Ovo je još jedna slika toga da bi tehnički sistem trebalo da se unapredi i radujem se unapred tome.
Dakle, naravno da gospodin ministar ne mora da se javlja posle svakog govornika i da odgovara na dileme i eventualna pitanja koja se pred njega iznose, demokratične procedure i interaktivnog odnosa radi, ali očekujem da ćete mi konačno odgovoriti na dva pitanja koja vam redovno postavljam. Očigledno da se, to je moj osnov za repliku, vi i ja ne razumemo.
Vi ste i te kako vlasni, ne da govorite o mandatima, naravno da to nije vaša nadležnost, koji su ovde sporni od kraja 2008. godine, ali ste i te kako vlasni da govorite o političkim strankama, političkoj atmosferi i situaciji u ovom parlamentu, samim tim što ste i te kako prekršili nešto što jeste izborna volja građana i time uvredili skoro 1.200.000 građana koji su glasali za SRS - dr Vojislav Šešelj na majskim izborima 2008. godine.
Detaljnim obrazlaganjem kasnije, u smislu legitimiteta koji se ostvaruje jedino na izborima, gospodine ministre, vi ste celokupnoj srpskoj javnosti i meni delimično, premda ne toliko precizno i jasno, jer vrlo verovatno to i nećete moći, dali odgovor.
Ono što me takođe interesuje, u skladu sa svim ovim što ste pričali malopre, a promaklo mi je da to postavim kao pitanje, očekujem da ćete mi odgovoriti na ovo pitanje, jeste – koja komisija, ko će to da određuje da li stranka zastupa politiku koja divergira u odnosu na predloženi program koji je usvojen kada je formirana politička stranka? Da li mi to polako ali sigurno ulazimo u period ideoloških komisija?
Ono što mi možemo da izrazimo kao sumnju, jer jeste iskustvo SRS svih ovih godina, posebno sa kraja 2008. i ove 2009. godine, ali nimalo različito u odnosu na, recimo, 2000. ili 2003. godinu, jeste da će biti zloupotreba pri interpretaciji da li politička stranka propagira, uslovno rečeno, politiku koja može moralno da vređa nekog od nosilaca vlasti, tako da bih volela da mi odgovorite na pitanje – ko su ljudi koji će odlučivati i vršiti nadzor na ovakav način?

Gospodine Novakoviću, osnov za moje javljanje je član 100. Nadam se da neće ući u moje vreme i da ćete mi računati ovih desetak sekundi. Dakle, kaže se – narodni poslanik ima pravo da ukaže na povredu u postupanju predsednika ili predsedavajućeg, ukoliko smatra da ono nije u skladu sa odredbama ovog poslovnika, a učinjeno je na sednici Narodne skupštine koja je u toku, i to neposredno po učinjenoj povredi.
Tokom prepodnevnog dela zasedanja... Inače, mi se redovno dovodimo u zabludu slobodnim sudijskim uverenjima, odnosno vrlo šarolikim i širokim tumačenjima odredaba ovog poslovnika. Mi smo od predsednika Skupštine imali prilike ovih dana da čujemo da poslanici ne mogu replikom da odgovaraju na izlaganja ministara koji su prisutni. Dalje, od gospođe Čomić smo tokom prepodneva čuli tumačenje da poslanici i te kako imaju prava da replikom odgovaraju i uđu u interaktivni odnos sa ministrom. Sada od vas čujemo da poslanici i te kako nemaju pravo na repliku.
Naprosto, mislim da su svi poslanici zbunjeni tumačenjima Poslovnika. Želeli bismo da to konačno razjasnite. Mislim da je dragoceno da u takav interaktivni odnos uđemo, jer je to na korist građana koji prate ovo redovno zasedanje, a da pri tome ne trošimo vreme koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi. Hvala.

Nemam drugog načina da vam se obratim, osim ukoliko mi ne date reč.

Meni zaista nije jasno koji onda stav mi ovde treba da sledimo. Želela bih onda da apsolutno prihvatljivo bude objašnjenje i potpuno jasno da mi kažete – po kojim pravilima se predstavnici Vlade ponašaju u toku redovnog zasedanja Narodne skupštine? Hvala.

Dakle, Poslovnik o radu se odnosi i na predstavnike srpske vlade. To sam htela da čujem. Znači, imamo pravo na repliku.

Ne, nisam zadovoljna, jer mi nije jasno objašnjenje.

