Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre Vujoviću, iskreno, žao mi je što u ovom trenutku u sali nije potpredsednica Vlade gospođa Udovički. Dolazim iz opštine Topola koju vodim deset godina, koja je u tih 20% opština koja nema višak zaposlenih ni po ovom najnovijem predlogu zakona. Ali,  moram se najviše osvrnuti na ovaj Predlog zakona o maksimalnom broju zaposlenih. Nelogično mi je, uvaženi sada ministre Vujoviću, neke moje kolege su već to pomenule, da ovaj zakon uređuje do tančina lokalne samouprave, a da ne uređuje javna preduzeća na republičkom nivou. To mi prosto nekako ne ide.
S druge strane, moja dodatna pitanja vezano za ovaj zakon su jasna, a tiču se maksimalnog broja zaposlenih na hiljadu stanovnika u odnosu na manje sredine i na velike gradove. Beograd na hiljadu stanovnika – 18,5 zaposlenih, a neka lokalna samouprava koja ima do 45 hiljada stanovnika – devet i po zaposlenih. Ja se stvarno pitam nekad, uvaženi ministre, zašto mi ovde svakoga dana govorimo o ravnomernom regionalnom razvoju i da li neki stanovnik, ne znam ovde, Sopota, koji živi na 20 kilometara od centra Beograda, ima manja prava od nekoga ko živi ovde na Starom gradu, Vračaru ili Savskom vencu.
Ne mogu prosto da razumem i da shvatim, okej ako vi imate određene nadležnosti uprave u velikim gradovima koja nisu uslovno potrebna manjim sredinama, ali razliku u tome da jedan građanin Beograda ima duplo veće privilegije nego što ima neki stanovnik npr. u Aranđelovcu, Topoli ili Rači kragujevačkoj, to apsolutno ne mogu da shvatim jer ovde u Beogradu su i središta vladinih institucija, republičkih javnih preduzeća i tim pre smatram da bi na hiljadu stanovnika ta razlika mogla biti najviše jedan i po, a nikako da bude celih dva. Tu je moja osnovna primedba.
Tamo gde imam još primedbi, uvaženi ministre, ali ne znam da li možete vi da mi odgovorite ili gospođa Udovički, jeste - šta se odnosi na domove zdravlja? Domovi zdravlja u lokalnim samoupravama, osnivač je lokalna samouprava stopostotno. E, sada, mi imamo u sredinama po Srbiji, a naročito kod nas u Šumadiji, koji su razuđeni, imamo veliki broj sela koja pripadaju opštinama, imamo određeni broj lekara koje mi sufinansiramo sa domovima zdravlja. Negde ih plaćamo stopostotno, a negde ih plaćamo sa 50%. Evo, uvažena gospođa Udovički ulazi, pa bi ovo pitanje bilo i za nju. Šta se sada dešava? Znači, zašto u ovoj kvoti nisu domovi zdravlja?
Šta se dešava sa osnovnim školama, gde smo mi takođe osnivači, gde imamo i određeni broj nastavnika na seoskom području koji se finansiraju iz lokalnih budžeta i šta će sada biti sa tim isturenim odeljenjima? Znate kako, kada se u selu zatvori škola, nema crkve, selo se gasi. Zbog toga bih molio, prosto, da nam se da objašnjenje šta se dešava i da li će ti zaposleni biti u ovim kvotama koje ulaze u devet i po zaposlenih u upravi, u odnosu na ukupan broj stanovnika.
Pažljivo sam slušao u prepodnevnom delu što je uvažena ministarka Udovički rekla – komercijalizacija republičkih javnih preduzeća. Ali, ja dolazim iz opštine koja ima apsolutno solidna javna preduzeća i komunalno javno preduzeće koje ne isplaćuje dinara platu iz opštinskog budžeta. I kakve ima veze plata u komunalnom preduzeću jedne opštine sa opštinskim budžetom? Sa druge strane, mi iz istog tog budžeta dajemo platu doktoru koji radi u selu koje je od opštine udaljeno 35 kilometara i za koje Republički zavod za zdravstveno osiguranje nema nikakav, kažu, interes da ga finansira. Da li ima interes dom zdravlja iz sopstvenih prihoda sa sufinansira sa 10% ili 20% nečiju platu? Ovo, gospođo, znači život u jednom selu, koje bez ovakvih stvari ne može da funkcioniše.
Još jedna stvar koju moram da vas upitam, a koja je životno značajna. Vi u Predlogu zakona ostavljate mogućnost da imamo dogovore između lokalnih samouprava, da možemo da racionalizaciju vršimo, da kažem, na zajedničkom osnovu. Evo, ja ću vam reći primer, opština Topola i Rača kragujevačka, gde smo mi njima pozajmljivali, pod znacima navoda, građevinskog inspektora, jer Rači je prosto potrebno da bar jedan dan ima građevinskog inspektora i onda dođe upravni inspektor iz Kragujevca i kazni nas što smo to radili, kažu – nije po zakonu. A vi sada kažete ovde u Predlogu zakona da mi možemo zajedno da rešavamo na ovakav način konkretne probleme.
Kada sam rekao da dolazim iz opštine koja se nalazi u ovih 20%, moram da kažem da je kvota za Topolu, ako smo mi to precizno izračunali, 212 zaposlenih. Mi imamo trenutno negde oko 200 ili 201. Ali je pitanje za vas i za ministra Vujovića - da li to znači, kada usvojimo novu sistematizaciju, a imamo potrebu, šest meseci pišemo, svakoga meseca molimo da nam se dozvoli da se zaposli jedan ekološki inspektor jer je prethodni otišao u penziju, nama se to ne dozvoljava? Ne možemo da ga iznajmimo od susedne opštine.
Postavlja se pitanje - šta će se desiti kada donesemo novu sistematizaciju? Da li će nam ministar Vujović dozvoliti da mi onda uvećamo masu zarada? To treba isto da nam se kaže, znači, za opštine koje su u ovih 20%, kada usvoje nove sistematizacije, da li će odmah moći da rade rebalanse budžeta i da onda za te kadrove koji su im potrebni, a koji će biti u okvirima nove sistematizacije, jer mi sada imamo zakovanu masu plata i nećemo biti, prosto, i ako možemo eventualno da primimo nekog, to bi značilo da smanjimo plate svima ostalima.
Takođe, još jedno pitanje koje se tiče pre svega ministra Vujovića. Imamo Predlog zakona o registru zaposlenih, izabranih, imenovanih, postavljenih, angažovanih lica kod korisnika javnih sredstava. Znate šta, gospodine Vujoviću, meni se to ponekad čini da mi donosimo zakone, a mi već sve to imamo. Mi u lokalnim samoupravama, kada dajemo plate, svaki spisak zaposlenih sa tačnim dinarom koji se isplaćuje iz opštinskog budžeta ide upravo za javna plaćanja. Zar vi samo ne možete da uzmete taj jedan spisak i da date dvojici vaših službenika da to reše …

… nego smo mi u situaciji da donosimo nov zakon da bismo gledali svaki dinar?

