Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ubeđen sam i uveren za razliku od gospodina Komlenskog da će građani za nešto oko mesec i po dana, za malo manje od dva meseca, izglasati ove ustane amandmane i time učiniti nešto zanimljivo.

Pogledajte matematičku progresiju, niko nije primetio tri poslednja Ustava i ovi amandmani 2022. godine. Znači, 1974. godine, pa 1990, pa 2006. godine, svakih 16 godina menjamo Ustav.

Vratio bih se na taj nesrećni Ustav 1974. godine. Zašto nesrećni? Pa stvorio je socijalističke autonomne pokrajine Vojvodinu i Kosovo, bez Metohije, samo Kosovo se zvalo, ali hajde što ih je stvorio, nego što im je omogućio da imaju Ustave, odnosno državne prerogative, što hvala Bogu danas nije slučaj.

Već sledeći Ustav Republike Srbije donet 1990. je to onemogućio i skinuo i poništio te državne prerogative. Danas se često spominjao i taj Ustav iz 2006. godine, ali po mnogo stvari je on više nego interesantan i u pozitivnom smislu i ponosan sam i zadovoljan, i srećan što sam 2006. godine u ovoj sali glasao za njega. On je bio proizvod, možda i najvećeg koalicionog kapaciteta oko jednog akta, pa makar to bio i najviši državni akt, lična karta jedne države, odnosno Ustav Republike Srbije.

Danas je gospodin Pastor spomenuo, tadašnja SRS i tadašnja Demokratska stranka kao opozicione, ali najpopularnije stranke, su podržale Ustav. Zaboravio je da spomene jednu stranku koja je manjinski tada podržavala vlast, a to je Socijalistička partija Srbije i njeni poslanici su glasali. Ali šta je interesantno? Za taj Ustav u ovoj sali je glasalo 242 poslanika bez ijednog protiv, bez ijednog uzdržanog.

Danas kada je broj poslanika opozicije mnogo manji, bojim se da se taj broj neće postići iz mnogo razloga, bez obzira i objektivnih, ali 242 poslanika je podržalo taj Ustav 2006. godine.

Da li je bilo javne rasprave? Bila je veoma jaka ustavna kampanja i bila je jaka protivustavna kampanja. I u jednoj i u drugoj su učestvovali poslanici koji su i danas u parlamentu. Mi smo imali priliku na jednom javnom slušanju u maloj sali ovde u Skupštini da čujemo i jednog ministra iz današnje Vlade koji je rekao da nije glasao za taj Ustav. Znači, bio je među onih osam koji nisu ušli u salu i meni je drago zbog toga što se ta demokratičnost i ta širina oseti i danas, ovde.

Taj Ustav sadrži tu preambulu zbog koje je veoma važan, ali nije samo preambula u pitanju, već i član 182. stav 2. gde kaže – Republika Srbija ima autonomne pokrajine Vojvodinu i Kosovo i Metohija. Da bi se menjao Ustav danas je bilo čak i predloga da se menja ceo Ustav, tu već možemo da diskutujemo.

Mi danas podnosimo ustavne amandmane iz samo jedne oblasti. Ove promene faktički i nisu politizovane i nisu političke kao što su ova poslednja tri Ustava imala određene političke posledice, što negativne, što pozitivne.

Nekoliko poslanika je to uradilo, moram i ja, Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo je odradio lavovski deo posla i stvarno koleginicu Jelenu Žarić Kovačević moram javno da pohvalim. Ja sam već nekoliko mandata poslanik, ja takvu energiju i takvu predanost ne pamtim da sam video, možda se slabo sećam, kao i kolege poslanike. Hvala i članovima Radne grupe, ali posebno hvala i ministru, gospođi Maji Popović, gospodinu Vinšu i svima onima koji su stvarno, što se kaže pregalački uprli da nešto odrade onako kako oni misle da treba, a za dobrobit građana.

Ono što je dobro iz svega ovoga, verovatno je manje bitno, ali približiće se pravosuđe i običnom građaninu, jer on kada izađe na referendum i kako god da glasa počeće aktivnije da razmišlja i o sudiji u svom mestu, i u tužiocu i o svim bitnim faktorima iz oblasti pravosuđa.

Da li smo bili sve vreme jedinstveni i da li je bilo disonantnih tonova na javnim slušanjima? Bilo je. Mi smo čuli predloge da ustavna kategorija postane Pravosudna akademija, da advokati postanu ustavna kategorija. To nije prošlo. Znači, bilo je raznih mišljenja i došlo se do ovog dokumenta koji je danas pred nama, a polovinom januara pred građanima Srbije.

Da se vratim na svoju prvu rečenicu, uveren sam i ubeđen sam da će sve proteći kako treba i da će i narodni poslanici i građani Srbije izglasati ove promene Ustava. Hvala vam.

Hvala, poštovana predsedavajuća.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri gospođo Čomić i Gojković, kada sam pročitao amandmane SVM i imajući u vidu da smo pročitali i Predlog zakona i pratili raspravu i u načelu, ono što mi je prvo palo na pamet je da je dosta toga podrazumevajuće, da možda ne treba ni da stoji na papiru, jer se naprosto podrazumeva, jer imamo već Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama i naravno u Ustavu, u članu 10, da je ćiriličko pismo službeno pismo u Republici Srbiji.

Međutim, kada pažljivo iščitam amandmane SVM, dolazim do zaključka da tako i treba u suštini. Svako treba da promoviše i da zastupa ono što može i mora, a to je identitet sopstveni i sopstvene manjine u Srbiji. Ja sam ponosan što sam odrastao u višenacionalnoj zajednici i čitao i „Mezeškalač“ i „Jo pajtaš“, ali malo kasnije „Mađar so“, ali i „Hlas ljudu“ i „Ruske slovo“ i „Libertateu“, ali isto tako najviše sam ponosan na ono što piše u Ginisovoj knjizi rekorda, koju sam imao kao mali i imao sam šta da pročitam – samo jedan narod na svetu u svom pismu primenjuje princip „jedan glas – jedan znak“, to su Srbi.

Naravno da smo ponosni na svoje pismo, samim tim i na svoj jezik, što je normalno, ali ja ne želim da se bavim ni Vukovarom, ni Sarajevom, ni onim područjima gde je ćirilica nepoželjna. Potiskuje se ćirilica i u Srbiji, odnosno pokušava da se potiskuje. Videli smo i saopštenje Helsinškog odbora i još nekih drugosrbijanskih uglavnom nevladinih organizacija. Ono što je važno, da mi sami sa sobom prvo razlučimo, tu je gospodin Jokić više nego u pravu kada je rekao da mi moramo da radimo najviše na tome, kao ljudi i kao građani.

Ja ću vam dati jedan primer, pre nego što je ovaj zakon i uzet u razmatranje, kada je počelo to da se radi, a to smo čuli da je bilo 2017. godine, 2013. godine u rodnom gradu i oba prisutna ministra i mom, u Novom Sadu, Gradsko saobraćajno preduzeće, uz podršku gradskih vlasti donelo je odluku koja je primenjena i važi i dan-danas – svi autobusu u gradu Novom Sadu na svom displeju imaju ćirilicu. Nisu morali da traže zakone ili bilo koje propise i pravila, pošto Ustav govori jedno, ćirilicu primenjivati svuda ne može biti kažnjivo, ne može biti sporno, po bilo kom osnovu.

I tako i danas novosadski autobusi nose na svojim displejima ćirilicu i brojni turisti koji prvenstveno i zbog „Egzita“ i zbog drugih manifestacija dolaze, bilo je pitanje od onih koji su se bunili protiv toga kako će se snalaziti strani turisti. Više nego dobro se snalaze već godinama i ne fali im ništa i dolaze u masovnom broju, isto kao što su dolazili i te 2013. godine, kada je ovaj zakon donet.

Ono što je takođe gospodin Jokić već spomenuo je moj apel i molba da se ovaj zakon striktno primenjuje i sprovodi, to je jako važno. Dobro je da je osnovan savet i dobro je da Ministarstvo vrši nadzor, a već je bilo reči – mnogi zakoni se ne primenjuju i ne sprovode. O tome nikada nismo otvoreno pričali. Ali ovaj zakon je nužno da se sprovodi i primenjuje i da se vrši kontrola da li se to radi.

