Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9010">Marina Raguš</a>

Marina Raguš

Srpska napredna stranka

Govori

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, uvaženi predstavnici Ministarstva, ono što je za mene najznačajnija moguća odredba u kontekstu rasprave o setu ekoloških zakona jeste član 74. Ustava države Srbije, u kojem se kaže da svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju. Svako, a posebno Republika Srbija i autonomne pokrajine, odgovoran je za zaštitu životne sredine. Konačno, u stavu 3, svako je dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu.
S obzirom na to da sam sklona mapama i plastičnim primerima, nadam se da me ovaj put munja neće pogoditi ukoliko vam pokažem određenu sliku životne sredine i plastični primer kako izgleda zagađivanje životne sredine. Mesto je Belo Polje. Ovo je deponija kamene vune.
Gospodine ministre, negde oko 600 ljudi se sprema da dođe da vas podseti na to u kakvim uslovima žive i rade. Daću sebi slobodu, rizikujući opstanak, pretpostavljam, da vam dam ove fotografije da vidite kako to izgleda.
Inače, moram da vam kažem da je bivši ministar životne sredine dolazio i posećivao ovu fabriku i proglasio je ekološkom fabrikom, a to je sadašnji, odnosno aktuelni ministar poljoprivrede. To su primeri, zapravo, jedan od primera u kakvom okruženju svi mi živimo i na koji način država pokazuje voljnost da reši ovakve situacije.
Vi ste imali prilike da pre neki dan čujete zaista detaljno obrazlaganje o svemu onome što se dešavalo tokom akcije "Milosrdni anđeo" na teritoriji KiM-a, što je na duže vreme, ako ne i za nekolike generacije, derogiralo upravo ovaj 74. član Ustava Srbije. Mnoge generacije će, dakle, posle 1999. godine, 25 godina nakon toga osetiti posledice po zdravlje.
Pitanje je, zaista, s obzirom na to da država nije pokazala volju da se ozbiljno pozabavi tim problemom na međunarodnom nivou, kakav vazduh udišemo, kakvo je stanje našeg zemljišta i kakvo je stanje životne sredine. S tim u vezi, nije samo osiromašeni uranijum glavni krivac za sve ono što se dešavalo kao posledica bombardovanja tokom 78 dana agresije.
Obećala sam vam, međutim nisam stigla u petak, da se pozovem na određene strane izvore direktnih učesnika u NATO agresiji nad SRJ, tako da ću ovaj put to da iskoristim. Dakle, radi se o biološkom, hemijskom oružju, koje je korišćeno protiv SRJ, i to imamo na osnovu svedočenja španskog pilota koji je upravljao višenamenskim borbenim avionom F18. Taj gospodin se zove Adolfo Luis Martin de la Os i prvi je oficir NATO-a koji je progovorio o upotrebi hemijskog, biološkog i radioaktivnog oružja.
Martin de la Os je u svojoj izjavi u španskom listu "Artikulo" optužio vlade zemalja koje su izvršile agresiju nad SRJ 1999. godine za širenje lažnih vesti o samom ratu. On je ujedno izneo i podatke da ubijanje civila nije bila greška, gospodine ministre, već plan. Nekoliko puta, kaže gospodin de la Os, njihov pukovnik je protestovao pred NATO pretpostavljenima zbog izbora civilnih ciljeva za mete bombardovanja. Izbacili su ga s uvredama i pretnjama da će SAD uložiti prigovor španskoj vojsci, prvo u Briselu, a onda pred ministrom odbrane.
Ima još toga i želim da ovo saopštim svima, srpskoj javnosti, kao i poslanicima prestižnog doma. Jednom je data šifrovana naredba od strane američke vojske da se bace kasetne bombe na Prištinu i Niš. ''Naš pukovnik je to odbio i posle nekoliko dana stigla je naredba za njegov premeštaj. Sve ovo što sada izjavljujem nije ništa u poređenju s onim što ću reći kada dođe trenutak", tvrdi španski kapetan Martin de la Os.
Ovaj španski oficir je izjavio da Španska vlada ne samo da nije pokušala da pribavi tačne informacije, nego je prihvatila lažne izveštaje o svojim trupama iz baze Avijano, gde je bila smeštena jedna vrsta vojnog pres-kabineta, koji vode američki generali i funkcioneri.
"Od kada smo stigli u Italiju, nema kraja ponižavanju i uvredama. Jedini naredbodavci su Amerikanci i niko drugi. Sve misije u kojima smo mi leteli, sve su planirali visoki zvaničnici vojske SAD-a. Štaviše, planirali su do najmanjeg detalja planove za napad, ciljeve i tip municije koji će se koristiti. Mi nikada ništa nismo vodili, naše misije su se ograničavale na preletanje granica Makedonije, Bosne i Slovenije. Mi smo pročitali toliko laži, toliko kontradiktornosti, da smo se složili da ne čitamo nijedne novine dok se ne vratimo. Naš bes je ogroman."
Predsednik Vlade, ministri spoljnih poslova i odbrane lažu, bez zazora, svaki put kada govore o ratu. Mi imamo drugačije mišljenje i verujemo da su oni neobavešteni, jer ih Amerikanci, Bela kuća, Pentagon, CIA, ambasada, Vojno-bezbednosna služba, ne izveštavaju ni o čemu.
Kako da se obaveste kada sam Havijer Solana nije ni pokušao da se informiše od kada je počeo rat. Solana je bio obična igračka koju su Amerikanci postavili kako bi radio ono što mu narede. Čovek to radi mirno, stoji pre generalom Klarkom kada mu govori ili kada mu daje naređenje koje mora da izvrši bez zastoja.
Amerikanci su tamo počinili jedno od najvećih varvarstava protiv ljudskog roda. Mnogo ružnih stvari ćemo čuti u budućnosti o tome šta se desilo, sudeći po onome što su nam rekli engleski i nemački oficiri.
Cilj akcije je bio da podeli Evropljane i zadrži nas podređenima tokom sledećih decenija. Zbog toga je kapetan Martin de la Os vrlo ljut kada govori o ceni rata, pogotovo što mora da mu se prizna izuzetna hrabrost, jer je u okviru svoje zemlje i NATO alijanse sakupio dovoljno snage i hrabrosti da okupi sve vojnike koji su svedočili, zapravo, o najmonstruoznijem zločinu nad suverenom teritorijom – SRJ.
Naš država, to sam u petak pokušala kroz nekoliko dokaza i argumenata da kažem, zaista ima, najblaže rečeno, čudan stav prema tome.
Godine 2002. i 2003. vršena je analiza krvi svih vojnika koji su bili locirani na teritoriji KiM-a, koji su bili izloženi ispod 44. paralele konstantnom bombardovanju osiromašenim uranijumom. Godine 2003, analize krvi tih 600 vojnika su pokazale frapantne rezultate. Projekat je bio naglo prekinut.
To su sve argumenti za neke buduće vlade, koje će biti dovoljno odgovorne prema ljudskom životu da pokrenu vrlo ozbiljne istrage, okupe sve ove ljude, oficire NATO alijanse, koji su, iznad svega, ljudi, i sakupe dovoljan broj informacija da utuže one koji su potpisnici stravične humanitarne katastrofe sa dalekosežnim posledicama.
Kada smo već kod toga i kod odnosa prema ljudima, meni kao osobi je prosto neverovatno da danas u Srbiji, kao prioritetno, pričamo o setu ekoloških zakona.
Da me pogrešno ne razumete, naravno da je i te kako potrebno da se napravi ''kišobran'' zakona koji će biti dalekosežna strategija za ovu zemlju i za ovaj narod, ali, dozvolićete, sa zgražavanjem moram da konstatujem da u gradu Beogradu, prvi čovek grada Beograda, na način koji je protiv svih humanitarnih principa, grupu romske populacije dovodi u užasan položaj. Takođe, mislim da su izuzetno važne teme za ovaj parlament, za sve nas, da 48 porodica treba da bude smešteno u četiri kontejnera.
Dakle, niko ne govori o derogaciji prava, o kršenju onoga što nalaže zakon, govorimo samo o humanom odnosu, o dostojanstvu, o svemu onome što u delu o ljudskim pravima govori Ustav, kao najviši zakonodavni akt.
Oprostićete mi svi, ali naprosto sam morala da izrazim zgražavanje, jer se radi o deci, radi se o ljudima, a u perspektivi je da svi oni koji nemaju prebivalište u Beogradu budu vraćeni tamo odakle su došli. Zaista bih želela da skrenem i pažnju javnosti i svih vas koji ste i dalje okrenuti humanim principima, da se tu, takođe, radi o porodicama sa KiM-a. Oni nemaju prebivalište u Beogradu, oni naprosto nemaju gde, ali sada spadaju, po najavi gospodina Đilasa, u rizičnu kategoriju.
Dakle, to je ono što Poslanička grupa SRS-a pokušava mesecima da stavi na agendu, ali bezuspešno, a jeste svakodnevni život, opterećen najtežim mogućim problemima. Mi, takođe, imamo užasno veliki teret, koji je na svima nama, a koji kuca, i pretpostavljam da će se najveći efekti krize osetiti između maja i oktobra ove godine.
Primera radi, jedan od korpusa ljudskih prava je i pravo na obaveštenost. Ono što, prema rečima prvog čoveka Srbije, treba da samofinansira tekući platni deficit od planiranih 16,1% bruto društvenog proizvoda u 2009. godini, dame i gospodo, jeste stranih direktnih investicija u visini od oko 1,7 milijardi evra i dodatno neto zaduženje od 3,9 milijardi evra.
Pošto Srbiji u 2009. godini dospeva i oko 3,6 milijardi evra duga, da bi se finansirala naša preterana potrošnja, potrebni su krediti od ukupno 7,5 milijardi evra.
Dakle, molim vas, posebno vas, gospođo predsedavajuća, da u okviru svojih poslaničkih grupa, pogotovo poslanika vladajuće većine, učinite sve što je do vas da konačno počnemo da pričamo o modalitetima rešavanja krize u koju je Srbija upala, da se, osim onoga što je nemogućnost postizanja političkog dogovora, stvaranja političke klime, zajedno nađemo na rešenju onoga što će sve nas da zatekne, ta će nesreća sve nas da dotakne, a jeste egzistencija i socijalna sigurnost.
Mi već imamo 67 hiljada ljudi koji su do kraja 2008. godine ostali bez posla. Pitanje je, niko ne može da prognozira, koliko firmi će otići u bankrot, koliko katanaca će zazvoniti na vratima mnogih firmi?
Dame i gospodo, mislim da su ovo prioritetne stvari o kojima ovaj parlament mora da raspravlja.
Ne dovodim u pitanje kurs koji je vladajuća većina opredelila. Za to su ljudi glasali na majskim izborima. Set ekonomskih zakona, gospodine ministre, inače je set meni omiljenih i dragih zakona. Godinama sam se bavila, između ostalog, i tom problematikom – kako život ljudi treba da izgleda što dostojanstveniji. Vrlo sam uverena da je ono što je ekonomska i socijalna sigurnost – top- prioritet svih nas, makar bi trebalo da bude. Ono što bi trebalo da bude zadatak svih nas, takođe, jeste postizanje političkog dogovora, uz poštovanje nečega što jeste tradicija parlamentarizma.
S tim u vezi, slike radi, bez otvaranja teme, poslanika SRS-a ovde nema zato što se neko setio da prekorači pravilo koje važi za najjaču opozicionu partiju u Parlamentu, zbog nesporazuma vezanih za mesta, mi doživljavamo konstantno prljavu medijsku kampanju. Sve ono što bismo pozitivno rekli, u medijima nećete naći. To je Srbija danas. Mi se nalazimo u trenutku kada je preko potrebno, zbog onih zbog kojih smo mi dobili mandate, da se svi dozovemo pameti, da napravimo politički dogovor, odredimo prioritete i krenemo to da ostvarujemo, bez ostrašćenosti i, ne daj Bože, mržnje.
Dakle, da se vratim na temu. Očekivala sam, znajući vašu reputaciju i vaš odnos prema određenim temama, da ćete izaći s određenim izveštajima, analizama, parametrima, koji će mi dati, između ostalog, sliku kakvo je zaista stanje životne sredine u Srbiji. Godinama sam pokušavala da vidim parametre o tome šta je prava slika, bez uveličavanja i pravljenja problema tamo gde ih nema, i verujte da sam i sama nailazila na određene probleme.
Takođe sam očekivala da dobijem od vas podatak o tome koje opštine su nenamenski trošile sredstva predviđena za zaštitu i poboljšanje životne sredine.
Meni je, kao osobi koja i te kako poštuje demokratska načela, potpuno neshvatljivo da je odgovor na to što je neko potrošio nenamenski sredstva predviđena, po poziciji budžeta, za određenu oblast, to što je dobio ukor; pri tom se te pare povlače na centralni nivo, odnosno na Republiku, pa će onda Republika da odlučuje gde će ići.
Dozvolićete, dame i gospodo, svako ko se ogreši o zakon, svako ko nenamenski troši sredstva, mora da odgovara za to. Javnost to mora da zna, zato što životna sredina jeste okvir u okviru koga svi mi treba da se krećemo, poštujući one osnovne principe, odnosno pretpostavke koje su potrebne za svakodnevni život, a to je zdravlje.
Dakle, pretpostavljam da ćete mi dati odgovor na to pitanje i unapred se radujem tome. Ono što javnost treba da zna, jeste da se u nekom momentu radilo na projektu strategije održivog razvoja Srbije, odnosno ekonomskih aktivnosti i stanju životne sredine u Srbiji. Nećete mi zameriti ukoliko vreme koje je predviđeno za moju poslaničku grupu iskoristim za konkretne podatke koji se tiču i materijalno-tehničkih pretpostavki, a i koliko košta, prvo, saniranje životne sredine, a onda i unapređenje sredine u kojoj svi mi pokušavamo da egzistiramo.
Autor ovog projekta je dr Radmilo Pešić i on je, na osnovu pokazatelja koji su mu bili dostupni, vršio skeniranje situacije u okviru životne sredine i dao izvesne projekcije za naredni 10-godišnji ili 15-godišnji period, s vrlo konkretnim podacima, i one govore o tome da može da se desi da zakoni o kojima pokušavamo argumentovano da raspravljamo ovih dana, nažalost, ostanu mrtvo slovo na papiru, zato što neće biti materijalnih pretpostavki za njihovo sprovođenje.
Dakle, raznorodni kompleksni uslovi održavanja života na planeti Zemlji, jednim imenom nazvani životna sredina, mogu biti ugroženi kako prirodnim geofizičkim činiocima, tako i antropogenim, ili društvenim činiocima. Postoji mnogo dokaza da je ekonomska aktivnost čovečanstva glavni antropogeni faktor sadašnjeg poremećaja životne sredine na zemlji. Od sredine 19. veka, antopogeni uticaji na životnu sredinu postaju sve značajniji, te danas nesumnjivo dominiraju.
Od svih vidova ekonomskih aktivnosti, najveći uticaj imaju aktivnosti vezane za proizvodnju i upotrebu energije u raznim sektorima. Veza između stanja životne sredine i ekonomskih aktivnosti postaje predmet posebnih naučnih disciplina, koje se dinamično razvijaju od druge polovine 20. veka.
Odnos ekonomske aktivnosti životne sredine u Srbiji od polovine do kraja 20. veka ne odstupa od opštih globalnih zakonitosti u ovom domenu, štaviše, on ispoljava gotovo sve karakteristike svih zakonitosti na način svojstven zemljama Jugoistočne Evrope i zemljama u tranziciji.
Kada o tome govorimo, treba imati u vidu sledeće karakteristike. Prvo, to su stavovi da priroda i njeno bogatstvo treba prvenstveno da služe privrednom i društvenom razvoju. Zatim, društveni imperativ da se zagospodari prirodom, zavisnost privrednog razvoja od dostupnih prirodnih resursa, nesagledavanje pune cene koštanja upotrebe prirodnih bogatstava, što je krajnja posledica dosledne primene radne teorije vrednosti. Tu je i nametanje industrijalizacije i urbanog načina života, uz razbijanje tradicionalnih društvenih formi, visoka intenzivnost upotrebe prirodnih resursa i energije, niska efektivnost transformacije imputa, niska utilizacija prostora i geografskih prednosti, intenzivni rast velikih gradova i depopulacija manjih naselja.
Jedna od tih karakteristika je i nedovoljno kontrolisanje stvaranja i odlaganja otpada, kako komunalnog, tako i industrijskog, uključujući i opasni, zapostavljanje međunarodnih prekograničnih aspekata zagađenja i eksploatacije prirodnih bogatstava, nepotpuno uspostavljen sistem svojinskih prava nad prirodnim bogatstvima, ograničeno postojanje ili nedostupnost adekvatnih podataka o stanju životne sredine i, konačno, nedovoljno uključenje javnosti u proces odlučivanja o ekonomskoj utilizaciji prirodnih resursa.
Kada govorimo o svim ovim bitnim faktorima, složićete se, gospodo iz Ministarstva, da je o svemu ovo, a to su 14 nabrojanih faktora, u srpskoj javnosti bilo vrlo malo reči, a na državnom nivou, uglavnom, pokušaja.
Ne govorim da je lako rešavati probleme iz oblasti zaštite životne sredine u zemlji koja je opterećena samo problemima. Ne govorim da je lako praviti strategiju i donositi planove i aktivnosti u državi gde što god da dotaknete otvarate proces spojenih sudova. Naprosto, želim da vidim da li prioritetan set ekonomskih zakona znači i provodljivost u praksi u državi Srbiji i da li to znači da će taj ''kišobran'' zakona, za neke generacije koje dolaze i za nas, biti dugoročna strategija ili tek zakoni koje donosi ova vlada, koje će svaka naredna menjati, što bi za mene bila tragična činjenica.
Dozvolićete, takođe je primetno da ne samo da imamo utemeljene resore Vlade u smislu traka, smernica, strategije planiranja, koji se menjaju kako koja koncepcija vlasti dođe na vlast. Mi nemamo, čak, ni strategije koje su sprovodive.
U tom kontekstu, nastaviću dalje. Kada je reč o drugoj polovini 20. veka, posledice privrednog razvoja na životnu sredinu u Srbiji mogu se sagledati kako prema segmentima, na primer, posledice po vazduh, vodu, zemljište itd., tako i hronološki, kroz posledice tokom različitih etapa. Ono što može da se razlikuje su, zapravo, tri etape u toku kojih su nastala tri sloja oštećenja životne sredine u Srbiji.
Prva je etapa socijalističke industralizacije, koja započinje prirodom obnove posle Drugog svetskog rata i traje do raspada SFRJ. Za ovu etapu karakteristične su velike štete svojstvene svim bivšim socijalističkim zemljama, te gotovo da nema specifičnosti Srbije, sem u vrsti i koncentracijama zagađenja. Najveći deo štete po životu sredinu nastao u ovoj etapi danas se manifestuje u vidu fondova zagađenja, tj. predstavlja problem tzv. ekološkog nasleđa, ili istorijskih zagađenja, naročito delikatan u uslovima restrukturiranja i privatizacije nekadašnjih privatnih preduzeća.
Druga etapa se odnosi na period između 1991. i 1992. godine, koja obuhvata period od raspada SFRJ i ratova u okruženju, do NATO bombardovanja.
To je doba raspada jugoslovenskog tržišta, međunarodnih sankcija, teških političkih i ekonomskih zloupotreba, te jedne od najvećih hiperinflacija u svetskoj istoriji. Za ovu etapu je karakteristično drastično pogoršanje ekonomske efikasnosti, naročito efikasnosti upotrebe prirodnih resursa.
Treća etapa je od 1999. godine, promena u Srbiji 2000. godine, jer je period NATO agresije učinio potpuni zaokret kada je reč o životnoj sredini u Srbiji. Dakle, radiološka, hemijska i fizička kontaminacija imale su i te kako posledice, i imaće ih, na stanje životne sredine.
O dimenzijama ekonomskih šteta po životnu sredinu postoje različita mišljenja, ali preciznih kvantifikacija nema i ovo je zaista tužna činjenica. Izvesno je da su štete nastale i da je period dejstava bio relativno kratkotrajan, te da su klimatski i ostali prirodni uslovi po završetku NATO agresije bili izuzetno povoljni za regeneraciju oštećene prirode, ali to se nije desilo, s obzirom na količinu upotrebljenog razornog oružja.
Aktuelno stanje životne sredine u Srbiji bilo je predmet više studija sačinjenih posle 2000. godine, a svakako najopsežniji prikaz sadrži izveštaj o stanju životne sredine i prirodnih resursa za 2002. godinu i prikaz stanja životne sredine u Srbiji 2002. godine.
Ministar je, nažalost, izašao, ali su predstavnici Ministarstva tu, pa će moći gospodinu ministru da prenesu.
To je upravo ono što smo mi očekivali uz ovaj paket ekoloških zakona da dobijemo od vas. Bilo bi mnogo lakše da se rade amandmani na ponuđeni zakonski predlog.
Bilo bi mnogo lakše da se učestvuje u diskusiji, pa se s tim u vezi slažem s kolegama iz opozicije koji govore da o ovako važnom setu ekoloških zakona imamo prilike da govorimo vrlo kratko. Priznaćete, u pitanju su i radi se o sistemskim zakonima, koji bi trebalo dugoročno da utiču na život i zdravlje svih nas i naših potomaka.
Dakle, na osnovu svih ovih studija, stiče se celovita slika veoma heterogenog stanja životne sredine u Srbiji. Ukratko rečeno, Srbija se sastoji od mnoštva izrazito zelenih, a još izrazitijih crnih tačaka. Ja sam u petak pokazala mapu koja je trebalo da simboliše, prema rečima savetnika predsednika Privredne komore, pokušaj da se skladišti otpad – znači, kako bi Srbija mogla da izgleda, s namerom da srpska javnost treba da bude obaveštena o tome i s namerom da svi mi javno govorimo o tome i da nađemo najbolje moguće rešenje. Nisam baš prošla najbolje. Sećate se reakcije gospodina ministra.
Dakle, ono što bi trebalo reći, jesu crne tačke, koje su zaista mnoge i izrazite, bilo da je reč o zagađenjima vazduha (prvenstveno, mislim na Bor i Pančevo), zemljišta (Kragujevac, Obrenovac i Pančevo), što je vezano za posledice ekonomske aktivnosti u industriji, energetici i rudarstvu.
Stanje vazduha u Srbiji od 2003. godine, emisijama od oko 525 hiljada tona sumpor-dioksida, 161 hiljadu tona azotnih oksida, 90 hiljada tona amonijaka ili oko 60 tona praškastih materija, dozvolićete, stvara značajne zdravstvene probleme u ugroženim zonama. Smatra se da je oko 15% smrtonosnih ishoda od malignih i respiratornih oboljenja povezano sa zagađenjima životne sredine. Ovome treba dodati i oko 350 tona olova koje se godišnje emituje kao posledica korišćenja olovnog benzina u saobraćaju, koje, usled fizičkog karaktera, ostaje u visokim koncentracijama i u neposrednoj blizini mesta emitovanja. Posebno zabrinjavaju emisije mikro i nanočestica iz saobraćaja, energetike, neadekvatnog postupanja sa čvrstim otpadom. Ove čestice se danas smatraju izuzetno opasnim po zdravlje.
Vidite, mi smo očekivali, na prvom mestu ja, kao predstavnik 78 mandata osvojenih na majskim izborima 2008. godine od strane SRS-a, da vi izađete pred nas s konkretnim parametrima i konkretnim podacima, kako bismo mogli da napravimo zaista adekvatnu sliku kakva je to sredina u okviru koje živimo. Šta Ministarstvo radi, šta namerava da uradi i na koji način mislite da sprovedete set ekoloških zakona, za koje sam sigurna da će se usvojiti do kraja ovog zasedanja?
Stanje površinskih voda je, takođe, delikatno. Zagađenja teškim metala iz industrije, rudarstva, kao i organska zagađenja iz komunalnog sektora i poljoprivrede, čine ozbiljan ekološki pritisak na vode u Srbiji. Treba reći da samo 18 naselja ima sistem za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda, dok veliki gradovi, kao, na primer, Beograd ili Novi Sad, bez ikakvog tretmana ispuštaju otpadne vode u tok Dunava.
Od instaliranih postrojenja za obradu otpadnih voda, svega 13% radi s koliko-toliko zadovoljavajućim efektima. Brana na Đerdapskim hidroelektranama dovodi do usporavanja toka Dunava i ubrzanog formiranje sedimenta s vrlo nepovoljnim sastavom.
Postupanje sa čvrstim otpadom je posebno problematično. Srbija danas nema nijedno postrojenje za neutralizaciju opasnog otpada. Industrijski otpad se najčešće deponuje u krugu fabrike gde nastaje, te predstavlja ozbiljnu teškoću kod prestrukturiranja i privatizacije. Jednu od tih fotografija sam, nažalost, ministar je otišao, pa ću vama to ostaviti, malopre pokazala, a reč je o naselju Belo Polje, opština Surdulica.
Komunalni otpad se deponuje na oko 170, manje ili više, neuslovnih deponija. Samo jedna jedina deponija komunalnog otpada u Vranju se može smatrati sanitarnom deponijom po evropskim standardima. Naročito zabrinjava katastrofalno postupanje s medicinskim otpadom, koji u većini slučajeva završava na komunalnim deponijama, pomešan s ostalim vidovima smeća.
Ipak, daleko najteži problem stvara ilegalno odlaganje otpada, van za to predviđenog prostora. Okolina svih većih gradova Srbije zatrpana je kabastim otpadom, a reke prekrivene tonama ploveće, a vrlo opasne i trajne, PET ambalaže, koja se niti sakuplja, niti reciklira u dovoljnoj meri. Zato je bilo preko potrebno, dame i gospodo, da znamo, ili imamo prezentaciju materijalno-tehničkih pretpostavki i ekonomske strukture, makar, u projekciji za narednih pet do deset godina, etapno i fazno, po planovima aktivnosti – kako mislite da sanirate postojeće vrlo ozbiljno stanje i kako mislite da napravite kišobran, uslovno rečeno, pristojne životne sredine za građane države Srbije.
Zašto o tome govorim? Zato što mi se čini da bi ova rasprava bila mnogo kvalitetnija, a onda biste vi razumeli kako ste promišljali kada ste pravili zakonske predloge – da li su oni ostvarivi u državi Srbiji. Koga ste od partnera iz inostranstva imali u vidu, kada je reč o provodivosti ovog seta ekoloških zakona?
