim ostalim predmetima. Između ostalog, Zoran Mijatović kaže: „… da sam Šešelja vezao za ubistva, naloge, podstrekivanje, pod njegovim uticajem, samo jedna reč je falila, jedna reč u mojoj priči'', na čemu su insistirali oni koji su pokušavali da izvuku izjavu od njega, i da obezbedi, kako kaže gospodin Mijatović, „zaštitu, novac …“. Ovde on u svojoj izjavi koju je dao timu za odbranu dr Vojislava Šešelja kaže: „Neko možda hoće, ja neću. Izbor zemlje za mene i porodicu bio je samo stvar dogovora, gde ću, šta ću i kako ću. Znači, oni obezbeđuju zaštitu i meni i porodici u zemlji koju izaberemo.“
Tako prolaze insajderi. Zato će SRS da traži javnost u postupcima pred Specijalnim sudom za ratne zločine u Beogradu, koji će vrlo verovatno da se vode protiv ostalih pripadnika vojske i policije, onih preostalih patriotskih snaga.
Između ostalog, gospodin Mijatović u svojoj izjavi kaže: „Moja knjiga „Opelo za državnu tajnu“, između ostalog, predstavlja revolt zbog postupanja istražitelja Tužilaštva Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju prema meni, jer su hteli da pritiscima i raznim ucenama ostvare svoj cilj, pridobijanje svedoka za lažno svedočenje, da me pridobiju kao svedoka po bilo koju cenu; samo je bilo pitanje na šta ću ja pristati. Samo da kažete – milion, dva ili ne znam šta, više ili manje, nema veze, da odaberem zemlju u kojoj bih želeo da živim sa svojom familijom. Njihove namere o tome da li ću da budem svedok protiv Miloševića, Šešelja, nisam znao. Ja ću na kraju, iz kompletnog razgovora, da shvatim koji su glavni elementi, kada je u pitanju svedočenje“. Da ponovim, ovu izjavu je dao timu za odbranu Zoran Mijatović, u Beogradu, 12. aprila 2007. godine, overa broj 2858/2007, a to je zbog svih onih koji će, vrlo verovatno, zbog službene dužnosti, da proprate ovaj deo izlaganja. Namera SRS-a, kao što vidite, sada da otkrijem do kraja, jeste projekcija kako Boris Tadić zamišlja opoziciju u Parlamentu. Evo, jedan jedini poslanik je ostao i taj jedan jedini poslanik, u perspektivi prekrajanja dalje političke scene Srbije, bez rezerve i bez ostatka, vrlo jasno će da izgovara svako ime za koje ima dovoljno dokaza, van razumne sumnje za koju se utvrdi da radi na štetu nacionalnih interesa Srbije.
Ono što očekujemo, jeste konkretan odgovor države Srbije i voleli bismo da je gospođa Malović tu, pa da je pitamo – šta će konkretno država Srbija da uradi povodom izjave koju je dao bivši zamenik načelnika Resora Državne bezbednosti, u periodu DOS-ove vlade?
Ova izjava govori o tome da nemamo nezavisno sudstvo, da nemamo nezavisnu nijednu instituciju, da nama ovde pripadnici obaveštajnih službi odvode ljude koji će lažno svedočiti protiv određenih ljudi osumnjičenih za najteža moguća dela pred Haškim ili bilo kojim tribunalom i da se ta praksa sada vraća u državu Srbiju i vrlo verovatno će se odigravati pred Specijalnim sudom za ratne zločine. To je ono što mi očekujemo u najkraćem mogućem vremenu da čujemo kao zvaničan odgovor. Takođe, s obzirom na to da se protiv dr Vojislava Šešelja vodi još jedan postupak – za nepoštovanje Suda, u potpunoj racionalnoj blokadi smo kako da shvatimo reakciju gospodina Ljajića i tu dvosmernu saradnju s Haškim tribunalom, koji je rekao da nijednog momenta Haški tribunal nije uputio zahtev za obezbeđenje sigurnosti potencijalnih svedoka Tužilaštva. S druge strane, Haški tribunal tvrdi da je bilo zastrašivanja.
Očekujemo, u ime celokupne srpske javnosti, koja je sve vreme živela na ovim prostorima i stradala na ovaj ili onaj način, u ime svih onih porodica policajaca, vojnika, dobrovoljaca, da se da zvaničan odgovor na ovakvo potpuno uništenje svega onoga što su pravni principi i što bi trebalo da bude pravna država.
Dakle, o ovome ne govori samo SRS, ja se ovde direktno pozivam na izvore koji su najbliži bili Demokratskoj opoziciji Srbije, odnosno nekima iz DOS-a.
Još jedan primer, kojim smo počeli jedan vid kampanje zaštite osnovnih prava svih građana države Srbije, jer ne mogu to da urade pred institucijama, takođe je, skoro i da nemam pravu terminologiju, a trudim se da budem pristojna, dakle, potpuno nepoštovanje sudskih odluka od strane izvršne vlasti. Reč je o potpukovniku Zlatanu Mančiću. Vrhovni sud Srbije je ukinuo dve odluke vojnih sudova u Nišu i vratio postupak na početak. Na osnovu presuda tih vojnih sudova, koje su ukinute odlukom Vrhovnog suda Srbije, tom čoveku je oduzet čin i to je automatski značilo prestanak obavljanja profesionalne delatnosti.