Član 104.
Dva puta sam pomenut imenom i prezimenom, pogrešno sam protumačen od strane resornog ministra Vujovića, tako da vas molim da mi na osnovu člana 104. Poslovnika Narodne skupštine omogućite pravo da imam repliku i da kažem to što sam hteo, a što sam pogrešno protumačen. Sa druge strane, od kolege Jovanovića sam dva puta pomenut imenom i prezimenom. Zato vas još jednom molim da mi omogućite repliku.

Uvažena predsednice, gospođo potpredsednice Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, moje prvo pitanje upućeno je Ministarstvu privrede i Ministarstvu za rad, boračka i socijalna pitanja. Tiče se radnika koji su bili zaposleni u firmama u restrukturiranju ili su bili zaposleni u firmama koje više i ne postoje jer su prodavane više puta, ušle su u stečaj i onda su iz stečaja privatizovane, a ti bivši radnici imaju izvršne sudske presude za zaostale zarade.
Ja sam ovo pitanje već jednom ovde postavljao u Skupštini i, nažalost, nisam dobio odgovor na to pitanje. Zbog toga ga sada postavljam za dva ministarstva koja bi trebalo da daju jasan odgovor. Da li će u budžetu Republike Srbije biti predviđena sredstva za radnike koji imaju izvršne sudske presude za zaostale zarade, da se taj problem reši?
Problem je postojao i sa povezivanjem radnog staža za radnike koji su bili u firmama u restrukturiranju. Vlada Srbije 18. jula ove godine je donela zaključak na koji način će tim radnicima biti povezan radni staž. Taj zaključak se nalazi na sajtu Ministarstva privrede i svi oni koji su u tom problemu i koji su zainteresovani, na jasan način mogu da vide kako mogu svoj problem da reše. Tako da još jednom molim, pre svega Ministarstvo privrede i Ministarstvo za rad i boračka pitanja da u najhitnijem roku mi dostave odgovor na ovo pitanje, a i da se uhvate u koštac sa ovim problemom, jer je u pitanju više desetina hiljada ljudi čitave Srbije, a i u pitanju su ozbiljne sume novca.
Moje drugo pitanje je upućeno Ministarstvo unutrašnjih poslova i gospodinu Nebojši Stefanoviću, resornom ministru, a tiče se jednog problema koji smo iskreno mislili da je iza nas, a taj problem se ticao registracije pre svega poljoprivrednih mašina, ticao se registracije traktora koje seljaci voze širom Srbije i koji su bili stari 20 i više godina, a koji su ranije kupljeni što u IMT, što u IMR, odnosno Rakovici. Na žalost, ljudi više nemaju računa od tih traktora i bio je problem sa registracijom tih mašina. Taj problem je ministarstvo rešilo donošenjem pravilnika na koji način se te priključne mašine i traktori mogu registrovati i sada se taj problem rešava.
Pojavio se dodatni problem a tiče se prikolica kako za same traktore tako i prikolica za putničke automobile, autobuse i kombije koji se trenutno uopšte u Srbiji ne mogu registrovati. To je interesantan slučaj, a ja sam i sam vozač. Kupili smo prikolice za putničke automobile potpuno normalno na prodajnim mestima. Imali smo registrovane ne te prikolice i sada kada su istekle registracije u MUP kažu – gospodo, ne možete ih više registrovati, već morate za te prikolice doneti ateste mašinskih fakulteta iz Beograda ili Kragujevca.
Sada vi meni recite, kako ja sada za prikolicu koju sam kupio na prodajnom mestu, dobio papire pre sedam, deset ili više godina, registrovao više puta u MUP, sada ponovo za istu tu prikolicu da idem na mašinski fakultet i da tražim određene ateste? Prosto mi nije jasno, ni meni, ni hiljadama vozača širom Srbije ko je smislio ovakav način da jednostavno vi na praktičan način ne možete da registrujete jednu prikolicu koja vam služi za prenos tereta, kažem još jednom, kako za putnički auto tako i za autobuse, kombije, a i za traktore. To su prikolice koje na žalost kada ljudi sada sa letinom izađu na državni put, policija im piše kazne za neregistrovane prikolice, a oni nemaju uopšte način na koji mogu te prikolice da registruju.
Molim, resorno ministarstvo da se pod hitno nađe način da se ovaj problem reši jer ovaj problem tišti seljake, vozače, građane Srbije širom naše ove lepe zemlje. Još jednom molim ministra da se pozabavi ovim pitanjem i da se ovo pitanje pod hitno reši. Hvala.

Gospođo ministre, uvaženi predsedavajući, podneo sam amandman na član 13, i to na stav koji kaže da svi oni koji uplate u gotovom, znači novac za konverziju, mogu dobiti oslobođenje, odnosno diskont ili umanjenje od 30%.
Smatram da će ovaj zakon da stimuliše pravna lica koja imaju zemljište sada na korišćenje i koji će graditi. Oni će prvi nakon usvajanja ovog zakona krenuti u priču o konverziji.
Od 5.500 hektara koliko će ovaj zakon ukupno obuhvatiti, ja još jednom moram da pomenem, a to sam govorio u plenumu, ne znači da će svi pohrliti odmah da izvrše konverziju.
Mislim, i tu se slažem sa kolegom Orlićem, koji je govorio malopre o tome, da mi moramo dodatno stimulisati pravna lica, a to možemo uraditi ako im dajemo popust, a to je 50% na sumu koja je određena, koja će biti određena, a koju budu odredile lokalne samouprave, odnosno skupštine opštine gradova Srbije.
Zašto je takođe ovo bitno? Znači, od tog novca koji će se prikupiti 50% će ići i u budžet za obeštećenje ljudi kojima je ta zemlja oduzimana posle Drugog svetskog rata, odnosno za restituciju. Ali, još jednom moram da napomenem bitnu stvar, a to je da svi ljudi koji su učestvovali u privatizaciji, bez obzira da li sad mi ovde u ovim političkim prepiranjima govorimo da li su ovakvi ili onakvi, oni su već jednom to zemljište kupili.
Lokalna poreska uprava će procenjivati tržišnu vrednost zemljišta na koji će se plaćati konverzija. Znači, još jednom da napomenem - tržišnu vrednost zemljišta. Takođe, ja moram zbog i kolega koji su govorili u prepodnevnom, odnosno ovom popodnevnom delu koliko već raspravljamo o amandmanima, da svi gradovi i opštine koje se nalaze u prve dve kategorije po stepenu razvijenosti apsolutno neće moći da daju nikakve dodatne popuste i kada se govori o tzv. državnoj pomoći. Zbog toga smatram i još jednom da napomenem da se trebalo razmišljati da se ovaj moj amandman o popustu na 50% za plaćanje u gotovini prihvati, jer smatram da bi time dodatno stimulisali ljude da se ovaj proces konverzija odradi što pre, da bude što efikasniji, a samim tim bi to po meni dosta, moram da upotrebim taj izraz, i otkočilo s jedne strane firme da više investiraju, a sa druge strane i da naslednike porodica koja očekuje restituciju ipak dobiju nekako pravična obeštećenja, odnosno novac za to zemljište koje je nacionalizovano koje će sada ići u konverziju. Hvala puno.