Predlažem da se vratimo metodološkoj strani dolaženja do ovih podataka koje sada predstavljam, zahvaljujući urađenoj studiji, koja je meni jedino bila dostupna. Nadam se da vi imate neke ažuriranije podatke, ili bolje studije; onda ćemo se zajedno pozabaviti konkretnim podacima. Nije zamerka, već konstatacija. To je to što je izvršna vlast ipak negde udaljena od zakonodavne vlasti i što u nadzoru ima problema, kao što imate prilike da vidite. Da komuniciramo međusobno što češće i što kvalitetnije, bez političkih predrasuda, mislim da bismo imali bolju sliku, bar kada je ekološka tema na dnevnom redu.
Na primer, od februara do septembra 2004. godine, u okviru priprema za izradu Nacionalnog ekološkog akcionog plana, Evropska agencija za rekonstrukciju je inicirala, kao deo programa za izgradnju kapaciteta, studiju, pod naslovom – uspostavljanje ekonomskih vrednosti kada je u pitanju ekonomska degradacija, odnosno degradacija sredine u Srbiji.
Pomenuta studija je predstavljala prvi pokušaj da se kvantifikuje, dakle, tek 2004. godine, iznos ekonomskih šteta po životnu sredinu u Srbiji.
Imajući u vidu vreme i limitirana sredstva, autori ove studije su se opredelili za primenu benefit transfer metoda, potpuno svesni svih njegovih ograničenja. Dakle, taj benefit transfer metod se ogleda u tome da se rezultati, ovo je vrlo značajno kada je reč o svim setovima zakona i zakonskim predlozima koji bi trebalo Srbiju da približe Evropi, ranijih studija vrednovanja životne sredine, najčešće sprovođenje u drugim zemljama i regionima, prenesu, ali uz neophodne korekcije na uslove zemlje u kojoj se vrši istraživanje.
Kao faktori korekcije se najčešće uzimaju – prosečan dohodak obračunat prema paritetu kupovne snage, veličina i karakteristike stanovništva, geografske okolnosti, nivo uticaja na životnu sredinu, nivo urbanizacije, ranija stanja životne sredine, oslanjanje na rezultate ranijih studija sprovedenih u drugačijim geofizičkim, socijalnim i ekonomskim uslovima.
To nije, dame i gospodo, uvek ispravno. Zato mi, najčešće, kao Poslanička grupa SRS-a, pokušavamo da skrenemo na to pažnju, a sve u interesu poboljšanja života građana Srbije. Tragična je činjenica da, ukoliko se neko lati posla, samo prepisuje zakone koje nije moguće provesti u državi i društvu koje je na tako niskom stepenu ekonomskog i socijalnog razvoja. Zato mi najčešće, kao poslanici, ispred građana koji su nam dali mandat za ovo što sada pokušavam da uradim, pokušavamo da saznamo da li ste vi to sve imali u vidu kad ste radili predloge zakona, u smislu da su ti zakoni zaista sprovodivi, ne zbog toga što Evropa nema alternativu, nego što Srbija nema alternativu i nema paralelnu državu.
Sve ovo što nas danas gleda, odnosno građani Srbije, živi u ovoj državi, koja je unazađena nečijom politikom, tu, na prvom mestu, mislim na međunarodnu zajednicu, odnosno opisana procedura u smislu benefit transfer metoda daje bolje rezultate ukoliko su lokalni uticaji slabiji.
Kada je reč o globalnim uticajima, dobijeni rezultati se mogu smatrati validnijim. U pomenutoj studiji korišćeni su rezultati sličnih analiza sprovedenih u Zapadnoj Evropi i u Centralnoj i Istočnoj Evropi.
Dakle, početkom 2004. godine, ove studije su smatrane za najbolje evropske stručne analize u ovom domenu. Prilagođavanje nacionalno-specifičnim uslovima Srbije ogledalo se u primeni deviznih kurseva na bazi pariteta kupovne snage, prema podacima OECD-a, i korigovanju kroz indeks potrošačkih cena, da bi se otklonio uticaj inflacije.
Ono što je zaista vrlo značajno, a tiče se zagađenja, nažalost, za više vrsta zagađenja, autorima ove studije održivog razvoja nije bilo moguće da sa sigurnošću utvrde ni dostupne tehnologije, niti granične troškove njihove primene.
Takođe, nije bilo ni egzaktnih podataka o izvršenoj društvenoj tražnji za kvalitetnom životnom sredinom, te nije bilo moguće ni konstruisati agregatnu krivu tražnje za njom. Nije bilo moguće ni odrediti fizički iznos šteta, kao što je oštećenje na usevima, šumama, mortalitet, morbiditet ljudi i životinja, a potom proceniti troškove fizičkih šteta u novcu.
Kao predstavniku SRS-a, bilo bi mi značajno da čujem da li imate procenu šteta o kojima sam pričala. Zaista bi me radovalo da imate, recimo, ažurirane podatke, pogotovo za teritoriju KiM-a.
Daleko veći metodološki problem u utvrđivanju prave slike životne sredine predstavlja činjenica da su pomenutom studijom obuhvaćeni, uglavnom, tokovi zagađenja i degradacije životne sredine, a ne fondovi zagađenja akumulirani u vodi, vazduhu i zemlji tokom vremena. Takođe, nedostaje i procena štete po životnu sredinu u Srbiji nastale u vreme treće etape.
Kada je reč o proceni vrednosti štete iz perioda NATO agresije, treba imati u vidu da opisani primenjeni metod u studiji daje sliku o ekonomskoj vrednosti tokova zagađenja, ali ne i fondova. Činjenica je da oštećenja životne sredine nastala u trećoj etapi danas imaju, uglavnom, karakter fondova, te bi ih trebalo dodatno analizirati.
U studiji su štete po životnu sredinu obrađene po segmentima, tj. po medijima u kojima se emisija zagađivača odvija. U poglavlju koje je posvećeno ekonomskim štetama za vazduh, analizirane su emisije gasova staklene bašte koje izazivaju globalne klimatske promene, acidifikacija nastala emisijama sumpor-dioksida, azotnih oksida i amonijaka, nastanak troposferskog ozona emisijama nestabilnih organskih komponenata, emisije praškastih materija, emisije olova iz benzina.
Zaista se, zbog javnosti u Srbiji, trudim da izbegavam stručne termine, kako bilo potpuno jasno kakva je naša životna sredina i koliko košta saniranje takve životne sredine.
Dakle, kada je emisija ugljen-dioksida na godišnjem nivou, a radi se o oko 46.000 tona, ukupna šteta nastala na osnovu ove studije je 456 miliona evra. Kada je reč o emisiji sumpor-dioksida na godišnjem nivou, radi se o 525.000 tona. Ukupna šteta nastala emisijom sumpor- dioksida je 703,8 miliona evra na godišnjem nivou.
Kada uzmemo u obzir sve one elemente koji učestvuju u direktnom zagađenju vazduha, na godišnjem nivou, reč je o ukupnoj šteti koja iznosi milijardu i 370,1 milion evra.
Kada je reč o vodi, procena šteta bila je ograničena na ispuštanje otpadnih voda iz industrije i domaćinstava, ispuštanje nutrijenata od strane stočarskih farmi, preteranu eksploataciju podzemnih voda. Dobijeni rezultati se kreću od oko 180 miliona evra, do 575 miliona evra godišnje. Ukoliko se uključe teški metali u rekama, pre svega, u sedimentima, iznos štete se značajno povećava i kreće od 640 miliona evra, do 2.800 miliona evra godišnje.
Ovako drastično povećanje ukupnih šteta nastaje ne samo kao posledica visokih jediničnih vrednosti za pojedine teške metale, kao što su olovo, kadmijum, arsenik, cink, već i kao posledica visokih koncentracija teških metala u tečnim tokovima, naročito u Ibru. Ipak, smatramo da bi analizu štete na vodu trebalo ponoviti nekom drugom metodom, da bi se dobila objektivnija slika.
Što se tiče otpada i postupanja s njim, u Srbiji je stanje daleko od zadovoljavajućeg. Neadekvatno odlaganje komunalnog i opasnog otpada, uključujući i medicinski, stvara veliki pritisak na životnu sredinu. Ovaj pritisak se manifestuje kroz emisije metana iz đubrišta, izlivanje procednih voda iz neuslovnih deponija, leteći pepeo, kao posledica spontanog paljenja otpada, zagađenje zemljišta i zauzimanje divljih deponija itd.
Sve to stvara ukupne štete u iznosu od 100 do 275 miliona evra godišnje. Međutim, u pomenutoj analizi nije obrađen industrijski otpad, jer nije bilo moguće dobiti kompletne podatke o lokacijama i o količinama industrijskog otpada, kao ni precizne podatke o kategorizaciji sadržaja tog otpada, tako da kvantifikacija šteta nije bila moguća.
Kada bi se uključili podaci o štetama od industrijskog otpada i od zagađenja zemljišta, na primer, od benzinskih pumpi, ovaj iznos bio bi daleko veći.
Volela bih da znam, tu se obraćam stručnjacima iz Ministarstva, da li su se ove kategorije u skorije vreme premeravale i da li imate konkretne podatke, recimo, kada je reč o zagađenju zemljišta od benzinskih pumpi, da li se projekat toga tipa ikada u poslednje vreme radio u državi Srbiji?
Da bi analiza šteta od ekonomske aktivnosti po životnu sredinu bila potpuna, te uporediva sa sličnim analizama u zemljama, recimo, EU, autori su uključili buku, pre svega, u gradovima, saobraćaju i industrijskim pogonima. Ekološki neprihvatljivom smatra se buka preko 50 decibela. Procenjeno je da štete variraju od 57 miliona do 181 milion evra godišnje.
Smatramo da bi dobijene vrednosti trebalo preispitati, pogotovo u smislu korektivnih faktora primenjenih na benefit transfera o kojima sam već pričala.
Recimo, vrlo značajan segment je uticaj buke na cene nekretnina u gradovima. Tu bih, takođe, volela da znam, pomoći će mi dame i gospoda iz Ministarstva, da li imate parametre kada je reč o uticaju buke na cenu nekretnina u gradovima.
Kao posebno poglavlje za analize, uključen je fenomen eolske erozije u Vojvodini, nastao neadekvatnim postupcima u zemljoradnji. Posledice erozije su da dolazi do gubitka humusnog sloja, što izaziva smanjenu plodnost zemljišta, te gubitke prinosa i prihoda od poljoprivrede.
Ovaj segment šteta procenjen je na oko 80 miliona evra godišnje. Međutim, da bi slika bila potpuna, neophodno je uključiti štetu od drugih vrsta erozije u centralnoj Srbiji, te štete od neadekvatne primene mineralnih đubriva i pesticida u poljoprivredi Srbije. Nažalost, autorima ove studije podaci o intenzitetu ovih šteta nisu bili dostupni.
To je poseban problem, o kojem bih zaista želela sa svima vama da prodiskutujem, ukoliko bude vremena, prostora i volje, tj. kako je moguće da podaci o ovome budu nedostupni, ili, još gore ili tužnije, ukoliko država nema podatke. Videćete na kraju, kada vam, kao i javnosti Srbije, prezentujem sve ove parametre, volela bih da čujem od vas na koji način svi vi mislite da se Srbija približi Evropskoj uniji s ovakvim stanjem.
Dakle, koliko će nas, da preformulišem pitanje, koštati približavanje Evropskoj uniji, koja je prepoznatljiva po izuzetno visokim standardima?
Sumirajući procenjene finansijske iznose, prema podacima dostupnim, uglavnom, za ovu godinu, autori su došli do ukupne vrednosti šteta, koje su u rasponu od 861 milion evra, do dve i po hiljade miliona evra godišnje i, kako bi to moje kolege Vojvođani rekli – gde su novci, ko će to da plati? Reč je samo o saniranju šteta nastalih svim ovim faktorima, a vezuju se za životnu sredinu. Ukoliko se uključe i štete od teških metala u rekama, ovaj raspon se kreće od 1.300 miliona evra do 4.700 miliona evra godišnje.
Sve ovo, priznajem, treba prihvatiti s izvesnom rezervom, ali tu ste, takođe, vi, koji ćete, pretpostavljam, izneti pred srpsku javnost i kolege poslanike podatke.
Žao mi je što pre rasprave, to bi bio ozbiljan način da se priđe predlogu seta ekoloških zakona, nismo dobili iscrpnu informaciju, pa bi možda naše sagledavanje provodljivosti u praksi seta ekoloških zakona bilo drukčije. Štete usled teških metala u rečnim sedimentima imaju karakter štete od fonda zagađenja, a ne od toka zagađenja, kao ostale vrednosti dobijene u analizi, i odatle ta rezerva o kojoj sam malopre pričala.
Takođe, kada bi se uključile štete od deponovanja industrijskog otpada, zagađenja zemljišta neadekvatnom upotrebom pesticida i mineralnih đubriva, dobile bi se vrednosti šteta fonda zagađenja koje ne bi bilo adekvatno porediti sa nivoom BDP za određenu godinu. Procenjena vrednost fondova zagađenja treba da se posmatra u kontekstu procenjenog nacionalnog bogatstva koje ima karakter fonda.
Pri izradi ove studije održivog razvoja, autorima nije bilo poznato da postoje procene vrednosti nacionalnog bogatstva Srbije. Volela bih da znam da li se procena vrednosti radila i kako, hronološki, recimo, od 2000. godine, pa naovamo, izgleda procena vrednosti nacionalnog bogatstva Srbije.
Vrednost tokova štete po životnu sredinu, koja se kreće, za tu godinu kada je rađena ova studija, u rasponu od 861 milion evra do dva i po miliona evra, treba staviti u odnos s ostvarenim bruto domaćim proizvodom za tu godinu, koji, takođe, ima karakter toka. Ukoliko se ima u vidu da je procenjeni bruto društveni proizvod Republike Srbije u toj godini bio skoro 17 miliona evra, ili 2.235 evra po glavi stanovnika, može se zaključiti da iznos štete varira od 5,11%, do 14, skoro 15% bruto domaćeg proizvoda.
U pomenutoj studiji su dobijene manje vrednosti ovog učešća – od 3,5 do 10,3%, jer je posmatran bruto domaći proizvod u iznosu od 25 milijardi evra, dobijen korigovanjem nominalne vrednosti putem standarda pariteta kupovne snage.
Ono što je, takođe, vrlo značajan podatak, nastao ovom studijom, jeste procena budućih iznosa šteta po životnu sredinu u Srbiji.
Pretpostavljam da ćemo ovde svi saznati da li je sve ovo što je izračunato i konstatovano kao šteta, u ekonomskim parametrima, ikada sanirano, da li se ikada bilo šta radilo na svim ovim problemima koji su ozbiljno derogirali životnu sredinu u kojoj se svi nalazimo i da li su te štete manje i kakva je projekcija za budućnost. Tu mislim, na prvom mestu, na skoriju budućnost.
Procenjujući buduće iznose šteta po životnu sredinu u Srbiji, autori ove studije održivog razvoja su razvili devet mogućih scenarija za period od 10 godina.
Sa stanovišta privrednog rasta, razmatrane su tri varijante: spori rast, sa prosečnom godišnjom stopom od 1,8%, nešto iznad demografskog rasta, srednji rast, sa prosečnom godišnjom stopom od 4,73%, baziranoj na tekućem rastu, recimo, Poljske, Mađarske i Češke, i brzi rast, sa stopom od 8%. Tu je, na primer, Rusija.
Sa stanovišta dinamike šteta, takođe su razmatrane tri varijante. Prva varijanta podrazumeva da dinamika šteta prati rast privrede, tj. da nema tehnoloških i strukturnih promena.
Druga varijanta, s autonomnim tehnološkim i strukturnim promenama, dovodi do smanjenja zagađenja po jedinici bruto domaćeg proizvoda za 2%. Treća varijanta, s primenom mera zaštite životne sredine u kontekstu približavanja i priključivanja trendu EU, s redukovanjem šteta po jedinici bruto domaćeg proizvoda od 5%.
Polazeći od nižeg iznosa procenjene štete za godinu kada je rađena studija, od oko 860 miliona evra, dobijeno je devet mogućih scenarija za politiku zaštite životne sredine.
Ako bi se pošlo od iznosa procenjene štete od 2,5 hiljade miliona evra, dobile bi se sledeće vrednosti štete. Na primer, u 2013. godini: ukoliko je ekonomski rast, po onom prvom kriterijumu, nizak, šteta bi iznosila skoro tri milijarde evra. Za srednji nivo ekonomskog rasta – negde oko 4 milijardi evra, za visoki stepen ekonomskog rasta, reč je samo o projekciji za 2013. godinu, sa svim onim tendencijama i parametrima, šteta bi iznosila na godišnjem nivou oko šest milijardi evra.
U slučaju scenarija s niskim rastom, delovanje autonomnog tehničkog progresa bi moglo da dovede do blagog opadanja štete. Veće redukovanje bi se moglo očekivati tek ako bi se aktivno delovalo politikom zaštite životne sredine, u skladu s principima i standardima koje razvijeni svet, evropski, propisuje. Međutim, nizak ekonomski rast, po svemu sudeći, ne bi dozvolio vođenje aktivne i ambiciozne politike zaštite životne sredine, niti bi odgovarao približavanju, kao što ste se vi opredelili maja 2008. godine, porodici najrazvijenijih evropskih zemalja.
Da bi se dobila potpuna slika o varijanti scenarija primene mera za zaštitu životne sredine, u kontekstu kursa koji je vladajuća većina u Srbiji odabrala, a narod na izborima izglasao, autori prethodne studije su, takođe, imali za zadatak da sagledaju potrebe za investicijama u okviru pripreme nacionalnog akcionog plana za zaštitu životne sredine, kao i nacionalne strategije zaštite životne sredine. Ukoliko je bilo metodoloških nedoumica u procesu vrednovanja šteta po životnu sredinu, utoliko je bilo manje lutanja u primeni metoda procene potrebnih ulaganja u životnu sredinu u Srbiji.
Imajući u vidu sadržinu svih odredaba, direktiva, regulativa i preporuka koje se odnose, bilo direktno ili indirektno, na životnu sredinu, a dolaze iz EU, kao i na osnovu raznih foruma, napravljen je sledeći pregled finansijskih potreba neophodnih za primenu nacionalne strategije životne sredine.
Kada je reč o metodološkom pristupu, početni osnov za procenjivanje ulaganja u životnu sredinu predstavljalo je odstupanje sadašnjeg stanja po segmentima životne sredine, voda, vazduh i zemljište, od stanja prihvatljivog u odnosu na već pomenute odredbe.
Određena odstupanja zahtevaju investiciona ulaganja, koja su utvrđena prema troškovima uvođenja i primene trenutno najekonomičnijih dostupnih tehnologija. Kada se kaže trenutno dostupne tehnologije, misli se na danas postojeće metode i postupke, i to one najekonomičnije. Ukoliko bi se u budućnosti, recimo, pojavili neki novi metodi za eliminaciju, primera radi, samo sumpor-dioksida iz vazduha, koji bi bili efikasniji ili jeftiniji od postojećih, slika troškova bi se svakako promenila.
Dakle, ono o čemu je ovde reč, to je određeni nivo investiranja prema vrsti i obimu potreba, kao i prema danas najekonomičnijim, tj. najjeftinijim tehnologijama.
Za sve ovo je korišćen čuveni ''mozes model'', koji je za potrebe Svetske banke razvijao autor, primera radi, ove studije. Za gotovo sve vrste pritisaka na životnu sredinu određene su funkcije graničnih troškova suzbijanja, a na osnovu njih i spektra dostupnih tehnologija, kao i standardnih troškova određenih tehnologija; utvrđeni su investicioni i operativni troškovi zaštite životne sredine u Srbiji.
Analizirani vremenski horizont od deset godina podeljen je na dva perioda, prvi je od 2005. do kraja 2009. godine, a drugi, od početka 2010. do kraja 2014. godine. Ukupni izdaci, kako investicioni, tako i operativni, za zaštitu životne sredine kreću se, dame i gospodo, u rasponu od oko četiri milijarde evra. Dakle, četiri milijarde evra za period od deset godina. Pri tom, treba imati u vidu da podaci za postojeću infrastrukturu, na primer, u domenu postupanja s otpadom, sakupljanja otpadnih voda, prečišćavanja vazduha, kao i za postojeće institucije kontrole i nadzor životne sredine, uprave na svim nivoima, nisu bili predmet ove analize. Dakle, reč je samo o dodatnim finansijskim sredstvima koja su neophodna da bi se postojeći sistem unapredio i približio standardima EU.
Ovde bih zaista volela da znam, pretpostavljam da to interesuje i ostale kolege, a posebno srpsku javnost, koja je zabrinuta za sredinu u okviru koje pokušava da egzistira – kakvi su vam planovi? Dakle, gde ćete pronaći novac koji je preko potreban za sve ovo o čemu je bilo reči, na prvom mestu se odnosi na saniranje štete nastale, da ublažimo, ili da u samo jednoj rečenici kažemo, potpuno neodgovornim ponašanjem od strane zagađivača?
Takođe bih volela da znam na koji način su zagađivači, time što su direktno ugrozili zdravlje svih nas, prouzrokovali ozbiljna oboljenja i oštećenja, bili sankcionisani do sada? S tim u vezi, zašto mi tek 2009. godine pričamo o ''kišobranu'' ekoloških zakona?
Prema napravljenoj projekciji, ukupni izdaci se kreću od 26 miliona evra godišnje na početku, do 720 miliona evra godišnje na kraju posmatranog perioda.
Uz navedeno, treba sagledati izdatke koji nisu primarno usmereni na životnu sredinu, ali imaju indirektne efekte, kao, na primer, izgradnja saobraćajne infrastrukture, na prvom mestu, mislim na drumski, železnički saobraćaj, obilaznice, postrojenja za dobijanje i preradu pitke vode, unapređenje sistema daljinskog grejanja, obnavljanje avio-flote, modernizacija sredstava drumskog prevoza.
Prema slobodnoj proceni autora ove studije održivog razvoja, oni bi trebalo da iznose negde oko četiri milijarde evra. Ovi izdaci se ne smatraju ulaganjima u životnu sredinu, ali bi, svakako, trebalo da imaju i izazovu pozitivne eksterne, kako kažu autori ove studije, efekte.
Što se direktnih izdataka tiče, oni se postepeno povećavaju, što je posledica ekonomskog razvoja i povećanja mogućnosti sopstvenog investiranja. U početku, to su mahom skromni izdaci stvaranja adekvatne institucionalne infrastrukture, stvaranja adekvatnog pravnog i regulatornog sistema, poboljšanja nadzora i uprave, što sve zajedno ne predstavlja kapitalno intenzivne aktivnosti. Kada je reč o ovome, pogotovo menadžmentu koji bi trebalo da sprovodi, nadam se, barem je tako projektovalo vaše resorno ministarstvo.
Ono što mene interesuje jesu ljudski resursi. Da li je Ministarstvo mislilo o tome kakvo je stanje kada je reč o ljudskim resursima? Na koji način mislite da probudite nadzor, kakve su materijalno-tehničke pretpostavke vršenja nadzora za sve pomenuto, uz prethodnu konstataciju da znam i da mi je potpuno jasno da je reč o vrlo ozbiljnom, kompleksnom, faznom postupku i da ne može da se uradi preko noći, ali je vrlo bitno da javnost u Srbiji zna da postoji strategijska smernica ove države, koja se neće menjati.
Takođe, izuzetno je značajno za javnost u Srbiji da zna gde ćemo da pronađemo toliki novac za sve ono što je preko potrebno da se ispune standardi kada je reč o ekologiji i o stanju životne sredine u Srbiji. Dakle, ono što mene u ovom smislu interesuje jeste – ko bi trebalo da nam budu partneri u ovom poslu? Kakve projekte imate na pameti da radite kada je reč o ekologiji?
Zatim, zanima me, radi se o menadžmentu voda, na prvom mestu, i vode kao resursa, na koji način ćete ohrabriti lokalne samouprave da se bave ovim problemom?
Kako će izgledati, recimo, finansijska konstrukcija svih gradova koji leže na rekama i da li postoji konkretna saradnja s profilisanim agencijama, na primer, za vodu, koje bi trebalo da izvrše, po projektu, prenos znanja i tehnologije?
To je tek početak određenih nedoumica koje Poslanička grupa SRS-a ima kada je reč o sprovodljivosti ovog ''kišobrana'', dakle, seta ekoloških zakona. Ne bih izdvajala posebno oblasti od vitalnog značaja za državu Srbiju, ali dozvolićete, Vojvodina je jedno od tih područja.
Dakle, ono što bi Poslaničku grupu SRS-a zaista interesovalo, jesu ažurirani podaci o stepenu zagađenja životne sredine na teritoriji Vojvodine, finansijska konstrukcija koja je potrebna da se sve to sanira i finansijska konstrukcija koja je potrebna da se napravi održivi razvoj, recimo, na teritoriji srpske žitnice, kao što je Vojvodina, ali to se odnosi i na sve ostale delove države Srbije, s obzirom na to da je svima nama kategorički imperativ poboljšanje standarda građana Srbije.
Dakle, nemam nijednu dilemu o tome da ćete se suočiti s izvanrednim problemima kada je reč o partnerima i o novcu, ali ono što bi trebalo javnost u Srbiji da zna jeste da porodica EU ne prima u svoj zagrljaj zemlje koje sa sobom nose ovolike probleme, kao što su problemi kada je reč o stanju životne sredine u državi Srbiji, da zemlje EU uglavnom očekuju da sama država ispuni standarde, tako što ih neće ispunjavati samo na papiru, već in vivo, na terenu. Očekujem od vas da čujem koji je plan aktivnosti posle seta ekoloških zakona koji su na dnevnom redu.
Procenjujem, gospođo Čomić, u ovih 68 minuta, imam još nekih pet minuta, jel da?
(Predsedavajuća: 25 minuta.)
Ne, 25 minuta. Dobro, onih 20 ću ostaviti za malo kasnije, zbog kolega.
Pretpostavljam da sam vas umorila gomilom konkretnih podataka, uz jednu ogradu, mislim da javnost u Srbiji, baš poštujući, nećete zameriti, za mene je ipak Ustav krov i kišobran svega, te i član 74, treba da bude obaveštena o svemu pravovremeno. Nadam se da će kolege koje su prisutne, dakle, predstavnici resornog ministarstva, da mi pruže odgovore na pitanja koja sam postavila, uz ogradu da možda neki od metodoloških principa jesu različiti u odnosu na metodologiju koju ste vi, uslovno rečeno, primenjivali, kada ste vršili monitoring, ili uopšte skenirali situaciju životne sredine u Srbiji.
Još jednom samo konstatujem i možda bi trebalo, gospodine ministre, vi za mene trenutno predstavljate Srpsku vladu, da imate na pameti da bi svaki sledeći predlog iz resornog ministarstva trebalo da prati iscrpna, realna i objektivna informacija, koja sadrži pregled stanja o kojem pričamo, dakle, konkretne podatke i konkretnu finansijsku konstrukciju, jer nam je vrlo važno da znamo, ako već posmatramo taj put približavanja zajednici najrazvijenijih evropskih zemalja, da li pričamo o objektivnim kategorijama, da li samo normativno pokušavamo da se približimo njima, ili da li je sve to sprovodivo.