Ministarstvo odbrane, dakle, Uprava za ljudske resurse, jednostavno je dala potpuno nelegitimno i nelegalno tumačenje presude Vrhovnog suda Srbije. Kada smo mi postavili pitanje, oni su nam uputili nekakav zaključak koji govori – ne, mi to ne vidimo tako, mi ćemo i dalje da zadržimo ovo stanje, pa ćemo videti kako će to dalje da ide. Što je najslađe u celoj situaciji, mi smo dobili čak i informaciju da je Zlatan Mančić potpukovnik u penziji a da taj čovek nikada nije dobio rešenje o penzionisanju. Taj čovek već godinama ne može da prehrani svoju porodicu. Taj čovek je čovek vrlo lošeg mentalnog stanja.
To su sve slike postojanja i rada institucija u Srbiji, a posebno odnosa između vlasti.
Da to nije samo situacija sa nama, svedoči i sledeći primer. Kao što vidite, imamo razgranatu mrežu, a i saradnju s mnogim ljudima i institucijama širom sveta, pokušavamo da dođemo do konkretnih dokaza o uvođenju i sprovođenju protektorata, odnosno onome što se zove prekrajanje granica i sveta u interesu sprovođenja nacionalnih interesa vašingtonske i briselske administracije.
Ovo ovde je, zapravo, dosije jednog hrvatskog generala, a reč je o generalu Gotovini, koga apsolutno nemamo razloga da branimo, niti pominjemo, osim u kontekstu nečega što je vrlo značajno za nas. Dakle, u momentu kada je bio uhapšen u jednoj zemlji, Gotovina je shvatio da je sadašnja hrvatska vlast, ubirući poene od briselske administracije, pokrenula postupak koji je bio suprotan dogovoru između Gotovine i aktuelne vlasti u Hrvatskoj. Mi se ne bismo mešali u to, naravno.
Šta je ovde značajno? Od tog momenta, njegova mreža je pustila sve one podatke koji su nama bili od značaja, koji govore, recimo, o tome da je Haški tribunal, odnosno da su oni koji stoje iza Haškog tribunala vrlo decidni u sprovođenju okupacije celoga sveta, pa tako i njih. Između ostalog, tu se nalazi jedan dokument koji se zove "Britanci na poslu". Priča je – kada je došao gospodin Džefri Lengli, on je tada bio šef britanske MI-6 ispostave u Hrvatskoj, on je dao određene sugestije za poboljšanje obaveštajne saradnje, a to se ticalo, zapravo, privođenja pravdi onih ljudi koje je Hag tražio, odnosno za koje su velike sile procenile da treba da se nađu pred Haškim tribunalom. To je dokument u devet tačaka, s kojim se mreža gospodina Gotovine potrudila da izađe u javnost.
Zašto ovo govorim? Zato što ćete videti kako je skoro neverovatna sličnost sa situacijom u Beogradu i u Srbiji.
Dakle, tog momenta je počelo da se govori, kao vezano za operaciju ''Mraz 29'', o antihaškom lobiju, tog momenta su ljudi počeli da se ucenjuju, a to je bila sugestija, onda da se javno diskredituju i unište, i kada se sa njima završi na taj način, da od njih postanu dobri insajderi.
Mi ćemo imati prilike da o ovome pričamo naširoko i nadugačko. Ovo je dosije koji broji nekoliko stotina strana. SRS, naravno, ima dosijea i dosijea. Dugo godina smo radili, skupljajući određene podatke, ali nam je posebno interesantan ovaj period posle 2000. godine i, kada za to dođe vreme, mi ćemo se potruditi da to predstavimo srpskoj javnosti. Srpska javnost mora da zna zašto je naša politička akcija u određenim momentima izgledala tako kako je izgledala. Takođe, mora nedvosmisleno da zna da ono što je govorio SRS i zbog čega se dr Vojislav Šešelj nalazi u Hagu jeste direktan otpor neoliberalnoj okupaciji sveta. Srpska javnost treba da zna da se ovde sprovode američki i briselski interesi, a ne interesi srpskog naroda. Mi se svakog dana trudimo da to dokažemo.
To što gospođa Malović nije danas tu, takođe, svedoči – lepa je slika, u stvari, vrlo je ružna, ali, opet, dobar dokaz svega onoga što mi pokušavamo da dokažemo svih ovih dana. Mislili smo da ćemo ući u dijalog makar s predstavnikom Vlade o ovoj značajnoj temi. Pretpostavljam, u stvari, više sam sigurna nego što pretpostavljam, da su gospođa Radeta i gospodin Krasić tu, ovo bi prezentovanje bilo mnogo detaljnije i vrlo kvalifikovanije. I dalje ću se truditi da ih na dostojan način predstavim.
Ono što jeste tema, a mi smo je oslikali kroz nekoliko primera, nadam se da je to sada potpuno jasno srpskoj javnosti, to je da institucije u Srbiji neće moći da profunkcionišu. Jer, kada su institucije funkcionisale u jednom protektoratu?
Čini mi se da ova situacija danas u Srbiji podseća na formiranje specijalnog odeljenja Specijalne policije Beograda, koja je svojevremeno punila koncentracione logore na teritoriji Beograda, da li Staro sajmište, Banjicu, itd. Svirepo poređenje, ali, dozvolićete, stilska figura može da bude primerena duhu vremena u kom se nalazimo.
