Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Ljiljana Malušić.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Milan Ljubić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Jelena Žarić Kovačević.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.

Zahvaljujem.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Izvolite gospodine Pašaliću.

Pošto se više niko ne javlja za reč, na osnovu člana 98. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, zaključujem jedinstveni pretres o Predlogu odluke o izboru zamenika Zaštitnika građana.
Sa ovim bismo završili sa današnjim radom.
Nastavljamo sutra u 10.00 časova.

Reklamiram član 107, povreda dostojanstva Narodne skupštine, zato što je kolega Vukadinović Boška Obradovića nazvao kolegom, mojim kolegom, između ostalog.

Ne može biti moj kolega narodni poslanik, to jeste, koji tuče novinare, koji su pri tom žene, ne može biti moj kolega nikako.

Ne može biti moj kolega poslanik koji u RTS provaljuje sa ljudima koji nose motorne testere. Ne može biti moj kolega koji upada u kabinet predsednika Narodne skupštine Maje Gojković i zavrće joj ruku. Ne može biti moj kolega koji hoće da provali u zgradu Narodne skupštine i pri tom da je zapali.

Pogotovo je povreda dostojanstva Narodne skupštine da je u Srbiji trenutno diktatura, što je rečeno u jednom izlaganju kolege Vukadinovića. Sad ću ja da mu kažem šta je diktatura.

Kolega Vukadinović ne zna, a ne zameram mu što ne zna, da sam između dva kruga predsedničkih izbora fizički bio napadnut dok sam držao konferenciju za štampu. Znači, snimljeno je pred šest ili sedam kamera. Osim te televizije koja je bila prisutna na toj konferenciji, da li je ta vest negde otišla? Nije bitno što je napadnut Veroljub Arsić, bitno je što je napadnut narodni poslanik. Između dva kruga predsedničkih izbora Tadić i Đilas nisu dali da se to emituje. To je diktatura.

Da li mislite da je danas to moguće? Neka mi neko kaže da li zaista misli ozbiljno da je danas to moguće da na nekog odbornika u bilo kojoj najmanjoj opštini bude neki napad na njega? Da je pripadnik bivšeg režima osvanulo bi u svim medijima, na svim televizijama i onda pričate kako, je osim radio „Fokusa“, ne znam gde još… Čini mi se da smo bili potpuno blokirani, nigde nije moglo da se iznese ništa samo ono što je zakonom moralo da nam se da u kampanji SNS. Da li vi zovete diktaturom to da napadnu narodnog poslanika i da to niko ne prenese? Narodnog poslanika?

Kolegu Rističevića su tukli kao kandidata za predsednika Republike i vi kažete da je to vreme bilo vreme demokratije, da je danas diktatura. To može samo neko ko očigledno ne zna ni šta je diktatura, jer je niste nikad ni doživeli. Ja sam je doživeo i za vreme vanrednog stanja kad su bili ukinuti prenosi i možete da napadate koliko god hoćete puta kolegu Rističevića, ali on je jedan od poslanika koji je rušio Vladu Zorana Živkovića kad to niko nije smeo, pogotovo što je došao iz DOS-a. Tad budite hrabri.

(Vjerica Radeta: Kako nije smeo niko?)

Koji je došao iz DOS-a.

(Vjerica Radeta: Nije rušio tu Vladu.)

Jeste vi iz DOS-a?

(Vjerica Radeta: Nisam.)

Ne želim da se Narodna skupština u danu za glasanju izjasni o tome.

Uvaženi kolega Vukadinović je nazvao amandmane narodnih poslanika SNS fantomskim. Bili su isti onoliko fantomski kao i amandmani koje je on podnosio, kao amandmani koje je podnosila druga opozicija i kao amandmani koje su podnosili predstavnici bivšeg režima. Jel ste čuli nekog odavde da je nazvao te amandmane fantomskim?

(Milorad Mirčić: Jel su radikali podnosili?)

Niste.

Da li ste čuli da je neko odavde nazvao fantomskim predloge za dopunu dnevnog reda koje su podnosili predstavnici bivšeg režima? Nije niko, jer smatramo da imamo ista prava i ta prava nemojte da nam oduzimate.