Ćirilica je, upotrebiću stranu reč, i te kako srpski brend, kao što je to i slava i još mnoge stvari, ali mi ćirilicu promovišemo, ne naturamo je nikom, ne namećemo je nikom, samo je promovišemo, prvenstveno u svojoj državi i prvenstveno među svojim narodom. Isto tako sam mislio da je to podrazumevajuće. Ali, eto, izgleda da mora da se stavi slovo na papir i da bude u obliku ovog zakona, koji zaista smatram izuzetno bitnim i mislim da će ovaj saziv parlamenta biti pamćen, to je moj kolega Tvrdišić već govorio, baš po donošenju ovog zakona.

Veoma je veliki značaj ovog zakona, više i od same forme i sadržaja. Ovo je veoma značajan zakon. Nadam se da će doprineti promovisanju pisma našeg koje ima taj princip „jedan glas – jedan znak“, koji nema nijedno pismo u svetu. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću se obratiti javnosti najviše povodom ovih izmena i dopuna Zakona o osnivanju Muzeja žrtava genocida.

Gospođa ministar, Maja Gojković je u suštini rekla sve ono što treba reći. Znači, sedište muzeja se izmešta iz Kragujevca u Beograd gde u suštini ono i radi. Ovaj zakon se usklađuje sa Zakonom o muzejskoj delatnosti koju smo doneli 7. aprila, ne tako davno, pre manje od mesec dana.

Kao što je poznato istorijsko obeležje našeg naroda, a to će posvedočiti mnogi istoričari, sociolozi, kulturolozi, političari, pisci, jer su, naravno uvek ću na prvo mesto staviti KiM, jesu seobe, ali srpski narod ima još jednu stvar koja ga je obeležila i okarakterisala to su stradanja.

Ta stradalništva viđena u raznim bunama, pobunama, ratovim, itd, naročito bih istakao Drugi svetski rat i naročito bih istakao genocid nad srpskim narodom koji se dogodio u zloglasnom logoru Jasenovac na teritoriji današnje NDH.

Moram, prosto mi savest nalaže, da podsetim na jedan događaj koji se ne tako davno dogodio ovde u Beogradu, a apelovali su i organizatori tog skupa da neko to spomene u Skupštini.

Naime, 21. aprila, takođe pre manje od mesec dana, održana je u prostorijama Srpske akademija nauka i umetnosti memorijalna akademija povodom Jasenovca. Da vam kažem da su što organizatori, što učesnici bili akademici, preživeli logoraši, neki narodni poslanici, da je bila gospođa Jelena Buhač Radojičić, po kojoj je snimljen film „Dara iz Jasenovca“, da je bila jedna majka jedanaestoro dece i da je bio jedan impresivan i emotivan skup, a njihov zaključak i suštinski zahtev je onaj koji je i predsednik Skupštine gospodin Ivica Dačić na završetku jedne od prethodnih sednica i rekao da ćemo da imao u vidu da će uskoro da se donese rezolucija Narodne skupštine Republike Srbije o ustaškom genocidu NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima.

Osim pomenutih gostiju na ovoj svečanoj Akademiji bila je jedna, po meni vrlo važna istorijska ličnost koja je, hvala Bogu, živa i zdrava. To je gospodin Gideon Grajf, kojem nije bilo teško da doleti iz Izraela odakle je. Podsetiću vas ko ne zna da je to profesor koji predaje na univerzitetima u Australiji, Estoniji, Izraelu, Litvaniji, Nemačkoj, Novom Zelandu, Poljskoj i SAD. O njemu ne bih trošio mnogo reči, mislim da je naslov jedne njegove knjige dovoljan da ilustruje ko je i kakav je. Knjiga se zove „Jasenovac - Aušvic Balkana“.

Ako mi kao narodni poslanici i ako ova institucija Narodna skupština Republike Srbije shvatamo shvatamo da ovakvu jednu rezoluciju treba, po meni, da donesemo po hitnom postupku, mislim da pred sobom imamo istorijski zadatak i da to uradimo.

Pojmom genocida se bave mnogi, naravno paušalno, često. Ono što su srpska deca, romska i jevrejska, srpske žene, srpski muškarci, srpski starci i starice, doživeli u Jasenovcu ostaće zabeleženo u istoriji čovečanstva, ne samo jednog, dva ili tri naroda, nego celog sveta.

Mi smo tu da tu kulturu sećanja o kojoj često pričamo održavamo, da se sećamo, naravno između ostalih na toj Svečanoj akademiji je bila prisutna i ovde prisutna gospođa Smilja Tišma, koja je takođe uveličala taj skup i ne samo zbog nje i zbog nas samih. Znate kako, bespućima mora i okeana plove brodovi, pa kada zapadnu u određene probleme šalju onaj čuveni SOS signal, na engleskom „save our souls“ ili „spasite naše duše“.

Hajde da mi spasimo naše duše i duše svih stradalih i preživelih i onih koji se trude malo i da zaborave i da relativizuju šta se sve događalo u Jasenovcu u tom zloglsnom logoru, da spasimo duše i sebe samih, naravno i gospođe Tišme koja je, hvala Bogu živa, da još uvek svedoči šta se tamo događalo.

Nije dovoljan jedan film, nije dovoljno mnogo toga, ovo je veliki posao koji stoji pred celim našim narodom da ne mora samo jedan profesor iz Izraela više da se bavi time, nego mnogi naši naučnici, pisci i tako dalje, kao što smo o KiM ili o Seobama imali značajne, literarne i istorijske radove, tako je red da i taj, kao što i u zakonu aktuelnom koji danas menjamo ali ne značajno i ne puno, što nije ni loše, taj 22. april kada su zatvorenici izvršili proboj u ustaškom logoru Jasenovac, obeležimo svake godine, već naredne još svečanije i još značajnije, da svaka osoba, svaki građanin države Srbije zna šta se događalo u ustaškom logoru Jasenovac.

Ne sme niko da relativizuje, da minimalizuje i to bih čak proglasio određenim vrstom delikta, određenom vrstom dela ko god to pokušava. Nama žele da spočitavaju neke druge zločine kao genocide.

Naravno da moramo da mislimo i na svoj ponos i dostojanstvo, ali pre svega na istinu. Ono što je istina ne može da se zamenjuje određenim drugim tezama. Svi znamo šta je Jasenovac bio, a danas postoje ljudi koji misle da su u Jasenovcu ubijani neki drugi ljudi, neke druge narodnosti.

Međutim, zna se da je tamo svaki Srbin koji je završio, završio u logoru samo zato što je Srbin, ne zato što je bio drugog ideološkog opredeljenja u odnosu na vladajući ustaški režim, nego pod jedan, isključivo samo zato što je Srbin. To svaki građanin ove države mora da ima u svesti, isto kao što je svaki Rom završio kao Rom i kao što je svaki Jevrej završio zato što je Jevrej. Bio je i poneki Hrvat, jeste, ali on nije stradao zato što je Hrvat.

E, to je obeležje genocida koje mi moramo da poštujemo i da tu kulturu sećanja i na žrtve, ali i uvažavanje preživelih, ali nas samih i cele države i celog naroda i svih građana Srbije da ispoštujemo maksimalno i da tu rezoluciju, nadam se, donesemo što pre. Hvala vam.