Hvala predsedavajući.
Kao i ostale kolege, u načelnoj raspravi sam pomenuo ovaj član kao veoma važan i veoma bitan, jer sam i sam primetio da je ta raspodela sredstava dobijenih konverzijom, moram da kažem i taj sam izraz upotrebio u načelnoj raspravi, bila nepravična.
Pre svega, zahvaljujem se uvaženoj ministarki i njenim saradnicima što su ipak snašli, da kažem, snage i prihvatili, nadam se prihvatili, moj amandman sa ispravkom. Samo da pojasnim, on se odnosi na deo upravo koji treba da ide lokalnim samoupravama.
Sa prethodnim govornikom, uvaženim gospodinom Markovićem, se ne mogu složiti kada kaže da su lokalne samouprave bile neažurne i da se samo zbog lokalnih samouprava odlaže primena Zakona o javnoj svojini. Vodim Opštinu Topola koja je sve to ažurno uradila, ali problem je u Republičkoj direkciji za imovinu.

Izvinjavam se.
Da se vratim na amandman, ono što je veoma važno to je raspodela 50% sredstava ka Fondu za restituciju i smatram da tih 50% sredstava ne treba ni na koji način dirati. Porodice, naslednici su zaslužili da dobiju obeštećenje za ono što je njihovim precima oduzimano i zato taj deo ne treba dirati.
Zbog toga sam u svom amandmanu predložio da od ovih 50% kojih ide ka Vladi Srbije ili ka AP da se 10% izdvaja u budžete lokalnih samouprava. Smatram da je to najmanje što možemo da uradimo, jer će lokalne samouprave maksimalno raditi na primeni ovog zakona. Od njihove ažurnosti će zavisiti i brzina sprovođenja ovog zakona. Zbog toga bi bilo pravično da i lokalne samouprave dobiju jedan, da tako kažem, procenat bar ovih sredstava, a to je 10% i to nije puno, ali procena je da će se u narednim godinama moći nekih 600 miliona evra na ovoj strani prihoda države obuhvatiti tih sredstava. Kada se pogleda, to je nekih pet ili šest miliona evra koji će se sliti u budžete lokalnih samouprava. Još jednom da ponovim, to nije puno, ali bolje išta nego ništa.
Zbog toga vas molim da podržite ovaj predlog mog amandmana, koji je veoma bitan, jer sam već rekao da imam i zvaničan procenat da se više od 90% imovine koja se nalazi u lokalnim samoupravama vodi na državu Srbiju, odnosno na Direkciju za imovinu i zbog toga ovaj drugi deo člana ovog zakona, kojim se kaže da će se ta imovina koja se vodi na lokalnu samoupravu deliti u paritetu 50-50 sa Agencijom za restituciju, ništa ne znači, jer samo nekih šest do sedam posto trenutno u Srbiji ima takve imovine, koja se u katastru vodi na lokalne samouprave. Zbog toga smatram da je ovaj amandman koristan i da može puno toga dobrog doneti. Hvala na razumevanju.