Sada, još nešto da kažem. Da li gospodin Vukadinović misli da SNS 2011. godine, kada je ovde bilo parkirano oko 100.000 simpatizera i članova SNS nije mogla da provali u Narodnu skupštinu? Mogla je i nije bilo policijske jedinice koja to može da zaustavi. Sto hiljada ljudi bez ozbiljnog sukoba ne možete da zaustavite. Jel provaljeno? Nije.

Sada, vidite kolega Vukadinoviću razliku između nas i bivšeg režima. Mi smo na vlast došli zato što su građani procenili da smo bolji od bivšeg režima i procenili su potpuno ispravno da je bivši režim grupa lopuža. Možete da ih branite koliko god hoćete, lopuže su.

Znate šta, kada se pozivate na masovnost ovih koji hoće da provale u Skupštinu i da je zapale, postavite pitanje koga to okupljaju pripadnici bivšeg režima. Decu, od 18, 19 godina koji ne znaju kakve su lopuže bili dok su bili na vlasti i manipulišu mladim ljudima da se sukobljavaju sa policijom i nastradaju.

Takvi su vam iz bivšeg režima, takve branite i protiv takvih se bori SNS, političkim sredstvima. Nećemo više lopove na vlasti.

Gospodine predsedavajući, kad neko bez dinara dođe na vlast i kad izgubi vlast, završi sa imovinom od 615 miliona evra, a da je pri tom njegov narod nad kojim je vršio vlast postao siromašniji, da je 200 hiljada ljudi ostalo bez posla, da je privreda potpuno uništena, dok je on vršio vlast i postajao bogat, a narod siromašan - za mene je lopuža, najobičnija lopuža.

Može on zakone da donosi da ne bude osuđen, i to su radili, menjali su zakone o deviznom poslovanju, menjali su Krivični zakon, menjali su Zakon o stečaju, menjali su Zakon o privatizaciji, sve su menjali da ne bi išli u zatvor. Ali su postajali sve bogatiji, a narod sve siromašniji. Za mene takvi ljudi imaju samo jedno ime, a to je da su lopuže. Možete da ih branite koliko god hoćete, bogatiji su mnogostruko više nego što su bili kada su došli na vlast.

Još nešto. Ja ničije zasluge ne umanjujem, ali zato i ne dam da se one zasluge koje ima SNS takođe umanjuju. Taj miting za koji ste vi rekli da je bilo mnogo, mnogo manje od 100 hiljada ljudi, zvanični podaci policije koja tada nije imala nikakav uticaj, ni u teoretskom smislu, zato što je bila opozicija, SNS je bila opozicija, procena policije je da je bilo 75 hiljada ljudi. Zvanična procena.

Kad vi kažete - 20, 30, 40 hiljada, ja moram nešto da vam kažem. Više sam mitinga ja organizovao nego što se vi videli u životu, a kamoli učestvovali. Ne možete da me ubedite da pet ili šest hiljada ljudi, koliko je bilo najviše kada se šetalo ovde po Beogradu, može da bude nekoliko desetina hiljada ljudi. Ne možete da me ubedite da 30 ili 40 hiljada ljudi mogu da stanu sa jedne strane bulevara ovde, od Takovske do ovog parkića pored Narodne skupštine, nema šanse. Pedeset hiljada je do Doma sindikata i da već bude u parku. Nisu mogli ulicu da pređu po brojnosti.

Još nešto, kolega Vukadinoviću, bili smo i mi tada u Skupštini dok je trajao taj miting, znamo u glavu koliko je bilo. Mogli smo da pratimo šta se dešava kao narodni poslanici. Nismo hteli da dozvolimo Bošku Obradoviću da provali u Narodnu Skupštinu i nismo se bojali koliko ih je bilo ispred, jer smo znali da su u suštini kukavice.

