ŽELJKO TOMIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen je 1965. godine u Novom Sadu. Završio je Gimnaziju u Sremskim Karlovcima.

Radio je kao službenik, potom bio radnik u štampariji Dnevnik i novinar.

U DSS-u je od nastajanja stranke, 1992. godine bio je osnivač novosadskog odbora. Član je Glavnog odbora stranke.

Od 2001. godine je poslanik u Skupštini Srbije. Bio je zamenik predsednika Odbora za međunacionalne odnose i član Odbora za odnose sa Srbima izvan Srbije.

Na redovnim parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine ponovo je postao narodni poslanik.

Oženjen je i otac jednog deteta. Živi u Novom Sadu.
Poslednji put ažurirano: 08.06.2021, 13:44

Osnovne informacije

Statistika

  • 2
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Trinaesto vanredno zasedanje , 15.09.2021.

Hvala, poštovana predsedavajuća.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri gospođo Čomić i Gojković, kada sam pročitao amandmane SVM i imajući u vidu da smo pročitali i Predlog zakona i pratili raspravu i u načelu, ono što mi je prvo palo na pamet je da je dosta toga podrazumevajuće, da možda ne treba ni da stoji na papiru, jer se naprosto podrazumeva, jer imamo već Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama i naravno u Ustavu, u članu 10, da je ćiriličko pismo službeno pismo u Republici Srbiji.

Međutim, kada pažljivo iščitam amandmane SVM, dolazim do zaključka da tako i treba u suštini. Svako treba da promoviše i da zastupa ono što može i mora, a to je identitet sopstveni i sopstvene manjine u Srbiji. Ja sam ponosan što sam odrastao u višenacionalnoj zajednici i čitao i „Mezeškalač“ i „Jo pajtaš“, ali malo kasnije „Mađar so“, ali i „Hlas ljudu“ i „Ruske slovo“ i „Libertateu“, ali isto tako najviše sam ponosan na ono što piše u Ginisovoj knjizi rekorda, koju sam imao kao mali i imao sam šta da pročitam – samo jedan narod na svetu u svom pismu primenjuje princip „jedan glas – jedan znak“, to su Srbi.

Naravno da smo ponosni na svoje pismo, samim tim i na svoj jezik, što je normalno, ali ja ne želim da se bavim ni Vukovarom, ni Sarajevom, ni onim područjima gde je ćirilica nepoželjna. Potiskuje se ćirilica i u Srbiji, odnosno pokušava da se potiskuje. Videli smo i saopštenje Helsinškog odbora i još nekih drugosrbijanskih uglavnom nevladinih organizacija. Ono što je važno, da mi sami sa sobom prvo razlučimo, tu je gospodin Jokić više nego u pravu kada je rekao da mi moramo da radimo najviše na tome, kao ljudi i kao građani.

Ja ću vam dati jedan primer, pre nego što je ovaj zakon i uzet u razmatranje, kada je počelo to da se radi, a to smo čuli da je bilo 2017. godine, 2013. godine u rodnom gradu i oba prisutna ministra i mom, u Novom Sadu, Gradsko saobraćajno preduzeće, uz podršku gradskih vlasti donelo je odluku koja je primenjena i važi i dan-danas – svi autobusu u gradu Novom Sadu na svom displeju imaju ćirilicu. Nisu morali da traže zakone ili bilo koje propise i pravila, pošto Ustav govori jedno, ćirilicu primenjivati svuda ne može biti kažnjivo, ne može biti sporno, po bilo kom osnovu.

I tako i danas novosadski autobusi nose na svojim displejima ćirilicu i brojni turisti koji prvenstveno i zbog „Egzita“ i zbog drugih manifestacija dolaze, bilo je pitanje od onih koji su se bunili protiv toga kako će se snalaziti strani turisti. Više nego dobro se snalaze već godinama i ne fali im ništa i dolaze u masovnom broju, isto kao što su dolazili i te 2013. godine, kada je ovaj zakon donet.