Gospođa Radeta je i pretpostavila da se niko neće pojaviti ovde od predstavnika vlasti, a na kraju je, skoro definicijski, dala sliku o kojoj bi trebalo da se raspravlja. Evo šta ona kaže: ''Kada su ovakve tačke na dnevnom redu, u Parlamentu se uglavnom ne vodi rasprava i mi se ne vezujemo za lična imena i prezimena, ali je uvek bilo nekako uputno da makar znamo razloge zašto određeni ljudi prestaju da obavljaju određenu tako važnu i tako odgovornu dužnost.''
S obzirom na loše iskustvo Odbora za pravosuđe i upravu, članovi Odbora iz SRS-a, dakle, gospođa Radeta i gospodin Krasić, još u prošlom skupštinskom sazivu su insistirali da se uvek uz ovakve predloge poslanicima dostavlja i odgovarajuća dokumentacija. Očigledno je da ovaj put nismo dobili odgovarajuću dokumentaciju, čuli smo od gospodina Ristića šta su razlozi za to. Nadamo se da će se to vrlo brzo ispraviti i da ćemo zaista povesti otvoren dijalog o svemu što su poslanici opozicije ovde postavili kao konkretan primer, a tiče se klime u pravosuđu i rada institucija u državi Srbiji i ko, zapravo, upravlja Srbijom.
Ono što bi trebalo, takođe, da se kaže, svedoci smo i da se podsetimo ne tako davne prošlosti, o tome je pisala i štampa, neke sudije su morale da podnesu zahtev za razrešenje sudijske funkcije zato što nisu prihvatile da sude u skladu sa voljom vladajuće većine, bez obzira na zakon i slobodno sudijsko uverenje. Bilo je i slučajeva da sudije podnose zahtev za razrešenje zato što je na odlukama veća, recimo, falsifikovan njihov potpis. Mi ne znamo sada šta su razlozi. Ovo su bili primeri, pa zato i izražavamo sumnju.
Dakle, nemam nameru da sada ponovo aktuelizujem konkretne slučajeve, s obzirom na to da su moje kolege, gospođa Radeta i gospodin Krasić, govorili o tome, da je to zapisano i proverljivo. Upravo na osnovu takvih iskustava, pitanje za gospođu Malović, kao ministra pravde i člana VSS-a, jeste – da li je takva situacija i danas sa svim ovim predlozima o kojima treba da diskutujemo?
Poznato je da neke sudije, koje su časni profesionalci, takođe, ne žele da rade u sudovima zbog uticaja i intervencija izvršne vlati. Naravno, sve se ovo odnosi i na javne tužioce. Onda bismo hteli da pitamo gospođu Malović, koja, nažalost, nije tu – na koji način će da zaštiti sve one koji će samo pokušavati da sprovedu slovo zakona, u kontekstu obračuna s korupcijom i organizovanim kriminalom?
Mi za sada imamo dva primera, jedno ubistvo sudije, jedan pokušaj ubistva sudije, a stradala je njegova supruga. Dakle, to su primeri na koje bi trebalo zvanično da se daju odgovori – na koji način će uspeti da zaštite te ljude i kakva se poruka poručuje sudijama i tužiocima?
S druge strane, ovde se postavlja pitanje – na koji način će postojati kapaciteti, ukoliko je budžet za MUP smanjen za 26%, takođe i budžeti svih resornih ministarstava? Da li je to onda konkretna poruka režimu Borisa Tadića – kako misli i da li je zaista ozbiljan kada kaže da Srbija treba da se obračuna s organizovanim kriminalom?
Dakle, mi možemo da konstatujemo da se od 2000. godine, najblaže rečeno, dešavaju vrlo čudne stvari u oblasti pravosuđa. Odlazak, recimo, nekih sudija u penzije bio je povezan s određenim nezakonitim radnjama, a kazna za to je bio odlazak u penziju.
Da vas podsetim, sećate se slučaja jedne sudije iz Niša, koja je postavljena na predlog gospodina Ristića. On više nije prisutan, verujem da će ući, pa će to moći da potvrdi, kao predsednik Odbora za pravosuđe, a samim tim i član VSS-a. Ona je postavljena na sudijsku funkciju godinu dana pre odlaska u penziju.
Kako kaže gospođa Radeta, u prošlom skupštinskom sazivu smo raspravljali o velikom broju sudskih predloga sličnih ovim današnjim i tada smo ustanovili da su neke sudije stekle uslove za penziju godinu ili dve pre nego što su predlozi odluka došli u Parlament.
Mi do dana današnjeg nismo dobili odgovor da li su sudije u tom međuvremenu sudile, da li su primale platu? Ko je odgovoran što su oni, ni krivi ni dužni, dovedeni u takvu situaciju?
Sunovrat srpskog pravosuđa, utisak je mojih kolega, započeo je 2001. godine. Iz tog vremena su široj javnosti poznati slučajevi, a i tada je predsednik Odbora za pravosuđe bio Boško Ristić, kada su za predsednike sudova birani sekretari zemljoradničkih zadruga, bez ijednog dana rada u pravosuđu, ili su na istoj sednici birani za sudije i odmah za predsednike suda.
