Uvažena predsedavajuća, uvažene kolege poslanici, uvaženi gospodine ministre, kao neko kome predviđam veliku profesorsku karijeru na Pravnom fakultetu, sigurno ste upoznati, gospodine ministre, sa velikom teorijom koju je profesor Živojin Perić uspostavio i po kome Pravni fakultet nosi naziv jednog amfiteatra, i to je jako lepo, a to je ona čuvena teorija o nerešljivim i nerešenim pravnim pitanjima. Za one koji ne znaju, nerešena su ona koja mogu da se reše, a nerešljiva su ona koja nikako ne mogu da se reše.
Zbog bremena koje nosimo vezano za ova preduzeća, plašim se zaista da preduzeća u restrukturiranju polako ulaze u ta nerešljiva pravna pitanja. Postavlja se logično pitanje, s obzirom da godinama to niko nije želeo da rešava, šta raditi? Ne možete tolike ljude da ostavite na ulici, a sa druge strane, ne može više država da sipa novac u nešto što ne radi.
Razumem neke prethodne. Oni su navodno subvencionisali ta preduzeća da bi kupovali glasove za neke buduće izbore i uopšte nisu želeli da se bave rešavanjem tih problema. Stavljali su upravne odbore, gde su ljudi primali nenormalne plate, arčio se državni novac i dobro je da je to neko prekinuo. Moram da priznam, svaka čast ako se neko uhvati u koštac sa ovim, ovo je jako nepopularno. Najavljuje se donošenje novog Zakona o privatizaciji. Moram da priznam da mi je drago što SNS najavljuje unapred da ide na srozavanje svog rejtinga. Ovo što će se doneti nije popularno i mi moramo prosto tako nešto da učinimo ako hoćemo da spasimo državu.
Iskren da budem, gospodine Selakoviću, bilo bi mi mnogo draže da nikada niste morali da dođete ovde da branite jedan ovakav zakon, ali prosto to je nešto što je nužno. Ovo je situacija kao kada spašavate davljenika i da mu produžite koliko toliko život. Daje se ovih pet meseci da probamo nešto da uradimo. Lepo ste rekli – daj Bože da makar pet preduzeća spasimo. Neko nije godinama spašavao nijedno i danas imamo 160 i nešto.
Čuli smo podatak 2600 i nešto privatizacija je izvršeno, a od toga samo 28 uspešnih. Privatizacije koje su se inače ovde sprovodile su bile klasičan primer otimačine, grabeža državne imovine. Inače, ovo ne govorimo mi iz SNS, nego govori Evropska komisija i to na osnovu izveštaja gospođe Verice Barać. Od 24 privatizacije, čije su istrage upravo nedavno završene, je nešto što je Evropska komisija rekla da sprovedemo. Prema tome, u samoj EU znaju šta se sve ovde zbivalo i mislim da sve nas pomalo trebalo da bude sramota što smo to doživljavali. Zato danas imate koliko hoćete radnika na ulici koji zahtevaju neka svoja prava, a razumljivo niti je te privatizacije sprovodio Aleksandar Vučić, niti Nikola Selaković, ni Zoran Babić, ni bilo ko. Ni krivi ni dužni danas moramo sa ovim da se suočavamo i samim tim doživećemo verovatno srozavanje rejtinga, ali na muci se poznaju junaci. To je velika odlika SNS. To mi je jak drago.
Ono što moram da priznam je da čujem ovde da se neki pozivaju na ustavnost, na to da li je nešto protivustavno. Izvinjavam se, kada je donet Zakon o privatizaciji 2001. godine tada je tim zakonom ukinuta društvena svojina. Nemam
ništa protiv. Nisam pristalica socijalističkog relikta, ali po tada važećem Ustavu društvena svojina je postojala. Neko je zakonom tako nešto uradio. Svesno je kršio Ustav u tom momentu i nije ni trepnu, a da ne pričam što tada nigde niste mogli da ocenite ustavnost takvog akta zato što Ustavni sud nije postojao. Nekoliko godina, čini mi se, nije uopšte radio i niste mogli nigde da se požalite za ocenu ustavnosti nekog akta. Pričamo o demokratiji i poštovanju Ustava.
Zaista se postavlja pitanje šta raditi, šta je alternativa. Opet ponavljam, ovo je nešto što je iznuđeno, nešto što moramo da uradimo. Zato ću, naravno, kao i svi poslanici SNS, za ovo glasati ali, opet ponavljam, da smo bili pametniji, da se ovde neko domaćinski ponašao, da nije preduzeće privatizovao tako da se Šarićima prodaju poljoprivredni kombinati itd, verujem da nikada ne bismo došli u ovu situaciju. Nadam se da ćemo se iz ovoga nekako izvući i želim vam svu sreću. Hvala.