Gospođo Čomić, dame i gospodo poslanici, ovlašćeni predstavnik po ovoj tački dnevnog reda trebalo je da bude gospodin Zoran Krasić, ali je iz poznatih razloga u nemogućnosti da prisustvuje ovom redovnom zasedanju. Nadam se da ću na dostojan način uspeti da predstavim sve one poslanike SRS koji su, na sebi svojstven način, dali doprinos ovom mom izlaganju.
Ono što smo imali prilike da čujemo tokom današnjeg zasedanja, a i jučerašnjeg, jeste politička atmosfera u okviru koje donosimo ovako značajan i važan zakon o političkim strankama, koji bi trebalo da ima za cilj uređenje političkog života u državi Srbiji i niko normalan ne može da se suprotstavi ili protivi jednom takvom cilju.
Kada je reč o političkoj sceni Srbije, uređenje može da bude samo svrsishodno delovanje i aktivnost svih nas koji pokušavamo, sa manje ili više uspeha, da se ozbiljno angažujemo u okviru celokupne aktivnosti, sa jednim osnovnim ciljem, a to je unapređenje života građana Srbije. Ni to nije činjenica kojoj može bilo ko da se suprotstavi, makar ne oni koji pokušavaju da budu ozbiljni kada je reč o mandatima koje su građani predali, u smislu ostvarenja što boljeg životnog standarda. To su sve činjenice koje smo mi imali prilike da čujemo od kolega iz vladajuće koalicije i ostalih kolega iz opozicije, koje stoje i koje su na mestu i to možemo samo da pozdravimo.
Šarolikost političkih uverenja i ubeđenja koja bi trebalo da ovu zemlju usprave i dovedu u red tradicionalno poštovanih i prepoznatljivih zemalja na političkoj i geografskoj mapi Evrope i sveta trebalo bi da bude cilj svih nas. Naravno da politički život u Srbiji ne može i ne sme da se smatra utakmicom u rodoljublju i patriotizmu jer i jedno i drugo bi trebalo da bude pretpostavka svakog građanina države Srbije.
Ono što jeste kišobran i kategorički imperativ za svaku političku stranku trebalo bi da bude ustavom garantovan politički sistem, suverenitet i teritorijalni integritet.
To je nešto što je pretpostavka i o čemu se ne raspravlja. U vezi sa tim, sasvim je prirodno da sve one stranke koje svojim radom i svojom aktivnošću deluju protiv ustavom garantovanog sistema i ne treba da deluju dalje. To je činjenica koja stoji, političke korektnosti radi, o kojoj valjda nema potrebe da se raspravlja ili priča.
Međutim, ono o čemu ima potrebe da se priča jeste šta se dešava sa slobodno izraženom izbornom voljom na izborima i da li izbori u Srbiji, koja pretenduje da bude demokratski uobličena država po prepoznatljivim i respektabilnim procedurama koje čine demokratiju, omogućavaju očuvanje izborne volje građana.
Nećete zameriti, dame i gospodo, ali ja ću tokom ovog izlaganja i te kako da se osvrnem na određene konkretne primere koje su i te kako flagrantno uticali na demokratsku prirodu sistema i režima u Srbiji.
Naše političko uverenje jeste da je izborna volja izražena na majskim izborima 2008. godine zaista flagrantno stornirana. Srpska radikalna stranka je na tim izborima osvojila 78 mandata. Desilo se da se određeni broj poslanika izdvojio iz redova SRS i to je prirodno i to je pravo svakog čoveka da u jednom momentu promeni svoje političko ubeđenje i krene nekakvim drugim putem. Ono što je nedopustivo jeste da sa sobom odnese i ono što je bila tradicija i procedura.
Na političkoj sceni Srbije je nastala nova politička stranka, zove se Srpska napredna stranka. I, da bude potpuno jasno, SRS ne može da ima apsolutno ništa protiv političkog ubeđenja ljudi koji čine SNS, koji su odlučili da pođu novim putem, odredili svoje programske ciljeve i krenuli da grade svoje politički prepoznatljive aktivnosti. Takođe, SRS može samo da poštuje izborne rezultate koje postiže SNS na lokalnim izborima, i uvek će poštovati. Kao što ste čuli, dame i gospodo, pre nekoliko dana bila sam prva koja je svima čestitala na ostvarenim uspesima na lokalnim izborima u Kovinu.
Ovde smo da završimo, i podvučemo crtu, sa određenim problemima za koje mislim da nisu u interesu građana Srbije, ali smo i te kako ovde da razmenimo i ukrstimo političke argumente i političke stavove. Ono protiv čega jeste SRS, to je nepoštovanje procedure i pravila koja čine osnovnu prirodu parlamentarne demokratije.
Kako su gospoda ranije iznela da su za parlamentarnu demokratiju u totalitarnom sistemu, kako ga zovete, pale mnoge žrtve, zaista im se treba pokloniti. Kako ste takođe naveli da su mnogi platili previsoku cenu u kontekstu borbe za demokratske vrednosti, takođe treba odati počast, ali ste, dame i gospodo, zaboravili primer predsednika SRS, koji je takođe robijao zbog otpora prema totalitarnom sistemu u mnogim sistemima. Toliko o korektnom političkom dijalogu.
Ono što pokušavam sve vreme da demonstriram jeste pokušaj Srpske radikalne stranke da se otvori politički dijalog. O političkoj kulturi, o metodama borbe može da se priča možda na neku drugu temu, ali ukoliko pokušavate da delujete u sistemu koji je dobro kontrolisan, a kada je reč o političkoj propagandi Srpska radikalna stranka, jer je osetila to više puta na svojoj koži, vrlo dobro zna kako izgleda, neki put je potrebno čak i da skandalizujete javnost ne biste li skrenuli pažnju na sebe i tako zaslužili prostor da prenesete političku borbu.
Pretpostavljam da ćete se, dame i gospodo, takođe složiti sa sledećom činjenicom – nikada se nije desilo da SRS ruši postojeće institucije svojim delovanjem, ma kakve one bile, ma ko sprovodio vlast. Možda sa više strasti, možda sa više temperamenta, možda sa više mašte ili živahnosti, kako to gospođa Čomić kaže, pokušavamo da predstavimo svoje argumente, ali smo prepoznatljivi po tome što poštujemo institucije i što se trudimo da poštujemo pravila.
Međutim, na srpskoj političkoj sceni se desio tektonski poremećaj i ono što je Srpska radikalna stranka na svojoj koži osetila jeste nepoštovanje procedure, nepoštovanje dogovora i nemogućnost pronalaženja političke volje da se određeni problemi reše.
Dakle, ukoliko se desi da ostavke na poslaničke mandate nestanu, naravno da će određene institucije pokušati da utvrde o čemu je tu reč, ali jedna stranka u ovom parlamentu je nastala tako što je pokupila ostavke na mandate Srpske radikalne stranke. Time je prekrojena izborna volja koju su građani Srbije izrazili na majskim izborima 2008. godine i odatle potiče sve ovo što se dešava u državi Srbiji.
Mi smo pokušali na institucionalan način; naravno da parlament nije mesto gde se utvrđuje ko je uzeo mandate, na koji način su zapravo ostavke na mandate, koje svaki poslanik potpisuje i prilaže svojoj stranci... Dakle, nije parlament mesto na kojem se utvrđuje takva, priznaćete, krivična aktivnost i ja o tome neću da pričam, ali je parlament i te kako mesto na kojem se govori o potpunom prekrajanju izborne volje. Ovaj parlament ne odslikava sliku koja se desila maja 2008. godine.
Nije ovo, dame i gospodo, ni prva ni poslednja ovakva situacija u istoriji parlamentarizma u Srbiji. Odnos između Narodne radikalne stranke i Napredne stranke postojao je i u 19. veku. Paralele radi, tada je Austrougarska zapravo napravila određenu grupu ljudi kako bi sprovodila svoje interese na teritoriji Srbije. S obzirom na to da se u obrazloženju zakona i da se ovde pominjao zaista izvanredan politički um, državnik kakav je Nikola Pašić, predsednik nekadašnje Narodne radikalne stranke, podsetiću vas, dame i gospodo, da je i on na problem sa naprednjacima (koji se ponavlja sada) ukazao jednom prilikom u srpskom parlamentu tako što je pročitao pismo upućeno ruskom konzulu.
Zašto je to Nikola Pašić uradio? Zato što je san Nikole Pašića bio – oslobođena Srbija, nezavisna Srbija. On je time hteo da skrene pažnju da se u političku scenu Srbije tada mešala Austrougarska. On je hteo da skrene pažnju da politička scena u Srbiji nije nezavisna.
Setite se samo istorijskih okolnosti tada, otprilike su slične kao istorijske okolnosti sada. Tada je bila Austrougarska, a sada je jedna sila koja se zove Sjedinjene Američke Države. Mogu da navedem primer gospodina Mantera koji je u jednoj emisiji na televiziji B 92, čini mi se da je bila emisija „U fokusu“, na pitanje novinara da li se meša u političku scenu Srbije odgovorio – da, naravno, i dajem sve od sebe. Razgovara sa svim političkim prvacima, to je nepobitan dokaz.
Kada se desilo u SRS, već prepoznatljivo, kada su nestale ostavke na mandate u okviru SRS, izdvojio se klub Napred Srbijo u okviru ovog parlamenta, šef američke i šef britanske misije su pozdravili naprednjake i rekli – to je evropski prihvatljiva desnica.
Mi smo, dame i gospodo, pokušavajući da rešimo taj problem tada rekli – nama tema nisu naprednjaci, mi njima želimo svako dobro i želimo im svaki put što više uspeha na izborima, neka na izborima oprobaju svoju snagu i neće imati problem sa nama. Mi smo tada rekli da je na ispitu demokratska vlast. Ostavke koje nisu bile sporne predali smo Administrativnom odboru i očekivali odluku onakvu kakva treba da bude, ali su se problemi gomilali, odluka nije doneta i nama i javnosti u Srbiji je potpuno jasno o kakvom konceptu i kakvom projektu je reč.
Na nas srpske radikale su nastavljeni pritisci, uvedena je prinudna uprava u opštinu Zemun, mi smo pokrenuli određene procedure pred nadležnim sudskim institucijama, za koje nedvosmisleno imamo dokaze, o tome smo obavestili javnost, da je bilo pritisaka, da nije bilo mesta prinudnoj upravi, ali šta je tu je, to je činjenica i mi je prihvatamo, čekajući neke nove izbore na kojima će se odmeriti snaga.
Ali, šta se dešava? Naravno da se sve to preslikava na političku scenu i na atmosferu u parlamentu Srbije. Svi mediji su bili podrška naprednjacima. Svi mediji su bili protiv SRS. Svi mediji su stali na stranu otimanja mandata, prekrajanja izborne volje građana. To je trebalo da bude srpskoj javnosti dovoljan i jasan primer, i to je naše političko uverenje koje sada pokušavam da odslikam ovim konkretnim primerima, da se zaista ide na uklanjanje SRS sa političke scene Srbije.
Iz tog razloga sam pred srpskog ministra u prepodnevnom delu zasedanja, a i tokom jučerašnjeg dana, iznela našu strepnju, složićete se, znam da se većina čestitih kolega slaže da je potpuno opravdana, da ovaj zakon o političkim strankama apsolutno neće moći da se sprovede u delo u cilju, kako je to srpski ministar pokušao da predstavi nama, uvođenja reda u politički život u Srbiji.
Da je to tačno i da srpska vlada i izvršna vlast u Srbiji zaista ima nameru da uvede red u državi Srbiji, ne bi ovaj parlament i određeni poslanici opozicije bili satanizovani kroz režimske medije. Mi ne bismo bili kao lica sa poternice u režimskim medijima. Mi bismo bili potpuno ravnopravni politički akteri događaja u Srbiji.
Da režim nema strah od povećanja rejtinga SRS, da oni koji kreiraju i koji su uveli protektorat nad Srbijom nemaju problem sa SRS, SRS ne bi doživela udar kakav je doživela krajem prošle godine. Bilo je vrlo prepoznatljivo da je to najjača opoziciona stranka, koja će se suprotstaviti briselskoj i vašingtonskoj administraciji. Bilo je vrlo prepoznatljivo da SRS neće biti za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju zato što se znalo da to jeste, de fakto, priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije. Bilo je vrlo prepoznatljivo...
Ja zaista, dame i gospodo, 90% vas ne mogu da krivim, naprosto tu nema snage, mi smo potpuno uvereni da se ništa u korist poštovanja onoga što jeste demokratska priroda parlamentarne demokratije u Srbiji, da se ništa od svega toga neće desiti, ali mora da ostane zapisano. Oni koji budu istraživali srpski parlamentarni život moraju da znaju da je 2008. i 2009. godine, po diktatu američkog i britanskog ambasadora, prekrajana izborna volja građana. Svi koji su učestvovali u tome ostavili su svoj potpis i to je jedino što SRS kao opoziciona stranka može da uradi, da na ovaj način izrazi svoje političko uverenje da ovaj zakon neće uvesti red u politički život u Srbiji. Politički život u Srbiji, mislim da nema nijednog čoveka kome to apsolutno nije jasno, potpuno je kontrolisan.
Zaista, kao da imamo dva parlamenta: jedan u kome zaseda opozicija i jedan u kome zaseda pozicija. Ne prođe dan, a da se mi ne satanizujemo. Ne prođe dan, a da, ako postavite određeni problem i pokušate da nađete rešenja, a tiče se urušavanja nacionalnih interesa iz naše političke vizure, ne budete žrtva progona. Ne prođe dan, a da se javnost u Srbiji ne skandalizuje činjenicom da to što će izaći na izbore i glasati apsolutno ne znači, negde u krajnjem zbiru, ništa ili vrlo malo.
Tačna je konstatacija koju je izneo gospodin ministar tokom prepodnevnog zasedanja, da je izlaznost na poslednjim izborima manja, da narod gubi poverenje u političke partije. Šta je to što svi zajedno činimo da se to poverenje vrati?
Dakle, srpska javnost je svakodnevno, iz dana u dan, u prilici da gleda nešto što se zove potpuna derogacija političkog života u Srbiji, na sledeći način – ukoliko smo mi glasali, dali svoje poverenje određenim akterima da svako iz svoje političke posebnosti pokuša da unapredi život, od toga nema ništa, politička volja se prekraja, čemu onda izbori.
Stiče se utisak, zaista, da ovo postaje disciplinska komisija Borisa Tadića i da Srbija polako ali sigurno postaje gulag jedne stranke na vlasti. Evo, možda mi grešimo, možda je sve ovo politička fraza ili, kako bi neki ministri rekli, jeftin politički trik. Dame i gospodo, uverite nas da nije tako. Dajte nam kontraargument. Raspravite o ona dva mandata koja nisu sporna. Na jednoj ostavci izvestan poslanik je dao s namerom, očito je to sad, pogrešne podatke. Ali, dve ostavke nisu sporne. Očekujemo od vas da raspravite, kao što ste do sada raspravljali o tome. Uvek je mandat pripadao, do sada, političkoj stranci. Možda je to pogrešno, ali tako je bilo do sada.
Ukoliko odlučite, kao većina, da to bude drugačije, SRS će izraziti svoj stav, ali će poštovati odluku većine, poštovaće ono što kaže vlast u Srbiji.
Mi možemo argumentovano da pokušamo, sa manje ili više uspeha, da dokažemo da ono što radite nije najbolji put za Srbiju. To je naše pravo, to je sastavni deo bića opozicije. Mi čak nemamo potrebu, po samoj definiciji opozicionog rada, bilo šta da predlažemo. Krizna su vremena i dajemo sve od sebe, iz petnih žila se trudimo da ponudimo izvesna konkretna rešenja za krizu u kojoj je Srbija.
Da dam još jedan primer. Evo, demantujte mene, recite da ne govorim istinu. Dajte jedan konkretan razlog, uverite me da zaista želite da se život u Srbiji vrati u normalu. Poslednji incident koji se desio, to je udaljavanje, dakle najstroža kazna izrečena poslanicima opozicije, zbog koje sam ja ovde sama već nekoliko dana.
Ovo je tužna slika za demokratiju. Ne kažem da je bilo preterivanja sa svih mogućih strana, ali onaj ko je doneo odluku da najjača opoziciona politička stranka sedi na način na koji sedi, za leđima vrlo male političke opozicione stranke, morao je da zna i očekivao je reakciju srpskih radikala.
Ili, da obrnemo situaciju – kako biste se vi ponašali? Sećam se situacije kada je bila prekrajana izborna volja. Osvojili ste određene glasove na lokalnim izborima. Neko je pokušao to da ukrade. Vi ste, dame i gospodo, izveli narod na ulice, sasvim opravdano, imali ste razloga za to. Neko je krao slobodno izraženu volju naroda na izborima.
Kriza je u Srbiji, u Srbiji je recesija, Srbija je prezadužena. Srpska radikalna stranka je doživela vašu sudbinu, kada ste bili opozicija, pa mi nismo izveli narod na ulice. Srpskoj radikalnoj stranci se ne dozvoljava medijski prostor da kaže ono što ja sada govorim, jer je ovo jedini mogući medij koji je preostao.
Šta ste vi radili u tim situacijama? Hoćete da vas podsetim? Vi ste imali ANEM, koji je pokrivao 70% teritorije u onom Miloševićevom sistemu. ANEM je, da vas podsetim, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija. SRS nema nijedan medij.
O sebi čitamo najgnusnije stvari. Šta očekujete, dame i gospodo, da uradimo, da kažemo – svaka vam čast? To ste i hteli, da nam rasturite stranku, uzmete mandate, napravite političku scenu kakva vama odgovara. Dajte da se dogovorimo. Ne trebaju nam izbori, ne treba nam parlament.
Kakav je naš otpor? Naš otpor jesu ove majice sa likom predsednika naše stranke, za koga Karla del Ponte, dragi kolega, kaže da je popakovan iz političkih razloga i poslat u Hag, ne kaže SRS. To je naš vid otpora. Smeta li to kome? Rušimo li mi institucije na taj način? Da li smo izveli gladan narod na ulice Srbije? Ne, jer znamo da se sa tim nije igrati u Srbiji, koja dolazi do ivice siromaštva.
Šta je drugi vid našeg otpora? To što ćemo, naravno, tražiti da reklamiramo proceduru, a onda rizikovati da nam se kaže, bez reklamiranja povrede Poslovnika, da apsolutno nemamo prava na to i da nema povrede Poslovnika. To su one uzročno-posledične reakcije. Otišlo se predaleko.
Naravno, ovo ne govori da su srpski radikali nepogrešivi. Naravno da grešimo i svoje greške plaćamo na izborima. To je jedini način kako treba greške platiti. Da vas podsetimo, nas je narod kaznio 2000. godine. Mi smo tada osvojili oko 323.000 glasova. Narod je bio u pravu, bio je umoran, sankcije, ratovi, nikakva objašnjenja, izolacija. Narod nema potrebu da zna zbog čega je sve to. Narod ima samo jednu potrebu – da živi životom dostojnim čoveka. Ispravna je bila odluka. Bili smo kažnjeni, jer to nismo bili sposobni da priredimo.
Evo, devet godina kasnije, ili tri godine kasnije u odnosu na 2000, mi smo premašili cifru od milion glasova, jer se narod uverio da ono što je obećano 5. oktobra nije ostvareno.
Sada, devet godina kasnije, vi dolazite u onu situaciju, istorijski, ekonomski, politički, u kakvoj smo mi bili. Ne bih volela da posledice pritisaka međunarodne zajednice budu onakve kakve smo mi imali devedesetih godina pokušavajući da damo sve od sebe i da zaštitimo ono što štite sve te zemlje koje su nas bombardovale, a to je suverenitet i teritorijalni integritet.
Sve to sada na stranu. Vi ste preuzeli mehanizme totalitarnog sistema i sprovodite ga nad opozicijom. Naše je uverenje da je konačan rezultat ovoga, posle satanizacije određenog dela opozicije, konačno i zabrana rada SRS.
Volela bih da me tokom rasprave u pojedinostima razuverite vašom argumentacijom da to što mi sada izražavamo nije tačno. Evo slike parlamenta danas u Srbiji, pa nama može da znači samo sledeće: da je ovde prekrojena izborna volja, da je sa namerom napravljena užasna medijska satanizacija tako što je neko odlučio da zameni teze, pa se priča o tome da je srpskim radikalima najvažnije gde sede.
Naravno da nije, nikom normalnom u državi Srbiji nije, ali je srpskim radikalima najvažnija demokratska priroda režima. Srpskim radikalima je zaista najvažnija parlamentarna demokratija, a u toj parlamentarnoj demokratiji se zna kakav tretman bi trebalo da ima najjača opoziciona stranka.
Zbog toga su srpski radikali koristili i koristiće dozvoljena sredstva političke borbe. Udaljeno je 48 radikala u poslednjem pokušaju uvođenja tzv. reda u redovno zasedanje Narodne skupštine tako što je jedan poslanik, mr Aleksandar Martinović, tražio reč po Poslovniku, nije je dobio, a ostali su se solidarisali i svi su izašli napolje.
Da vas podsetim, a i srpska javnost mora da zna – o tom problemu, o premeštaju u ovaj prestižni dom, u ovaj spomenik kulture, gde će ko da sedi, niko nikada nije konsultovao SRS. Predstavnici SRS nisu glasali za ovaj raspored na sednici Administrativnog odbora. To je istina.
Ono što mediji pišu... Najveći deo ljudi koji se bave novinarstvom jesu čestiti ljudi, ali svi mi koji imamo novinarskog iskustva znamo kako treba i na koji način da se kreira javno mnjenje u Srbiji.
Sada vas pitam – da li to zaista raste ogroman strah od SRS, čim je represija prema SRS toliko jaka? Čemu represija u jednom demokratskom društvu? Ukoliko mi date kontraargumente da sve ovo o čemu sam pričala nije priroda represivnog aparata, pozdraviću i reći ću da ste potpuno u pravu. Onda ću vam reći: samo nam vratite mandate.
Dakle, ne tražimo da radite ono što je posao suda. Neka sudska instanca radi svoj posao. Tražimo da nam vratite nesporne mandate, na osnovu ostavki koje smo uputili Administrativnom odboru. Tu se svaka dilema završava. Tu Srbija polako ali sigurno ulazi u normalan politički dijalog.
Da vas podsetim takođe, a to jeste politička atmosfera u kojoj svi živimo, na doprinos u postizanju političkog dogovora – širokogrudo smo ušli u izglasavanje budžeta, postigli smo dogovor koji, dame i gospodo, vi kao partneri u ovom poslu niste poštovali.
Dakle, mi zaista iznosimo opravdanu sumnju da, s obzirom na sve ovo što je do sada, u ovih nekoliko meseci, slikalo politički život u Srbiji, koji je opterećen... Niko ko je okrenut unapređenju života i ublažavanju efekata krize u Srbiji ne može da se raduje izborima, koji koštaju. Da ne budem pogrešno shvaćena, SRS će uvek izaći na izbore samostalno. Na prvom mestu zbog toga što želi da oproba sopstvenu snagu, a na drugom mestu zbog toga što želi da sagleda gde to greši, šta je to što treba da ispravi, koju to političku metodologiju treba da primeni.
To je sasvim normalna priroda i izbori su tu kao kontrolni mehanizam koji će oprobavati sve nas.
Dakle, i da padnemo ispod cenzusa i da osvojimo nekoliko mandata i da sa 78 mandata padnemo na jedan mandat, bože moj, to je normalan politički život. Ako ćemo sa 30% pasti na dva ili pet posto, to je dobar mehanizam za nas. Mi se radujemo tome. U periodu krize naravno da ne možemo.
Ako je to već tako, ako novi izbori ne mogu da reše sve ove dileme i ovaj poremećaj u okviru političke scene, dajte da pokušamo to zajedno da rešimo i onda ćete nas razuveriti.
Onda ćete nam pokazati da je ovaj predlog zakona ostvarljiv, da će ono što je srpski ministar rekao obrazlažući ovaj predlog zakona zaista biti ostvarljivo i da će cilj zaista biti uvođenje reda u politički život u Srbiji.
Dame i gospodo, niko ovde nije anarhista. Valjda smo svi ovde i svako je platio, svaka politička stranka je platila ovde tu cenu i osetila na sebi represiju, da li je bila na vlasti ili u opoziciji, osetila je na sebi šta znači borba za parlamentarnu demokratiju. Valjda je to normalan poriv da svi funkcionišemo u atmosferi uređenog političkog života. Ko će biti uspešniji, više ili manje, neka to odluče građani.
Došli smo sada u takvu situaciju da je nama neko ukrao mir iz političkog života. Vrlo svesno manipulišući uveo je haos u politički život. Tako je usitnio političku scenu ne bi li što bolje manipulisao. Dakle, neki ljudi, a neka počne od ove rasprave, trebalo bi da se povedu samo zdravorazumskom logikom i kažu – sada je dosta. Upravo odavde krećemo da razmišljamo kao demokrate, kao ljudi koji hoće na demokratski način poštujući pravila, poštujući proceduru da urede politički život u Srbiji. S tim u vezi, srpskom ministru ne može da se nađe zamerka u obrazloženju, ali može da se izrazi sumnja u sprovođenje.
Upravo iz ovih razloga, sasvim sigurno znam, s obzirom na to da sam čula sve vas i vrlo pažljivo slušala, da ste svi okrenuti tim principima, da iz ovih ili onih razloga ne možete jasno da kažete da ono što jeste oslikano konkretnim primerima jeste nešto što ne sme jednoj državi i jednom društvu da se desi. To neću tražiti od vas. Ono što SRS traži, a evo kako se borimo, jeste samo postizanje političkog dogovora.
Završiće se ovo redovno zasedanje. Srpski radikali neće remetiti politički život u Srbiji. Ono što treba da ostane jeste ovaj potpis parlamentarne demokratije i mogućnost ili nemogućnost da se nađe i dođe do političkog dogovora. Priznaćete, dame i gospodo, da ono što mi tražimo jeste zaista minimum, minimum demokratske procedure i ništa više od toga.
Kada se dese sledeći izbori, za nas će možda biti činjenica... Ne možda, sasvim sigurno, uvek je činjenica ostvareni izborni rezultat.
Vaš nekadašnji predsednik, nažalost, ubijeni srpski premijer, jer niko ne zaslužuje takvu kaznu, dolazio je u naše prostorije 2000. godine po izborne rezultate. Predsednik SRS je prvi čestitao svima vama rezultate ostvarene na izborima. Ma koliko se lično trudio političkom akcijom, političkom metodologijom, prepoznatljivom, to je njegov stil, da ne ostvarite vlast, iz tada opravdanih razloga, to je politička borba, izašao je i čestitao. Nikada se nije desilo da je Srpska radikalna stranka bila poznata po nekakvom drukčijem postupku po završetku izbora.
Na sledećim izborima želimo svu sreću ovog sveta svima vama, a posebno naprednjacima. Rezultate koje ćete ostvariti mi ćemo samo da pozdravimo, i da čestitamo. To je demokratsko opredeljenje, vi ste izabrali svoj put i to nije ništa sporno. Poznajući lično neke od vas, znam da i te kako znate na koji način sada sedite u parlamentu. Da ste na našem mestu, možda bi sa vaše strane politička akcija bila mnogo dinamičnija i oštrija. To kažem znajući neke od vas.
Ono što jeste bitno, to je da srpska javnost bude potpuno uverena zašto SRS svih ovih meseci pokušava da skrene pažnju i da uputi konkretno i jasno političku poruku. Upravo iz ovog razloga.
Pokušavajući da na dostojan način predstavim sve moje kolege, ovde sam pokušala, zapravo, da sakupim dovoljno primera koje su pripremili za izlaganje, a, nažalost, nisu bili u prilici da ih vama i srpskoj javnosti predstave. Nadam se da će se to promeniti i da će oni po isteku kazne da se vrate u redovan rad nekog drugog zasedanja i da ćete imati priliku da sve njih (u njihovom prepoznatljivom stilu) slušate i da učestvujemo svi zajedno u radu ne bismo li u periodu kada se očekuje najveći udar krize na srpsku populaciju efekte te krize učinili bezbolnim za građane države Srbije.
Mi ćemo u raspravi u pojedinostima pokušati, sa manje ili više uspeha, da ukažemo amandmanima šta mislimo da može da se popravi, gde bi predlagač zakona trebalo da interveniše ne bi li politički život u Srbiji bio mnogo zreliji i komforniji za sve one koji imaju slobodu političkog udruživanja, pa samim tim i ispoljavanja političkih ubeđenja.
Dakle, kao što sam rekla, gospodin Zoran Krasić je trebalo da bude ovlašćeni predlagač za ovu temu dnevnog reda. Onim što je on u svom materijalu koji je priložio za ovo redovno zasedanje rekao pozabaviću se u potpunosti u raspravi o pojedinostima. Gospodin Krasić je, između ostalog, mišljenja da je ovaj zakon potreban da bi se zamenilo odsustvo legitimiteta i legaliteta, kako bi se sve političke stranke našle u istoj situaciji, kako ona koja je osnovana 1990. ili 1991. godine, tako i ona koja je osnovana oktobra 2008. godine. Tako bi se verovatno zaboravilo kako je, kao što sam rekla, jedna stranka nastala u ovom parlamentu.
U tekstu Predloga zakona, kako gospodin Krasić navodi, sa obrazloženjem, i to je njegovo uverenje, sigurno je tačno napisano samo - 1881. godina.
Meni je žao što gospodin Krasić nije tu, on bi zaista to detaljnije i sa mnogo više argumenata, kao čovek ogromnog političkog iskustva, obrazložio vama, gospodine ministre, srpskoj javnosti i kolegama. Trudiću se da na dostojan način pokušam da zamenim gospodina Krasića, mada iskreno mislim da je to nemoguće.
Dakle, kako gospodin Krasić vidi pojedina rešenja iz Predloga zakona? On smatra da svakako zaslužuje posebnu pažnju, recimo, član 12. Predloga zakona kojim je uređena sadržina izjave osnivača o osnivanju političke stranke. Mišljenja je da se DS zalaže i da predlaže overu potpisa osnivača od strane suda, a možda se to odnosi na opštinski organ uprave, jer je u pitanju overa jednostrane izjave građana. Bez obzira na to, kako kaže gospodin Krasić, da li je u pitanju sud ili opštinski organ uprave, u pogledu poverenih i uopšte jednostranih izjava imamo veliko iskustvo.
Setimo se da je za predsedničke izbore i za izbor narodnih poslanika takođe bilo predviđeno 10.000 sudski overenih izjava građana, pa smo imali situaciju da ni sud nije bio garancija i da su se overavale izjave mrtvih, lica koja ne postoje, a bilo je i maloletnih lica. Dakle, sudska overa u praksi nije pokazala niti dokazala prezumpciju tačnosti. Da su se saopštavali podaci o tome šta je sve bilo neispravno u tim sudski overenim izjavama, lako bi se došlo do procenta najočiglednijih falsifikata. Setimo se da je bilo kandidata sa više od 10.000 sudski overenih potpisa lica koja podržavaju kandidaturu, pa na izborima taj isti kandidat nije dobio, recimo, ni osam hiljada glasova.
Dakle, prosto je neverovatno, kako kaže gospodin Krasić, da onaj ko je sudski overenim potpisom podržao nečiju kandidaturu nije našao za shodno da nakon 20 dana glasa za kandidata koga je najzvaničnije podržao, i to punim imenom i prezimenom. Dakle, zaključak je jednostavan – ili je u pitanju falsifikat ili je neko obezbedio potpise za kandidaturu kako bi kandidat smetao na izborima nekoj drugoj opciji, ili je u pitanju neki dobar posao da se navodno zarade neke pare.
Gospodin Krasić bi vam ovde mnogo bolje od mene predstavio i svoj stav kada je reč o osnivanju političke stranke, koje se vrši na osnivačkoj skupštini. S obzirom na to da izjave osnivača o osnivanju političke stranke predstavljaju sastavni deo osnivačkog akta, a to su članovi 11. i 12. ovog predloga zakona, onda bi trebalo svi osnivači da budu prisutni u sali od 5.000 mesta, ili u sali sa većim ili manjim kapacitetom, a svakako najmanje u onom broju koji bude definitivno propisan članovima 8. i 9. Predloga zakona.
Dakle, ako se osnivački akt donosi na osnivačkoj skupštini, onda svi potpisnici izjava osnivača o osnivanju političke stranke moraju biti prisutni, jer oni imaju legitimno pravo da osnivaju, da diskutuju i da glasaju. To je primer kako jedno pravno-tehničko rešenje ne samo da utiče, nego i dovodi u pitanje samu suštinu slobode političkog udruživanja. Jer, ako nisu u stanju i u mogućnosti da njih 5.000 (ili, ako prihvatite amandman, 10.000), koliko je potrebno, tog dana bude u sali, da ravnopravno učestvuju, odlučuju kao osnivači, onda dovodimo u pitanje samu slobodu političkog udruživanja i samu slobodu ispoljavanja političkog ubeđenja, odnosno čak i demokratsku proceduru.
Treba, takođe, da se ima u vidu da sam osnivački akt, kada se donosi, podrazumeva da osnivači moraju da budu saglasni sa programom i statutom. Zato sve što se navodi u članu 10. mora da bude u jedinstvu i da čini celinu. Dakle, rešenje iz člana 11. stav 2. Predloga zakona, odnosno izjave kao deo osnivačkog akta moraju da se odnose i na program i na statut u smislu člana 10. Predloga zakona. To mora jasno da se navede i predlagač je morao da ima u vidu, kada je pravio ovaj predlog zakona, da zakon mora da bude vrlo konkretan, jasan i precizan, tako da ne ostavlja nikakav prostor za slobodno sudijsko tumačenje. Dakle, ne sme da se ostavlja za propisivanje izgleda od strane, recimo, ministra.
Znači, prihvatanje programa i statuta mora da se reguliše članom 10. ili 11. Predloga zakona, jer po sadržini pripada radnji donošenja akata iz člana 10. Predloga zakona i minimalnog broja građana kao osnivača.
Kako smatra gospodin Krasić, pri postojećim rešenjima iz Predloga zakona, odredba člana 8. je besmislena. Ona je besmislena bez obzira na to da li se predlaže pet ili deset hiljada punoletnih građana kao osnivača, zato što je nemoguće obezbediti tako veliku salu za osnivačku skupštinu stranke, već i zato što se ne zna šta treba da predstavlja cifra o najmanjem broju osnivača jedne političke stranke. Ako je svrha jednog broja osnivača da se dokaže ozbiljnost i odgovornost jedne političke opcije koja nastaje osnivanjem stranke, onda to svakako ne može biti neki minimalan broj osnivača. Dakle, koliko je ozbiljna akcija koja se stvara sa pet hiljada punoletnih birača?
Dakle, da se podsetimo, za kandidaturu za predsednika Republike potrebno je najmanje 10.000 potpisa lica koja podržavaju kandidaturu. To je, dakle, minimalan broj za običnu kandidaturu. Politička stranka, kao što ste vi to sa potpunim pravom i vrlo ispravno, gospodine ministre, danas rekli, jeste ozbiljan institut jednog društva samim tim što je u mogućnosti da vrši i sprovodi vlast. Dakle, vi svakoga sa ulice možete kandidovati sa 10.000 potpisa, ali politička stranka, sa ustavnim ulogama koje joj se priznaju, svakako zahteva vrlo veliki stepen ozbiljnosti.
Pod određenim uslovom, kako smatra gospodin Krasić, a naročito ako na izborima osvoji veliki broj glasova i naklonost građana, politička stranka dolazi u situaciju da upravlja životima, odnosno da uređuje život u Srbiji. Zato se, kako smatra gospodin Krasić, mora sprečiti situacija da neko, recimo, od bogatih pojedinaca ko poželi da ima svoju stranku može to da uradi sa malim brojem navodnih osnivača. Moguće je da neko od tih bogatih naredi da svi zaposleni u njegovom preduzeću ili preduzećima postanu navodno slobodni i dobrovoljni, a u stvari obavezni po samoj prirodi, osnivači političke stranke. To je uvek normalno i očekivano sa ovako predviđenim brojem osnivača jednog tako ozbiljnog političkog sistema kao što je politička stranka.
Doduše, moguća je situacija da taj bogataš bukvalno otkupi političku stranku. U političkom društvu Srbije postoji zaista znatan broj primera uticaja od strane određenih finansijskih centara. Moramo da se prisetimo da je poslednji primer upravo primer o kojem sam malopre govorila. Dakle, neophodno je da se minimalan broj osnivača političke stranke poveća, iz ovog i iz njima sličnih razloga, sa 5.000 na 10.000, a možda i na veći broj. To je zbog toga, gospodine ministre, što ste zbog ozbiljnosti onoga što politička stranka treba da bude vi govorili tokom prepodnevnog zasedanja. Na taj način se ne dovodi u pitanje sloboda političkog udruživanja, već se od političke stranke zahteva neophodni minimum ozbiljnosti i odgovornosti za nastanak jedne političke opcije, alternative i pogleda na preuređenje društva, na kraju, i za samu ozbiljnost možda buduće vlasti.
Dakle, sloboda političkog udruživanja, kako navodi gospodin Krasić, mora da ima uticaja na život i na rad na određenoj teritoriji, bez obzira na to da li politička stranka učestvuje u vršenju vlasti. Dakle, samo postojanje političke stranke ima, naravno, određeni stepen ozbiljnosti. Međutim, kada se radi o teritoriji, dovodi se u pitanje na kom delu teritorije će ovaj predlog zakona da se sprovodi. Da li se ovaj predlog zakona odnosi, recimo, i na deo teritorije Kosova i Metohije?
Da se vratimo temi Predloga zakona. U članu 13. navedeno je šta mora da sadrži program političke stranke. Gospodin Krasić smatra da je program političke stranke, po prirodi stvari, opšti akt i on bi pored načela, ciljeva i vrednosti morao da sadrži i opis sredstava kojima politička stranka namerava da realizuje i ostvari svoj program. Pored zakonom pretpostavljenog načina da politička stranka namerava svoj program da ostvari učešćem na izborima i, zavisno od rezultata izbora, eventualnim učešćem u vršenju vlasti, opis sredstava kojima politička stranka namerava da deluje mora da bude naveden u programu, jer se iz toga najbolje vidi da li je ona opredeljena za funkcionisanje u demokratskom društvu. To kao uslov ne dozvoljava odrednica o opisu vrednosti za koje se politička stranka zalaže.
Nažalost, danas se kod velikog broja političkih stranaka ne može sa sigurnošću utvrditi šta predstavlja njihov program. SRS je mišljenja da o ovome zaista treba prodiskutovati, evo u kom kontekstu: najčešće se dešava da politička aktivnost političke stranke ne odgovara programu političke stranke. Vas kao pravnika, koji je ipak čovek od respekta, pitam – šta u situaciji, evo da projektujemo situaciju na buduće dane, šta se dešava ukoliko stranka odstupi od svog programa, ukoliko taj program bude zaista tek slovo na papiru? Kakve su kazne u tom slučaju, kakve su sankcije u tom slučaju, zato što mi onda imamo neku sasvim drugu političku stranku?
Ukoliko imamo u vidu ono što ste obrazlažući ovaj predlog zakona rekli, a to je uvođenje reda u politički život Srbije, na koji način mislite da uvedete red u Srbiju ukoliko političke stranke s jednim razlogom pišu program, a svoju političku aktivnost menjaju od izbora do izbora, dodvoravajući se glasačima i obmanjujući ih na taj način ne bi li što bolje prošle na samim izborima?
Ono što je takođe vrlo značajno i gde bi takođe trebalo da čujemo odgovor od gospodina ministra, šta se dešava u situaciji direktnog mešanja u politički život i u formiranje političkih stranaka, ukoliko se sa uspehom dokaže, od strane, recimo, nevladinih organizacija ili predstavnika diplomatskih misija, što mislimo da je za jedno društvo prosto nedopustivo? Šta u tom smislu, kakve su tu sankcije, odnosno kakve se aktivnosti resornog ministarstva pretpostavljaju, a da se opet uvede red u politički život u Srbiji?
Iskreno, u dilemi sam koliko je meni još vremena ostalo od vremena predviđenog za poslaničku grupu, jer ne vidim na ekranu, iz evidentnih razloga.
(Predsedavajuća: Još 17 minuta od vremena koje je na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS i jedan minut kao ovlašćenom predstavniku. Izvolite.)
Onda ću moći da se pozabavim, nadam se da mi nećete zameriti, izlaganjem koje je gospodin Krasić zaista vredno i pedantno pripremio za celokupnu srpsku javnost, vas kolege poslanike i za gospodina ministra.
Pored programa političke stranke, skoro da je identična situacija sa statutom političke stranke. On je, svakako, unutrašnji konstitutivni opšti akt koji članstvo, po principu slobode i dobrovoljnosti, prihvata kao obavezujući akt ponašanja i poštovanja, a nemoguće je da kolegijalni organ radi i odlučuje, a da se ne poštuje odluka većine. To se posebno odnosi na političke stranke. Dakle, kod samih političkih stranaka članovi su se dobrovoljno odrekli jednog dela svoje apsolutne slobode da bi se povinovali odluci organa, odnosno odluci većine. To je sasvim normalno i pretpostavljam da sa tim niko nema problem.
Danas imamo primere nepoštovanja kolektivnih organa stranke, primere gde se vrlo plastično odupire odluci većine u okviru političke stranke, pa samim tim derogira i sam život političke stranke. Onda se postavlja pitanje kako se tim političkim akterima može verovati na reč u bilo kojoj drugoj opciji. Na primer, ako je cilj uvođenje reda u politički život Srbije, volela bih da čujem kako mislite da se odnosite i prema takvim problemima, a mi svi smo svedoci takvog delovanja poslednjih nekoliko meseci.
Imam primedbu, ne zameram previše jer je više nego očigledno da je to skoro i postavka i činjenično stanje, zbog toga što ste danas celu poslaničku grupu kluba Napred Srbijo oslovili kao poslaničku grupu Srpske napredne stranke. Pretpostavljam da je lapsus u pitanju.
Znajući vašu profesionalnu reputaciju ne mogu da prihvatim da prihvatate prekrajanje izborne volje. Naprosto, to niste vi. Ako je lapsus, nadam se, političke korektnosti radi, da se to neće ponoviti, jer sa ove strane ne biste nikada doživeli od mene da se na takav način (recimo, da se to vašoj stranci desilo) obraćam bilo kome od vaših poslanika koji su poneli mandate i tako osnovali neku novu stranku. Unapred se zahvaljujem na korektnosti u perspektivi.
Dakle, ako statut kao konstitutivni opšti akt uređuje unutrašnju organizaciju političke stranke, kako smatra gospodin Krasić, dakle organe, onda je obavezujući za sve. Svedoci smo najčešće da se statut kao akt koji uređuje samo funkcionisanje stranke i treba da potvrdi samu prirodu stranke, da li na demokratski način donosi i sprovodi odluke... Ako se to ne poštuje, kao što je profesor Mićunović rekao, to je stvar o kojoj bi resorno ministarstvo, koje se inače bavi životom i radom političkih stranaka, trebalo da povede mnogo računa, u smislu nadzora, onda se postavlja pitanje kako možemo takvim političkim akterima da verujemo na reč ukoliko svoje instrumente ne poštuju.
Dakle, svako ko se registruje i kome se odobri registracija da može da deluje kao politička stranka, trebalo bi, sasvim je prirodno, da stane pod mikroskop države, jer država mora da ima sve mehanizme da zaštiti Ustavom garantovani sistem. To nije sporno. Mi očekujemo da se to javno kaže i da se javno detektuju svi problemi sa kojima se mi susrećemo. Zašto? Da se ne bi ponovili.
Ukoliko svi mi potičemo iz jednog sistema koji je ubijao višestranačje i slobode na najrazličitije moguće načine, onda se, dame i gospodo, svi, bez ikakvih razlika, učimo demokratiji. Možda će tek političke generacije koje dolaze iza nas biti oslobođene onoga što se zove nasleđe jednog sistema, jednopartijskog sistema i tek onda će sa punom slobodom moći da kažu da su spremni za procedure, da mogu da iznesu ono što jesu demokratska načela parlamentarne demokratije.
Svi mi ovde, ma koliko se trudili intelektualno, ali nažalost ne i prirodno, ne možemo to da kažemo.
Najčešće se dešava da u određenim kriznim situacijama političkog života, kada se sva naša lica i naličja vide, posežemo za metodama i metodologijom totalitarnog sistema. Najlakši način reagovanja na krizu je posezanje za metodama represije, ućutkivanja, gušenja, kontrole. Ali, sve je to razumljivo, s obzirom na to da se učimo demokratiji, s obzirom na to da je tradicija naše parlamentarne demokratije prekinuta na jedan zaista zavidan period i to je ostavilo traga u svima nama. Doprinosa radi, očekujem od resornog ministarstva da detektuje sve te probleme i da javno iznese za primer, krajnje korektno i civilizovano, da se takvi primeri ne bi ponavljali u budućnosti.
Gospodin Krasić takođe podseća na član 3. zakona o finansiranju političkih stranaka. Mislim da ćemo se tim pozabaviti, jer vreme polako ali sigurno ističe, u raspravi o pojedinostima, a želela bih zaista da dotaknem sve one primedbe i sugestije koje je kolega Krasić izneo, naprosto da vidite u kom okviru će se kretati izlaganje Poslaničke grupe SRS u raspravi o pojedinostima.
Dakle, gospodin Krasić sa pravom smatra da se u članu 16. Predloga zakona preteralo sa obavezama objavljivanja na internetu drugih opštih akata političke stranke, ako ih je donela. Ako tako nešto ne postoji kao obaveza, recimo, za državne organe i za druga pravna lica, onda nije jasno zašto ta obaveza postoji za političke stranke. Ovo posebno izaziva iznenađenje kada se ima u vidu da je povreda člana 16. istovremeno i prekršaj iz člana 41. Predloga zakona. Kao drugi opšti akt mogu da se pojave i programi izbornih aktivnosti, uputstva o izgledu ili zameni članskih karata, i nije jasno zašto bi u slučaju da se to ne objavi na internetu to predstavljalo prekršaj.
Mislimo da obaveza u smislu tehnološkog i tehničkog napretka i transparetnosti, za koju se svi zalažemo, jeste dostupnost podataka i informacija svih onih državnih organa i institucija od opšteg i javnog interesa, kako bi građani, kao poreski obveznici, imali potpuno uvid gde se to i na koji način troše njihove pare. Gospodine ministre, složićete se, pozdravljam nameru da ovaj predlog zakona bude prvi koji će napraviti takav pomak, ali nije jasno zašto to nije obaveza za sve one kojima je obaveza da vrlo jasno i transparentno objave određene podatke koji su od interesa za srpsku javnost.
Slična je situacija, kako smatra gospodin Krasić, sa odredbom člana 17. Predloga zakona u pogledu stavova 4. i 5. Ovo posebno izaziva čuđenje kada se zna da organizaciona jedinica političke stranke po teritorijalnom principu nije pravno lice, te samim tim ne može ni da bude nosilac nekih prava, obaveza i odgovornosti izvan političke stranke u celini.
Do ovako velikog uplitanja Ministarstva u organizaciona pitanja političke stranke verovatno se dolazi iz analogije koja se primenjuje kada su u pitanju privredna društva i njihove organizacione jedinice izvan sedišta koje nemaju status pravnog lica i koje se posebno evidentiraju kod Agencije za privredne registre. Kod privrednih društava, kako smatra gospodin Krasić, ta vrsta evidencije i upisa u odgovarajući registar je neophodna zbog toga što su u pitanju privredne delatnosti, ali delatnost političke stranke nikada ne može biti privredna.
Rešenja iz stavova 4. i 5. člana 17. Predloga zakona predstavljaju nedozvoljeno uplitanje državnog organa u slobodu političkog udruživanja, odnosno prevazilaze ustavni osnov i okvir za pojedina rešenja. Dakle, ovo, najblaže rečeno, izaziva čuđenje, jer se po teritorijalnom principu kao organizacione jedinice političke stranke pojavljuju izvršni odbor stranke, okružni odbori, mesni, opštinski, sve do poverenika za užu teritoriju unutar mesnog odbora stranke ili do organizacionog dela po biračkim mestima.
U članu 19. stav 1. Predloga zakona uopšte nije jasna formulacija o nazivu političke stranke koji povređuje moralna osećanja građana. Izgleda kao da se društvo vraća na period pre uvođenja višestranačkog sistema kada se sličnim formulacijama štitio ugled i delo druga Tita. S obzirom na predlagača ovog zakona, ne zna se da li će se štititi moralno osećanje u odnosu na Slobodana Miloševića, Zorana Đinđića, Vojislava Šešelja ili nekog drugog. Šta je vrlo važno? Ko je taj ko će odlučiti i protumačiti koja su to moralna osećanja prekršena i ko zaista ima autentično tumačenje u smislu ovog člana Predloga zakona?
U članu 21. Predloga zakona rešenje izlazi izvan okvira propisanih članom 55. stav 5. Ustava Republike Srbije. Ovde se istovremeno postavlja pitanje da li je moguće zakonom propisati zabranu sukoba interesa na drugačiji način u odnosu na Ustav, i to kako član 55, tako i član 6. Kada se vršilo nabrajanje, interesantno je da nije naveden poverenik za ravnopravnost, kada je on po Zakonu o zabrani diskriminacije u gotovo identičnom položaju kao i Zaštitnik građana. SRS i ovlašćeni predlagač za ovu tačku dnevnog reda gospodin Krasić smatraju da se nepotrebno unosi zbrka, ali pretpostavljam da ćete kao predstavnik resornog ministarstva tokom rasprave o pojedinostima da nam detaljnije objasnite ili pojasnite ovaj predlog.
Članom 6. Ustava Republike Srbije propisano je da ne može da se vrši državna i javna funkcija zbog neke druge funkcije, poslova ili privatnih interesa, a članom 55. Ustava Republike pobrojane su taksativno funkcije koje ne dozvoljavaju da se bude član političke partije. To su dovoljni razlozi zašto smatramo da je ovim članom unesena nepotrebna zbrka u ovaj predlog zakona.
Ono što bi zbog javnosti trebalo da se razjasni, a nadam se da govorim u prihvatljivim kategorijama tako da svi ljudi, i bez potrebnog predznanja, mogu da razumeju – članstvo u političkoj stranci nije funkcija, niti posao, niti privatni interes, na koji se odnosi član 6. Ustava Republike Srbije.
Članstvo u političkoj stranci ne može da bude sukob interesa, a u slučaju iz člana 55. Ustava Republike Srbije nema sukoba interesa, već postoji ustavna zabrana. Ustav vrlo jasno i decidno navodi u kojim slučajevima dolazi do sukoba interesa.
Reči: "kao i druga lica čija je funkcija u skladu sa zakonom nespojiva sa članstvom u političkoj stranci", iz člana 21. stav 3. Predloga zakona, formulisane su kao sukob interesa, a ne kao zabrana i zato im nije mesto u ovom predlogu zakona. To je naše uverenje. Možemo o tome da prodiskutujemo tokom rasprave u pojedinostima.
Ustavna zabrana ne sme zakonom da se širi. Osim toga, šalje se loša poruka da je članstvo u političkoj stranci planetarna opasnost za sve druge aktivnosti. S tim u vezi, potpuno se slažem da svi zajedno moramo da poradimo na vrlo ozbiljnom poslu, da se ponosimo (vrlo sam pažljivo slušala izlaganje) time što predstavljamo određene političke stranke, da se uvažavamo u raznolikosti, ali da se trudimo da dođemo do jednog zajedničkog cilja.
Ono što mogu sa sigurnošću da vam kažem jeste da će SRS u narednom periodu u tom kontekstu da da ogroman doprinos, jer nema ničeg lepšeg kada vi kao politička stranka delujete i radite u društvu koje je uređeno, koje uvažava raznolikosti i ne trpi nikakvu diskriminaciju, u kojem je politički protivnik politički neistomišljenik, a ne neprijatelj i u kojem političkim neistomišljenicima ne preti progon, zabrana govora, satanizacija, teranje u gulag, do, konačno, onog najužasnijeg i najbrutalnijeg čina kao što je fizička likvidacija.
Naša istorija i svetska istorija su prepune tih primera, ali se nadam da ćemo u skorijoj budućnosti da napravimo početne, pionirske korake (kriza je, očigledno svi zaboravljamo u toj krizi da se ponašamo na demokratski način), da ćemo učiniti napor da strpljivo i predano radimo u cilju poboljšanja političke atmosfere i da konačno povratimo poverenje građana u sve nas, da ubedimo građane da je dobro da izlaze na izbore, da jedino na takav način mogu da učestvuju u političkom životu Srbije, da sa ponosom možemo svakom našem građaninu, bez obzira na to za koju je opciju glasao, da pogledamo u lice, da kažemo da ćemo ga saslušati, da živimo životom običnih građana, da ćemo se truditi i dati sve od sebe da dogovorom i dijalogom rešimo makar neka njegova pitanja, ako ne sve, ali da ćemo nastojati da napravimo Srbiju sigurnom kućom za sve nas, bez obzira na to za kojim političkim uverenjima išli.
Ne znam tačno koliko mi je ostalo vremena, ali vremena nema više, nažalost. Svima vama se zahvaljujem na pažnji i strpljenju. Zaista bih volela da javnost u Srbiji bude potpuno uverena da ukoliko sa svih strana bude učinjen taj značajan korak (a pažljivo sam vas sve saslušala) da izgradimo tu političku volju i dođemo do političkih dogovora, SRS će dati doprinos da Srbija postane ponosna zemlja građana, bez obzira na političko ubeđenje ili bilo koju drugu osobenost. Hvala.