Uticaj izvršne vlasti na pravosudnu oblast se ogleda kroz godinama obećavan pravosudni budžet, koji ni do dana današnjeg nije realizovan i koji sudije i tužioce dovodi u direktnu zavisnost od ministra i Vlade Republike Srbije.
Poseban problem u srpskom pravosuđu je tribunalizacija pravosuđa, koja je posebno naglašena u tzv. specijalnim sudovima za organizovani kriminal za ratne zločine. Na temu insajdera, dr Vojislav Šešelj je objavio knjigu, o načinu kako se prave insajderi, kako bi trebalo da svedoče, tako da je i javnost upoznata s tim. Imali ste prilike da pratite postupak izvođenja dokaza tužilaštva. Mislim da je svaka dalja reč suvišna.
Dakle, institut svedoka saradnika, po ugledu na Haški tribunal, postalo je, nažalost, najunosnije zanimanje u Srbiji. Time je omogućeno kriminalcima i ljudima sumnjivog morala, najblaže rečeno, da, svedočeći po nalogu vlasti, budu oslobođeni svih krivica za krivična dela koja su izvršili. Svedoci saradnici su postali ključni dokazi u većima za ratne zločine u Odeljenju za organizovani kriminal Okružnog suda u Beogradu.
Mi ćemo insistirati, kao poslanička grupa, na javnosti tokom svih tih svedočenja, tokom svih tih postupaka, a pretpostavljam, s obzirom na u načelu iznetu potrebu za transparentnošću, da vladajuća koalicija neće imati ništa protiv. Ukoliko bude imala protiv, i to će biti dokaz odnosa prema svemu.
Još jedan dokaz iskrene želje da se režim Borisa Tadića obračuna s kriminalom i korupcijom, jeste i to što opozicija podnosi predloge za formiranje anketnih odbora koji će utvrditi nezakonite radnje u slučaju monopola, kao što je reč o Luci "Beograd" i o Poslovnom centru "Ušće". Međutim, srpska javnost treba da zna i sledeće. Opozicija može samo da postavi problem na ovaj način, u okviru institucija, ali nema izvršnu vlast, nema moć da to dalje razreši. Radujemo se što je gospodin ministar Dačić celu dokumentaciju koju smo mi predali predao UBOPOK-uaHH i pomno ćemo pratiti kakvi će rezultati istrage da budu.
Žalosna je činjenica da to radi opozicija, u mandatu vlasti koja je dobila mandat da se obračuna s ovakvim štetnim pojavama, da zapravo radi njen posao.
Vratiću se na izlaganje koje je pripremila gospođa Radeta. Dakle, sve ove anomalije o kojima su poslanici SRS-a govorili, kada je god bilo prilike, jer smo smatrali da je to naša obaveza i da je to mandat koji smo dobili, doveli su u sumnju rad svih sudija i tužilaca, odnosno njihovih zamenika u Srbiji. To je jako loša stvar, zato što među njima zaista ima čestitih i časnih ljudi. Svaka generalizacija je loša. Ja želim ovom prilikom to da izbegnem.
Dakle, mi smo uvek tvrdili, tvrdimo i danas, da su većina sudija, javnih tužilaca, odnosno zamenika, ljudi od karijere, čestiti i časni i da rade u skladu sa zakonom, po poodavno prihvaćenom principu – da je zakon jednak za sve i da su svi isti pred zakonom. Nažalost, ove sudije, iako su znatno brojnije, ne mogu da dođu do izražaja od onih koji grade karijeru tako što će bespogovorno izvršavati naloge vlasti. Pri tome je skoro javna tajna da takvi ljudi vedre i oblače u srpskom pravosuđu. Takođe je javna tajna da postoje jaki centri moći u srpskom pravosuđu, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom, kada tu bude prisutan predstavnik vlasti.
Takvo je stanje u pravosuđu, koje je odavno u v.d. stanju, sa puno nezadovoljstva od strane zaposlenih u pravosuđu i sudskoj upravi. Nekoliko puta su se najavljivale reforme. Videćemo kako će ove reforme, koje se najavljuju i o kojima se priča, recimo, u Strazburu, a ne u Beogradu, rešiti sve ove probleme koje sam u nekoliko primera pokušala da iznesem, ne bih li tako približila pravu sliku srpskog pravosuđa, ali se bojim da će doneti samo lustraciju – oni koji nisu po volji režima, biće sklonjeni, a ostaće oni koji će sprovoditi naloge.
Mi devet godina slušamo predstavnike Vlade Republike Srbije o tome kako će sudske takse biti, recimo, upotrebljene za plate zaposlenih u pravosuđu. Do dana današnjeg, to se nije desilo. Ovo je digresija, kada o tome bude bilo reči na dnevnom redu, detaljnije ćemo govoriti, ali javnost treba da zna da je u skupštinskoj proceduri Predlog zakona o izmenama Zakona o sudskim taksama, gde se predviđa značajno povećanje sudskih taksa, naravno, opet radi punjenja budžeta i opet po džepu građana, a Vlada nam danima priča kako njihove tzv. mere za izlazak iz ekonomske krize neće pogoditi građane Srbije. Mi kažemo da hoće. Uostalom, i vas i nas demantovaće praksa, demantovaće svakodnevni život.
Takođe, za građane Srbije bi bilo više retoričko pitanje – koliko ih ima a da nikada nisu imali kontakt sa sudom? Mi mislimo da je mali broj onih koji nisu imali obavezu da podnesu neku tužbu u predlogu vanparničnog postupka ili krivičnu tužbu. Sve to će biti mnogo skuplje kada se usvoji Predlog zakona koji je u skupštinskoj proceduri. Opet je naš utisak da će to biti, verovatno, samo radi uspešnijeg punjenja budžeta.
Kada je pomenuto v.d. stanje u pravosuđu, tu smo mislili, prvenstveno, da treba da podsetimo građane Srbije na vršioca dužnosti javnog tužioca, gospodina Radovanovića, koji je u v.d. stanju više od dve godine, što je, priznaćete, slučaj nezapamćen u svetu. Znamo da predlog za njegovo postavljenje ne smete da stavite na dnevni red, zato što će građani, kada to bude na dnevnom redu, čuti koje su njegove zasluge da bude na ovako visokoj funkciji. To obećavamo, kao što radimo za svaku tačku dnevnog reda. Verovatno nećete imati ni većinu u vladajućoj koaliciji za njegov izbor, pa ga držite u neverovatno nedopustivom vremenu u v.d. stanju, jer, konačno, šta bi bio razlog i opravdanje za dugogodišnje v.d. stanje vršioca dužnosti javnog tužioca?
Takođe ste sada Vrhovni sud stavili u takvo stanje i pitanje je kada ćete izvršiti izbor predsednika Vrhovnog suda. Bilo bi zaista dobro da je gospođa Malović tu.
Bez ikakve najave u javnosti, u medijima je osvanula vest da je gospođa Vida Petrović-Škero zamenjena v.d. predsednika Vrhovnog suda, gospođom Mesarovićem. To je ista gospođa koja će u analima pravosuđa ostati zapamćena po nesvesnom priznanju da je sudske odluke donosila samo tako što ih je potpisivala, a neko drugi radio.
Da vas podsetim, gospođa Mesarević je izricala presude za ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića; umesto – doneli smo odluku, izgovorila je – dobili smo odluku, a to su tada svi čuli i ja samo podsećam. Odmah nakon toga je ustoličena na funkciju koja bi trebalo da bude najvažnija u Srbiji. Videli smo da je čak i javno počela da daje političke izjave, što je potpuno neprihvatljivo. Pre nekoliko dana, u medijima je rekla: ''Proces napretka naše zemlje može se ubrzati jedino čvrstim opredeljenjem i velikim zalaganjem za ostvarivanje evropskih ciljeva, kao što su poštovanje ljudskih prava, uspostavljanje vladavine prava i razvoj demokratije''.
Ja sam kroz nekoliko konkretnih primera, ne na osnovu izbora SRS-a, pokazala da je ovo u Srbiji samo ideal, ideja, floskula, marketinška kampanja i da je nedostižno. Srbija je država pod protektoratom, u kojoj se sprovodi interes Vašingtona i Brisela.
Da li to dalje znači da vršilac dužnosti predsednika Vrhovnog suda veruje da se u Srbiji ne poštuju ljudska prava, da Srbija nije demokratska zemlja i da nema vladavine prava, ili možda misli da svet počinje upravo njenom izjavom? To će vrlo brzo da se pokaže.
Takođe, uočeno je da se i ministar pravde, nažalost, gospođa Malović nije tu i ne možemo s njom da uđemo u dijalog, često pojavljuje u javnosti s izjavama koje ponekad nisu u okviru njene nadležnosti. Stoga, čudi kako nije reagovala, recimo, na ovu izjavu predsednika Vrhovnog suda Srbije, kako nije reagovala na sve inicijative od strane SRS-a, a tiču se svega onoga o čemu sam govorila. Ne bih želela da se ponavljam. Bitno je da javnost zna. Ne možemo ni da znamo koji su bili detalji razgovora između nje i gospodina De Kermabona, šefa misije Euleks, na koji način to srpski ministar pravde pregovara s misijom koja je nelegalna i nelegitimna i protiv koje bi trebalo da izrazi, konačno, zvanični, institucionalni stav. To čujemo samo na osnovu pisanja medija, i to ne srpskih. Najčešće se izveštavamo na osnovu pisanja medija koji se objavljuju u susednim republikama.
Takođe, ono na šta bismo podsetili gospođu Malović da je tu, a tiče se interesa javnosti Srbije, jeste da će njeno ime ostati zapisano na crnim stranama srpske istorije pravosuđa, a tiče se potpisivanja i izručenja gospodina Radovana Karadžića Haškom tribunalu. Do dana današnjeg se nije saznalo ko je, zapravo, kidnapovao dr Radovana Karadžića i na koji način je izvršeno hapšenje. Onda bi nas insititucija, verovatno, uverila da je reč o dvosmernoj saradnji, a ne o ispunjavanju naloga Haškog tribunala.
Ovde bismo verovatno ušli u dijalog o tome šta znači prezumpcija nevinosti i šta su onda i na koji način država Srbija štiti osnovni korups osnovnih prava.
Voleli bismo da znamo na koji način se štiti, recimo, jedno od osnovnih ljudskih prava – pravo na pravično suđenje.
Samo da vas podsetim, dr Vojislav Šešelj je to pravo izborio tako što je štrajkovao glađu. Ne sećamo se da je država Srbija reagovala pravovremeno i pravi način kada je jedan pritvorenik, osumnjičen za ratne zločine, svoje pravo branio tako što je ugrozio svoj život, jer nije imao drugi. Sećamo se da je tu peticiju potpisao, recimo, jedan od najistaknutijih intelektualaca današnjice, gospodin Noam Čomski, da je to podržao Majkl Mandel, da je tu peticiju, takođe, potpisao Edvard Herman i mnogi drugi zapadni istaknuti intelektualci.
Govoriću o još jednom slučaju, ne navodeći imena, gde je ministar pravde stavila do znanja sudijama u Srbiji da, kada dobiju neki predmet, ne treba da gledaju spisak predmeta, jer to može biti veoma opasno, već samo da pogledaju ime i prezime okrivljenog i da dobro procene ili da se informišu da li je to ime i prezime bitno ili ne za DS kojoj pripada i za gospodina Tadića. Tako se pokazalo da, zapravo, ne znate te propise koje ovde predstavljate i, reagujući u skladu sa stavovima DS-a, mimo zakona ste suspendovali, recimo, neke ljude u Zabeli. Da je gospođa Malović tu, čuli bismo detalje svega toga, nadam se.
Kada je gospođi Malović objašnjeno da oni, zapravo, ne mogu biti odgovorni za neku odluku, i sudsko veće, brže-bolje je zatražena smena sudija koji su doneli tu odluku. Takođe, gospođa Malović nije propustila da ode u Zabelu i da se tamo slika s gospodinom Ristićem, predsednikom Odbora za pravosuđe i upravu, a da nikome nije jasno o čemu je tu reč.
Da je gospođa Malović tu, još jednom bih joj postavila pitanje kao članu Visokog saveta sudstva. Ona nije reagovala na predloge za razrešenje, koje je podneo SRS, sudija koje su učestvovale u izbornoj krađi u korist SNS-a, na štetu SRS-a. Zvaničan odgovor nismo dobili.
Moram da podsetim građane Srbije da je ministar pravde prošle godine dovela skoro do stanja kolapsa u Javnom tužilaštvu, jer smo o izmenama ZKP-a glasali tek poslednjeg radnog dana u 2008. godini. Tada su poslanici SRS-a glasali za ove izmene, koje su se sastojale samo u tome da se produži rok za primenu ZKP-a, jer da to nije urađeno, ne bi bilo moguće voditi krivičan postupak.
Mi smo i tada, kao i uvek, pokazali da radimo isključivo u interesu građana. Pošto gospođa Malović nije tu, pristojnosti radi, ostaviću ovu vrstu dijaloga za momenat kada se ministar pravde bude pojavila.
Krajem prošle godine, da podsetim, raspravljali smo o tzv. setu zakona o pravosuđu, gospođa Malović je bila ovlašćeni predstavnik Vlade.
Trudili smo se da budemo više nego korektni u obraćanju gospođi Malović, s obzirom na stanje u kom se nalazila i na celokupnu atmosferu. Najgore od svega je to, bez obzira na to što se radilo o pogubnim predlozima koje je skupštinska većina usvojila, što, vrlo verovatno, niste ni svesni posledica koje svi ti predlozi mogu da donesu kada je reč o određenim konkretnim rešenjima. Najgore je, zapravo, to što je, da podsetim, jednim od tih zakona predviđeno ukidanje velikog broja sudova u Srbiji, zbog čega su sudije, tužioci, veštaci, advokati i svi građani iz tih mesta još uvek u panici.
Ono na šta bi ministar pravde trebalo da nam odgovori, jeste na koji način misli da će pravosuđe u Srbiji da funkcioniše posle svega što je ovde izneto, a mislim da se i moje vreme bliži kraju. Pretpostavljam da će mi gospođa Đukić-Dejanović reći koliko još imam na raspolaganju.
(Predsednik: Imate još 18.30 minuta.)
Pretpostavljam da ima još nekih kolega koji će govoriti o ovoj tački dnevnog reda, ukoliko ne, ono što bi trebalo da se uputi ministru pravde, a tiče se funkcionisanja pravosuđa, moje su se kolege pripremile za ovu tačku dnevnog reda, tiče se upravo seta zakona koji bi trebalo da znači reformu pravosudnog sistema.
Ono što je srećna okolnost, to je da se ovi zakoni neće primenjivati tokom ove godine, a, s obzirom na način rada ove vlade, verujem da neće biti ni uslova za njihovu primenu, jer će to definitivno značiti haos u pravosuđu Srbije. To je naše političko uverenje i mi imamo pravo da ga iznesemo pred javnost. Uostalom, ono što smo imali prilike da vidimo na terenu, baš kada je reč o ukidanju sudova, zapravo, slika ono što će doći s primenom ovih zakona. Videćemo kakva politička klima će biti tada, kakve će biti političke okolnosti, da li će biti zrelosti i hrabrosti da se pozabavimo pravim funkcionisanjem institucija u Srbiji. Tada nismo čuli nijedan argument koji bi imao težinu, u smislu potrebe ukidanja tolikog broja sudova, recimo, u malim mestima, koji svim tim ljudima mnogo znače. U nekom daljem kontekstu, kada ukinete sud ili ukinete školu, vi kao da prekidate trajanje života u jednom mestu. U svetlu finansijske krize, koja se reflektuje na stanje u Srbiji, postavlja se pitanje da li će ljudi moći da dođu do određenih sudskih odluka i sudskih rešenja za probleme s kojima se svakodnevno suočavaju, pogotovo u svetlu povećanja sudskih taksa?
Dakle, ono što bi trebalo da se objasni tim građanima, zbog činjenice da žive u najsiromašnijim opštinama, dovoljno siromašnim da teško ostvaruju svoja prava pred pravosudnim organima i sada kada je sedište tih organa u njihovim mestima, odnosno opštinama, jeste kako će to izgledati kada budu morali da prelaze desetine kilometara do sudova u sedištima okruga.
Pretpostavljam da to samo ti građani znaju. Uostalom, građani će svoj odgovor na pokušaj reformi, odnosno sprovođenja haosa u pravosudnom sistemu u državi Srbiji dati na izborima, to ne sumnjamo.
Trebalo bi podsetiti kolege poslanike i građane Srbije da je na taj zakon bio podnet veliki broj amandmana i iz redova vladajuće koalicije, od poslanika koji su pokazali koliko, zapravo, ne poštuju svoje birače i koliko su nedosledni u njihovom zastupanju. Da nije tako, oni ne bi glasali za zakonska rešenja ako njihovi amandmani nisu prihvaćeni, jer to jeste suština podnošenja amandmana, a ono što je bio saldo glasanja – to je da ste usvojili predloženi paket zakona bez obzira na to što vaši amandmani nisu usvojeni.
Ono što će, svakako, biti ispit za sve nas, jeste koliko ispunjavamo ono za šta je dat mandat na raspolaganje od strane svih ljudi koji izlaze, još uvek, u određenom broju i glasaju za nas.
Da bismo se prisetili, na prvom mestu je bitno da se srpska javnost priseti o čemu je ovde reč, primera radi, kolega Vlatko Ratković, inače predsednik Zakonodavnog odbora Skupštine, nažalost, nije tu, ali nadam se da će biti u prilici da sluša, amandmanom je tražio da u Rumi, odakle dolazi, ostane sedište i suda i javnog tužilaštva. Međutim, posledica svega toga jeste da njegov amandman, koliko se nama čini, nije prihvaćen, ali da je gospodin Ratković glasao za ovaj zakon.
Dakle, to su te nedoslednosti koje nama zvuče kao vrlo jasna poruka da su najčešće potezi vladajuće koalicije potpuno nelogični. Ali, na stranu to što svi očigledno robujemo određenim političkim voljama i, većina nas, određenim nalozima, odnosno vas, nije jasno kako ćete izaći pred građane koji su vas poslali u ovaj dom i kako ćete danas-sutra izaći na onaj pravi ispit donošenja svih tih političkih odluka, u smislu potpunog urušavanja osnovnih egzistencijalnih potreba građana Srbije. Ali, to ćemo ostaviti za izbore.
Ono što je, takođe, bitno za ovu tačku dnevnog reda, to je da smo očekivali da će predstavnik resornog ministarstva biti tu, pa da ćemo moći, kroz dijalog, da govorimo o svemu ovom i da pokrenemo konkretna i značajna pitanja iz oblasti pravosuđa. Mi, nažalost, raspravljamo o ovoj tački dnevnog reda a da prethodno nemamo informaciju zašto ovoliki broj ljudi prestaje da obavlja svoju dužnost.
Takođe, koristimo priliku da pokrenemo određena pitanja. Potpuno smo sigurni da će gospođa Malović da bude u nekom momentu obaveštena o svemu ovome i da će, kada se pojavi pred predstavnicima naroda, dati konkretne odgovore na veliki broj inicijativa koje su došle od strane SRS-a.
Podsećanja radi, o zakonima o kojima smo tada raspravljali nismo glasali, ali ste ih vi usvojili. Vezali ste sve sudije i javne tužioce i njihove zamenike, naš je utisak, za volju vlasti.
Svi u pravosuđu, tada su se pobunila strukovna udruženja sudija, znaju da ste doneli zakon koji predviđa reizbor svih sudija i javnih tužilaštava, što je pogubno za srpsko pravosuđe, jer na ovaj način tereti sudije koje su časni profesionalci i kojih je, opet ponavljam, najviše u Srbiji, da moraju da vode računa o interesima vladajuće koalicije, ili da namerno odugovlače postupke, da otkazuju ročišta, da se u međuvremenu ne bi zamerili nekom od vas. To je ono sa čime se susrećemo svakodnevno i jedna od javnih tajni. Ovo je nepodeljeno mišljenje među sudijama i tužiocima.
Takođe, verujem da predstavnici vladajuće koalicije znaju, da sve ove zakone svi doživljavaju kao kamen o vratu, a mi bismo voleli da nas ubedite u to da je sudstvo potpuno rasterećeno uticaja od strane vlasti. Onda bismo, vrlo verovatno, dijalog vodili u nekom drugom parlamentu neke druge države Srbije, u kojoj bi se svi zakoni primenjivali, recimo, na teritoriji KiM-a, u kojoj bi funkcionisale sve institucije sistema, u kojoj bi bila poštovana cela garnitura ljudskih prava koju garantuje najviši državni akt jedne države, kao što je Ustav Republike Srbije, u kojoj bi svi imali potpuno i podjednako pravo da ravnomerno učestvuju u donošenju odluka, u kojoj bi poslanici zaista bili uvažavana lica, a Parlament institucija od respekta, dok bi mediji sprovodili ono što je osnovno načelo izveštavanja, novinarstva, tj. slobodu, dakle, potpuno nezavisno od uticaja tajkuna i određenih centara moći. To je ideal ka kojem će, verovatno, neka druga garnitura na vlasti, oslobođena od uticaja Vašingtona i Brisela, da ide. Trenutna situacija je takva da Srbija izgleda baš ovako kako izgleda.
Dakle, mi smo ovde pokušali, zahvaljujući, na prvom mestu, prilogu gospođe Radete i gospodina Krasića, da govorimo o konkretnim slučajevima, predlozima odluka koje su danas na dnevnom redu. Ilustracije radi, možete da vidite u materijalu koji smo dobili za ovu skupštinu da i ovde imamo slučajeve da se tek danas predlaže, recimo, prestanak sudijske dužnosti zbog navršenja radnog veka nekim sudijama koje su ispunile uslove za penziju još u julu, avgustu ili novembru prošle godine.
Naravno, nije za vas tema ovo što bi trebalo da interesuje narodne poslanike i građane Srbije. Tema u Srbiji je, očigledno, skretanje pažnje na neke sasvim druge teme, da se ne bi videlo da država Srbija, kao što sam citirala izjavu gospodina Tadića, de fakto, priznaje, odnosno režim Borisa Tadića, nezavisnost KiM-a, da se reforme sprovode u interesu samo Vašingtona i Brisela i da u državi Srbiji niko nadalje ne može biti siguran da će živeti životom dostojnim čoveka.
Ono na čemu će SRS istrajati, to je da se izbori za činjenicu da je na majskim izborima Izborna lista – SRS - dr Vojislav Šešelj osvojila 78 mandata, da se izbori za činjenicu da ovako izgleda Parlament Srbije u 2009. godini, da se, takođe, izbori za činjenicu da je ovo slika parlamentarne demokratije u Srbiji pod režimom gospodina Borisa Tadića, koji pozdravlja, kao što smo videli na osnovu pisanja jednog dnevnog lista, uspostavljanje misije Euleks na celoj teritoriji KiM-a.
Država Srbija je, zapravo, doživela sliku o kojoj govori gospodin Mijatović u svojoj knjizi "Sačekuša za Srbiju". Srbiju su definitivno sačekali Vašington i Brisel, uništili privredu, osiromašili, ponizili, a sve to zato što je neko na vlasti odlučio da sudbina građana Srbije bude ovakva.
Ono na šta bi, takođe, trebalo da podsetimo, jeste da su građani želeli samo jedno, da žive bolje, životom dostojnim čoveka.
Na sledećim izborima će svako od nas biti u prilici da pogleda te ljude u oči i da kaže – ne, ovo nije ''sačekuša'' za Srbiju, živimo u Srbiji koja je ekonomski oporavljena, reformisana, gde svi imamo ravnopravno pravo učešća, a ne samo oni koji su po volji vlasti, gde se zakoni sprovode i gde je svako zaštićen od strane institucije sistema, gde institucije sistema služe kao servis interesa građana, a ne rade direktno o glavi građana Srbije. Dakle, ti izbori će dati odgovor na to koliko je ko bio u pravu, da li je mandat za približavanje EU, koja nas direktno potkrada za 267 miliona evra, koliko iznosi gubitak od jednostrane primene Sporazuma, bio mandat za život dostojan čoveka.
Da li će set zakon koji ovih dana usvajamo po hitnim postupcima doneti bolji život građanima Srbije i hoće li oni, koliko već sledeće nedelje, biti u EU i živeti u razvijenoj i oporavljenoj srpskoj privredi? Neće.
Ono što će građani Srbije definitivno da spoznaju, jeste da je jedini put Srbije onaj tradicionalni put ka prijateljskim zemljama, koje ne uslovljavaju politički, koji ne derogiraju ono što se zove dostojanstvo i ne uništavaju ono što bi trebalo da bude život dostojan čoveka.
Svako od nas će odgovarati politički na izborima. Poslanički klub SRS-a će se, vidite po inicijativama za osnivanje anketnih odbora, potruditi da utvrdi, da jasno i glasno izgovori ime svakog ko je zloupotrebio vlast u korist svojih ličnih interesa. Takođe ćemo se potruditi da definitivno i vrlo jasno ukažemo na to ko stoji iza kojih ljudi u režimu Borisa Tadića, ko je odlučio da 2008. i 2009. godina prekroji izbornu volju građana i samim tim ih na duže vreme otera od slobodno izražene volje na izborima, jer im je posao poruku da će, bez obzira na to šta su glasali, Amerika i Britanija odrediti ko će vladati Srbijom.
Ono što bi, za kraj, trebalo da bude dilema za sve nas, to je kako ćemo, kada se završi ovo zasedanje, u ovakvoj slici da izađemo pred građane i kažemo da je Srbija parlamentarna demokratija. Dakle, zaista ćemo se potruditi, ono što kao opoziciona stranka možemo da uradimo jeste da konstatujemo problem, da rešenje sačekamo u nekim drugim političkim okolnostima, ali budite uvereni da će, makar i u ovoj projekciji Borisa Tadića da Srbijom upravljaju samo dve stranke, uvek postojati neko ko će vrlo glasno i jasno da izgovori imena svih onih koji rade direktno suprotno interesu srpskog naroda. Hvala.