U jednom delu moram da kažem da je kolega Vukadinović u pravu – narod će da osudi, narod se pita. Za manje od pola godine, nekoliko meseci, samo toliko još, da proverimo kakvi smo bili dok smo bili na vlasti. Nama narod sudi, mi nećemo ulica da nam sudi. Nećemo motkama, nego glasovima, na demokratski način. Oduvek smo se tako zalagali da se dođe na vlast, a ne siledžijstvom, ne tučama, još nešto, vešanjem, streljanjem, crtanjem meta predsedniku Republike, paljenjem Skupštine, da ne pričam šta je sve tu još bilo.

Isto tako, kolega Vukadinović bi trebalo da zna da na protestima više od tri čoveka po kvadratnom metru ne može da stane, pa izračunajte lepo koliko je širok bulevar. Ta trojica mogu da budu u prvom, drugom, trećem redu, prvih dva, tri metra i posle toga se razređuje, a kada je šetnja ne može da bude više od tri čoveka na dva kvadrata. Izračunajte kolika je dužina jednog bulevara, kolika mu je širina, pa pogledajte početak kolone, pa pogledajte sredinu, pa pogledajte kraj. I malo dete može da izračuna, danas, hvala Bogu, živimo u 21. veku, tehnika je, maltene, čudesna, pa može i na tehnički način da se izračuna kamerama. Po tome vidimo koliko su ti protesti ozbiljni.

Šta je cilj tih protesta? Cilj protesta jeste ne da se dođe na vlast izborima, oni to više i ne kriju, nego da se dođe tako što bi se prikazala politička kriza u Srbiji, koja ne postoji. Morate da se složite čak i u vašim najoptimističnijim procenama da je bilo 50.000 ljudi, to nije kritična masa zbog koje se raspisuju izbori, jer taj isti bivši režim, kad smo skupili dva puta više od vaše najoptimističnije procene nije dao izbore, a tražili smo izbore i tadašnji predsednik SNS, Tomislav Nikolić, štrajkovao je glađu i žeđu. A sad neće ni izbore. Evo, sad neće ni izbore, sad hoće da kroz prikazivanje fingirane političke krize zauzmu vlast u Republici Srbiji, pa da onda organizuju oni izbore po njihovoj meri, a ne po zakonu i da onu izbornu volju građani hoće da iskažu ne mogu. Da je drugačije, oni bi učestvovali i u dijalogu i u izbornom postupku. Ne, oni hoće vlast isključivo preko ulice.

Javljam se na repliku zato što sam svojom gestikulacijom hteo da sačuvam dostojanstvo Narodne skupštine, pa bio prozvan kao izdajnik.

Znate, jako je morbidno spominjati pokojne ljude da vrše uticaj na političke stranke i dan danas. Nije strašno ako je neko pogrešio pa pogrešno rekao ime, apsolutno nije strašno, dešava se. Žar političke borbe je takav. Ali, posle istrajavati na tome, pa i druge nazivati pokojnicima, hodajućim leševima takođe je morbidno. Mogu da kažem da je lopov, da je izdajnik, da je lopuža, da je ovo, da je ono, ali sahranjivati žive ljude i oživljavati pokojne je morbidno o tome se radi. Znači, zato je bila moja gestikulacija vezano za tu priču i spominjanje, pa ispadoh ja zbog toga izdajnik.

Dalje, nije tačna ona priča koju je kolega govorio, da su nemačke okupacione vlasti u Srbiji nudile nagrade, itd. Nije, to se dešavalo u jednoj bivšoj republici, SFRJ. Samo mogu da kažem da nije Hrvatska, bila je pod italijanskom okupacijom, italijanske vlasti su to uradile, a kada su videle koliko prijavljuju jedni druge za razne gluposti, ukinuli su tu nagradu i rekli su - nemojte više nikad da prijavljujete jedni druge.

Sad, ne znam više da li ja opet da strahujem da me neko ne prijavljuje kao izdajnika, već su me prozvali da sam izdao i Aleksandra Vučića, Srbiju i ne znam šta sve više, pa ne znam da li će još neko i da me sahrani dok sam živ. Zato sam reagovao tako kako sam reagovao.

Ja bih po spisku prijavljenih za diskusiju, ako može. Po listi govornika.

(Milorad Mirčić: Po kom osnovu, nisam ga spomenuo.)

Najviše volim kada je kolega iznenađen. To najviše volim kada prezubi. To mi nekako najmilije.