Za nas Srbija nema alternativu, nama jeste cilj bolji život građana u Srbiji i svi ovi standardi koji su pred nas izneti kroz predloge zakona, koštaju, dame i gospodo. Mi bismo želeli da ih ostvarimo.
Nadam se da imate dobar menadžment u resoru i da ćete uspeti da me ubedite da su sve moje nedoumice neopravdane i da će biti ovog novca koji je potreban za saniranje užasnog stanja životne sredine, nasleđenog, nije to došlo s vama, već, kao što sam rekla, ima to svoje nekakve etape; na vama je odgovornost da nam pružite kvalifikovane odgovore.
Dakle, imam još samo dva minuta u vremenu koje je predviđeno za moju poslaničku grupu.
Moje kolege, nažalost, nisu ovde prisutne, samo zbog toga što je neko pomislio da može da prekine tradiciju vezanu za najveću opozicionu grupu u Parlamentu, jer su izrazile bunt, što je valjda i očekivano, što najjača opoziciona grupa ne sedi kako je oduvek sedela. Nadam se, ne šireći temu, da će do dogovora uskoro da dođe i da ću biti okružena svojim kolegama, a ne ovako usamljena, u ovoj pustoši u ovom redu. Mislim da bi to bio dobar znak za građane Srbije, a i dobar znak za demokratiju u Srbiji i nadam se da će biti zdravog razuma i volje da se dođe do tog političkog dogovora.
Unapred se izvinjavam ukoliko je metodologija koju sam pokušala da predstavim isuviše ambiciozna, ali dozvolićete, dame i gospodo, to su bili jedini podaci meni dostupni. Nažalost, iz vašeg resora nisam dobila izveštaj uz ovaj predlog paketa zakona, koji bi poboljšao ovo izlaganje. Još jednom hvala na strpljenju.
Izvinjavam se što sam pričala s mesta, ali zaista je teško da iz tog mrtvog ugla vidite jednog radikala.
Eto, da počnemo od poslednjeg. Hvala vam na ovim odgovorima. Mislim da su od značaja za sve građane.
Što se tiče mojih kolega, moram da odgovorim. Vidite, i majica na meni je izraz protesta zbog svega onoga što se SRS-u dešava, ali u okviru postojeće institucije. Dakle, poslednji u nizu izražavanja protesta, a na šta i opozicija ima pravo, jer je storniran, čak, i onaj tradicionalni dogovor da najjača opoziciona stranka ima mesta koja tradicionalno ima u ovom domu.
Samo sam izrazila želju da će se moje kolege vratiti i da ćemo moći svi, u duhu parlamentarne demokratije, da raspravljamo o svim tačkama dnevnog reda. Ono što mora javnost u Srbiji da zna, poslednja grupa od 48 radikala bila je izbačena zato što je izrazila protest samo zbog toga što nije uslišena želja jednog poslanika, a ostali su se solidarisali s tim da govori o povredi Poslovnika.
Bilo je preterivanja sa mnogih strana. Samo izražavam želju da će u nekom narednom periodu da se pronađe dobra politička volja i da krenemo konačno da gradimo sigurnu kuću za sve građane. Naravno, izražavamo sumnju da li će se ti politički dogovori poštovati. Mi smo jedan pokušaj imali prilikom usvajanja budžeta, na kraju 2008. godine, i taj dogovor se nije ispoštovao. Dozvolićete, na kraju, kada ste vi bili opozicija, slične ste metode koristili, političke i legitimne borbe. Mi smo krenuli za tim.
Kako kaže stara dobra poslovica – što je dosta, dosta je. Svaki dan za Srbiju je izgubljeni dan. Nadam se da će se negde crta podvući i prestati s ovom prljavom medijskom kampanjom, razapinjanjem kroz najrazličitije medije i da će se konačno normalan, konstruktivan život vratiti u ovaj prestižni dom.
Vi ste pričali o Fondu koji bi trebalo da bude crpna stanica za sve lokalne jedinice koje će biti zainteresovane da reše zaista užasne probleme s kojima se suočavaju. Moram da vam dam jedan ne tako svetao primer.
Sećam se, kada je gospođa Pop-Lazić preuzela funkciju gradonačelnice Zemuna, projekat UNDP-a je bio obustavljen samo zbog toga što je tadašnji menadžer UNDP-a, a pustiću original pisma na vaše ministarstvo, sebi dozvolio da kazni građane, smatrajući retrogradnom snagom predstavnike SRS-a na tom čelu.
Dozvolićete, gospodine ministre, kao predstavnik SRS-a, moram da vas pitam – ko će imati primat da iz tog fonda, po projektu, dobije novce, a nema nijedne opštine u državi Srbiji koja nema zaista velike probleme kada je reč o životnoj sredini. Dolazimo opet na teritoriju onoga što jeste diskriminacija po političkoj osnovi. Dala sam vam jedan plastičan primer, s jednim projektom. Lično sam učestvovala u pokušaju da se tako nešto razreši u korist građana Zemuna, pa smo o tome govorili na Stalnoj konferenciji gradova i opština.
Gospođa Pop-Lazić je pokušala da skrene pažnju na užasnu diskriminaciju koja se vrši od strane onih fondova i organizacija koje mogu svojim sredstvima da pomognu određeni deo teritorije. Nekako tradicionalno, opština Zemun se s tim problemom finansiranja susreće. Da li se tako prenosi poruka da, ukoliko radikali upravljaju Zemunom, tu para neće biti, pa će građani živeti sasvim drugačijim načinom života. Tek, jedan primer kod nas stvara sumnju da tako nešto može da bude praksa i za ubuduće.
Ono što bih želela da vas pitam, pretpostavljam da ste o svemu tome razmišljali kada ste radili ''kišobran'' na ovakvim sistemskim zakonima i kada ste razmišljali o Fondu za razvoj, jeste – da li vi imate konkretne partnere u ovom poslu? Ono što bih volela, kao predstavnik SRS-a, da znam, koji su to ljudi, koja je to finansijska konstrukcija? Drugim rečima, da li postoji plan i program?
Nadam se da mi nećete zameriti kao u petak. Nadam se da smo tu vrstu komunikacije prevazišli. Mnogo bi bilo konstruktivnije da je taj iscrpni izveštaj, koji su ljudi iz vašeg ministarstva predano i vredno radili, došao mnogo ranije, da smo imali dovoljno vremena da se pripremimo i da osmislimo na koji način treba predstaviti građanima Srbije koliko će da traje taj proces ispunjenja standarda koje od Srbije traži EU, u smislu kursa za koji se opredelila vladajuća unija.
Kako će to izgledati? Da li će to biti prioritet u vremenu kada se suočavamo s recesijom? Naravno, samo da ponovim još jednom sugestiju da bi za svaki sledeći put, a videćemo se opet u ovom prestižnom domu, zaista bilo neophodno da uz predlog zakona dobijemo informaciju koja bi nam olakšala ovakvu vrstu interaktivnog razgovora.
Hvala damama i gospodi iz Ministarstva na strpljenju.
Daću samo jedno pojašnjenje, zbog javnosti, a i zbog vas, gospodine ministre. Ja nisam pričala o vašem resornom ministarstvu kada sam davala primer opštine Zemun. Nadam se da će takva praksa biti i ubuduće, ma ko pravio vlast na teritoriji opštine Zemun. U kom smislu? Ono što zaista jeste neka tendencija, na čemu ćemo mi insistirati u periodu koji dolazi, jeste depolitizacija svih onih značajnih oblasti, takođe, i nediskriminacija kada je reč o ovakvim stvarima.
Ja ću vama, primera radi, s obzirom na to da pripadate najjačoj stranci koja učestvuje u koaliciji Za Evropsku Srbiju, poslati pismo i obrazloženje. Želela bih da to uputite, s obzirom na to da nama najčešće nije omogućeno da to uradimo u pravoj formi, tamo gde treba – kako izgleda politička diskriminacija od strane organizacije UNDP, na primer. Obustavljanje tog projekta se ticalo građana opštine Zemun, na prvom mestu, a ne gospođe Pop-Lazić, ali je građanima opštine Zemun time bilo poručeno da, ukoliko glasaju za SRS, velika zapadna administracija najrazličitijih institucija i organizacija neće imati sluha za to.
Ja sam, zapravo, pričala o jednom vrlo plastičnom primeru, koji je za nas bio bolan. Mi smo o tome pričali na stalnoj Konferenciji gradova i opština, takođe smo o tome pričali u okviru međunarodne saradnje s određenim institucijama, kakva je, recimo, IKLEI – Zajednica gradonačelnika gradova i opština razvijene Evrope, koji su izrazili zaprepašćenost zbog takvog stava. Takođe su konstatovali da se to dešava najčešće kada je reč o određenim administracijama.
Naravno, mi ćemo i dalje nastojati da dokumentovano i argumentovano pričamo o toj vrsti političke isključivosti, s nadom da će se ta klima popraviti i da jednog dana zaista doživimo da i vi, kao ministar koji dolazi iz te stranke, stanete u odbranu žitelja Zemuna, jer su bili uskraćeni za solidnu ekonomsku pomoć, zato što je gradonačelnik bila iz SRS-a.
Dakle, da ponovim, ja nisam govorila o vašem ministarstvu i o projektima koji su išli ka vašem ministarstvu, tako da ne stoji ni vaša konstatacija da nije tačno. Ja sam govorila o UNDP-u, koji nema veze s vama, niti s Ministarstvom, ali, priznaćete, jedan je brutalan primer odnosa prema izbornoj volji koja je potvrđena na izborima. Hvala.
Ukoliko, gospodine Milivojeviću, mislite da lokalni izbori zaista znače jačinu političke stranke u okviru političkog sistema, onda ste, najblaže rečeno, u najmanju ruku vrlo neozbiljan političar.
Ali, SRS zaista čestita na osvojenim izbornim rezultatima svima koji su učestvovali na lokalnim izborima u Kovinu. Naravno, biće još izbora, meriće se snaga svake političke stranke.
Gospodine Milivojeviću, ostavite se političkih fraza. Očekivala sam da čujem konkretne podatke o životnoj sredini u gradu iz kog dolazite, ali nekako sam izgubila poentu, ili je nije bilo.
Međutim, da pređemo na ozbiljne stvari. Zaista ne bih da na političke fraze uzalud trošim vreme. Vreme koje mi je na raspolaganju je 11 minuta, zbog političke korektnosti.
Danas smo izneli problem u naselju Belo Polje i konstatovali da se žitelji tog naselja, njih 600, spremaju da kroz peticiju skrenu pažnju na deponiju koju ste imali priliku da vidite na fotografiji. Gospođa Ljiljana Stanojević, pomoćnik ministra za inspekcijski nadzor, promptno je reagovala i dobili smo izveštaj o stanju životne sredine. Ukoliko ga dobro razumem, izvršena su merenja na nekoliko mesta, utvrđeno je da se otpad koji nastaje iz procesa proizvodnje reciklira, da u suštini nije opasan i da ima upotrebnu vrednost, ali da svakako nije korektno ostavljena hrpa otpada i da je razlog za to bila obustava rada u trajanju od tri meseca. Dakle, gospođo Stanojević, hvala vam za ovu informaciju, koju ću proslediti dalje.
Navešću još jedan primer na koji bih želela da skrenem pažnju kako resornom ministarstvu tako i srpskoj javnosti. Ne mora da znači da je to manir, ali slušajući današnju raspravu, koja je očigledno bila vrlo interesantna žiteljima Srbije, koji se trude i jedino što žele jeste boljitak i unapređenje životnog standarda...
Doskorašnji predsednik opštine Surdulica dr Stanislav Momčilović je uputio jednu informaciju, za koju mislim da bi trebalo da je imate na pameti, kao i svi oni koji kreiraju politiku Srbije u smislu izvršne vlasti. Kada je on bio predsednik opštine Surdulica je pokrenula projekat koji je trebalo na duže staze da utiče na očuvanje životne sredine, odnosno što bolje korišćenje ribljeg fonda kao nacionalnog bogatstva Srbije.
Doktor Momčilović kaže da zaista nije imao problema sa resornim ministarstvom i svim nadležnim institucijama u sprovođenju projekta Predeo izuzetnih odlika Vlasina. Dakle, saradnja između moderne lokalne, tada radikalske, vlasti sa državom je bila zaista na izuzetnom nivou. Što se toga tiče, on nije imao nikakvih zamerki. Međutim, šta se dešava dalje? Pri promeni vlasti na lokalnom nivou, projekat se obustavlja. Time se zapravo koči nešto što može da bude strateški cilj, vezano za taj lokalni nivo, a jeste unapređenje ribljeg fonda. To je jedan primer koji nije redak i to bi trebalo da svi mi koji participiramo na ovaj način u političkom životu Srbije imamo u vidu.
Takođe, ono što SRS pokušava da iznese kao, uslovno rečeno, problem, a jeste suština svih ovih zakona, to je koliko su oni realno sprovodljivi u praksi i kada će moći da se sprovedu, s obzirom na to da su za sve ovo, pogotovo za set zakona iz oblasti ekologije i zaštite životne sredine, potrebne zaista ozbiljne finansijske konstrukcije.
Nadamo se da ćemo u perspektivi dobiti odgovor na koji način država Srbija misli da se pozabavi time, s obzirom na to da je, da vas samo podsetim, da bi se samo ove godine finansirao tekući platni deficit od planiranih 16,1 odsto BDP, Srbiji u 2009. godini potrebno stranih direktnih investicija u visini oko 1,7 milijardi evra, dodatno neto zaduženje od 3,9 miliona evra. Pošto Srbiji u 2009. godini dospeva i 3,6 milijardi evra duga, da bi se finansirala naša preterana potrošnja potrebni su krediti od ukupno 7,5 milijardi evra.
Ono što se takođe moglo čuti ovih dana, naprosto, SRS to ne može da prihvati kao činjenicu, nije narod kriv, niti je tradicija ovog naroda da nekako srasta uz nehigijenu. Svi ti primeri koje je gospodin Milivojević naveo kao sliku zagađenosti reka, da to ne čine ljudi iz Brisela ili drugih evropskih gradova, koje često umemo da okrivimo, naravno nisu primeri koji stoje. Svi ti ljudi koji žive u, a to zaista znamo jer putujemo po toj Evropi, nekada smo i živeli u nekim evropskim gradovima... Uređeni su tako što je, prvo, reč o ekonomski jakim državama, onda se uspostavio sistem, strategija i ljudi su na kraju počeli da razmišljaju na sasvim drugačiji način. Za stanje životne sredine ne može da se krivi narod. Potreban je sistem i potrebne su pare da bi se sve to obezbedilo.
Kada SRS iznosi argumente u smislu da izražavamo sumnju, i to je naše političko uverenje, da EU neće moći da reši probleme o kojima svi ovih dana pričamo (ja volim da pričam o konkretnim podacima, a ne o političkim bajkama i frazama), jedan od konkretnih podataka jeste da, primera radi, prema Okvirnom sporazumu između EU i Srbije, Srbija u periodu od 2007. do 2010. godine treba da dobije 771 milion evra pomoći iz Fonda pretpristupne pomoći IPA. Ovaj fond, podsećanja radi, objedinjuje ranije oblike pomoći, kao što su KARDS, FAR, ISPA, SAPARD. Nešto kasnije se u javnosti pojavila cifra od milijardu evra do 2011. godine. U toku prepodnevnog izlaganja sam rekla da je samo za saniranje i investiranje u životnu sredinu u Srbiji potrebno oko četiri milijarde evra.
Najveći deo sredstava, prema rečima Dušice Mojc Zajc, stručnog savetnika slovenačke konsultantske kompanije "R&R", neće biti uložen u proizvodnju. Naprotiv, oko 726 miliona evra će biti uloženo u izgradnju institucija u Srbiji. Tek kada Srbija dobije status kandidata za EU (niko sa sigurnošću ne može da kaže kada), moći će da koristi pomoć za regionalni razvoj i poljoprivredu, na primer, navode eksperti.
Srbija je u sličnom kontekstu od EU dobila manje od, recimo, nekih zemalja u regionu. Pomoć iz IPA programa, po stanovniku, u periodu 2007 - 2010. u regionu iznosi: za Crnu Goru 192 evra, Makedoniju 147, Hrvatsku 131 evro, Srbiju 103 evra. Postavlja se pitanje – koliko će obećanih novčanih sredstava i pomoći EU biti stvarno iskorišćeno?
Imate izjavu tadašnjeg pomoćnika ministra finansija gospođe Lazarević, koja je izjavila da Okvirni sporazum predviđa sledeće: svake godine Srbija treba da podnese projekte koji će se finansirati iz trogodišnjeg budžeta EU, donetog 2007. godine, a onda će se za svaku godinu utvrđivati projekti koji treba da odgovaraju iznosu sredstava koja su predviđena. Slovenački ekspert Zajc je na seminaru o pomoći EU Srbiji, održanom 2007. godine u Beogradu, iznela – da bi Srbija mogla uspešno da iskoristi sredstva koja su joj na raspolaganju biće potrebno da ima barem nekoliko stotina edukovanih pojedinaca u državnim i naučnim institucijama i privredi koji će se posvetiti svim fazama projekta.
S obzirom na to da mi vreme polako ali sigurno ističe, na kraju bih želela da citiram ono što je rekao portugalski general Raul Kunja iz UNMIK-a, koji kaže da je EU na Kosovu potrošila četiri milijarde evra, a 80% tih investicija utrošeno je na konsultantske usluge i izgradnju kapaciteta koje nismo izgradili. Tih 80%, odnosno 3,2 milijarde vraćeno je u EU, ali samo u dve ili tri zemlje. Dakle, unija plaća kao celina, a dve ili tri zemlje profitiraju.
Kada govorimo o pristupanju Srbije Evropskoj uniji, trebalo bi na prvom mestu da govorimo – naravno, ovo su sve navodi iz knjige gospodina mr Dejana Mirovića "Argumenti protiv EU", koji su zbir svih ekonomskih pokazatelja koji prave pravu, konkretnu sliku – šta Srbija dobija na tom putu pridruživanja EU i koliko će to Srbiju da košta. Srbija je ove godine u recesiji. Srbija zaista ima veoma ozbiljne planove, ali srpska vlast nema odgovor kako će sve ove zakone, koje po hitnom postupku usvajamo, moći da sprovede u delo. Hvala.
Gospođo Đukić-Dejanović, dame i gospodo poslanici, unapred vam se izvinjavam ukoliko dođe do pauze u izlaganju, s obzirom na to da mi je ovo drugi dan pod visokom temperaturom. Očekivala sam da će sistem da proradi, pa da ću moći s mesta da govorim. Ne žalim se, samo konstatujem i izvinjavam se svima prisutnima unapred.
Gospođo Đerić, naravno da je obaveza države da postupi po svemu onome što ste vi naveli kao brutalan dokaz prave prirode NATO alijanse.
Srpska radikalna stranka će takođe danas pričati o svim lokacijama koje su bombardovane osiromašenim uranijumom, kako je to uticalo na život stanovništva, šta je država, pogotovo posle 5. oktobra, uradila po ovom pitanju i zašto se sa brošurom o svim efektima bombardovanja osiromašenim uranijumom čekalo toliko, te će u najavi biti tek ove, 2009. godine.
Ono što takođe SRS namerava da uradi jeste da danas prezentuje srpskoj javnosti sve ono što se sa namerom, mi procenjujemo, krilo od očiju javnosti, a jesu zaista poverljivi i pouzdani podaci eksperata o tome koje lokacije, na koji način i kakve su posledice posle bombardovanja, tokom 78 dana kampanje, poznatije kao akcija „Milosrdni anđeo“.
Ono što planiram da uradim... Nažalost, ne mogu da pričam u množini, s obzirom na to da sam, kao što vidite, od poslanika SRS ostala samo ja, ali budite sigurni da ću sve ono što su oni pripremili za ovo redovno zasedanje parlamenta ovde da saopštim svima vama, a i javnosti u Srbiji.
Morala bih da se ogradim na početku, nisam ekspert iz oblasti ekologije i ako se desi da se potkrade terminološka greška nadam se da će gospoda iz Ministarstva, kao i prisutne dame, biti u prilici da me isprave, demantuju i ukažu na neki novi podatak koji meni, nažalost, nije bio dostupan.
(Narodna poslanica Marina Raguš drži mapu u ruci.)
Ono o čemu takođe nameravam da pričam možda će bolje da pokaže ova mapa koju je gospodin Radiša Ilić pripremio. Nadam se da će kamere moći ovo da uhvate i snime, da Srbija to vidi. Moj kolega Radiša Ilić je, inače, član Odbora za zaštitu životne sredine. Pokušaću ovo da držim tako da sve kamere mogu da snime. Ovako bi trebalo da izgleda skladištenje nuklearnog otpada na teritoriji Republike Srbije. Ovu mapu, kao simbol velikog skladišta nuklearnog otpada, SRS će uputiti srpskoj javnosti, predsedniku Odbora i ministru, koji je, nadam se, trenutno prisutan.
O čemu je reč? Radna grupa Ministarstva nauke je svojevremeno, na sednici koja je održana 2008. godine, predložila Vladi Republike Srbije da se u najhitnijem roku formira komisija za pronalaženje lokacija za trajno odlaganje radioaktivnog otpada na teritoriji Republike Srbije. Aleksandar Perić, savetnik predsednika Privredne komore Srbije za ekologiju, tada je rekao da je radna grupa odredila 16 makrolokacija, ali da je odabrano 13, jer je Vojvodina kao žitnica izbačena iz kategorije mogućih lokacija. Dodao je da su predloženi setovi makrolokacija u tri regiona u Srbiji.
Međutim, ono što je tada bilo frapantno, a mi insistiramo da nam prisutni gospodin ministar kaže koje su to lokacije, jeste da su lokacije ostale državna tajna. Narod i srpska javnost moraju da znaju, pogotovo zato što je Vojvodina izbačena sa mape skladištenja nuklearnog otpada, o kakvom se zaista otpadu radi, kako će on uticati na životnu sredinu i koje su lokacije u pitanju.
Odlagalište se pravi po svim parametrima bezbednosti, tada je on govorio, a gde će se to tačno nalaziti za sada je državna tajna, da se ne bi dizala bespotrebna tenzija i izazivao strah kod lokalnog stanovništva. Lokacije će biti otkrivene, ali tek nakon edukacije stanovništva šta u stvari predstavlja trajno mobilisanje otpada.
Posedujemo, naravno, izvesne informacije kada je reč o skladištenju nuklearnog otpada. Postoje naučnici iz našeg eminentnog centra, kao što je Vinča, koji su odlučili da za ovo redovno zasedanje Skupštine progovore. Oni su poslaničkoj grupi SRS uputili i dostavili određene materijale, koje ćemo, naravno, izneti pred srpsku javnost, pa neka srpska javnost odluči kakvo je zaista trenutno ekološko stanje u Srbiji. S obzirom na to da ekologija nije predmet i oblast koja se tiče samo jedne zemlje i jednog naroda, možemo da kažemo da su čitav region i čitava planeta ugroženi.
To su, dame i gospodo, pitanja koja ću pokušati u ime Poslaničke grupe SRS, a u interesu srpske javnosti, danas da pokrenem, u nadi da ću dobiti kvalifikovane odgovore. Hvala vam.
Hvala. Dakle, gospodine ministre, vi ste se malo zaboravili. Niste vi tu da kontrolišete i kvalifikujete izlaganja poslanika, nego obrnuto – mi smo tu da nadziremo i kontrolišemo rad vašeg resornog ministarstva. Molila bih vas, s obzirom na to da ja ne kvalifikujem ono što vi govorite, već pokušavam da argumentovano dođem do određenih saznanja, da se ostavite kvalifikacija ko govori istinu, a ko govori neistinu.
Primećeno je da najčešće kad ja govorim vi izađete i vratite se kad ja završim svoje izlaganje, kao, recimo, juče. Možda ni ovaj put niste bili prisutni kada sam govorila i pokazivala mapu. Gospodine ministre, bilo je reči o jednom članku koji je izašao još 2008. godine. Moj kolega koji je izbačen sa ovog redovnog zasedanja je, kao simbol nečega što mu je potpuno nejasno, tražio konkretne odgovore jer je zabrinut, a član je Odbora za zaštitu životne sredine i ima pravo da traži konkretne odgovore od vas. On je rekao – možda 16 lokacija izgleda ovako, ali definitivno će biti 16 lokacija na teritoriji Srbije za skladištenje nuklearnog otpada.
Ostavite, gospodine ministre, možda i nekim budućim danima, jer svaka vlast je smenjiva. Peti oktobar je to dokazao. Devet godina je prošlo. Možda će biti i drugi 5. oktobar. Neko će utužiti NATO alijansu za ono što je uradila, na osnovu konkretnih podataka koji će ići u korist ovog naroda, a ne u korist aktuelnog režima.
Nameravam zaista da ovde iznesem pred srpsku javnost sve ono što je naše političko ubeđenje, ono što pokušava da se sakrije od srpske javnosti.
Toliko ovaj put, jer me je zaista iritirao vaš stav u odnosu na poslanike, mislim da je neprimeren i nedopustiv. Zaista mi nije jasno kako to nismo imali osnov za repliku. Na kraju, to vređa dostojanstvo svih nas ovde prisutnih. Dakle, vi ste tu nama da odgovarate, a ne mi vama da odgovaramo.
Ogradila sam se na početku diskusije da ja nisam ekspert iz oblasti ekologije i da mi nije baš najjasnije kako se u Srbiji postaje ekspert za tu oblast, na kom se fakultetu kog univerziteta to izučava, ali sam rekla da me to ne sprečava da izrazim svoje političko ubeđenje, da pokrenem određena pitanja i da postavim određene probleme.
Gospodine ministre, bez obzira na to što pozdravljam vašu nameru da svaki put izađete, to meni ide u prilog konkretno, budite sigurni da ću tokom redovnog zasedanja izneti sve one podatke koji se stavljaju u stranu.
Htela bih samo, gospođo Đukić-Dejanović, da mi kažete koliko mi je vremena ostalo od onih 20 minuta na koje imam pravo i koje sam …
(Predsednik: Još 11 minuta u okviru vašeg vremena.)
Ovo je moje vreme, je li tako? Sada mogu da pratim? Hvala. Gospodine ministre, moram da kažem da ste se vi opet zaboravili. Moja namera nije bila da vama delim lekcije, nego samo da vas podsetim da parlament, prema Ustavu, ima funkciju nadzora.
Vi ste krenuli da polemišete sa mnom i da pri tom kvalifikujete ono što ja ovde iznosim kao neistinu. Na to nemate pravo i vi to jako dobro znate. I još govorite da time ja stičem nekakve jeftine političke poene.
Meni je zaista žao, ali ovo je slika današnjeg parlamenta u Srbiji, ne mogu da pokupim aplauze moje poslaničke grupe jer su svi izbačeni, osim mene. Vi ste malopre dobili aplauze za vaše izlaganje i meni je drago, zaista. Na kraju, to pokazuje odnos vaše stranke prema vama.