Uvažena predsednice, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ispred nas je zakon kojim sam već pominjao ovde na plenumu kada su bili neki drugi zakoni, pre svega, kada je ministar privrede gospodin Sertić izlagao izmene Zakona o privatizaciji, i gde sam tada rekao da je Zakon o konverziji preko potreban kao jedan od ključnih zakona da bi jednostavno se investicije u Srbiji otkočile i da bi Srbija mogla da krene napred.
Moram da kažem, uvažena gospođo Mihajlović, da sam malo danas u nezahvalnoj poziciji. S jedne strane, govorim kao predstavnik poslaničke grupe Nove Srbije i podržavam Predlog zakona, a sa druge strane, dolazim iz porodice koja je pretrpela, nažalost, velike štete i čija je imovina nacionalizovana posle 1945. godine.
Moja porodica je jedan od osnivača i lige za restituciju. Dolazim iz opštine Topola, koja je zbog istorijskog nasleđa 1945. godine doživela divljačku nacionalizaciju i čije posledice trpi i dan danas. Nažalost, situacija je takva i lično sam i dobio dopis, pre svega, lige za restituciju koja izražava određena neslaganja sa Predlogom zakona, ali, kažem i u svoje ime i u ime stranke kojoj pripadam, sa tim se ne slažem.
Šta je ključa stvar koju hoću ovde da, pre svega, pomenem kao nešto zbog čega podržavam ovaj zakon. Ovaj zakon ima samo 23 člana, dosta je jasan. Međutim, ima određene male nedostatke, neke sam i amandmanima predložio da se otklone, a neke možemo i ovako, da kažem, u ovoj načelnoj raspravi dotaći, pa očekujem i neke konkretne odgovore na određena pitanja.
Najpre, pomenuli ste da ćemo posle donošenja ovog zakona imati uredbu Vlade, koja će biti doneta u roku od 30 dana od usvajanja ovog zakona, ali ono što je najveći problem jeste kada lokalne samouprave budu određivale cenu konverzije. To je sada prvi problem koji se javlja. U zakonu se kaže – cena konverzije će se određivati prema stepenu razvijenosti opština. Vi znate, upravo sam i ovde pred vama govorio da je najveći problem trenutno u Srbiji upravo ta, moram da kažem, jedna raspodela koja je ostala kao zaostavština još vremena Mlađana Dinkića, koji je stepen razvijenosti opština štelovao prema potrebi tamo gde je on bio na vlasti, pa tamo gde je on bio na vlasti te opštine su bile, moram da pomenem, da se niko ne ljuti ovde, primer Loznice koja je uvek bila na nekom trećem stepenu i uvek je dobijala najviše sredstava, za razliku nekih drugih opština koje su u to vreme bile opozicione toj vlasti i koje su uvek bile u prvoj grupi da bi dobili najmanje sredstava.
Uvažena gospođo Mihajlović, zbog toga tu uredbu podhitno promeniti, ako uopšte mislimo da cena konverzije bude, hajde da kažem, pravična za sve.
Šta je još jedna stvar koju ste pomenuli, a koja, možda čak u ovom uvodnom delu i niste spomenuli, a tiče se državne pomoći. Vrlo bitna stvar u ovom zakonu i nešto što se bojim da može dovesti do određenih zloupotreba i korupcije pri primeni ovog zakona, koje dobro osmišljen. Zašto vam ovo govorim? Zato što ste ostavili prostor da budući investitori koji su kupili zemljište, imaju ga na korišćenje kao fizička ili kao pravna lica, mogu se pojaviti u lokalnoj samoupravi i na osnovu planova detaljne regulacije reći – mi hoćemo na ovoj parceli na osnovu stepeni zauzetosti u budućem vremenskom periodu da gradimo još objekata, silosa, bilo čega drugog, i svo to zemljište ispod tih pretpostavljenih objekata ne ulazi u cenu konverzije. Zatim, ono što ste još naveli, što mislim takođe da je bespotrebno, da lokalne samouprave pribavljaju nekakve izjave od budućih investitora, koliko će oni zapošljavati radnika.
Bojim se, možemo u lokalnim samoupravama bilo kakve izjave da uzimamo od investitora, ali šta je ono što će garantovati da će ti investitori ispoštovati onda to, ako kažu da će zaposliti 100, 200 ili 300 ljudi? Sa jedne strane, dobiće oslobađanje na tom delu zemljišta koje se nalazi ispod budućih navedenih objekata, naravno, to zemljište ispod objekata prati sudbinu samih objekata, ali nemamo nikakvu garanciju osim određenih dogovora koji se mogu praviti između tih nekakvih investitora i lokalnih samouprava. Na taj način može doći do određene zloupotrebe.
Šta je još važno kod ovog zakona? Kod ovog zakona takođe, gospođo Mihajlović, celokupna procedura se nalazi kod lokalnih samouprava. Zbog kolega poslanika i zbog javnosti treba jasno istaći da celokupnu proceduru buduće konverzije rade lokalne samouprave, odnosno opštine i gradovi.
Najpre, član 3. ovog zakona, moram i kao dugogodišnji predsednik opštine samo da ga iščitam zbog javnosti, član 3. koji utvrđuje visinu naknade kaže – visinu naknade za konverziju utvrđuje organ jedinice lokalne samouprave nadležan za imovinsko-pravne odnose, u skladu sa aktom o utvrđivanju prosečne cene kvadratnog metra odgovarajuće nepokretnosti po zonama za utvrđivanje poreza na imovinu, donetih od strane jedinice lokalne samouprave na teritoriji na kojoj se nalazi građevinsko zemljište za koji je podnet zahtev za konverziju, i sprovedenog postupka u skladu sa ovim zakonom o tržišnoj vrednosti predmetnog građevinskog zemljišta, u skladu sa propisom kojim se uređuje porez na imovinu.
Ako sam ja predsednik opštine 10 godina i apsolutno ne mogu da se snađem u ovom članu, mogu samo da pretpostavim kako je običnom građaninu koji će ovo da čita. Najpre, uopšte mi nije jasno zašto ste nešto što je finansijski deo vezali za organ lokalne samouprave koji je zadužen za imovinsko-pravne odnose? Mislim da je bilo pravičnije i mnogo lakše, i za buduće stranke i za građane, da sve što se tiče finansijskog dela rade poreske lokalne uprave, koje prosto kod sebe već imaju bazu podataka koliko koje zemljište vredi, na kojoj parceli, u kojoj zoni, a da samo imovinsko-pravno služba Odeljenja za urbanizam lokalnih samouprava daje saglasnost da li je to zemljište podložno konverziji ili ne, a da celokupnu proceduru sprovodi lokalna poreska uprava. Onda bi bilo mnogo lakše za građane da se snađu u celoj ovoj priči.
Takođe, ono što je važno, moram da kažem par rečenica o samoj proceduri. Procedura sledeća, da ja, ako sam vlasnik pravnog lica koje ima zemljište koje podleže konverziji, dolazim u opštinu, tražim to Odeljenje za imovinsko-pravne odnose, tamo podnosim zahtev, oni u roku od pet dana da li je taj zahtev validan ili nije. Ako nije validan, traže u roku od osam dana određene dopune, ako vi te dopune nemate, a smatrate da ih nepravedno od vas traži organ lokalne samouprave, imate pravo žalbe u Ministarstvu za infrastrukturu i to je jedini deo gde se pominje Ministarstvo za infrastrukturu.
Ono što je takođe kod ovog zakona interesantno, to je nešto što smo mi još u avgustu prošle godine na jednoj od javnih rasprava na Odboru za infrastrukturu pominjali, a to je sada plaćanje naknade, ako neko hoće u celosti da plati konverziju, za određen broj hektara, ari ili već koliko toga ima. Tada smo stali na stanovište da je opravdano da se da popust, odnosno diskont otprilike na 50%. Sada u Predlogu zakona se pojavljuje 30%.
Uvažena gospođo Mihajlović, iskreno verujem, i poslanička grupa Nove Srbije, da je trebalo da ostane stari predlog od 50%, ne da bismo mi sada branili te investitore, odnosno poslodavce, a, da kažem, smanjivali ovaj deo koji treba da odlazi i u Fond za restituciju, da upravo porodice sličnoj mojoj mogu sutra dobiti određenu nadoknadu, već iskreno verujem da su ti ljudi jedom već to plaćali.
Znači, oni su putem aukcije tendera kupili firme kao pravna lica, platili su to ili su to kupili iz stečajnog postupka, ali su opet platili određenu cenu i sada će platiti po nekakvoj tržišnoj vrednosti koju će određivati lokalne samouprave ponovo 70% od te tržišne cene, ako plaćaju odjednom u gotovini, ili će imati pravo to da plate u 60 mesečnih rata, ali bez ikakvog popusta. Iako plaćaju 60 mesečnih rata, tada će morati da daju i sredstva obezbeđenja. Znači, moraće da daju bankarsku garanciju ili će morati da daju hipoteku. Slažem se i tu ste u pravu kada kažete - to je po zakonu, ali treba da znate da je to za poslodavca takođe opterećenje, jer bankarska garancija košta, tako da je to jedno stvarno dodatno opterećenje.
Već sam pomenuo državnu pomoć i samo zbog javnosti da kažem da državnu pomoć definišemo kao pomoć koju privrednicima daju ili lokalne samouprave ili država, ali prosto zakonski se tretira kao državna pomoć. Na nju daje saglasnost Komisija za državnu pomoć Vlade Republike Srbije, bez obzira na iznose koje ili daju lokalne samouprave, ili daje Vlada Republike Srbije, ili Vlada AP Vojvodine. Zbog toga još jednom da prosto ponovim da smatram da je ova državna pomoć potpuno nepotrebna u ovom zakonu i može samo da proizvede određene zloupotrebe.
Sada oko novčanog dela koji ste već pomenuli u uvodnom delu još jednom da ponovimo da otprilike građevinskog zemljišta u Srbiji ima oko 640.000 hektara, da je nekih 5.400 hektara, da tako kažem, sutra podložno konverziji, ali to ne znači, isto da kažem zbog javnosti, da će sutra svi da pohrle da urade odmah konverziju. Dakle, uradiće oni kojima je potrebno pre svega zbog gradnje, ili neko ko će sutra prodavati to zemljište, pa hoće da ga pravno reši.
Ono što je važno, to je taj paritet koji ste predložili u zakonu, a tiče se novca koji će ići ka državi, odnosno ka Fondu za restituciju. Onda ste dali interesantan predlog i ja sam tu takođe intervenisao sa amandmanom, da kod zemljišta koje se vodi na državu, a moram da napomenem, uopšte ne znam da li ste imali taj podatak, a ja ga zvanično imam, da 92% zemljišta od ovih ukupno 5.400 hektara se vodi na Republiku Srbiju. Znači, samo 8% u državi Srbiji se vodi na lokalne samouprave i na AP Vojvodinu, što znači da se preko 90% vodi na Republiku Srbiju. Vi ste predvideli da u zakonu zemljište koje se vodi na Republiku Srbiju, od novca koji se dobije putem konverzije, 50% ide Republici, a 50% ide u Fond za restituciju.
Dakle, ko čita i ne zna ove procente rekao bi da je to super i da je to u redu. Iako lokalne samouprave 90% sprovode ovaj zakon, u praksi će dobiti mrvice ili neće dobiti gotovo ništa. Zato sam predložio amandman da se od ovog dela bar jedna petina, znači samo jedna petina, što bi od ukupnog iznosa bilo 10%, ide u budžet lokalnih samouprava, odnosno gradova i opština. Smatram da je to pravično i smatram da je to pošteno upravo zbog ovog visokog procenta da se to zemljište, iako se nalazi na teritoriji lokalnih samouprava, vodi na Republiku Srbiju. To je nešto što prosto smatram kao opravdano i smatram da se na takav način može prihvatiti.
Još jednom da napomenem da smo se mi u Srbiji prosto svi skupa nadali da će priča restitucije ići brže, ali se nadam iskreno, pomenuli ste i Agenciju za restituciju, da će nakon dobijanja određenih sredstava i putem konverzije taj proces da se otkoči, da taj proces krene brže i da ljudi koji ne mogu, da tako kažem, naturalno da dobiju objekte, zemljište, da će moći brže da dobijaju te vaučere, kako bi sutra dobili nekakvu nadoknadu za to što im je oduzeto.
Sa druge strane, uvažena ministarko, vi ste pomenuli i Republički geodetski zavod kao instituciju koja vam je određene podatke prosledila. Još jednom moram da se požalim na rad tog organa. Ako hoćemo da i ova konverzija bude što brža i ako hoćemo da ona bude što efikasnija, najljubaznije vas molim da prosto pogledate kako funkcionišu ti katastari, pre svega po lokalnim samoupravama širom Srbije, da to nažalost ni na šta ne lični, da to tako godinama ide i da mi to svi nekako ćutke gledamo i trpimo jedan nerad, jedan javašluk. Neko to mora jednom da prekine, a ja se nadam da ste vi sa vašom energijom dovoljno snažni da to možete da uradite, da se taj katastar uredi i da on počne normalno da radi svoj posao.
Uz ova pre svega konkretna pitanja koja sam izneo, želim vam iskreno svaku sreću u primeni ovog zakona, jer ovaj zakon je preko potreban Srbiji. Daću jedan mali primer. Kada je pre nekoliko dana i premijer Vučić bio sa mnom u jednoj poseti vinariji Oplenac u Topoli, prvo pitanje investitora je bilo – kad će zakon o konverziji? Znači, to je prvo pitanje, da bi se prosto posao širio, a naročito strani investitori hoće da znaju jednostavno šta je čije i hoće da zemljište imaju u svom vlasništvu. Kod njih pojam korišćenja apsolutno ne stoji.
Moram samo da istaknem, ovde u obrazloženju se kaže da ćemo imati bolju naplatu poreza na imovinu. To koliko će lokalne samouprave dobiti od toga, to je relativno pitanje, jer mi sada imamo i objedinjenu stopu za pravna lica lokalnih samouprava, koja je 0,4% od tržišne vrednosti, tako da tu apsolutno nije ni bitno da li neko ima korišćenje ili ima vlasništvo, ta suma se neće menjati. Ali, suština je veoma važna, da ćemo korak po korak ići ka uređenoj imovini i imaćemo pre svega mogućnost da od fizičkih lica, koja će sutra ući u konverziju, na jedan lakši način naplatimo i u lokalnim samoupravama porez na imovinu, što se može odraziti na prihode lokalnih samouprava, jer oni sada, da tako kažem, uspešnim fingiranjem apsolutno sa ovakvim statusom korišćenja državnog zemljišta bez konverzije izbegavaju plaćanje poreza na imovinu.
Sa ovim završavam, poslanička grupa Nove Srbije će u Danu za glasanje podržati zakon u načelu, a nadamo se da ćete prihvatiti naše amandmane. Hvala puno.