Međutim, prvo što moram da istaknem da izborni uslovi u Republici Srbiji od uvođenja višestranačkog sistema do dana današnjeg nikada nisu bili bolji nego što su danas. To odmah da raščistimo. I svi oni koji se žale na neke nedostatke izbornog sistema. O tome možemo da pričamo, ali o tome da ih neko vara na izborima danas, malo teže. Mogu da kažem da je to jedino iz razloga što ne može da prihvati činjenicu da određene političke stranke ili političke lidere građani jednostavno neće. Pa, im je kriv zakon, krivo im je zakonodavstvo, krivi su izborni uslovi. Izborni uslovi koje su oni sami propisali dok su bili na vlasti.

Jedino Zakon o izboru narodnih poslanika, koji je donet 1999. godine i bio je donet konsenzusom tada svih parlamentarnih stranaka, 2000. godine, ja se izvinjavam, novembra meseca bio je rezultat konsenzusa svih političkih stranaka i sve izmene koje smo imali od 2000. godine na ovamo bile su izmene koje su bile u svrhu usaglašavanja zakona sa odlukama Ustavnog suda ili sa ustavnim odredbama samog zakona.

Mene iznenađuje da neke kolege napadaju onaj deo da javni funkcioner ne sme da vrši pritisak na svoje zaposlene, odnosno u organu u kome on vrši funkciju rukovodioca. Koliko je meni poznato i kada je bio Zakon o izboru narodnih poslanika, onaj prvi tekst, da je bilo zabranjeno u tom zakonu uticaja rukovodstva u javnim preduzećima, organima državne uprave, organima jedinica lokalne samouprave i organima autonomnih pokrajina. To je 2000. godine određeno. Ja, ne znam zašto sada nekome ta odredba smeta, a 2000. godine je glasao za odredbe tog zakona.

E, sada ono o čemu bi hteo da govorim, o setu ovih izbornih zakona, jeste i Zakon o finansiranju političkih aktivnosti. Najveći problem kod tog zakona je što su zakon pisali oni koji nikada nisu učestvovali ni u jednoj političkoj aktivnosti. Taj zakon je donet na osnovu preporuka, ne Evropske komisije, nego na osnovu preporuka predstavnika civilnog društva koje su napisale zakon bivšem režimu i koji je u praksi, u velikom delu svojih odredbi neprimenljiv. Onda imamo problem oko jasnoće finansiranja političkih aktivnosti.

Srpskoj naprednoj stranci to nikada, znači onih odredbi koje nismo mogli da poštujemo, nismo ni hteli da ih primenjujemo, nego samo one opšte odredbe samog zakona i zato po nalazima DRI, SNS ima čiste svoje finansijske račune, finansijsko poslovanje u skladu sa zakonom.

Imali smo Agenciju za borbu protiv korupcije koja je, i koja vrši monitoring nad sprovođenjem tog zakona. Imamo jedan očigledno veliki problem koji je čini mi se bio u samoj Agenciji, a to je da je veliki broj političkih subjekata direktno plaćanjem u gotovini finansirao svoje izborne kampanje. Imali smo situaciju da Agencija na to ne reaguje, da ne piše dodatne zahteve za pružanje informacija, da ne traži ko je zakupio bilbord i stavio sliku Dragana Đilasa, da ne traži ko je platio kešom reklame na određenoj televiziji, da ne traži ko je platio u gotovini određene plakate, da ne spominjem dalje.

Setite se samo izbora kada se primenjivao važeći Zakon o finansiranju političkih aktivnosti i 2012. godine i 2014. godine, pa čak i 2016. godine kada su definitivno kada je Đilas odveo svoju političku stranku u dužničko ropstvo koje sad on iskorišćava. Setite se samo koliko je bilo propagandnih poruka, bilborda za koje nikada nije postojala nijedna jedina pisana reč ili ugovor kako su se našli, tu gde su se našli. Ali, Agencija za borbu protiv korupcije tadašnje rukovodstvo nije reagovalo.