Od vas, gospodine ministre, očekujem određene argumente, određene podatke, da razuverite mene i one građane koje ja predstavljam i srpsku javnost da našoj zabrinutosti nema mesta, ali vi prekoračujete, i time vređate moje dostojanstvo, prekoračujete granice lepog vaspitanja. Stičem utisak da kod vas izazivam određenu alergijsku reakciju. Bar se tako ponašate.
Ono što mi je namera, i ja ću to sprovesti u delo danas i ovih dana, imam vremena na pretek, nažalost, moje kolege nisu u mogućnosti da to urade, ali ću ja u ime svih njih da to uradim, jeste da se ovde pred očima srpske javnosti, koja je dovoljno edukovana i obrazovana i nije sklona uznemiravanju na način kao što to vi mislite, gospodine ministre, preživela je tolike sankcije, ratove, agresiju civilizovanog sveta, preživeće i ovu javnu raspravu... Srpska radikalna stranka smatra da o svim pitanjima srpska javnost mora da bude obaveštena. Podsećam vas na 74. član Ustava Srbije – da što se tiče životne sredine svako ima pravo da bude obavešten. I, samo na osnovu tog člana najvišeg zakonodavnog akta države Srbije danas sprovodimo javnu raspravu o svim ekološkim pitanjima.
Srpska radikalna stranka vam se zahvaljuje na ovom setu zakona, jer će konačno moći da progovori sa svoje strane, ispred svojih političkih ubeđenja, pred očima srpske javnosti, koja će ceniti ko je u krivu, ko je u pravu, o svim onim pitanjima za koja mi mislimo da se od 2000. godine stavljaju ad akta. Hvala.
Pretpostavljam, gospođo Đukić-Dejanović, da je meni ostalo još 68 minuta. Da li je tako? Izvinite, nisam vas čula.
(Predsednik: Šezdeset osam minuta i imate devet minuta kao predstavnik poslaničke grupe, niste još iskoristili, dakle, 77 minuta ukupno. Izvolite.)
Dakle, s obzirom na moje zdravstveno stanje, mnogo bi mi lakše bilo da, recimo, sedim, ali iz pijeteta prema svima vama, a i uz razumevanje ukoliko dođe do eventualnih podrhtavanja u glasu, stajaću ovih 68 minuta.
Rizikujem, naravno, da uvek naljutim ministre, ali mišljenja sam da su ovo, na kraju, napori da se otvori javna diskusija pred očima srpske javnosti. Ja sam politikolog, dakle nisam ekspert iz oblasti ekoloških nauka, ali politika jeste moja kuća. Gospodin ministar je, nadam se da ne grešim, čini mi se, ortoped i takođe nije ekspert iz oblasti ekoloških nauka. Ali, i gospodin ministar i ja se zapravo oslanjamo na radove raznih eksperata iz oblasti ekološke nauke. Tako ću ja ovde zapravo predstaviti određene podatke, informacije i činjenice koje će se uglavnom bazirati na saznanjima eksperata koji čine srpsko naučno društvo.
Pre svega bih htela da kažem da sve moje kolege koje su se pripremile za današnje izlaganje u vremenu predviđenom za poslaničku grupu SRS nisu, iz dobro poznatih razloga, u mogućnosti da to obrazlažu, ali ću se ja potruditi da ih na dostojan način predstavim.
Dakle, po izlaganju gospodina ministra, koji se uglavnom oslonio na ono što sam ja rekla i konstatovao da su to neistine, javila se gospođa Elena Božić-Talijan, koja je takođe pripremila svoje izlaganje za današnji dan, i rekla sledeće. Dakle, ministar je rekao da se nuklearni otpad privremeno skladišti u Vinči, tu se skladišti već 60 godina, a kada je u pitanju trajno skladištenje, on se vraća u zemlje iz kojih je došao.
Dakle, prema rečima gospođe Elene Božić-Talijan, ministar je pokazao apsolutno neznanje iz oblasti za koju bi trebalo da bude kompetentan.
Prvo, tačno je da se u Vinči decenijama skladišti otpad iz bivše Jugoslavije, i to medicinski, industrijski otpad, radioaktivni, gromobrani itd.
Što se tiče trajnog skladištenja, tvrdnja ministra da se sav otpad vraća u zemlje porekla ukazuje na apsolutno neznanje ministra. Ako je tako kako ministar kaže, zašto je zakonom o jonizujućem zračenju predviđeno da se za deset godina izgradi trajno skladište u zemlji? Inače, prema zakonu iz 1996. godine, trajno skladište je trebalo da se izgradi do 2000. godine.
Citirala sam Aleksandra Perića, kaže gospođa Božić-Talijan, koji je upravo o tome govorio, o tim lokacijama za trajno skladištenje.
Ona mapa koju sam predstavila jutros upravo je bila simbol kako može, na osnovu reči gospodina Aleksandra Perića, da izgleda Srbija, a ne kako ste vi pogrešno protumačili kartu koja vam je bila predočena. Ja sam to pokušala da kažem gospodinu ministru, da očigledno nije pažljivo pratio moje izlaganje; rekao je da je reč o 25 lokacija, dok sam ja navela 16 mogućih lokacija. Zapravo, moje izlaganje se zasnivalo na rečima, odnosno na izjavi gospodina Aleksandra Perića.
Dakle, samo se visokoradioaktivni otpad koji potiče od neiskorišćenog reaktorskog goriva i koji ima u sebi plutonijuma, to je otpad koji je nastao samo u Vinči, vraća u zemlje porekla. To nije obavezno, već samo pod uslovom da platimo ogromnu cenu.
Ako ste kvalifikovani, kao aktuelni ministar, onda ćete platiti, vrlo verovatno, trostruku cenu.
Ostali otpad, koji nastaje usled medicinske, industrijske, naučne upotrebe, skladišti se u zemlji, kao i zemlja kontaminirana osiromašenim uranijumom, kao i municija sa osiromašenim uranijumom koja je nađena, a nađeno je manje od 0,5%. Da li to ministar i Vlada planiraju da isporuče ovu kontaminiranu zemlju pred Belu kuću u Vašingtonu, pita gospođa Elena Božić-Talijan. Ako je tako, zašto se onda zemlja kontaminirana osiromašenim uranijumom dovozi u Beograd, odnosno u Vinču?
Zašto je gospođa Elena Božić-Talijan reagovala na jutrošnju reakciju gospodina ministra, imaćete priliku upravo da čujete. Dakle, suštinski problem predstavlja činjenica da ovaj set ekoloških zakona neće moći da se primenjuje i da je to samo mrtvo slovo na papiru. Srpsku radikalnu stranku, pre svega, zanimaju suštinski efekti. Da su se poštovali postojeći zakoni, ne bi moglo da dođe do ekološke katastrofe, recimo, koju je izazvalo slovenačko preduzeće "Zvezda Helios" u Gornjem Milanovcu tako što je dovelo do trovanja šumadijskih sela kancerogenim materijama.
Ovi zakoni se, po svemu sudeći, samo formalno usvajaju zbog EU, to i ministar Dulić kaže. Ti zakoni su glavni element procesa evropskih integracija, što nas čeka u ovoj godini. Ističe da oko 30% naših obaveza iz procesa pridruživanja predstavljaju zakoni i norme iz oblasti životne sredine.
Pokrenuta je, takođe, akcija da očistimo Srbiju. Evo kako ministar Dulić objašnjava cilj ove akcije: "Želimo da ukažemo da nije kulturno, nije civilizovano, nije patriotski baciti đubre preko balkona na zemlju ili izbaciti plastičnu flašu iz kola ili baciti frižider ili starog fiću u reku, jer to predstavlja akt neprijateljstva prema prirodi i prema budućnosti naše dece". Lepo je to ministar rekao i potpuno se slažem sa njim, ali ovo prevaspitavanje građana Srbije zvuči licemerno kada se postavi pred sledeće činjenice.
Moje pitanje glasi – kako bi ministar okvalifikovao NATO agresiju na našu zemlju u kojoj je korišćena zabranjena municija sa osiromašenim uranijumom? Kakav je to monstruozan, necivilizovan akt, kojim je trajno zatrovana naša životna sredina osiromašenim uranijumom i ugrožen život stanovnika?
Broj umrlih i obolelih od posledica izazvanih osiromašenim uranijumom nije još tačno utvrđen, a verovatno nikada neće ni biti, jer to treba sakriti od javnosti. U naučnom radu koji je radila grupa naučnika Instituta za medicinu rada i radiološku zaštitu "Dr Dragomir Karajović" u Beogradu navodi se podatak da se u Vranju za deset godina 12 puta uvećao broj obolelih od kancera. U narednoj deceniji se zbog posledica NATO bombardovanja očekuje dalji porast kancera kod odraslih i genetskih deformacija kod novorođene dece.
U periodu od 27. oktobra do 5. novembra 2001. godine eksperti Programa UN za životnu sredinu i jugoslovenski eksperti obavili su misiju za procenu ugroženosti životne sredine na lokalitetima na jugu Srbije i u Crnoj Gori. U ovoj misiji korišćena je i oprema za uzorkovanje vazduha. Zapanjujuća je činjenica da su nakon 2,5 godine detektovane radioaktivne čestice u vazduhu! To znači da se radioaktivne čestice još uvek prenose na velike daljine putem vazduha, ugrožavajući životnu sredinu i zdravlje stanovništva. Krajem 2003. godine isti program UN je obavio misiju procene ugroženosti životne sredine u BiH na nekim lokalitetima gde je 1995. godine korišćena municija sa osiromašenim uranijumom. Takođe su i ovde detektovane radioaktivne čestice u vazduhu, i to punih osam godina nakon bombardovanja!
Imajući u vidu da je vek poluraspada osiromašenog uranijuma i uranijumovih oksida veoma dug, skoro večan za naš prosečan životni vek i generacija posle nas, može se konstatovati da se radi o trajnom čestičnom radioaktivnom i čestičnom zagađenju koje se ne može prirodno neutralisati, piše u pomenutom naučnom radu.
Ministar Dulić je veoma strog, to sam ja na svojoj koži osetila danas, kada kvalifikuje bacanje plastičnih flaša iz auta, i to je u redu. Ali, zar ne mislite da je skandalozno da država Međunarodnom sudu pravde još nije podnela tužbu za ovaj zločin? Upotreba municije sa osiromašenim uranijumom, prema međunarodnim propisima u ovoj oblasti, može da se kvalifikuje kao ratni zločin.
Želim da ukažem na veoma složenu situaciju u vezi sa Institutom za nuklearne nauke Vinča, jer se mnoge stvari, očigledno, vrlo tendenciozno skrivaju od očiju javnosti. Vinča je najstariji i najveći naučni institut, sa tradicijom dugom 60 godina. Jedino u ovom institutu su stručnjaci koji se razumeju u probleme i opasnosti koje rad sa nuklearnim materijalom može da donese. Ovaj institut je jedina domaća kompetentna zaštita od eventualne zloupotrebe i nehata pri upotrebi ove vrste materijala, a oni se koriste u medicini, industriji; koristili su se i u NATO agresiji.
Počeću od skandalozne odluke kadrova Demokratske stranke u Vladi Republike Srbije, na čelu sa gospodinom Đelićem, i rukovodstva Instituta da se u Vinči, usred Beograda, izgradi nuklearna ekološka bomba. O ovom problemu su govorili stručnjaci iz Vinče, kao što je doktor Filip Vukajlović. Doktor Filip Vukajlović, potvrđeni naučni radnik, takođe je član Saveta za nauku i tehniku SRS. Dakle, o svemu onome na šta je dr Filip Vukajlović skretao pažnju u javnosti je bilo vrlo malo reči.
O čemu se radi? Ministarstvo za nauku i ministar Đelić bukvalno prisiljavaju Institut Vinča da podigne kredit od 25 miliona dolara za završavanje nekakvog državnog projekta pod nazivom „Vind“. Šta predstavlja projekat „Vind“? Deo onoga što ovaj projekat podrazumeva, jer se ostalo drži u tajnosti, jeste uklanjanje istrošenog reaktorskog goriva i dekomisija, odnosno rasturanje reaktora. Inače, o dekomisiji reaktora se govori već nekoliko godina.
Vlada planira da rasturi i da iseče reaktor, koji predstavlja jedinstvenu mašinu, a njegova vrednost, prema procenama stručnjaka, iznosi oko 100 miliona dolara. Za ovaj reaktor je kupljena sva oprema i stručnjaci ističu da on može da se revitalizuje i pusti u pogon. On je od neprocenjive vrednosti jer omogućava istraživanje u domenu visokih nuklearnih tehnologija.
Međutim, pošto zbog loše ekonomske situacije sada nema mogućnosti za revitalizaciju i puštanje u pogon reaktora, stručnjaci ističu da reaktor nikako ne treba seći, jer se on može konzervirati. To su, primera radi, uradili Holanđani. Rasturanjem reaktora, sečenjem pravi se dodatni nuklearni otpad. Dakle, kada isečete reaktor dobili ste nuklearni otpad koji onda morate da skladištite negde. Sve će se to skladištiti usred Beograda.
U Institutu Vinča je započeta gradnja prave nuklearne ekološke bombe, dakle, najvećeg hangara (hangara tri) za smeštaj radioaktivnog otpada. Ovaj novi hangar se gradi da bi se tu, navodno, smestio otpad iz druga dva metalna hangara, koja su u vrlo lošem stanju. Hangar jedan je u posebno lošem stanju. U ova dva hangara uskladišten je radioaktivni otpad koji je nastao u toku rada Instituta Vinča, kao i iz drugih delova bivše Jugoslavije. Dakle, reč je o medicinskom, industrijskom otpadu, radioaktivnim gromobranima.
U hangaru tri treba da se uskladišti nuklearni otpad od dekomisije reaktora. Dakle, ovo je zvanična informacija iz Instituta Vinča. Kada je u pitanju realizacija ovog posla, dekomisija reaktora i prepakivanje istrošenog nuklearnog goriva, to je veoma opasno. Mi nemamo stručne ljude koji će da rade sa radioaktivnim materijalom. Ko će to da prenosi?
Odluka da se nuklearni otpad skladišti u Beogradu, pod bilo kojim uslovima, jeste neodgovorna, suluda i, iznad svega, opasna. Nikada ne može da se predvidi šta sve može da se desi. Čak bi i mala nepažnja mogla da izazove pravu katastrofu.
Za kompletan posao rasturanja ili dekomisije reaktora, prema proceni Vlade, potrebno je 57.000.000 dolara. Međutim, procene stručnjaka pokazuju da dekomisiju nije moguće završiti bez 80.000.000 - 100.000.000 dolara.
Još jedan neverovatan podatak: prema priznanju Ministarstva, rukovodstvo Instituta Vinča i projekta „Vind“ je već potrošilo 10.000.000 evra na papirne projekte, a bukvalno ništa konkretno nije urađeno. Gde su otišle te pare i u čije džepove? Sada ponovo ekipa okupljena oko tog projekta pokušava nešto da uradi i opet su potrebne pare. Ovim projektom upravljaju uglavnom kadrovi Demokratske stranke. I u Vladi i u rukovodstvu Vinče su njihovi kadrovi.
Naučno veće i Upravni odbor Vinče su se oštro suprotstavili podizanju kredita od 25.000.000 dolara, uprkos mnogim oštrim pretnjama iz Ministarstva nauke, uključujući i ministra Đelića lično, jer je potpuno jasno da hoće da nateraju Vinču da uzima kredit koji kroz koju godinu Vinča ne bi mogla da plati.
Postavlja se pitanje zašto se vrši toliki pritisak da se sprovede dekomisija, rasturanje reaktora i pravljenje dodatnog nuklearnog otpada, kada je u našem interesu da sačuvamo reaktor? I, ako sada nema mogućnosti da se reaktor revitalizuje i pusti u pogon, onda je mnogo jednostavnije i daleko isplativije da se konzervira.
Od predstavnika Vlade se moglo čuti da se država, navodno, obavezala na ove poslove međunarodnim ugovorima, ali niko nije video te ugovore, jer su navodno poverljivi.
Međutim, odgovor na ovo pitanje, kao i na sva pitanja koja su u vezi sa sistematskim uništavanjem Vinče koje se sprovodi od 2000. godine, jeste da je cilj da se našim stručnjacima onemogući rad i postizanje značajnih rezultata u oblasti visokih nuklearnih tehnologija.
Monopol u oblasti visokih nuklearnih tehnologija hoće Amerika i američka administracija ne dozvoljava pokretanje reaktora. Oni žele da unište svaku mogućnost da se to ikada u budućnosti desi i zato ne dozvoljavaju ni da se reaktor konzervira. Uništavaju Vinču da bismo kasnije morali njima da plaćamo za sve projekte i dostignuća u ovoj oblasti. To je naše političke uverenje i mi tako razumemo i shvatamo odluke koje srpska vlast donosi po ovom pitanju.
Pritisci su počeli još 2001. godine, kada je Vinču posećivao Montgomeri, tadašnji američki ambasador. Toga se, gospodine ministre, pretpostavljam, sećate.
Podsetiću vas i kako je započeo taj proces tzv. saniranja nuklearnog problema u Vinči. Godine 2002. obogaćeno gorivo, neistrošeno reaktorsko gorivo, koje je potpuno bezopasno, vraćeno je u Rusiju. To gorivo je osamdesetih godina kupljeno od Rusa i po međunarodnim ugovorima vraća se tamo odakle je kupljeno. Sa tim gorivom reaktor u Vinči je mogao da radi i da služi nauci narednih 20 godina. Vrednost ovog goriva je preko 100.000.000 dolara. Na iznošenju goriva insistirala je opet američka administracija, kako bi se onemogućilo pokretanje reaktora.
Na pogubnost ovakvog poteza upozoravalo je tada i naučno veće fizike u otvorenom pismu, čiji su potpisnici dr Filip Vukajlović i dr Dragomir Davidović. U pismu se ističe da to sveže nuklearno gorivo predstavlja još jednu vrednu stvar u domenu nuklearnih tehnologija koja nam je preostala i njegovim otuđenjem put ka tim tehnologijama u budućnosti bio bi nam trajno zatvoren. Celokupni dosadašnji trud i požrtvovani rad bio bi upropašten. Ostalo bi nam samo da se bakćemo oko nuklearnog otpada, pa i to samo na krajnje primitivnom nivou, jer odnošenje svežeg goriva ne uključuje odnošenje nuklearnog otpada.
Potpisnici su upozorili da otuđenje ovog vrednog svežeg goriva mora da se uslovi istovremenim iznošenjem iz zemlje isluženog goriva. Međutim, sveže gorivo je dato ni za šta. Nije napravljen dogovor da se iznošenje ovog goriva iz zemlje uslovi odnošenjem istrošenog reaktorskog visokoradioaktivnog goriva. Američka administracija bila je spremna da pristane na to, ali tadašnja vlast je prihvatila prazna obećanja.
Za taj problem obećana je, navodno, pomoć od šest miliona dolara nevladine organizacije NTA koja je u vlasništvu Donalda Trampa. Da li je u pitanju čista neodgovornost vlasti ili su se neki tu dobro oparili, to je pitanje. Biće da je pre ovo drugo.
Tada je, po nalogu Amerikanaca, Đinđić naredio da se sprovede ova suluda akcija. Tadašnji direktor Instituta bio je Krunoslav Subotić, a ministar za nauku gospodin Domazet. Sveže bezopasno nuklearno gorivo u vrednosti od 100.000.000 dolara je izneseno, a ostalo je đubre, odnosno samo nuklearni otpad.
Sada je pokrenut projekat prema kome bi isluženo gorivo trebalo da se prepakuje i transportuje u Rusiju do 2010. godine, ali sada će to mnogo da nas košta, niko ne zna koliko, a i Ukrajina se protivi da gorivo ide preko njene teritorije.
Ovde više ne sme da bude nikakvih tajni. Javnosti moraju, prema članu 74. Ustava Srbije, da budu dostupni svi podaci.
Stručnjaci u Vinči ističu da je u Srbiji uvek postojao relativno moćan nuklearni lobi koji zastupa interese Amerikanaca. Cilj je da se ovde jednog dana izgradi atomska centrala za proizvodnju struje. Trenutno se raščišćava teren za to, rastura se Vinča i pravi skladište nuklearnog otpada.
Još jedan skandalozan podatak jeste da se radioaktivni otpad koji je NATO tokom agresije bacio širom Srbije u vidu osiromašenog uranijuma doprema i skladišti u Beogradu! Već deset godina se sa lokacija na jugu Srbije kontaminirana zemlja sa osiromašenim uranijumom dovozi i skladišti u Vinči. Dakle, radioaktivni otpad se smešta u glavni grad gde bi, ukoliko dođe do nečeg nepredviđenog, šteta bila najveća. Nas interesuje čije je to suluda ideja.
Radioaktivni otpad koji potiče od čišćenja lokacija uskladišten je u hangaru dva i uključuje kontaminiranu zemlju sakupljenu sa tri lokacije na jugu Srbije, koja je upakovana u 50 metalnih buradi po 200 kilograma, i otpadnu municiju sa osiromašenim uranijumom upakovanu u metalne kutije. Ovo su takođe zvanični podaci iz Vinče.
To je kao da imate deset tona zagađene zemlje nasred Terazija. Beograd ima najveći nuklearni otpad, ali paradoksalno, gradska uprava grada Beograda nema zakonom utvrđene nadležnosti u pogledu nuklearne sigurnosti, odnosno upravljanja i postupanja sa nuklearnim otpadom.
Zakonom o zaštiti od jonizujućeg zračenja predviđeno je da se za deset godina izgradi mesto trajnog odlaganja nuklearnog otpada, međutim, niko ne zna gde. Imamo izjavu iz aprila 2008. godine tadašnjeg savetnika predsednika Privredne komore Srbije za ekologiju gospodina Aleksandra Perića, o kome sam vam jutros pričala i ne bih da se ponavljam.
Dakle, ono što jeste suština postavljanja ovog problema za početak ovog izlaganja jeste da javnost u Srbiji mora da zna, ima pravo na to, a srpska vlast mora da obezbedi kvalitetne i pravovremene informacije.
Ono što je takođe vrlo važno, a odnosi se na period 78-dnevnog bombardovanja Srbije, poznatijeg kao akcija "Milosrdni anđeo", biće takođe informacija koju ću vam predstaviti i na koju ćete, verujem, reagovati u vašem oprobanom stilu, ali pre toga bih možda priču na tu temu počela izlaganjem predsednika vaše stranke, predsednika države, 23. marta ove godine, na 6097. sastanku Saveta bezbednosti. Dakle, to bi trebalo da bude uvod u ono što pokušavamo da otvorimo ovoga jutra i što ćemo otvoriti ovih dana i na kraju dokazati da smo u pravu.
Evo šta je gospodin Tadić tada rekao: "Sutra, 24. marta, biće desetogodišnjica od početka NATO bombardovanja moje zemlje. Želeo bih da vas podsetim da je taj tragični događaj koji je trajao punih 78 dana bio preduzet bez odluke ovoga tela. Tokom tromesečnog perioda, u kojem su stradali gradovi i sela, bili bombardovani svaki dan, dve i po hiljade civila je poginulo, uključujući 89 dece, i 12.500 ljudi je bilo povređeno".
Međutim, broj žrtava, gospodine ministre, prema rečima predsednika vaše stranke i predsednika srpske države, ne uključuje one koji su stradali posledično tako što su dobili najteža oboljenja, kao što je leukemija. Takođe, dalje gospodin Tadić kaže: "Mi smo bili kolektivno optuženi, a onda kolektivno bombardovani, jer se, kako se tada tvrdilo, desilo progonstvo 800.000 etničkih Albanaca sa Kosova i Metohije. Rezultat tog tragičnog rata je da je zapravo krajnji saldo prognanih 200.000 etničkih Srba sa teritorije Kosova i Metohije."
Sa namerom sam krenula sa rečima gospodina Tadića da bih izbegla onaj argument – vi stalno govorite niste u pravu, mi evo radimo i to se zapravo nije desilo. Mi ćemo danas pokušati da pokažemo direktnu vezu između bombardovanja osiromašenim uranijumom i povećanja kancerogenih oboljenja u Republici Srbiji, od kojih je zaista veliki broj ljudi, nažalost, preminuo. Ono što je takođe vrlo značajno za dalje izlaganje, ono o čemu javnost Srbije apsolutno ništa ne zna, jeste i govor gospodina Čurkina, koji je inače ambasador Ruske Federacije pri Savetu bezbednosti i koji je reagovao na jedini pravi način.
Dakle, posle lekcije koju je gospodin Tadić dobio od ambasadora Velike Britanije i SAD, da je reč ne o humanitarnoj katastrofi, ne o odgovornosti za gađanje osiromašenim uranijumom, već o zaštiti stanovništva tako što se 78 dana gađalo neko civilno stanovništvo municijom sa osiromašenim uranijumom, gospodin Čurkin je rekao sledeće: "Današnji sastanak se nekako podudara sa brojnim tragičnim godišnjicama u kosovskoj istoriji. Prvo, što je najvažnije, jeste početak NATO agresije na Jugoslaviju koja je preduzeta bez odluke Saveta bezbednosti.
Naš britanski kolega je dao vrlo detaljnu prezentaciju hronologije događaja, ali naravno, kako to inače britanski kolega ume, bio je vrlo selektivan.
Primera radi, nije bilo reči o terorističkim aktivnostima tzv. kosovske oslobodilačke armije koja je sprovodila svoje terorističke aktivnosti tokom deset godina i koje su dovele do tragičnih događaja marta 1999. godine. Tokom 78-dnevne kampanje bombardovanja, ko je stradao? Uglavnom su civilni objekti bili uništeni, dakle, fabrike, mostovi, infrastruktura. Beogradska televizijska stanica bila je bombardovana samo zbog toga, dame i gospodo, što je predstavljala drugačiju sliku. A ono što zaista ne bi trebalo da se prenebregne jeste potpuni saldo žrtava na teritoriji Kosova i Metohije."
Pošto će stenogrami ovog zasedanja Saveta bezbednosti biti tema mojih izlaganja u narednim danima, sada bih zaista obratila pažnju na informaciju koja je vrlo značajna. Ovu informaciju takođe poseduje nekadašnje Savezno ministarstvo inostranih poslova, tako da, gospodine ministre, možete da konsultujete i njih i da se uverite u verodostojnost ove informacije, a onda i da vidite ko su potpisnici ovog rada na terenu. Ova informacija prvi put će poslužiti srpskog javnosti da se uveri šta se zapravo dešavalo tokom 78 dana bombardovanja.
Dakle, vazduhoplovne snage NATO-a su prilikom agresije na SRJ upotrebljavale municiju sa osiromašenim uranijumom 238 iz avionskih topova 30 mm, tipa A-10 A. Ovi avioni su ušli u formacije koje su bombardovale objekte na teritoriji SRJ 30. marta 1999. godine bombardovanjem šireg rejona Prizrena. Kasnije su više puta bili u formacijama koje su bombardovale objekte u zoni južno od 44. paralele.
Dokazi da je NATO u agresiji na SRJ upotrebljavao municiju sa osiromašenim uranijumom 238 su primerci i ostaci municije 30 mm API PGU 14/B, pronađeni u rejonima po kojima je NATO agresor dejstvovao avionima tipa A-10 A. Kontaminacija zemljišta uranom 238 utvrđena je na lokacijama koje su u toku agresije bombardovali NATO avioni A-10 A. Takođe, zvanična izjava generalnog sekretara i drugih zvaničnika NATO-a o količini i lokacijama upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom tokom agresije na SRJ.