Izvinjavam se što sedim, ali iz više razloga to činim. Prvo, pretpostavljam da se tehnički mnogo bolje čujemo kada se sedi i govori u mikrofon, jer sam prethodne kolege zaista imala problem da čujem pojedinačno svaku reč, a posebno imam problem i vas za tim stolom da čujem i to bi trebalo da se otkloni.

Ono što bih, po osnovu člana 235. Poslovnika o radu Narodne skupštine želela da iskoristim u vremenu predviđenom od pet minuta, naprosto, jedan problem prestiže drugi i čini mi se da je srpsko društvo sve više i više u krizi iz koje bojim se da neće biti lako izaći.

Juče sam pokrenula pitanje vezano za situaciju koja se dešava u glavnom gradu i odnos gradonačelnika Beograda prema Romima, ne želeći da ulazim u kvalifikaciju da li on time krši zakon ili ne, znači, to po strani.

Radi se o odnosu ove manjinske grupe u Dekadi koja bi trebalo da unapredi njihovu poziciju u društvu i da sve nas obaveže na to da se sa posebnom pažnjom odnosimo prema manjinskim grupama u državi Srbiji.

Ono što je za nas kao Poslaničku grupu SRS bilo frapantno, i moram da konstatujem sa zgražavanjem, jeste upravo taj nehumani odnos prema romskoj populaciji koja se našla na određenoj lokaciji.

Dakle, iako je zakon poštovan, ono što nam se čini da jeste to je kršenje osnovnih humanitarnih principa u kontekstu svega onoga što smo mi prethodnih meseci pričali, a ticalo se zabrane diskriminacije u srpskom društvu, mislim da je krajnje neprimereno da gospodin Đilas kaže da te ljude koji nemaju prebivalište u Beogradu treba vratiti u mesta odakle su došli.

On time direktno, takođe, govori o Sporazumu o readmisiji, na osnovu kojeg je izvestan broj Roma vraćen iz zapadnoevropskih demokratija u državu Srbiju, da država Srbija rešava njihove probleme, ali bez ijednog centa pomoći.

Država Srbija je siromašna, ušla je u recesiju, neće imati sredstava da reši najosnovnije životne probleme i mi pred svojim očima u tom demokratskom društvu vidimo takav odnos gospodina Đilasa.

Ono što je zaista pitanje, predlog, sugestija, nadležnom ministarstvu i nadležnim institucijama, koje bi trebalo da se bave ovim problemom, jeste sledeće – mi očekujemo promptno reagovanje Ministarstva za ljudska i manjinska prava. Želimo da čujemo šta će po ovom pitanju Ministarstvo da uradi, s obzirom na to da sam gradonačelnik Đilas kaže da, faktički on potvrđuje da nije ispoštovana procedura u smislu pregovora do rešenja situacije u kojoj su se našli Romi, tu na prvom mestu ima žena, ima dece, tu su, takođe, trenutno raseljena lica sa teritorije Kosova i Metohije.

Ono koliko mi saznajemo na osnovu izjave prvog čoveka grada Beograda jeste da on ovim žestoko osuđuje međunarodne organizacije koje su se usprotivile, s pravom i s razlogom, zaista skoro na ivici brutalnog ponašanja, prvog čoveka Beograda, govoreći da na osnovu readmisije Beograd i država Srbija nisu dobili potrebna sredstva za rešavanje ovog problema.

To je, takođe, u kontekstu svega onoga što SRS svih ovih dana pokušava da predstavi srpskoj javnosti jeste, da set svih zakona, potvrđivanje svih konvencija, neće biti moguće sprovesti u praksi zato što naprosto ne postoji finansijska konstrukcija za rešenje svih nagomilanih problema. Mi na osnovu izjave gospodina Đilasa, takođe, saznajemo da nije konsultovan Republički ombudsman, da nisu konsultovane nadležne republičke institucije, da će ovih dana gospodin Đilas tek da se sretne sa predstavnicima OEBS-a i UNHCR-a da priča na ovu temu. To je ono o čemu priča SRS.

Zapanjujuće je da na ovakav način zapravo dokazuje političku diskriminaciju i diskriminaciju po posebnosti ove manjine, kao što je romska manjina, prvi čovek grada Beograda.

Pitanje vezano za sve koji nemaju prebivalište u Beogradu –Beograd će u narednih nekoliko meseci biti stecište svih onih koji neće moći da zarade hleb, kao što je to bilo i ranijih istorijskih perioda – šta bi onda trebalo da se uradi? Da ih vratimo – gde? Tamo gde ne mogu da prežive.

Na kraju, to bi bilo podjednako kao kada bismo se prisećali možda šta je sve prezime Đilas donelo ovom narodu i ovoj državi, pa da kažemo, molim vas, gospodine Đilas, vratite se tamo odakle vaši potiču. Naprosto, to su potpuno neprihvatljive konstatacije.

Umesto da se problem rešava tako što ćete pregovarati sa ljudima, izvinjavam se na prekoračenju vremena, završavam misao, u cilju rešavanja i suzbijanja daljih problema, kao što vidimo, kao spojeni sudovi javili su se i drugi problemi, đonom se krenulo na ljude koji zapravo nemaju mogućnosti da se zaštite. Hvala.

Gospodine Novakoviću, na vreme sam se prijavila kao ovlašćeni predstavnik, ali koliko se sećam, mislim da vi niste bili na mestu predsedavajućeg. Ono što bi trebalo da bude danas na dnevnom redu zasedanja Parlamenta jeste nekih 19 predloga zakona o potvrđivanju raznih konvencija. Sve ovo ne bi bilo sporno ukoliko su ove konvencije provodive, odnosno ukoliko se odnose na celokupnu teritoriju države Srbije. Pri tom moram da izrazim zaista veliki protest što je samo vas nekolicina tu prisutna, i to definitivno jeste slika odnosa srpske Vlade prema ovako značajnim pitanjima.
Mislim da je ovih dana srpska javnost sve više i više uverena u pravu sliku ko ruši dostojanstvo Srbije, ne samo Parlamenta, s obzirom na to da institucije u Srbiji skoro da i ne postoje.
Ono što bi želela da čujem od prisutnih malobrojnih predstavnika srpske Vlade, jeste da mi odgovore – da li će ove konvencije biti provođene na teritoriji Kosova i Metohije? To je prvo pitanje.
Drugo pitanje, s obzirom na to da svi mi ovde jesmo, imajući na pameti samo bolji život građana koji su nas birali i glasali, dakle, unapređenje njihovog života, kao i cilj da napravimo državu Srbiju jakom nacionalnom, ekonomski oporavljenom, sigurnom kućom za sve građane, bez obzira na posebnosti ili razlike, pitam vas, dame i gospodo, na koji način vi mislite da provedete sve ono što konvencije predviđaju kao standarde u okviru oblasti koje se ovde nama predstavljaju?
Ono što bi htela predstavnike Vlade da podsetim, jeste i sledeće: zaduživanje Republike Srbije, dakle, ukupan spoljni dug države Srbije je već dostigao oko 30 milijardi dolara. Da bi se finansirao tekući platni deficit od planiranih 16,1% bruto domaćeg proizvoda, odnosno veća potrošnja od onoga što proizvodimo, Srbiji je u 2009. godini potrebno stranih direktnih investicija u visini od oko 1,7 milijardi evra, dodatno neto zaduženje od 3,9 milijardi evra. Pošto Srbiji u 2009. godini dospeva i oko 3,6 milijardi evra duga da bi se finansirala naša preterana potrošnja, potrebni su krediti od ukupno 7,5 milijardi evra.
To su, dame i gospodo, priznaćete, nepobitne činjenice sa kojima se Srbija suočava. Ono što mi možemo da saznamo kao poslanici koji pokušavaju da vrše svoju ustavnu obavezu, a jeste rad na nadzoru rada srpske Vlade, ne uspevaju, zbog ignorisanja od strane srpske Vlade. Mi, naprosto, živimo u državi koja polako počinje da liči na gulag, a u Parlamentu koji polako počinje da liči na disciplinsku komisiju gospodina Tadića, koji suvereno, ipak, vlada Srbijom.
Ono što je i te kako važno da javnost u Srbiji zna, jeste – na koji način misli srpska Vlada da provede celokupan set zakona, posebno da provede standarde koji se propisuju konvencijama koje su danas na dnevnom redu.
Jedan od vrlo značajnih primera koji ću sada pokušati da predstavim, jer ću koristiti samo deset minuta kao ovlašćeni predstavnik u ovom javljanju, jeste i primer, s obzirom na to da je rasprava o setu ekoloških zakona izazvala vrlo veliku pažnju, a danas imamo dve konvencije koje su iz oblasti ekologije, tako je Saša Valjarević, bivši gradonačelnik Požarevca, na Poslanički klub SRS poslao jednu informaciju za koju želim da prisutna predstavnica resornog Ministarstva zna. Naravno, po upoznavanju i srpske javnosti sa jednim od vrlo drastičnih primera političke diskriminacije, predaću vam ovo pismo koje smo mi dobili i nadam se da ćete u neko dogledno vreme dati povratnu informaciju.
Dakle, kada je reč o sveukupnoj životnoj sredini i konvencijama koje predviđaju i dostupnost informacija, gospodin Valjarević predstavlja najsvežiji primer kada se država Srbija ne rukovodi interesima građana, već samo političkim i ličnim interesima, pa je reč o propasti projekta izgradnje regionalne deponije za gradove Smederevo, Požarevac i opštinu Kovin.
Pored potpisanog Sporazuma iz 2005. godine i obezbeđivanja sredstava u vrednosti od 106 miliona dinara iz Republičkog fonda za zaštitu životne sredine, 50 miliona iz Ministarstva za Nacionalni investicioni plan, projekat nije realizovan.
Gradonačelnik grada Smedereva, gospodin Predrag Umićević iz DS, gradonačelnik grada Požarevca, tadašnji, Saša Valjarević iz SRS, tadašnji predsednik opštine Kovin, imali su niz sastanaka i prezentacija po pitanju izgradnje regionalne deponije „Jelen Do“ u Smederevu. Nije realizovan ovaj projekat, jer se gradonačelnik Smedereva vodio političkim interesima i nije prihvatio inicijativu gradonačelnika grada Požarevca da se raspiše tender za izgradnju regionalne deponije.
Zašto to nije odgovaralo DS? Nije odgovaralo da se tako važan projekat za 200 hiljada stanovnika pomenutih gradova i opština realizuje, jer bi tada u gradu Požarevcu, po mišljenju demokrata, gradonačelnik iz SRS i SRS dobila podršku građana za realizaciju ovako velikog i bitnog projekta. Zbog nerealizacije projekta, sredstva u vrednosti od 156 miliona dinara su propala. To je stvorilo mogućnost da se raspiše međunarodni tender, gde bi gradovi Smederevo, Požarevac i opština Kovin iz svojih javnih komunalnih preduzeća, glavnu delatnost upravljanja komunalnim otpadom i javnom higijenom poverila stranom partneru i time direktno ugrozila javna komunalna preduzeća u tim gradovima.
Primer su nam veći gradovi Leskovac i Jagodina, gde je veliki broj radnika ostao bez posla, tri godine posle poveravanja stranim partnerima, nisu izgrađene regionalne deponije u tim gradovima. Bivši gradonačelnik grada Požarevca, Saša Valjarević, upozorio je novog gradonačelnika Miodraga Milosavljevića iz DS da ne pristaje na predlog gradonačelnika grada Smedereva koji predlaže da se isto to uradi, kao što je urađeno u Leskovcu i Jagodini. Zato gospodin Valjarević moli gospodina ministra Dulića, kao i sve predstavnike iz resornog ministarstva, da ovo sve provere i da spreče nameru gradonačelnika Umićevića, jer je to štetno za građane i javna preduzeća u Smederevu, Požarevcu i Kovinu.
Takođe, ono što je zahtev gospodina Valjarevića jeste da tražite odgovornost zbog nerealizacije izgradnje regionalne deponije i gubitka od 156 miliona sredstava za pomenuti projekat.
Dakle, dame i gospodo, to je realnost u tzv. demokratskoj Srbiji posle 5. oktobra. Juče sam navela primer opštine Zemun u kojem UNDP glavni menadžer obustavlja projekat onog momenta kada je gospođa Pop-Lazić preuzela funkciju predsednika opštine Zemun. Mi ćemo i danas, kao i svih ovih dana, da navodimo konkretne primere političke diskriminacije SRS na svim mestima gde vrši vlast ili pokušava da sprovodi svoj politički program unapređenja života građana Srbije od strane vladajuće većine, na prvom mestu DS.
(Narodni poslanik Marina Raguš predaje papire ministru Duliću.)
Obavestila sam vas da ću koristiti samo desetak minuta, nisam znala da mi je mikrofon uključen, pa se izvinjavam i javnosti i kolegama koji su prisutni.
Ovo jeste značajna informacija za građane Srbije, naše je uverenje, mi ćemo to pokušati da dokažemo svih ovih dana, jeste da se flagrantno krši izborna volja koja se sprovodi na izborima. Očigledno je da Srbiji izbori pod upravom gospodina Tadića više nisu potrebni, to je naše političko uverenje. Gospodin Tadić i vladajuća koalicija u državi Srbiji, na prvom mestu DS, vrše potpunu kontrolu nad beogradskim i srpskim medijima. Ali, to će biti tema za neke naredne tačke dnevnog reda. Nadam se da ćemo dobiti povratnu informaciju kao što smo i ovih dana dobijali povratne informacije za sve konkretne primere koje smo navodili. Time bih završila ovo svoje prvo javljanje. Hvala.