Pa mislim da imam prava na repliku.

Dva minuta, u redu.

Uvažena gospođo Mihajlović, očigledno da se kod određenih stvari nismo razumeli. Malo listajući, pre svega vaše izjave koje ste davali prethodnih dana, moram da kažem da sam ovaj Predlog zakona tek u subotu video u e-parlamentu, tako da je malo bilo i prostora i vremena da se o njemu govori, mada su određene stvari, kažem, bile ranije u javnoj raspravi, ali kada se govori o državnoj pomoći, konkretno sam upravo rekao da se određene zloupotrebe mogu praviti zbog ovakve podele koju je još Mlađan Dinkić uradio sa gradovima i opštinama u Srbiji, pa su jedne opštine, evo, govorim sada o manjim opštinama kao što su Arilje, Topola, Kosjerić, stalno bile u prvoj grupi, a neke druge opštine koje su npr. pored nas, a bile su miljenice tadašnjeg režima, bile su uvek u trećoj ili četvrtoj grupi, u grupi devastiranih opština, a ja konkretno sam i pomenuo Loznicu, vi slobodno na Vladi sve ovo što ja govorim proverite i videćete da sam apsolutno bio u pravu. Ako Vlada donese uredbu gde će izvršiti, da kažem, pravičnu, podelu gradova i opština na osnovu nekih 50 parametara koje radi Republički zavod za statistiku, mi uzalud govorimo i sada i u ovom zakonu priču nekakve državne pomoći. Bolje da je ona skroz izbačena iz priče nego da sutra bude mogućnost određenih zloupotreba.
Samo još, ako mi vreme dozvoli, da kažem, zbog restitucije. Tačno je da se ovim zakonom ne rešava pitanje restitucije. Dobro ste primetili da treba da izvršimo izmene i dopune i toga zakona, ali ovaj zakon treba da proizvode da se određen novac odvoji za Fond restitucije i da sutra bivši vlasnici, odnosno njihovi naslednici, budu na adekvatan način, ajde da kažem, zadovoljeni, sigurno neće biti u punoj meri.