U toku NATO agresije vršeno je radiološko i hemijsko izviđanje rejona dejstava aviona A-10 A. Detaljnim izviđanjem i uklanjanjem ostataka municije od osiromašenog uranijuma po završetku NATO agresije prikupljeni su dokazi da je na teritoriji SRJ južno od 44. paralele, dakle, van teritorije Kosova i Metohije, na osam lokacija NATO agresor upotrebljavao ovu vrstu municije. Od tih lokacija, sedam je na teritoriji Republike Srbije, jedna na teritoriji Republike Crne Gore.
Gospodine ministre, to su sledeće lokacije: Pljačkovica - severno od Vranja, Borovac - južno od Bujanovca (dve lokacije), Čerenovac - jugozapadno od Bujanovca (dve lokacije), Bratoselce - severoistočno od Preševa i Reljan - istočno od Preševa. U Republici Crnoj Gori rejon tvrđave Arza, na poluostrvu Luštica.
U izviđenim rejonima su sa površine zemlje pokupljeni i u odlagalište radioaktivnog otpada deponovani ostaci municije sa osiromašenim uranijumom 238. Sa lica mesta uzeti su uzorci zemljišta, a celokupan materijal je, pored izvršenih merenja na licu mesta, analiziran u Institutu za nuklearne nauke Vinča, Zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika u Nišu i na VMA. Rezultati analize pojedinih uzoraka pokazuju da su isti sa vrlo izraženom kontaminacijom, u kojima se specifična aktivnost uvećava i do 350 puta.
Nakon prikupljanja i rezultata analiza od Instituta za nuklearne nauke Vinča i Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika u Nišu, izdvojeno je pet rejona radioaktivne kontaminacije čija je sanacija bila neophodna. To su rejoni sa sledećim karakteristikama: Borovac - dva, južno od Bujanovca oko 10 km, dejstvovano je 26. maja 1999. godine; Bratoselce - severoistočno od Preševa oko 10 km, dejstvovano je 27. maja 1999. godine; u uzorcima zemlje konstatovana je kontaminacija osiromašenim uranijumom 238 i aktivnost od 9 do 116 puta veća od dozvoljene. Sledeći rejon je Reljan, istočno od Preševa oko 10 km, dejstvovano je 28. maja 1999. godine, utvrđeno je prisustvo radioaktivne kontaminacije osiromašenim uranijumom 238 na dve mikrolokacije; Pljačkovica - severno od Vranja oko četiri kilometra, dejstvovano je 29. maja 1999. godine, uzorci zemlje pokazuju veoma visok sadržaj osiromašenog uranijuma 238 i aktivnost od 230 do 1100 puta veću od dozvoljene; tvrđava Arza na poluostrvu Luštica - dejstvovano je 30. maja 1999. godine, analizom uzoraka utvrđena je kontaminacija osiromašenim uranijumom 238 od sedam do 350 puta veća od dozvoljene. Takođe je u uzorcima zemlje sa ostalih lokacija konstatovana kontaminacija osiromašenim uranijumom 238.
Količinu osiromašenog uranijuma kojom su kontaminirane pomenute lokacije teško je precizno utvrditi. Na osnovu izveštaja jedinica i komandi Vojske Jugoslavije sačinjenih u toku NATO agresije, rezultata izviđanja rejona nakon završene agresije i poznatih podataka o ovoj vrsti municije i načinu njene upotrebe, može se oceniti da su NATO snage po navedenim lokacijama ispalile od 3.000 do 5.000 zrna sa osiromašenim uranijumom 238, što je ekvivalentno ukupnoj količini od oko 1 - 1,5 tona osiromašenog uranijuma 238, kontaminanta na ovim lokacijama.
Nakon dobijanja podataka od zvaničnika NATO-a o rejonima dejstva municijom sa osiromašenim uranijumom, Vojska Jugoslavije je pristupila radiološkom izviđanju rejona koji u prethodnom periodu nisu izviđani. Za sada je pronađen još jedan rejon sa ostacima municije u blizini Bujanovca. Sa tog mesta uzeti su uzorci i u toku je njihova analiza u Institutu Vinča.
Prema literaturnim podacima, neki krstareći projektili sadrže od 10 do 20 kg osiromašenog uranijuma 238. Obavljena su ispitivanja svih lokacija po kojima je tokom agresije dejstvovano krstarećim projektilima. Detaljnije radiološko-hemijsko izviđanje prostora Kosova i Metohije nije bilo moguće. Prema podacima Vojske Jugoslavije, u toku NATO agresije avioni NATO-a A-10 A su na ovom prostoru dejstvovali na preko 112 lokacija. Najintenzivnija dejstva su bila u rejonima: Prizren, Uroševac, Đakovica, Dečani i Đurakovac. Prema procenama NATO-a, ispaljena je oko 31.000 projektila, a prema proceni Vojske Jugoslavije oko 50.000 projektila.
Ono što se tada predlagalo jeste da se u kontaktima sa predstavnicima komande NATO snaga i drugim relevantnim faktorima insistira na dobijanju tačnih podataka o lokacijama i drugim parametrima dejstava, dakle, koordinate, broj zrna, vreme dejstava municijom sa osiromašenim uranijumom 238 na prostoru SRJ.
Na osnovu ispitivanja pronađenih ostataka projektila i obavljenih gama spektrometrijskih merenja i identifikacije prisutnih radionukleida u uzrocima materijala, pouzdano se može tvrditi da su snage NATO agresora u toku agresije na SRJ dejstvovale sa municijom obogaćenom osiromašenim uranijumom 238. Municija nosi oznaku API PGU 14/B.
Na osnovu utvrđene jačine gama doze na kontaktu sa penetratorom i vrednosti koje je propisala međunarodna Agencija za atomsku energiju iz Beča važećim osnovnim standardima za zaštitu od jonizujućih zračenja iz 1996. godine, analizirani delovi projektila se svrstavaju u radioaktivni materijal, čija je primena u miru moguća samo uz propisane mere zaštite. Drugim rečima, čitajte, gospodine ministre, zabranjeno je.
Imajući u vidu procenjene količine upotrebljene municije pri dejstvima, visoku verovatnoću samozapaljenja, kao i izmerene aktivnosti, koje su nekoliko stotina puta veće nego kod prirodnog sadržaja urana u zemljištu, može se zaključiti da primena navedene municije dovodi do kontaminacije životne sredine, sa dugoročnim posledicama po životnu sredinu i lokalno stanovništvo.
Uranijum je materijal velike gustine. Sagorevanjem nastaju produkti koji su radioaktivni i toksični. Pri udaru uranijumskog jezgra u čvrstu prepreku stvara se visoka temperatura i najmanje 10% od ukupne mase osiromašenog urana sagori i pređe u aerosole uranijum-oksida. Do 70% penetratora, odnosno osiromašenog urana pređe u aerosole. Ove čestice se mogu uneti u organizam udisanjem. Deponuju se godinama u plućima, bubrezima, kostima i mozgu. Kontaminiraju okolnu sredinu; zavisno od meteoroloških uslova, mogu se raznositi na različite udaljenosti, do 40 km, čime se može kontaminirati širi prostor.
Uran 238 je slabo rastvorljiv u vodi i telesnim tečnostima, dok se oksidi urana bolje rastvaraju, tako da vremenom mogu kontaminirati i podzemne vode i preko biljaka, u vidu stočne hrane, kontaminirati životinje i ljude.
Efekti dejstva ove vrste municije na živu silu i stanovništvo su fatalni, jer dolazi do kontaminacije. Usled kontaminacije nastaju toksični i radijacioni efekti koji dovode do pojave kancera. Radioaktivnost i toksičnost urana i njegovih produkata izazivaju razna oboljenja, kao što su dermatitis, bubrežna oštećenja, akutne nekrotične arterijske lezije (i tu smo, gospodine ministre, prvi put priznajem, na vašem tlu), pa i smrt. Inhalacija sitnih čestica u pluća može da dovede do pojave kancerogenih oboljenja unutrašnjih organa.
Posle veoma dugog perioda, dakle, 20 - 25 godina, nastaju kasne posledice: maligne promene, najčešće karcinom bronha, osteosarkomi, leukoze, tumori jetre. Ove posledice naše stanovništvo tek treba da oseti.
Osiromašeni uranijum je nusprodukt u pripremi goriva za nuklearne reaktore i nuklearno oružje i predstavlja vrlo opasan radioaktivni otpad. Njegovo čuvanje predstavlja veliku opasnost i problem za svaku zemlju sa razvijenom nuklearnom tehnologijom. Stepen opasnosti dobro ilustruje sledeći primer koji je u svom članku izneo Leonard Dic.
U februaru 1980. godine sudskim nalogom države Njujork prisiljeno je postrojenje za proizvodnju penetratora od osiromašenog urana da prestane sa proizvodnjom, jer su svakog meseca prevazilažene propisane granice izbačene radioaktivnosti u vazduhu. Ta vrednost je odgovarala količini od 387 grama osiromašenog urana.
Poređenja radi, samo jedan penetrator u projektilu avionskog topa 30 mm sadrži 298 grama osiromašenog urana.
Pomenuti naučnik u svom pismu biltenu atomskih naučnika postavlja pitanje – ako su vlasti države Njujork to zabranile jer su zabrinute zbog ispuštanja koja su svakog meseca ekvivalentna česticama samo jednog ili dva uranijumska projektila, zašto vlada Amerike nije zabrinuta zbog efekata desetina i desetina hiljada projektila ispaljenih u nekoliko dana rata?
Razlozi bombardovanja SRJ ne mogu se smatrati humanim, niti radi spasa albanskog stanovništva. Tokom tog bombardovanja, gospodine ministre, stradalo je i albansko stanovništvo. Posledice tog bombardovanja, gospodine ministre, u najvećem procentu i broju takođe će osetiti albansko stanovništvo, jer na tim prostorima Srba ima još u tragovima ili ih uopšte nema.
Zar to ne izaziva sumnju da snage NATO agresora, pre svega Amerike, izbacivanjem svog radioaktivnog otpada na navedenim lokacijama pokušavaju sistematski da uništavaju sledeće generacije, na prvom mestu, opet govorim, albanskog stanovništva? Osim lokalnog stanovništva, opasnosti od osiromašenog urana takođe su izloženi KFOR i Unmik, koji naravno i sada postoje samo u tragovima, ali takođe se to odnosi i na Euleks.
Amerika pokušava da upotrebu municije sa osiromašenim uranom opravda većom efikasnošću u protivoklopnoj borbi. Povećana probojnost potkalibarne municije nije ni jedini, ni glavni razlog. Ona se postiže i primenom penetratora izrađenih od tungstena ili titana. Za izradu penetratora od osiromašenog urana i upotrebu ovakve municije najznačajnije je to što se time SAD oslobađaju velikih količina opasnog radioaktivnog otpada, čije je odlaganje i čuvanje skupo.
Imajući u vidu napred navedeno, može se tvrditi da upotreba municije sa osiromašenim uranom 238 predstavlja povredu osnovnih principa međunarodnog humanitarnog prava. To proističe iz sledećeg: nanose se nepotrebna razaranja i suvišne patnje; čestice osiromašenog urana unete u organizam deluju štetno po zdravlje čoveka čitavog života; štetni efekti se iskazuju i na potomcima onih koji su bili izloženi njegovom dejstvu. Zato municija sa osiromašenim uranom treba da je zabranjeno oružje, jer se ljudima nanose nepotrebne patnje i suvišne povrede, a u primeni postižu efekti koji nisu u srazmeri sa vojnim ciljevima. Pored toga, osiromašeni uran je toksičan i radioaktivan, što takođe potvrđuje da ovakva municija treba da je zabranjeno oružje.
Pod dva, municija sa osiromašenim uranom spada u kategoriju oružja za neselektivno, masovno uništavanje, jer proizvodi dejstvo protiv lica koja nisu u ratnim sukobima. Širenje čestica osiromašenog urana se ne može kontrolisati niti sprečiti, čime je ugroženo civilno stanovništvo. Kontaminacija česticama osiromašenog urana je naročito opasna po žene i decu. U kontaktu sa ostacima projektila od strane neupućenog stanovništva, usled prisutne radioaktivnosti, promene na koži vidno se manifestuju za manje od 80 časova.
Pod tri, čestice osiromašenog urana kontaminiraju zemljište hiljadama godina. S obzirom na vreme poluraspada osiromašenog urana 238, verujte da ne želim da sračunavam sada, ali mnoge generacije naroda, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost, biće izložene štetnim posledicama osiromašenog uranijuma 238. Dakle, time se prouzrokuje opsežna i dugotrajna kontaminacija prirodne okoline.
Na osnovu hemijske aktivnosti uranovih oksida u životnoj sredini sa sigurnošću se može očekivati kontaminacija životne sredine.
Ova činjenica je dobro poznata posednicima ove vrste oružja, što jasno pokazuje da je NATO korišćenjem municije sa osiromašenim uranom namerno prouzrokovao značajno, dugotrajno i opasno radioaktivno zagađenje životne sredine u našoj zemlji.
Ugrožena je teritorija i susednih zemalja, koje nisu bile u sukobu. Širenje čestica osiromašenog urana se ne može kontrolisati niti sprečiti, čime je bilo ugroženo civilno stanovništvo susednih zemalja: Albanije, Makedonije, Bugarske.
Peto, rejoni po kojima je dejstvovala NATO avijacija su nastanjeni. Savezna Republika Jugoslavija je evropska zemlja, raskrsnica puteva ka istoku. Nekontrolisanim izbacivanjem radioaktivnog otpada Sjedinjene Američke Države su, posredstvom NATO bombardera, napale i ugrozile Evropu.
Šesto, zbog prisustva radioaktivnosti svrstava se u radiološko oružje. Njegova se upotreba u ratne svrhe ne može opravdati razlozima vojne ili političke, a kamoli humanitarne prirode. Prema različitim izvorima i saznanjima, izaziva trajne posledice po stanovništvo i nakon prestanka ratnih dejstava.
Prema Rezoluciji Potkomisije za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina Komisije UN za ljudska prava iz 1996. i 1997. godine, primena ovog oružja za masovno i neselektivno uništavanje je u suprotnosti sa normama, gospodine ministre, međunarodnog i humanitarnog prava.
Sedmo, prema međunarodnim i našim standarima, uran 238 spada u drugu grupu radionukleida vrlo visoke radioaktivnosti i toksičnosti, pa je njegova upotreba u ovoj vrsti municije po objektima vojne i civilne infrastrukture apsolutno nehumana zbog trenutnih efekata i dugotrajne kontaminacije, koja je praktično neograničena usled dugog vremena poluraspada urana 238.
U skladu sa navedenim, tada se predlagalo da SRJ, sledeći svoje iskustvo, sledeći iskustva kako pojedinačna, tako i kolektivna mnogih od nas koji smo izgubili bliske osobe, podrži inicijativu za zabranu proizvodnje i upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom. Informacijom o realizaciji zadataka na saniranju posledica upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom 238 i predlogom aktivnosti, koja je dostavljena nadležnim republičkim i saveznim organima, a ja ću vam reći, to je akt Generalštaba Vojske Jugoslavije od 21. 12. 1999. godine, zaveden pod brojem 492/1, 492/3 od 17. 2. 2000. godine, tu su naravno predložena rešenja sanacije, dekontaminacije definisanih rejona povećane radioaktivnosti u pet faza.
Dakle, gospodine ministre, vidite da smo mi pokušali da se pripremimo za ovo izlaganje najbolje što smo mogli.
Ova informacija bi trebalo, a u kontekstu uvodnog izlaganja predsednika vaše stranke, da koristi vama kao argument, jer ćemo mi zahtevati tokom ovog zasedanja da država Srbija utuži NATO alijansu za humanitarnu katastrofu koju je počinila na teritoriji celokupne Srbije.
Tokom ovog zasedanja ćemo takođe vršiti pritisak i upoznavati srpsku javnost, jer to jedino možemo kao opozicija, da država Srbija zaštiti sve one koji su oboleli i oda počast onima koji su preminuli.
Mi takođe znamo da na VMA postoji informacija da je 600 pripadnika Vojske Jugoslavije u periodu od 2002. do 2003. godine bilo podvrgnuto ispitivanjima samo krvne slike da bi se utvrdile posledice dejstava osiromašenim uranijumom 238 u delovima gde su oni bili locirani. Projekat je naglo prekinut, jer su podaci 2002. i 2003. godine, gospodine ministre, a humanista bi trebalo da budete, bili katastrofalni.
Takođe, Ministarstvo odbrane, VMA nije htela da da invalidsku penziju onima koji su zaista branili od šiptarskih terorista ovu zemlju, samo zato što nisu hteli dokaz da je NATO alijansa zdravstveno, moralno, civilno napravila najveću katastrofu i najbrutalniji zločin tokom 78 dana. Zašto? Da se Srbi ne bi dosetili da dobiju odštetu.
Kome će ta odšteta, gospodine ministre, da posluži? Onima koji ostaju posle ljudi koji su bili direktno izloženi tim udarima. Po svemu sudeći, ono što će u Srbiji ostati treba sada da radi i da zaradi novce i sredstva da se leči, sa vrlo neizvesnim krajem.
Moj kolega, koji se kao član Odbora za zaštitu životne sredine potrudio, naveo je vrlo frapantne podatke, što se tiče povećanja, odnosno odnosa oboljenja od karcinoma sa kraja 1990. i kraja 2008. godine. Kod malignih oboljenja je taj odnos 173 prema 672; predmaligne bolesti - 201 prema 7.733, dece sa malformacijama - 66 prema 339; perinatalni mortalitet - 50 prema 367. Da ne govorim o velikom procentu pojave steriliteta kod mladih bračnih parova, da ne govorim o posledici kao što je balkanski sindrom. O svemu tome, gospodine ministre, imaćete prilike da čujete u raspravi u pojedinostima.
Nadam se da tokom ovog izlaganja nisam ničim povredila vašu funkciju ili, ne dao Bog, vašu ličnost, pokušala sam samo da iznesem informacije koje su vam, ukoliko imate interesovanje, i koje će vam biti dostupne.
Ono što mi je zaista bilo najvažnije, ovim je zaista odata počast svima onima koji su pali tokom kampanje zvane "Milosrdni anđeo". Ovim je, takođe, srpskoj javnosti skrenuta pažnja šta to srpska vlast prećutkuje i kakvo je pravo lice američke, britanske, nemačke i briselske administracije.
Međutim, takođe svim tim administracijama, čak i u ime svih vas, za koje znam da ste potpuno u skladu sa svim humanitarnim i humanim načelima, treba reći – eksperiment vam je propao, pacijenti, kao što vidite, i dalje žive i uvek će postojati, makar i ovaj poslednji radikal, neko ko će sa govornice Skupštine Srbije američkom, britanskom i svim drugim ambasadorima koji su učestvovali u ubijanju Srba da u oči kaže najsuroviju istinu o zločinu koji se desio na teritoriji Evrope zato što je jedna država odlučila da se obračuna sa terorizmom, da bi nekoliko godina kasnije George W. Bush pokrenuo svetsku kampanju protiv terorizma. Pazite dvostruke standarde.
Dakle, građani Srbije, bez obzira na nacionalnu, versku, kulturnu ili bilo kakvu drugu pripadnost, ovako izgleda život u Srbiji. Ono što Srpska radikalna stranka (danas sam pokušala dostojno da predstavim tih 1.220.000 glasova koje smo dobili maja prošle godine i 78 mandata i one poslanike koji su udaljeni sa ovog redovnog zasedanja) garantuje jeste da ćemo mi istrajati na pripremi tužbe protiv svih onih koji su se udružili u zločinu nad SRJ i njenim stanovništvom.
Takođe, mislimo, gospodine ministre, da vama konkretno pomognemo, kao i srpskoj vladi, sa određenim informacijama i našim saznanjima koja imamo na osnovu rada u okviru predmeta dr Vojislava Šešelja, a i nekih drugih timova odbrane, da združeno odgovorite zločincima koji su od nas napravili zločinačku naciju, a sebe pokušavaju da amnestiraju. Ono što je potpuno neprihvatljivo i na čemu ćemo mi istrajavati jeste da u Srbiji samo mi pričamo o tome, da se srpski mediji vrlo malo ili u tragovima bave onim što jeste nezapamćeni zločin modernog veka, a mi ćemo iskoristiti, pogotovo u raspravi u pojedinostima, takođe strane izvore.
Pošto vidim da je ovo tek 55. minut, znači da imam, otprilike, još 13 minuta, koje ću vrlo rado da iskoristim pozivajući se na određene izvore koji samo potvrđuju ovo o čemu sam pričala i koji takođe ukazuju da srpskoj vladi treba pomoći da konačno stane u zaštitu nacionalnih interesa države Srbije.
Gospodin Boris Aleksić je takođe pripremio određeno izlaganje, nažalost, nije u mogućnosti trenutno da ga izloži, pa ću pokušati ja. On postavlja pitanje odgovornima iz Vlade Srbije – da li je osiromašeni uranijum jedini izvor trovanja građana Srbije? Znate da je NATO pakt, o tome smo vrlo detaljno govorili, zatrovao našu zemlju osiromašenim uranijumom 1999. godine.
Gospodine Aleksić kaže: "Kada su vlasti u Vašingtonu prvi put testirale municiju sa osiromašenim uranijumom na tlu SAD, zaključile su da bi dekontaminacija tog područja koštala skoro osam milijardi dolara. Tada su to zemljište proglasili zonom nacionalnog žrtvovanja.
Međutim, stručnjaci u Srbiji su već odavno izumeli sredstvo na bazi vulkanskog minerala zeolita, koji uspešno apsorbuje do 80% osiromašenog uranijuma. Šta se desilo? Napravljeni su planovi da se zeolit baci na kontaminirana područja na jugu centralne Srbije i da se naši građani i priroda spasu od smrtonosnog zračenja. Međutim, Vlada Srbije nije odobrila sredstva za taj poduhvat, životno važan za naše građane.
Ovom prilikom vas", kaže gospodin Aleksić, "podsećam da zeolit pripremljen po određenoj proceduri može da se koristi u vidu, na primer, kapsula i u ljudskoj ishrani."
Dakle, zbog čega naša država nema strategiju zaštite stanovništva od posledica trovanja osiromašenim uranijumom, kojim je NATO pakt kontaminirao našu zemlju? Zbog čega se ne koriste sredstva koja su izumeli srpski stručnjaci na bazi zeolita koji uspešno apsorbuje do 80% osiromašenog uranijuma?
Dame i gospodo, svi znamo da se kulminacija oboljenja i štetnih posledica po zdravlje ljudi očekuje 10, odnosno 25 godina nakon agresije.
Koleginica koja takođe nije bila u prilici da za ovom govornicom govori o ovako važnoj temi, i zaista treba da se zahvalimo stručnjacima iz Ministarstva za zaštitu životne sredine i gospodinu ministru, jeste i dr Dušanka Plećević, ona dolazi iz Bora. Bor je sredina koja je postala potpuno neprihvatljiva za svakodnevni život. Dakle, dr Plećević kaže: "Svima je dobro poznato da je Bor jedan od najzagađenijih gradova u Srbiji, da je ekološka crna rupa na geografskoj karti Srbije. U 106-godišnjem rudarenju promenjen je prvobitan reljef tog područja; planina jalovišta i mrtva Borska reka, koja je postala otvoreni kolektor, nov su pejzaž, koji ne ostavlja ravnodušnim ne samo stanovnike Bora i okoline, već i sve ljude koji dolaze u taj kraj. Naravno, rudarenje je donelo i bolji standard generacijama rudara i njihovim porodicama, kao i samoj opštini.
Ono što je bila karakteristika u poslednjih 50 godina – udarničko, besomučno iskopavanje rude, bez odgovarajućeg plana u oblasti zaštite zemlje, vazduha i vode, dovelo je do nepodnošljive situacije da se u vazduhu najmanje jednom, a često i više puta u toku dana iz dimnjaka topionice i elektrolize bakra emituje ceo periodni sistem elemenata, ali više stotina puta iznad dozvoljene vrednosti. Najviše se ispuštaju sumpor-dioksid i oksidi teških metala žive, olova, cinka, germanijuma, cezijuma, arsen, razne kancerogene materije, ko zna šta sve još. Ako znamo da se u prirodi neprekidno odvija ciklus kruženja gasova, vode i svega ostalog, možemo pretpostaviti stepen zagađenja za protekli vek eksploatacije.
Ko je makar jednom bio u Boru, doživeo je bliski susret sa tim gasovima u vidu pečenja u očima, metalnim ukusom u ustima, gušenjem i kašljem zbog sumporne kiseline koja nastaje kada sumpor-dioksid dođe u dodir sa suzama i znojem. O povećanju oboljenja smrtnosti od najtežih bolesti da i ne govorim. Dakle, nije ugrožen samo grad Bor, zbog rudnika koji zagađuje vazduh, vodu i zemljište, već je i poljoprivredna proizvodnja u okolnim selima nemoguća. Sela koja su najviše ugrožena su Slatina, Oštrelj, Veliki Krivelj i preti im opasnost od jalovine.
Mi, građani Bora, odavno očekujemo ulaganje u Bor, ekološku sanaciju, razvoj poljoprivrede i turizma. Lokalna samouprava je 2006. godine, kada je cena bakra na Londonskoj berzi bila 9.000 dolara po toni, predlagala da se za Bor usvoji prihvatljiva strategija privatizacije, uz poštovanje svih ekoloških standarda. Međutim, sudbinu Bora u svoje ruke preuzela je vladina svemoguća ekspertska nedodirljiva institucija zvana gospodin Mlađan Dinkić. Šta smo dobili? Osim igara oko neuspele prodaje neozbiljnim kupcima koji su celokupni basen hteli da kupe na lizing, ništa se nije dogodilo u smislu sveobuhvatnog razvoja Bora."
Gospodine ministre, kao što rekoh na početku, ja sam na svom mestu, makar sam školovana da se bavim politikom; vi ste ortoped sa ciljem da sa pozicije ministra za zaštitu životne sredine unapredite svakodnevni život i ekološku situaciju na teritoriji Srbije. Nadam se, gospodine ministre, da ćemo uz međusobno uvažavanje pokušati da to provedemo do kraja. Hvala.
Dame i gospodo, gospodine ministre, nadam se da ćete moći tu pozadi da čujete makar svaku reč koju ćemo danas pokušati da izgovorimo, ali ono što je za nas najbitnije jeste javnost u Srbiji koja treba da zna da sve ovo što se dešava u poslednje vreme, a tiče se  posebno najveće opozicione stranke – SRS, jeste, onako kako mi to vidimo i to je naše duboko uverenje, organizovana kampanja koja za krajnji cilj ima zaista ućutkivanje slobodne reči i državi Srbiji.