Hvala, gospodine Novakoviću. Dame i gospodo, ono na čemu će SRS da insistira jeste način i metodologija provođenja svih standarda koje ove konvencije, koje su danas na dnevnom redu, obezbeđuju i trebalo bi da se provedu. S tim u vezi mi izražavamo vrlo veliku rezervu, pogotovo kada je reč o suverenom delu teritorije koji se zove KiM i očekujem da ću od predstavnika srpske Vlade čuti kada će svi ovi zakoni, koji bi trebalo da znače mogućnost približavanja EU, za koje se opredelila vladajuća koalicija, moći da se primene na delu teritorije KiM. To će nama sasvim sigurno da bude signal da imamo vrlo ozbiljnu Vladu i vrlo ozbiljnu državu koja je krenula da se bavi, konačno, svim onim državnim prerogativima i da se prostire na suverenom delu Kosova i Metohije.
Takođe, javnosti radi, moram da izrazim protest u smislu spajanja, uslovno rečeno, nespojivih tema koje su i te kako od velikog značaja za svakodnevni život građana Srbije. Reč je, ukoliko sam dobro pobrojala i sabrala, o 19 konvencija, koje su spojene na način koji nama baš nije prihvatljiv, a pri tom je vrlo nejasan, ali svejedno, tako je kako je. Nismo mi odlučivali o ovome.
Pokušaću na dostojan način, nadam se, da predstavim kolege koje iz poznatih razloga nisu u mogućnosti da učestvuju u radu redovnog zasedanja Narodne skupštine Srbije. Ovlašćeni predstavnik po ovoj tački dnevnog reda trebalo je da bude mr Dejan Mirović, koji je konačno obrađivao teme za koje je smatrao da su od izuzetnog značaja za sadašnji momenat u kome se nalazi Srbija, a jeste opterećen velikim ekonomskim i socijalnim problemima, na prvom mestu spoljnim dugom koji sada prevazilazi 30 milijardi dolara. Ono što očekujemo da ćemo uskoro čuti od Vlade, takođe, jeste novi paket mera, novi aranžman sa MMF-om i eventualno da razreši sve dileme, nedoumice i otkloni strahove, da li se Srbiji približava argentinski scenario.
Ali, da se konačno vratimo dnevnom redu. SRS smatra da je primena konvencija koja se nalaze na dnevnom redu od vrlo velikog značaja za sve građane države Srbije. Njihova potpuna primena značila bi unapređenje, na prvom mestu, seta ljudskih prava koja su za SRS od izuzetnog značaja. Ljudska prava u suštini jesu preduslov za civilizovano funkcionisanje svake države i modernog društva, ali da bi se ona primenila u praksi, ono što je preko potrebno jeste doslovno primeniti osnovne konvencije i protokole u ovoj oblasti. Ovih dana smo naveli neke primere koji predstavljaju, zapravo, uslovno rečeno, plastične primere, pa može se reći čak i brutalnog kršenja osnovnih ljudskih prava u modernom, demokratskom, srpskom društvu ili onome što bi srpsko društvo trebalo da bude ili čemu bi trebalo da teži.
Ono što je suština jeste da nije dovoljno da se konvencije i protokoli samo usvajaju po automatizmu, bez čitanja i razumevanja ili prilagođavanja srpskoj praksi, već naprotiv, i ono što jeste zamerka Poslaničkog kluba SRS, sve ono što se nalaže i zahteva od zajednice najrazvijenijih evropskih država i društava trebalo bi da bude po benefit transferu prilagođeno okolnostima i specifičnostima srpskog društva i srpske države. Ukoliko to nije slučaj, onda je zaista vrlo teško razmišljati i svrsishodnosti paketa zakona, a posebno o predlozima zakona za potvrđivanje konvencija koje bi trebalo da stupe na snagu.
Ono što je značajno, takođe, jeste da ovaj set protokola i konvencija koje danas razmatramo, svaka selektivna primena neminovno dovodi do zloupotrebe ovih prava i do dvojnih standarda koji dovode do toga da se, recimo, na primeru prakse za građane Srbije ne važe određena ljudska prava, ali za građane Zapada važe.
Što se tiče konkretnih rešenja iz Predloga zakona o potvrđivanju sporazuma o strateškoj saradnji, recimo, Republike Srbije i Evropske policijske kancelarije, SRS nije protiv saradnje između naše i evropske policije.
Naprotiv, ta saradnja se ne može posmatrati izdvojeno iz opšteg konteksta između Brisela i naše zemlje. Već se vidi u članu 1. ovog predloga zakona da je Sporazum zaključen 18. septembra 2008. godine, nakon proglašenja nezavisnosti tzv. Kosova i priznavanja te fantomske države od strane više od dve trećine EU.
Dakle, činjenica je da su na osnovu falsifikovanog izveštaja Helen Rante izuzeli teritoriju kakva je KiM i da je dve trećine evropskog civilizovanog sveta pogazilo set međunarodnopravnih normi, priznalo državu koja se zasniva i koja je nastala samo na šiptarskom terorizmu i posebnim vidovima visokotehnološkog kriminala, organizovanog kriminala, trgovine organima, narkoticima i svega onoga što predstavlja crne fondove mnogih najrazvijenijih organizacija.
Ono što jeste činjenica, a pri tom nedoumica, ukoliko potvrdimo i time verifikujemo konvenciju koja bi trebalo da faktički stavi na snagu saradnju između srpske i evropske policije, skoro smo imali primer tajnog izveštaja Savezne Nemačke obaveštajne službe kojim se potvrđuje da šiptarska teroristička država tzv. nezavisno Kosovo svoju privrednu aktivnost temelji samo na kriminalnoj aktivnosti šiptarskog političkog vrha. U tajnom izveštaju Savezne Nemačke obaveštajne službe utvrđuje se veza između svih onih koji su oslobođeni od ratnih zločina, trgovine srpskim organima, do najviših vrhova u Briselu.
S tim u vezi, volela bih da predstavnici srpske Vlade, koju za sada čine, čini mi se, gospođa ministar sporta i gospođa iz Ministarstva za zaštitu životne sredine, tako da i nisu to prave adrese na koje bih mogla da uputim ovo pitanje, ali konačno to je i odnos srpske Vlade prema ovom parlamentu, ali srpska javnost bi trebala da pronađe sama odgovor na ovo pitanje, dakle, trebalo bi da imamo fantastičnu, pravovremenu, u realnom vremenu, kvalifikovanu saradnju sa evropskom policijom. Evropska policija bi prvo trebalo da pohapsi, bar kako navodi tajni izveštaj BND visoke zvaničnike Brisela, a onda, i šiptarski politički vrh.
Ime gospodina Tačija se i te kako našlo u tajnom izveštaju BND, kao jednog od ljudi koji potpisuje kriminalne aktivnosti na teritoriji KiM.
S obzirom na to da Kosovo i Metohija nema privredne aktivnosti, nego se finansira isključivo kriminalom, uvećali su stopu kriminala za celu Srbiju i samo u okviru toga Evropa nas gleda kao celovitu zemlju, pa je Srbiji porastao rejting na toj crnoj listi i postala je crna tačka kada je reč o organizovanom kriminalu.
Nama nije jasno kako će standard i kako će ta saradnja između evropske policije i srpske policije da izgleda kada je reč o Kosovu i Metohiji.
Nije nam jasno kako će saradnja između evropske i srpske policije da izgleda ukoliko znamo za podatak da je tri hiljade DNK uzoraka, a koji bi definitivno pomogli istragu u trgovini srpskim organima, nestalo u laboratorijama Haškog tribunala?! Ili, kako će da izgleda ta saradnja kada znamo da albanska država šteti daljoj istrazi?! Ili, kako će da izgleda ta saradnja ukoliko znamo da je o ovim aktivnostima, na prvom mestu trgovina organima ljudi koji su bili otimani sa teritorija KiM i odvoženi u periodu NATO agresije, u Tropoju na severu Albanije, a o tome sve obaveštajne službe znale i ništa nisu preduzele, kako će onda da izgleda saradnja između evropske i srpske policije na terenu?!
Slični problemi se javljaju kada se analizira član 2. ovog sporazuma, koji definiše strateške, odnosno tehničke informacije, član 6. koji reguliše razmenu informacija, član 7. koji reguliše zahteve za pomoć, član 13. koji govori o odgovornosti ugovornih strana, u Aneksu se definišu oblici kriminala koji su predmet saradnje, a to su trgovina narkoticima, ljudima, dakle, sve ono što je karakteristično za tzv. Kosovo i u obrazloženju ovog predloga zakona se govori da su ovo krivična dela koja su osnov za saradnju povodom ovog sporazuma.
Međutim, to je već problem pomešanih državnih prioriteta – politike ove vlade koja pokušava ovakvim dnevnim redom da sakrije ono što svaki građanin naše zemlje zna, a to je činjenicu da se danas za Srbiju postavlja pitanje izbora između Brisela ili KiM. Ono što smo izrazili kao nedoumicu, a trebalo bi srpska vlada da odgovori, ali ona to neće uraditi i današnja sednica je pravi primer za to, srpska javnost to vidi, jeste kako će uspeti da se približi EU i da sačuva suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, kada je reč o KiM, pogotovo kada znamo da je pod američkim pritiskom dve trećine zemalja članica EU priznalo nezavisnost tzv. države Kosovo i Metohija, nastale isključivo na šiptarskom terorizmu i na kriminalu.
Takođe, zašto to ne reći otvoreno? Trenutno se glavni teroristi na Balkanu, Haradinaj, Tači i ostali, ne bave svojim osnovnim poslom, terorizmom, kojim su dobili konačno državu, i trgovinom organima, već izigravaju nekakve intelektualce i političare, sve zarad građenja institucija države Kosovo na srpskoj teritoriji.
Ono što smo imali prilike, takođe, da vidimo krajem prošle godine kada je Misija vladavine prava – Euleks postala operativno sposobna i kada smo mi izrazili zgražavanje nad još jednim divljanjem američke i britanske administracije, kada je reč o Savetu bezbednosti, dakle, Euleks je kao misija protivpravno smeštena na teritoriji KiM.
U Euleksu, između ostalog, svojim kapacitetima, ljudskim resursima učestvuju SAD, učestvuje, recimo, jedna Hrvatska. Euleks je misija koja nije predviđena Rezolucijom 1244 i potpuno je stornirala sve ono iza čega stoji i što bi trebalo da bude nadležnost direktno Saveta bezbednosti. Skoro su, odlukom suda, oslobodili čoveka koji je potpisao teroristički čin na teritoriji KiM, kada je stradalo više srpskih civila.
To su zapravo poruke koje se šalju srpskoj javnosti, da šiptarski teroristi bivaju političari, državnici, rado viđeni gosti na američkim ili britanskim, uslovno rečeno, modernim dvorovima, a da Srbi to plaćaju time što dobijaju višegodišnju robiju pred Haškim tribunalom koji je, to se doslovno može reći, zaista, instrument sile novog poretka sveta.
Dakle, u tom smislu realnog stanja tragikomično izgleda i obrazloženje predlagača povodom Predloga zakona u kome se uopšte ne pominje da li srpska strana smatra da ovaj zakon važi i za našu južnu pokrajinu, u suštini, smatra se da će se tako navodno ispuniti neophodni uslovi u procesu pridruživanja EU. Kada se ovo pročita, neminovno se postavlja pitanje koji su to evropski uslovi u praksi ili da je ova teroristička grupa sa Kosova, koja voli tu kvazitvorevinu, ispunila te evropske bezbedonosne uslove tako što je prodavala, recimo, ljudske organe i otimala ljude.
SRS je pre izvesnog vremena gospođi Malović, srpskom ministru pravde, rekla – mi smo izveštajem Saveta Evrope došli do saznanja da je u Bondstilu bio faktički instaliran ''mali Gvantanamo''. U tom ''malom Gvantanamu'' u Bondstilu, a to su komesari Saveta Evrope utvrdili, nalazili su se Srbi. Takođe, međunarodna zajednica je imala, a i srpska država, na osnovu kontraobaveštajnih i obaveštajnih podataka policije i vojske, saznanja o trgovini organima, o otimanju ljudi sa teritorije KiM. Ukoliko je neko, a ustanovi se, iz srpske Vlade imao ta saznanja, dame i gospodo, budite sigurni da će SRS dati sve od sebe da ti ljudi, kada za to dođe vreme, krivično odgovaraju.
Ono što bi, takođe, trebalo da se kaže, jeste da, naravno, sve ovo pokazuje razliku između prakse i propagande o tzv. briselskim standardima, to možda posredno znači da ovaj sporazum reguliše teritorijalnu primenu samo za Srbiju i da je zato u tzv. državi Kosovo dozvoljena trgovina ljudi i dozvoljeno da nestaju ljudi. Ako to nije tako i ako se tzv. briselski standardi poklapaju, onda predlagač zakona treba da odgovori na direktno pitanje, ali nažalost, predlagač zakona nije tu, pa neće ni odgovoriti na to pitanje – da li će i za korumpirane, pristrasne, briselske činovnike prisutne na KiM da važe isti standardi, odnosno važiti primena ovog sporazuma koji reguliše pomaganje povodom otkrivanja najtežih krivičnih dela, kakva su trgovina ljudima i narkoticima.
Da vas podsetim, dame i gospodo, trgovina ljudima, kao i trgovina ljudskim organima, gde se zna da jetra devojčice između 15 i 17 godina na crnom tržištu košta pet miliona evra, to je vrlo sofisticiran posao i u taj posao moraju da budu uključene razne institucije. Dakle, to ne može da uradi nekolicina ljudi i to se najčešće radi pod okriljem mnogih obaveštajnih organizacija.
Da je ovde prisutan predstavnik srpske Vlade kome bih mogla da uputim ovo pitanje, ovoga momenta bih mu u ime srpske javnosti i onih koji su nam dali mandat da ovo istražimo do kraja, postavila pitanje i tražila vrlo jasan i hitan odgovor, ali nažalost, srpska Vlada odnosno većina srpske Vlade nije smatrala za shodno da bude tu.
Dakle, nije nikakva tajna ko je sa Zapada iz zemalja EU godinama bio sponzor terorističke tzv. oslobodilačke vojske Kosova i njenih vođa.
Takođe, SRS je navela pre izvesnog vremena, krajem 2008. godine, taksativno, i ne želim da se ponavljam, zabeleženo je, koliko je američka administracija davala milionske iznose u dolarima za formiranje nezavisne države Kosovo.
Potvrdu svega toga i vrlo jasan i decidan stav imali smo prilike da vidimo i da čujemo od ambasadora SAD i Velike Britanije na poslednjoj sednici Saveta bezbednosti 23. marta, kada su rekli – nezavisnost Kosova je bespovratan proces, na teritoriji KiM se primenjuje plan Marti Ahtisarija.
Dakle, sve ono što jesu bile naše nedoumice i sumnje, izražene kroz pokušaje da se skrene pažnja javnosti i odgovornih u vlasti da se ide ka tome, da je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju zapravo iznuda priznanja nezavisnosti KiM, da je sledeća faza primena plana Martija Ahtisarija, a posle toga sledi i primena Išingerovog plana podele Kosova, ulaska srpske i albanske strane u pregovore i time je završen posao.
Možda će vlast da prihvati tu činjenicu, SRS nezavisnost Kosova i Metohije kao činjenicu nikada neće prihvatiti! Mi rešenje vidimo u mirnim, političkim i diplomatskim sredstvima.
Razgovori, pregovori ili bilo kakve aktivnosti sa terorističkom državom, tzv. nezavisnim KiM, iz perspektive SRS nikada se neće desiti!
Da se vratimo dnevnom redu. Ono što treba posmatrati, to su odredbe ovog sporazuma o saradnji, posebno njegove članove 1, 2, 6, 7, 8. i 13. kao i definicije iz Aneksa.
Ipak, bez obzira na sve ove opšte poznate činjenice i udaljenosti između praske i briselske ideologije koja je dominantna u ovoj zemlji, tu nema ničeg spornog, na majskim izborima ''Za evropsku Srbiju'' glasao je izuzetan procenat ljudi, očekujući bolju budućnost. Mi to možemo samo da poštujemo, ali ovo su naši razlozi zašto mi smatramo da Srbija zaista nema alternativu.
U obrazloženju se navodi svrha Sporazuma i unapređenje odnosa sa EU, dakle, upravo sa EU i Briselom koji otvoreno, vrlo plastično, pomažu one koji su definicijski prepoznatljivi kao teroristi, koji su terorizmom došli do nezavisne države. Ovaj apsurd je teško razumeti, ali još teže i ozbiljno komentarisati.
Jedino moguće objašnjenje je da je pro-briselska ideologija u našoj zemlji izgubila dodir sa stvarnim životom, odnosom u svetu i regionu. Možda neki od vas misle da je to jedini ispravan i pravi put.
Možda neki od vas i ne mogu ili nisu im dostupni određeni ekonomski pokazatelji, koje ću kasnije svima vama, posebnom srpskoj javnosti da predstavim, koji govore o tendencioznom uništavanju, recimo, srpske privrede, a davanju primata izboru stranim izvođačima radova umesto domaćim, zaista ciljnom prezaduživanju Srbije. To je taj put u Evropu! Možda nekima od vas sve to nije dostupno, možda i nemate vremena da razmišljate na taj način, možda za vas evropski san znači neka bolja civilizovana Srbija, međutim, za nas, i opet su neki ljudi glasali za to maja 2008. godine, postoji i onaj drugi put koji bi trebalo Srbiju da osloni na sopstvene resurse, da oživi domaću proizvodnju, da pruži makar nadu ljudima da će moći svojim radom, nezavisno od političkih pritisaka iz velike EU, da ostvare bolji život za svoje sugrađane u Srbiji.
Da se vratimo temi. Povodom predloženog sporazuma se može zaključiti da je on, u suštini, u praksi neprimenljiv, jer ova vlast, nažalost, nema ni hrabrosti ni mogućnosti da ih primeni prema, na primer, teroristima u Prištini.
Kada je bila reč o nacionalnim simbolima, o grbu, himni i zastavi, mi smo pokušali da pitamo ministra, koji je bio tu ispred predlagača, kada već pričamo o tome kada će se "Bože pravde" zasvirati na teritoriji Kosova i Metohije, kada će dvoglavi nemanjićki grb da stoji u parlamentu Prištine, kada će srpska zastava da se zavijori na institucijama Kosova i Metohije? To za nas znači primena zakona, to za nas znači da Kosovo i Metohija jeste sastavni deo države Srbije.
Takođe, to za nas znači da celokupan set ovih zakona, zbog kojih smo svi mi pod tolikim pritiskom, satanizovani, znači da će biti sprovedeni u praksi ili će ostati samo mrtvo slovo na papiru. Takođe, izvanredna je prilika da možda samo razmišljamo da postavimo retoričko pitanje: kako će izgledati EU krajem 2009. ili 2010. godine, kada sad već vidimo tendencije i napore jakih evropskih država, čujemo izjave, recimo, Angele Merkel, kojoj ne pada na pamet da pomaže privrede koje nemaju nemački većinski kapital?
Ono što naša projekcija može da bude, kao SRS, koja prati sve ovo što se dešava na teritoriji Evrope u kontekstu svetske finansijske krize, jeste da je vrlo verovatan scenario da će se države zatvoriti u nacionalne ekonomije, da će sve visokorazvijene države zapadnoevropskih demokratija na prvom mestu da misle o domaćem tržištu i domaćoj radnoj snazi, da će na prvom mestu da sa svoje teritorije oteraju one koji su tu došlo trbuhom za hlebom i da ih vrate u zemlje porekla i da će EU da postane i ostane ipak samo san.
Šta ćemo onda?
Ili, da li će svi ovi zakoni, koje mi razmatramo po tako hitnom postupku i zbog toga trpimo užasne satanizacije jer, zaboga, kasnimo, dakle, da li će ti zakoni značiti bolji život za građane Srbije?
Da li će to značiti da će kod nas da oživi proizvodnja? Da li će to značiti da će kod nas da krene poljoprivreda da radi konačno ono što bi trebalo da radi u ovoj zemlji? Da li to znači da će ljudi moći ovde svojim radom da izdržavaju svoje porodice?
To su, takođe, pitanja koja sam imala nameru vrlo direktno i jasno da postavim pred srpsku Vladu, jer to su jedini odgovori koje srpska javnost očekuje. Dakle, preuzeli ste odgovornost da taj san oživi i da ljudi polako ali sigurno, ne preko noći, niko nerealno ne očekuje takvu vrstu magične formule, ali da makar vidi da svakog dana makar bolje živi. To što srpska Vlada ne sedi ovde i to što srpska Vlada neće dati taj odgovor, to je nama i srpskoj javnosti, čini mi se, najbolji mogući odgovor.
Dakle, dame i gospodo, povodom predloženog Sporazuma može se zaključiti da je on, u suštini, u praksi neprimenljiv, ne samo zbog toga što se nema hrabrosti, odnosno mogućnosti, a tu na prvom mestu mislim na materijalno-tehničke mogućnosti i ljudske resurse, a iznad svega toga na finansije, mislimo da i oni koji stoje iza svega ovoga što je zahvatilo Srbiju već devet godina, a negde se nalazi u Briselu i Vašingtonu, nemaju nameru da Srbija bude jaka zemlja ovog regiona. Da imaju nameru, Kosovo i Metohija ne bi bili nezavisni u njihovim očima.
Takođe, usvajanje Sporazuma neće ništa bitno promeniti na tzv. briselskom putu naše zemlje jer, kao što smo videli, posle poslednjeg vanrednog samita EU, održanog u Briselu, koga "Dejli telegraf" od 3. marta 2009. godine otvoreno opisuje kao katastrofu, istočna Evropa je u velikim problemima, jer zapadnoevropske bogate države ne žele da pomažu naš region.
Na pomoć, kao što sam malopre rekla, ne mogu računati čak ni zemlje koje su članice EU, kao što je, recimo, Mađarska, koja je u dugovima, samo da vas podsetim, dame i gospodo, oko 200 milijardi dolara, čija se valuta – forinta, prema zvaničnom kursu Narodne banke Mađarske, sredinom avgusta menjala u odnosu 235 forinti za jedan evro. Pre nekoliko nedelja je vredela najmanje u istoriji u odnosu na evro, a odnos je bio 312 forinti za jedan evro.
Isto tako, dame i gospodo, videli ste, to sam malopre pomenula, da gospođa Merkel ne želi da pomogne čak ni jednom gigantu kao što je "Opel" samo zato što nije u većinskom nemačkom vlasništvu.
Zato je nerealno očekivati bilo kakvu ozbiljnu pomoć za Srbiju. Slično se može reći za propagandni trik o putovanjima bez viza, što navodno zavisi od usvajanja svih ovih konvencija, protokola i sporazuma, jer su za svako putovanje bilo koje vrste potrebne dobre plate i solidan standard, a iznad svega toga stabilna ekonomija koja to obezbeđuje. Srbija nema stabilnu ekonomiju. Srbija polako ali sigurno kreće ka dužničkom ropstvu.
Ništa od toga ne postoji kod nas i mogu se očekivati samo još lošiji pokazatelji u ovoj godini.
Takođe, kada se analizira izjava Oli Rena od 4. marta 2008. godine o viznim olakšicama za zapadni Balkan, jasno je da nema nikakvih garancija za Srbiju, jer on nas čak i ne pominje u toj izjavi. On neodređeno govori o mogućnosti, a prepoznajući određeni rečnik zapadnih diplomata kada se govori o mogućnostima, onda je sama činjenica vrlo diskutabilna, da neke zemlje zapadnog Balkana do kraja ove godine možda dobiju vizne olakšice, ovome treba dodati i izjavu Oli Rena od 9. februara prošle godine, u kojoj preporučuje da se ne podnosi kandidatura za EU i stvari su u vezi sa našom zemljom potpuno jasne.
Zato se, dame i gospodo, ovakav dnevni red može posmatrati samo na jedan jedini način, ipak kao providno zamajavanje javnosti ili skretanje pažnje sa glavnih problema ove zemlje, kao što su ekonomska kriza i skandalozni antikrizni program. Pri tom, on je toliko skandalozan da mi čak i ne možemo da zamislimo kakva je strategija srpske Vlade, u smislu rešavanja finansijske krize koja je zadesila Srbiju.
Da vas podsetim, kada je SRS i srpska opozicija u nekim momentima čak i vrištala sa mikrofona da Srbija polako ali sigurno ulazi u recesiju, da će proizvodna aktivnost i rast produktivnosti biti u negativnom trendu, da će Srbiju zadesiti kriza, za koju niko ne može da pretpostavi njene celokupne dimenzije, mi smo dobili prljavu medijsku kampanju.
Za uzvrat, dobili smo potpunu derogaciju našeg dostojanstva, tako i dostojanstva ovog doma. U kom smislu? Počelo je da se računa, umesto kako će se izaći u susret građanima i kako će se prevazići svi aspekti krize, koliko košta jedan poslanik.
Da se vratimo sledećim razlozima. Dakle, ovaj antikrizni program, i to je političko uverenje SRS, ima jedini cilj pomaganje domaćim tajkunima,. imali ste prilike da ih vidite na Kopaoniku, prikazivali su to srpski mediji, stranim bankama, pre svega austrijskim, koje izrabljuju naše građane i tu su da ostvare profit uz zaista visoke kamate. Od razvojnih domaćih banaka, nažalost, nema ni traga.
Drugo, rasprava o ekonomskom samoubistvu ili gubitku od 267 miliona evra koje donosi jednostrana primena Prelaznog sporazuma sa EU u trenutku kada nam je svaki evro važan, mislim da bi ovih dana trebalo da se napiše prava ekonomija destrukcije, jer je ovaj primer jednostrane primene Sporazuma sa jednom organizacijom, zaista, na uštrb štete države, čini mi se, nezapamćen, ali tu ima ljudi koji se ovim dosta dugo bave i pretpostavljam da će me demantovati ukoliko ovo nije tačno, ali Srbija polako, ali sigurno, u negativnim aspektima ubire presedan za presedanom.
Treće, rasprave o recesiji, koju po anketi Instituta za tržišna istraživanja priznaje već 51% od 200 vodećih domaćih privrednika, rasprave u višemesečnom uzaludnom plaćanju kamate na stendbaj aranžman sa MMF, kao i rasprave o novom aranžmanu sa MMF. Iako čak i ukrajinska vlada gospođe Timošenko uviđa da je to pogubno za privredu svake zemlje i svako ko iole pretenduje da bude ozbiljan profesionalac u svom poslu, da li je reč o politici ili o ekonomiji, takođe, prihvata da su kreditni aranžmani sa MMF uglavnom doneli loše dane za one zemlje koje su krenule tim putem. Onoga momenta kada su pokušale da se vrate sa tog puta tada je bilo već kasno.
Dakle, to su primarne teme o kojima mi treba da razgovaramo u ovoj skupštini. Postojalo je nekoliko pokušaja da to uradimo sa predstavnicima srpske Vlade, međutim, nijedan od tih pokušaja nije prošao onako kako treba. Iskreno, mi ne znamo koji bi to odgovor trebalo da se da milionskoj cifri ljudi koji su ostali bez posla, onih pola miliona ljudi koji žive ispod donje granice siromaštva, penzionera čije su penzije po nominalnoj vrednosti već dobrim delom toliko tesne da ne mogu da isprate sve one zdravstvene potrebe koje idu uz te dane. Ne znam koji odgovor treba pružiti majkama koje bi trebalo da vaspitavaju i da odlučuju o boljem životu svoje dece ili da odlučuju da uvećaju svoju porodicu. Ili, koji bi odgovor srpska Vlada trebala da svima nama da čija su primanja nominalno u odnosu na porast cena i u odnosu na kurs evra ipak značajno opala.
Dakle, dame i gospodo, ono što bi isto tako trebalo da bude jedna od tema jeste tema kriminala koji se najbolje sprečava društvenom prevencijom i oslanjanjem na sopstvene snage. Nema ni dokaza da je u zapadnoj Evropi on na najnižem nivou, dakle, na nižem nivou nego u nekim balkanskim državama. Naprotiv, u izveštaju Biroa UN za borbu protiv kriminala i droge pod nazivom: „Kriminal i njegov uticaj na Balkanu“ tvrdi se da je u mnogim balkanskim državama nivo kriminala niži nego u većini država zapadne Evrope, a posebno kada je reč o delovima protiv ljudi i imovine. Samo da vas podsetim, Antonio Mario Kosta, izvršni direktor Biroa UN za borbu protiv kriminala i droge, tim povodom je za sajt Bi-Bi-Sija izjavio – zapravo, u izveštaju smo naveli da je nivo kriminala danas isti na Balkanu ili u nekim slučajevima čak i niži nego u zapadnoj Evropi.
Naravno, nivo kriminala na Balkanu bi bio u proseku još niži da nije bilo stvaranja tzv. države Kosovo od strane EU. Na prvom mestu vašingtonske administracije, a onda briselske, jer kao što se navodi u izveštaju, jedan od najvećih problema na teritoriji Balkana je problem, to je najveća crna rupa, Kosova i Metohije. EU je odmah pokušala da sakrije ovu istinu i demantovala je tvrdnje Biroa EU.
Očigledno je da se istorija ne uklapa u dogmu zvana Evropska unija, koja se podstiče iz Brisela.
Dame i gospodo, kada budete glasali o ovom sporazumu, o kojem danas govorimo, članove 1, 2, 6, 7, 8, 13, 14. i 17, o odredbi iz Anekse i definicije iz obrazloženje imajte u vidu i sledeće činjenice: britanski „Obzerver“ je 21. februara 2007. godine objavio da je Nemačka početkom 2007. godine na sastanku ministara za pravosuđe i unutrašnje poslove EU u Drezdenu predložila da se usvoji sporazum iz Pruma između Nemačke i još sedam zemalja, potpisan 2005. godine. Sporazum predviđa da će u hitnim situacijama policajci, bez ikakvog obaveštavanja, moći da prelaze iz jedne zemlje u drugu. Definicija ''hitne situacije'', blago rečeno, jeste sporna, rizik da će se opasnost materijalizovati u slučaju da se čeka na delovanje policije države domaćina. Policija bi imala pravo da preduzme sve privremene mere neophodne za sprečavanje neposredne opasnosti.
Što se tiče razmene podataka koju predviđa Sporazum, Toni Banjan iz grupe za kontrolu građanskih sloboda „Stej voča“ smatra Prum, ovaj proces ubrzava i umesto da prvo imaju osumnjičenog, pa tek onda traže podatke, moći će odmah da se bace u potragu po celoj Evropi.
Ono što je ovde vrlo značajno i treba reći, mi upravo usvajamo konvencije koje potiču i dolaze iz onog dela razvijenog, civilizovanog, sveta koji se nalaze u većini veoma važnih strateških misija na teritorijama koje su proglašene kriznim područja niskog ali kontrolisanog intenziteta, čiji vojnici, tu na prvom mestu mislim na američke vojnike, nisu u obavezi, čak su izuzeti od domaćeg zakonodavstva ukoliko učine neko krivično delo, najčešće njihovi vojnici odgovaraju, i trebalo bi da odgovaraju, pred domaćim sudovima.
Te primere smo kao poslanička grupa pominjali prošle godine i videlo se da, recimo, za masakr u Faludži nijedan američki plaćenik koji je potpisao taj masakr nad civilima čak nije dobio ni moralnu opomenu, to tako neće biti ni sada. To je svet koji se kroji prema demokratskim principima i načelima, i toliko o slobodama koje dolaze iz vašingtonske i eventualno briselske kuhinje. Iz te kuhinje dolazi srpskom narodu samo jedna poruka, dakle, Ramuš Haradinaj biva oslobođen, a srpski narod, srpski državni, policijski i vojni vrh biva osuđen za tolike godine robije.
Sada da se vratimo na temu, a to jeste 19 konvencija, sporazuma i protokola. Jedan od vrlo značajnih segmenata za srpsko društvo jeste Predlog zakona o potvrđivanju Okvirnog ugovora o zajmu zaključenom između Republike Srbije i Banke za razvoj Saveta Evrope. SRS je protiv daljeg zaduživanja Republike Srbije. Ukupan spoljni dug već prevazilazi 30 milijardi dolara i to što je državni dug manji ne može značiti ništa, jer će država biti prinuđena da na posredan ili neposredan način čak i preuzme privatni dug preduzeća ili će doći do totalnog kolapsa privrede.
Što se tiče konkretnog zajma sa Bankom Saveta Evrope od oko 20 miliona evra njegova namena nije sporna. To je ispravljanje posledica prirodnih nepogoda i klizišta. Nije mi jasno zašto se država dodatno zadužuje ako je mogla da uštedi, recimo, 267 miliona evra ukoliko bi odustala od besmislene odluke o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU. Tako da ne samo da je mogla da finansira ceo projekat od 36 miliona evra već je mogla da podigne, recimo, sledeće projekte i objekte:
1) Ukoliko bi se odustalo od jednostrane primene Prelaznog sporazuma vlast bi mogla da za nekoliko puta uveća davanja iz budžeta predviđena, recimo, za antikrizni program – to je oko 84 miliona, koje daje država, a ostalo su vrlo neizvesni bankarski krediti.
2) Ako bi vlast odustala od jednostrane primene Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU, budžetski deficit od 580 miliona evra bio bi skoro prepolovljen. Ako bi se sredstva koja se gube primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU usmerila ka privredi, subvencije privredi bi mogle biti uvećane za skoro osam puta ili ako bi sredstva bila usmerena ka Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, on bi imao skoro sedam puta veća sredstva.
Suma od 267 miliona evra je veća i od izdataka predviđenih za subvencije poljoprivredi od oko 212 miliona evra, ali i od sume od oko 192 miliona evra predviđene za Nacionalnu službu za zapošljavanje. Da vas podsetim, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje do kraja prošle godine više od 700 hiljada ljudi je zvanično bez posla, a oko 67 hiljada ljudi je ostalo bez posla zvanično, čitali smo taj spisak preduzeća, takođe, tako što su im jednostavno prestali osnovi za rad, uglavnom oko 67 hiljada ljudi je ostalo bez mogućnosti da prehranjuje svoju porodicu.
Isto tako suma od 267 miliona evra je samo za 17% manja od ukupnog budžetskog izdvajanja za dečju zaštitu, na primer. Poređenje budžetskih izdataka i gubitaka koje proizvodi odluka o primeni Prelaznog sporazuma pokazuje da je Vlada mogla sa 267 miliona evra da finansira, na primer, rad sledećih institucija – Narodne skupštine, uključujući poslanike iz stručne službe na koje odlazi od 23 miliona evra; Ministarstvo za KiM koje dobija 47 miliona evra; Ministarstvo za spoljne poslove, uključujući i diplomatsko–konzularna predstavništva na koje odlazi oko 67 miliona evra; Ministarstvo pravde, uključujući Upravu za izvršenje zavodskih sankcija i Direkciju za upravljanje oduzetom imovinom kojima pripada oko 74 miliona evra.
Dakle, sve ove institucije ukupno koštaju Srbiju oko 211 miliona evra, što je oko 55 miliona evra manje nego što iznosi gubitak nastao jednostranom primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU.
Ipak, bez obzira na sve ove podatke, sve institucije su na stalnom udaru medija, posebno naša institucija, za koju se nadamo da će jednog dana da se sete oni koji su vlasni da to urade, da zaštite dostojanstvo svih nas.
S druge strane, katastrofalna odluka o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU se retko kritikuje u medijima. Još ređe se traži njeno ukidanje zbog štednje. Slično se može zaključiti i kada se radi o Ministarstvu ekonomije na koje odlazi skoro neverovatnih 516 miliona evra.
Iz Ministarstva za lokalnu samoupravu najavljuju otpuštanja osam hiljada lokalnih državnih službenika u naredne četiri godine. Tako će se navodno uštedeti 12 miliona evra. Međutim, ta cifra je preko 20 puta manja od one koju gubimo jednostranom primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU.
Dakle, ono što SRS smatra i to je naše političko ubeđenje, da vlast, ukoliko sve ovo ima na pameti, a jesu precizni ekonomski pokazatelji, mora da povuče odluku o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU. Ogromna finansijska sredstva koja Srbija poklanja, priznaćete, bogatoj EU, dakle, moraju biti usmerena – ka našim najsiromašnijim građanima, zaposlenima, za poboljšanje zdravstvene i dečije zaštite, ka našim poljoprivrednicima i našoj poljoprivredi.
Da ne ispada da samo kritikujem ovde, poštujući zaista konkretne ekonomske pokazatelje i konkretne podatke, ovo je, takođe, jedno od ponuđenih rešenja za prevazilaženje finansijske krize. Dakle, SRS smatra da vlast mora da prestane da pomaže monopoliste, kao što je kompanija "Delta". Vlasnici te kompanije su već dovoljno bogati i ne treba im pomoć države zarad uvećanja njihovih bogatstava.
Jednostrana primena Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU pokazuje da Brisel u suštini potkrada Srbiju. Brisel otima od naših građana 267 miliona evra. Za te pare bi se moglo izgraditi oko 60 obdaništa ili 50 dnevnih boravaka za decu, sa obezbeđenim prevozom i mogao bi se nabaviti nov nameštaj za 150, recimo, škola, izgraditi 50 fiskulturnih sala, dograditi 22 škole ili sanirati 90 škola, a takođe izgraditi 15 novih.
Za pare koje nam Brisel otima mogla bi se izgraditi tri nova mosta u Beogradu.
Ja sam se zaista, negde, i poradovala, a očigledno da su mi nade bile, kao i očekivanja, vrlo nerealne, da će ta dva reda predviđena za predstavnike srpske vlasti biti popunjena, pa da ćemo imati prilike da razmenimo argumente i da čujemo ponudu konkretnih rešenja prevazilaženja finansijske krize, ali evo srpska javnost to može da vidi – kako izgleda.
Povodom ove tačke dnevnog reda, naravno, povodom teme koja je na dnevnom redu i ovog kredita koji danas razmatramo, veoma je bitno da te poslove obavljaju naša preduzeća, jer iskustvo sa tzv. evropskim kreditima je više nego negativno, zbog, kako bi neki rekli – visokih standarda koji dolaze od strane briselske administracije.
SRS smatra da su to ucene, i to jeste naše političko uverenje, i njihovih finansijskih institucija. Ja ću vam navesti tu nekoliko primera.
Dakle, kada je reč o eliminisanju domaćih preduzeća, primera radi, u članu 115. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU obećava pomoć Srbiji koja uključuje zajmove Evropske investicione banke. Nije jasno, kako krediti koji imaju visoke kamatne stope mogu da se računaju i da se čitaju – kao pomoć? Ali, eto!
Takođe, tzv. pomoć će biti uslovljena naporima primalaca da se provedu ekonomske, demokratske i institucionalne reforme. Kako te reforme izgledaju u praksi, pokazuje, recimo, sledeći primer.
Austrijski ''Por'', koji će najmanje za 118 miliona i 640 hiljada evra graditi most na donjem špicu Ade Ciganlije, jer naprosto nije imao konkurenciju među domaćim građevincima, nekada čuvenim u svetu, jer oni nisu učestvovali na tenderu. Razlog su vrlo strogi uslovi Evropske banke za obnovu i razvoj, za koje se unapred znalo da su nepremostivi za domaću operativu.
Prvi uslov IBRD je bio da izvođač ima obrt sredstava od 200 miliona evra u poslednjih pet godina. Drugi, da ima reference, tj. da je sagradio bar tri mosta sličnih osobina, kao onaj za koji konkurišu u poslednjih deset godina.
Podrazumeva se da firma koja dobije posao bude tehnički osposobljena. Jedina domaća firma koja ispunjava ovaj poslednji uslov jeste ''Mostogradnja'' koja poseduje mehanizaciju za gradnju mosta na plovnim putevima, kao što je upravo slučaj sa mostom kod Ade Ciganlije. Poslednjih godina, međutim, nije gradila kapitalne mostove, iz dobro poznatih razloga, jer država nije imala ekonomsku snagu na prvom mestu, za tako nešto.
Anđelko Kovačević, inače potpredsednik Privredne komore Srbije je izneo podatke da su strane firme donele nove uslove i da se od naših preduzeća, koja konkurišu za neki posao traži da su nešto značajno izgradila u poslednje tri godine. Zbog toga su svi veći projekti, kao što su, recimo, putevi i mostovi, dodeljivani uglavnom stranim firmama, iako nema dokaza u praksi da su sposobnije od naših. Primera radi, ''Energoprojekt'' je u 2007. godini ostvario zaradu od oko 200 miliona evra. Naši građevinari smatraju da imaju nedovoljnu podršku banaka koje bi trebalo da podrže izvoznike.
Idemo dalje sa konkretnim primerima, slična se situacija ponovila i 2006. godine, u vezi sa izgradnjom novog mosta i rekonstrukcijom starog mosta kod Beške na Dunavu. Predstavnici Sindikata građevinarstva Srbije i Republičkog granskog sindikata "Nezavisnost" su javno izrazili svoje nezadovoljstvo činjenicom da srpski konzorcijum, koji su činili "Mostogradnja", "Planum", "Goša", MIN, "Ivan Milutinović" i "Zavarivač", nije dobio posao na izgradnji novog mosta kod Beške, iako su nezavisne komisije ocenile tu ponudu kao najpovoljniju. Udružena srpska preduzeća su uspela da nadmaše sve inostrane firme po kvalitetu ponude.
Ali, Evropska banka za obnovu i razvoj i Evropska investiciona banka su diskvalifikovale domaći konzorcijum jer, navodno, ne ispunjava visoke kriterijume.
Uzalud su iz domaćih firmi upozoravali da će kredite tih banaka vraćati građani Srbije. Evropska banka za obnovu i razvoj, dakle, ukupan posao na sanaciji i izgradnji mostova kod Beške, inače vredan 40 miliona evra, čak ni rekonstrukciju mosta kod Beške nije htela da poveri ''Mostogradnji''. Navodno, ova firma je 2005. godine imala nedovoljan profit, dakle, otvoreno je favorizovana dugoplasirana "Alpina", iako je ponuda te firme bila dva miliona skuplja.
Da vas podsetim, taj isti most kod Beške, sedamdesetih godina je gradila domaća ''Mostogradnja''. Epilog je bio da su ugovor za sanaciju postojećeg i izgradnju novog mosta kod Beške dobili "Alpina-Majreder" i DSD. Jedan od podizvođača će biti ''Mostogradnja'', a sa druge strane, ukoliko razmišljamo o tom drugom putu, za razliku o nemogućnosti ispunjavanja standarda i kada smo već kod toga, još jedan od plastičnih i vrlo aktuelnih primera je funkcionisanje "Fijata" u Srbiji. Ono što pouzdano znamo jeste da "Fijat" ne može da se vezuje ni za jednu fabriku rezervnih delova na teritoriji Srbije zato što, naprosto, nijedna fabrika ne može da konkuriše standardima "Fijata", jer je tehnologija zastarela.
Dakle, ono što se pruža kao nova mogućnost, u stvari stara mogućnost koja tu stoji, ali koja, takođe, nailazi na satanizaciju jer dolazi sa Istoka, reč je o Ruskoj federaciji. U Ruskoj federaciji su širom otvorena vrata za građevinska preduzeća. Ovo, naravno, nije politička fraza ili floskula ili naša opijenost Ruskom federacijom, već tu postoje konkretni primeri.
Preduzeće "Ivan Milutinović"-PIM je u julu 2008. godine potpisalo ugovor o izgradnji luke u mestu Primorsk, na Azovskom moru u Rusiji, u vrednosti u vrednosti od 360 miliona evra. Beogradski "Napred" je u avgustu 2008. godine potpisao ugovor o gradnji trgovačkog centra u glavnom gradu Republike Komi, u vrednosti od 45 miliona dolara.
Istovremeno, gradi hotel u vrednosti od 70 miliona dolara u Jaroslavskoj oblasti.
Dok se u Srbiji guše domaće građevinske firme, Evropska banka za obnovu i razvoj ulaže sredstva u ekspanziji Austrijskog osiguravajućeg društva, odnosno grupe "Unika" u Hrvatskoj, Češkoj, Mađarskoj i Poljskoj. Partneri nameravaju da svoje poslovanje prošire u istočnoj i jugoistočnoj Evropi. Saradnja traje nekoliko godina i poklapa se sa širenjem evropskih vrednosti na istočnu Evropu.
Kada sagledamo, dame i gospodo, sve ove činjenice, nije čudno to što je i američki podsekretar za finansije zadužen za međunarodna pitanja, Tim Adams, izjavio 2006. godine da je vreme da se preispita rad Evropske banke za obnovu i razvoj. Izjavio je da je banka formirana kao privremena institucija i da treba preispitati da li je ona zaista ostvarila svoju svrhu.
Ovo je vrlo značajno pitanje. Inače, kada je u pitanju bankarski sistem na teritoriji Srbije, iz jednog prostog razloga, ono što Srbiji nedostaje, to jeste činjenica, to mi svi znamo, jeste razvojne domaće banke.
Kao još jedna slika celokupne ove teme jeste da u članu 91, na primer, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, EU traži od Srbije, kaže: ''Strane će sarađivati u cilju uspostavljanja i razvijanja odgovarajućeg okvira za postizanje sektora bankarstva, osiguranja i finansijskih usluga u Srbiji zasnovanih na slobodnoj konkurenciji i na obezbeđivanju neophodnih i jednakih uslova za sve učesnike.''
Međutim, prema podacima koje je izneo guverner NBS oko 80% banaka u Srbiji je još u maju 2007. godine bilo u većinskom vlasništvu kapitala iz EU. Prema izveštaju NBS u prvom tromesečju 2008. godine bankarski sektor je ostvario dobit od oko 130 miliona evra. Uglavnom su strane banke u Srbiji u 2007. godini ostvarili bruto dobit od oko 293 miliona evra, što je bilo povećanje od 40% u odnosu na 2006. godinu. Krajem marta 2008. godine, u organizacionom sistemu svih banaka je bilo 2.486 poslovnih jedinica filijala, šaltera, ekspozitura, agencija i menjačnica, što je za 51% više nego krajem 2007. godine.
Dakle, dok srpska industrija i poljoprivreda propadaju, volela bih da čujem drugačije argumente i razloge koji bi me ubedili u suprotno, kao i celu grupu Poslaničkog kluba SRS, bankarski sektor koji je u stranim rukama se razvija. Istovremeno, to je, nekako, već i u sklopu procesa koji je nama prepoznatljiv kao proces spojenih sudova, raste i spoljni dug Srbije.
Finansijski konsultant Nebojša Katić upoređuje zaduživanja Srbije sa onim iz vremena SFRJ koji je doveo do sloma ekonomskog sistema Druge Jugoslavije.
Dakle, lakoća zaduživanja poslednjih godina podseća na ''vesele sedamdesete'', kada je Jugoslavija rado uzimala inostrane kredite, kada se dobro živelo i kada je jačana svest da se živi dobro, isuviše dobro. Međutim, gospodin Katić smatra da je aktuelna situacija gora nego ona iz perioda nekadašnje Jugoslavije, jer čak nema ni lažnog osećaja boljeg života.
Spoljni dug beznadežno raste, 28,4 milijarde dolara krajem marta, ono što do sada imamo kao podatak jeste da je skoro premašio tu cifru od 30 milijardi dolara, nema ni razvijanja građevinske industrije uz pomoć domaćih banaka. Primera radi, opet navodim, gospodin Katić kaže da je deo kredita koji je Jugoslavija dobijala usmeravan, recimo, samo komparacije radi, za izgradnju infrastrukture, dakle, namenski i selektivno. Poslove su, naravno, obavljala domaća preduzeća.
– Tako se pored izgrađene infrastrukture i novih radnih mesta sticalo iskustvo koje se kasnije prodavalo zemljama trećeg sveta i to je nasleđe koje je nama ipak blisko i koje mi svi dobro prepoznajemo.
– Deo inostranih kredita je kroz bankarski sektor usmeravan privredi. Bolji i efikasniji deo privrede se ubrzano modernizovao i bio je u stanju da domaćem tržištu, ponekad i stranom, ponudi dovoljno proizvoda, ne vrhunskih ali sasvim solidnih.
– Banke su kreditirale isključivo kupovinu domaće robe, pa je i to pomagalo da ona bude konkurentnija, bar na domaćem tržištu. U svakom slučaju, siromaštvo i očaj nisu bila masovna pojava kao danas.
Srpska radikalna stranka izražava strah da će ta dva fenomena da budu sve češći stanari u svakodnevici Srbije, a mi još uvek nemamo odgovor od strane srpske vlasti šta konkretno misli da uradi u tih ''pet minuta posle dvanaest''.
Sve manji broj građana ima redovan i stalan posao. Ekonomska kriza je kontinuirana. Osećanje života, čini se sa razlogom, sve je tragičnije, iako ekonomski sistem apsorbuje ogromne količine inostranog kapitala i investira se činjenično i realno vrlo malo. Ozbiljnijih investicija u infrastrukturu nema, osim u predizbornim obećanjima.
Mi možemo ovde radi političke korektnosti da kažemo da niko nije mogao u maju da predvidi da će se desiti finansijska kriza, da sve ono što jeste bio korpus predizbornih obećanja zaista jeste bila želja mnogih da se to sprovede u delo, ali, takođe, sa druge strane, nismo videli taj ozbiljan, odgovoran potez od strane srpskih vlasti da u momentu kad nas je zadesila finansijska kriza imamo strategiju i plan kako da izađemo iz toga.
Mi se informišemo, odnosno poluinformišemo iz medija tako što čujemo da srpska vlast namerava da prevaziđe finansijsku krizu, odnosno da nadoknadi rupe u budžetu, tako što će se dodatno zaduživati kod MMF.
Dozvolićete, dame i gospodo, onda je sasvim uobičajena i normalna reakcija da kažemo da se bojimo da argentinski scenario može da zadesi i Srbiju. Logično pitanje koje se nameće jeste – ko će uspeti sa privredom koja ne funkcioniše, sa društvom koje ima tolike probleme da plati i da ispoštuje sve obaveze prema MMF-u?!
Sa druge strane, zaista može brutalnom da se nazove ideja smanjenja administracije. Reč je, ne o brojkama, već o konkretnim ljudima. Kako će ti ljudi da iznesu teret finansijske krize u kontekstu opstanka njihovih porodica? Ne može se jedan problem rešavati tako što će se praviti gomila drugih problema.
Ova finansijska kriza koja se prelila na Srbiju, samo ću vas podsetiti da su određeni ministri zaduženi, koji su preuzeli odgovornost da razmišljaju u ime svih u državi Srbiji, nas optuživali da širimo paniku samo zato što smo još sredinom prošle godine nagoveštavali da ovako nešto može da se desi, pa smo umesto odgovora dobili ozbiljan medijski, prljavi, rat, to je naše uverenje, od strane ozbiljnih, vrlo moćnih lobista EU i nekih tajkuna.
Srpska javnost ne može da zna i ne može da vidi kakav je to okvir, koja je to strategija, koji je plan aktivnosti rešavanja finansijske krize u Srbiji, osim zaduživanja kod MMF-a.
Banke beskompromisno, isključivo slede sopstveni profitni interes. Nije im zameriti, i u našem slučaju to im je dozvoljeno, taj interes je kratkoročni. Provizije i kamate u Srbiji su najviše u Evropi. Krediti se najrađe usmeravaju tamo gde banka može najviše da zaradi i to je lukrativni interes banke. To je sama priroda strane banke na teritoriji Srbije.
Dakle, to su uglavnom keš krediti gde se povraćaj kredita može osigurati u smislu hipotekarnih kredita, pa tako volela bih da čujem, recimo, kako srpska Vlada misli da reši problem sa svim onim ljudima koji su posle dugog perioda sankcija, ratova, željni normalnog života, i to je sasvim normalna biološka, osnovna priroda čoveka, poželeli da imaju život dostojan čoveka, dakle, ušli u kredite, kupili kola, kupili neke stanove – ostaju bez posla i šta sada? Najčešće se dešavalo da su ti stanovi ušli kao hipoteka za određeni kredit, umesto onog učešća koji se davao na početku.
Imamo ozbiljnu socijalnu bombu u perspektivi. Ti ljudi ne da neće biti u prilici da otplaćuju rate kredita, oni neće biti u prilici da imaju krov nad glavom. Volela bih da neko od predstavnika srpske vlasti vlastan da odgovori na ovo pitanje dođe u Parlament, učini ga mestom dostojnim, ovo je jedino mesto gde se vlast i opozicija susreću, razmenjuju argumenti, pokušavajući u ovako ozbiljnim vremenima da pronađu rešenja za ugrožene, dakle, osnovne egzistencijalne potrebe građana
Bojim se, izražavam bojazan da se to danas i ovih dana neće desiti. Na listi prioriteta finansiranja proizvodnih investicija, kao najrizičnijih na samom je dnu. Kreditna politika je racionalna iz ugla bankarskog sektora, ali je pogubna za nerazvijeno društvo kakvo je srpsko. Svi ovi trendovi su pogoršani vlasničkom strukturom banaka. Strane banke su u maloj zemlji nedodirljive i mogu činiti šta im je volja. Prirodno je da inostrani vlasnici banaka ne osećaju odgovornost za domaću ekonomiju. Na kraju, što bi? Oni imaju obavezu prema sebi, je l'? Ali, opasno je da finansijski sistem male i nerazvijene zemlje bude dominantno u stranom vlasništvu!
Bankarstvo je krvotok privrednog sistema, a ne biznis kao svaki drugi i iz socijalističke krajnosti u kojoj je bankarski sistem bio potpuno podređen interesima privrede, otišlo se u drugu, još goru. Nema uspešnog modela autonomnog privrednog razvoja, koje su finansirale strane banke. Srbija će tek zažaliti što je pomogla da se uništi domaći bankarski sektor. To nije pitanje nostalgije, ukoliko bi nekom palo na pamet da to spočitava SRS, već ekonomske faktografije.
Potpuno sam svesna da sam vas, vrlo je moguće, preopteretila gomilom konkretnih podataka, ali naprosto mislim da je slika najjasnija onda kada imate konkretne podatke, kada su konkretni ekonomski pokazatelji, a ne samo izloženi politički stavovi oni koji mogu da se spočitaju kao frazeologija ili potpuna politička demagogija.
Ono što bih volela da citiram, pored mnogih stranih imena, jeste i ime uvažene gospođe Borke Vučić, koja je, složićete se, priznato ime u bankarskom svetu. Gospođa Vučić je potvrdila da u tim tokovima ima određenu reputaciju. Ona je žena koja je poslovala sa Rokfelerom i vrlo se uspešno nosila sa tim poslovima. Dakle, znači kada gospođa Vučić da određenu kvalifikaciju, to svakako ima određenu težinu. Između ostalog, ona kaže da strane banke rade po istim principima kao i domaće, pa ih u tom smislu ne možemo tretirati kao strane. Međutim, za razliku od domaćih, njihov interes nije ulaganje kapitala u srpsku privredu i njen razvoj, već isključivo prikupljanje sredstava od građana u cilju ostvarenja profita i njegovog transfera na račune u stranim zemljama.
Takođe, gospođa Vučić navodi da su strane banke veoma pragmatične prilikom poslovanje u našoj zemlji. One su ispunile zakonske limite u pogledu osnivačkih uloga i kapitala, požurile da što pre u poslovanju izvuku svoje uloge i da nastave da koriste sredstva mobilisana od strane naših građana i privrede, tako što ih ponovo plasiraju, istina, uz visoke kamate i druge troškove. Na taj način strane banke izbegavaju svaki rizik, jer im naši ljudi uglavnom otplatom obezbeđuju veoma visok nivo naplate odobrenih kredita. Da vas podsetim da kamate u Srbiji spadaju u red najviših kamatnih stopa u Evropi.
Važna je činjenica, takođe, prema izveštajima NBS, da u bankarskom sektoru značajan porast dobiti jeste u poslovanju. Ne treba biti mnogo pametan pa zaključiti da ta dobit odlazi centralama stranih banaka, ali to je osnovni moto dolaska stranih banaka u Srbiju.
Kada bi, da pretpostavljamo samo, taj iznos mogao da ostane u našoj zemlji, sasvim sigurno bi se smanjile kamate i drugi troškovi zaduživanja privrede i stanovništva. Poražavajući je primer izrabljivanja naše privrede i stanovništva, takođe, činjenica da mali grad kao što je Zrenjanin ima 30 banaka, a ni 10 zdravih preduzeća. Već pominjani najpoznatiji slovenački ekonomista dr Jože Mecinger iznosi kako se u ovoj oblasti primenjuju dvostruki standardi. On kaže da je uveren da su velike greške napravljene kada je prodata, primera radi, opet primer iz regiona, "Ljubljanska banak", što je bilo sasvim nepotrebno, jer su u razvijenim zemljama banke po pravilu u većinskom domaćem vlasništvu, a samo u istočnoevropskim zemljama u stranom. I to je dovoljan odgovor arhitekture sveta kojoj se mi približavamo.
S obzirom na to da smo, sa jedne strane, zaista ogorčeni protivnici neoliberalne politike i neoliberalne okupacije sveta, pa time spadamo i u one koji mogu da se svrstaju u red antiglobalista, da me ne biste pogrešno razumeli, globalizacija nije štetna u svim svojim oblicima i svim svojim vidovima, ali kada je reč o neoliberalnoj okupaciji potpuno je pogubna za ono što se zove život dostojan čoveka i to imamo prilike da vidimo, nobelovac koga SRS ume često da citira, Džozef Stiglec, može se reći da je jedna od vrednosnih pojava antiglobalističkog sveta, inače član Klintonovog kabineta, čovek koji je bio jedan od potpredsednika MMF-a, iznutra zna kako međunarodne finansijske institucije funkcionišu, između ostalog, kaže da Argentina ukazuje na opasnost te vrste, pričajući o ulozi stranih banaka u argentinskom kolapsu iz 2001. godine.
A, mi možemo da vidimo, kada je reč o zaduživanju i prezaduživanju u odnosu na međunarodne finansijske institucije, na primer iz hrvatskih izvora, kao i, recimo, na osnovu pisanja stranog časopisa „Ekonomist“, da je to realan scenario koji može da se projektuje za zemlje koje izlaze na ''dunavski tok''.
Između ostalog, kaže gospodin Stiglic da Argentina ukazuje na opasnost te vrste. Tamo je pre kolapsa 2001. godine domaće bankarstvo potpalo pod dominaciju banaka u stranom vlasništvu. Dok su te banke lako obezbeđivale novac multinacionalnim kompanijama, pa i velikim domaćim firmama, male i srednje kompanije su se žalile na otežani pristup kapitalu. Priznaćete da je ovo već viđena situacija. Odsustvo privrednog rasta, kojem je doprinelo odsustvo finansiranja, bio je ključni faktor za kolaps Argentine.
Izvinjavam se, gospođo Čomić, pretpostavljam da imam još šest minuta. Hvala.
Dakle, u svakom daljem zaduživanju naše zemlje čini se da će vrlo značajnu ulogu imati i ''dobronamerni'', međunarodni MMF. Kada smo već kod toga, nadam se da ću uspeti to da izgovorim u narednih sada već pet i po minuta, kako MMF i Svetska banka utiču na države dužnike i svetsku ekonomiju, a volim da pričam o konkretnim primerima, pokazuju i sledeći primeri. Ser Želimi, inače, piše – države koje su poslušale savete Svetske banke i MMF, žrtvovale su svoju prehrambenu poljoprivredu. One nisu više u stanju da se oslone na sopstvenu žetvu.
Zatim, profesor dr Emilija Vukadin piše o MMF, Svetskoj banci, drugim nadnacionalnim institucija, gde najrazvijenije zemlje centra, na čelu sa SAD, imaju najveći uticaj na odluke navedenih institucija, čija realizacija direktno utiče na sudbinu siromašnih zemalja iz zone periferije. Tokom poslednje decenije, to se ogleda u niskim cenama sirovina koje su glavni izvozni artikal nerazvijenih zemalja i u porastu kamata za četiri do šest puta na kredite koje one moraju da uzimaju od međunarodnih finansijskih institucija.
Takođe, gospodin Stiglic, koji je između ostalog bio i član veća ekonomskih savetnika i bivši glavni ekonomista Svetske banke, o radu MMF, bez obzira što se to ponekad čini da je jako ružno da se u ovakvim kategorijama piše o instituciji u kojoj ste radili, naprosto, čovek je okrenut nauci, naučnim dostignućima, posmatranju ekonomskih tokova i nuđenju konkretnih rešenja, kaže – odluke su bile donesene na bazi nečega što je izgledalo kao čudna mešavina ideologije i loše ekonomije, tj. dogme, koja ponekad se činilo da jedva prikriva specijalne interese. Dakle, jačao je samo jedan recept, alternativna rešenja nisu tražena.
Problemi sa kojima se suočavaju zemlje u razvoju su teški i MMF je često pozvan da pomogne u situaciji kada neko, kao što smo mi, pozvoni na uzbunu jer se nađe u prilici da ima ogroman, na primer, budžetski deficit, da neće moći da isprati ogromnu javnu potrošnju, a po pravilu, finansijska kriza kakva je ova sada, nezapamćena od 1929. godine, otvori, iznese na površinu, sve one nedostatke i sve propuste koje je izvršna vlast trebalo da uradi, a nije.
Lekovi MMF podbacivali su često, kako kaže nobelovac Stiglic, najčešće su bili manje uspešni nego što se to očekivalo. Politike MMF u smislu strukturalnog prilagođavanja, a sećate se da smo mi od 2000. godine pa naovamo dobili nekoliko kredita od strane međunarodnih finansijskih institucija za strukturalna prilagođavanja koje je i trebalo je da donesu reforme sistema, svedoci smo – nisu, dakle, politike dizajnirane da pomognu zemlji da se prilagodi krizama, kao i na trajne debalanse, vodile su gladi i neredima u mnogim zemljama.
Pa, kada rezultati nisu bili toliko porazni, čak i onda kada su uspevali da namaknu privremeno i neki rast, često su beneficije bile u potpunoj disproporciji u prilog onih dobrostojećih u zoni na dnu, suočene sa još većom stopom siromaštva.
Međutim, ono što je gospodina Stiglica zaprepastilo, kao čoveka koji je radio unutar sistema međunarodnih finansijskih institucija, jeste, zapravo, da se te politike, potpuno pogubne, koje bi dovele siromaštvo u zemlje koje bi pozajmljivale novac od međunarodnih finansijskih institucija, nikada nisu preispitivale, pogotovo od strane mnogih moćnika u MMF, tj. onih koji su donosili te kritične odluke. Njih su ljudi iz zemalja u razvoju često dovodili u pitanje, ali mnogi od njih su toliko bili zaplašeni od gubitka finansije podrške Međunarodnog fonda, tako da i nisu smeli najjasnije da artikulišu konkretne prigovore politici i ponašanju MMF u odnosu na zemlje koje nisu imale drugog izlaza osim podizanja, zaista, velikog broja kredita.
Ovim želim i da stanem u odbranu domaćih stručnjaka koji stidljivo, povremeno, na nekim mestima pokušavaju da upozore na ono što može da bude jedan od scenarija. Nadam se da će predstavnici srpske vlade preneti gde treba, jer nažalost, Vlada po ko zna koji put nije tu, da su ovo ipak konkretni podaci, da su se poslanici na današnji dan potrudili da pred sve vas konkretno i argumentovano iznesu dileme koje očekuju sve nas i izraze veliku zabrinutost za budućnost našeg naroda i naše države u ekonomskom i socijalnom smislu, a na prvom mestu, izraze potpunu sumnju u provedivost konvencija koje su preko potrebne državi Srbiji, naprosto, zato što ne postoje materijalno-tehnički, ljudski resursi da se ovo sprovede u delo i što nijedna od postojećih konvencija neće moći da se sprovede na teritoriji kosova i Metohije. Hvala.