Ono što je takođe gospodin Jokić već spomenuo je moj apel i molba da se ovaj zakon striktno primenjuje i sprovodi, to je jako važno. Dobro je da je osnovan savet i dobro je da Ministarstvo vrši nadzor, a već je bilo reči – mnogi zakoni se ne primenjuju i ne sprovode. O tome nikada nismo otvoreno pričali. Ali ovaj zakon je nužno da se sprovodi i primenjuje i da se vrši kontrola da li se to radi.

Ćirilica je, upotrebiću stranu reč, i te kako srpski brend, kao što je to i slava i još mnoge stvari, ali mi ćirilicu promovišemo, ne naturamo je nikom, ne namećemo je nikom, samo je promovišemo, prvenstveno u svojoj državi i prvenstveno među svojim narodom. Isto tako sam mislio da je to podrazumevajuće. Ali, eto, izgleda da mora da se stavi slovo na papir i da bude u obliku ovog zakona, koji zaista smatram izuzetno bitnim i mislim da će ovaj saziv parlamenta biti pamćen, to je moj kolega Tvrdišić već govorio, baš po donošenju ovog zakona.

Veoma je veliki značaj ovog zakona, više i od same forme i sadržaja. Ovo je veoma značajan zakon. Nadam se da će doprineti promovisanju pisma našeg koje ima taj princip „jedan glas – jedan znak“, koji nema nijedno pismo u svetu. Hvala vam.

Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 11.05.2021.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću se obratiti javnosti najviše povodom ovih izmena i dopuna Zakona o osnivanju Muzeja žrtava genocida.

Gospođa ministar, Maja Gojković je u suštini rekla sve ono što treba reći. Znači, sedište muzeja se izmešta iz Kragujevca u Beograd gde u suštini ono i radi. Ovaj zakon se usklađuje sa Zakonom o muzejskoj delatnosti koju smo doneli 7. aprila, ne tako davno, pre manje od mesec dana.

Kao što je poznato istorijsko obeležje našeg naroda, a to će posvedočiti mnogi istoričari, sociolozi, kulturolozi, političari, pisci, jer su, naravno uvek ću na prvo mesto staviti KiM, jesu seobe, ali srpski narod ima još jednu stvar koja ga je obeležila i okarakterisala to su stradanja.

Ta stradalništva viđena u raznim bunama, pobunama, ratovim, itd, naročito bih istakao Drugi svetski rat i naročito bih istakao genocid nad srpskim narodom koji se dogodio u zloglasnom logoru Jasenovac na teritoriji današnje NDH.

Moram, prosto mi savest nalaže, da podsetim na jedan događaj koji se ne tako davno dogodio ovde u Beogradu, a apelovali su i organizatori tog skupa da neko to spomene u Skupštini.

Naime, 21. aprila, takođe pre manje od mesec dana, održana je u prostorijama Srpske akademija nauka i umetnosti memorijalna akademija povodom Jasenovca. Da vam kažem da su što organizatori, što učesnici bili akademici, preživeli logoraši, neki narodni poslanici, da je bila gospođa Jelena Buhač Radojičić, po kojoj je snimljen film „Dara iz Jasenovca“, da je bila jedna majka jedanaestoro dece i da je bio jedan impresivan i emotivan skup, a njihov zaključak i suštinski zahtev je onaj koji je i predsednik Skupštine gospodin Ivica Dačić na završetku jedne od prethodnih sednica i rekao da ćemo da imao u vidu da će uskoro da se donese rezolucija Narodne skupštine Republike Srbije o ustaškom genocidu NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima.

Osim pomenutih gostiju na ovoj svečanoj Akademiji bila je jedna, po meni vrlo važna istorijska ličnost koja je, hvala Bogu, živa i zdrava. To je gospodin Gideon Grajf, kojem nije bilo teško da doleti iz Izraela odakle je. Podsetiću vas ko ne zna da je to profesor koji predaje na univerzitetima u Australiji, Estoniji, Izraelu, Litvaniji, Nemačkoj, Novom Zelandu, Poljskoj i SAD. O njemu ne bih trošio mnogo reči, mislim da je naslov jedne njegove knjige dovoljan da ilustruje ko je i kakav je. Knjiga se zove „Jasenovac - Aušvic Balkana“.

Ako mi kao narodni poslanici i ako ova institucija Narodna skupština Republike Srbije shvatamo shvatamo da ovakvu jednu rezoluciju treba, po meni, da donesemo po hitnom postupku, mislim da pred sobom imamo istorijski zadatak i da to uradimo.

Pojmom genocida se bave mnogi, naravno paušalno, često. Ono što su srpska deca, romska i jevrejska, srpske žene, srpski muškarci, srpski starci i starice, doživeli u Jasenovcu ostaće zabeleženo u istoriji čovečanstva, ne samo jednog, dva ili tri naroda, nego celog sveta.

Mi smo tu da tu kulturu sećanja o kojoj često pričamo održavamo, da se sećamo, naravno između ostalih na toj Svečanoj akademiji je bila prisutna i ovde prisutna gospođa Smilja Tišma, koja je takođe uveličala taj skup i ne samo zbog nje i zbog nas samih. Znate kako, bespućima mora i okeana plove brodovi, pa kada zapadnu u određene probleme šalju onaj čuveni SOS signal, na engleskom „save our souls“ ili „spasite naše duše“.

Hajde da mi spasimo naše duše i duše svih stradalih i preživelih i onih koji se trude malo i da zaborave i da relativizuju šta se sve događalo u Jasenovcu u tom zloglsnom logoru, da spasimo duše i sebe samih, naravno i gospođe Tišme koja je, hvala Bogu živa, da još uvek svedoči šta se tamo događalo.

Nije dovoljan jedan film, nije dovoljno mnogo toga, ovo je veliki posao koji stoji pred celim našim narodom da ne mora samo jedan profesor iz Izraela više da se bavi time, nego mnogi naši naučnici, pisci i tako dalje, kao što smo o KiM ili o Seobama imali značajne, literarne i istorijske radove, tako je red da i taj, kao što i u zakonu aktuelnom koji danas menjamo ali ne značajno i ne puno, što nije ni loše, taj 22. april kada su zatvorenici izvršili proboj u ustaškom logoru Jasenovac, obeležimo svake godine, već naredne još svečanije i još značajnije, da svaka osoba, svaki građanin države Srbije zna šta se događalo u ustaškom logoru Jasenovac.

Ne sme niko da relativizuje, da minimalizuje i to bih čak proglasio određenim vrstom delikta, određenom vrstom dela ko god to pokušava. Nama žele da spočitavaju neke druge zločine kao genocide.

Naravno da moramo da mislimo i na svoj ponos i dostojanstvo, ali pre svega na istinu. Ono što je istina ne može da se zamenjuje određenim drugim tezama. Svi znamo šta je Jasenovac bio, a danas postoje ljudi koji misle da su u Jasenovcu ubijani neki drugi ljudi, neke druge narodnosti.

Međutim, zna se da je tamo svaki Srbin koji je završio, završio u logoru samo zato što je Srbin, ne zato što je bio drugog ideološkog opredeljenja u odnosu na vladajući ustaški režim, nego pod jedan, isključivo samo zato što je Srbin. To svaki građanin ove države mora da ima u svesti, isto kao što je svaki Rom završio kao Rom i kao što je svaki Jevrej završio zato što je Jevrej. Bio je i poneki Hrvat, jeste, ali on nije stradao zato što je Hrvat.

E, to je obeležje genocida koje mi moramo da poštujemo i da tu kulturu sećanja i na žrtve, ali i uvažavanje preživelih, ali nas samih i cele države i celog naroda i svih građana Srbije da ispoštujemo maksimalno i da tu rezoluciju, nadam se, donesemo što pre. Hvala vam.

PETA SEDNICA, DRUGOG REDOVNOG ZASEDANJA, 22.12.2011.