Ono što naše razumevanje političke, ali na prvom mestu ekonomske i socijalne situacije jeste, jeste da Vlada, koja je potpuno otuđena od naroda, a to se vidi u ovom parlamentu, apsolutno ne želi da odgovara na sve ono što su zahtevi građana, a mi pokušavamo da kažemo ovde, za ovom govornicom, pred ovim prestižnim domom.

Dakle, neću se ponavljati, javnost je zaista, a i svi vi, imala prilike da vidi kakav je odnos Vlade prema onome što se zove ekonomski i socijalni položaj građana Srbije. U Srbiji preko pola miliona ljudi živi ispod donje granice siromaštva. Do kraja prošle godine oko 67 hiljada ljudi je ostalo bez sredstava za život. Hiljadu ljudi do 1. jula ove godine ostaće bez socijalnog.

Dakle, mi nismo imali prilike, a ovo jeste direktno pitanje za srpskog premijera, da čujemo i konkretno vidimo šta Vlada konkretno sprema da zaštiti osnovne egzistencijalne potrebe građana države Srbije? To je pitanje na kojem će SRS, ma koliko nas ostalo u ovoj sali, da zahteva.

Ono što smo mi ponudili kao apsolutno moguće i jedini pravi put na majskim izborima prošle godine, jeste da Srbija nema alternativu.

Mi ćemo, dame i gospodo, gospodine ministre, ovih dana i ovih nedelja dokazati da će ono što ste vi odabrali kao put, to je legitimno i tu nema ništa sporno, ljudi su glasali za to da Evropa nema alternativu, doneti Srbiji glad, siromaštvo, a obzirom na situaciju koja se dešava na suverenom delu teritorije KiM, čini se i potpunu izolaciju.

Ono što bi trebalo građanima Srbije i celokupnoj srpskoj javnosti da bude jasno, da svih tih milion i 22 hiljada glasova, koje smo osvojili kao SRS, zajedno sa nosiocem liste dr Vojislavom Šešeljem, ovde će do poslednjeg atoma snage da dokazuje da sve ono što jeste ubrzani put pridruživanja EU, neće rešiti nijedan egzistencijalni ili socijalni problem građana Srbije, da su, nažalost, obmanuti birajući taj put.

Mi ćemo, nadam se, uspeti da pokažemo da ono što Srbija može da uradi, jer Srbija nema alternativu, jeste jedini pravi put za državljane Srbije. Kako to mislimo da uradimo? Tako što ćemo ovde izvesti sve ministre, sve članove srpske vlade, da otvoreno pred očima javnosti kažu gde su pare koje su dobili do sada, svih ovih devet godina, kroz sistem donacija, koje su projekte ostvarili, koji je problem EU rešila da poboljša život građana Srbije?

Ono što je ključno pitanje, takođe, ne manje važno, jeste potpuna derogacija simbola srpske nacionalne kulture. Dame i gospodo, ono što je sa naše strane potpuno zaprepašćujuće, jeste da apsolutno niste reagovali da zaštitite zaista značajna imena koji su podneli ostavke na mesta direktora nacionalnih institucija kulture. Niste uradili ništa da zaštite takvu oblast od dodira vladajuće garniture, odnosno od potpune politizacije.

Javnost u Srbiji je bila uskraćena odgovora i ovo je pitanje za gospodina ministra kulture: kako je moguće da svi direktori nacionalnih institucija kulture govore o politizaciji kulture i o politički podobnim kadrovima, a da u javnosti ne postoji makar nijedan protest?

(Predsedavajuća: Pet minuta. Zahvaljujem.)

Izvinjavam se, samo da završim misao.