Uvažena predsednice, gospodine ministre, gosti iz ministarstva, drage koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama su izmene Zakona o javnom informisanju koje, pre svega, treba da daju dodatno vreme, umesto 1. jula 31. oktobar 2015. godine, da se, kako ministar kaže, završi privatizacija, odnosno da se država povuče iz 74 medija gde je kao država, odnosno kao lokalna samouprava prisutna.
Uvaženi ministre, ono što moram na samom početku da vam napomenem kao predstavnik poslaničkog kluba Nova Srbija i narodni poslanik, kada sam govorio u avgustu mesecu, kada je ovaj zakon donošen, rekao sam da je problem vreme. Ono što, ako mogu da kažem, ne volim kao narodni poslanik jeste da glasam za zakone koji daju određen dodatni rok, a na vreme smo ukazivali šta može da se desi.
Pitam vas sada i kao ministra – da li je trebalo gospodine ministre da vi dođete u Narodnu skupštinu danas, u petak, kada već u utorak ističe ovaj zakon i kada mi treba čak i da glasamo da pre osmog dana po usvajanju i po objavljivanju u „Službenom glasniku RS“ stupa na snagu Predlog zakona, a sada zbog kašnjenja samog ministarstva treba da glasamo ovde da to bude čak i pre tog osmog dana, nego će verovatno biti u subotu?
Pitam vas još jednu stvar, gospodine ministre, sami ste rekli da su u pitanju 74 medija. Iz sredstava javnog informisanja, pre svega od gospodina Šubare, direktora Agencije za privatizaciju, dobili smo informaciju da je nekih 14 medija ranije ušlo u samu proceduru prodaje, da će verovatno do 1. jula ukupno 34 medija steći to pravo, a za ostale videćemo šta će biti.
Sada vas pitam – zašto tih 14 medija nije objavljeno ranije? Iz dopisa koji imamo, npr. Sindikata novinara Srbije, koji je potpisala gospođa predsednica, mislim da se zove Dragana Čabarkapa, vidi se da je u pitanju greška ministarstva, odnosno nekakav protokol koji je bio važeći, nije bio važeći, pa bih voleo da od vas dobijem to objašnjenje.
Ono što je interesantno, uvaženi ministre, moja koleginica koja je govorila pre mene takođe je to pomenula, razumem, 34 medija biće objavljeno do 1. jula i mi ćemo njih štititi do 31. oktobra 2015. godine. Među tim medijima je i Novinska agencija Tanjug. Čak kažete da će za funkcionisanje Tanjuga biti potrebno do 31. oktobra dodatnih oko 80 miliona dinara u budžetu.
Pitam vas – da li treba u ovom zakonu napraviti izuzetak, uvaženi ministre, i da li mi ako hoćemo da budemo ozbiljna zemlja, da li trebamo da se odreknemo novinske agencije i koliko zemalja još ima u okruženju Srbije koje nemaju svoju državnu agenciju, koje trebaju sutra da se oslanjaju na neke privatne novinske agencije koje su prepuštene samo tržištu i da li sve na određen način treba da se posmatra kroz taj dinar?
Slično je pitanje i za Radio Jugoslaviju, ali ipak smo mi svi vezani za Tanjug i, naravno, za ono što se zvalo „Tanjug javlja“ i smatralo se da su te informacije koje Tanjug javlja proverene. Smatram da bi država trebalo da razmisli da se ovakvih servisa kao što je Tanjug napravi određen izuzetak.
Ono što je tako važno, uvaženi ministre, imaćemo medije koji će već od 1. jula prestati da postoje ili će akcije biti prenete na zaposlene. Sada bi trebali iskreno da nam kažete koliko je zaposlenih u ovih 74 medija dobilo socijalni program. Nezvanično imamo informaciju da je više od 16 medija već prošlo i dobilo saglasnost za socijalni program, da je negde već oko 300 ljudi dobilo socijalni program. Ko ostaje u tim medijima? Zašto niste napravili izuzetak da ljudi koji su u medijima i koji su uzeli te Dinkićeve besplatne akcije, a ništa nisu dobili, to je bila opšta prevara, to svi dobro znamo, zašto se na njih ne mogu preneti akcije, jer ćemo doći do toga da samo jedan zaposleni iz jedne medijske kuće u Srbiji dobije pravo upravljanja, bar na deset dana, celom tom medijskom kućom?
Mislim da je moglo da se nađe rešenje, da ne dolazimo u ovakvu situaciju kao što smo danas.
Ovde su i kolege pre mene postavile pitanje informisanja nacionalnih manjina. Moram da pomenem, iako dolazim iz Šumadije, iz Topole, dobio sam pismo građana iz Bujanovca, gde ljudi kažu - imamo Radio-televiziju Bujanovac koja će prestati da postoji. Dakle, imaćete na albanskom program koji će organizovati Savet nacionalne albanske manjine, ali će se ugasiti program na srpskom jeziku. Da li se može tu, gospodine ministre, stvarno napraviti određeni izuzeci, da npr. u specifičnim sredinama, kao što je Bujanovac, gde je više nacionalna sredina, da ne dođemo u situaciju da mi za mesec dana nećemo imati program na srpskom jeziku, nego ćemo imati samo program, a ne mislim ništa loše o programu na albanskom jeziku, ali je potrebno, mi živimo u državi Srbiji, da ti ljudi koji žive dole imaju program na srpskom jeziku.
Ono što je takođe specifično i što moram da vas pitam, uvaženi ministre, jeste da mi na lokalnim samoupravama imamo ogromnih problema koji se tiču implementacije samog Zakona o javnom informisanju. Dešava se da mi sada raspisujemo, odnosno raspisali smo javne nabavke, najpre za projekte koji će se finansirati iz lokalnih budžeta, a zatim za članove Komisije koja će određivati koji će se projekti finansirati. Sada imamo stvarno jednu, moram da kažem, netipičnu situaciju, da su članovi Komisije, evo kod mene u Topoli predsednica Komisije iz Kruševca, a dva člana su, jedan iz Gornjeg Milanovca, a drugi je iz Kragujevca. Sada mi njima plaćamo putne troškove da oni dolaze i da oni određuju koji su projekti potrebni jednoj Topoli da bi se to finansiralo iz lokalnog budžeta. Da li se tu može na adekvatan način onda zadovoljiti potreba ljudi koji žive u tim lokalnim sredinama, da se na taj način ta, da tako kažem, potreba zadovolji da imaju servisne informacije, da imaju te informacije koje nisu od komercijalnog sadržaja, a dolaze iz sredine koja je 150 kilometara udaljena npr. od Topole?
Ovo su sve specifični primeri, uvaženi ministre, koji govore o tome da se na ovome stvarno mora raditi i da je ovo nešto što je potrebno dorađivati. Sam ovaj dopis uvažene predsednice Sindikata novinara Srbije, gospođe Čabarkape, nam govori da su oni podneli amandmane, to su članovi 24. i 32, ako se ne varam, gde se na primer sa pravom traži da se u budućnosti u Srbiji spreči da osnivači javnih glasila budu firme iz tih tzv. „of šor“ zona. To je nešto što je, takođe smatram, veoma potrebno zbog transparentnosti, da se na jednostavan način vidi ko su osnivači javnih glasila u Srbiji i da više nemamo te, da tako kažem, takozvane skrivene osnivače. Imate javna glasila, da li su u pitanju pisana ili elektronska, a da mi ni dan danas uopšte ne znamo ko su stvarni vlasnici.
Na još jednu stvar moram da vam skrenem pažnju, uvaženi ministre. Ovde u obrazloženju ovog zakona dali ste da je, naravno, potrebno oko 100 miliona dodatnih sredstava iz budžeta, pre svega za Tanjug i Radio Jugoslaviju, što sam već pomenuo, ali samo ovde objašnjenje koje pišu ovi vaši saradnici u tački 6. koja kaže – troškovi koje će primena zakona izazvati kod građana i privrede posebno malih i srednjih preduzeća, pa se kaže onda, da ne citiram, da neće izazvati dodatne troškove kod malih i srednjih preduzeća. Ja vas pitam – ko puni budžet? Pa, pune upravo ta mala i srednja preduzeća. Mi sad iz budžeta treba da izdvajamo 100 miliona dodatnih para, a vi kažete da se neće uopšte ovaj deo zakona, da kažem, preslikati na funkcionisanje privrede.