Gospođo Čomić, hvala.
Dame i gospodo, gospodine ministre, SRS i ljudi koji su nama dali poverenje za 78 mandata trebalo bi vama da veruju na reč kada kažete da želite da uvedete red u život i organizaciju političkih stranaka. Evo, sada izražavam sumnju da ćete to uspeti, možda vam je to lično i namera, ali ste pre izvesnog vremena jednog poslanika ovog parlamenta oslovili kao poslanika Srpske napredne stranke. Sada vas ovom prilikom pitam, gospodine ministre, na kojim izborima je Srpska napredna stranka učestvovala? S druge strane, ono što je evidentno i ono o čemu bih želela u narednih desetak minuta da pričam, jeste politička klima i atmosfera u okviru koje govorimo o Predlogu zakona o političkim strankama.
Priznaćete, gospodine ministre, vidim da ste to i rekli, to sam u tezama ovde pribeležila sebi, ispravićete me ukoliko sam pogrešno pribeležila, da je zapravo kapacitet svake stranke proveriv i verifikovan na samim izborima.
U ime Poslaničkog kluba SRS bih želela da vas pitam – koje su stranke učestvovale na majskim izborima i kakva je slika Parlamenta Srbije na današnji dan?
Takođe, slažem se sa vašom konstatacijom da jeste direktno, politikolog sam po struci, dakle, školovana za ovo o čemu sada pričam, vrlo dobro na beogradskom Fakultetu političkih nauka, prekrajanje izborne volje ovo što se dešava u srpskom parlamentu, da imate klub koji predstavlja a ne možemo da utvrdimo koji politički program, s obzirom na to da je reč o ''naprednjacima'' bez ideologije.
Političko uverenje i potpuno ubeđenje SRS jeste da se septembra meseca odigrao pred očima srpske političke javnosti državni projekat udara na SRS, a to ne govori samo SRS, govore i uvaženi akademici Srpskog društva, kao što je prof. dr Kosta Čavoški, da je Zapadu zaista bio interes fragmentiranje političke scene u cilju manipulacije i to jeste političko uverenje SRS.
Pokušaću da budem što konciznija kako bi obojila političku atmosferu u kojoj govorimo o zakonu o političkim strankama, u nadi da će se uvesti red u politički život u Srbiji. Evo, mi kažemo da vam ne verujemo, gospodine ministre, jer ste vi to prvi prekršili. Vi ste u politički život prekrojili volju građana i uveli poslanika Srpske napredne stranke. Da li je reč o lapsusu ili ne, to je nešto što svakako predstavniku izvršne vlasti ne sme da se desi.
Da vas podsetim, 11. maja 2008. godine, preciznosti radi, lista SRS – dr Vojislav Šešelj je osvojila 1.219.436 glasova, odnosno 78 mandata. To je jedina činjenica za SRS, premda je demokratska vlast u Srbiji, kada je reč o prekrajanju izborne volje, pala na ispitu parlamentarne demokratije. To je naše političko poverenje.
Dakle, kada je reč o političkim mandatima, to nije tema za ovu vrstu zakona, ali slika svakako političku atmosferu u Srbiji 2009. godine i s kraja 2008. godine, jeste da nesumnjivo on pripada poslaniku koji ima pravo po Ustavu, a možemo samo o ustavnim kategorijama da pričamo, jer nas na to obavezuje kao najviši zakonodavni akt. Poslanik ima pravo da taj mandat pokloni, odnosno preda političkoj stranci.
U našem slučaju se desilo da su ostavke nestale. Krivične tužbe i sam postupak će utvrditi pravu istinu, nije sporno, međutim, Administrativni odbor je dobio tri ostavke koje su naknadno date i Administrativni odbor zapravo nije uspeo da nađe snage i da donese odluku u korist parlamentarne demokratije u Srbiji, u društvu i državi kako ona pretenduje da bude.
Mi nemamo dilemu da se u korist SRS ništa značajno neće desiti i da će ovakva slika srpskog parlamenta da ostane. Ta naša dilema potvrđena je direktnim mešanjem, što mislimo da je nedopustivo i volela bih da mi odgovorite i na to pitanje, jer često znate i to da prokomentarišete, a jesu stavovi diplomatskih predstavnika SAD i Velike Britanije, koji su direktno ušli u sam politički život države Srbije kvalifikujući odnos, prirodu, budućnost određenih stranaka. Mislimo da je to nedopustivo. Opet, nemamo nikakvu iluziju da će se bilo šta u korist SRS promeniti, zapravo, situacija je sledeća – nalazimo se u političkom ringu, to je naše uverenje, jer se tako i osećamo, vidite ovde pustoš, gospodine ministre, malu belu tačku, to sam ja. Mi smo u političkom ringu u kojem ste nam vezali ruke, vezali noge, stavili povez na oči i primamo udarce. Dakle, mandati nisu jedini problem.
Krajem prošle godine, takođe, radilo se o izglasavanju budžeta. Pokušali smo da napravimo politički dogovor koji se ticao mandata. Govorili smo tada da je demokratska vlast na ispitu, izražavali sumnju, ne dao bog da se nešto desi poslanicima koji su izašli iz SRS, sa koje ćete liste nadomestiti mandate, pokušavajući da slikamo potpuno prekrajanje izborne volje. To se nije desilo. Dogovor nije ispoštovan.
Šta smo mogli da uradimo, gospodine ministre. Mogli smo da biramo, podsetiću vas samo na period kada ste vi bili opozicija, legitimne načine opozicione borbe. Došli smo u situaciju promene Poslovnika, da se izglasava, kada tražite reč po Poslovniku, da nemate prava, i unapred predsedavajući ili predsednik zna šta ćete reći i dobijate opomenu. Naše političko uverenje je da sve radi protiv SRS. Naravno da su se u svim tim procesima zaboravili i principi i pravila političke borbe na kraju i to samo reflektuje da u državi Srbiji ne postoji klima političke volje da se dođe do političkog dogovora i zato vam ne verujemo da ćete uspeti ovim zakonom da uvedete red u Srbiji koja je pod protektoratom. I to je naše političko uverenje. Dokazi za to su svakodnevni.
Konačno, imate da najveća opoziciona politička stranka, kao što je SRS, za nas je činjenica 78 mandata, koja je tradicionalno sedela u dve kolone, najjača opoziciona politička stranka ne može da sedi, uz dužno poštovanje kolega iz opozicije, za leđima drastično manje političke stranke. Taj koji je doneo raspored sedenja očekivao je reakciju SRS, i kako je ona usledila i 48 poslanika je udaljeno sa ovog redovnog zasedanja. Ovo je slika parlamentarne demokratije u Srbiji.
Trudiću se i trudim se svih ovih dana, iz petnih žila, da predstavim moje kolege poslanike koji su udaljeni na dostojan način.
Ovlašćeni predlagač po ovoj tački dnevnog reda bio je gospodin Zoran Krasić, koji je uputio informaciju ovom parlamentu, za koju ja nažalost sada neću imati vremena, poštujući pravilnik o radu Narodne skupštine, ali ću i te kako sebi dati slobodu da konkretnim primerima, dakle, političke diskriminacije dokažem i pokažem zašto SRS sa svih 1.220.000 glasova ljudi koji su glasali vama ne veruje da ćete uspeti da uvedete red u Srbiju.
Srpska vlast je definitivno potpisnik onoga što ste spočitavali ubijenom Miloševiću. Uspeli ste da uradite da posle izbora prekrojite izbornu volju građana! Šta je još jedan dokaz toga? To što Srpska napredna stranka, kako je vi zovete, koja nije deo ovog parlamenta, jer za nju niko nije glasao, već klub Napred, Srbijo koji se izdvojio iz SRS, po udaru na SRS je dobio poziciju i priliku da se medijski eksponira i podršku režima, tamo gde nikada SRS, a još ređe celokupna srpska opozicija, nije imala mesta.
Gospodine ministre, volela bih da me ubedite suprotnim argumentima da ćete zaista uspeti da sprovedete ovaj zakon u praksi. Dosadašnja praksa demantuje demokratsku prirodu srpske vlasti, to je političko i krajnje realno ubeđenje SRS. U Parlamentu od 78 mandata samo ja iz poznatih razloga, o kojima sam već pričala, predstavljam moje kolege. Moje kolege neće prihvatiti raspored koji stoji u ovoj skupštini, ne zato što je to najbitnija tema, nego zato što jeste pravilo parlamentarne demokratije, a tiče se najjače opozicione stranke, oni neće remetiti red, oni neće remetiti nijedan dalji tok sednice i to morate, drage kolege, svi da znate, ali će ti ljudi stajati, jer njima jeste mesto u prvim redovima.
Kada dođu neki drugi izbori, kada druge stranke postanu najjače opozicione stranke, mi prvi nećemo imati problem sa tim da to priznamo. Kao što znate mi, takođe, posle svih obavljenih izbora, bez obzira kako mi prođemo i koliko mi malo ili mnogo glasova osvojimo, prvi izlazimo sa rezultatima i čestitamo na uspehu svim učesnicima na izboru, jer mislimo da je to zaista vrhunsko dostignuće demokratije. Dakle, slobodno izražena politička volja na izborima.
Mi je ovde, gospodine ministre, imamo ''storno'', zbog volje američke i britanske administracije.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, uvaženi predstavnici Ministarstva, ono što je za mene najznačajnija moguća odredba u kontekstu rasprave o setu ekoloških zakona jeste član 74. Ustava države Srbije, u kojem se kaže da svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju. Svako, a posebno Republika Srbija i autonomne pokrajine, odgovoran je za zaštitu životne sredine. Konačno, u stavu 3, svako je dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu.
S obzirom na to da sam sklona mapama i plastičnim primerima, nadam se da me ovaj put munja neće pogoditi ukoliko vam pokažem određenu sliku životne sredine i plastični primer kako izgleda zagađivanje životne sredine. Mesto je Belo Polje. Ovo je deponija kamene vune.
Gospodine ministre, negde oko 600 ljudi se sprema da dođe da vas podseti na to u kakvim uslovima žive i rade. Daću sebi slobodu, rizikujući opstanak, pretpostavljam, da vam dam ove fotografije da vidite kako to izgleda.
Inače, moram da vam kažem da je bivši ministar životne sredine dolazio i posećivao ovu fabriku i proglasio je ekološkom fabrikom, a to je sadašnji, odnosno aktuelni ministar poljoprivrede. To su primeri, zapravo, jedan od primera u kakvom okruženju svi mi živimo i na koji način država pokazuje voljnost da reši ovakve situacije.
Vi ste imali prilike da pre neki dan čujete zaista detaljno obrazlaganje o svemu onome što se dešavalo tokom akcije "Milosrdni anđeo" na teritoriji KiM-a, što je na duže vreme, ako ne i za nekolike generacije, derogiralo upravo ovaj 74. član Ustava Srbije. Mnoge generacije će, dakle, posle 1999. godine, 25 godina nakon toga osetiti posledice po zdravlje.
Pitanje je, zaista, s obzirom na to da država nije pokazala volju da se ozbiljno pozabavi tim problemom na međunarodnom nivou, kakav vazduh udišemo, kakvo je stanje našeg zemljišta i kakvo je stanje životne sredine. S tim u vezi, nije samo osiromašeni uranijum glavni krivac za sve ono što se dešavalo kao posledica bombardovanja tokom 78 dana agresije.
Obećala sam vam, međutim nisam stigla u petak, da se pozovem na određene strane izvore direktnih učesnika u NATO agresiji nad SRJ, tako da ću ovaj put to da iskoristim. Dakle, radi se o biološkom, hemijskom oružju, koje je korišćeno protiv SRJ, i to imamo na osnovu svedočenja španskog pilota koji je upravljao višenamenskim borbenim avionom F18. Taj gospodin se zove Adolfo Luis Martin de la Os i prvi je oficir NATO-a koji je progovorio o upotrebi hemijskog, biološkog i radioaktivnog oružja.
Martin de la Os je u svojoj izjavi u španskom listu "Artikulo" optužio vlade zemalja koje su izvršile agresiju nad SRJ 1999. godine za širenje lažnih vesti o samom ratu. On je ujedno izneo i podatke da ubijanje civila nije bila greška, gospodine ministre, već plan. Nekoliko puta, kaže gospodin de la Os, njihov pukovnik je protestovao pred NATO pretpostavljenima zbog izbora civilnih ciljeva za mete bombardovanja. Izbacili su ga s uvredama i pretnjama da će SAD uložiti prigovor španskoj vojsci, prvo u Briselu, a onda pred ministrom odbrane.
Ima još toga i želim da ovo saopštim svima, srpskoj javnosti, kao i poslanicima prestižnog doma. Jednom je data šifrovana naredba od strane američke vojske da se bace kasetne bombe na Prištinu i Niš. ''Naš pukovnik je to odbio i posle nekoliko dana stigla je naredba za njegov premeštaj. Sve ovo što sada izjavljujem nije ništa u poređenju s onim što ću reći kada dođe trenutak", tvrdi španski kapetan Martin de la Os.
Ovaj španski oficir je izjavio da Španska vlada ne samo da nije pokušala da pribavi tačne informacije, nego je prihvatila lažne izveštaje o svojim trupama iz baze Avijano, gde je bila smeštena jedna vrsta vojnog pres-kabineta, koji vode američki generali i funkcioneri.
"Od kada smo stigli u Italiju, nema kraja ponižavanju i uvredama. Jedini naredbodavci su Amerikanci i niko drugi. Sve misije u kojima smo mi leteli, sve su planirali visoki zvaničnici vojske SAD-a. Štaviše, planirali su do najmanjeg detalja planove za napad, ciljeve i tip municije koji će se koristiti. Mi nikada ništa nismo vodili, naše misije su se ograničavale na preletanje granica Makedonije, Bosne i Slovenije. Mi smo pročitali toliko laži, toliko kontradiktornosti, da smo se složili da ne čitamo nijedne novine dok se ne vratimo. Naš bes je ogroman."
Predsednik Vlade, ministri spoljnih poslova i odbrane lažu, bez zazora, svaki put kada govore o ratu. Mi imamo drugačije mišljenje i verujemo da su oni neobavešteni, jer ih Amerikanci, Bela kuća, Pentagon, CIA, ambasada, Vojno-bezbednosna služba, ne izveštavaju ni o čemu.
Kako da se obaveste kada sam Havijer Solana nije ni pokušao da se informiše od kada je počeo rat. Solana je bio obična igračka koju su Amerikanci postavili kako bi radio ono što mu narede. Čovek to radi mirno, stoji pre generalom Klarkom kada mu govori ili kada mu daje naređenje koje mora da izvrši bez zastoja.
Amerikanci su tamo počinili jedno od najvećih varvarstava protiv ljudskog roda. Mnogo ružnih stvari ćemo čuti u budućnosti o tome šta se desilo, sudeći po onome što su nam rekli engleski i nemački oficiri.
Cilj akcije je bio da podeli Evropljane i zadrži nas podređenima tokom sledećih decenija. Zbog toga je kapetan Martin de la Os vrlo ljut kada govori o ceni rata, pogotovo što mora da mu se prizna izuzetna hrabrost, jer je u okviru svoje zemlje i NATO alijanse sakupio dovoljno snage i hrabrosti da okupi sve vojnike koji su svedočili, zapravo, o najmonstruoznijem zločinu nad suverenom teritorijom – SRJ.
Naš država, to sam u petak pokušala kroz nekoliko dokaza i argumenata da kažem, zaista ima, najblaže rečeno, čudan stav prema tome.
Godine 2002. i 2003. vršena je analiza krvi svih vojnika koji su bili locirani na teritoriji KiM-a, koji su bili izloženi ispod 44. paralele konstantnom bombardovanju osiromašenim uranijumom. Godine 2003, analize krvi tih 600 vojnika su pokazale frapantne rezultate. Projekat je bio naglo prekinut.
To su sve argumenti za neke buduće vlade, koje će biti dovoljno odgovorne prema ljudskom životu da pokrenu vrlo ozbiljne istrage, okupe sve ove ljude, oficire NATO alijanse, koji su, iznad svega, ljudi, i sakupe dovoljan broj informacija da utuže one koji su potpisnici stravične humanitarne katastrofe sa dalekosežnim posledicama.
Kada smo već kod toga i kod odnosa prema ljudima, meni kao osobi je prosto neverovatno da danas u Srbiji, kao prioritetno, pričamo o setu ekoloških zakona.
Da me pogrešno ne razumete, naravno da je i te kako potrebno da se napravi ''kišobran'' zakona koji će biti dalekosežna strategija za ovu zemlju i za ovaj narod, ali, dozvolićete, sa zgražavanjem moram da konstatujem da u gradu Beogradu, prvi čovek grada Beograda, na način koji je protiv svih humanitarnih principa, grupu romske populacije dovodi u užasan položaj. Takođe, mislim da su izuzetno važne teme za ovaj parlament, za sve nas, da 48 porodica treba da bude smešteno u četiri kontejnera.
Dakle, niko ne govori o derogaciji prava, o kršenju onoga što nalaže zakon, govorimo samo o humanom odnosu, o dostojanstvu, o svemu onome što u delu o ljudskim pravima govori Ustav, kao najviši zakonodavni akt.
Oprostićete mi svi, ali naprosto sam morala da izrazim zgražavanje, jer se radi o deci, radi se o ljudima, a u perspektivi je da svi oni koji nemaju prebivalište u Beogradu budu vraćeni tamo odakle su došli. Zaista bih želela da skrenem i pažnju javnosti i svih vas koji ste i dalje okrenuti humanim principima, da se tu, takođe, radi o porodicama sa KiM-a. Oni nemaju prebivalište u Beogradu, oni naprosto nemaju gde, ali sada spadaju, po najavi gospodina Đilasa, u rizičnu kategoriju.
Dakle, to je ono što Poslanička grupa SRS-a pokušava mesecima da stavi na agendu, ali bezuspešno, a jeste svakodnevni život, opterećen najtežim mogućim problemima. Mi, takođe, imamo užasno veliki teret, koji je na svima nama, a koji kuca, i pretpostavljam da će se najveći efekti krize osetiti između maja i oktobra ove godine.
Primera radi, jedan od korpusa ljudskih prava je i pravo na obaveštenost. Ono što, prema rečima prvog čoveka Srbije, treba da samofinansira tekući platni deficit od planiranih 16,1% bruto društvenog proizvoda u 2009. godini, dame i gospodo, jeste stranih direktnih investicija u visini od oko 1,7 milijardi evra i dodatno neto zaduženje od 3,9 milijardi evra.
Pošto Srbiji u 2009. godini dospeva i oko 3,6 milijardi evra duga, da bi se finansirala naša preterana potrošnja, potrebni su krediti od ukupno 7,5 milijardi evra.
Dakle, molim vas, posebno vas, gospođo predsedavajuća, da u okviru svojih poslaničkih grupa, pogotovo poslanika vladajuće većine, učinite sve što je do vas da konačno počnemo da pričamo o modalitetima rešavanja krize u koju je Srbija upala, da se, osim onoga što je nemogućnost postizanja političkog dogovora, stvaranja političke klime, zajedno nađemo na rešenju onoga što će sve nas da zatekne, ta će nesreća sve nas da dotakne, a jeste egzistencija i socijalna sigurnost.
Mi već imamo 67 hiljada ljudi koji su do kraja 2008. godine ostali bez posla. Pitanje je, niko ne može da prognozira, koliko firmi će otići u bankrot, koliko katanaca će zazvoniti na vratima mnogih firmi?
Dame i gospodo, mislim da su ovo prioritetne stvari o kojima ovaj parlament mora da raspravlja.
Ne dovodim u pitanje kurs koji je vladajuća većina opredelila. Za to su ljudi glasali na majskim izborima. Set ekonomskih zakona, gospodine ministre, inače je set meni omiljenih i dragih zakona. Godinama sam se bavila, između ostalog, i tom problematikom – kako život ljudi treba da izgleda što dostojanstveniji. Vrlo sam uverena da je ono što je ekonomska i socijalna sigurnost – top- prioritet svih nas, makar bi trebalo da bude. Ono što bi trebalo da bude zadatak svih nas, takođe, jeste postizanje političkog dogovora, uz poštovanje nečega što jeste tradicija parlamentarizma.
S tim u vezi, slike radi, bez otvaranja teme, poslanika SRS-a ovde nema zato što se neko setio da prekorači pravilo koje važi za najjaču opozicionu partiju u Parlamentu, zbog nesporazuma vezanih za mesta, mi doživljavamo konstantno prljavu medijsku kampanju. Sve ono što bismo pozitivno rekli, u medijima nećete naći. To je Srbija danas. Mi se nalazimo u trenutku kada je preko potrebno, zbog onih zbog kojih smo mi dobili mandate, da se svi dozovemo pameti, da napravimo politički dogovor, odredimo prioritete i krenemo to da ostvarujemo, bez ostrašćenosti i, ne daj Bože, mržnje.
Dakle, da se vratim na temu. Očekivala sam, znajući vašu reputaciju i vaš odnos prema određenim temama, da ćete izaći s određenim izveštajima, analizama, parametrima, koji će mi dati, između ostalog, sliku kakvo je zaista stanje životne sredine u Srbiji. Godinama sam pokušavala da vidim parametre o tome šta je prava slika, bez uveličavanja i pravljenja problema tamo gde ih nema, i verujte da sam i sama nailazila na određene probleme.
Takođe sam očekivala da dobijem od vas podatak o tome koje opštine su nenamenski trošile sredstva predviđena za zaštitu i poboljšanje životne sredine.
Meni je, kao osobi koja i te kako poštuje demokratska načela, potpuno neshvatljivo da je odgovor na to što je neko potrošio nenamenski sredstva predviđena, po poziciji budžeta, za određenu oblast, to što je dobio ukor; pri tom se te pare povlače na centralni nivo, odnosno na Republiku, pa će onda Republika da odlučuje gde će ići.
Dozvolićete, dame i gospodo, svako ko se ogreši o zakon, svako ko nenamenski troši sredstva, mora da odgovara za to. Javnost to mora da zna, zato što životna sredina jeste okvir u okviru koga svi mi treba da se krećemo, poštujući one osnovne principe, odnosno pretpostavke koje su potrebne za svakodnevni život, a to je zdravlje.
Dakle, pretpostavljam da ćete mi dati odgovor na to pitanje i unapred se radujem tome. Ono što javnost treba da zna, jeste da se u nekom momentu radilo na projektu strategije održivog razvoja Srbije, odnosno ekonomskih aktivnosti i stanju životne sredine u Srbiji. Nećete mi zameriti ukoliko vreme koje je predviđeno za moju poslaničku grupu iskoristim za konkretne podatke koji se tiču i materijalno-tehničkih pretpostavki, a i koliko košta, prvo, saniranje životne sredine, a onda i unapređenje sredine u kojoj svi mi pokušavamo da egzistiramo.
Autor ovog projekta je dr Radmilo Pešić i on je, na osnovu pokazatelja koji su mu bili dostupni, vršio skeniranje situacije u okviru životne sredine i dao izvesne projekcije za naredni 10-godišnji ili 15-godišnji period, s vrlo konkretnim podacima, i one govore o tome da može da se desi da zakoni o kojima pokušavamo argumentovano da raspravljamo ovih dana, nažalost, ostanu mrtvo slovo na papiru, zato što neće biti materijalnih pretpostavki za njihovo sprovođenje.
Dakle, raznorodni kompleksni uslovi održavanja života na planeti Zemlji, jednim imenom nazvani životna sredina, mogu biti ugroženi kako prirodnim geofizičkim činiocima, tako i antropogenim, ili društvenim činiocima. Postoji mnogo dokaza da je ekonomska aktivnost čovečanstva glavni antropogeni faktor sadašnjeg poremećaja životne sredine na zemlji. Od sredine 19. veka, antopogeni uticaji na životnu sredinu postaju sve značajniji, te danas nesumnjivo dominiraju.
Od svih vidova ekonomskih aktivnosti, najveći uticaj imaju aktivnosti vezane za proizvodnju i upotrebu energije u raznim sektorima. Veza između stanja životne sredine i ekonomskih aktivnosti postaje predmet posebnih naučnih disciplina, koje se dinamično razvijaju od druge polovine 20. veka.
Odnos ekonomske aktivnosti životne sredine u Srbiji od polovine do kraja 20. veka ne odstupa od opštih globalnih zakonitosti u ovom domenu, štaviše, on ispoljava gotovo sve karakteristike svih zakonitosti na način svojstven zemljama Jugoistočne Evrope i zemljama u tranziciji.
Kada o tome govorimo, treba imati u vidu sledeće karakteristike. Prvo, to su stavovi da priroda i njeno bogatstvo treba prvenstveno da služe privrednom i društvenom razvoju. Zatim, društveni imperativ da se zagospodari prirodom, zavisnost privrednog razvoja od dostupnih prirodnih resursa, nesagledavanje pune cene koštanja upotrebe prirodnih bogatstava, što je krajnja posledica dosledne primene radne teorije vrednosti. Tu je i nametanje industrijalizacije i urbanog načina života, uz razbijanje tradicionalnih društvenih formi, visoka intenzivnost upotrebe prirodnih resursa i energije, niska efektivnost transformacije imputa, niska utilizacija prostora i geografskih prednosti, intenzivni rast velikih gradova i depopulacija manjih naselja.
Jedna od tih karakteristika je i nedovoljno kontrolisanje stvaranja i odlaganja otpada, kako komunalnog, tako i industrijskog, uključujući i opasni, zapostavljanje međunarodnih prekograničnih aspekata zagađenja i eksploatacije prirodnih bogatstava, nepotpuno uspostavljen sistem svojinskih prava nad prirodnim bogatstvima, ograničeno postojanje ili nedostupnost adekvatnih podataka o stanju životne sredine i, konačno, nedovoljno uključenje javnosti u proces odlučivanja o ekonomskoj utilizaciji prirodnih resursa.
Kada govorimo o svim ovim bitnim faktorima, složićete se, gospodo iz Ministarstva, da je o svemu ovo, a to su 14 nabrojanih faktora, u srpskoj javnosti bilo vrlo malo reči, a na državnom nivou, uglavnom, pokušaja.
Ne govorim da je lako rešavati probleme iz oblasti zaštite životne sredine u zemlji koja je opterećena samo problemima. Ne govorim da je lako praviti strategiju i donositi planove i aktivnosti u državi gde što god da dotaknete otvarate proces spojenih sudova. Naprosto, želim da vidim da li prioritetan set ekonomskih zakona znači i provodljivost u praksi u državi Srbiji i da li to znači da će taj ''kišobran'' zakona, za neke generacije koje dolaze i za nas, biti dugoročna strategija ili tek zakoni koje donosi ova vlada, koje će svaka naredna menjati, što bi za mene bila tragična činjenica.
Dozvolićete, takođe je primetno da ne samo da imamo utemeljene resore Vlade u smislu traka, smernica, strategije planiranja, koji se menjaju kako koja koncepcija vlasti dođe na vlast. Mi nemamo, čak, ni strategije koje su sprovodive.
U tom kontekstu, nastaviću dalje. Kada je reč o drugoj polovini 20. veka, posledice privrednog razvoja na životnu sredinu u Srbiji mogu se sagledati kako prema segmentima, na primer, posledice po vazduh, vodu, zemljište itd., tako i hronološki, kroz posledice tokom različitih etapa. Ono što može da se razlikuje su, zapravo, tri etape u toku kojih su nastala tri sloja oštećenja životne sredine u Srbiji.
Prva je etapa socijalističke industralizacije, koja započinje prirodom obnove posle Drugog svetskog rata i traje do raspada SFRJ. Za ovu etapu karakteristične su velike štete svojstvene svim bivšim socijalističkim zemljama, te gotovo da nema specifičnosti Srbije, sem u vrsti i koncentracijama zagađenja. Najveći deo štete po životu sredinu nastao u ovoj etapi danas se manifestuje u vidu fondova zagađenja, tj. predstavlja problem tzv. ekološkog nasleđa, ili istorijskih zagađenja, naročito delikatan u uslovima restrukturiranja i privatizacije nekadašnjih privatnih preduzeća.
Druga etapa se odnosi na period između 1991. i 1992. godine, koja obuhvata period od raspada SFRJ i ratova u okruženju, do NATO bombardovanja.
To je doba raspada jugoslovenskog tržišta, međunarodnih sankcija, teških političkih i ekonomskih zloupotreba, te jedne od najvećih hiperinflacija u svetskoj istoriji. Za ovu etapu je karakteristično drastično pogoršanje ekonomske efikasnosti, naročito efikasnosti upotrebe prirodnih resursa.
Treća etapa je od 1999. godine, promena u Srbiji 2000. godine, jer je period NATO agresije učinio potpuni zaokret kada je reč o životnoj sredini u Srbiji. Dakle, radiološka, hemijska i fizička kontaminacija imale su i te kako posledice, i imaće ih, na stanje životne sredine.
O dimenzijama ekonomskih šteta po životnu sredinu postoje različita mišljenja, ali preciznih kvantifikacija nema i ovo je zaista tužna činjenica. Izvesno je da su štete nastale i da je period dejstava bio relativno kratkotrajan, te da su klimatski i ostali prirodni uslovi po završetku NATO agresije bili izuzetno povoljni za regeneraciju oštećene prirode, ali to se nije desilo, s obzirom na količinu upotrebljenog razornog oružja.
Aktuelno stanje životne sredine u Srbiji bilo je predmet više studija sačinjenih posle 2000. godine, a svakako najopsežniji prikaz sadrži izveštaj o stanju životne sredine i prirodnih resursa za 2002. godinu i prikaz stanja životne sredine u Srbiji 2002. godine.
Ministar je, nažalost, izašao, ali su predstavnici Ministarstva tu, pa će moći gospodinu ministru da prenesu.
To je upravo ono što smo mi očekivali uz ovaj paket ekoloških zakona da dobijemo od vas. Bilo bi mnogo lakše da se rade amandmani na ponuđeni zakonski predlog.
Bilo bi mnogo lakše da se učestvuje u diskusiji, pa se s tim u vezi slažem s kolegama iz opozicije koji govore da o ovako važnom setu ekoloških zakona imamo prilike da govorimo vrlo kratko. Priznaćete, u pitanju su i radi se o sistemskim zakonima, koji bi trebalo dugoročno da utiču na život i zdravlje svih nas i naših potomaka.
Dakle, na osnovu svih ovih studija, stiče se celovita slika veoma heterogenog stanja životne sredine u Srbiji. Ukratko rečeno, Srbija se sastoji od mnoštva izrazito zelenih, a još izrazitijih crnih tačaka. Ja sam u petak pokazala mapu koja je trebalo da simboliše, prema rečima savetnika predsednika Privredne komore, pokušaj da se skladišti otpad – znači, kako bi Srbija mogla da izgleda, s namerom da srpska javnost treba da bude obaveštena o tome i s namerom da svi mi javno govorimo o tome i da nađemo najbolje moguće rešenje. Nisam baš prošla najbolje. Sećate se reakcije gospodina ministra.
Dakle, ono što bi trebalo reći, jesu crne tačke, koje su zaista mnoge i izrazite, bilo da je reč o zagađenjima vazduha (prvenstveno, mislim na Bor i Pančevo), zemljišta (Kragujevac, Obrenovac i Pančevo), što je vezano za posledice ekonomske aktivnosti u industriji, energetici i rudarstvu.
Stanje vazduha u Srbiji od 2003. godine, emisijama od oko 525 hiljada tona sumpor-dioksida, 161 hiljadu tona azotnih oksida, 90 hiljada tona amonijaka ili oko 60 tona praškastih materija, dozvolićete, stvara značajne zdravstvene probleme u ugroženim zonama. Smatra se da je oko 15% smrtonosnih ishoda od malignih i respiratornih oboljenja povezano sa zagađenjima životne sredine. Ovome treba dodati i oko 350 tona olova koje se godišnje emituje kao posledica korišćenja olovnog benzina u saobraćaju, koje, usled fizičkog karaktera, ostaje u visokim koncentracijama i u neposrednoj blizini mesta emitovanja. Posebno zabrinjavaju emisije mikro i nanočestica iz saobraćaja, energetike, neadekvatnog postupanja sa čvrstim otpadom. Ove čestice se danas smatraju izuzetno opasnim po zdravlje.
Vidite, mi smo očekivali, na prvom mestu ja, kao predstavnik 78 mandata osvojenih na majskim izborima 2008. godine od strane SRS-a, da vi izađete pred nas s konkretnim parametrima i konkretnim podacima, kako bismo mogli da napravimo zaista adekvatnu sliku kakva je to sredina u okviru koje živimo. Šta Ministarstvo radi, šta namerava da uradi i na koji način mislite da sprovedete set ekoloških zakona, za koje sam sigurna da će se usvojiti do kraja ovog zasedanja?
Stanje površinskih voda je, takođe, delikatno. Zagađenja teškim metala iz industrije, rudarstva, kao i organska zagađenja iz komunalnog sektora i poljoprivrede, čine ozbiljan ekološki pritisak na vode u Srbiji. Treba reći da samo 18 naselja ima sistem za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda, dok veliki gradovi, kao, na primer, Beograd ili Novi Sad, bez ikakvog tretmana ispuštaju otpadne vode u tok Dunava.
Od instaliranih postrojenja za obradu otpadnih voda, svega 13% radi s koliko-toliko zadovoljavajućim efektima. Brana na Đerdapskim hidroelektranama dovodi do usporavanja toka Dunava i ubrzanog formiranje sedimenta s vrlo nepovoljnim sastavom.
Postupanje sa čvrstim otpadom je posebno problematično. Srbija danas nema nijedno postrojenje za neutralizaciju opasnog otpada. Industrijski otpad se najčešće deponuje u krugu fabrike gde nastaje, te predstavlja ozbiljnu teškoću kod prestrukturiranja i privatizacije. Jednu od tih fotografija sam, nažalost, ministar je otišao, pa ću vama to ostaviti, malopre pokazala, a reč je o naselju Belo Polje, opština Surdulica.
Komunalni otpad se deponuje na oko 170, manje ili više, neuslovnih deponija. Samo jedna jedina deponija komunalnog otpada u Vranju se može smatrati sanitarnom deponijom po evropskim standardima. Naročito zabrinjava katastrofalno postupanje s medicinskim otpadom, koji u većini slučajeva završava na komunalnim deponijama, pomešan s ostalim vidovima smeća.
Ipak, daleko najteži problem stvara ilegalno odlaganje otpada, van za to predviđenog prostora. Okolina svih većih gradova Srbije zatrpana je kabastim otpadom, a reke prekrivene tonama ploveće, a vrlo opasne i trajne, PET ambalaže, koja se niti sakuplja, niti reciklira u dovoljnoj meri. Zato je bilo preko potrebno, dame i gospodo, da znamo, ili imamo prezentaciju materijalno-tehničkih pretpostavki i ekonomske strukture, makar, u projekciji za narednih pet do deset godina, etapno i fazno, po planovima aktivnosti – kako mislite da sanirate postojeće vrlo ozbiljno stanje i kako mislite da napravite kišobran, uslovno rečeno, pristojne životne sredine za građane države Srbije.
Zašto o tome govorim? Zato što mi se čini da bi ova rasprava bila mnogo kvalitetnija, a onda biste vi razumeli kako ste promišljali kada ste pravili zakonske predloge – da li su oni ostvarivi u državi Srbiji. Koga ste od partnera iz inostranstva imali u vidu, kada je reč o provodivosti ovog seta ekoloških zakona?
Predlažem da se vratimo metodološkoj strani dolaženja do ovih podataka koje sada predstavljam, zahvaljujući urađenoj studiji, koja je meni jedino bila dostupna. Nadam se da vi imate neke ažuriranije podatke, ili bolje studije; onda ćemo se zajedno pozabaviti konkretnim podacima. Nije zamerka, već konstatacija. To je to što je izvršna vlast ipak negde udaljena od zakonodavne vlasti i što u nadzoru ima problema, kao što imate prilike da vidite. Da komuniciramo međusobno što češće i što kvalitetnije, bez političkih predrasuda, mislim da bismo imali bolju sliku, bar kada je ekološka tema na dnevnom redu.
Na primer, od februara do septembra 2004. godine, u okviru priprema za izradu Nacionalnog ekološkog akcionog plana, Evropska agencija za rekonstrukciju je inicirala, kao deo programa za izgradnju kapaciteta, studiju, pod naslovom – uspostavljanje ekonomskih vrednosti kada je u pitanju ekonomska degradacija, odnosno degradacija sredine u Srbiji.
Pomenuta studija je predstavljala prvi pokušaj da se kvantifikuje, dakle, tek 2004. godine, iznos ekonomskih šteta po životnu sredinu u Srbiji.
Imajući u vidu vreme i limitirana sredstva, autori ove studije su se opredelili za primenu benefit transfer metoda, potpuno svesni svih njegovih ograničenja. Dakle, taj benefit transfer metod se ogleda u tome da se rezultati, ovo je vrlo značajno kada je reč o svim setovima zakona i zakonskim predlozima koji bi trebalo Srbiju da približe Evropi, ranijih studija vrednovanja životne sredine, najčešće sprovođenje u drugim zemljama i regionima, prenesu, ali uz neophodne korekcije na uslove zemlje u kojoj se vrši istraživanje.
Kao faktori korekcije se najčešće uzimaju – prosečan dohodak obračunat prema paritetu kupovne snage, veličina i karakteristike stanovništva, geografske okolnosti, nivo uticaja na životnu sredinu, nivo urbanizacije, ranija stanja životne sredine, oslanjanje na rezultate ranijih studija sprovedenih u drugačijim geofizičkim, socijalnim i ekonomskim uslovima.
To nije, dame i gospodo, uvek ispravno. Zato mi, najčešće, kao Poslanička grupa SRS-a, pokušavamo da skrenemo na to pažnju, a sve u interesu poboljšanja života građana Srbije. Tragična je činjenica da, ukoliko se neko lati posla, samo prepisuje zakone koje nije moguće provesti u državi i društvu koje je na tako niskom stepenu ekonomskog i socijalnog razvoja. Zato mi najčešće, kao poslanici, ispred građana koji su nam dali mandat za ovo što sada pokušavam da uradim, pokušavamo da saznamo da li ste vi to sve imali u vidu kad ste radili predloge zakona, u smislu da su ti zakoni zaista sprovodivi, ne zbog toga što Evropa nema alternativu, nego što Srbija nema alternativu i nema paralelnu državu.
Sve ovo što nas danas gleda, odnosno građani Srbije, živi u ovoj državi, koja je unazađena nečijom politikom, tu, na prvom mestu, mislim na međunarodnu zajednicu, odnosno opisana procedura u smislu benefit transfer metoda daje bolje rezultate ukoliko su lokalni uticaji slabiji.
Kada je reč o globalnim uticajima, dobijeni rezultati se mogu smatrati validnijim. U pomenutoj studiji korišćeni su rezultati sličnih analiza sprovedenih u Zapadnoj Evropi i u Centralnoj i Istočnoj Evropi.
Dakle, početkom 2004. godine, ove studije su smatrane za najbolje evropske stručne analize u ovom domenu. Prilagođavanje nacionalno-specifičnim uslovima Srbije ogledalo se u primeni deviznih kurseva na bazi pariteta kupovne snage, prema podacima OECD-a, i korigovanju kroz indeks potrošačkih cena, da bi se otklonio uticaj inflacije.
Ono što je zaista vrlo značajno, a tiče se zagađenja, nažalost, za više vrsta zagađenja, autorima ove studije održivog razvoja nije bilo moguće da sa sigurnošću utvrde ni dostupne tehnologije, niti granične troškove njihove primene.
Takođe, nije bilo ni egzaktnih podataka o izvršenoj društvenoj tražnji za kvalitetnom životnom sredinom, te nije bilo moguće ni konstruisati agregatnu krivu tražnje za njom. Nije bilo moguće ni odrediti fizički iznos šteta, kao što je oštećenje na usevima, šumama, mortalitet, morbiditet ljudi i životinja, a potom proceniti troškove fizičkih šteta u novcu.
Kao predstavniku SRS-a, bilo bi mi značajno da čujem da li imate procenu šteta o kojima sam pričala. Zaista bi me radovalo da imate, recimo, ažurirane podatke, pogotovo za teritoriju KiM-a.
Daleko veći metodološki problem u utvrđivanju prave slike životne sredine predstavlja činjenica da su pomenutom studijom obuhvaćeni, uglavnom, tokovi zagađenja i degradacije životne sredine, a ne fondovi zagađenja akumulirani u vodi, vazduhu i zemlji tokom vremena. Takođe, nedostaje i procena štete po životnu sredinu u Srbiji nastale u vreme treće etape.
Kada je reč o proceni vrednosti štete iz perioda NATO agresije, treba imati u vidu da opisani primenjeni metod u studiji daje sliku o ekonomskoj vrednosti tokova zagađenja, ali ne i fondova. Činjenica je da oštećenja životne sredine nastala u trećoj etapi danas imaju, uglavnom, karakter fondova, te bi ih trebalo dodatno analizirati.
U studiji su štete po životnu sredinu obrađene po segmentima, tj. po medijima u kojima se emisija zagađivača odvija. U poglavlju koje je posvećeno ekonomskim štetama za vazduh, analizirane su emisije gasova staklene bašte koje izazivaju globalne klimatske promene, acidifikacija nastala emisijama sumpor-dioksida, azotnih oksida i amonijaka, nastanak troposferskog ozona emisijama nestabilnih organskih komponenata, emisije praškastih materija, emisije olova iz benzina.
Zaista se, zbog javnosti u Srbiji, trudim da izbegavam stručne termine, kako bilo potpuno jasno kakva je naša životna sredina i koliko košta saniranje takve životne sredine.
Dakle, kada je emisija ugljen-dioksida na godišnjem nivou, a radi se o oko 46.000 tona, ukupna šteta nastala na osnovu ove studije je 456 miliona evra. Kada je reč o emisiji sumpor-dioksida na godišnjem nivou, radi se o 525.000 tona. Ukupna šteta nastala emisijom sumpor- dioksida je 703,8 miliona evra na godišnjem nivou.
Kada uzmemo u obzir sve one elemente koji učestvuju u direktnom zagađenju vazduha, na godišnjem nivou, reč je o ukupnoj šteti koja iznosi milijardu i 370,1 milion evra.
Kada je reč o vodi, procena šteta bila je ograničena na ispuštanje otpadnih voda iz industrije i domaćinstava, ispuštanje nutrijenata od strane stočarskih farmi, preteranu eksploataciju podzemnih voda. Dobijeni rezultati se kreću od oko 180 miliona evra, do 575 miliona evra godišnje. Ukoliko se uključe teški metali u rekama, pre svega, u sedimentima, iznos štete se značajno povećava i kreće od 640 miliona evra, do 2.800 miliona evra godišnje.
Ovako drastično povećanje ukupnih šteta nastaje ne samo kao posledica visokih jediničnih vrednosti za pojedine teške metale, kao što su olovo, kadmijum, arsenik, cink, već i kao posledica visokih koncentracija teških metala u tečnim tokovima, naročito u Ibru. Ipak, smatramo da bi analizu štete na vodu trebalo ponoviti nekom drugom metodom, da bi se dobila objektivnija slika.
Što se tiče otpada i postupanja s njim, u Srbiji je stanje daleko od zadovoljavajućeg. Neadekvatno odlaganje komunalnog i opasnog otpada, uključujući i medicinski, stvara veliki pritisak na životnu sredinu. Ovaj pritisak se manifestuje kroz emisije metana iz đubrišta, izlivanje procednih voda iz neuslovnih deponija, leteći pepeo, kao posledica spontanog paljenja otpada, zagađenje zemljišta i zauzimanje divljih deponija itd.
Sve to stvara ukupne štete u iznosu od 100 do 275 miliona evra godišnje. Međutim, u pomenutoj analizi nije obrađen industrijski otpad, jer nije bilo moguće dobiti kompletne podatke o lokacijama i o količinama industrijskog otpada, kao ni precizne podatke o kategorizaciji sadržaja tog otpada, tako da kvantifikacija šteta nije bila moguća.
Kada bi se uključili podaci o štetama od industrijskog otpada i od zagađenja zemljišta, na primer, od benzinskih pumpi, ovaj iznos bio bi daleko veći.
Volela bih da znam, tu se obraćam stručnjacima iz Ministarstva, da li su se ove kategorije u skorije vreme premeravale i da li imate konkretne podatke, recimo, kada je reč o zagađenju zemljišta od benzinskih pumpi, da li se projekat toga tipa ikada u poslednje vreme radio u državi Srbiji?
Da bi analiza šteta od ekonomske aktivnosti po životnu sredinu bila potpuna, te uporediva sa sličnim analizama u zemljama, recimo, EU, autori su uključili buku, pre svega, u gradovima, saobraćaju i industrijskim pogonima. Ekološki neprihvatljivom smatra se buka preko 50 decibela. Procenjeno je da štete variraju od 57 miliona do 181 milion evra godišnje.
Smatramo da bi dobijene vrednosti trebalo preispitati, pogotovo u smislu korektivnih faktora primenjenih na benefit transfera o kojima sam već pričala.
Recimo, vrlo značajan segment je uticaj buke na cene nekretnina u gradovima. Tu bih, takođe, volela da znam, pomoći će mi dame i gospoda iz Ministarstva, da li imate parametre kada je reč o uticaju buke na cenu nekretnina u gradovima.
Kao posebno poglavlje za analize, uključen je fenomen eolske erozije u Vojvodini, nastao neadekvatnim postupcima u zemljoradnji. Posledice erozije su da dolazi do gubitka humusnog sloja, što izaziva smanjenu plodnost zemljišta, te gubitke prinosa i prihoda od poljoprivrede.
Ovaj segment šteta procenjen je na oko 80 miliona evra godišnje. Međutim, da bi slika bila potpuna, neophodno je uključiti štetu od drugih vrsta erozije u centralnoj Srbiji, te štete od neadekvatne primene mineralnih đubriva i pesticida u poljoprivredi Srbije. Nažalost, autorima ove studije podaci o intenzitetu ovih šteta nisu bili dostupni.
To je poseban problem, o kojem bih zaista želela sa svima vama da prodiskutujem, ukoliko bude vremena, prostora i volje, tj. kako je moguće da podaci o ovome budu nedostupni, ili, još gore ili tužnije, ukoliko država nema podatke. Videćete na kraju, kada vam, kao i javnosti Srbije, prezentujem sve ove parametre, volela bih da čujem od vas na koji način svi vi mislite da se Srbija približi Evropskoj uniji s ovakvim stanjem.
Dakle, koliko će nas, da preformulišem pitanje, koštati približavanje Evropskoj uniji, koja je prepoznatljiva po izuzetno visokim standardima?
Sumirajući procenjene finansijske iznose, prema podacima dostupnim, uglavnom, za ovu godinu, autori su došli do ukupne vrednosti šteta, koje su u rasponu od 861 milion evra, do dve i po hiljade miliona evra godišnje i, kako bi to moje kolege Vojvođani rekli – gde su novci, ko će to da plati? Reč je samo o saniranju šteta nastalih svim ovim faktorima, a vezuju se za životnu sredinu. Ukoliko se uključe i štete od teških metala u rekama, ovaj raspon se kreće od 1.300 miliona evra do 4.700 miliona evra godišnje.
Sve ovo, priznajem, treba prihvatiti s izvesnom rezervom, ali tu ste, takođe, vi, koji ćete, pretpostavljam, izneti pred srpsku javnost i kolege poslanike podatke.
Žao mi je što pre rasprave, to bi bio ozbiljan način da se priđe predlogu seta ekoloških zakona, nismo dobili iscrpnu informaciju, pa bi možda naše sagledavanje provodljivosti u praksi seta ekoloških zakona bilo drukčije. Štete usled teških metala u rečnim sedimentima imaju karakter štete od fonda zagađenja, a ne od toka zagađenja, kao ostale vrednosti dobijene u analizi, i odatle ta rezerva o kojoj sam malopre pričala.
Takođe, kada bi se uključile štete od deponovanja industrijskog otpada, zagađenja zemljišta neadekvatnom upotrebom pesticida i mineralnih đubriva, dobile bi se vrednosti šteta fonda zagađenja koje ne bi bilo adekvatno porediti sa nivoom BDP za određenu godinu. Procenjena vrednost fondova zagađenja treba da se posmatra u kontekstu procenjenog nacionalnog bogatstva koje ima karakter fonda.
Pri izradi ove studije održivog razvoja, autorima nije bilo poznato da postoje procene vrednosti nacionalnog bogatstva Srbije. Volela bih da znam da li se procena vrednosti radila i kako, hronološki, recimo, od 2000. godine, pa naovamo, izgleda procena vrednosti nacionalnog bogatstva Srbije.
Vrednost tokova štete po životnu sredinu, koja se kreće, za tu godinu kada je rađena ova studija, u rasponu od 861 milion evra do dva i po miliona evra, treba staviti u odnos s ostvarenim bruto domaćim proizvodom za tu godinu, koji, takođe, ima karakter toka. Ukoliko se ima u vidu da je procenjeni bruto društveni proizvod Republike Srbije u toj godini bio skoro 17 miliona evra, ili 2.235 evra po glavi stanovnika, može se zaključiti da iznos štete varira od 5,11%, do 14, skoro 15% bruto domaćeg proizvoda.
U pomenutoj studiji su dobijene manje vrednosti ovog učešća – od 3,5 do 10,3%, jer je posmatran bruto domaći proizvod u iznosu od 25 milijardi evra, dobijen korigovanjem nominalne vrednosti putem standarda pariteta kupovne snage.
Ono što je, takođe, vrlo značajan podatak, nastao ovom studijom, jeste procena budućih iznosa šteta po životnu sredinu u Srbiji.
Pretpostavljam da ćemo ovde svi saznati da li je sve ovo što je izračunato i konstatovano kao šteta, u ekonomskim parametrima, ikada sanirano, da li se ikada bilo šta radilo na svim ovim problemima koji su ozbiljno derogirali životnu sredinu u kojoj se svi nalazimo i da li su te štete manje i kakva je projekcija za budućnost. Tu mislim, na prvom mestu, na skoriju budućnost.
Procenjujući buduće iznose šteta po životnu sredinu u Srbiji, autori ove studije održivog razvoja su razvili devet mogućih scenarija za period od 10 godina.
Sa stanovišta privrednog rasta, razmatrane su tri varijante: spori rast, sa prosečnom godišnjom stopom od 1,8%, nešto iznad demografskog rasta, srednji rast, sa prosečnom godišnjom stopom od 4,73%, baziranoj na tekućem rastu, recimo, Poljske, Mađarske i Češke, i brzi rast, sa stopom od 8%. Tu je, na primer, Rusija.
Sa stanovišta dinamike šteta, takođe su razmatrane tri varijante. Prva varijanta podrazumeva da dinamika šteta prati rast privrede, tj. da nema tehnoloških i strukturnih promena.
Druga varijanta, s autonomnim tehnološkim i strukturnim promenama, dovodi do smanjenja zagađenja po jedinici bruto domaćeg proizvoda za 2%. Treća varijanta, s primenom mera zaštite životne sredine u kontekstu približavanja i priključivanja trendu EU, s redukovanjem šteta po jedinici bruto domaćeg proizvoda od 5%.
Polazeći od nižeg iznosa procenjene štete za godinu kada je rađena studija, od oko 860 miliona evra, dobijeno je devet mogućih scenarija za politiku zaštite životne sredine.
Ako bi se pošlo od iznosa procenjene štete od 2,5 hiljade miliona evra, dobile bi se sledeće vrednosti štete. Na primer, u 2013. godini: ukoliko je ekonomski rast, po onom prvom kriterijumu, nizak, šteta bi iznosila skoro tri milijarde evra. Za srednji nivo ekonomskog rasta – negde oko 4 milijardi evra, za visoki stepen ekonomskog rasta, reč je samo o projekciji za 2013. godinu, sa svim onim tendencijama i parametrima, šteta bi iznosila na godišnjem nivou oko šest milijardi evra.
U slučaju scenarija s niskim rastom, delovanje autonomnog tehničkog progresa bi moglo da dovede do blagog opadanja štete. Veće redukovanje bi se moglo očekivati tek ako bi se aktivno delovalo politikom zaštite životne sredine, u skladu s principima i standardima koje razvijeni svet, evropski, propisuje. Međutim, nizak ekonomski rast, po svemu sudeći, ne bi dozvolio vođenje aktivne i ambiciozne politike zaštite životne sredine, niti bi odgovarao približavanju, kao što ste se vi opredelili maja 2008. godine, porodici najrazvijenijih evropskih zemalja.
Da bi se dobila potpuna slika o varijanti scenarija primene mera za zaštitu životne sredine, u kontekstu kursa koji je vladajuća većina u Srbiji odabrala, a narod na izborima izglasao, autori prethodne studije su, takođe, imali za zadatak da sagledaju potrebe za investicijama u okviru pripreme nacionalnog akcionog plana za zaštitu životne sredine, kao i nacionalne strategije zaštite životne sredine. Ukoliko je bilo metodoloških nedoumica u procesu vrednovanja šteta po životnu sredinu, utoliko je bilo manje lutanja u primeni metoda procene potrebnih ulaganja u životnu sredinu u Srbiji.
Imajući u vidu sadržinu svih odredaba, direktiva, regulativa i preporuka koje se odnose, bilo direktno ili indirektno, na životnu sredinu, a dolaze iz EU, kao i na osnovu raznih foruma, napravljen je sledeći pregled finansijskih potreba neophodnih za primenu nacionalne strategije životne sredine.
Kada je reč o metodološkom pristupu, početni osnov za procenjivanje ulaganja u životnu sredinu predstavljalo je odstupanje sadašnjeg stanja po segmentima životne sredine, voda, vazduh i zemljište, od stanja prihvatljivog u odnosu na već pomenute odredbe.
Određena odstupanja zahtevaju investiciona ulaganja, koja su utvrđena prema troškovima uvođenja i primene trenutno najekonomičnijih dostupnih tehnologija. Kada se kaže trenutno dostupne tehnologije, misli se na danas postojeće metode i postupke, i to one najekonomičnije. Ukoliko bi se u budućnosti, recimo, pojavili neki novi metodi za eliminaciju, primera radi, samo sumpor-dioksida iz vazduha, koji bi bili efikasniji ili jeftiniji od postojećih, slika troškova bi se svakako promenila.
Dakle, ono o čemu je ovde reč, to je određeni nivo investiranja prema vrsti i obimu potreba, kao i prema danas najekonomičnijim, tj. najjeftinijim tehnologijama.
Za sve ovo je korišćen čuveni ''mozes model'', koji je za potrebe Svetske banke razvijao autor, primera radi, ove studije. Za gotovo sve vrste pritisaka na životnu sredinu određene su funkcije graničnih troškova suzbijanja, a na osnovu njih i spektra dostupnih tehnologija, kao i standardnih troškova određenih tehnologija; utvrđeni su investicioni i operativni troškovi zaštite životne sredine u Srbiji.
Analizirani vremenski horizont od deset godina podeljen je na dva perioda, prvi je od 2005. do kraja 2009. godine, a drugi, od početka 2010. do kraja 2014. godine. Ukupni izdaci, kako investicioni, tako i operativni, za zaštitu životne sredine kreću se, dame i gospodo, u rasponu od oko četiri milijarde evra. Dakle, četiri milijarde evra za period od deset godina. Pri tom, treba imati u vidu da podaci za postojeću infrastrukturu, na primer, u domenu postupanja s otpadom, sakupljanja otpadnih voda, prečišćavanja vazduha, kao i za postojeće institucije kontrole i nadzor životne sredine, uprave na svim nivoima, nisu bili predmet ove analize. Dakle, reč je samo o dodatnim finansijskim sredstvima koja su neophodna da bi se postojeći sistem unapredio i približio standardima EU.
Ovde bih zaista volela da znam, pretpostavljam da to interesuje i ostale kolege, a posebno srpsku javnost, koja je zabrinuta za sredinu u okviru koje pokušava da egzistira – kakvi su vam planovi? Dakle, gde ćete pronaći novac koji je preko potreban za sve ovo o čemu je bilo reči, na prvom mestu se odnosi na saniranje štete nastale, da ublažimo, ili da u samo jednoj rečenici kažemo, potpuno neodgovornim ponašanjem od strane zagađivača?
Takođe bih volela da znam na koji način su zagađivači, time što su direktno ugrozili zdravlje svih nas, prouzrokovali ozbiljna oboljenja i oštećenja, bili sankcionisani do sada? S tim u vezi, zašto mi tek 2009. godine pričamo o ''kišobranu'' ekoloških zakona?
Prema napravljenoj projekciji, ukupni izdaci se kreću od 26 miliona evra godišnje na početku, do 720 miliona evra godišnje na kraju posmatranog perioda.
Uz navedeno, treba sagledati izdatke koji nisu primarno usmereni na životnu sredinu, ali imaju indirektne efekte, kao, na primer, izgradnja saobraćajne infrastrukture, na prvom mestu, mislim na drumski, železnički saobraćaj, obilaznice, postrojenja za dobijanje i preradu pitke vode, unapređenje sistema daljinskog grejanja, obnavljanje avio-flote, modernizacija sredstava drumskog prevoza.
Prema slobodnoj proceni autora ove studije održivog razvoja, oni bi trebalo da iznose negde oko četiri milijarde evra. Ovi izdaci se ne smatraju ulaganjima u životnu sredinu, ali bi, svakako, trebalo da imaju i izazovu pozitivne eksterne, kako kažu autori ove studije, efekte.
Što se direktnih izdataka tiče, oni se postepeno povećavaju, što je posledica ekonomskog razvoja i povećanja mogućnosti sopstvenog investiranja. U početku, to su mahom skromni izdaci stvaranja adekvatne institucionalne infrastrukture, stvaranja adekvatnog pravnog i regulatornog sistema, poboljšanja nadzora i uprave, što sve zajedno ne predstavlja kapitalno intenzivne aktivnosti. Kada je reč o ovome, pogotovo menadžmentu koji bi trebalo da sprovodi, nadam se, barem je tako projektovalo vaše resorno ministarstvo.
Ono što mene interesuje jesu ljudski resursi. Da li je Ministarstvo mislilo o tome kakvo je stanje kada je reč o ljudskim resursima? Na koji način mislite da probudite nadzor, kakve su materijalno-tehničke pretpostavke vršenja nadzora za sve pomenuto, uz prethodnu konstataciju da znam i da mi je potpuno jasno da je reč o vrlo ozbiljnom, kompleksnom, faznom postupku i da ne može da se uradi preko noći, ali je vrlo bitno da javnost u Srbiji zna da postoji strategijska smernica ove države, koja se neće menjati.
Takođe, izuzetno je značajno za javnost u Srbiji da zna gde ćemo da pronađemo toliki novac za sve ono što je preko potrebno da se ispune standardi kada je reč o ekologiji i o stanju životne sredine u Srbiji. Dakle, ono što mene u ovom smislu interesuje jeste – ko bi trebalo da nam budu partneri u ovom poslu? Kakve projekte imate na pameti da radite kada je reč o ekologiji?
Zatim, zanima me, radi se o menadžmentu voda, na prvom mestu, i vode kao resursa, na koji način ćete ohrabriti lokalne samouprave da se bave ovim problemom?
Kako će izgledati, recimo, finansijska konstrukcija svih gradova koji leže na rekama i da li postoji konkretna saradnja s profilisanim agencijama, na primer, za vodu, koje bi trebalo da izvrše, po projektu, prenos znanja i tehnologije?
To je tek početak određenih nedoumica koje Poslanička grupa SRS-a ima kada je reč o sprovodljivosti ovog ''kišobrana'', dakle, seta ekoloških zakona. Ne bih izdvajala posebno oblasti od vitalnog značaja za državu Srbiju, ali dozvolićete, Vojvodina je jedno od tih područja.
Dakle, ono što bi Poslaničku grupu SRS-a zaista interesovalo, jesu ažurirani podaci o stepenu zagađenja životne sredine na teritoriji Vojvodine, finansijska konstrukcija koja je potrebna da se sve to sanira i finansijska konstrukcija koja je potrebna da se napravi održivi razvoj, recimo, na teritoriji srpske žitnice, kao što je Vojvodina, ali to se odnosi i na sve ostale delove države Srbije, s obzirom na to da je svima nama kategorički imperativ poboljšanje standarda građana Srbije.
Dakle, nemam nijednu dilemu o tome da ćete se suočiti s izvanrednim problemima kada je reč o partnerima i o novcu, ali ono što bi trebalo javnost u Srbiji da zna jeste da porodica EU ne prima u svoj zagrljaj zemlje koje sa sobom nose ovolike probleme, kao što su problemi kada je reč o stanju životne sredine u državi Srbiji, da zemlje EU uglavnom očekuju da sama država ispuni standarde, tako što ih neće ispunjavati samo na papiru, već in vivo, na terenu. Očekujem od vas da čujem koji je plan aktivnosti posle seta ekoloških zakona koji su na dnevnom redu.
Procenjujem, gospođo Čomić, u ovih 68 minuta, imam još nekih pet minuta, jel da?
(Predsedavajuća: 25 minuta.)
Ne, 25 minuta. Dobro, onih 20 ću ostaviti za malo kasnije, zbog kolega.
Pretpostavljam da sam vas umorila gomilom konkretnih podataka, uz jednu ogradu, mislim da javnost u Srbiji, baš poštujući, nećete zameriti, za mene je ipak Ustav krov i kišobran svega, te i član 74, treba da bude obaveštena o svemu pravovremeno. Nadam se da će kolege koje su prisutne, dakle, predstavnici resornog ministarstva, da mi pruže odgovore na pitanja koja sam postavila, uz ogradu da možda neki od metodoloških principa jesu različiti u odnosu na metodologiju koju ste vi, uslovno rečeno, primenjivali, kada ste vršili monitoring, ili uopšte skenirali situaciju životne sredine u Srbiji.
Još jednom samo konstatujem i možda bi trebalo, gospodine ministre, vi za mene trenutno predstavljate Srpsku vladu, da imate na pameti da bi svaki sledeći predlog iz resornog ministarstva trebalo da prati iscrpna, realna i objektivna informacija, koja sadrži pregled stanja o kojem pričamo, dakle, konkretne podatke i konkretnu finansijsku konstrukciju, jer nam je vrlo važno da znamo, ako već posmatramo taj put približavanja zajednici najrazvijenijih evropskih zemalja, da li pričamo o objektivnim kategorijama, da li samo normativno pokušavamo da se približimo njima, ili da li je sve to sprovodivo.
Za nas Srbija nema alternativu, nama jeste cilj bolji život građana u Srbiji i svi ovi standardi koji su pred nas izneti kroz predloge zakona, koštaju, dame i gospodo. Mi bismo želeli da ih ostvarimo.
Nadam se da imate dobar menadžment u resoru i da ćete uspeti da me ubedite da su sve moje nedoumice neopravdane i da će biti ovog novca koji je potreban za saniranje užasnog stanja životne sredine, nasleđenog, nije to došlo s vama, već, kao što sam rekla, ima to svoje nekakve etape; na vama je odgovornost da nam pružite kvalifikovane odgovore.
Dakle, imam još samo dva minuta u vremenu koje je predviđeno za moju poslaničku grupu.
Moje kolege, nažalost, nisu ovde prisutne, samo zbog toga što je neko pomislio da može da prekine tradiciju vezanu za najveću opozicionu grupu u Parlamentu, jer su izrazile bunt, što je valjda i očekivano, što najjača opoziciona grupa ne sedi kako je oduvek sedela. Nadam se, ne šireći temu, da će do dogovora uskoro da dođe i da ću biti okružena svojim kolegama, a ne ovako usamljena, u ovoj pustoši u ovom redu. Mislim da bi to bio dobar znak za građane Srbije, a i dobar znak za demokratiju u Srbiji i nadam se da će biti zdravog razuma i volje da se dođe do tog političkog dogovora.
Unapred se izvinjavam ukoliko je metodologija koju sam pokušala da predstavim isuviše ambiciozna, ali dozvolićete, dame i gospodo, to su bili jedini podaci meni dostupni. Nažalost, iz vašeg resora nisam dobila izveštaj uz ovaj predlog paketa zakona, koji bi poboljšao ovo izlaganje. Još jednom hvala na strpljenju.