Ono što mi očekujemo ovde jeste da gospodin ministar kulture kaže kako ga nije sramota da i dalje bude na tom mestu, kad su ovi ljudi podneli ostavke?
Zahvaljujem, gospođo Đukić-Dejanović, ja ću koristiti samo deo vremena od onih dvadesetak minuta koje imam na raspolaganju. Ono što bi želela da čujem od gospodina Dulića, koji je tu prisutan i zaista mi je drago zbog toga, jeste i odgovor, uslovno rečeno, na neke izvesne moje dileme i odgovor na konkretno pitanje.
Dakle, gospodine Duliću, gospodine ministre, u rukama držim zakon o upotrebi državnih simbola Kosova. Ovaj zakon o upotrebi državnih simbola Kosova usvojen je 20. februara 2008. godine. U tom zakonu o upotrebi državnih simbola Kosova kaže se – skupština republike Kosova na osnovu člana 65.1 ustava republike Kosova u cilju uspostavljanja zakonskih pravila o upotrebi državnih simbola republike Kosova usvaja zakon o upotrebi državnih simbola.
Ovim zakonom u članu 1. se uređuje upotreba državnih simbola Kosova. Državni simboli republike Kosova su zastava, grb i himna. Zastavom, grbom i himnom republike Kosova predstavlja se republika Kosova i identitet Republike Kosova. Zastava, grb i himna republike Kosova upotrebljavaju se u skladu sa zakonom i dotičnim podzakonskim aktima koji se donose u provođenju ovog zakona. U članu 3. forma, dimenzije, zastave i grba, sadržaj teksta i partitura himne, određuje skupština republike Kosova. Tu, zaista, imate solidan broj članova.
Evo, to je taj zakon na suverenom delu teritorije Republike Srbije (pokazuje tekst), koja na prvom mestu derogira najviši zakonodavni akt, a to je Ustav, a koja na drugom mestu potvrđuje zaista pravo lice međunarodne zajednice, a tu na prvom mestu mislimo na američku administraciju, britansku, briselsku, koje su, evo, i 23. marta na sednici Saveta bezbednosti potvrdile, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, da je Kosovo nezavisno. I, to je nepovratna činjenica da se na Kosovu sprovodi plan Martija Ahtisarija.
Srbija razume, gospodine ministre, što se tiče Kosova i odnosa velikih zapadnih sila prema tome, da je to završeno i da je to gotovo. Oprostićete mi, ali današnje izlaganje, koje se tiče nacionalnih i državnih simbola države Srbije, ići će, gospodine ministre, baš u tom smeru.
Ono što mi ovde očekujemo od vas, kao i svi građani države Srbije, jeste da nam kvalifikovano odmah kažete – kada će se zavijoriti srpska zastava u Prištini?! Kada će ''Bože pravde'' da odjekuje KiM?! Kada će dvoglavi orao Nemanjićki da lepo zasvetli na najsvetlijim mestima srpske Metohije?!
Kada ćemo moći normalno i slobodno da uđemo u Pećku patrijaršiju i u Visoke Dečane, gospodine ministre?! Kada će sve institucije i mesne kancelarije na teritoriji KiM da imaju srpske nacionalne i državne simbole?!
To je ono što treba da nam predstavnik srpske Vlade odgovori u ovom prestižnom domu, bez uvijanja, direktno, kao što je to nekada radio, nažalost, ubijeni premijer DS, premijer srpski gospodin Đinđić – hladan tuš za narod, da narod zna u kakvoj je situaciji. Jer narod ne zna.
Narod ne zna, gospodine ministre, već narod može samo da sluša određene poluizveštaje u režimskim medijima, ali narod ne zna, pogotovo onaj koji je isteran sa teritorije KiM – kada će ''Bože pravde'' da bude himna na koju će oni moći i za koju će oni moći slobodno da ustanu, skinu kapu zbog svih postradalih i proteranih sa teritorije KiM. Hvala. (Aplauz.)
Gospođo Đukić-Dejanović, hvala.
Pre nego što krenem na izlaganje, čini mi se da je neko zaboravio naočare, pa pretpostavljam da će taj neko i da podigne svoje naočare.
Gospodine Milivojeviću, ukoliko ste pomislili da ćete ostati bez odgovora na vaše izlaganje, uveravam vas da nećete.
Dakle, ono što jeste suština celokupne ove naše priče i što će biti suština svih naših izlaganja tj. najverovatnije mog, tokom svih ovih dana, jeste konkretna argumentovana priča sa pozivanjem na određeni izvor.
Godine 2002. čovek koji nije zaslužio kraj kakav je zaslužio, jer niko normalan ne može da se raduje nečijoj smrti, odgovornost u ovoj državi i u ovom društvu i ovom narodu trebalo bi da se podnosi na izborima, krivična odgovornost pred sudskim institucijama. Dakle, gospodin Zoran Đinđić je 2002. godine napisao sledeće kada je govorio o istoriji nacionalne borbe Srba, između ostalog je rekao: "Glavni krivac za to su bili međunarodni odnosi na kojima su se lomile ambicije male balkanske nacije koja je tražila svoje mesto pod evropskim suncem, ali bilo je i vlastite krivice, pre svega nesposobnost da se formuliše jasan nacionalni projekat i da se oko njega okupe sve snage."
Danas su mnoge stvari veoma slične ranijim prilikama, i unutrašnje podele i nedostatak istinskog građanstva, raširenog siromaštva, slabe institucije, sklonost populizmu, uz jednu veliku razliku, gospodine Milivojeviću, danas je međunarodno okruženje prvi put u istoriji na strani naših ambicija. Ako danas ne uspemo jedini razlog smo mi sami. Mi smo u isto vreme i problem i rešenje. To je nekadašnji predsednik vaše partije rekao. Kao što vidite, ne čitam samo dela Vojislava Šešelja, zaista čitam dela svih onih koji beleže i koji su obeležili srpsku političku scenu.
Kada se javljate na temu pozivanja na totalitarni sistem koji ste srušili, trebalo bi da imate u vidu da je ovo 2009. godina, da ste 2000. godine obećali narodu sistemske reforme, a da od toga, kao što vidimo, nema ni "s".
Ono što je još značajnije, gospodine Milivojeviću, a takođe me je motivisalo i opet se nastavlja na ono moje izlaganje, vezano i za Pećku patrijaršiju i za Visoke Dečane, a o čemu srpska javnost vrlo malo zna, smatramo da treba da bude u detalje upoznata jeste i sednica Saveta bezbednosti, održana 23. marta 2009. godine.
U početku vam neću reći o kome je reč, samo ću citirati šta je taj čovek rekao na toj sednici: "Sutra, 24. marta, biće 10 godina od početka NATO bombardovanja moje zemlje. Želeo bih da vas podsetim da taj tragični događaj, koji je trajao punih 78 dana, nije bio odobren od strane ovoga tela. Tokom tromesečnog perioda u kome su stradali gradovi i sela i bili bombardovani svaki dan, dve i po hiljade civila je bilo ubijeno, uključujući 89 dece i 12 i po hiljada povređenih.. Naravno, ovaj broj žrtava ne uključuje one koji su naknadno bili izloženi leukemiji i ostalim opasnim i smrtonosnim bolestima izazvanim od strane osiromašenog uranijuma. Kao rezultat ukupno dve hiljade i trista vazdušnih udara na celu Srbiju, 148 zgrada i 62 mosta su bila uništena, dok je 300 škola, bolnica, takođe, i druge javne zgrade su bile uništene. Da ne govorim o 176 zgrada sa kulturnim značajem."
Idemo dalje, ovo malo sporije traje zato što je tekst u originalu na engleskom jeziku, srpska država se nije potrudila da ovaj govor, kao i stenogram sa ove sednice prevede na srpski, tako da vam sada i srpska javnost ekskluzivno ovo sluša, ja direktno prevodim.
Dakle, bili smo kolektivno optuženi, a onda kolektivno bombardovani i kako se tvrdilo da je zapravo zbog toga što je 800 hiljada etničkih Albanaca isterano, odnosno proterano sa KiM. Kao rezultat tog tragičnog rata bilo je uspostavljanje međunarodne administracije i egzodus od oko 200 hiljada etničkih Srba sa teritorije KiM.
Zaista želim da pomenem i da podvučem da su 10 godina kasnije Srbi kažnjeni, opet bombama, masovnim proterivanjem sa teritorija KiM, a za uzvrat Albanci su dobili svoju nezavisnu državu. Gospodine Milivojeviću, 1998. godine SRS je ušla u ''Vladu narodnog jedinstva'', upravo iz ovih razloga.
Ono što smo mi tada radili je bilo posledica terorističkih napada na nedužne civile i ne samo na Srbe, nego i one Albance koji su bili lojalni srpskoj državi. Protivpravna akcija, divljanje NATO-a zvala se "Milosrdni anđeo", koji nije pogodio tada Slobodana Miloševića, nego je zaista ubijao nevinu decu, žene, bombardovao škole, bolnice, groblja.
O tome, gospodine Milivojeviću, predsednik Boris Tadić govori 23. marta 2009. godine na sednici Saveta bezbednosti i za uzvrat dobija packu od strane američkog diplomate, odnosno ambasadora u UN i britanskog, koji podsećaju kao mentori predsednika DS-a – nemojte se igrati sa tim, zato što je KiM nezavisno i to je nepovratna činjenica, i zato što se na Kosovu sprovodi plan Martija Ahtisarija.
Godine 2009, gospodin Boris Tadić, kao predsednik srpske države, kao predsednik DS, kao čovek koji je vodio kampanju tako što će očistiti Srbiju od radikala, koji nam je stalno spočitavao da mi pozivamo na ratove, iako smo govorili da se treba boriti mirnim, diplomatskim, pravnim i političkim sredstvima za zaštitu ljudskih prava Srba koji su proterani sa nekadašnjih teritorija, na kojima su vekovima unazad živeli, taj isti čovek se nalazi u poziciji u kojoj smo se mi nalazili marta 1999. godine, gospodine Milivojeviću.
Ovo što je on dobio kao odgovor, a čućete kasnije, od ambasadora Velike Britanije i SAD je odgovor koji smo mi dobili tada, i onda je došlo do "Milosrdnog anđela". Zašto? Zamislite, Srbi su se drznuli da kažu – ne, ne damo nijedan deo svoje teritorije i zaštitićemo narod od terorističkih napada. Da je ovo tačno, ne govore samo izvori bliski SRS, čak je i nebitno što ja govorim, vi imate fantastičnu činjenicu od strane gospođe Helen Ranta. Da vas podsetim, ona je bila glavni forenzičar i ona je rekla da je NATO agresija bila zasnovana na fingiranom izveštaju, na koji ju je prisilio gospodin Voker. Dakle, sama ta izjava, sama njena autobiografska knjiga obara celo divljenje američke i britanske administracije i daje nama kao srpskoj državi fantastičan argument da se izborimo na najbolji mogući način, da KiM bude suvereni deo teritorije.
Ovo, naravno, gospodine Milivojeviću, ne znači da želim polemiku sa vama, u smislu ko je bolji, jači, veći, vredniji patriota ili rodoljub. Samo želim da vas podsetim na činjenice, na ono što su pokušavali mnogi pre vas i nisu uspeli, jer projekat "velike Albanije" star je nekoliko vekova. Sama ideja naslednika Dizraelijeve politike sada se sprovodi.
Dakle, istorija se na ovim prostorima redovno ponavlja. Ono što se očekuje od svih nas i ono što je narod nama dao u amanet jeste da budemo mudri, da izvučemo pouke iz istorijskih grešaka i krenemo dalje.
Upozoravam vas, i kao što je određeni deo stručne javnosti imao priliku da vidi prateći uživo sednicu Saveta bezbednosti, vrlo je ozbiljna situacija. Samo zato što je vaš predsednik došao na naše pozicije, našao se u situaciji da može Srbiji opet da se desi neki "Milosrdni anđeo", jer kao što čujemo i Hrvatska i Albanija su primljene u članstvo NATO-a.
Dakle, znamo da vama nikako nije lako i znamo da ovo nije situacija za ubijanje političkih poena na ovakav način, ali ne možete da očekujete od nas da ćemo da trpimo pozivanje na nekakve naše greške, na nekakve naše propuste samo zarad dve godine u ''Vladi nacionalnog jedinstva''. Gospodine Milivojeviću, da li u ovoj sali zaista postoji neko ko je mislio da mi zbog toga nismo platili na izborima? Jesmo.
Imali smo problem da kažemo našem članstvu i dokažemo da ulazimo u koaliciju sa ljudima sa kojima smo bili ljuti protivnici, koji su našeg predsednika tamničili i platili smo to na izborima. Vi ćete platiti, takođe na izborima sve vaše greške i ostavite to tu gde jeste, ali nemojte baratati određenim netačnim podacima. Naprosto, to nije tačno, gospodine Milivojeviću.
Ali, da se vratimo na ono što jeste tema ovde i sada, a to su državni simboli, kao što su zastava, grb i himna. Zahvaljujem vladajućoj većini na mogućnosti da SRS progovori poneku reč na tu temu, za koju mislimo da je vrlo značajna i za koju mislimo da predstavlja lice i naličje jednog naroda jedne države. Hrišćanski je post, dame i gospodo, u toku. Srbija se bliži jednom od najznačajnijih hrišćanskih praznika, kao što je Uskrs. Sama crkva, SPC, je utkana u samo biće srpskog naroda i predstavlja jedan od najznačajnijih simbola kada je reč o nama. O tome, naravno, govori i himna "Bože pravde", koja je zaista poseban vid molitve, jer se najčešće srpski narod jedino mogao da osloni na samu Božju pravdu i po kojeg saveznika.
Poslednji događaji su nas ubedili i na kraju po ko zna koji put uverili ko su to zaista naši tradicionalni saveznici, a ko su oni koji Srbiju vide kao jedan mali pašaluk, koji Srbiju vide svedenu na pretkumanovske granice, koji jednom narodu poništavaju pravo na lice, naličje, ime i prezime, ponos i dostojanstvo, na pismo, na kulturu, na simbole.
Nažalost, dame i gospodo, imali smo prilike da na sednici Saveta bezbednosti čujemo da KiM neće biti srpsko, da na KiM ne važe srpski zakoni, nego zakoni gospodina Martija Ahtisarija.
Ono što se moglo čitati dalje jeste da Srbi koji su proterani sa svojih vekovnih ognjišta ne bi trebalo ni da pomisle o povratku, jer tamo njima siguran život nije. Ali ono što mi nikako ne možemo da čujemo jeste odgovor od srpske Vlade, predstavnik je tu, nadam se da će u toku današnjeg zasedanja da nas udostoji odgovora – kad? Kada će da se zavijori zastava u Prištini? Kada će lepi dvoglavi nemanjićki orao da stoji tamo gde mu je mesto i kada će "Bože pravde" da vrati sve one koje su šiptarski teroristi proterali?
Još jednom, koliko Srbija treba da bude mala, da ne bi trebalo da bude velika?
To su pitanja čije odgovore očekujemo danas, s tim što, opet, gospodine Milivojeviću, napominjem da ovo zaista nije vreme, pokrenuli ste priču, i sada pokušavam da je privedem u normalne okvire, za ovakve političke poene, ali ne mogu da ne odgovorim na temu svečane sednice i svečane atmosfere. Nisam sklona, uslovno rečeno, epskim momentima, ali vidite na majici je lik čoveka i najčešće vidim podsmehe kod drugih kolega zbog toga kako smo odeveni.
Taj čovek je predsednik SRS i simbol je otpora mondijalizmu. Zbog tog otpora on je šesta godina u Hagu, samo zato što je prepoznao udružene u zločinu, predvideo ono što čeka Srbiju i jednostavno su ga konačno dočekali u Hagu. Optužnica je pisana u Beogradu, a kako Karla del Ponte kaže, nažalost, "vaš predsednik nekadašnji je rekao – vodite ga i ne vraćajte ga više"!
Dakle, kada god vidite srpskog radikala do povratka doktora Šešelja videćete simbol otpora, svemu onome što zadire u srpski nacionalni interes. Mi smo zaista u uverenju da najviše ova majica sa likom smeta britanskom i američkom ambasadoru. To smo očekivali, kao što vidite, kada kažem da nijedan čovek ne zaslužuje kraj kakav je zaslužio srpski premijer u Srbiji, a saznaćemo, vreme će pokazati ko zaista stoji iza toga, kome je to bio interes, Srbiji nije, ja to tvrdim.
Mi ljudski sa vaše strane nikada nismo čuli zaštitu našeg dostojanstva, da vi kažete gospodinu ambasadoru Velike Britanije da Dragan Todorović nije čovek koji se zove brada i bedž, tako ga naziva na svom blogu, da ne može da se meša u srpsku političku scenu na taj način što će reći da mi pripadamo prošlosti, radujući se raskolu koji je on kreirao, samo previše egzaltirano, kao da mu plan nije uspeo do kraja. Ili, da smo ljudski sa vaše strane čuli da američkom ambasadoru kažete – ne možete, to je protiv diplomatskog bontona, da se na taj način mešate u srpsku političku scenu.
Neka smo mi najgori, neka smo mi najretrogradnije snage, nas je neko birao. Mi se nalazimo u ovoj Skupštini i ako hoćete da gradite takvu budućnost, da se svi zajedno okupimo i odbranimo Srbiju, u nama ćete imati sagovornike i borce, zakrilićemo Tadića kada Hag bude tražio njega. Blizu je tome, s obzirom na poslednje. Mi ga nećemo dati, kao i svakog rodoljuba i svakog patriotu. Tu je razlika, gospodine Milivojeviću, između vas i nas. Ali eto, mi možemo sa vama i vi možete da računate na nas kao partnere samo ako nas tako doživljavate, samo ako nas tako doživljavate.
Tužna je ovo slika. Nema najjače opozicione stranke. Ne kažem da smo mi bezgrešni, uopšte o tome ne pričam. Govorim o tome da su nama oteti mandati, da nam nisu vraćeni i da je demokratska vlast pala na tom ispitu. Ako je bilo nekih nepravilnosti sa ostavkama, makar su nekolike bile čiste, pali ste, niste uspeli.
Vi ste izdali čak i zaostavštinu Zorana Đinđića. Nešto ne vidim majice sa njegovim likom, npr. Kako se mi ljudski odnosimo prema porodici vašeg nekadašnjeg predsednika, Zorana Đinđića, ne dao Bog da jedna žena bude na mestu Ružice Đinđić i njegove porodice, ne dao Bog!
Ali i dr Šešelj ima porodicu. Kada je ko od vas zapitao? Kada je uopšte Haška kancelarija ili Nacionalni savet za saradnju sa Haškim tribunalom konačno nas ubedio da postoji obostrana saradnja, pa zapitao tu decu kako odrastaju bez oca ili tu ženu kako podnose teret odrastanja u Srbiji? Znate li kako izgleda život u Srbiji porodice osumnjičenih za ratne zločine pred Haškim tribunalom, ne samo dr Šešelja, nego svih onih koji su samo radili ono što vi sada polako pokušavate da radite i nalazite se na minskom polju?
Ovaj put, zaista svim kolegama iz vladajuće koalicije Za evropsku Srbiju mogu da kažem, ne dao Bog da neko krene na vas od strane velikih međunarodnih porodica, prva ću i prvi ćemo da vas štitimo do poslednjeg, zato što negde treba da se podvuče crta i negde treba da se stane i krene napred. Ono što mi vidimo jeste užasan i monstruozan plan rastakanja Srbije i svega onoga što je srpsko. Nije vam lako, ali to je možda tema za neku drugu priču.
Da se vratim na srpske simbole. Nacionalni simboli jednog naroda okvirno se mogu klasifikovati na osnovne i izvedene. Osnovni su zastava, grb i himna. O srpskoj zastavi Laza Kostić je napisao posebnu brošuru, dok po pitanju grba upućuje na temeljnu studiju Aleksandra Solovjeva. Najtemeljitiju studiju o srpskom grbu napisao je Aleksandar Solovjev i 1958. godine objavio je u Australiji u izdanju srpske emigracije. Zamislite, trebalo je više od 40 godina da se ta knjiga štampa u Srbiji. Solovjev državni grb smatra svetim znamenjem koje je ovaploćenje ideje otadžbine, ideje radi koje pojedinac treba da živi, radi koje je spreman da umre. Pitanje grba i zastave on smatra problematikom državno pravne i istorijsko pravne nauke. Od 12 veka grb je u evropskoj heraldici nasledni vladarski simbol, ali korene vuče još iz, tada je zapravo vraćena i kneževska kruna na vrhu grba.
Po pitanju heraldičkog porekla dvoglavog orla, a ovde smo danas imali prilike da čujemo nekoliko vrlo zanimljivih izlaganja kolega poslanika, ali najčešće se smatra da je to izvorno simbol cara Konstantina, kojim je on označavao rimsku vlast nad Istokom i nad Zapadom. Ali, Solovjev misli da se on pojavio tek u 11 veku kao ukras na dvorskoj odeći, da bi kasnije postao carski amblem. Sam znak dvoglavog orla vezan je svojim poreklom za azijski narod. On je plod istočnjačke mašte koja voli da stvara u svojim verovanjima i u svojoj umetnosti fantastična božanstva, životinje, sfinge, lavove i bikove, mnogo glava i mnogo ruku božanstvu.
Dvoglavi orao se takođe javlja i kod Sumeraca verovatno kao simbol Gilgameša ili sunčevog božanstva, a kasnije u Egiptu, Etiopiji, Vavilonu, dakle, 2.500 godina pre Hrista, pa nadalje.
U poznijem vremenu, dvoglavi orao je prisutan i na saracenskim grbovima, odakle su ga krstaši prenosili na zapadnoevropske prostore. Srbi i Rusi su dvoglavog orla preuzeli iz vizantijske tradicije koji je zamenio ranijeg rimskog jednoglavog, još od vremena Julija Cezara, kao simbola Zevsove vladarske moći.
Na srpskim freskama, najstariji zlatni dvoglavi orlovi vide se na crvenom plaštu humskog velikog kneza Miroslava, Nemanjinog brata, naslikanog na zidinama crkve Svetog Petra i Pavla kod Bijelog Polja. Dvoglavi orao se posle nalazi na pečatu Miroslavljevog sina Andrije, otisnutog na ugovoru potpisanim sa Dubrovčanima. Prisutan je i na odeći kralja Stefana Prvovenčanog na fresci manastira Žiča, kao i na crvenom plaštu kralja Radoslava, na fresci manastira Studenica. Nakon toga, dvoglavi orao je prisutan na prstenu kraljice Teodore, žene Stefana Dečanskog, čije se mošti nalaze, gospodine Milivojeviću, u Visokim Dečanima, i kojima teško možete da se poklonite, baš onda kada to poželite, zato što neki strani ljudi treba da odrede da li ste vi dobrodošli u Visoke Dečane.
Da se vratim temi. U vreme cara Dušana, to je već najznačajnije znamenje srpskog vladara prisutno i na carskim zastavama. Na kovanom novcu, prvi put se pojavljuje na moneti Despota Jovana Olivera. Od doba proglasa srpskog carstva, skoro svaki velikaš nosi na svom svečanom odelu carske orlove, naročito ako ima visoki dvorski čin.
U pravom smislu reči, dame i gospodo, kao heraldički znak, dvoglavi orao se ukorenjuje u vreme Despota Stefana Lazarevića, posebno na njegovom štitu i novcu. Brankovići su zadržali delimično dvoglavog orla, ali su primat dali lavu, kao sopstvenom simbolu. Vizantijska država u poslednjoj fazi postojanja sve češće je koristila dvoglavog orla kao službeno znamenje. Ovaj orao je kasnije postao kao grb pravoslavne Rusije, kao naslednice Vizantije. Dvoglavog orla je prihvatila i porodica Crnojevića, kao i srpski despoti u Ugarskoj, crnogorski mitropolit Sava 1743. godine na svome pečatu urezuje starog srpskog dvoglavog orla, obnavljajući državotvornu tradiciju Crnojevića. Nakon što je 22. februara proglašena kraljevina, 12. juna 1882. godine, zakonom je ustanovljen njen grb. Grb Kraljevine Srbije jeste dvoglavi beli orao, na crvenom štitu sa krunom kraljevstva.
Vrh obe glave dvoglavog orla stoji kruna kraljevska i ispod svake kandže po jedan krinov cvet. Na prsima mu je grb Kraljevine Srbije, beo krst na crvenom štitu sa po jednim ognjilom u svakom uglu krsta. Grb je ogrnut purpurnim hermelinovim plaštom, kome se na vrhu nalazi kraljevska kruna.
Nakon proglašenja kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, Ministarski savet je uredbom 1919. godine propisao novi oblik grba, tako što je dvoglavi orao na grudima zadržao srpski i dobio hrvatsku šahovnicu, i na brzinu sklepan slovenački, od tri šestokrake zvezde grofova celjskih i navodnog ilirskog polumeseca. Komunisti su taj grb ukinuli i propisali nove, savezni i republičke, po sovjetskom uzoru, s tim što je sužena Srbija zadržala štit sa ocilima, ali bez časnog krsta.
Solovjev, takođe, piše da gotovo sve slovenske zastave potiču od ruske trobojke Petra velikog. Pretpostavlja se da je za cara Petra inspiracija bila holandska zastava sa njegovog drugog putešestvija, ali je on ruskom stegu dao originalani izraz, pa je carska zastava belo-plavo-crvene boje prvi put svečano istaknuta prilikom posete ruske pomorske eskadre Carigradu 1699. godine na ratnim brodovima.
Pored zvanične državne, uveo je ratnu zastavu bele boje sa Andrijinim krstom. Obe ruske zastave podeljene su Crnogorcima prilikom boravka ruske eskadre admirala Senjavina u Boki Kotorskoj 1806. godine.
Na molbu kneza Miloša, piše Solovjev, oktobra 1835. godine sultanovim fermanom je oktroisana srpskom narodu trobojka zastava sa horizontalnim prugama: crvenom, plavom, belom. Te tri boje su srpskom narodu već bile poznate, jer to su ruske nacionalne boje, samo postavljene obrnutim redom.
Kada je reč o srpskoj himni, svečane pesme u mnogim narodima od pamtiveka imaju izraženu sugestivnu gotovo magičnu moć, kao koncentrisani izraz patriotskih, nacionalističkih ili religijskih emocija.
Harmonija poezije i muzike, poruka i ritam u kome se ona izražava, imaju teško objašnjivo tajanstveno dejstvo za onoga ko tome srcem pristupa, identifikuje se i oseća ljubav. Himna deluje čak snažnije od grba i zastave. Svako intoniranje himne je svečano samo po sebi. Faktor stvaranja posebnog raspoloženja, ponosa, poleta i entuzijazma.
Himna je pesma kojoj sopstvena lepota nije jedini i prevashodni cilj. Ona je usmerena na realizaciju nekog političkog interesa, pa je i sredstvo političke borbe, mobilizacije, stimulans, duhovno nadahnuće, podstrek, budi kreativne potencijale i rađa spremnost na požrtvovanje, uspostavlja dodatnu vezu između generacija. Njihov je najčvršći kohezioni faktor kao manifestacija ideje nacionalnog jedinstva i istorijske misije. Ona teži da postane neprolazna, nadistorijska i metafizička kategorija.
Mi se zaista nadamo da će ova generacija, politička generacija Srba uspeti da pusti srpsku himnu na srpskom KiM, a iskreno zahvaljujemo vama iz vladajuće koalicije što o ovoj temi danas pričamo.
Od melodije himne očekuje se da bude prijemčiva za srce, um, maštu i sluh, da bude puna simbola, a ipak nezapaljiva. Trebalo bi da ima marševsku pravilnost i da nosi, ipak, ona ne sme da potisne reči. Da bi postala sveopšta pesma, melodija himne mora da se u uho i svest urezuje zajedno sa rečima, bezbolno i trajno, poput bora na licu i brazda na čelu.
Prvu srpsku pesmu himničkog karaktera "Vostani Serbije" spevao je 1804. godine Dositej Obradović, inspirisan i herojstvom Prvog srpskog ustanka.
Negde u isto vreme, možda i nešto ranije, nastala je najpopularnija srpska svečana pesma, himna svetom Savi, čije autorstvo nikada nije pouzdano utvrđeno, samo se zna da je prva njena verzija spevana na crkveno slovenskom jeziku. Kompozitor Kornelije Stanković, koji je stručno uobličio i obradio njenu melodiju 1858. godine, smatrao je da je reč o narodnoj pesmi.
Novosađanin Luka Sarić je 1860. ispevao pesmu "Oj Srbijo mila mati", koja je stekla ogromnu popularnost, a zvaničnu srpsku himnu proglasio je Nedićev režim u okupiranoj Srbiji.
Na zahtev kneza Milana Obrenovića, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu gospodin Jovan Đorđević napisao je dramu "Markova sablja" i u okviru nje himnu "Bože pravde", za koju je muziku komponovao Davorin Jenko. Pesma je vrlo brzo postala veoma popularna u srpskom narodu, a 1882. godine, povodom Milanovog ustoličenja za srpskog kralja, Đorđević je tekst preradio, pa je njegova verzija postala prva zvanična verzija.
U toku Prvog svetskog rata nastale su još dve srpske patriotske pesme himničkog karaktera. Stanislav Binički komponovao je "Marš na Drinu", koji je u uslovima komunističke diktature veoma brzo postao omiljen u srpskom narodu, kao izraz neugašenog ponosa i obnovljenog prkosa.
Miloje Popović je tek 1965. godine napisao tekst za tu melodiju. Spontano je ispevana pesma "Tamo daleko", koja je svoj svečani i zavetni ton urezivala u svest mnogih generacija srpskih patriota.
Nezvanično, gotovo spontano, prihvaćena himna komunističke Jugoslavije bila je svečana pesma "Hej Sloveni", nastala je u vremenu buđenja panslovenske nacionalne i romantičarske velikodržavne svesti i to u krugu katoličkih slovenskih naroda, što svakako predstavlja karakterističan istorijski paradoks. Autor je Slovak Samjuel Tomašik, koji je 1834. godine vrlo lepim stihovima izrazio svoju idealizovanu viziju opšte slovenskog jedinstva i slobode, motivisan prevashodno krajnje teškim položajem sopstvenog naroda u mađarskom ropstvu. Tomašikovi stihovi prilagođeni su staroj poljskoj melodiji "Još Poljska nije propala, dok mi živimo" iz 1777. godine.
Pored Slovaka, pesmu "Hej Sloveni" oduševljeno su prihvatili Česi i Poljaci, a potom i skoro svi drugi slovenski narodi.
Kao himna prvi put je izvedena na prvom sveslovenskom kongresu u Pragu 1848. godine. Ostalo je zabeleženo kada su 1876. godine mađarske vlasti uhapsile velikog srpskog nacionalnog borca i istaknutog panslavistu Svetozara Miletića. Budimski državni tužilac, bratanac Samjuela Tomašika, izvršio je samoubistvo da ne bi bio realizator režiranog sudskog procesa, na kome je, inače, srpski patriota osuđen na pet godina zatvora.
Dakle, sveslovensku himnu već 1839. godine na srpski jezik je prepevao istaknuti književnik i velikosrpski političar, panslovenske orijentacije Pavle Stamatović i objavio u Almanahu "Serbska pčela". Svaki naredni prevod, odnosno prepev imao je svoje specifičnosti, tako da se himna pevala u različitim verzijama. Između dva svetska rata pesma "Hej Sloveni" je prihvaćena kao sokolska himna, ali u Poljskoj i kao državna, sa izmenjenim stihovima.
Period od nekoliko decenija komunističke diktature bio je ispunjen i stalnim traganjem za novom zvaničnom himnom koja će veličati titoističku ideologiju, dok se za "Hej Sloveni" zvanično smatralo da ima privremeni karakter.
U nekoliko navrata raspisivani su neuspešni javni ili pozivni konkursi. Nakon raspada Jugoslavije, improvizovanog usvajanja Ustava SRJ, svečana pesma "Hej Sloveni" je prvi put ozvaničena kao himna jugoslovenske države, iako bitno skraćena i svedena na suženu Srbiju i Crnu Goru.
Slom komunizma i neuspeh jugoslovenskog eksperimenta podstakao je obnavljanje srpske nacionalne svesti, ponosa i tradicije. Uspostavljanje parlamentarne demokratije i višepartijskog sistema, ubrzali su odbacivanje rigidnih ideoloških predrasuda, pa se stara srpska himna "Bože pravde", decenijama ignorisala, zaboravljala i zabranjivala, uspravila u punoj snazi svog junačkog instinkta i slavljena ideala, pravde i slobode. Uz vrlo male izmene teksta, izbacivanjem kneza, odnosno kralja, kao pojmovnog i političkog anahronizma, postala je zvanična himna Republike Srpske.
Dame i gospodo, gospodine ministre autor ovog dela teksta je dr Vojislav Šešelj o ovome je pisao u svojoj knjizi koja je nastala u haškom kazamatu "Ideologija srpskog nacionalizma". Kao što vidite, kada se izvade iz konteksta ove reči mogu da dobiju potpuno drugačiji značaj i prizvuk.
Međutim, izgovoreno u punom kontekstu oslikavaju čoveka koji, bez obzira na svoj politički i ideološki stav, poštuje tradiciju, poštuje kulturu, poštuje istoriju.
Dakle, on je ovde govorio o istorijatu srpskih nacionalnih simbola, bez potrebe da ih kvalifikuje na ovaj ili onaj način, jer su sastavni deo države Srbije i srpskog naroda. S obzirom da je Poslanička grupa SRS, makar oni ljudi, moje kolege koje su se prijavile da govore, uskraćena odlukom predsedavajuće da prisustvuju ovom redovnom zasedanju, u njihovo ime ću da pročitam one delove koje su oni pripremili, a čini se da jesu značajni i važni za ovu temu.
Koristim priliku prisutnog ministra, čak i uz čak jednu kvalifikaciju, znam da gospodin Dulić jeste čovek koji je sklon znanju i saznanju i kome bih rado poklonila knjigu "Ideologija srpskog nacionalizma", u kojoj može puno toga da nauči o srpskim simbolima, možda mu nekada i zatreba, i iskreno da vam kažem, nije me čak ni briga što nije kvalifikovan za ovu temu, tu je i predstavlja srpsku Vladu, očekujemo da je preuzeo određenu odgovornost i da će pronaći prave odgovore na pitanja koja ću mu ja postaviti u ime kolega koji nisu tu.
Dakle, gospodin Dragan Stevanović kaže, predloženi zakon u poglavlju – Kaznene mere, ne predviđa kazne za one koji ne istaknu nacionalne simbole u dane i u vreme kad to, a sada i ovaj zakon predviđa. Kazne su za one koji zloupotrebe insignije ili ih koriste u neadekvatnom obliku, ali za one koji ih uopšte ne koriste nema kaznenih mera. To je, u stvari, odnos vlasti prema nacionalnim simbolima i našim nacionalnim vrednostima.
U svim zemljama u okruženju, na primer Bugarska, u svakom selu ili zaseoku gde postoji neka državna institucija, dakle, škola, vrtić, ambulanta imate nacionalne simbole. U Srbiji, usred Beograd, na državnim institucijama nemate srpsku zastavu, a da ne govorim o unutrašnjosti.
Ono na šta se kolega Stevanović posebno osvrće i skreće pažnju jeste član 8. ovog zakona, koji je bitan u sledećem kontekstu:
U opštinama Preševo i Bujanovac, gospodine ministre, nije redak slučaj da se sa srpskih državnih institucija skidaju srpske zastave, a postavljaju albanske.
Mi verujemo da vi to znate. To se naročito dešava na Dan zastave u Albaniji, kada šiptarski ekstremisti postave albansku zastavu na zgrade opštinske uprave u Preševu i Bujanovcu.
Pitam ministra, da li je razlog ovakve indolentne reakcije vlasti na ove događaje stvar političkog koncepta i uslovno rečeno mondijalističkog ili anacionalnog opredeljenja izvršne vlasti u Beogradu, ili tehnički nedostatak zakonske regulative? Da li će ovaj zakon obezbediti da se poštuje ustavni poredak ove države na njenoj celoj teritoriji i da li će obezbediti da se, recimo, na zgradi Mesne kancelarije u selu Veliki Trnovac na jugu Srbije postavi srpska državna zastava?
Na kraju, ono što SRS najmanje očekuje od ovog zakona jeste da će omogućiti izvršnoj vlasti da u saradnji sa njenim partnerima iz EU istakne sve državne i nacionalne simbole na zgradama državnih institucija na teritoriji AP Kosovo i Metohija, recimo, u Peći, Prizrenu, Uroševcu, Đakovici, Prištini, naravno, sve ovo sa Ustavom iz koga je ovaj zakon proistekao.
Kolega Mirko Munjić koji je, takođe, odlukom ljudi koji predsedavaju ovim redovnim zasedanjem, udaljen sa ovog redovnog zasedanja, smatrao je za shodno da se na ovaj način obrati Skupštini.