Poštovana predsednice, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uputiću dva pitanja, jedno ministru za rad i socijalna pitanja, gospodinu Rasimu Ljajiću, ministru Ljajiću, a drugo predsedniku Vlade Mirku Cvetkoviću.
Demokratske stranka Srbije će uskoro pristupiti izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama koji je inače prošle godine dopunjen, ali na uštrb izbegličke populacije i njihovih, pogotovo, imovinskih prava.
Naime, postoji jedan broj izbeglica koji su dobili pakete u građevinskom materijalu kao donaciju od međunarodnih organizacija, s tim da su opštine donirale zemljište i infrastrukturu. Zakon je propisao da nakon deset godina boravka u tim kućama, izbeglice imaju pravo da uđu u posed tih kuća. Dopunom zakona, ovom prošlogodišnjem, traži se da izbeglice otkupe te kuće, kako bi postali njihovi vlasnici.
DSS smatra da za ovo nema osnova, jer se radi o donacijama od strane i opština i međunarodnih organizacija. Nužno je spomenuti da su izbeglice u izgradnji tih kuća uložile i svoj rad i trud.
Druga kategorija izbeglica je dobila stanove po sistemu ključ u ruke i otkup koji treba da plate je po njihovom mišljenju suviše visok, čak veći od novca koji su prosečni građani Srbije u proseku davali da bi stanarsko pravo preraslo u vlasništvo.
Smatramo da u ispražnjavanju Srbije u selima i gradovima u kojima su te izbeglice dobile stanove, nema značajnih mogućnosti za zapošljavanje, pa smatramo da u cilju otkupa treba dati minimalnu, gotovo simboličnu cenu za otkup.
Poražavajuće je ono što se vidi, a imao sam prilike da obiđem i po okolini Beograda i širom Vojvodine, u Sečnju, Žitištu, u raznim opštinama, drastične primere ovoga, gde se izbeglička populacija žali na ono što je ova vlada donela.
Da premostim sada ka ovom drugom pitanju, nedaj bože da Srbi sa severa Kosova budu i postanu izbeglice. Kako premijer Mirko Cvetković komentariše izjavu vojnog ministra Dragana Šutanovca, koji kaže povodom stava nemačke kancelarke Angele Merkel, da Srbija treba da ukine svoje institucije na severu KiM i da se to ne može učiniti jednim rezom. Na čega je akcenat stavio, na jedan rez? Da li treba više rezova? Šta to konkretno znači? Kakav je to rez – hirurškim skalpelom ili možda toljagom? Da li to znači da će vojni ministar možda predložiti određenu intervenciju u cilju sprečavanja, odnosno poništavanja institucija na severu KiM, koje su još uvek, srećom, ali bojim se, kako ste krenuli, da dugo neće biti pod ingerencijom Vlade Republike Srbije?
Drugo, strašno zanima šta će premijer ove države da kaže. Predsednik Republike Srbije Boris Tadić kaže da Srbija nikada neće odustati od Rezolucije 1244, ali pazite po kom pitanju, po pitanju predstavljanja Kosova na regionalnim nastupima. Dalje, da je ta rezolucija poslednji međunarodni akt koji garantuje zaštitu ljudskih prava i života na Kosovu. Blagi bože, o čemu priča predsednik republike, šta je Rezolucija 1244. Treba je samo uzeti u ruke, pogledati šta tu piše.
Između ostalog, u Rezoluciji stoji da treba brinuti o organizovanju i nadgledanju razvoja privremenih institucija demokratske i autonomne samouprave do političkog rešenja, a političkog rešenja nema ni u naznakama.
(Predsednik: Vreme. Samo završite rečenicu, gospodine Tomiću.)
Dalje piše, uzimajući u potpunosti u obzir sporazum iz Rambujea i načela suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ i ostalih država u regionu. O čemu mi pričamo? Da li je Kosovo Srbija i po Rezoluciji 1244 i po Ustavu, ili ćemo se baviti o efemernim stvarima, kako predlaže Boris Tadić. Hvala.

        Poštovana predsedavajuća, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, takvo je došlo vreme da se valja podsetiti izjave nekadašnjeg preminulog ambasadora Nemačke države u Beogradu, Andreasa Cobela, koji je rekao onomad – nemojte se mnogo protiviti nezavisnosti Kosova, jer na red će onda doći Raška i Vojvodina. Nemačka diplomatija koliko juče i bukvalno juče je dala svoj pun doprinos u demontiranju Srbije. Nemačka kancelarka Angela Merkel je juče u Prištini izjavila da, između ostalog, od Srbije za dobijanje kandidature očekuje rasformiranje paralelnih institucija, kako ih ona naziva, na severu Kosova. Jasno je da je mislila na srpske institucije i na samo državno prisustvo države Srbije na severu Kosova u južnoj našoj pokrajini. To i ne čudi od Angele Merkel, jer je Nemačka priznala Kosovo i samim jučerašnjim srdačnim sastajanjem i rukovanjem sa Hašimom Tačijem, ignorisanjem kosovskih Srba, pokazala je koga Nemačka podržava a kog ne podržava.
S druge strane, predsednik Tadić je nedavno prilikom posete Makedoniji rekao da su se neki u Srbiji obeshrabrili zato što nismo dobili status kandidata za EU. Da li to znači da će Tadić do marta meseca poslušati preporuke, nadam se da on ne shvata, i naredbe Angele Merkel i da će, između ostalog, rasformirati institucije na severu Kosova? Šta su ti Srbi na severu Kosova? Da li je to neko pleme praistorisko koje valja skloniti sa puta u evropske integracije, da bi Srbija bila moderna država? Sada su oni jedina maltene kočnica na tom putu do marta meseca sledeće godine. Šta raditi sa tim Srbima? Šta radite vi sa njima? Da li ih neko posećuje od državnih organa? Ima li vajnog pregovarača Borka Stefanovića na KiM? Ima li ga u Mitrovici, Zvečanu, Leposaviću i Zubinom Potoku? Ima li skupštinskog Odbora za KiM? Šest sednica za redom niste uspeli da sazovete kako treba, ni jednu sednicu Odbora za KiM. Ministra nema, možemo da ga tražimo svećom po Srbiji. Borka Stefanovića tek nema. Znali su da pružaju podršku tim Srbima sa Kosova pre samo par meseci. Gde su danas?
Koliko juče, bukvalno juče, isto tako je nemački ambasador Mas, između ostalog, rekao da problem regionalnog predstavljanja veoma lako može da se reši i on je predložio kako to valja učiniti. Sa jedne strane tablica na kojoj piše – država Kosovo, sa druge strane tablica na kojoj piše – država Srbija. Nije se oglasio ni jedan jedini predstavnik države Srbije. Ni jedan jedini zvaničnik Republike Srbije nije reagovao na ovako vruću šamarčinu od jednog stranog diplomate. Ćutite i dalje kao zaliveni. Politike o Kosovu nema. Ako je ima i ono što malo u tajnosti radite, varate najpre građane sa severa Kosova, pričalo im se jedno, a danas se priča drugo. Zato vas tamo nema, ne smete da ih pogledate u lice.
Moje pitanje glasi – da li su institucije na severu KiM nešto važno za ovu vlast i da li će biti izbora na severu KiM republičkih, ali bogami i lokalnih? To smo vas već pitali i nedeljama i mesecima nam ne odgovarate na to pitanje. Poslanici DSS su to pitali. To je sve dokaz da je Srbija slaba zato što nema institucija i država je samim tim slaba. Najslabija institucija u ovoj državi jeste predsednička, jeste Boris Tadić, koji po sistemu – ubi Srbiju i spasi se, Borise, a to su mu rekli svi zvaničnici, on se ponaša shodno toj floskuli. Branite Kosovo, jer branite time sebe. Budite bar i tu malo sebični, koliko ste sebični u vođenju ove države. Hvala vam.

Poštovana predsednice, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, postoji jedan grad u Srbiji, još uvek je u Srbiji, verovali ili ne, vi iz vladajuće koalicije, zove se Kosovska Mitrovica. Danas je u tom gradu dan žalosti. Smatramo, mi iz Demokratske stranke Srbije, da je predsednica parlamenta trebala da počne sednicu sa minutom ćutanja. Sinoć je od zločinačke ruke poginuo Savo Mojsić, ustreljen, a to je plod višedecenijskog zuluma od strane Albanaca.
Savo Mojsić je ubijen u Mitrovici i dan je žalosti, a vi veselo ćakulate, baš lepo. Moje pitanje danas posvećeno Vladi Republike Srbije, odnosno premijeru - da li je tačno da pregovarač u ime Vlade u dijalogu između Beograda i Prištine, Borko Stefanović, dogovara i radi na zajedničkim punktovima na graničnim prelazima Brnjak i Jarinje i da to nije nikakav predlog nikakve međunarodne zajednice, već da je to predlog baš Beograda, odnosno beogradskih vlasti? Uz koji mandat i uz kakve argumente, želimo to da čujemo?
Pravite integrisano upravljanje granicom. Mi ne znamo koji model primenjujete, šta vam je konkretna namera i kakva je to mešavina koju želite da primenite granične službe Srbije i Kosova, baš onako kako postoji između granične službe Kosova i Makedonije. Šta to znači? To znači da postoje granične službe dve suverene države. Time ste iz puzajućeg priznanja Kosova prešli u galupirajuće priznanje Kosova kao nezavisne države. Da li će se to naći u vašoj deklaraciji, koju danas očekujemo konačno da vidimo, o Kosovu i Metohiji? Ko je pisao tu deklaraciju? Po mojim informacijama, pisali su je isti oni koji su 9. septembra prošle godine napisali rezoluciju koja je otišla mimo volje nas narodnih poslanika, sa potpuno drugačijim tekstom UN.
Ponovo se radi nešto tajno, ali videćemo, nadam se, kako ste već obećali u subotu, koliko prekosutra, da vidimo šta tu sve piše i da li ste odobrovoljili i one u ovom parlamentu koji nikada ne bi glasali i nisu glasali za neke rezolucije i deklaracije koje je ovaj parlament donosio. Ili ćete vi iz vlasti, konkretno čak iz DS doživeti slom ili će Srbija doživeti slom, koliko na sledećim izborima. Srbija se ne sme i neće odreći prava na svoj deo teritorije. Da li je ta teritorija, to Kosovo i Metohija, da li je to cena za evropsku kandidaturu, koja će možda biti, a možda i neće? Dužni ste, premijer države je dužan ovde da dođe i da kaže. To što će on narodnim poslanicima koji postavljaju pitanje odgovoriti u pismenoj formi, mi nemamo mogućnost iz opozicije, pošto ste blokirali sve medije, nemamo mogućnost na to da reagujemo, na odgovore i Vlade i ministara, to je sasvim druga stvar.
Ko će istražiti i na koji način ubistvo Save Mojsića? Da li će se sada pojaviti Vojno obaveštajna agencija sa svojim nekim saopštenjem ili Vojno bezbednosna agencija ili MUP? Ovo govorim kao član Odbora za bezbednost. Da li će biti združene akcije ove tri institucije da nam kažu šta se dogodilo sinoć u Kosovskoj Mitrovici? Anđeli neka čuvaju Savu Mojsića, a vama ne znam da li će i bog moći da pomogne.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine premijeru, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, za moje pitanje inspiraciju sam našao u vestima, naravno. I pored strogo kontrolisanih i cenzurisanih medija u Srbiji nije moglo da se ne vidi šta je država Albanija predložila i šta je učinila. Nažalost, moraću da citiram premijera Albanije Salji Beriše, kada već ne mogu sopstvenog premijera, a to je da se 20. oktobra doneo sporazum o zajedničkom konzularnom predstavljanju Albanije i Kosova u inostranstvu. Država Srbija se tim povodom nije oglasila i od vas očekujem da čujem komentar na tu vest.
Između ostalog, premijer Albanije Beriša kaže – Albanci treba da se isto osećaju u Tirani i Prištini. Beriša kaže da sličnu praksu treba slediti i u oblastima kao što su carina, kultura i obrazovanje. Poseban akcenat stavljam na carinu i pitam šta je sa zajedničkim predstavljanjem na carinama o kojima se toliko govori i sa strane Vlade Republike Srbije? Dalje Beriša da bi se doprinelo smanjenju birokratije i približavanju dve sestrinske države. Država Srbija je oćutala. Protestne note nema. Ćutite kao zaliveni svi i predsednik Srbije Boris Tadić i vi kao premijer, gospodine Cvetkoviću.
Da li to znači da bi kosovski carinici, koji bi se instalirali na Brnjaku i Jarinju, da tako kažem, predstavljali Salji Berišu ili bi možda vas predstavljali, gospodine Cvetkoviću? To je pitanje za vas, zašto nije bilo diplomatske note? Zašto Vlada Republike Srbije ćuti kada se dve, citiram, sestrinske države na ovaj način solidarišu za dalja neka vremena? Vi danas ne umete da nam odgovorite šta taj izveštaj o kojem ste toliko govorili znači za buduća vremena za Srbe na severu Kosova i uopšte na Kosovu i za nas sve? Moje pitanje glasi: zašto država Srbija ćuti na ovako otvorenu provokaciju? To nismo mogli da pročitamo u velikim naslovima, to smo morali da tražimo po sajtovima skriveno, negde zabašureno. Vaši mediji su gori nego ikada što su bili u Srbiji. Morate da odgovorite na ovo pitanje. Hvala.

Gospodine Cvetkoviću, uz svo uvažavanje, ništa vam ne verujem. Vi ste rekli da ne priznajete nezavisnost Kosova. To mi govori premijer, jedini kojeg pamtim i za svog života i čitajući nešto iz istorije, koji nije bio na KiM i bar je dužan da podrži Srbe na Kosovu, koji su danas u najtežoj situaciji možda u istoriji Srbiji.
Kako da vas pitam – da li se vi isto osećate u Beogradu i Kosovskoj Mitrovici? Ako je cilj Albanije, kako je Beriša rekao – da je cilj Albanaca da se isto osećaju u Prištini i Tirani, toplo vam želim da se vi osećate isto u Beogradu i Kosovskoj Mitrovici, u Beogradu i Prizrenu, u Beogradu i Peći. Ali, vi to niste u situaciji. Vi tamo niste došli i ova vlada nema poverenje u Srbe sa Kosova. Jedino što je donekle dobro u ovoj opštoj nesreći je što ni Srbi sa Kosova nemaju poverenja u ovu vladu. To je mnogo dobro.
Ali, moram da pitam, ponovo, zar je moguće da država Srbija ćuti, na najotvorenije moguće provokacije? Država Albanija tvrdi da su Kosovo i Albanija sestrinske države.
Svedoci smo, da ne idem daleko u digresiju, da Srbija maltene nema sestrinsku državu, da ne kažem bratsku. Svi će naći neke saveznike, jedino je ova država pod vašom vlašću ostala bez saveznika, makar u borbi za nezavisno Kosovo. Niste sposobni da ostvarite jedinstvo sedam i po miliona građana, da svi u glas kažemo Kosovo jeste Srbija, baš kako bi svaki evropski narod tvrdio da mu se ovo događa, što se događa Srbiji.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, mi iz DSS želimo da pitamo, kao što je jedan od prethodnika to učinio, šta se događa na KiM po pitanju graničnih prelaza? Odmah na početku moram da citiram jučerašnje izjave ambasadora Velike Britanije na KiM gospodina Jana Klifa, čije izjave su u direktnoj suprotnosti sa izjavama zvaničnika Republike Srbije, prvenstveno mislim na šefa pregovaračkog tima Borislava Borka Stefanovića.

Gospodine Klif, ponavljam, ambasador Britanije na KiM kaže da se u Briselu tokom dijaloga Beograda i Prištine nije razgovaralo o funkcionisanju graničnih prelaza Jarinje i Brnjak, već samo o pečatu i carinskoj dokumentaciji. On tvrdi da je KiM celina kada je reč o carinama, govori da bi želeo da stanovništvo severa Kosova ponovo razmotri prava koja sadrži plan Martija Ahtisarija, kod nas poznat kao Ahtisarijev plan. Zatim, rekao je da su događaji od 25. jula, kada su specijalne jedinice kosovske policije pokušale da preuzmu administrativne prelaze Jarinje i Brnjak, da je ta akcija bila posledica nepostojanja dogovora o carinskom pečatu. Znači, ako se dogovorimo o carinskom pečatu, sve će biti u redu, samo što je gospodin Borko Stefanović, šef pregovaračkog tima Srbije, izjavio da u nekih šest tačaka dogovora postoji jedna tačka o specijalnom statusu graničnih prelaza, carinskih punktova Brnjak i Jarinje. Sada imamo situaciju da je to demantovano, da je sve jedna celina. Da li ima razlike između Bele zemlje, Končulja, Merdara i Brnjaka i Jarinja? To mora da zna svaki političar u državi, svaki građanin naše države.

Gospodin Klif, na kraju, na pitanje da li je Euleks prekršio svoj mandat dovođenjem kosovskih carinika na prelaze Jarinje i Brnjak, objasnio da je u razradi operativnog plana Euleks učestvovao sa KFOR-om i da su EU, koje su priznale Kosovo, podržale da na prelazima budu kosovski carinici. Naravno, nije propustio da istakne da je i Velika Britanija priznala Kosovo. Šta je time hteo da kaže, da su zemlje EU, koje su priznale Kosovo, jednako EU?

Zbog toga je ovih dana DSS reagovala sa jednom inicijativom da se i ovde u Skupštini razmotri pitanje boravka Euleksa na KiM, da se preispita njihova uloga i da se ponovo instalira UNMIK kao telo UN. Onda nećemo moći da pričamo o Ahtisarijevom planu, jer je on već odbačen u istim tim UN. Onda ne možemo da pričamo dalje o misiji Euleks, kada je Euleks još u novembru 2008. godine, kada je stupio na teritoriju KiM, kada su njegovi zvaničnici izjavili da je Euleks došao da bi instalirao nezavisnu državu Kosovo i njene institucije.

Potrebna je nova politika. Ova vlast više ne može da vodi politiku o KiM zato što je, između ostalog, postala i treća strana u celoj priči između KFOR i Euleks. Samo tu se vodi politika, da li o pečatima, da li o prelazima, da li o nečemu trećem, o statusu nema priče. Potrebno je, kako vi umete popularno da kažete resetovanje te politike i angažovanje UN.

Za kraj jedno pitanje Slavici Đukić-Dejanović, predsedniku parlamenta. Pet puta uzastopce nije omogućeno, od strane poslanika vladajuće koalicije, da se održi Odbor za KiM. Poslednji put je to bilo 16. septembra, u petak, na prelazu Brnjak na KiM. Bili smo tamo i mi koji nismo članovi Odbora i bili smo svedoci toga da ministar Goran Bogdanović sedi u kafani dok se poslanici okupljaju da bi po peti put uzastopce neuspešno pokušali da održe sednicu Odbora za KiM.

(Predsedavajuća: Pet minuta.)

Ako je odnos države da se sedi u kafani, da se jede i pije, dok neko pokušava da raspravlja o najbitnijim pitanjima za ovu državu, onda mi zaista nemamo o čemu da govorimo. Vidimo se na izborima, kazniće vas građani surovo zbog ovoga.

Poštovana predsedavajuća, poštovani potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, sve što se poslednjih meseci događalo, a u vezi predloga zakona o javnoj sredini, govori o tome koliko vladajuća koalicija nema sposobnost da uredi jednu veoma važnu oblast, kakva je javna svojina. Žalosno je što se dozvolila politizacija ovog zakona, čak i citiram i neke poslanike vladajuće koalicije koji su govorili da je ovaj zakon ispolitizovan. Ali, zarad javnosti i zarad građana, a ko je ispolitizovao ovaj zakon? Da nije možda opozicija? Gde ste u poslednjih nekoliko meseci koliko traju priče o Predlogu zakona o javnoj svojini videli da je politizovao neko iz opozicije ovaj zakon. Ne, isključivo iz redova vlasti je dolazila politizacija Predloga zakona o javnoj svojini.
Tekst predloga zakona, moraću da ponovim što je nekoliko poslanika reklo je usaglašavan, ne minut do 12 nego u 12 i mnogo minuta. Mi smo danas počeli sednicu imali smo priliku da posle sat dva rasprave dobijemo amandmane Vlade pošto se sa AP Vojvodinom, sa vlastima Vojvodine pregovaralo i jedva eto, ne u poslednji čas, nego posle poslednjeg časa nešto dogovorilo što smo dobili u obliku amandmana, a što je predmet višemesečne papazjanije, više mesečnog svaštarenja po pitanju ovog zakona.
Moram da ponovim, mi smo danas dobili od Vlade 18 amandmana na 90 članova ovog zakona. To je ponovo mogu da citiram jednog od poslanika vladajuće koalicije, potpuno drugačiji zakon od onog koji smo imali juče. Radna grupa za izradu ovog zakona formirana je u aprilu ove godine na predlog premijera Cvetkovića i po meni nije valjano obavila zadatak, u stvari uopšte ga nije ni obavila, Radna grupa nije donela ovaj zakon, nije nam Radna grupa koja je formirana na predlog predsednika Vlade sastavila ovaj zakon. To najbolje svedoči i predsednik te Radne grupe, gospodin Bojan Kostreš koji je i sam priznao da Radna grupa za izradu zakona nije u poziciji, citiram – da donosi političke odluke i da obezbeđuje politički konsenzus za donošenje zakona o javnoj svojini. Šta to govori? Ponavljam to govorim o potpunoj i nepotrebnoj politizaciji zakona o javnoj svojini, ali govori još o nečemu, pucanju po svim šavovima vladajuće koalcije. Šta se sve događalo proteklih meseci navešću vrlo brzo.
Najpre i donošenje ovog zakona kao i onog o restituciji je praktično kao što znamo iznuđeno pod pritiskom EU, a ima jedna mala začkolljica koju danas niko nije spomenuo, a pričamo o Vojvodini pola dana, da je i rezolucija Evropskog parlamenta od 19. januara ove godine, poziva na nastavak procesa prenošenja vlasti na AP Vojvodinu, baš donošenjem određenih zakona, a posebno ovog o kome danas raspravljamo. Nije ovo prvi put da se Evropski parlament meša u unutrašnje stvari Republike Srbije, na ovaj način. Prvi put se dogodilo da je zakazana vanredna sednica Skupštine AP Vojvodine, po hitnom postupku. To se prvi put dogodilo, odnosno prvi put se trebalo dogoditi da na ovaj način reaguje vojvođanska vlast na odnos republičkih organa prema pokrajinskoj administraciji, a sve zbog zakona o javnoj svojini. Ta sednica nije održana, čuli smo malo kukanja zašto nije održana, ali biće izgleda za neke još prilike da se još nešto uradi po pitanju imovine, svojine itd.
Nadalje, nameravam da citiram nekoliko izvoda iz štampe koji govore o više puta spomenutoj politizaciji i o samom nesnalaženju vladajuće koalcije u izradi i donošenju ovog zakona. Citiraću, ovde prisutnog potpredsednika Vlade Božidara Đelića koji je očekivao široki konsenzus i to ne samo unutar vladajuće koalicije već i u celoj Skupštini Srbije. Vi ga niste imali, gospodine Đeliću, svih ovih meseci, taj konsenzus nije postojao, nemojte slučajno da kažete da jeste. Ali, niste ga imali danas ni u sali Narodne skupštine RS, baš u okviru vladajuće koalicije. Hajde, da se donekle i podrazumeva da će opozicija oštro da kritikuje ovaj zakon, ali toliko disonantnih tonova u redovima vladajuće koalicije niste ni vi mogli da očekujete, pretpostavljam. Konsenzus niste imali ni u DS, stožeru vladajuće koalcije, u odnosu Beograd – Novi Sad, odnosno Republička vlada pokrajinska vlada, a niste ga imali ni u Skupštini, niste ga imali ni u samoj Vladi RS.
Zato je sve ovoliko trajalo, zato je ovako sve ispalo traljavo i zato ste iznervirali sve nas poslanike, ali boga mi i građane Srbije.
Nije bilo javne rasprave, gospodine Đeliću. Na sajtu vašeg ministarstva, Ministarstva finansija, određene primedbe, taksativno ću da navedem, su podneli LSV, SVM, BIA, Elektroprivreda Srbije, jedna advokatska kancelarija i Opština Sokobanja.
To je sve što vam je dostavila određene primedbe, bar smo tako videli na sajatu Ministarstva finansija. Javne rasprave, faktički, nije bilo, jer nismo znali, niste ni vi znali, o čemu ćemo danas da govorimo, koliko ćete amandmana podneti u 12 i puno minuta, a ne u pet do 12, kao što sam već rekao.
Dalje, jedan od naslova - "Tajno usaglašavanje zakona o javnoj svojini". Transparentnost, to je vaš omiljeni izraz, nema ga nigde. Tajno usaglašavanje. predsednik Radne grupe, Bojan Kostreš, citiram – sporna pitanja se odnose na javnu svojinu autonomnih pokrajina nad velikim sistemima, odnosno Telekomom, Železnicama, Elektroprivredom, putevima, poštama. Železnice su izuzete, Telekom se ne spominje. predsednik Radne grupe u klin, vi u ploču.
Isto, Bojan Pajtić, Vojvodina traži da joj pripadnu regionalni putevi železnice, kanalska mreža i druga infrastruktura, kao i sve drugo što je finansirano iz fonda za kapitalna ulaganja Železnice.
U javnosti se iznosi jedno, vi tajno dogovarate drugo, ovde izlazi mi ne znamo šta. Tekst je rađen mimo Radne grupe, koja je specijalno zbog toga formirana, tako da je formalni predsednik tog radnog tela, Bojan Kostreš, predao nacrt premijeru Mirku Cvetkoviću i pre nego što se konsultovao sa ostalim članovima grupe. Da nije tragično, bilo bi više nego smešno.
Analitičari, u suštini, novim zakonom biće omogućeno da se rasčereči ono malo preostale imovine. To je najpre urađeno u Beogradu, sada se Vojvodina bori za to "pravo", a i lokal očekuje svoj deo.
Uvođenjem pojma – javna svojina, zamagljuje se stvarni vlasnik, a upravljanje se delegira kroz politički sistem, čime se potpuno eliminiše odgovornost, što je i naša dosadašnja demokratska praksa pokazala.
Predsednik Republike, Boris Tadić – neću potpisati protivustavna rešenja. Da li je on to nagovestio, on je dužan da objasni to svima nama, možda vi potpredsedniče Vlade, da nam objasnite šta to znači, da li to znači da je postojala sumnja da će biti nekakvih protivustavnih rešenja, pa je morao da reaguje i sam predsednik Republike, gospodin Boris Tadić. Vrlo interesantno.
Danas smo imali i predavanje iz istorije, od strane poslanika, tzv. autonomaških stranaka, pa smo tako čuli 1869. godine, da je izgrađena prva pruga u Vojvodini, pa se nešto spominjala 1920, pa se odmah skočilo na 1980 i neku, kako je tada nastalo pustošenje vojvođanske železnice.
Danas jedan drugi autonomaški poslanik je rekao da je u poslednjih 80 godina uništavana železnica Vojvodine, interesantno.
Ni jedan ni drugi, nisu hteli konkretno da kažu šta je to značilo. Upravo, politički očevi i oci tih poslanika i stranaka iz kojih dolaze, da ne spominjem sve one političke autonomaše iz 70-ih od Nandora Majora, do Živana Marelja, Živana Milisavljevića i oni su 70-ih godina širom Vojvodine čupali pragove i šine širom Vojvodine, oni su uništili vojvođansku železnicu iz dva razloga. Navodno, oni su tako govorili, da je ekonomičnije graditi puteve, a ne železnicu, pruge i da se otkrilo da u Vojvodini ima nafte i da zbog mnogih bušotina koje će da se grade, nije svrsishodno i celishodno imati pruge po Vojvodini.
To me podseća na vlast Slobodana Miloševića koji je u Turiji otkrio naftu, pa su neki narodni poslanici u ono vreme predložili da Srbija zatraži prijem u članstvo OPEK-a.
Srbija nikada nije bila naftna sila, niti će biti, ma želeo to onomad Slobodan Milošević, ma želeli to vojvođanski autonomaši, čija politička deca danas pričaju i kriju to kao zmija noge.
Uništena je železnica u Vojvodini, ponavljam, politički mentori, današnjih autonomaških stranaka su uništili, a ne crkva, SPC pogotovo, a ne nekakvi srpski klerofašisti, nekakvi četnici itd.
Kako je drugima lako naći manu, tako je sebi i danas ovde u sali teško sakriti istinu. Šta očekivati od čoveka, govorim o Nenadu Čanku, koji je izjavio onomad da je Vojvodina sused pet država, pa onda nabrojimo Rumuniju, Mađarsku, Hrvatsku, Bosnu, i koji je peti sused, odnosno komšija – Srbija.
Kada Vojvodina, odnosno neki vojvođanski političari stavljaju u istu ravan, da ne kažem baš u isti koš i Bosnu i Hrvatsku i Rumuniju i Mađarsku, Srbiju, onda ne čudi današnja rasprava na koju su mnogi imali primedbe, ali nisu mogli da dobiju reč.
Još železnice malo u Vojvodini, pa mi Novosađani znamo najbolje, jer koliko je zapuštenih pruga u Vojvodini? Evo pruga i danas postoji sva u korovu i rastinju, Petrovaradin - Beočin. Tom prugom, mislim da 50 godina voz nije prošao, a ako je 40, izvinjavam se. Nema, nema osećaja od strane današnjih političkih stranaka iz Vojvodine koje govore o Vojvodini kao i nekakvom velikom političkom subjektu, nema praktičnosti, nema pragmatičnosti i zato se politizovala ova rasprava, i svih ovih meseci i danas, zato što se izvlače politički poeni i ništa više.
Šta imaju građani Vojvodine od ove današnje priče o železnici, o putevima, glavnim, sporednim? Nemaju ništa, o tome se radi. Vi ste ovo samo radili zato što ste pritisnuti od EU.
Pokrajinska vlast u Vojvodini je Statutom grabila za sebe nadležnosti koje joj po Ustavu Srbije ne pripadaju i očekujemo, to je jedna poruka, da što je Vojvodina manja Srbija u njoj će se bolje živeti.
Mi iz DSS ćemo se tome uvek oštro suprotstavljati i ova borba nije da bi građanima bilo bolje, nego da bi se otvorilo još mogućnosti za korupciju i lično bogaćenje pokrajinskih…

Poštovana predsednice, poštovani predsedniče, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, posebno mi je drago što u ovom teškom trenutku, na ovom mestu u Narodnoj skupštini Republike Srbije jeste i prisutan i predsednik Srbije gospodin Boris Tadić suštinski kreator srpske politike u poslednjih nekoliko godina.
Jednom prilikom sam ga ovde uporedio sa jednim književnim likom, učiniću to i večeras. Veoma me podseća na starca Santjaga iz romana Ernesta Hemigveja "Starac i more". Podsetiću vas upecao je taj ribar Santjago veliku ribu i vukao je čamcem ka obali. Tako i Boris Tadić danas vodi Srbiju ka nekom cilju, da li kandidaturi za EU ili samoj EU, to već više niko ni ne zna. Ali ta riba iz trenutka u trenutak je sve manja, jer je jedu druge ribe. Ostaje pitanje. Da li će na to virtuelnom putu Srbija takođe ostati raskomadana? Kako stvari teku, bojim se da je odgovor pozitivan.
Politika o Kosovu i kada je dobra i kada je loša jeste i mora biti centralni deo politike svake srpske vlade. Menjanjem tog dela politike menja se i sama i cela politika. Vi niste hteli da vam Kosovo bude centralna politika, već EU, misleći da ste najpametniji i da je to vaš kreativni i inovativni pristup politici. Evo gde vas je to dovelo. Po nama iz DSS Srbija bi trebalo da insistira na početku novih pregovara koji će biti u skladu sa Rezolucijom 1244 jer je dijalog u Briselu dao katastrofalne rezultate. Njegov cilj nije bio poboljšanje života na Kosovu, nego uspostavljanje dobrosusedskih odnosa i faktički da Srbija posredno prizna Kosovo. Šta želim da kažem? Kao i kod kuće, kod zidanja kuće. Valjda je potrebno i neophodno izgraditi temelje pa tek onda da pričamo o struji i vodi, a mi smo do pre devet dana pričali o vodi i struji, govorim figurativno, a o temelju nismo. Zato mi u našem predlogu deklaracije predlažemo otvaranje novih pregovora o svim osnovnim pitanjima koja se tiču KiM, a na bazi Rezolucije Saveta bezbednosti UE 1244.
Nekoliko stvari još mora da se podseti. KFOR nije delovao na osnovu Rezolucije 1244 nego po Ahtisarijevom planu koji nigde nije pravno zaživeo, nije valjani i važeći pravni akt. Mi smo bili svedoci gde je komandant KFOR Biler kaže da on radi po Ahtisarijevom planu. To smo sinoć u svim medijima mogli da vidimo. Niko, niko iz Srbije iz državnog vrha nije reagovao na to.
Kada je Euleks postao vrhovni arbitar na KiM, podsetiću vas, bez odluke Vlade, bez odluke Parlamenta, bilo je vidljivo da će Albanci uz pomoć Brisela i Vašingtona da zaokruže, pokušati da zaokruže svoju državu. Euleks je prošao kao kroz sir na teritoriju KiM. Nijedan pravni akt ne stoji iza tog čina. Nijedan pravni akt. Danas šef Euleksa, baš danas, bukvalno danas, poručuje da Euleks poštuje ustave i zakone Kosova i Metohije, a onomad, čim su kročili na teritoriju Kosova, portparolka Euleksa je rekla da će Euleks raditi na uspostavljanju institucija nezavisne države Kosovo.
Događaji vas pretiču, preticali su vas sve ove tri godine, koliko ste suvereno na vlasti, pretiču vas i danas. Zašto? Najmanje iz dva razloga: nedostatak javnosti i nedostatak volje i želje za jedinstvom. Javnost rada vaša gotovo i da ne postoji. Za tri godine, ovo vam je drugi put da dolazite ovde. Oba puta u kriznim i teškim situacijama za državu Srbiju i za narod Srbije dole na Kosovu i Metohiji.
Kad govorimo o jedinstvu, jako je važno da se zna da i današnja deklaracija se donosi bez ikakve saradnje sa opozicijom i konsultacijama sa opozicijom. Da li je moguće bio da smo seli, oko najvažnijeg državnog pitanja trenutno, a nadam se da će to i dalje biti najvažnije državno pitanje, pošto je kriza prevelika, prejaka. Da li će moći vlast da svoju aroganciju spusti na najniži mogući nivo i da sedne sa svim važnim predstavnicima Srbije i da to uradi? Ako vaš predsednik kaže da je Kosovo ispred EU, nemojte nas terati da vam verujemo. Danas je dobra prilika da to pokažete i dokažete. Ubedite narod da je Kosovo važnije od EU. Uoči Prvog svetskog rata Nemačkom se prolamao poklič da Srbija mora umreti. Danas je to postao program jednog dela međunarodne zajednice. Da li Srbija mora da umre da bi ušla u EU? Da li mora da joj se iščupa srce, a to je Kosovo?
Za kraj, moram da vam kažem, da je bitno da se sednica prekine, makar na 20 minuta. Da se naprave konsultacije, da se zakaže Odbor za Kosovo i Metohiju i da se napravi kompromisno rešenje dve deklaracije: deklaracija DSS i deklaracije Vlade RS. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na član 27. smo podneli amandman sledeći svoju intenciju odnosno nameru i u proteklom periodu od nekoliko godina, gde smo primetili da Vlada često spominje AP u jednini, ne misleći na autonomne pokrajine, a znamo da u Ustavu Republike Srbije država Srbija ima dve autonomne pokrajine.
Konkretno, reči: "Autonomna pokrajina odnosno jedinica lokalne samouprave" mi predlažemo da se menjaju rečima: "Autonomne pokrajine odnosno jedinice lokalnih samouprava".
Vi ste u obrazloženju odbili ovaj amandman, kako ste rekli – iz razloga što se istim ne poboljšava tekst zakona odnosno s obzirom da isti nema suštinski karakter. Nije svaki amandman suštinskog karaktera i ne mora da bude. Može da bude i tehničke prirode. Malo je to neprincipijelno, a čak bih rekao i nekorektno. Naime, uobičajena normativna praksa u skladu sa metodologijom za izradu propisa podrazumeva da se imenice iskazuju u jednini i bez obzira na činjenicu da se određena pravna situacija koja se reguliše odnosi na veći broj subjekata, a demantujete sami sebe zato što ste u članu 158. o kome je malo pre bila vođena rasprava se baš u množini spominju zdravstvene ustanove, stručna udruženja, komore, visokoškolske ustanove itd.
Zašto ne bismo sledili ustavni princip da Srbija ima dve pokrajine? Samo u protekla dva dana se moglo dogoditi da zaista potpuno uverenje steknemo da se ova vlast odrekla jedne pokrajine. Jer ako kažete, kao što znamo, pregovori o Kosovu teku, odnosno sada su prekinuti, a glavni pregovarač Stefanović nas obaveštava da su oni pozitivni za Srbe, e, koliko su pozitivni videlo se u prethodna dva dana. Ono što poslanička grupa DSS apsolutno želi to jeste rasprava o KiM u Narodnoj skupštini Republike Srbije…
(Predsedavajući: Ali, sada raspravljamo o zakonu o zdravstvenoj zaštiti, molim vas. Upozoravam vas da se držite teme dnevnog reda, prvi put.)
Gospodine Novakoviću, u tom zakonu piše da postoji samo jedna pokrajina u sastavu Srbije. Ja u to ime govorim i želimo i ovom prilikom da podstaknemo sve narodne poslanike i javnost da se ta rasprava o KiM takođe ovde održava. Dokle god piše…
(Predsedavajući: Drugi put vas upozoravam da se vratite na temu koja se odnosi na zdravstvenu zaštitu.)
Da, ali ovde piše – Autonomna pokrajina, a ne autonomne pokrajine. Velika je razlika. I naravno da mi daje za pravo, i ne samo meni nego i svakom građaninu Srbije, da se pita – dokle će više zakonski predlozi ove vlade da postoje sa jednom autonomnom pokrajinom, misleći na Vojvodinu. Šta je sa drugom autonomnom pokrajinom? Zato mi tražimo raspravu, baš da je ne bi bilo na Brnjaku ili na Jarinjama, nego da bude ovde rasprava.
Zato apelujem da se prihvati ovaj amandman, jer sam vam pokazao i dokazao da ste pisali za mnoge stvari u množini i da taj princip niste prihvatili, a mi tražimo samo da princip bude – ako Srbija ima dve pokrajine, da to piše u svakom vladinom predlogu zakona. Hvala vam.

 Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege, dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje se odnosi na predsednika Vlade, gospodina Mirka Cvetkovića, a u vezi je sa pregovorima o Kosovu i Metohiji.
Iz medija saznajemo da je Vlada Srbije, odnosno njen pregovarač, gospodin Borko Stefanović, postigla sporazum sa kosovskim Albancima 2. jula u Briselu, a tekst Sporazuma ovaj narod i ova skupština nisu imali prilike da vide ni da raspravljaju o njemu.
Žalosno je što smo taj tekst sporazuma dobili pod sredstvom medija i to prištinskog lista "Ekspres", odakle ga je prenela beogradska "Politika". Toliko o ozbiljnosti ove vlade, toliko o ozbiljnosti pregovaračkog tima na čelu sa Borkom Stefanovićem i kako kaže da je prištinski dnevnik "Ekspres" objavio tekst sporazuma dajući skeniran original na engleskom jeziku, doduše, bez ikakvog zaglavlja.
Na poslednjoj sednici Odbora za Kosovo i Metohiju gospodin Stefanović nas je upoznao sa stavom Vlade da nikakvog teksta neće biti, da ništa ne može biti u formi teksta da se ne bi došlo u situaciju, ne daj bože, da srpski parlament to treba da ratifikuje jer bi time, bože moj, priznao nezavisnost Kosova. Veću besmislicu odavno nismo čuli i želimo i tražimo da se rasprava o Kosovu i Metohiji i o pregovorima dovede u ovaj parlament, jer jedino je ovaj parlament vlastan da o tome odlučuje.
Pregovarač Stefanović je, optužujući opoziciju da nema nikakvu ideju o Kosovu, izjavljivao u medijima kako je sporazum napravljen na korist kosovskim Srbima, ali nije dao argumente za to. Čak ni ti Srbi sa Kosova, u čiju korist je donet ovaj sporazum, ne znaju i nisu znali ni šta se sprema, ni šta u tom sporazumu piše, iako je to ustavna obaveza. Ponavljam, Skupština je izbačena iz odlučivanja o Kosovu.
Sudeći prema reakciji kosovskih Srba, odnosno tamošnje skupštine srpskog naroda, jedinog izabranog srpskog tela na Kosovu u čiji legitimitet ne možemo da sumnjamo, kosovski Srbi su na stanovištu da tim sporazumom ne samo da ne mogu da budu zadovoljni nego tvrde, citiram, da je počinjena izdaja i izvedeno drastično kršenje srpskog Ustava.
Zaista srpski narod i uopšte građani Srbije moraju da znaju šta je i o čemu je raspravljala i odlučila velika skupština srpskog naroda Kosova i Metohije. Oni su odbacili sve dogovore i pregovore pregovarača Borka Stefanovića, odnosno ove Vlade Republike Srbije. Između ostalog, mnogo toga ima, osam tačaka su naveli.
Od Narodne skupštine Republike Srbije zahtevamo da otvori raspravu o pitanju Kosova i Metohije, da se na javan i na transparentan način utvrdi i definiše nacionalna i državna politika prema južnoj srpskoj Pokrajini.
Zaista, da li neko razuman postoji u Srbiji koji bi bio protiv ovakvog predloga, odnosno protiv predloga da se u institucijama rešava ovako važno pitanje, a ne da se na bazi raznih usmenih dogovora sa Editom Tahiri ili sa nekim drugim pregovaračem sa albanske strane dogovara nešto o čemu niko od građana Srbije ne zna o čemu se radi.
Bruka i sramota i za ovaj parlament, ali i za Vladu Republike Srbije.
Dalje, velika skupština srpskog naroda na KiM poziva, zamislite, na složnost i jedinstvenost, da stanemo iza jedne politike utemeljene ovde u parlamentu. Samo pitam – da li ste svesni da ne obaveštavate o tome ni građane, a ni parlament, da drastično, i predsednik Vlade i predsednik države krše Ustav. Da li vam je jasno da će zbog tog čina jednog dana neko morati da odgovara, ne samo pred istorijom, već i pred zakonom. Hvala vam.

Poštovani predsedavajuća, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, naizgled ovo treba da bude puka forma, da se uradi nešto što je davno pripremljeno i gde treba da je sve u redu. U prilog tome govori i neverovatno odsustvo gotovo svih poslanika vladajuće koalicije, čast izuzecima koji se mogu izbrojati na prste jedne ruke.
Gospođa Ljiljak je ovlašćeni predstavnik, pa me zanima kako će odgovoriti na najmanje jedno striktno i konkretno pitanje. Idemo redom. Član 230. Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata je identičan sa članom 246. Zakona o tržištu kapitala. Citiraću ga: "Za predsednika i članove komisije može biti biran državljanin Republike koji poseduje opštu radnu sposobnost, ima visoku stručnu spremu i najmanje pet godina radnog iskustva stečenog u obavljanju poslova u vezi sa hartijama od vrednosti u Republici ili u inostranstvu".
Odgovorno tvrdim, ovo više govorim zbog javnosti, da osim gospodina Bajeca i gospodina Štimca, ostali kandidati ne zadovoljavaju ovaj uslov. Biću više nego konkretan i pročitaću celu biografiju dr Dragutina Radosavljevića. Radna biografija: pripravnički staž u Opštinskom sudu u Kragujevcu od 1995.-1997. godine; imovinsko-pravni poslovi u JP "Direkcija za urbanizam i izgradnju grada Kragujevca"; direktor Fonda za uređivanje građevinskog zemljišta grada Kragujevca. Samo vas molim da obratite pažnju ako grešim, morate da mi kažete gde su ovde hartije od vrednosti. Ponovo radi na imovinsko pravnim poslovima u JP "Direkcija za urbanizam i izgradnju grada Kragujevca"; državni sekretar u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu i danas direktor Poreske uprave – Ministarstvo finansija Republike Srbije.
Pitaću i ovlašćenog predstavnika, ali i javnost Srbije, da li se direktno krše navedeni zakoni, gde decidirano piše da je potrebno najmanje pet godina radnog iskustva stečenog u obavljanju poslova u vezi sa hartijama od vrednosti. Molim vas, nemojte slučajno da mi neko kaže da su Opštinsku sud u Kragujevcu, imovinsko-pravni poslovi ili državni sekretar u određenom ministarstvu vezani za ovo. Ne ispunjava se osnovni uslov koji je regulisan u dva zakona.
S druge strane, imamo gospodina Milka Štimca i gospodina Dušana Bajeca, koji sedam godina rade u Komisiji za hartije od vrednosti i samim tim ispunjavaju uslove. Ne mogu prigovor da dam za one za koje se decidirano u biografijama vidi da to nije slučaj.
Članom 257. stav 7. istog zakona propisano je na koji način i na koliko godina se bira Komisija. Citiraću i to: "Prilikom izbora predsednika i članova Komisije, u smislu st. 5. i 6. ovog člana, predsednik se bira na pet godina, jedan član na četiri, jedan na tri, jedan na dve i jedan član na jednu godinu". Moram da insistiram da se članovi, u slučaju da ispunjavaju uslove za izbor, a ne ispunjavaju, što sam decidirano i dokazao, biraju na opisan način, a izbor svih članova na pet godina, ako ovo poštujemo, takođe je direktno i najgrublje kršenje zakona.
Molim sve nadležne da ponovo preispitaju ovo, jer ako se ovo usvoji, Srbija za sebe ne može da kaže da poštuje zakone koje je sama pisala.
Ova biografija, a samo sam jednu pročitao, da ne bih širio priču i zamarao i vas i javnost, sa još dve biografije, ali poslovi sa hartija od vrednosti su jedna stvar, a biti državni sekretar ili raditi u javnom preduzeću u Kragujevcu ili u sudu je sasvim druga stvar. Elementarno se vidi i decidirano da nema uslova za ovu komisiju.
Vi izglasajte to u danu za glasanje, ali ostaće mrlja i spominjaćemo, ovo je jedan, možda i nije mali primer, ko zna šta se iza brda valja. Imam osnovano pravo da sumnjam na osnovu svega izrečenog zašto se ovo ovako radi. Nije Komisija za hartije od vrednosti ništa sitno, ništa malo. Pošto smo uočili određene nepravilnosti, DSS će i ubuduće insistirati na rešavanju ovog problema, odnosno ovo treba raščivijati zbog čega se ovo danas događa. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospodo ministri, samo vas dvojica, nažalost, toliko poštujete ovaj parlament, ne vi, nego Vlada Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, jutros je ministar za KiM gospodin Goran Bogdanović dao šlagvort za ovo moje današnje pitanje. Izgovorio je da je politika Vlade prema KiM da se zasniva na Ustavu Republike Srbije. Pitanje je za vas, gospodine Obradoviću, želeo sam da ga postavim ministarki pravde gospođi Malović. Ona je našla za shodno da dođe jutros i da mudro ćuti ovde, ali da sada dođe i da mudro odgovara na naša pitanja nije našla za shodno.
Podsetnik. Izjava ministra unutrašnjih poslova, predsednika SPS, prvog potpredsednika Vlade i zamenika premijera gospodina Ivice Dačića da treba podeliti Kosovo. Čak ću da citiram. Dačić smatra da je Srbija napravila grešku jer o Kosovu nije razgovarala sa Albanijom, kao i da je razgraničenje između Srbije i Albanije, molim vas da obratite pažnju, jedina realna opcija. Koji dan kasnije oglašava se predsednik Republike Srbije gospodin Boris Tadić. Izjavljuje: "Ne treba se iščuđavati pred idejom o podeli Kosova, budući da ona već dugo figurira u srpskoj javnosti. Dobrodošle su sve ideje za trajno rešavanje pitanja KiM".
Podsećam vas na član 8. Ustava Republike Srbije, ne samo na preambulu koju znamo svi, uveren sam u to. Teritorija Republike Srbije je jedinstvena i nedeljiva. Granica Republike Srbije je nepovrediva, a menja se po postupku predviđenom za promene Ustava, a ne inicijativama potpredsednika Vlade i predsednika Republike Srbije, to ja ubacujem. Krivični zakonik, gospodine Obradoviću, član 307. – ko silom ili na drugi, širok pojam, protivustavan način pokuša da otcepi neki deo teritorije Srbije ili da, naglašavam, deo te teritorije pripoji drugoj državi, kazniće se zatvorom od tri do 15 godina. Da pripoji drugoj državi.
Ovde imamo predlog da se Kosovo podeli između Srbije i Albanije. Kakva je odgovornost najviših državnih funkcionera? Očekujem odgovor od vas, gospodine Obradoviću. Pitanje je za gospođu Malović, ali ona nije našla za shodno da nam se pridruži. Hvala.