Dakle, neko puni budžet i taj neko automatski ima dodatne troškove, ako se ovakve stvari donose, iako ja smatram, a takođe i poslanička grupa Nove Srbije smatra da bi trebalo razmisliti da državna agencija Tanjug ostane u državnom vlasništvu i da ovaj period od 31. oktobra treba iskoristi da se jednostavno Tanjug ne ugasi, jer će to ostati, da kažem, upisano generacijama koje dolaze posle nas da smo mi neko ko je ugasio državnu novinsku agenciju.
Ovo su stvari koje sam hteo, uvaženi ministre, da vam napomenem. Mislim da ste trebali danas izaći sa presekom šta je sa medijima koji su ranije privatizovani. Pored vas sedi gospodin Mirković koji je bio osnivač ANEM-a i ja moram da pomene Radio-televiziju Čačak, koja je ranije privatizovana. Znate li vi da te televizije, koja je bila jedna od osnivača ANEM-a, jedna od najboljih u Srbiji, posle privatizacije, nažalost, televizije više nema.
Da li će se tako desiti sa svim ostalim regionalnim centrima? Moram da pomenem ovde Radio-televiziju Kragujevac, koji je odličan javni servis, Radio-televiziju Šumadija iz Aranđelovca, koja ima tradiciju preko 40 godina, gde smo mi svi koji živimo u Šumadiji navikli da se budimo i da spavamo sa njihovim vestima. Šta će se desiti? Zašto mi u Srbiji ne možemo da imamo regionalne radio-televizije? Ako jedna Austrija ima devet regionalnih javnih servisa, ako jedna Švedska ima 19, Velika Britanija 11, ili već koliko ima, zašto onda Srbija ne može da ima regionalne javne servise, a već od 01. januara 2016. godine mi ćemo imati ponovo uvođenje pretplate? Mislim da bi bilo na pravi način ravnomernije da se taj kolač rasporedi kako na javni servis, tako na pokrajinski javni servis, ali i na regionalne javne centre.
Ovo je vrlo važno, jer bojim se, još jednom, da će pre svega građani koji žive u manjim sredinama ostati bez pravovremenih informacija, bez pravovremenih vesti, a naročito iz te, da tako kažem, komunalne infrastrukture koje su ljudima potrebne i to nasušno potrebne. Zbog toga se bojim da ćemo, naročito posle 31. oktobra, imati vrlo malo medija u Srbiji. To što bude privatizovano, a procena koju sam čuo od Agencije za privatizaciju je da će se realno od tih 35 medijskih kuća, koje će biti ponuđene posle 01. jula na prodaju, privatizovati između 15 i 20 najviše.
Znači, očekuje nas jedna vrlo teška situacija. Neće mi biti problem da ponovo glasam o ovom zakonu, ali ako mogu da se određene stvari poprave, a tu vas pre svega molim da razmislite oko Tanjuga i pre svega da se zaposlenima u ovim medijskim kućama, koji su uzeli te besplatne Dinkićeve akcije, omogući da može na njih da se prenese, oni koji nisu uzeli socijalni program na njih da se prenesu akcije i da oni mogu upravljati tim medijskim kućama. Jer, ako se to ne desi, uvaženi ministre, 80% ovih medijskih kuća neće postojati posle 01. oktobra 2015. godine.
Dakle, ja vam se zahvaljujem. Nova Srbija, naravno, snažno podržava Vladu Republike Srbije i premijera Aleksandra Vučića i mi ćemo podržati u načelu ove predloge zakona, ali vas najiskrenije molim da jednostavno uzmete za ozbiljno ove zamerke i primedbe koje smo uputili i da ćete po njima reagovati. Nadam se da ćemo bar u hodu u narednom periodu nešto od ovoga moći da popravimo. Hvala puno.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, podneo sam na ovaj predlog zakona ukupno sedam amandmana, hvala Vladi što je tri amandmana prihvatila, ali jedan od ključnih amandmana je ovaj amandman na član 5. a on glasi da su subjekti sistema odbrane od grada organi državne uprave i organi jedinice lokalne samouprave.
Šta to konkretno znači? Uvaženi ministre, ja sam već u načelnoj raspravi u ovom plenumu rekao, da smatram da je potpuno nepotrebno da se u zakon ubacuju organi AP Vojvodine, jer ne vidim šta bi oni to uradili. Od Drugog svetskog rata pa na ovamo do 1992. godine imali smo više zakona iz bivših republika, iz Jugoslavije, kada su čak i tada autonomne pokrajine bile i moram da kažem jedan vid države, nikada nisu učestvovale u sistemu protivgradne zaštite. Dao sam primer i okolnih zemalja koje su takođe u EU, ali svi nivoi vlasti nisu obuhvaćeni u Zakonu o protivgradnoj zaštiti, konkretno primer Republika Hrvatska.
Ono gospodine ministre što se u našem narodu kaže kada je mnogo babica, kilavo dete. Suština ovog zakona je da zakon treba biti jedinstven, da zakon treba biti efikasan i da se zna ono što su već i kolege rekle, ako se desi nepogoda ko je odgovoran ako sistem zataji. Mi, gospodine ministre, imamo sada u sistemu nesporno je državu imamo lokalne samouprave koje imaju nadležnost i nažalost, po meni ubacuju se ceo jedan član, a to je član 8. ubacuje se i autonomna pokrajina.
Moram da podsetim zbog građana, ali i zbog kolega narodnih poslanika da mi u sistemu protivgradne zaštite nemamo samo strelce, laserne stanice i rakete koje su neophodne da bi sistem funkcionisao već imamo i radarske centre koji su najvažniji segment, ako mogu da kažem ovog sistema.
Ja sam i pre dva dana u načelnoj raspravi pominjao da je centralni deo Šumadije, znači potez od Kragujevca, Topole, Aranđelovac, bio 2014. godine pogođen gradom upravo zbog toga što je zatajio radarski centar Bukulja.
Ako mogu da podsetim da imamo radarski centar Fruška Gora koji koordinira svim radarskim centrima u Srbiji i koji, ako bi zbog bilo čega, zatajio ni jedan radarski centar u Srbiji koji koordinira rad strelaca ne može na adekvatan način da reaguje.
Ja mogu da pretpostavim da, hvala Bogu, organi AP će funkcionisati u narednom periodu, ali bih podsetio da nema nikakve potrebe da bi, apriori, atributi državnosti trebali da se kod ovakvog jednog zakona daju organima AP. Ni ja lično, ni stranka kojoj pripadam nemam ništa protiv AP.
One su jasno definisane Ustavom Republike Srbije, ali ne treba ići na nešto što smatram da je potpuno nepotrebno i suvišno u ovom zakonu, jer sve što je predvideo i član 8. gde se stavljaju nadležnosti AP, to već mogu da rade i organi državne uprave i organi lokalne samouprave i ako je potrebno da se na određen način i pomogne oko finansiranja sistema gde je potrebna i AP, to se može odraditi preko lokalnih samouprava.
Zbog toga smatram, da još jednom ponovim, ovaj zakon treba da bude jasan, treba da bude efikasan. Sistem odbrane od grada nema potrebe da se sada širi na nešto što nikada apsolutno nije bilo od Drugog svetskog rata na ovamo.
Zbog toga još jednom molim narodne poslanike da ovaj amandman podrže. Meni je drago, juče na Odboru za bezbednost, od devet prisutnih članova, četiri člana je glasalo da se ovaj amandman prihvati. Hvala puno.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, amandman na član 7. koji možda na prvi pogled izgleda kao tehnički, a to je da se broj 15 menja brojem 1, ali je ustvari suštinski i zbog toga hoću da ga posebno naglasim, a to znači da će izveštaj o pripremljenosti sistema za odbranu od grada, Vlada Republike Srbije usvajati 1. aprila kalendarske godine, jer sezona počinje 15. aprila i smatram da je ovo izuzetno važno i u Predlogu zakona je stajalo da Vlada taj izveštaj usvaja 15. aprila, kada već sezona počinje.
Drago mi je da je ministar prihvatio ovaj amandman i ovu sugestiju, jer smatramo da su dve nedelje sasvim dovoljne, da u slučaju da pojedinim lokalnim samoupravama ili fale strelci ili određeni lanserni sistemi ne rade, ili nešto treće, ili četvrto, ne funkcioniše, dve nedelje je dovoljno da se to ispravi, da se sistem uredi i da može da na adekvatan način, da se počne sa funkcionisanjem 15. aprila.
Još jednom zahvaljujem Vladi što je prihvatila ovaj amandman.