– U poslednjih 15 godina nema nijedne značajnije odluke zapadnih sila a da nije protiv srpskih nacionalnih interesa. Time nam valjda vraćaju za milione poginulih tokom Prvog i Drugog svetskog rata, kada se srpska zastava vijorila na strani saveznika, a pod njom ginuli uglavnom srpski hrabri vojnici. Tomas Džeferson je rekao, podseća kolega Mirko Munjić, inače za Ameriku koja se trudi da štiti nacionalne interese na teritoriji Srbije, odnosno KiM – zabrinut sam za sudbinu svoje zemlje Amerike kada znam koliko je Bog pravedan.
Ono što je, takođe, značajno za kolegu Munjića i ono što nas je sve iskreno povredilo, mislimo da je to potpuno neprihvatljivo i politički krajnje nekorektno, možda je omaška, možda je protokolarna greška, a na kraji stvari je i domaćeg vaspitanja, kako se predstavnici srpske vlasti, a pogotovo prvi srpski ministar ponaša na određenim događajima. Dakle 15. februara u Orašcu povodom Dana državnosti, prvi srpski ministar je uveo novi običaj i tako ošamario celokupan srpski narod, bacio ga na kolena pred celokupnom EU, da nije potrebno skidati kapu s glave ni prilikom intoniranja državne himne, ni prilikom odavanja pošte srpskim junacima, Karađorđu i srpskim ustanicima.
Odnos koji srpska vlast pokazuje i vladajuća većina u Srbiji, to je naše političko uverenje, prema nacionalnim simbolima, posebno, zastavi, grbu i himni, pokazali su zapravo u odnosu sa Hagom. Ono što smo imali prilike, takođe, da čujemo na sednici Saveta bezbednosti, o kojoj je bilo reči 23. marta 2009. godine, vrhunski argument gospođe Dikarlo, nadam se da sam dobro izgovorila prezime, bio je uostalom, gospodine Tadiću, mi ne možemo da pričamo o pravednom i nepravednom rešenju na 2900 strana, Haški tribunal je doneo presudu srpskom nekadašnjem vrhu.
To je, dakle, šamar, u poslednjih možda sto godina Srbija nije dobila takav aperkat, od strane srpskih vlasti, nadam se da ćete me ispraviti ukoliko grešim, tu su pripadnici vladajuće većine i gospodin ministar, kada se izricala ta sramna presuda, posle oslobađajuće presude Ramušu Haradinaju, koji je zaista potpisnik najgnusnijeg zločina na teritoriji KiM, koji je zaista potpisnik sa svima onima koji danas haraju Kosovom, a jesu šiptarski teroristi, kriminalci koji su trgovali organima nedužnog naroda, posle sramne oslobađajuće presude, jer šta su Srbi, samo meso, organ koji vredi pet miliona evra na crnom tržištu, srpska vlast je reagovala na način da je samo gospodin Ivica Dačić rekao da je to sramna i ponizna presuda za Srbiju i da Srbija mora da reaguje na adekvatan način. Izvinjavam se ukoliko je još neko odreagovao na sličan način, ali ovo je jedino bilo meni dostupno kroz medije.
Dakle, to što je u Hagu smišljeno, napravljeno, jeste samo dokaz srpskog zločinačkog poduhvata. To je ono što su i Amerika i Velika Britanija i Nemačka uz pomoć svojih saveznika predodredili srpskom narodu, mnogo pre nego što ste vi došli na vlast, pa vas je to zateklo, mnogo pre nego što smo mi počeli da razmišljamo o političkom delovanju. Ovo je plan i projekat koji ima svoje višedecenijsko trajanje i provođenje, strpljivo, predano, faza po faza. Krajnji cilj jeste pretkumanovska Srbija i umanjenje srpske moći. Zašto? Zbog Rusije. Naslednici Dizrelijeve politike jako dobro znaju da kada zatreba, nijedan Srbin neće pucati ni na jednog svog pravoslavnog brata. Kada se sagradio Bondstil, krajnje protivpravno, to je nama bio simbol onoga što će se desiti nekoliko godina kasnije. Mi smo već tada znali da KiM odlazi u ruke onih koji su prekrojili sudbinu naroda na ovim prostorima.
Isto tako, braćo i sestre, pošto je hrišćanski post i bližimo se, kažu da smo u Hristu svi jednaki, o tome bi trebalo posebno razmišljati pogotovu kada govorimo o molitvenoj himni ''Bože pravde'', treba podsetiti te velike i Zapad i sve one koji stoje iza ovog poslednjeg eksperimenta koji nas i suviše puno i visoko košta – da je, takođe, jedan od najznačajnijih simbola budućnosti Pećka patrijaršija i jesu Visoki Dečani, i da je u istoriji srpskog naroda bilo i gorih vremena, ali da se srpski narod dizao iz pepela onoga momenta kada su svi od njega redom digli ruke, tako će biti i ovaj put.
Možda među vama iz vladajuće koalicije ima lakovernih. Sasvim sigurno znam da ima dosta i rodoljuba i patriota i sasvim sigurno znam da većina vas misli da radi najbolje što može i da će birajući evropsku Srbiju obezbediti ono što ste obećali 5. oktobra. Ja tu nemam nikakvu dilemu i SRS tu nema nikakvu dilemu. Mi samo želimo da vas ubedimo da smo mi u tom razmišljanju bili i da su nas prevarili.
Imate konačno svedočenje nekoga koga smo držali, uslovno rečeno, za nekadašnji DOS-ov obaveštajni kadar, a to je gospodin Zoran Mijatović. Važio je za najobaveštenijeg čoveka u Srbiji. Između ostalog, taj čovek svedoči o tome kako Hag radi, odnosno Haška kancelarija – da su izbegavali državne organe. Gospodo, to je vama argument, jer jednostavno nisu hteli zvaničnu saradnju sa vama, nego su radili ispod žita. A zašto? Zato što uvek postoji neko potencijalni za neku hašku tamnicu! A ko su ti potencijalni – svi oni koji stanu u odbranu onoga što se zove sve i podvodi pod državne atribute Srbije, i onoga što bi trebalo da se definiše kao srpski nacionalni interes?
Svi, ali zaista redom svi koji su u istoriji Srba pokušali da sagrade kuću podjednako dobro za sve građane, platili su previsoku cenu – neko glavom. Jedan od primera je ubijeni predsednik Milošević. Da vas podsetim to je zaista bio simbol još jednog od srpskih neuspeha, poraza i tragedija. Taj čovek je pred očima celokupne svetske javnosti govorio da mu treba adekvatna lekarska pomoć, a taj "civilizovani", "humani" Zapad je jednom totalitarcu, primitivnom Srbinu rekao – baš me briga, i time učestvovao u ubistvu nekadašnjeg srpskog i jugoslovenskog predsednika. I tu nije bio kraj. Prema rečima gospodina Zorana Mijatovića, da vas podsetim da je on bio zamenik načelnika resora DB, gospodina Gorana Petrovića, u periodu kada je bio ministar Dušan Mihajlović, on je, nažalost, kasno shvatio, da svi oni koji jesu sada srpski aparat, jesu potencijalni optuženi za ratne zločine pred Haškim ili nekim drugim tribunalima.
Mi smo imali jedan zaista sjajan primer od strane baš vas iz vladajuće koalicije. Reč je, naravno, o predsedniku SRS koji je šest godina, o kvalifikaciji optužnice, o zločinima, to ću ostaviti možda za neku drugu temu, uopšte neću sada da ulazim u tu priču. O čemu se ovde radi? Dakle, ta međunarodna razvijena zajednica je, koja se toliko ponosi demokratskim tekovinama u odnosu na srpski primitivni narod, samo sedam sati pred kraj postupka protiv dr Vojislava Šešelja prekinula postupak. Svi ste svedoci, pošto je javnost pratila to u Srbiji, na šta je ličio taj postupak i koliko je dominantnu ulogu imao dr Šešelj u odnosu na instruisane svedoke da posvedoče lažne navode optužnice.
Hajde da ne budem ja suviše subjektivna neću ulaziti dalje u kvalifikaciju toga – uglavnom, prekidaju postupak na samo sedam sati pred kraj izvođenja dokaza optužbe od strane tužilaštva i pokreću postupak protiv jedne osobe, novi postupak za nepoštovanje suda. Navodi za tu optužbu su, da vam ne pričam da su prekršili sva moguća pravila, da je dr Šešelj uticao, zastrašivao, obelodanio imena određenih svedoka. Sada dolazimo do poente, do svetlog primera koji zaista moram da navedem, a tiče se vladajuće većine.
Gospodin Rasim Ljajić je tada rekao – nikada srpska država nije dobila zahtev od strane Tužilaštva ili Haškog tribunala da se obezbedi sigurnost i bezbednost potencijalnih svedoka insajdera, u slučaju tužilaštva protiv dr Vojislava Šešelja. Nikada nisu dobili ni naznaku da se bilo kome od tih ljudi, koji su trebali da svedoče pred tužilaštvom, odnosno preti bilo kakva opasnost. O čemu mi onda ovde pričamo?
Na neki način mi ovde možemo da govorimo i o prenosnim i izvedenim nacionalnim simbolima. To što se plasira priča da se u Hagu sudi o pojedincima za izvršene ratne zločine, čitajte samo presudu Ramuša Haradinaja.
To što se plasira priča da treba da se desi dvosmerna saradnja – molim vas, recite mi u čemu se ona ogleda? Svi srpski simboli su pali na toj dvosmernoj saradnji, jer tri hiljade DNK uzoraka je uništeno u laboratorijama Haškog tribunala. Ti uzorci su, dame i gospodo, trebalo da posvedoče o monstruoznim zločinima nad srpskim nedužnim stanovništvom u periodu NATO agresije i malopre. Nestalo je devet strana UNMIK-ovog izveštaja.
Onesposobljena je istraga na teritoriji Albanije, a mi imamo primere kako je VBA sve vreme imala podatke i navode prvih ljudi VBA – da je srpska država bila na vreme upoznata o tome, i da se nije reagovalo. Čak imamo navode, a o tome se pisalo u izvesnim medijima, tadašnjeg prvog čoveka VBA koji je rekao – mi smo znali za autobuse koji su, tri ili četiri autobusa, koji su po 60 Srba odvodili na sever Albanije.
Gospodo, mi pričamo o svim tehnikama vađenja organa, koje ne mogu da se odvijaju bez prisustva ili bez saznanja nadležnih institucija ili organizacija. Konačno imamo tajni izveštaj Savezne nemačke obaveštajne službe, koja je napravila pravu pometnju u Nemačkom parlamentu.
Usledile su i mnoge ostavke posle toga, koje su zapravo direktan dokaz kriminalnih aktivnosti šiptarskih terorista na teritoriji KiM, koje su, takođe, direktan dokaz povezanosti šiptarskih terorista sa najvišim vrhovima u – Americi, Velikoj Britaniji i Briselu.
Tajni izveštaj BND, odnosno neko se iz samog BND potrudio – više nije tajni izveštaj, možete ga naći, sada je već dostupan javnosti na internetu. To su frapantni podaci. Srpska javnost je o tome saznala onog momenta kada su dva špijuna, a nisu prijavljeni kao obaveštajni oficiri, bila uhapšena navodno zbog podmetanja bombe na određene prostorije Euleksa na teritoriji KiM.
Dakle, čini se da srpska vlast i srpska javnost živi u nekim paralelnim realnostima i mislim da se svi mi bližimo onom kritičnom momentu, a posebno srpska vlast, kada će definitivno morati da se kaže – ili idemo do kraja i štitimo ono što nam garantuje naš Ustav, Povelja UN, Rezolucija Saveta bezbednosti, dakle, da štitimo samo međunarodni pravni poredak i onda smo svi u tome i onda tu nema stajanja.
Ali ja moram da vas upozorim, to smo prošli. Zar mislite da ubijeni jugoslovenski predsednik gospodin Milošević nije bio američki saveznik, nije bio čovek koji je bio faktor stabilnosti na teritoriji Balkana? Javno ste o tome govorili. Zar mislite da i on nije hteo da uspe kao političar, kao ideolog, kao čovek? Imao je samo jedan problem, verovao je onima kojima nije trebalo i to je kasno shvatio. U istoj situaciji se, nažalost, dame i gospodo, nalazite i vi sada.
Izabrali ste put, kao što rekoh na početku izlaganja, koji je za nas potpuno legitiman. Ljudi su glasali Za evropsku Srbiju. Ja pripadam listi koja je samo glasala za srpsku Srbiju, onoj listi koja je toliko prokužena u poslednjih nekoliko meseci, protiv koje se vodi bespoštedna medijska kampanja.
Niko od vas se nije ljudski našao da zaštiti dostojanstvo vaših kolega poslanika. Šta se o nama piše? Koliko koštamo Srbiju? Kako se to ponašamo? Kako bi trebalo da se ponašamo? Kako biste se svi vi ponašali da ste na našem mestu? Ne možete u hodnicima da nam kažete – mi vas razumemo, vi ste u pravu, nikada se to u poslednjoj modernoj srpskoj istoriji nije desilo kao to što se vama desilo, a da u medijima mi zaista svakodnevno budemo razapinjani.
Politika dvostrukih standarda je bila politika možda nekih ranijih režima i uvek se to obijalo o glavu onih koji su sprovodili represiju.
Pripadam listi koja je osvojila hiljadu dvesta i skoro dvadeset glasova. Ti ljudi su glasali za srpsku Srbiju, za jaku nacionalnu, ekonomski oporavljenu Srbiju koja će znati gde su joj granice, gde će ljudi moći normalno da hodaju Kosovom i Metohijom i da uđu u Pećku patrijaršiju i Visoke Dečane, gde će "Bože pravde" da se svira na svakom mestu i svakoj prilici koja za to dolikuje.
Ti ljudi su glasali samo za priliku za ravnopravno učešće u onome što se zove svakodnevni posao, da niko ne može da ih ucenjuje da li pripadaju vladajućoj garnituri ili pripadaju onima koji polako ali sigurno odlaze u prošlost.
Oni su glasali za Srbiju koja će biti jednako sigurna kuća za sve i koja će sve da krili i štiti od napada onih kojih su se nasilili na Srbiju. U toj Srbiji njihova deca bi trebalo bezbedno da odrastaju. U takvoj Srbiji postoji privreda, postoji industrija, postoje neke fabrike, a postoje naravno i strane firme, ali zna se šta se daje i kome se daje primat.
U toj takvoj Srbiji ne bi trebalo da bude sramota da se uči o srpskoj istoriji, da se vrednuje srpska kultura. U toj Srbiji ne bi smelo da se desi da troje izvanrednih umetnika podnesu ostavke na mesta direktora srpskih najvažnijih nacionalnih institucija.
Pogledajte, dame i gospodo, zaista, atakujem na sve vas koji ste iskrene patriote i rodoljubi, kako izgleda Narodna biblioteka Srbije. Ona je toliko devastirana da nema osobe koja nije okrenuta izučavanju poštovanja svega onoga što je neko teškom mukom napisao, a možda čak i na robiji, a da ne boli svaki put kada uđete u prostorije Narodne biblioteke. Kako mi to da razumemo?
Mi to možemo da razumemo samo kao konkretan odnos vlasti prema svemu onome što treba da bude simbol jedne nacije i jedne države.
Mogu da razumem, možda je vrlo teško u situaciji kada šta god da dotaknete to su kao začarani olimpijski krugovi, jedno rešavanje problema vodi u drugi problem, ali hajde da sednemo i da pričamo o tome, da se ovde stvori politička volja i da vidimo šta je politički konsenzus, šta je nacionalni interes i da napravimo politički dogovor. Situacija koja se nama dešava i zbog koje smo mi u SRS razapeti je rezultat nepostojanja političke volje da se dođe do političkog dogovora.
Znam da vi niste direktno odgovorni i krivi za to i znam da vi ne možete drukčije da se ponašate u odnosu na one koji su vas polako ali sigurno dovodili u vlast protiv Miloševića. Znam da oni vama neće dozvoliti da se ovde napravi politički dogovor i da se ovde napravi politička klima koja će ojačati Srbiju. Dame i gospodo, njima jaka Srbija ne treba, njima treba mala zemlja, rasparčana, sa kojom će lako da manipulišu. Njima treba fragmentisana politička scena, što više partija – to bolje, sa kojom će, takođe, moći da manipulišu.
Niste vi, dame i gospodo, ni prvi ni poslednji koji se suočavaju sa tim. Mnogi pre vas su bili u sličnim problemima. Ima onih čestitih koji su to i priznali, priznali svoje poraze, naučili svoje greške i krenuli dalje. Zaista apelujem, Srbija ulazi u užasnu krizu. Mi nekako kao da smo potpuno otuđeni, javlja se nešto što ne nalikuje srpskom narodu, a što se prepoznaje, bože sačuvaj, kao mržnja. Mi jesmo politički protivnici i neistomišljenici, ali nismo neprijatelji jedni drugima.
Hajde u ime tog naroda koji svakodnevno ostaje bez svog dostojanstva jer ne može da prehrani svoju porodicu, koji nema institucije koje mogu da zaštite sve ono što čoveka čini dostojnim čovekom, dajte da u ime svih tih ljudi konačno prestanemo sa svim ovim, da se dogovorimo da napravimo tu bolju državu, bolju Srbiju, svako sa svojih pozicija, vi za evropsku Srbiju, mi za srpsku Srbiju, vi sa gospodinom Tadićem, mi sa doktorom Šešeljem.
Hajde da argumentima ubedimo narod ko može da ostvari samo jednu jedinu potrebu, život dostojan čoveka. Hajde da govorimo argumentima, a ne kaznama, opomenama i isključenjima. Hajde da uvedemo slobodu govora i odgovornost, slažem se, ali ne represivno. Dajte nam prostora da se i mi pojavimo u medijima, da i mi učestvujemo sa vama ravnopravno u raznim televizijskim emisijama, i da kažemo to što mislimo.
Zaboga, milion i skoro dvadeset hiljada ljudi nije zanemarljiv broj, to je dobar deo Srbije. Nemojte raditi ono što su prethodni pre vas radili, pišete pravila koja će za vas kao opoziciju da važe, pogotovo što mi sada pored svih ovih nacionalnih tema, pored svih problema koji se tiču konkretno opstanka Srbije, a jeste i odnos sa Republikom Hrvatskom,
Bili smo prvi koji su pozdravili istupe gospodina ministra spoljnih poslova, gospodina Jeremića, prvi smo rekli – tako treba da zvuči ministar spoljnih poslova.
Srbija mora da se digne sa kolena. Srbija neće da ratuje. Kome je do ratova? Mi smo ti koji smo najviše gubili, svi, nema porodice u Srbiji, takođe i vi koje nije ta nesreća dotakla, ali mi nismo imali izbor. Srpski narod je bio zatečen, dame i gospodo, vi to svi znate, zatečen udruženim zločinačkim poduhvatom onih koji su sada dole na Kosovu i Metohiji, koji sada maltretiraju vašeg predsednika, gospodina Tadića u Savetu bezbednosti, drsko i bezobrazno, samo zato što kaže ono što smo mi govorili. Dajte da pitamo Britance i Amerikance kako bi se oni ponašali u situaciji da im neko, neka strana sila oduzima deo teritorije? Da li bi ti Britanci, Amerikanci i Nemci rekli – izvolite? Sasvim sigurno ne, kao što podanički položaj niko od njih ne poštuje.
SRS je, dame i gospodo, bila za punopravnu, ravnopravnu saradnju sa EU, ali samo kao punopravni i ravnopravni partner, a ne kao podanik i neko ko se ponižava na takav način.
Volela bih od gospodina srpskog ministra da čujem, zaista bih želela, argumente kako misli da izvede tezu do kraja – i Kosova i Metohija i Evropska unija?!
Evo, pred očima smo srpske javnosti. Svaki izbori su upravo ta vaga da se proceni ko obmanjuje, ko je populista, ko greši, ko obećava nešto što ne može da ispuni.
Nadam se, gospodine Duliću, da ćemo u toku današnjeg dana od vas čuti odgovore na ova pitanja koja su izneta pred vas. Vi ovde niste samo čovek koji je predložio ovaj predlog zakona, već predstavnik srpske Vlade.
I te kako smo sigurni da svako zasedanje Skupštine Srbije prate svi oni koji treba da ga prate. Ovo je poruka sa ovoga mesta – vrlo brzo kada srpska vlada shvati ko su joj partneri u tom poslu, kada shvati da neće moći da puni budžet, kada shvati da je u potpunom dužničkom ropstvu, da neće biti novih radnih mesta, da će investicije dolaziti sve ređe i sve manje, tada će Srbija da se digne.
Bojim se da ćete pre toga, gospodo iz vladajuće većine, imati reke ljude na ulicama, onih koje pokušavate sada da opterećujete dodatnim porezima samo što ljudi naprosto neće imati odakle da odgovore obavezama prema srpskoj državi koja je propustila šansu da odgovorno izađe i da odgovorno pred narodom, vrlo jasno kaže, narod bi to shvatio, u kakvoj smo mi situaciji, koliko nam snage treba, šta je potrebno da uradimo. Da li zaista mislite da se na tom planu ne bismo ni mi našli? Bi, jer svi mi predstavljamo deo naroda koji ima samo jednu želju, da živi životom dostojnog čoveka.
Šta ste još propustili da uradite i ono što je za nas bilo zaprepašćujuće, a jesu određeni primeri koji su zaista bolni i sramotni za državu Srbiju. Milina je gledati sportiste koje sticajem okolnosti država Srbija nije negovala, setila se kada su ostvarili evropske i svetske uspehe, kada onako lepi i ponosni, sa medaljama na grudima, stoje uspravno uz neku himnu koja se pušta i tada ceo svet zna da je to Srbija.
Ti isti sportisti kada odluče da svoje milionske premije upute za Kosovo i Metohiju, tako što će se sanitetskim vozilom spasiti veliki broj života, dobiju pretnju smrću od albanskih terorista. Primer vam je dobro poznat, radi se o našem zaista izuzetnom teniseru, koji ne može da uđe u Srbiju, a da ga ne čuva posebna teroristička jedinica, samo zato što je momak hteo sanitetskim vozilom da pomogne nekim ljudima na Kosovu i Metohiji.
Imate i drugi primer, isto fantastičnog mladog sportistu, koji nas je na najbolji mogući način proslavio gde god je bio. Nosio je majicu "Kosovo je Srbija". Šta je dobio za uzvrat? Jednostavno su ga eliminisali sa Evropskog prvenstva. To je katastrofa. Tada je cela Srbija trebalo da ustane i da određeni odgovor da, diplomatski nije, i da štiti svoje ljude gde god da se nalaze. Nije to sramota. Naprotiv, to je ono što se očekuje, što ti mladi ljudi očekuju.
Ti sportisti, umetnici, glumci, naučnici, svi oni koji nas na najbolji mogući način predstavljaju bilo gde da se pojave i zbog kojih se mi toliko ponosimo, očekuju da osete šta znači patronstvo majčice Srbije, očekuju da su deo ovog naroda i ove države. Da li je to mnogo? U tome se ogleda patriotizam i u tome se ogleda rodoljublje.
Opet ću vas podsetiti svojevremeno na reči menadžera kampanje DOS-a, da zaista jeste patriotizam ukoliko uspete da obezbedite život dostojan čoveka jednom jedinom građaninu Srbije. Šta je sa tim, dame i gospodo?
Imamo preko 60 hiljada ljudi koji su ostali bez posla u Srbiji. Hiljadu ljudi od 1. jula neće imati socijalno, neće moći da obezbede sebi markicu. Koliko će ih tek ostati bez posla? Pola miliona ljudi u Srbiji živi u liniji donje granice siromaštva. Sada već ljudi stavljaju prst na čelo i pitaju se kako će uspeti da prehrane svoje porodice.
Ne kažem da ste vi krivi i odgovorni za krizu koja se prelila u Srbiju, ali ste i te kako odgovorni, tu ste odgovornost preuzeli izbornim rezultatima, da ponudite rešenje. I tu priliku ste propustili.
Ono na šta gospodin Buha, inače predsednik Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu, želi da podseti, naravno, dame i gospodu narodne poslanike i gospodina ministra, na pravom mestu srpsku javnost, a nije u mogućnosti, jeste sledeće:
Savremene države posvećuju posebnu pažnju državnim simbolima – grbu, zastavi, himni, jer su u ove simbole utkani istorija, tradicija i kultura jedne nacije, kao i ostali kultni činioci. Nažalost, srpska država, za razliku od mnogih drugih stvari, nije poklonila dužnu pažnju ovim simbolima i ovim gestom je iskazala svoju anacionalnost i neuvažavanje srpske tradicije, te se aktivno zalagala za usvajanje simbola i negovanje vrednosti koje su u suprotnosti sa slavom i bogatom istorijom srpskog naroda.
Današnji srpski simboli prvi put su ugrađeni u ustavnopravni sistem u Republici Srpskoj Krajini. Ustavom Republike Srpske Krajine iz 1991. godine za grb je izabran dvoglavi orao sa pozlatom i ocilima. Zastava je bila srpska trobojka sa grbom, a himna "Bože pravde", dok je drugi deo srpskog korpusa izložen pogubnom ideološkom klišeu pevao himnu "Hej Sloveni", borci Republike Srpske Krajine u boj su odlazili sa tradicionalnim srpskim simbolima koje danas inaugurišemo sa ovim zakonskim projektom.
Uz srpsku trobojku su se proslavljale pobede u odbrani etničkih teritorija srpskih naroda koje su napadane od strane ustaških bandi, potpomognutih snagama NATO pakta. Kako se postupa prema državnoj zastavi i himni neka posluži za primer jedno poslaničko pitanje koje je Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije postavio narodni poslanik Milorad Buha.
Od Ministarstva je za tražena informacija o brojnim incidentima koji su izazivali hrvatski navijači na svetskom prvenstvu u rukometu u Republici Hrvatskoj. Prvo su hrvatski navijači pokušavali izvršiti fizički napad na srpske rukometaše, posle su spalili srpsku zastavu uz uzvike šovinističkih uvreda upućenih srpskom narodu. Na svakoj utakmici srpske rukometne reprezentacije prilikom intoniranja himne pobesneli hrvatski navijači su skandirali fašističke parole, dame i gospodo: "Ubi Srbina", "Srbe na vrbe"! Takođe, i druge iz arsenala koje podsećaju na one iz Drugog svetskog rata.
Najveći incident izazvao je gradonačelnik Zadra, jedan od domaćina svetskog prvenstva, koji je sa zvaničnog jarbola na kome su bile izložene sve zastave učesnika prvenstva skinuo srpsku trobojku. U toj atmosferi trebalo je naši rukometaši da igraju i da donesu uspehe Srbiji. Razlog za uklanjanje srpske zastave, po njegovim rečima, bila je preventivna mera kojom je izbegnuto iritiranje hrvatskih navijača. Incident bez presedana, ali i bez osude sa srpske strane.
Državni organi Republike Srbije, kao i srpski elektronski i pisani mediji prećutkivali su ove incidente. Ovakvi incidenti su redovna pojava kada su u pitanju susreti sportskih ekipa u Republici Hrvatskoj. Hrvatska strana kurtoazno izrazi žaljenje za nastale incidente, obećava časnu reč da će kazniti izgrednike i na tome se završi.
Zadatak srpskih državnih organa jeste da protestuje protiv otvorenih napada na državne simbole, da zaštiti od grubih nasrtaja na fizički integritet sportista, novinara, sportskih navijača i drugih učesnika, diplomatskim i drugim mirnim sredstvima upozori drugu stranu da iza ovih nemilih incidenata stoje organizovane grupe, potpomognute od državnih organa koji ne čine ništa da spreče izgrednike u otvorenoj nameri da se putem paljenja simbola, uklanjanje zastave i sličnih aktivnosti povrede nacionalni simboli, ponizi jedna država i potpuno naruše naši odnosi.
Ovakvim postupcima ruši se ugled srpske države, srozava se moral sportista, navijača i građana.
Ćutanje državnih organa zaista ne možemo da tretiramo kao neznanje, već kao otvorenu diverziju kojom se urušavaju srpski nacionalni interesi. Dame i gospodo, imali smo prilike da gledamo određene utakmice koje su se odigravale u sportskoj dvorani "Lora", na mestu gde su nekada mučeni srpski vojnici. Niko od srpskih vlasti nije uputio protest organizatorima skupa, da je tamo trebalo da se raduju postignutim golovima oni koji bi trebalo da se izvinjavaju za ono što je rađeno u "Lori" i to je strašan incident.
Kada je gospodin Milivojević pričao o dvoglavom nemanjićkom orlu, zaista sam pomno pratila vaše izlaganje, i hvala vam na tome što ste pomenuli da je ispod tog orla zaista reka ljudi stradala, najčešće nevinih, služeći kao meso osvajačima koji su prepoznatljivi u istoriji kao predstavnici, pripadnici ili saveznici velikih sila ili carstava. Ali, gospodine Milivojeviću i kolege iz vladajuće većine, zaista bih volela da čujem šta se konačno uradilo da se o srpskim žrtvama priča, recimo, u Beogradu, Kragujevcu, Novom Sadu, Nišu. Da li srpske žrtve ne zaslužuju da im se, recimo, napravi spomen-soba, gde će oni koji su ih nasledili, koji su poslednji preživeli moći bar neki cvet ili sveću da im zapale.
Da vas podsetim na istinu o kojoj se ne priča u Srbiji, a to je put kojim se ređe ide. U Sarajevu je stradalo 6.635 Srba, u Srebrenici 3.287, u Brodu 445, Prijedoru 648, u Banja Luci 1.416 Srba u periodu od 1992. do 1995. godine. Broj nastradalih na teritoriji KiM se još uvek utvrđuje. Broj etničko počišćenih sa teritorije Republike Srpske Krajine za vreme dve akcije "Bljesak" i "Oluja" premašuje cifru od 450 hiljada. Tu su gospoda kojima verujem na reč i za koje znam da će me ispraviti ukoliko grešim.
Da li je u Srbiji od 2000. pa naovamo ikada bilo reči o ovim ljudima, na način na koji te žrtve zaslužuju da se o njima priča? Da li je srpska država razmišljala o tome da uputi zahtev drugim državama da se istraži istina? Kako mislite da postignete pomirenje ako istinu sprovode nevladine organizacije koje predstavlja Nataša Kandić?
Lično nemam ništa protiv te gospođe, ali imam utisak da je vrlo subjektivna i imam utisak da vrlo provodi jednostrane interese onih koji finansiraju njen rad. Ali bih volela da čujem gospođu Natašu Kandić da kaže da je srpska vojska procesuirala sve one vojnike u periodu svih ovih ratova, poslednjih, odbrambenih, koji su prekoračili svoja ovlašćenja. Da su srpska država i vojni sudovi procesuirali, imamo beleške o tome, to je javni podatak, možete doći do toga, sve one koji su počinili zločine.
U Šapcu 1994. godine je procesuirana grupa "Žute ose" i Repić koji je počinio, utvrđeno je, određena zverstva. Čovek je naprosto bio narkoman i alkoholičar i užasno je to što je uradio. Ne dao Bog da se ikada ponovi, ali Srbija je javno govorila o zločinima pojedinaca. Taj gospodin, koji je i umro 2006. godine u zatvoru, bio je osuđen na deset i po godina, vezivao se za SRS iz čisto političkih razloga. Sve te navode DOS-a 2003. godine kada je naš šef popakovan za Hag, predsednik SRS, demantovao je Zoran Mijatović, zamenik načelnika resora Državne bezbednosti, Gorana Petrovića, u periodu DOS-a, kada je istražiteljima Haškog tribunala, konkretno Džefriju Najsu koji mu je upao u stan i pokušavao da iznudi lažni iskaz, objasnio ovo što vam ja prepričavam.
Dakle, zaista bih volela da vidim volju da dođemo do te istine. Miloševića više nema! Čovek je ubijen i to vreme je zauvek iza nas. Argument da ste vi naslednici nečega što je uradio Milošević, mislim da ne stoji. Vladate koliko i on. Imate poluge moći koje je imao i on.
Imate možda slične saveznike koje je on imao i koji su ga prodali i koji su mu govorili, očigledno, neistine i laži. Nema druge blaže reči. Jedno su govorili u susretima u Beogradu, a u svojim maticama radili nešto sasvim drugo. To sada vidimo. Pretpostavljam da oko toga više nema dileme.
Izvinjavam se. Zaista imam potrebu da se zahvalim na ovoj predloženoj temi i na mogućnosti da završim misao. Hvala vam svima. (Aplauz.)
Uvaženi kolega Milivojeviću, upravo ste uradili ono što je cela Srbija videla i ono što sam ja očekivala od vas. Još jednom moram da kažem da će se dr Vojislav Šešelj vratiti i to mislim vrlo brzo, a pustite to koga on brani u Hagu, i šta je Hag, i koji se proces odvija pred Hagom, istorija to već sada beleži. Upravo sam vam pokazala kako SRS ne koristi samo izvore svog ideologa, to je naše političko uverenje, mi mislimo da je to najbolji put. Ljudi glasaju za to da li smo uspešni ili nismo, to svaki izbori pokažu.
Ono što moram da vam kažem jeste da ste vi upravo ilustrovali srpskoj javnosti da nije krivica u SRS, što je politička atmosfera puna tenzija, nepromišljanja i nemudrosti, nego upravo vi. Što mi pokušavamo, i to je bila manifestacija tokom celog moj izlaganja, da privedemo razgovor normalnim, razumnim, zdravomislenim okvirima, a vi to ne želite.
Moram da vam se zahvalim na ovome. Svaka moja reč posle ovoga apsolutno bi bila suvišna. Zaista ste pokazali sve ovo o čemu pričamo, ne samo mi, nego cela opozicija danima i mesecima. Hvala. (Aplauz.)
Gospođo Đukić-Dejanović, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, obrazloženje za ovaj amandman ste dobili. Amandman, naravno, ne prihvatate. SRS se trudi da poboljša zakon, za koji smatra da je neophodan, ali svakako ne u formi u kojoj je predložen Narodnoj skupštini i građanima države Srbije.
Mi danima pokušavamo samo da zapravo konkretnim primerima pokažemo da je u Srbiji na delu diskriminacija po svim mogućim osnovama, u smislu da se ta čuvena odredba Ustava države Srbije, član 21, apsolutno ne poštuje.
Nadam se da mi nećete zameriti, kao i kolege iz vladajuće većine, što ću ovog momenta da pokrenem temu za koju smatram da je neophodna da se otvori diskurs u okviru srpskog društva posle 5. oktobra, a to je stanje kulture, odnosno stanje kada su institucije nacionalne kulture u pitanju.
Gospodine ministre, mi smo poslednje dve nedelje, zapravo, imali ostavke tri čelna funkcionera nacionalnih institucija kulture u Srbiji. Čini mi se da će gospođa Svetlana Bojković uskoro da podnese, takođe, ostavku. Ono što dolazi iz redova umetnika koji su zaista obeležili srpsko društvo, jeste konstatacija da su diskriminisani, odnosno institucije kulture, upravo po političkoj, odnosno partijskoj pripadnosti.
Građani Srbije bi trebalo da znaju, a SRS ima i određene najave da će uvažena imena srpske kulture...
Dame i gospodo, gospođo Đukić-Dejanović, ministre, ono što se nameće kao logično pitanje: čemu ovaj zakon o borbi protiv diskriminacije u Srbiji, koja poslednjih devet godina svedoči samo o primerima diskriminacije po bilo kom osnovu?
Ono što je poslaničku grupu SRS frapiralo, a čekali smo da se privede kraju rasprava u pojedinostima o ovom predlogu zakona, jeste i skorašnji primer zaista vrlo brutalnog događaja i brutalne političke diskriminacije, a reč je o predsedniku LDP gospodinu Čedomiru Jovanoviću.
LDP je zaista ljuti politički protivnik SRS. Čini se da se mi nikada nećemo susresti što se tiče političkih stavova. Reč je o principu. Reč je o onome na šta smo mi upozoravali početkom ove godine, od sredine prošle godine, a tiče se medijskog linča političkih neistomišljenika.
Mi smo ovde, lično sam za ovom govornicom izrazila bojazan i strah da danas-sutra Čedomiru Jovanoviću, porodici dr Vojislava Šešelja, bilo kome može da se desi da na ulici naleti na nekoga i pretrpi možda čak i najgnusniji mogući ishod, da mu neko oduzme život zato što se stvorila takva klima ili takva atmosfera.
Ono što je za nas potpuno neprihvatljivo, da se niko od vas, dojučerašnjih kolega, saboraca gospodina Jovanovića, nije setio da stane u zaštitu principa da smo svi jednaki i da niko u ovom društvu i na ovoj planeti nema prava da bilo koga po bilo kom osnovu diskriminiše. Tužno je što o tome priča SRS, kojoj ste medijskom kampanjom prilepili etiketu pristalice totalitarnog režima.