Izvinjavam se što sam pričala s mesta, ali zaista je teško da iz tog mrtvog ugla vidite jednog radikala.
Eto, da počnemo od poslednjeg. Hvala vam na ovim odgovorima. Mislim da su od značaja za sve građane.
Što se tiče mojih kolega, moram da odgovorim. Vidite, i majica na meni je izraz protesta zbog svega onoga što se SRS-u dešava, ali u okviru postojeće institucije. Dakle, poslednji u nizu izražavanja protesta, a na šta i opozicija ima pravo, jer je storniran, čak, i onaj tradicionalni dogovor da najjača opoziciona stranka ima mesta koja tradicionalno ima u ovom domu.
Samo sam izrazila želju da će se moje kolege vratiti i da ćemo moći svi, u duhu parlamentarne demokratije, da raspravljamo o svim tačkama dnevnog reda. Ono što mora javnost u Srbiji da zna, poslednja grupa od 48 radikala bila je izbačena zato što je izrazila protest samo zbog toga što nije uslišena želja jednog poslanika, a ostali su se solidarisali s tim da govori o povredi Poslovnika.
Bilo je preterivanja sa mnogih strana. Samo izražavam želju da će u nekom narednom periodu da se pronađe dobra politička volja i da krenemo konačno da gradimo sigurnu kuću za sve građane. Naravno, izražavamo sumnju da li će se ti politički dogovori poštovati. Mi smo jedan pokušaj imali prilikom usvajanja budžeta, na kraju 2008. godine, i taj dogovor se nije ispoštovao. Dozvolićete, na kraju, kada ste vi bili opozicija, slične ste metode koristili, političke i legitimne borbe. Mi smo krenuli za tim.
Kako kaže stara dobra poslovica – što je dosta, dosta je. Svaki dan za Srbiju je izgubljeni dan. Nadam se da će se negde crta podvući i prestati s ovom prljavom medijskom kampanjom, razapinjanjem kroz najrazličitije medije i da će se konačno normalan, konstruktivan život vratiti u ovaj prestižni dom.
Vi ste pričali o Fondu koji bi trebalo da bude crpna stanica za sve lokalne jedinice koje će biti zainteresovane da reše zaista užasne probleme s kojima se suočavaju. Moram da vam dam jedan ne tako svetao primer.
Sećam se, kada je gospođa Pop-Lazić preuzela funkciju gradonačelnice Zemuna, projekat UNDP-a je bio obustavljen samo zbog toga što je tadašnji menadžer UNDP-a, a pustiću original pisma na vaše ministarstvo, sebi dozvolio da kazni građane, smatrajući retrogradnom snagom predstavnike SRS-a na tom čelu.
Dozvolićete, gospodine ministre, kao predstavnik SRS-a, moram da vas pitam – ko će imati primat da iz tog fonda, po projektu, dobije novce, a nema nijedne opštine u državi Srbiji koja nema zaista velike probleme kada je reč o životnoj sredini. Dolazimo opet na teritoriju onoga što jeste diskriminacija po političkoj osnovi. Dala sam vam jedan plastičan primer, s jednim projektom. Lično sam učestvovala u pokušaju da se tako nešto razreši u korist građana Zemuna, pa smo o tome govorili na Stalnoj konferenciji gradova i opština.
Gospođa Pop-Lazić je pokušala da skrene pažnju na užasnu diskriminaciju koja se vrši od strane onih fondova i organizacija koje mogu svojim sredstvima da pomognu određeni deo teritorije. Nekako tradicionalno, opština Zemun se s tim problemom finansiranja susreće. Da li se tako prenosi poruka da, ukoliko radikali upravljaju Zemunom, tu para neće biti, pa će građani živeti sasvim drugačijim načinom života. Tek, jedan primer kod nas stvara sumnju da tako nešto može da bude praksa i za ubuduće.
Ono što bih želela da vas pitam, pretpostavljam da ste o svemu tome razmišljali kada ste radili ''kišobran'' na ovakvim sistemskim zakonima i kada ste razmišljali o Fondu za razvoj, jeste – da li vi imate konkretne partnere u ovom poslu? Ono što bih volela, kao predstavnik SRS-a, da znam, koji su to ljudi, koja je to finansijska konstrukcija? Drugim rečima, da li postoji plan i program?
Nadam se da mi nećete zameriti kao u petak. Nadam se da smo tu vrstu komunikacije prevazišli. Mnogo bi bilo konstruktivnije da je taj iscrpni izveštaj, koji su ljudi iz vašeg ministarstva predano i vredno radili, došao mnogo ranije, da smo imali dovoljno vremena da se pripremimo i da osmislimo na koji način treba predstaviti građanima Srbije koliko će da traje taj proces ispunjenja standarda koje od Srbije traži EU, u smislu kursa za koji se opredelila vladajuća unija.
Kako će to izgledati? Da li će to biti prioritet u vremenu kada se suočavamo s recesijom? Naravno, samo da ponovim još jednom sugestiju da bi za svaki sledeći put, a videćemo se opet u ovom prestižnom domu, zaista bilo neophodno da uz predlog zakona dobijemo informaciju koja bi nam olakšala ovakvu vrstu interaktivnog razgovora.
Hvala damama i gospodi iz Ministarstva na strpljenju.

Daću samo jedno pojašnjenje, zbog javnosti, a i zbog vas, gospodine ministre. Ja nisam pričala o vašem resornom ministarstvu kada sam davala primer opštine Zemun. Nadam se da će takva praksa biti i ubuduće, ma ko pravio vlast na teritoriji opštine Zemun. U kom smislu? Ono što zaista jeste neka tendencija, na čemu ćemo mi insistirati u periodu koji dolazi, jeste depolitizacija svih onih značajnih oblasti, takođe, i nediskriminacija kada je reč o ovakvim stvarima.
Ja ću vama, primera radi, s obzirom na to da pripadate najjačoj stranci koja učestvuje u koaliciji Za Evropsku Srbiju, poslati pismo i obrazloženje. Želela bih da to uputite, s obzirom na to da nama najčešće nije omogućeno da to uradimo u pravoj formi, tamo gde treba – kako izgleda politička diskriminacija od strane organizacije UNDP, na primer. Obustavljanje tog projekta se ticalo građana opštine Zemun, na prvom mestu, a ne gospođe Pop-Lazić, ali je građanima opštine Zemun time bilo poručeno da, ukoliko glasaju za SRS, velika zapadna administracija najrazličitijih institucija i organizacija neće imati sluha za to.
Ja sam, zapravo, pričala o jednom vrlo plastičnom primeru, koji je za nas bio bolan. Mi smo o tome pričali na stalnoj Konferenciji gradova i opština, takođe smo o tome pričali u okviru međunarodne saradnje s određenim institucijama, kakva je, recimo, IKLEI – Zajednica gradonačelnika gradova i opština razvijene Evrope, koji su izrazili zaprepašćenost zbog takvog stava. Takođe su konstatovali da se to dešava najčešće kada je reč o određenim administracijama.
Naravno, mi ćemo i dalje nastojati da dokumentovano i argumentovano pričamo o toj vrsti političke isključivosti, s nadom da će se ta klima popraviti i da jednog dana zaista doživimo da i vi, kao ministar koji dolazi iz te stranke, stanete u odbranu žitelja Zemuna, jer su bili uskraćeni za solidnu ekonomsku pomoć, zato što je gradonačelnik bila iz SRS-a.
Dakle, da ponovim, ja nisam govorila o vašem ministarstvu i o projektima koji su išli ka vašem ministarstvu, tako da ne stoji ni vaša konstatacija da nije tačno. Ja sam govorila o UNDP-u, koji nema veze s vama, niti s Ministarstvom, ali, priznaćete, jedan je brutalan primer odnosa prema izbornoj volji koja je potvrđena na izborima. Hvala.

Ukoliko, gospodine Milivojeviću, mislite da lokalni izbori zaista znače jačinu političke stranke u okviru političkog sistema, onda ste, najblaže rečeno, u najmanju ruku vrlo neozbiljan političar.
Ali, SRS zaista čestita na osvojenim izbornim rezultatima svima koji su učestvovali na lokalnim izborima u Kovinu. Naravno, biće još izbora, meriće se snaga svake političke stranke.
Gospodine Milivojeviću, ostavite se političkih fraza. Očekivala sam da čujem konkretne podatke o životnoj sredini u gradu iz kog dolazite, ali nekako sam izgubila poentu, ili je nije bilo.
Međutim, da pređemo na ozbiljne stvari. Zaista ne bih da na političke fraze uzalud trošim vreme. Vreme koje mi je na raspolaganju je 11 minuta, zbog političke korektnosti.
Danas smo izneli problem u naselju Belo Polje i konstatovali da se žitelji tog naselja, njih 600, spremaju da kroz peticiju skrenu pažnju na deponiju koju ste imali priliku da vidite na fotografiji. Gospođa Ljiljana Stanojević, pomoćnik ministra za inspekcijski nadzor, promptno je reagovala i dobili smo izveštaj o stanju životne sredine. Ukoliko ga dobro razumem, izvršena su merenja na nekoliko mesta, utvrđeno je da se otpad koji nastaje iz procesa proizvodnje reciklira, da u suštini nije opasan i da ima upotrebnu vrednost, ali da svakako nije korektno ostavljena hrpa otpada i da je razlog za to bila obustava rada u trajanju od tri meseca. Dakle, gospođo Stanojević, hvala vam za ovu informaciju, koju ću proslediti dalje.
Navešću još jedan primer na koji bih želela da skrenem pažnju kako resornom ministarstvu tako i srpskoj javnosti. Ne mora da znači da je to manir, ali slušajući današnju raspravu, koja je očigledno bila vrlo interesantna žiteljima Srbije, koji se trude i jedino što žele jeste boljitak i unapređenje životnog standarda...
Doskorašnji predsednik opštine Surdulica dr Stanislav Momčilović je uputio jednu informaciju, za koju mislim da bi trebalo da je imate na pameti, kao i svi oni koji kreiraju politiku Srbije u smislu izvršne vlasti. Kada je on bio predsednik opštine Surdulica je pokrenula projekat koji je trebalo na duže staze da utiče na očuvanje životne sredine, odnosno što bolje korišćenje ribljeg fonda kao nacionalnog bogatstva Srbije.
Doktor Momčilović kaže da zaista nije imao problema sa resornim ministarstvom i svim nadležnim institucijama u sprovođenju projekta Predeo izuzetnih odlika Vlasina. Dakle, saradnja između moderne lokalne, tada radikalske, vlasti sa državom je bila zaista na izuzetnom nivou. Što se toga tiče, on nije imao nikakvih zamerki. Međutim, šta se dešava dalje? Pri promeni vlasti na lokalnom nivou, projekat se obustavlja. Time se zapravo koči nešto što može da bude strateški cilj, vezano za taj lokalni nivo, a jeste unapređenje ribljeg fonda. To je jedan primer koji nije redak i to bi trebalo da svi mi koji participiramo na ovaj način u političkom životu Srbije imamo u vidu.
Takođe, ono što SRS pokušava da iznese kao, uslovno rečeno, problem, a jeste suština svih ovih zakona, to je koliko su oni realno sprovodljivi u praksi i kada će moći da se sprovedu, s obzirom na to da su za sve ovo, pogotovo za set zakona iz oblasti ekologije i zaštite životne sredine, potrebne zaista ozbiljne finansijske konstrukcije.
Nadamo se da ćemo u perspektivi dobiti odgovor na koji način država Srbija misli da se pozabavi time, s obzirom na to da je, da vas samo podsetim, da bi se samo ove godine finansirao tekući platni deficit od planiranih 16,1 odsto BDP, Srbiji u 2009. godini potrebno stranih direktnih investicija u visini oko 1,7 milijardi evra, dodatno neto zaduženje od 3,9 miliona evra. Pošto Srbiji u 2009. godini dospeva i 3,6 milijardi evra duga, da bi se finansirala naša preterana potrošnja potrebni su krediti od ukupno 7,5 milijardi evra.
Ono što se takođe moglo čuti ovih dana, naprosto, SRS to ne može da prihvati kao činjenicu, nije narod kriv, niti je tradicija ovog naroda da nekako srasta uz nehigijenu. Svi ti primeri koje je gospodin Milivojević naveo kao sliku zagađenosti reka, da to ne čine ljudi iz Brisela ili drugih evropskih gradova, koje često umemo da okrivimo, naravno nisu primeri koji stoje. Svi ti ljudi koji žive u, a to zaista znamo jer putujemo po toj Evropi, nekada smo i živeli u nekim evropskim gradovima... Uređeni su tako što je, prvo, reč o ekonomski jakim državama, onda se uspostavio sistem, strategija i ljudi su na kraju počeli da razmišljaju na sasvim drugačiji način. Za stanje životne sredine ne može da se krivi narod. Potreban je sistem i potrebne su pare da bi se sve to obezbedilo.
Kada SRS iznosi argumente u smislu da izražavamo sumnju, i to je naše političko uverenje, da EU neće moći da reši probleme o kojima svi ovih dana pričamo (ja volim da pričam o konkretnim podacima, a ne o političkim bajkama i frazama), jedan od konkretnih podataka jeste da, primera radi, prema Okvirnom sporazumu između EU i Srbije, Srbija u periodu od 2007. do 2010. godine treba da dobije 771 milion evra pomoći iz Fonda pretpristupne pomoći IPA. Ovaj fond, podsećanja radi, objedinjuje ranije oblike pomoći, kao što su KARDS, FAR, ISPA, SAPARD. Nešto kasnije se u javnosti pojavila cifra od milijardu evra do 2011. godine. U toku prepodnevnog izlaganja sam rekla da je samo za saniranje i investiranje u životnu sredinu u Srbiji potrebno oko četiri milijarde evra.
Najveći deo sredstava, prema rečima Dušice Mojc Zajc, stručnog savetnika slovenačke konsultantske kompanije "R&R", neće biti uložen u proizvodnju. Naprotiv, oko 726 miliona evra će biti uloženo u izgradnju institucija u Srbiji. Tek kada Srbija dobije status kandidata za EU (niko sa sigurnošću ne može da kaže kada), moći će da koristi pomoć za regionalni razvoj i poljoprivredu, na primer, navode eksperti.
Srbija je u sličnom kontekstu od EU dobila manje od, recimo, nekih zemalja u regionu. Pomoć iz IPA programa, po stanovniku, u periodu 2007 - 2010. u regionu iznosi: za Crnu Goru 192 evra, Makedoniju 147, Hrvatsku 131 evro, Srbiju 103 evra. Postavlja se pitanje – koliko će obećanih novčanih sredstava i pomoći EU biti stvarno iskorišćeno?
Imate izjavu tadašnjeg pomoćnika ministra finansija gospođe Lazarević, koja je izjavila da Okvirni sporazum predviđa sledeće: svake godine Srbija treba da podnese projekte koji će se finansirati iz trogodišnjeg budžeta EU, donetog 2007. godine, a onda će se za svaku godinu utvrđivati projekti koji treba da odgovaraju iznosu sredstava koja su predviđena. Slovenački ekspert Zajc je na seminaru o pomoći EU Srbiji, održanom 2007. godine u Beogradu, iznela – da bi Srbija mogla uspešno da iskoristi sredstva koja su joj na raspolaganju biće potrebno da ima barem nekoliko stotina edukovanih pojedinaca u državnim i naučnim institucijama i privredi koji će se posvetiti svim fazama projekta.
S obzirom na to da mi vreme polako ali sigurno ističe, na kraju bih želela da citiram ono što je rekao portugalski general Raul Kunja iz UNMIK-a, koji kaže da je EU na Kosovu potrošila četiri milijarde evra, a 80% tih investicija utrošeno je na konsultantske usluge i izgradnju kapaciteta koje nismo izgradili. Tih 80%, odnosno 3,2 milijarde vraćeno je u EU, ali samo u dve ili tri zemlje. Dakle, unija plaća kao celina, a dve ili tri zemlje profitiraju.
Kada govorimo o pristupanju Srbije Evropskoj uniji, trebalo bi na prvom mestu da govorimo – naravno, ovo su sve navodi iz knjige gospodina mr Dejana Mirovića "Argumenti protiv EU", koji su zbir svih ekonomskih pokazatelja koji prave pravu, konkretnu sliku – šta Srbija dobija na tom putu pridruživanja EU i koliko će to Srbiju da košta. Srbija je ove godine u recesiji. Srbija zaista ima veoma ozbiljne planove, ali srpska vlast nema odgovor kako će sve ove zakone, koje po hitnom postupku usvajamo, moći da sprovede u delo. Hvala.