Uvaženi predsedavajući, kolege poslanici, moram da kažem da se sa amandmanom gospodina Markovića delimično slažem.

Ono što sam već napomenuo maločas kada sam govorio o mojem amandmanu koji je prihvaćen od strane Vlade Republike Srbije, taj amandman daje rok Vladi do prvog aprila da usvoji Izveštaj o pripremljenosti sistema za odbranu od grada.

Ovo što gospodin Marković govori, sa čime se slažem, jeste da se mora tačno utvrditi odgovornost, ali moram da napomenem zbog svih narodnih poslanika i zbog građana koji gledaju ovu Skupštinu, jeste da je Vlada usvojila još jedan moj amandman koji jasno kaže da nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši Ministarstvo poljoprivrede, to je ključna stvar. U samom Predlogu zakona stoji da nadzor vrši nadležni državni organ i uz podršku kolega iz SNS i drugih narodnih poslanika, prihvaćen je amandman i uz podršku ministra Stefanovića da se jasno odredi da je to u pitanju ministarstvo nadležno za poljoprivredu.

Ovo je veoma važno jer mi imamo sezonu koja traje od 15. aprila do 15. oktobra. Znači, imamo šest meseci sezonu koja traje. Imamo na kraju godine usvajanje budžeta za narednu godinu.

Kada imate usvajanje budžeta, vi stvorite uslove da se nabave na vreme, znači u januaru i februaru, znate koliko znamo i ja i vi, vodimo lokalne samouprave, koliko je vremena potrebno da se nabave protivgradne rakete, da se odaberu lokalne samouprave u članu 9. Predloga zakona stoji – odabiraju strelce; oni idu na lekarske preglede, potpisuju ugovore sa RHMZ, za to je potrebno vreme i zbog toga sam smatrao da je 1. april adekvatno vreme da se sve završi u prva četiri meseca tekuće godine i da Vlada usvoji izveštaj do 1. aprila.

Ako se to uradi brže, to je bolje, a i ja i vi smo kolega i članovi Odbora za poljoprivredu i preko nadležnog skupštinskog Odbora za poljoprivredu ćemo moći u svakom trenutku i do kraja kalendarske godine, posle završetka sezone, 15. oktobra, da tražimo i vanredno izveštaje, da vidimo ko je kriv ako sistem ne funkcioniše.

Više puta ja ovde ponavljam tu reč – krivica. Svi smo svesni kada se desi grad i kada nastanu milionske štete, svi građani dolaze u lokalne samouprave, jer su lokalne samouprave te koje su prve i gde imate uvek mogućnost i da se žalite. Zbog toga je veoma važno i, ali to ćemo kasnije govoriti, oko procena štete i oko usvajanja izveštaja o konačnim štetama i ko je nadležan, takođe, to je veoma bitno, da nadoknadi samu štetu koja nastane.

Ali, ključno je, još jednom kažem i zbog građana da budu svesni, Predlog zakona je u osnovi dobar i smatram sa ovim amandmanom da kada imate 1. april rok, a imate obezbeđena sredstva u budžetu, imate sprovedene javne nabavke, kako za nabavku raketa, tako i za potpisivanje ugovora sa strelcima širom Srbije, onda imate sistem koji je sprema da jednostavno dejstvuje. Zbog toga, uvaženi kolega, iskreno verujem da je taj 1. april realan rok kada sve ovo može da se sprovede, a samo praćenje, kada se završi sezona, možemo preko Odbora za poljoprivredu, jer jasno će u zakonu stajati, još jednom da ponovim, da nadzor vrši Ministarstvo poljoprivrede. To je ključno. Hvala.