Poštovana predsednice, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uputiću dva pitanja, jedno ministru za rad i socijalna pitanja, gospodinu Rasimu Ljajiću, ministru Ljajiću, a drugo predsedniku Vlade Mirku Cvetkoviću.
Demokratske stranka Srbije će uskoro pristupiti izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama koji je inače prošle godine dopunjen, ali na uštrb izbegličke populacije i njihovih, pogotovo, imovinskih prava.
Naime, postoji jedan broj izbeglica koji su dobili pakete u građevinskom materijalu kao donaciju od međunarodnih organizacija, s tim da su opštine donirale zemljište i infrastrukturu. Zakon je propisao da nakon deset godina boravka u tim kućama, izbeglice imaju pravo da uđu u posed tih kuća. Dopunom zakona, ovom prošlogodišnjem, traži se da izbeglice otkupe te kuće, kako bi postali njihovi vlasnici.
DSS smatra da za ovo nema osnova, jer se radi o donacijama od strane i opština i međunarodnih organizacija. Nužno je spomenuti da su izbeglice u izgradnji tih kuća uložile i svoj rad i trud.
Druga kategorija izbeglica je dobila stanove po sistemu ključ u ruke i otkup koji treba da plate je po njihovom mišljenju suviše visok, čak veći od novca koji su prosečni građani Srbije u proseku davali da bi stanarsko pravo preraslo u vlasništvo.
Smatramo da u ispražnjavanju Srbije u selima i gradovima u kojima su te izbeglice dobile stanove, nema značajnih mogućnosti za zapošljavanje, pa smatramo da u cilju otkupa treba dati minimalnu, gotovo simboličnu cenu za otkup.
Poražavajuće je ono što se vidi, a imao sam prilike da obiđem i po okolini Beograda i širom Vojvodine, u Sečnju, Žitištu, u raznim opštinama, drastične primere ovoga, gde se izbeglička populacija žali na ono što je ova vlada donela.
Da premostim sada ka ovom drugom pitanju, nedaj bože da Srbi sa severa Kosova budu i postanu izbeglice. Kako premijer Mirko Cvetković komentariše izjavu vojnog ministra Dragana Šutanovca, koji kaže povodom stava nemačke kancelarke Angele Merkel, da Srbija treba da ukine svoje institucije na severu KiM i da se to ne može učiniti jednim rezom. Na čega je akcenat stavio, na jedan rez? Da li treba više rezova? Šta to konkretno znači? Kakav je to rez – hirurškim skalpelom ili možda toljagom? Da li to znači da će vojni ministar možda predložiti određenu intervenciju u cilju sprečavanja, odnosno poništavanja institucija na severu KiM, koje su još uvek, srećom, ali bojim se, kako ste krenuli, da dugo neće biti pod ingerencijom Vlade Republike Srbije?
Drugo, strašno zanima šta će premijer ove države da kaže. Predsednik Republike Srbije Boris Tadić kaže da Srbija nikada neće odustati od Rezolucije 1244, ali pazite po kom pitanju, po pitanju predstavljanja Kosova na regionalnim nastupima. Dalje, da je ta rezolucija poslednji međunarodni akt koji garantuje zaštitu ljudskih prava i života na Kosovu. Blagi bože, o čemu priča predsednik republike, šta je Rezolucija 1244. Treba je samo uzeti u ruke, pogledati šta tu piše.
Između ostalog, u Rezoluciji stoji da treba brinuti o organizovanju i nadgledanju razvoja privremenih institucija demokratske i autonomne samouprave do političkog rešenja, a političkog rešenja nema ni u naznakama.
(Predsednik: Vreme. Samo završite rečenicu, gospodine Tomiću.)
Dalje piše, uzimajući u potpunosti u obzir sporazum iz Rambujea i načela suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ i ostalih država u regionu. O čemu mi pričamo? Da li je Kosovo Srbija i po Rezoluciji 1244 i po Ustavu, ili ćemo se baviti o efemernim stvarima, kako predlaže Boris Tadić. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 26.07.2012.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Mesečno 108000.00 RSD 01.07.2008 - 31.05.2012.