Sad dolazimo do toga da često nije ni važno kakav je zakon, nego dolazimo do toga da je mnogo važnije ko sprovodi zakon. Postavljam jedno drugo pitanje, a odakle toliki gotov novac da se finansiraju te aktivnosti i da se taj novac ne prijavljuje Agenciji za borbu protiv korupcije. Pa, to je novac koji je na isti način Dragan Đilas prikupio kao što ga prikuplja i Bastać, reketiranjem, otimanjem.

Da li stvarno neko misli da je Marko Bastać usamljen slučaj u DS ili bivšem režimu koji je reketirao građane koji su se bavili nelegalnom gradnjom, koji im je omogućavao da se bave nelegalnom gradnjom i za to naplaćivao dosta novca? E, odatle su finansirali svoje političke aktivnosti i sve te bilborde, pa sad, valjda, kako gube vlast, sad im ne valjaju izborni uslovi, jer, bože moj, sve je manje načina da se na nedozvoljen i nezakonit način finansira politička kampanja koju bi sprovodio Dragan Đilas ili predstavnici bivšeg režima.

Valjda je njima ovaj zakon o finansiranju političkih aktivnosti, za koji su oni glasali i koji su oni doneli, valjda zato i sa željom da bude maltene neprimenjiv, da bi oni na ovakav način novac koji su otimali od građana Srbije trošili za očuvanje svoje vlasti dok su sprovodili izbore.

Isto tako, njihova je ta, da kažem, jedina velika zamerka. Valjda su to videli dok su učestvovali na izborima, 2014, 2016, 2017, 2018. godine, izmislili su tu funkcionersku kampanju koja se sada nalazi u predlozima ovih zakona.

Ja tu postavljam jedno pitanje koje je više u domenu političke teorije - a šta je svrha bavljenja politikom? Valjda je svrha bavljenja politikom da dođete na vlast i sprovodite svoj politički program i u zavisnosti od toga kako ste sprovodili taj svoj politički program, na narednim izborima da građani odlučuju hoće li vam za sledeće četiri godine dati poverenje ili neće. Ja smatram da je to ispravno u politici. A onda dobijemo tzv. funkcionersku kampanju, gde rukovodilac koji je došao na osnovu prenetog suvereniteta građana ne može da kaže - ja sam to i to uradio dok sam bio ministar ili direktor velikog javnog preduzeća, zato što taj novac koji on koristi pripada svim građanima Srbije, ili to javno preduzeće pripada svim građanima Srbije, pa, eto, on zloupotrebljava javni resurs.

Valjda je neko zamislio u svojoj glavi da država treba da se bavi pojedinačnim slučajevima i da na to potroši svu svoju snagu i energiju, a ne treba da se bavi opštim uslovima za razvoj društva u svim oblastima, pa i u ekonomskim i u poreskim, investicionim i svim drugim oblicima. Pa, valjda, ako je bio sposoban taj rukovodilac, taj ministar, taj predsednik države, da stvori takve uslove privredi i građanima, valjda ima pravo i da kaže - da, ja sam to uradio, ja sam to pomogao, jeste sredstvima građana Republike Srbije, ali smo stvorili uslove da i oni imaju ta sredstva da uplate u budžet Republike Srbije. Ne, to je bivši režim krstio kao funkcionersku kampanju. A znate zašto? Zato što su njihovi rezultati drugačiji.

Možemo da pričamo o fabrikama koje su bukvalno razvaljene dok su oni bili na vlasti, koje su sada šupe u propadanju. Da li bi, da se pojave oni, pred njima to bila funkcionerska kampanja? Jer su njihovim zaslugama i te fabrike propadale i prodavane u bescenje i građani gubili posao. E, pa ja bih bivši režim za svaku zatvorenu fabriku obavezao da se pojavi ispred te zatvorene fabrike, dok su oni bili na vlasti, pogotovo ova preduzeća u restruktuiranju koja su zatvarali i rasprodavali, da se pojave tamo ako hoće da budu na listi. Da pokažu građanima njihove rezultate. A ne da mi Dragan Đilas pred lokalne izbore 2012. godine zabranjuje da se pusti u rad potpuno rekonstruisana Gazela, zato što je pre toga završena izgradnja Mosta na Adi. Jer, ako se pusti rekonstruisana Gazela u saobraćaj, videće se da Most na Adi nije ispunio očekivanja i obećanja koja je Dragan Đilas davao, da će on da rastereti Gazelu i olakša građanima prolazak preko Save.

Jel to funkcionerska kampanja? Pa što se tad Dragan Đilas nije bavio time? Što? Da ne vidimo kako je potrošio novca za šest mostova, napravio jedan, koji nije ispunio očekivanja, pa još usput zabranjuje i da drugi potpuno rekonstruisan bude stavljen u potpunu funkciju, da bi on imao dobar rezultat na beogradskim izborima. To je pravi primer funkcionerske kampanje. To je pravi primer zloupotrebe javnih sredstava. Jer, krijete grešku, s jedne strane, a s druge strane ne date da građani koriste ono što su svojim novcem platili, da vi ne biste slučajno izgubili političke poene. E, takav je Dragan Đilas. I on preko tog crnog, nevladinog, civilnog sektora ili kako se već zove, Crte i ostalih svih, pokušavaju da učestvuju u zakonodavnom procesu.

Postavljali su oni mnogo drugačije uslove nego što se ovde nalaze u zakonima. Bolje da vam ne pričam. Oni koji nisu učestvovali u tim pregovorima. Tražili su i formiranje prelaznih organa, prelazne vlade, da se imenuju privremeni ministri iz redova samo opozicije, da predsednici opština podnose ostavke, gradonačelnici da podnesu ostavke, da članovi opštinskih i gradskih veća podnose ostavke, sve su to tražili.

Mi smo samo jasnije definisali pojedine pojmove i to nije zasluga tog civilnog sektora za koji se napada Srpska napredna stranka, zato što ću uvek da postavim svim predstavnicima tog civilnog sektora - a gde je njihov legitimitet da učestvuju u zakonodavnom procesu? Kao što sam postavljao to isto pitanje i predstavnicima civilnog sektora koji su prisustvovali otvaranju poglavljima kada je u pitanju članstvo Srbije u EU - gde je vaš legitimitet, ako niste potpuno ispravnu zakonsku regulativu preneli EU za otvaranje poglavlja?

Neće nikada, bar ne dok je SNS na vlasti, civilni sektor učestvovati u donošenju zakona. To će da rade narodni poslanici u ime građana Republike Srbije, a ne u ime civilnog sektora. I nikakav pritisak ne može da natera SNS i poslanike SNS da naprave jedan ovakav korak kakav se očekivao.

Još nešto da raščistimo - predstavnicima bivšeg režima su ponuđeni razgovori ovde u Narodnoj skupštini. Predsednica Narodne skupštine je više puta pozvala na razgovore. Moram da vas podsetim koji je bio odgovor - nećemo da prihvatimo razgovore sa SNS osim da Maja Gojković podnese ostavku, Ana Brnabić podnese ostavku, Nebojša Stefanović podnese ostavku, a neki su tražili i Aleksandar Vučić da podnese ostavku. E, po tim uslovima, oni bi prihvatili razgovore.

Pošto im ti uslovi nisu ispunjeni, a ne ovi izborni o kojima pričaju, oni sada neće da izađu na izbore, a onaj veselko od Boška Obradovića hoće da zapali ponovo Skupštinu valjda da bi opet, kao što su i 2000. godine falsifikovali rezultate izbora za predsednika Savezne Republike Jugoslavije, falsifikovao i rezultate izbora koji treba da se održe 2020. godine.

Ove zakone ćemo podržati u danu za glasanje zato što želimo da Republika Srbija unapredi svoje izborno zakonodavstvo i da se zaista na izborima iskaže volja svakog građanina, njegova svaka želja kome bi poklonio poverenje, a i da oni koji žele da učestvuju u izbornom procesu imaju jednaka prava.

E, sada, što građani neke prepoznaju kao ljude koji su brinuli o državi i o interesima građana, to je jedna stvar, što neke prepoznaje kao lopuže koji su brinuli samo o svojim sopstvenim interesima, to je druga stvar, ali to nije problem SNS.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa daljim radom.
Reč ima narodni poslanik Muamer Bačevac.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite.