Uvažena predsednice, gospodine ministre, uvažene kolege, iskreno ključni član zakona, zakon koji predviđa način finansiranja, ali način finansiranja da to bude 10% od osiguranja useva je apsolutno nedovoljno.  Moram da podsetim, evo pored gospodina Stefanovića sedi gospodin Predrag Marić, verujem da on ovo odlično poznaje, ali ja ću zbog kolega poslanika samo da kažem par činjenica.

Mi u Srbiji trenutno imamo oko 450 hiljada registrovanih gazdinstava. Procena je zvanična, koju smo dobili od strane Ministarstva poljoprivrede, da između 8% a najviše 10% od tih 450 hiljada registrovanih gazdinstava je osiguralo svoje poljoprivredne kulture. Ako prelistate sajt osiguravajućih kuća, to možete lako da vidite, uvaženi ministre, vidite da je prosečna polisa osiguranja u poljoprivredi ne prelazi 80 hiljada dinara. Sada ako sve to lepo saberete, oduzme, i pomnožite, vi ćete ako ostane cifra od 10% imati najviše 140 miliona dinara. Neka se to podigne za još procenat, dva, to je negde oko 180 miliona dinara. Za normalno funkcionisanje ovog sistema, znači za najminimalniju sumu potrebno je najmanje šest miliona evra. Optimalno između osam i devet miliona, ali hajde da idemo na neku najminimalniju sumu. Ja se onda pitam odakle će se ovo finansirati. To je ključna stvar.

Zbog toga sam ja predložio da se ovaj procenat poveća na 50%. Zašto smatram da je važno da bude 50%? Dao sam primer nekih zemalja u okruženju, npr. u Hrvatskoj je to 25%. Pedeset posto smatram da je opravdano, zbog toga što su kod nas osiguravajuće kuće krajnje bezobrazne, naročito kada su u pitanju osiguranja poljoprivrednih useva. Već sam napomenuo da jedino u Srbiji postoji sistem kada osiguravajuća kuća osigura npr. plodove voća, da po nastaloj šteti iz iste te osiguravajuće kuće izlaze procenitelji i naravno, da uvek procene manje, nego što je stvarna šteta, jer ko će proceniti više, pa da više plati.

Zbog toga je zadatak i vas kao Vlade Republike Srbije, resornih ministarstava i nas narodnih poslanika, mi to moramo promeniti. Zbog ovakvog bezobrazluka osiguravajućih kuća, procenat da 50% od toga što uzmu osiguravajuće kuće, treba da stave prosto na raspolaganje posebnog fonda za finansiranje protivgradne zaštite, jer iskreno na ovakav način ona ostvaruju bezobrazno visok profit. Moram da vas podseti, a gospodin Marić to dobro zna, mi na primer u Šumadiji, evo u Topoli odakle ja dolazim imamo sudske sporove koji traju od 2010. godine sa osiguravajućim kućama i to najvećim osiguravajućim kućama u Srbiji koje nijedne godine kada je bio grad nisu na adekvatan način procenili stvarnu štetu.

Na ovakav način ako njima ostane samo 10% da treba da izdvaju od polisa koje naplate od poljoprivrednih, odnosno seljaka preko registrovanih gazdinstava, to je za njih izuzetno malo. To je iskreno, moram da kažem, podsmešljivo i bezobrazno malo i zbog toga vas molim, ako mislite da imamo održiv sistem koji će moći na adekvatna način da se finansira i da sutra ne strepimo da li ćemo imati dovoljan broj raketa, da li ćemo imati sredstava da plaćamo strelce, da li ćemo imati sredstava da održavamo radarske sisteme koji su ključni da bi ovaj sistem bio jedinstven, efikasan i na adekvatan način dao odgovore na sve probleme koji dolaze vi morate povećati ovaj iznos.

Iskreno vas molim, smatram da je inicijativa koju je pokrenu Odbor za poljoprivredu, da se 5% od davanja u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnom vlasništvu takođe izdvaja u ovaj fond, značajan i tu može stvarno dobiti i značajna suma novca, ali se bojim da je to na dugačkom štapu, jer su potrebne i izmene zakona o poljoprivrednom zemljištu i sve ostalo. To će teško sve da se uradi do kraja ove kalendarske godine, a nama je preko potrebno da imamo sredstava što pre. Ta sredstava se mogu samo dobiti ako se ovaj procenta od osiguravajućih kuća naplati i mislim da se stvarno ne treba libiti da se u ovoj procenta poveća jer, kažem, osiguravajuće kuće na samom terenu se ponašaju vrlo bezobrazno. Hvala vam puno.

 

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, već smo malo svi umorni pošto se rasprava približava kraju. Ja bih samo da se zahvalim Vladi što je prihvatila ovaj amandman. Ovaj amandman je ključan u tom delu da jasno određuje ko je odgovoran za sprovođenje zakona.
Već za godinu dana kada budemo razgovarali o izveštajima kako je zakon profunkcionisao, da li ima sredstava, da li ima raketa, biće odgovorno Ministarstvo poljoprivrede i to je ključno i to je ono što građani Srbije treba da znaju – ko je odgovoran za sprovođenje, za nadzor nad ovim zakonom. Sprovodiće ga RHMZ, ali i u ovom parlamentu preko Odbora za poljoprivredu, a kasnije i preko izveštaja samog Ministarstva poljoprivrede imaćemo jasnu sliku kako se taj zakon sprovodi i da li smo uspeli sprovođenjem ovog zakona da na pravi način damo odgovor na ovu problematiku. Hvala puno.

Uvažena predsednice, gospodine ministre, uvaženi gosti iz ministarstva, dame i gospodo, kolege i koleginice poslanici, imam i lično zadovoljstvo da mogu da govorim danas kada je na dnevnom redu Zakona o protivgradnoj zaštiti jer sam jedan od narodnih poslanika koji je u proteklih godinu dana tri puta postavljao poslaničko pitanje samo sa jednom temom, a to je – kada će biti usvojen Zakon o protivgradnoj zaštiti?
Zašto je ova tema toliko bitna? Zato što stotine hiljada poljoprivrednika Srbiji svaki dan drhte i strepe da li će biti grada ili neće biti grada. Sami ste rekli da zakon nemamo od 1992. godine. Na žalost, jedna prava agonija
traje od 2011. godine kada je ne znam iz kog razloga i ne znam iz kog eksperimenta uopšte ova oblast iz Hidrometeorološkog zavoda prešla u Sektor za vanredne situacije u MUP gde joj nikada nije bilo mesto i gde vidimo kako je to loše funkcionisalo.
Moram da kažem da iz godine u godinu imamo ogromne štete od grada, a i sami ste napomenuli da nam ni vremenske prilike u budućnosti ne idu na ruku i samo možemo misliti kako će te štete biti veće i narednih godina.
Ono što je sada važno i što treba da napomenemo jeste da ovaj zakon za razliku od ranijih predloga završava jednu vrlo bitnu stvar, a to je da sistem ostane jedinstven. Ključna stvar kod ovog Zakona o protivgradnoj zaštiti jeste da sistem protivgradne zaštite bude jedinstven, da izmenom ovog Zakona o ministarstvima se on vraća u Hidrometeorološki zavod. Ono što je ključno i što sam jednim amandmanom predložio da se promeni je član 19. Predloga zakona, a u članu 19. stoji da nadzor nad primenom odredaba ovog zakona i propisa donetih na osnovu njega vrši nadležni organ u skladu sa zakonom, ja sam jasno tražio i definisao da taj nadzor vrši Ministarstvo poljoprivrede i da svaki građanin Srbije zna ko je odgovoran ako sistem ne funkcioniše i naravno ko je odgovoran za nastalu štetu.
Na žalost, lokalne samouprave, pre svega, u Srbiji su prethodnih godina bile ostavljene na milost i nemilost da vide sa građanima na koji način će se organizovati odbrana od grada. Pošto sam dugo godina, evo već deset godina vodim Opštinu Topola, Topola je jedna od retkih opština, mi smo još 2011. godine prvi u Srbiji sa Smederevo i Čačkom počeli da kupujemo protivgradne rakete.
Moram da kažem i kada sam prvi put krenuo kao predsednik opštine u nabavku protivgradnih raketa da je bilo ogromnih problema oko toga. Danas je hvala bogu taj postupak pojednostavljen i tu moram da se zahvalim i Sektoru za vanredne situacije koji je imao razumevanja da bar ta nabavka funkcioniše na brz i efikasan način. Ono što generalno imamo i danas za problem i ako kupimo rakete jeste najpre kontrola nad tim tzv. strelcima i još jedan veći problem, koji moram da napomenem, a to je rad ljudi na radarskim centrima.
Moram da pomenem jedan primer koji smo mi u Šumadiji skupo na žalost platili, a to je 2013. godine, grad koji se desio, a desio nam se na žalost i 2014. godine kada smo imali protivgradne rakete, imali smo više od stotinu protivgradnih raketa koje smo kupili iz sredstava što lokalne samouprave, što sopstvenim sredstvima građana koji sufinansiraju i kada se desio grad uveče jednostavno strelci nisu dobili naredbu da pucaju i desila se šteta koja se procenjivala na nekih osam milion evra. Na žalost, do dan danas ljudima ta šteta nije nadoknađena i vodi se sada i sudski spor gde su se građani sami organizovali i tužili su državu i traže nadoknadu štete jer prema rečima sudskih veštaka došlo je do problema u funkcionisanju Radarskog centra „Bukulja“ i njihovim nemarom se desila ogromna šteta koja se merila milionima evra.
Takođe, jedan veliki problem, malo pre sam napomenuo, strelci. Mi u Šumadiji imamo i u opštinama širom Srbije dosta opština koje sufinansiraju, to je već ministar napomenuo, strelce. Međutim, problem je veliki ako vi nemate kontrolu nad radom i efikasnošću tih strelaca. Šta to konkretno znači? To znači da mi u opštinama koje sufinansiraju njihov rad morali bi godišnje da dobijamo izveštaj ko je od tih strelaca bio na svom, da kažem, radnom zadatku kada dođe do uzbune, a građani Republike Srbije su čuli i treba da znaju da ta sezona traje šest meseci, od 15. aprila do 15. oktobra, i u proseku zadnjih deset godina u Srbiji oni su imali između 100 i 110 dana, da kažem, nekakvu uzbunu i to je negde pola vremena, negde oko tri, tri i po meseca kada su imali celodnevnu intervenciju i kada moraju biti, da kažemo, budni i biti spremni da intervenišu.
Šta se dešava ako nisu? Mi koji sada plaćamo, mi treba da dobijemo na pravi način informaciju i zbog toga moram da napomenem član 9. Predloga zakona koji predviđa nadležnost jedinica lokalnih samouprava upravo kod odabira strelaca. Već sam pohvalio u ovom Predlogu zakona da je dobra stvar da sistem ostaje jedinstven, da Republika finansira čitav sistem, ali da se ovde lokalnim samoupravama ostavlja mogućnost da mogu da participiraju i kod kupovine raketa i kod finansiranja strelaca, ali mora se ovde i voditi računa, uvaženi ministre, da onda lokalne samouprave koje sve to rade dobijaju godišnji izveštaj kako je za prethodnu godinu taj sistem funkcionisao i da dobijaju precizan izveštaj ko je od strelaca sa njihove teritorije, da kažem, podbacio da bi se on mogao menjati.
Zbog građana koji gledaju ovaj prenos, a i zbog kolega narodnih poslanika treba reći i istaći da ceo ovaj sistem na godišnjem nivou košta između osam i devet miliona evra, znači kupovina protivgradnih raketa i finansiranje strelaca. Znači čitav taj sistem košta između osam i devet miliona evra, a mi samo za godinu dana, evo u 2015. godini od početka godine smo imali štete koje se mere desetinama miliona evra od grada.
Mnogi će sada reći, građani Srbije koji gledaju – zašto bi mi sada plaćali iz budžeta protivgradnu zaštitu, zašto se seljaci, odnosno poljoprivrednici ne organizuju i ne plate polisu osiguranja?
Sada ću vam reći gospodine ministre zašto ne plate i zašto je procenat osiguranja poljoprivrednih useva u Srbiji samo 10%. Zato što imamo, nažalost, jedina smo zemlja u svetu koja ima praksu da kada seljak osigura svoje useve kod pojedinih osiguravajućih kuća da ista ta osiguravajuća kuća dolazi da vrši procenu štete koja nastane na primer usled grada. Da li vi sada verujete, da li to još negde u svetu ima, a hoćemo da budemo i u EU, da oni koji treba da vam plate štetu, treba na adekvatan način da vam to procene?
Nažalost, mi imamo iskustva da još iz moje opštine, opštine Topola ljudi iz 2010. godine vode sudske sporove sa pojedinim osiguravajućim kućama da bi uspeli da nešto naplate za štetu koja se desila još 2010. godine.
Uvaženi ministre, kada pominjem štetu, podneo sam u ime poslaničkog kluba Nove Srbije amandmana koji se tiče člana 9. tačke 4. Predloga zakona, a tiče se procene štete, gde se kaže da su lokalne samouprave dužne da u roku od sedam dana izvrše procenu štete koja se desi na poljoprivrednim kulturama. Zamolio sam vas i drago mi je da sam naišao na razumevanje, kako vas, tako i drugih kolega narodnih poslanika, da je konačna procena za sedam dana nemoguća. Podneo sam amandman da se u roku od sedam izvrši preliminarna procena štete, a da konačna procena štete bude najduže u roku od 45 dana, jer svi ste ovde svedoci da se naročito na voćnim kulturama u roku od sedam dana čak ni teoretski ne može izvršiti konačna procena štete.
Ono što moram da kažem i ono što mi je i moja koleginica iz poslaničkog kluba, koja je magistar književnosti, gospođa Zlata Đerić, skrenula pažnju, a to je da vi u jednom članu zakona, to je član 2, u drugom redu kažete da su „gradonosni oblaci“, a u trećem redu kažete „gradoopasni oblaci“, pa bih vas zamolio, pre svega vaše saradnike, da ovo nije pismeni sastav i da bi zakoni morali da budu jasni. Ako su zakoni jasni, onda na jedan adekvatan način se mora definisati da li su oblaci gradonosni ili su gradoopasni, pošto se mora na jasan i precizan način imati kvalifikacija samih oblika.
Ono što bih takođe posebno napomenuo jeste da vi u jednom članu kažete, tu ste prihvatili sugestije da ćete prihvatiti amandman, a to je da se pripremljenost sistema odbrane od grada na Vladi Srbije usvaja do 15. aprila. Smatramo da to nije dobro rešenje, da se taj izveštaj na Vladi mora usvojiti najkasnije do 1. aprila, jer 15. aprila počinje sezona dejstva i sezona odbrane od grada i ako u pojedinim lokalnim samoupravama negde fali 15, 20 strelaca ili ako su lansirne rampe neispravne, kada ćete vi da stignete njih da popravite i da angažujete druge strelce, ako ćete 15. aprila da usvajate izveštaj da li je sistem u funkciji ili nije u funkciji.
Zbog toga bih se takođe zahvalio i drugim kolegama narodnim poslanicima koji su podržali ovaj predlog da se ovaj izveštaj na Vladi usvaja najkasnije do 1. aprila za tekuću kalendarsku godinu.
Već sam napomenuo da je vrlo bitno da potpisivanje ugovora sa strelcima prelazi u RHMZ, to je važno zbog lokalnih samouprava koje su do sada sufinansirale same strelce, a koje zbog uredbi o zabrani zapošljavanja su imale problem oko angažovanja ljudi. Ovo je sada adekvatan način da se taj problem reši.
Ono što je vrlo važno zbog budućnosti jeste da se obezbede sredstva da bi ovaj sistem funkcionisao. Već sam napomenuo da je potrebno oko osam miliona evra. Oko samih izvora finansiranja vi ste u Predlogu zakona napomenuli da će se za ove potrebe namenski izdvajati 10% od obaveznog osiguranja registrovanih poljoprivrednih gazdinstava. Kada sam preliminarno vršio nekakvu procenu koliko bi to novca moglo da se prikupi na teritoriji Republike Srbije kada se uzme u obzir ukupan broj registrovanih gazdinstava došao sam do nekih milion, milion i po evra na godišnjem nivou.
Gospodine ministre, to nisu dovoljna sredstva. Čak sam predložio amandmanom da se to podigne na 50% od obaveznih polisa osiguranja, jer sam već rekao da su osiguravajuće kuće vrlo bezobrazne što se tiče isplata šteta, pre svega poljoprivrednicima. Rekli ste mi da bi osiguravajuće kuće vrlo teško pristale na to, ali mogu vam reći, evo primer Republike Hrvatske koja ima izdvajanje od obaveznih 25%. Na nivou Srbije bi 25% već donosilo skoro tri miliona evra i to bi moglo da na jedan adekvatan način reši sigurno finansiranje sistema, da ne moraju niti strelci da misle da li će tih šest meseci dobijati nadoknadu, niti lokalne samouprave da li će biti raketa da bi ovaj sistem funkcionisao.
Uvaženi gospodine ministre, takođe mi je drago da ste prihvatili, u odnosu na prethodni predlog zakona, da nadoknada strelcima bude 20% prosečnog ličnog dohotka na nivou Republike. To je na nivou između osam i devet hiljada dinara i smatram da je to nešto što može na adekvatan način da zadovolji ljude koji će biti angažovani tih šest meseci.
Takođe, ono što je važno je da se tim ljudima omogući da imaju i overene zdravstvene knjižice, da ne daj Bože, usled određenih povreda koje se mogu desiti da mogu bar na adekvatan način da se leče.
Ono što mi se ne dopada u ovom predlogu zakona, uvaženi gospodine ministre, to sam i posebno napomenuo, jesu nadležnosti Autonomne pokrajine. Uopšte mi nije jasno, to sam i juče napomenuo, zašto se posebno u jedan član stavljaju ovde nadležnosti AP i rekao sam da mi navedete jednu zemlju u Evropi gde imate srednje nivoe vlasti koje imaju bilo kakve veze sa protivgradnom zaštitom? Meni to stvarno nije jasno i zbog toga sam čak i predložio da se potpuno izbriše član 8. predloga zakona, koji definiše da organi AP kada su u okviru svojih nadležnosti u oblasti odbrane od grada za područje AP neposredno sarađuju sa nadležnim organom, drugim državnim organima i jedinicama lokalne samouprave, oni bi to mogli da rade i da nisu ovde posebno u ovom članu zakona. Kaže – obezbeđuju podršku za funkcionisanje sistema odbrane od grada i sarađuju sa regijama i opštinama susednih zemalja u skladu sa ovim i drugim zakonima.
Apsolutno mi nije jasno sa kime će oni sarađivati kada u zakonu drugih zemalja, pre svega nama u okruženju, a to su Hrvatska i Mađarska, nigde tamo nemamo, kažem još jednom, srednje nivoe vlasti da imaju bilo kakve veze sa protivgradnom zaštitom.
Mogu da razumem ako se prihvati amandman, to moram posebno da napomenem, ako se prihvati amandman da se procenat koji je predložen amandmanom od strane Odbora za poljoprivredu, da se 5% od dobijenih sredstava od godišnjeg zakupa za državno poljoprivredno zemljište, pošto kada se ti zakupi daju procenti idu – Republika, lokalna samouprava, jedan procenat ide i Autonomnoj pokrajini, da ako se iz tih sredstava uzima 5%, što bi na godišnjem nivou moglo da bude oko tri miliona evra, ako bi se taj amandman prihvatio onda i ima neke logike da bude Autonomna pokrajina u ovom predlogu zakona.
Ovako, bez tog amandmana da se unapred stavi Autonomna pokrajina mislim da je potpuno bez logike i samo komplikuje jedan zakon koji je u osnovi dobar, kvalitetan zakon koji treba da donese, pre svega, mir i spokoj u porodici poljoprivrednih proizvođača u Srbiji, da znaju da država brine o svojim poljoprivrednicima, da oni na jedan adekvatan način mogu da brane svoje useve i svoje voćnjake i, sa druge strane, da pre svega vi gospodine ministre svojim autoritetom doprinesete da se na Vladi što pre usvoji izmena ovoga što sam već rekao, što će sigurno pospešiti procenat obaveznog osiguranja, odnosno osiguranja poljoprivrednih useva, a to je da procena štete više ne bude u samim osiguravajućim kućama koje treba da ovu štetu isplate.
Gospodine ministre, naravno, Nova Srbija će u Danu za glasanje u načelu podržati ovaj zakon. Očekujemo da se izjasnite pre svega oko ovih predloženih amandmana i nadam se da će već u sledećim godinama pred ovim domom biti izveštaj Ministarstva poljoprivrede koji će vršiti nadzor nad sprovođenjem ovog zakona i da ćemo imati, još jednom da kažem, u narednim godinama zbog ovog zakona mir i spokoj, da ljudi više neće morati da piju lekove za smirenje uvek kada krene velika oblačnost. Hvala puno.

Gospođo predsednice, uvaženi ministre Sertiću, uvaženi gosti iz Ministarstva privrede, imali ste dobro uvodno izlaganje i manje – više ste sve pomenuli ono što je bitno i zbog čega će i poslanički klub Nove Srbije u danu za glasanje podržati izmene kako Zakona o privatizaciji, tako i izmene i dopune Zakona o standardizaciji.
Ono što je važno, ono što treba da donesu ove izmene, pre svega ću se osvrnuti na izmene Zakona o privatizaciji, jeste da se zaustavi jedno permanentno krvarenje srpskog budžeta. Vi ste pomenuli studiju Svetske banke, koja je istakla da se nekih 750 miliona dolara godišnje iz srpskog budžeta izdvaja za različite vidove podsticaja i subvencija firmama u restrukturiranju, a njih imamo preko 500. Ali, ono što bih posebno istakao jeste taj jedan detalj koji ste i vi napomenuli, a to je da su godine prolazile, problemi su se gomilali, a niko te probleme nije rešavao.
Imali smo uvaženog jednog od vašeg prethodnika ministra Dinkića koji je na velika vrata uveo politiku u to ministarstvo i napravio taj broj firmi u restrukturiranju koji je napravio, ali nažalost, mi ovde nismo u situaciji da vidimo stenograme, nešto što smo ranije govorili. Ja sam u avgustu mesecu, kada smo donosili izmene i dopune Zakona o privatizaciji i kada je na vašem mestu bio uvaženi ministar Vujović, koji je sa puno entuzijazma izlagao te promene, i tada sam rekao da će novine koje su te promene donosile, a to je model privatizacije putem preuzimanja imovine i kapitala firmi u praksi doneti stagnaciju i doneti probleme.
Nažalost, verovatno je tada i ministar Vujović, a i svi mi narodni poslanici smo bili u tom trenutku željni pravde, pre svega, jer smo bili svesni do tog trenutka kako je tekla privatizacija u Srbiji, koja se sprovodila ili aukcijski ili tenderski. Svi smo bili svedoci da je, moram i grubu reč da kažem, dosta bila i lopovska, ali s druge strane, mi imamo jednu trećinu raskinutih kupoprodajnih ugovora firmi koje su nekada prodavane i dva puta.
Tako da, sada pričamo o firmama u restrukturiranju kojih ima 526, ali sve te firme su već jednom bile prodavane i već se jednom država namirivala, a neke od njih, nažalost, i dva puta.
Ono što moram posebno da napomenem, uvaženi gospodine ministre, pored vas sedi i direktor Agencije za privatizaciju, jeste odgovornost rukovodećih ljudi u Agenciji za privatizaciju za sve prethodne godine. To mora ovde posebno da se istakne. Kao član Odbora za privredu, više puta sam bio inicijator da se javno obznane primanja, odnosno plate tih tzv. menadžera ili zastupnika državnog kapitala u firmama u restrukturiranju. Ta primanja su bila više stotina hiljada dinara, a negde i pet puta veća nego što su primanja narodnih poslanika, a apsolutno to niko nije znao, niti se ko na to osvrtao.
Mi smo tu došli dokle smo došli, a to je bila jedna od glavnih opstrukcija da se ovaj proces privatizacije što pre završi, jer zašto bi neko išao u privatizaciju i skupljao mukotrpno papire ako može da sedi u firmi, gomila gubitke, nikome ništa ne plaća, niti struju, niti gas, niti bilo kakve obaveze, država mu daje subvencije, isplaćuje platu i tako ste vi mogli, što bi rekli neki, da giškamo iz godine u godinu, ali dobro je što se ipak došlo i do zaključaka i, da kažem, do jednoga kraja gde će morati stvari da se pogledaju na pravi način.
Kada kažem da se pogledaju na pravi način, vi ste ovde pomenuli dve grupe firmi. Jedna je grupa firmi koju je država prepoznala da su firme od nacionalnog interesa. Ja bih zbog građana koji prate ovaj prenos i ova naša izlaganja rekao da su među njima vrlo bitna preduzeća za državu Srbiju, kao što su Rudarski basen Bor, Azotara itd. U tim firmama ima oko 20.000 zaposlenih i dobro je što je država i za taj vremenski period jasno i glasno ograničili da najduže do godinu dana će se štititi računi tih preduzeća, da neće moći doći do prinudnih blokada, a da će najduže za godinu dana i njihov status biti rešen.
Druga grupa preduzeća su upravo firme koje će Agenciji za privatizaciju do kraja maja meseca, a da podsetim sve nas da postojeći zakon predviđa da se firme, te posebne firme u restrukturiranju, štite od poverilaca do kraja maja meseca. Ako imamo tih nekih trideset i nešto firmi koje će se pojaviti na prodaji i koje će objaviti Agencija za privatizaciju u narednih par dana, normalno je da sačekamo da se taj proces završi i da ne dođe, jer ko će kupiti ako krenemo sa prvom, drugom ili trećom objavom, a to sve može trajati najduže do 31. oktobra 2015. godine. Normalno je da ih zaštitimo i da pokušamo da bar tih 30 ili 35 firmi koje će se pojaviti na prodaju, još jednom da napomenem, putem preuzimanja imovine i kapitala, pre svega, da se taj proces završi.
Sam taj proces, mnoge kolege poslanici će ovde pitati – zašto to tako dugo traje? Moram da kažem da postoji i nekoliko objektivnih razloga, pre svega procena tih firmi. Vi ste već napomenuli u uvodnom izlaganju da mi, nažalost, ekonomisti, imamo inženjere iz istih škola, istih fakulteta, ali ti inženjeri, ti ekonomisti daju procene koje su i do deset puta za istu firmu drugačije zavisno od kuće do kuće. To je jedan problem, kada vi dobijete procenu, ne znam, livnice ili bilo koje druge firme, koja je neprirodno velika, to automatski odbija potencijalnog kupca.
S druge strane, imamo, nažalost, problem da su isti ti menadžeri koji su opstruisali čitavu ovu priču trebali da urade projekat poslovanja te firme koju sutra budući kupac treba da preuzme. To je bio dodatni problem u zakonu. Ja sam o tome govorio i u avgustu 2015. godine, ali nažalost, on je tada prihvaćen. Kao pozicioni poslanik i sam sam glasao za to, nadajući se da će se ta situacija vremenom rešiti. Ali, nažalost, videli smo da se ona nije rešila.
Šta je dodatni problem? Vi da biste sada jedno preduzeće objavili na prodaju, morate da dobijete i saglasnost svih privatnih poverilaca. U praksi je to izuzetno teško i ovo što smo uspeli da tih nekih tridesetak firme budu objavljene do kraja ovog meseca, iskreno smatram velikim uspehom, jer jedna od tih firmi je i firma iz opštine Topola, odakle ja dolazim, „Livnica“ Topola, a znam iz prakse koliko je to teško.
S druge strane, ono što mi moramo sve da razumemo, i za firme, a tih će biti oko 400 i nešto firmi koje će nakon ovog procesa otići u stečaj, stečaj jeste kada kažete, pre svega, zaposlenima u tim firmama da je teška stvar, ali on može biti lek. Jeste to nekada gorak lek, ali evo, vi ste napomenuli dosta opština u Srbiji. Vodim opštinu Topola već nekih deset godina i mogao sam i da vidim šta znači kada vi podižete firme koje su otišle u stečaj. Imamo primere firmi koje su dva puta prodavane, ali koje su iz stečaja dobile novi život i dobile mogućnost da normalno posluju i da dalje zapošljavaju ljude.
Ali, uvaženi ministre, ono što vi morate nama poslanicima jasno kazati jeste da ovo što mi danas donosimo i što građani treba da znaju je samo da kažem prvi korak koji moraju pratiti koraci drugih ministarstava, da bismo mi sutra imali brz i efikasan način privatizacije firmi koje će sutra otići u stečaj nakon donošenja ovih izmena i dopuna Zakona o privatizaciji. Ove zakone moraju da prate zakoni o konverziji zemljišta.
Kada pominjemo firme koje su prodate iz stečaja i koje uspešno rade, moram da pomenem i Poljoprivredni kombinat „Oplenac“ iz Topole, gde je došao ruski kapital. Za tri meseca je podigao firmu koja je dva puta neuspešno privatizovano putem aukcije ili tendera. Ali, šta je problem? Rusi kažu – gospodo, rešite vi problem konverzije ili mi više nećemo da ulažemo, a za tri meseca su uložili skoro tri miliona evra.
Mi smo u problemu čekajući jedan zakon, drugi zakon i sada, prosto, svi stojimo. Vi morate, da iako to nije u vašem resoru da zajedno sa drugim ministrima pre svega predupredite da se ovde na vreme pojavljuju zakoni, da dođemo već do septembra meseca sa novim zakonom o stečaju koji mora da bude brz i efikasan.
Mi imamo stečene upravnike, imali smo i nažalost loš primer u praksi, da jedan stečajni upravnik vodi 18 stečaja, da taj stečajni upravnik uzima hiljade evra mesečno i kada lokalne samouprave nađu potencijalne investitore vi imate, nažalost slučaj da gro novca koji se dobije ode na nekakve troškove tih stečajnih upravnika i oni naplate po 20, 30, a imam primer iz Topole, iz jednog Trgovinskog preduzeća „Partizan“ koji je protiv stečaja, gde je stečajni upravnik uzeo 120 hiljada evra, a radnici dobijaju mrvice. I zbog toga je potrebno da se ove stvari promene.
Dobro je što ste napomenuli da će svi zaposleni i to posebno hoću da naglasim u svoje ime i u ime poslaničkog kluba kojem pripadam Nove Srbije, da će svi zaposleni u firmama koje odu u stečaj moći da dobiju socijalni program, znači moći će da dobiju socijalni program i da će Ministarstvo rada pratiti sve ove odluke koje danas predlaže i koji će usvojiti parlament, koji predlaže Ministarstvo privrede da radnici u tim preduzećima koji se prijave mogu dobiti 200 evra po godini staža i na taj način biti sigurni da neće otići, ako njihove firme se sutra ne prodaju neće otići, da kažemo, na ulicu bez ičega.
Još jedna stvar je vrlo važna i to moramo da napomenemo. Vi imate radnike u firmama u restrukturiranju koje imaju između pet i deset godina nepovezani radni staž i sada je takođe prilika da li ćete preko određenih radnih grupi, opet sa Ministarstvom za rad, boračka i socijalna pitanja, ali ovaj problem se mora rešiti. Ti ljudi moraju imati sigurnost da sutra i kada se budu prijavili, budu dobili socijalni program, da taj socijalni program prati i povezivanje radnog staža, jer ćemo imati u ovim firmama veliki broj radnika, više hiljada njih koji će steći i mogućnost da idu u penziju da mogu da idu napred na biro, a zatim u penziju, a da kažem ne sekiraju da će imati problema sa nepovezanim radnim stažom i sa svim što to prati. Ove su stvari ključne da bi mi sutra imali mogućnosti da na pravi način i lokalne samouprave i ministarstvo i Vlada mogu da razgovaraju, mogu da dovode potencijalne investitore.
Ono što je takođe vrlo važno uvaženi ministre, ono što ste pomenuli kod firmi da se prepoznaju i delovi firmi koje sutra mogu imati potencijalna tržišta. Ja moram da napomenem jednu od njih a to je konfekcija „Rudnik“ iz Gornjeg Milanovca koja ima nekih sedam sastavnih delova, ali ta firma ima samo dva dela, a to je Gornji Milanovac i Topola koji rade, a imate pet delova gde samo radi administracija i crpi novac od onih firmi koje rade. Vi imate onda ne smućeni prostor za manipulacije tih direktora, menadžera. Šta je njima interes da se sutra firma privatizuje, oni će prvi sutra da dobiju šut kartu od novih vlasnika i naravno da će uvek gledati da kažem sisaju krv onim delovima firmi koje rade.
Zbog toga je važno da se ovaj proces na jasan i transparentan način završi. Znači, da se kaže – firme koje će izaći do kraja maja meseca na prodaju putem javnog objavljivanja Agencije za privatizaciju, imaju zaštitu do 31. oktobra kada je krajnji rok da se privatizuju, osim firmi koje su od strane Vlade Republike Srbije prepoznate kao firme od posebnog nacionalnog interesa. I sa time, sa obezbeđenim socijalnim programom s jedne strane, sa pratećim zakonima koji što pre treba da dođu pred narodne poslanike od strane Vlade Srbije, da se omogući brz i efikasan način da se nađu novi partneri, da se nađu novi investitori da se pokrenu firme koje će ulaziti u stečaj, da imamo sutra mogućnost, to ste vi sami pominjali da već u narednoj godini za mesec ili dva imamo rešeno pitanje stečaja, da se ti stečaji na vuku godinama, da se tamo ne razvlači imovina preduzećima i na taj način svi gubimo i svi propadamo.
Uvaženi ministre pomenuli ste u samom početku vašeg izlaganja vruć krompir koji ste dobili, dobili smo ga svi mi sa vama zajedno, ali na kraju krajeva i svi mi zajedno moramo reći istinu građanima Srbije. Ta istina je takva kakva jeste, ovaj proces se više ne može odlagati i kažem to je jedno krvarenje koje imamo iz budžeta se više ne može odlagati. Iskreno želim vam svaku sreću i još jednom vas molim da ovi prateći zakoni što pre dođu pred narodne poslanike je samo u tom jedinstvenom paketu mi možemo izgurati ove stvari do kraja.
Još jednu stvar koju želim da napomenem, tiče se tzv. društvenih preduzeća. Ona u ovom zakonu nisu pobrojana, ali je vrlo važno, mi u tim društvenim preduzećima širom Srbije imamo više hiljada zaposlenih. Trebamo zbog tih ljudi jasno i glasno reći da će ona i nakon 31.12. nastaviti da rade, samo što će se struktura kapitala promeniti. Više neće biti društvena, već će preko akcijskog fonda postati državna preduzeća, ali je suština da ti zaposleni u firmama ako posluju uspešno nemaju čega da se pribojavaju.
Toliko od mene i od poslaničkog kluba kome pripadam. Kažem još jednom, želim vam svaku sreću, podržaćemo ove izmene, ali vas držimo za reč da će nov paket zakona biti vrlo brzo pred poslanicima. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, drage kolege narodni poslanici, na samom početku želeo bih svim građanima Republike Srbije koji juče i danas slave Svetog Georgija, odnosno Đurđevdan, da čestitam krsnu slavu, a imam i u svoje lično ime i u ime poslaničkog kluba Nove Srbije poslaničko pitanje vezano za protivgradnu zaštitu.
Pre svega, molim ili generalnog sekretara Vlade ili nekog od resornih ministara, da li ministra unutrašnjih poslova ili ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, ali hitno je potrebno zbog građana Republike Srbije, koji svakoga dana strepe da li će biti grada ili neće biti grada, da se ovaj problem reši.
Sve nas da podsetim, a i građane Srbije, da je zvanična sezona odbrane od grada počela 15. aprila i traje do 15. oktobra 2015. godine. Ali, ja bih da podsetim da je ovo prva godina, bar otkako ja pamtim, evo već se ušlo u maj mesec, a nažalost još uvek nisu potpisani ni ugovori sa strelcima koji su angažovani na protivgradnim stanicama, odnosno oni još uvek nisu ni angažovani.
Koliko imamo od informacija koje su do sada dostupne da je Štab za vanredne situacije Vlade Republike Srbije još krajem februara meseca doneo odluku da se zbog Uredbe o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru mogu potpisati ugovori sa strelcima da bi sezona ove godine počela na vreme 15. aprila. Nažalost, i zbog toga i postavljam pitanja Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu koje je ovu odluku trebalo da sprovede, ta odluka nije sprovedena do današnjeg dana i mi imamo, nažalost, potpuno paradoksalnu situaciju, da su gradovi i opštine iz svojih sredstava kupile protivgradne rakete. Evo, imamo primer grada Čačka, koji je u prethodnih 15 dana nabavio 350 protivgradnih raketa, koji sada čame u nekakvim depoima, a ne mogu se zbog nedostatka ugovora sa strelcima podeliti.
Još je veći problem što je noćas u toku večeri već bilo grada širom centralne Šumadije. Grada je bilo i u Lazarevcu, na obodima opštine Aranđelovac i Topola. Nažalost, i mi koji smo, evo ja dolazim iz Topole, kupili takođe protivgradne rakete, ali koje su u depou radarskog centra Bukulja, ne mogu se nažalost ni na koji način upotrebiti. Svedoci smo kao poslanici da je Predlog novog zakona o protivgradnoj zaštiti ušao već ovde u Skupštinu Srbije. On je usvojen na Vladi pre nekih dvadesetak dana, ali mi nemamo vremena ni kao građani Republike Srbije, ni kao narodni poslanici da čekamo da se usvoji novi zakon. Jer, ako bi se i taj nov zakon usvojio u narednih 10 do 15 dana, on se ne može primeniti na ovu sezonu.
Dakle, ja molim resorne ministre i Vladu Republike Srbije da se pod hitno reše ovi problemi i da radarski centri, zatim lansirne stanice i strelci budu u punoj pripravnosti, jer vidite kakve su oscilacije u temperaturama i kakva je situacija da grada može biti bukvalno svakog dana. Iskreno molim sve odgovorne. Juče sam bio u prilici, svi smo i juče i danas po slavama, glavna tema kod svih domaćina je upravo šta se dešava sa protivgradnom zaštitom. Ljudi, uzmimo se u pamet, jer ako se ovo ovako nastavi mi ćemo imati milionske štete. Od prošle godine se još uvek nismo ni kao narod ni kao država oporavili od elementarnih nepogoda. Imali smo od poplava i od grada u 2014. i u 2013. godini milionske, milionske štete.
Prosto, zbog nečijeg nemara ne treba da se dogodi da mi, evo, mesec dana ne možemo da pokrenemo sistem protivgradne zaštite zato što hvale dozvole da može da se preko Hidrometeorološkog zavoda ovaj broj strelaca koji se nalazi širom Srbije, a koji treba da potpišu ugovore, obave lekarske preglede i da se krene sa sistemom odbrane od grada.
Evo, sa ovim završavam, mislim da je ovo bilo dovoljno da se na ovu temu skrene pažnja, da se više ne okleva i da se što hitnije reaguje kako se ne bi desila ogromna materijalna šteta. Hvala puno.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je set zakona, ali naravno da Zakon o razumnom roku za završetak suđenja je najvažniji, najbitniji. Naravno, u svom izlaganju ću se najviše na njega osvrnuti.
Ono što je važno i što treba u ovom uvodnom delu pomenuti da će poslanički klub NS u danu za glasanje ovaj zakon podržati, jer prosto mislim da u ovoj sali nema čoveka koji se u dosada u svom životu, praksi, nije susreo sa dugotrajnim sudskim procesom, ili bar neko iz njegovog najbližeg okruženja.
Ono što je važno, to je da smo imali, već ne znam koliko reformi pravosuđa, reforme sudstva, ali nažalost podaci su ti koji nisu ohrabrujući.
Moram se zahvaliti uvaženom ministru što je imao jasno hrabrosti da iznese koji je to broj predmeta koji trenutno možemo da kažemo da zastarevaju i da će se ovaj konkretno zakon na njih odnositi.
Kada čujete i kada gledaoci i građani Srbije koji gledaju ovaj prenos, kada čuju da imamo broj predmeta između pet i 10 godina koji je preko 700 hiljada, ili preko 200 hiljada predmeta koji su stariji od 10 godina, taj podatak jeste alarmantan, i zbog toga je ovaj zakon preko potreban.
Takođe, ono što je važno, to je što treba pomenuti u ovom uvodnom delu, jeste da je prethodni saziv ovog doma, ali vi kao resorni ministar i vaše ministarstvo, u zakonu o mreži sudova ste prepoznali prosto značaj suđenja u razumnom roku i naravno, značaj odštete za građane i za pravna lica koji su oštećeni, upravo neimanjem suđenja u razumnom roku.
Mi smo i do sada, i vi ste u svom uvodnom, dosta iscrpnom izlaganju to pomenuli, imali do sada određene mehanizme, ali se oni nisu pokazali kao dovoljnim u praksi.
Ustav Srbije član 32. stav 1. kaže da svako ima pravo na pravično suđenje, ali nažalost, otprilike da suđenja kod nas niti su baš bila pravična, ali još manje su bila u razumnom roku.
Ono što smo imali kao određene mogućnosti to su član 170. Ustava, ustavna žalba. Naravno, imali smo mi to, predstavke i žalbe koje smo mogli da pišemo administraciji suda, ali koje su najčešće ostajale bez ikakvog odgovora.
Ono što mi hoćemo iz poslaničkog kluba NS je da jasno podržimo to je upravo, moram da kažem po meni, ovaj sistemski zakon koje je Ministarstvo hrabro iznelo i koji će, nadam se, doprineti u narednim godinama da više nemamo toliki broj predmeta koji čekaju po sudovima. Iako se slažem sa uvaženim kolegom Petrovićem, da tu imamo dosta predmeta koji se odnose na komunalne troškove, pre svega na javna komunalna preduzeća, na EPS i koji kada bi se iščistili ovaj broj starih predmeta koji je sada preko 700 hiljada, bio bi znatno manji.
Ono što, sada kada govorimo o Predlogu zakona o suđenju u razumnom roku moram da vas upitam gospodine ministre, dosta ste detaljno i to sam već pomenuo, iznosili član po član ovog zakona, ali mene interesuje npr. u članu 3. ovog zakona, vi ste predvideli da stranka kada podnosi, da kažem pritužbu ili žalbu, da je oštećena jer sudski spor traje predugo, ne plaća sudsku taksu.
Pomenuli ste, to je dosta interesantno, ali vi ste pomenuli, ovaj broj predmeta, ali zbog, da kažem zbog građana, moramo da kažemo ko sve ima pravo po ovom zakonu da traži zaštitu svojih prava.
Znači, to je naravno stranka u sudskom procesu, to je oštećeni u krivičnom postupku, to je privatni tužilac i oštećeni privatni tužilaca koji istaknuti imovinsko pravni spor, naravno oštećeni u vanparničnom postupku, nemaju pravo javni tužioci iako su, da kažem, učesnici u samom sporu, ali ono što je meni, mislim da može dovesti do toga, ako vi upućujete žalbu nadležnom sudu, ako to treba da rešava predsednik suda, sami ste izneli da to mora da reši u periodu od dva meseca. Ako ne reši automatski se možete žaliti višem postupajućem sudu, koji takođe ima određene rokove.
Ali, ako sada imamo 700 hiljada predmeta koji su stariji od pet godina, i ako zamislimo da će, da kažemo, svaki 10, da sutra se pozove na novi zakon, da li će doći do toga da se prosto, osnovni sudovi i predsednici sudova zatrpaju samo ovim predmetima, ako mogu da upotrebim taj izraz, iako ste vi u zakonu predvideli da oni mogu svojim godišnjim planom rada da imenuju par sudija koji mogu i ove predmete raditi umesto njih, ali, mi smo sada već u petom mesecu, to je pitanje da li je i ko od predsednika sudova to uradio?
Ono što je interesantno i što takođe moram da napomenem, jeste rešenje u samom zakonu, a to je ako imate dugotrajni sudski spor koji traje npr. preko 15 godina, i ako se vi sada žalite, budete odbijeni od strane vašeg osnovnog suda, žalite se višem postupajućem sudu, takođe budete odbijeni, vi možete u istom predmetu da se žalite više puta, nakon isteka, to ste doduše u zakonu dali četiri meseca.
Sada vas isto pitam, uvaženi ministre, da li je moglo da se ide sa predlogom da kada iscrpite mogućnost žalbe i pred osnovnim i pred višim sudom, da vi u postupajućem predmetu više nemate pravo na žalbu? Zašto je ovo bitno?
Imate, vi ste malopre pričali o primerima presuda pred Evropskim sudom za ljudska prava, ali čitajući i pripremajući se za ovaj zakon, našao sam jednu presudu koja je vrlo interesantna, to je presuda Skočajić-Bjelić, protiv Republike Srbije, koju Evropski sud nije uvažio već je odbio, iako je ona npr. vrlo slično nekim drugima, pre svega po dužini trajanja sudskog spora, ali je našao za shodno da su strane u postupku više od četiri puta svojom greškom izostale sa ročišta i da, znači, sama dužina određenog sudskog postupka ne mora značiti automatsku povredu prava na suđenje u razumnom roku.
Malopre je neko od kolega već pomenuo ili vi u uvodnom izlaganju da i naravno imate i druge faktore koji mogu uticati da suđenja dugo traju. Zamena sudija, česti zahtevi za izuzeća sudija, potpuno kontradiktorni nalazi sudskih veštaka, namerno, da kažem, izostajanje sa parnica i samim tim vi imate mogućnost da suđenja dugo traju i onda bojim se da ovaj zakon isto tu može napraviti malu, hajde da kažem, malu gužvu ako vi onda dajete mogućnost da se po jednom predmetu neko žali, moram da kažem više puta, jer sam broj predmeta kazuje da se to u praksi vrlo često može desiti. Ono takođe što sam hteo da upitam i što je interesantno, mislim i za širu javnost ovde je kolega Petrović, takođe koji je govorio pre mene, pomenuo visinu kazne. E, sada te visine kazne su naravno, već smo to pomenuli od 300 do 3.000 evra, već ste pomenuli taj proces iz Italije, pomenuli ste visinu da je otprilike 3.000 evra, ne znam osam prosečnih plata na nivou Srbije, ali, evo, moram da kažem i malu digresiju, poznavajući vas lično kao iskrenog srpskog rodoljuba i meni je malo zasmetalo ta priča u evrima.
Ne znam i ne vidim razlog uvaženi ministre zašto u jednom zakonu koji donosi srpski parlament mi moramo da vrednujemo sada i da kažemo, pa valjda imamo svi poverenja u našu domaću valutu i do sada sve kazne koje smo usvajali ovde su bile u dinarima i stvarno ne vidim razlog zašto ne bismo mogli da kažemo da je to 35.000, ne znam do 350.000 dinara. To bi moglo da se prihvati, mi smo podneli amandmane u tom smislu, ali je važno da prosto i oko toga malo debatujemo.
Takođe, ono što bih hteo da pitam, pomenuli ste u ovom uvodnom izlaganju uvaženi ministre da mi imamo više hiljada predmeta trenutno, znači što fizičkih, što pravnih lica pred Evropskim sudom za ljudska prava upravo zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ono što svi mi verovatno i vi, a i mi kao narodni poslanici očekujemo da se sada jedan značajan broj tih predmeta vrati na pokušaj, ja bih jednom rekao, jednog vida medijacije, gde će pravobranilaštvo pokušati da u dogovoru sa naravno oštećenima da vidi i taj vid nadoknade koji će biti.
Vi ste vrlo lepo u zakonu predvideli da to može biti dogovorno da se objavi povreda u „Službenom glasniku“, a da se ne ide na novčanu odštetu ili reparaciju kako sve već naziva, a sa druge strane, samo one teže povrede da se ide na tu takozvanu nematerijalnu odštetu, jer materijalna je već u nekim drugim zakonima, pre svega o obligacionim odnosima.
Ono što je meni sada važno, da li je Ministarstvo pravde predvidelo finansijska sredstva u budžetu za ovu godinu, za eventualne isplate ovih šteta do kraja budžetske, odnosno kalendarske godine? Kada pogledamo sada broj predmeta i pred međunarodnim sudovima i naravno pred Evropskim sudom za ljudska prava, vidimo stvarno da je to ogroman broj i ako se pogleda prosečna visina obeštećenja može se videti da to može biti ipak vrlo značajna stavka u budžetu i Ministarstva pravde i Ministarstva finansija.
Uvaženi ministre, ja iskreno verujem da bi pre svega ovaj zakon trebao da dovede do prevencije, a to je da se nakon usvajanja ovog zakona, pre svega, sudovi sa jedne strane maksimalno uozbilje, da se maksimalno ubrzaju postupci. Ono takođe što posebno želim da istaknem kao dobro rešenje u ovom zakonu, jeste da se i javni tužioci koji najčešće u praksi vrlo često svojim radom ili neradom dovode do toga da određeni sporovi vrlo dugo traju, sada će imati mogućnost, znači kada se stranka obrati Višem sudu da predsednik Višeg suda jasno naloži višem tužiocu koji daje određena uputstva kako će niži tužilac postupati i na koji način će se i u kom vremenskom periodu sve to rešavati, a naravno da se ne zadire u nezavisnost sudije koji postupa u datom predmetu.
Evo još jednom, mi ćemo kao poslanički klub svesrdno podržati donošenje ovog zakona i očekujem da ćemo i u raspravi u načelu sva ova pitanja koja sam pomenuo u ovoj javnoj raspravi na pravi način razrešiti i određene amandmane prihvatiti, a sa druge strane, svesrdno ćemo podržati i Predlog u zakonu o izmenama Zakona o sudijama da sudije odlaze u penziju sa navršenih 67 godina života.
Evo uvaženi ministre, iskreno, želim vam svaku sreću u budućem radu i iskreno se nadam da će usvajanje ovog zakona stvarno značiti jedan ventil gde će se prosto na jedan brži način rešavati ovakvi predmeti i da više kada budemo govorili o izveštajima o radu i sudova i sudija u nekim narednim godinama ovakve stravične brojke od 900 hiljada predmeta starijih od pet godina više nećemo imati. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, drage kolege narodni poslanici imam dva pitanja.
Prvo pitanje je za Ministarstvo privrede i za gospodina Sertića ministra. Mi smo svi kao narodni poslanici i građani Srbije toplo pozdravili sporazum koji su potpisali država Srbija sa inostranim menadžmentom u „Železari Smederevo“, ali bih ipak morao da postavim pitanje uvaženom ministru koji u ime Vlade i države kontroliše, te da kažem, većinski paket akcija „Železare Smederevo“ jer je Smederevo i dalje 100% u državnom vlasništvu.
Zašto se nažalost dešava jedan problem koji je evidentno zadnjih 10-ak dana kako je novi menadžment preuzeo „Železaru Smederevo“. Zbog građana koji gledaju ovaj prenos, a i zbog narodnih poslanika koji treba da se upoznaju sa ovom problematikom, tamo je došao 21 inostrani menadžer i naravno, krenuli su odmah da češljaju firme koje su dobavljači „Železare Smederevo“. Do sada još dok su Amerikanci bili vlasnici Sartida, znači od 10-ak godina, imalo je 30-ak domaćih firmi koji su bili snabdevači od tih 30 domaćih firmi ostalo je 24 domaće firme koje su snabdevali sa sirovinama „Železaru Smederevo“, u pitanju je čelični otpad.
Šta se nažalost danas dešava? Ovde kod sebe imam papir na kome se nalazi, na primer jedan dopis od „Železare Smederevo“ koje je kao cirkularno pismo otišao svim 24, sve 24 firme su obuhvaćene ovim dopisom, te 24 firme zapošljavaju više od 1.500 radnika. Ali, ono što je najveći problem to je ultimatum koji se nalazi u ovome pismu, a ultimatum se sastoji od toga da su svi dobavljači primorani da daju robu po cenama koje su od 15% do 20% niže od tržišnih cena, odnosno od cena koje su na berzi, jer je čelični otpad berzanska roba i vrlo je lako utvrditi koje su komercijalne i koje su tržišne cene.
Sa ovakvim načinom bi je vrlo lako možete bilo koju firmu da dovedete u plus, ali je samo pitanje koja će se cena platiti i koliko će jednostavno radnik ostati bez posla u 24 firme dobavljača, samo još šest prihvatilo da pod ovakvim uslovima koji su, da kažem, i ne fer i ne tržišne, nastavljaju dalje da dostavljaju robu „Železari Smederevo“, a Železara i njihov menadžment je lakonski objasnio da ako neće domaći proizvođači da će se iz Slovačke uvoziti repromaterijal, odnosno sirovine.
Moje pitanje je jasno i konkretno, ministru Sertiću - šta će država učiniti da zaštiti domaće proizvođače i domaće firme koje su dobavljači „Železare Smederevo“? I još jedno pitanje pošto se plate ti menadžerima, a ima ih još jednom da kažem 21 plaćaju verovatno iz državnog budžeta ako je Železara državna firma, voleo bih da znam, a verovatno i većina narodnih poslanika kolike su te plate. Znači, da mi se konkretno odgovori kolika je plata pojedinih menadžera u „Železari Smederevo“ ovih inostranih koji su došli.
Drugo pitanje se odnosi na ministarku poljoprivrede pošto je ona i ministar i za zaštitu životne sredine. Svi te bili svedoci pred Veliki petak, pred vaskršnje praznike sa jednim nemilim incidentom koji je se desio i sa rekom Kubršnicom koja protiče centralnim delom Šumadije kroz opštine Aranđelovac, Topola i Smederevsku Palanku. Nažalost jedan nemio događaj koji se desio, a to je da je reka pocrvenela, odnosno da je reka ofarbana baš uoči velikog petka.
Ono što je za nas veliki problem, ja sam kao građanin Dragan Jovanović, podneo krivičnu prijavu protiv „nn“ lica gde sam tražio da se jasno odredi da se pronađe krivac koji je učinio da se reka zagadi, da se naravno malo svi poigraju sa, da kažem, verskim osećanjima građana Srbije, a svi znaju kakva je simbolika i Velikog petka i crvenila reke, da ne pominjemo sve, da kažemo, prateće događaje, ali ovde se radio o trovanju. Ovde se radi o problemima koje su seljaci imali u donjem toku reke, pre svega sa stokom koja je pila tu vodu i šta će se desiti jer ako se tako nešto nastavi imaćemo problem i sa hranom, jer veliki broj proizvođača tamo koristi tu vodu za zalivanje svojih bašti i tako dalje.
Tražim od ministarke da se jasno definiše odgovorno lice i krivac i da građani Srbije, kako Šumadije, tako i cele Srbije budu upoznati ko je taj ko je zagadio reku Kubršnicu uoči Velikog petka i da se ovakve stvari više ne ponavljaju. Hvala puno.

Uvažena predsednice, gospodine ministre, kolege narodni poslanici, većinom će danas ovde govoriti moje kolege koji su lekari. Nisam lekar po struci, inženjer sam, ali sam pre svega roditelj i kao roditelj imao sam priliku da se vrlo skoro susretnem sa ovim problemom, pre svega vakcinacije dece.
Ono što bih imao kao pitanje i kolegi prof. Poskurici, kao predlagaču, i vama, uvaženi ministre, jeste da kada govorimo o procentima dece koja su primila vakcine dobili smo određeni izveštaj ministarstva da su ti procenti kod nas među najmanjima uopšte u Evropi, govorimo o hepatitu B gde je taj procenat 78,8%, govorimo o toj tzv. MMR vakcini, trovalentnoj, gde je procenat 85,8%, a već je ministar rekao da je to, pod znacima navoda, u normalnim zemljama procenat između 95% i 97%. Sada mi svi postavljamo pitanje – zašto je to tako?
Jedno dodatno pitanje koje postavljam, pre svega kao roditelj, a onda i kao narodni poslanik, jeste, svi smo svedoci jedne negativne kampanje koja se vodi protiv vakcinacije na društvenim mrežama, a ono što je meni prosto neverovatan podatak, uvaženi ministre, jeste da se na određenim blogovima pojavljuju lekari, doktori koji se potpisuju imenom i titulom i koji govore da deca ne trebaju da se vakcinišu, jer ta MMR vakcina izaziva autozima i da jednostavno dovode u zabludu roditelje i da niko od tih lekara, doktora koji se potpisuju imenom, prezimenom i titulom ne snosi nikakvu odgovornost i onda se svi mi ovde skupa kao poslanici pitamo – zašto imamo taj smanjeni procenat i zašto imamo problem koji, da kažem, normalne zemlje nemaju?
Najljubaznije vas molim da i kada ovaj zakon bude usvojen, a biće usvojen, jer 234 kolega narodnih poslanika je potpisalo i ovaj zakon i treba da bude usvojen, ali je ključno da se ovakve stvari više ne ponavljaju, jer svi smo svedoci kako je to bilo kada smo bili u bivšoj Jugoslaviji, za koju smo svi mi smatrali da je ozbiljna država i ako imate poverenje, a to je u pitanju pre svega poverenje prema državnim institucijama, tu se apsolutno nikakvo pitanje vakcinacije nije dovodilo uopšte u bilo kakvu dilemu. Mi smo svi kao školarci bili u školi, dođe direktor sa medicinskom sestrom, ona ponese onu crnu torbu i svi stanemo u red, krene vakcinacija i niko od toga nije pravio nikakvu dramu, niti je oko toga pravljeno bilo kakvo političko pitanje kao što se to radi danas.
Zbog mene kao roditelja i svih ostalih ovakve stvari više ne smeju prosto da se dovode u pitanje. Zbog toga je važno da se ovaj zakon što pre usvoji i poslanička grupa NS će naravno u danu za glasanje podržati donošenje ovakvog zakona.
Zbog građana bih da podsetim i vas, da nam kažete jasno kakve će biti kaznene odredbe, jasno kaznene odredbe za one roditelje koji će opet i pored donošenja ovog zakona, a na žalost takvih će biti, koji neće dozvoliti da im se deca vakcinišu.
U ovom Predlogu zakona pročitali smo da tu imamo 50.000 dinara novčanu kaznu, da tu postoji da neće moći dete da se upiše na primer u vrtić, obdanište i predškolsku ustanovu, ali mislim da to možda i nije dovoljna kazna, već da treba tu razmisliti da se te kazne još malo pooštre. Takođe jedna mala dilema koju sam našao u ovom Predlogu zakona, ali ona u ovom trenutku nije toliko ni važna, oko odgovornosti samih lekara pedijatara koji svojim činjenjem ili ne činjenjem dovode u zabludu roditelje da se roditelji sami upitaju da li nešto ima ili nema smisla.
Uvaženi ministre i kolege narodni poslanici, ne bih da dužim oko ovoga, jer potpuno je jasno da ovaj Predlog zakona trebamo što pre usvojiti, ali je ključno da ove dileme prosto nestanu iz javnog života Srbije, a sa druge strane da oni koji šire priču o problemima sa vakcinama, da li će u procentima ne znam koliko dece ostati u problemima, da li je koliko njih dobilo autizam posle vakcinisanja, a ne pominje se cifra koliko je dece koja nisu vakcinisana obolelo od autizma. To su neke stvari ne koje svi zajedno treba da obratimo pažnju, a oni koji šire ovakvu paniku i ovakvu negativnu propagandu moraju na adekvatan način da budu kažnjeni.
Zahvaljujem vam se još jednom. Mi ćemo oberučke podržati ovaj zakon u danu za glasanje. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, drage kolege narodni poslanici, imam par pitanja i molim odgovore i objašnjenja od Vlade Republike Srbije, odnosno od generalnog sekretara Vlade.
Moje prvo pitanje se odnosi na, nažalost, ove teške vremenske prilike ili neprilike koje imamo na početku ove kalendarske 2015. godine, kada je više od 20 gradova i opština u Srbiji uvelo vanredno stanje na delu svoje teritorije ili u potpunosti na teritoriji svojih gradova i opština, nažalost, zbog obimnih padavina. Velike su štete, kako na infrastrukturi, tako i na poljoprivrednim gazdinstvima, domaćinstvima, itd.
Moje pitanje za generalnog sekretara Vlade – da li je Komisija za elementarne nepogode Vlade Republike Srbije davala novčanu pomoć gradovima i opštinama koje su najviše pogođene ovim elementarnim nepogodama od 1. januara 2015. godine i ako nije, kada će se ona sastati i kada će se izjašnjavati o zahtevima lokalnih samouprava koje vape za pomoć?
Moje drugo pitanje je namenjeno Kancelariji za obnovu zemlje. Da li Kancelarija i njen predsednik imaju jasan program sanacije klizišta? Kada govorimo o klizištima, najčešće se misli na velika klizišta koja pogađaju infrastrukturu na državnim putevima, pre svega prvog i drugog reda.
Ali, ja pre svega postavljam pitanje vezano za klizišta koja su po opštinama i gradovima u Srbiji, koja su na privatnim domaćinstvima građana Srbije i gde zbog novog Zakona o javnim nabavkama, da bi se sanirala ta klizišta, potrebna je vrlo komplikovana procedura koju ti građani najčešće ne mogu da čekaju.
O čemu se ovde konkretno radi? Radi se o tome da se dešava da u toku noći krene zemlja i ugrozi domaćinstva, kuće za stanovanje, pomoćne objekte, zgrade, pre svega na seoskom području, i mi onda dolazimo u situaciju da građani dolaze u opštine, u direkcije lokalne opštinske i mole za pomoć, a da nemamo načina i preciznih mehanizama kako tim ljudima da pomognemo. Zbog toga pitam i molim, pre svega Kancelariju za obnovu zemlje koja u svom delokrugu rada ima i ovaj deo, da što pre nađete jasan mehanizam na koji način možemo ovim ljudima da pomognemo.
Još jedno pitanje koje je vezano za Vladu, odnosno za ministarku poljoprivrede i vodoprivrede, a ono glasi – da li je za tekuću 2015. godinu usvojen plan rada JP „Srbijavode“? Zašto je ovo pitanje važno? Evo, imamo već u ovoj 2015. godini, nažalost, da su pojedini građani koji se nalaze pored vodotokova prvog reda, da ne pominjem sada reke od Morave, Kolubare, Jasenice i svih ostalih reka po Srbiji, po treći put poplavljeni u istoj godini. Stvarno ne vidim više šta bi trebalo da se desi da „Srbijavode“ krenu sa ozbiljnim radovima na ovim vodotokovima koji su jasno po zakonu u njihovoj nadležnosti, da se više ne prebacuje loptica između lokalnih samouprava i Republičke direkcije za vode i JP „Srbijavode“, već da se na jasan način zna da li je taj plan usvojen i koliki je obim radova na vodotokovima prvog reda predviđen za kalendarsku 2015. godinu.
Moje poslednje pitanje je za resornu ministarku za saobraćaj, građevinu i infrastrukturu, a odnosi se na rad JP „Pošta Srbije“. Mi pozdravljamo uspešnost rada ovog javnog preduzeća, ali imam pitanje koje je vezano i za rad svih, pre svega javnih preduzeća na lokalnom nivou, a ono glasi – kada će biti ukinut monopol „Pošta Srbije“ za predaju pošiljki do sto grama? To je vrlo važno, jer komunalna preduzeća i lokalne poreske administracije šalju račune, a ti računi, na primer za odnošenje smeća ili za vodu na pojedinim seoskim područjima, su od 120 do 150 dinara, a sama pošiljka je fiksno 20 dinara. Onda je, kada imate ovakav monopol, izuzetno lako da vi rukovodite takvim javnim preduzećem. S druge strane, dodatni problem je što na seoskom području poštari te pošiljke ne dostavljaju direktno potrošačima, već ostavljaju lokalnim prodavnicama, pa građani trebaju sami da se snalaze i da odlaze po te račune. Naravno da onda imamo problema i sa naplatom i onda govorimo, ono što su i moje kolege govorile, da imamo problem sa funkcionisanjem javnih preduzeća. Hvala puno.

Uvaženi predsedavajući, gospođo ministar sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, dosta toga su moje kolege već u prepodnevnom delu rekle. Ono što hoću da podvučem jeste nekih par podataka koji su bitni građanima koji ovaj prenos gledaju.
Republika Srbija u ovom trenutku ima 36 različitih inspekcija, koordinisanih u 12 ministarstava. Pored toga, imamo komunalnu inspekciju na lokalnom nivou i još gomilu uprava što na republičkom, što na lokalnom nivou i sve one vrše određeni nadzor.
Republička inspekcija sprovodi više od 1000 zakona, različitih uredbi i ono što svi mi primećujemo u ovoj raspravi, to je da tu postoji ozbiljan problem, najpre što uređene države imaju najviše 12 ili maksimalno 15 inspekcijskih službi, a evo, i vi i građani mogu da čuju da ih imamo 36.
Sad, kako građani Srbije gledaju te inspekcije? To je ključna stvar. Kakvu sliku rad tih inspekcija ostavlja kod ljudi na koje se taj rad odnosi? Svi znamo – veoma loše. Privrednici i građani kada im dođe određena inspekcija, oni sve to gledaju kao jednu vrstu, hajde da kažem, božije kazne, da budem blag, ili nekakve uterivačke batine koja služi da se neka pre svega kazna naplati.
Prosečna kazna koja je pisana u privredi u 2014. godini je iznosila preko 800 evra u dinarskoj protivvrednosti. Ovaj podatak pokazuje svu, moram da kažem, pogrešnost ovog našeg sistema i pokazuje koliko inspekcijske službe u Srbiji pogrešno rade, jer kada dođu u određenu firmu, oni samo gledaju kako da napišu kaznu, umesto, pre svega, da pokušamo i da određene privrednike, pre svega se to odnosi na malu privredu, edukujemo na koji način može, iako naprave određenu grešku, a koja nije iz namere, već iz nehata, da se ljudi edukuju i da im se pomogne da se te greške ne ponavljaju. Tako je manje-više u svim razvijenim zemljama, ali nažalost, mi imamo takvo nasleđe. Imali smo i sankcije, ratove i sve ostalo i to je ostavilo posledice i na tim inspekcijskim službama i to je ostavilo posledice uopšte na rad organa državne uprave.
Meni je drago i, naravno, ja i poslanički klub Nove Srbije ćemo podržati ovaj zakon, koji je trebalo da usledi ranije. Ali, ono što vas molim, gospođo ministre, mi imamo različitih problema na samom terenu. Evo, ja dolazim iz naše lepe Šumadije, sa sedištem šumadijskog okruga u Kragujevcu, gde sede razni inspektori koji su na republičkom nivou i sad imamo npr. inspekciju rada. U ovom trenutku imate 11 inspektora rada u Kragujevcu koji sede za ceo šumadijski okrug, od Aranđelovca, Topole, Rače i svih drugih opština, a svi su iz Kragujevca i svi su sa prebivalištem u Kragujevcu.
Sad imamo jedan praktičan problem gde je vama na republičkom nivou propao neki tender za održavanje njihovih vozila ili ne znam gorivo i ti ljudi ne mogu uopšte da dođu ni u jednu drugu opštinu, osim da stopiraju i da idu autobusom ili eventualno mi iz drugih opštinskih službi da im pošaljemo vozilo da bi izvršilo bilo kakvu kontrolu.
Ja vas molim, i kada se bude radila ozbiljna reforma ovih inspekcijski službi, da se gleda i ta teritorijalna zastupljenost, da i manje opštine koje pripadaju određenim okruzima imaju određene vrste inspekcija koje su veoma bitne za funkcionisanje i za rad kako tih opština, tako i građana koji tamo žive. Ovo vam je samo jedan mali primer koji pokazuje da sad određeni tender za vozila padne na republičkom nivou i ti ljudi su potpuno, da kažem, umrtvljeni u samom Kragujevcu, odsečeni i šta ćemo sada u Topoli, u Aranđelovcu da radimo, a potreban nam je inspektor?
S druge strane, imate još gomilu problema koji prate različite inspekcijske službe, a naročito, to moram da kažem, određena preplitanja nadležnosti pojedinih inspekcijskih službi i tu ona imamo velikih problema.
Ono što je problem i države Srbije jeste da je procena da je naš BDP u 2014. godini bio negde nešto iznad 33 milijarde evra, a da je otprilike 30 do 35% BDP-a u sivoj ekonomiji. Kada govorimo o potrebi da se i radom inspekcijskih službi jedan deo te sive ekonomije, da kažem, uvede u normalne tokove, kako ćemo ako nemamo jasnu i definisanu koordinaciju svih tih inspekcija, svih tih silnih nadležnosti, imamo i načelnike okruga kod kojih te inspekcije sede. Oni su jedna vrsta, da kažemo, nekog srednjeg nivoa vlasti, ali bez jasnih nadležnosti i sve skupa nam to stvarno proizvodi velike probleme.
Uvažena gospođo Udovički, ja vas iskreno molim, kada se ovaj zakon usvoji, i druge kolege poslanici su dale ozbiljne primedbe i amandmane, da se ovakve stvari više ne ponavljaju i da imamo ravnomernu raspoređenost inspekcijskih službi na nivou čitave Srbije. Evo, ja bih vam se iskreno zahvalio.
Nadam se da će ovaj zakon zaživeti i da će građani Srbije od ovog zakona imati ozbiljan boljitak, kako građani tako i privreda. Hvala puno.

Uvažena predsednice, drage kolege narodni poslanici, najpre imam pitanje za ministra energetike gospodina Antića i za ministra finansija gospodina Vujovića. Tiče se teme koja je uzburkala domaću javnost, a to je poskupljenje struje.
Zbog različitih dezinformacija koje se pojavljuju u javnosti, a vezane su za poskupljenje struje od 1. aprila, najpre pitanje za ministra energetike - da li će sve socijalne kategorije koje u ovom trenutku imaju popuste za plaćanje električne energije, imati te popuste i nakon 1. aprila? Jer, naravno, tzv. „nezavisni mediji“ proturaju različite informacije, vrlo je bitno zbog građana Srbije da se zna da li će zaštićene kategorije imati zaštićenu cenu i posle 1. aprila.
Pitanje za ministra finansija. Ministar finansija ovih dana govori oko akciza za struju i najavio je da ćemo za jedan kilovat-čas utrošene električne energije plaćati od 0,5 dinara po jednom kilovat-času. Pitanje za ministra finansija glasi – da li se razmišlja da se uvede tzv. stepenovana akciza? To znači da bi za ona domaćinstva, a takvih je preko milion u Srbiji, koja troše do 300 kilovat-časova, a koja su pretežno po ruralnim, odnosno seoskim, područjima Srbije, a imali su prošle godine elementarne nepogode i vidimo kako je i ova godina počela, znači jednu vrlo tešku ekonomsku situaciju, da li se može razmisliti da imamo za njih nižu akcizu, npr. od 0,2 dinara, a da onda za one koji su veći potrošači imamo, da kažemo, veću akcizu, pa da onda ta neka srednja akciza bude 0,5 dinara?
Ovo je vrlo važno pitanje, iako u Evropi imamo obrnutu situaciju, da oni ljudi koji su veći potrošači, njima je akciza manja, ali Srbija je u takvoj ekonomskoj situaciji. Možda ćemo i mi za dve do tri ili više godina moći da stimulišemo veću potrošnju, ali u ovom trenutku Vlada Srbije i ova dva resorna ministarstva treba pre svega da razmišljaju da se zaštite oni ljudi koji su najugroženiji, a kažem, to su u ovom trenutku pretežno porodice koje žive u ruralnim predelima i porodice koje troše do 300 kilovat-časova.
Kada sam pomenuo malopre ministra energetike, mislim da je vredno pažnje da Ministarstvo proceni da li postoji mogućnost da se porodicama koje primaju bilo koji oblik socijalne pomoći otpišu prethodna dugovanja za električnu energiju pre stupanja na snagu ovog novog poskupljenja od 1. aprila.
Sledeće moje pitanje se odnosi na ministra poljoprivrede i ministra trgovine. Gospođa koja je postavila poslaničko pitanje pre mene je već ta pitanja malo dodirnula, ali ja bih da ih još jednom pomenem, a odnose se u ovom trenutku, po meni, na najaktuelniju temu, a to je tržište mleka u Srbiji. Pitanje za ministarku poljoprivrede je – šta se čini u ovom trenutku da seljaci koji, evo u Šumadiji, ja dolazim iz Šumadije, iz Topole, imali smo prethodnih dana bukvalno po selima prosipanje mleka jer mlekare su odjednom prestale da otkupljuju mleko od seljaka i, nažalost, imamo situaciju da, bez reči objašnjenja, bez ikakvog otkaznog roka, mlekare se povlače. Objašnjenja su različita – da dolaze velike količine mleka iz Evropske unije, da je tržište Rusije stalo padom rublje, da su mlekare otkupljivale veće količine mleka a sada su stale i sada, nažalost, tu cenu plaćaju seljaci koji ni za koju cenu više ne mogu da predaju mleko.
Zbog toga je moje pitanje za ministarku poljoprivrede i za ministra trgovine gospodina Ljajića – šta će država učiniti, u kom roku, da se poboljša situacija na tržištu mleka u Srbiji? Posebno smo zabrinuti najavama da će sredinom 2015, znači sredinom ove godine, u Evropskoj uniji biti ukinute kvote za limite u proizvodnji mleka i bojimo se da će tek u drugoj polovini 2015. godine doći do ogromnog prelivanja mleka iz Evropske unije, iz susednih zemalja koje su susedi Srbiji, na teritoriju Srbije i da će tek onda naši seljaci, ako Vlada ne bude imala jasnu politiku, doći u opasnost da više apsolutno neće imati kome da predaju svoje mleko. Zahvaljujem.

Uvažena predsednice, drage kolege narodni poslanici, pre otprilike mesec dana postavio sam poslaničko pitanje vezano za obavezno zdravstveno osiguranje zemljoradnika i moram da kažem da sam dobio korektan odgovor Ministarstva zdravlja.
Sada bih nastavio tu temu i postavljam pitanje ministru za rad, boračka i socijalna pitanja i PIO fondu. Moje pitanje konkretno glasi – zašto poljoprivredne penzije zemljoradnika koji su stekli pravo na penzije su u identičnom iznosu, bez obzira na godine koliko su ti ljudi uplaćivali? Samo da podsetim i vas a i druge narodne poslanike da je obavezna uplata od 15 godina. Zašto sada neko ko živi na selu u Srbiji ima identičnu penziju ako je uplaćivao 15 godina, sa nekim ko je uplaćivao 25 godina? Ovo je pitanje i za direktorku PIO fonda Srbije.
Vezano za ovu temu, imam pitanje i za Ministarstvo finansija – zašto zemljoradnici koji su otišli u penziju a kojima je falilo do tih obaveznih 15 godina dve godine da uplate i dobili su tzv. reprogram od poreske uprave, da tih 200 ili 250 hiljada dinara mogu da uplate odbijanjem od penzije? To odbijanje može iznositi najviše do jedne trećine penzije.
Šta se, nažalost, uvaženi građani i kolege poslanici u praksi dešava? Dešava se da ljudi primaju penziju i da im je zatezna kamata na iznos koji duguju državi veća od rata koje uplaćuju i, nažalost, posle godinu ili dve njihova dugovanja su veća od osnovnog iznosa koji su imali kada su odlazili u penziju. Ovo su tolike nepravilnosti. I kada sam postavljao poslaničko pitanje vezano za obavezno zdravstveno osiguranje zemljoradnika, upotrebio sam reči da nažalost zbog ovakvih primera su zemljoradnici kao građani drugog reda Srbije. Vas sve molim da iskoristite vaš autoritet da se ovakve stvari promene.
Imam i treće pitanje koje je vezano za ministarku infrastrukture, građevine i urbanizma. Voleo bih da mi ministarka da jasan i precizan odgovor – koliko je zaposlenih u Ministarstvu građevine, infrastrukture i saobraćaja? Koliko tih zaposlenih imaju službene automobile? Koliko su ti službeni automobili prešli kilometara u 2014. godini? Koliko je iz budžeta Ministarstva za građevinu, infrastrukturu i urbanizam uplaćeno u „Puteve Srbije“ na osnovu putarina? Voleo bih da mi uvažena ministarka da jasan i precizan odgovor - koliko je kilometara pređeno i koliko je uplaćeno, da se više ovde ne vodi samo jedna, moram da kažem, neprizorna kampanja protiv narodnih poslanika. Ja sam jedan od poslanika koji nije u radnom odnosu u parlamentu i imam puno pravo, i moralno i kako god hoćete, da upitam uvaženu ministarku, da se već jednom stane sa tim pričama i da se jasno vidi koliko njeno ministarstvo uplaćuje ili ne uplaćuje ovih putarina. Hvala puno.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Zakon o oružju, kolege koje su govorile pre mene dosta su toga, a naročito gospođa Obradović, već kazali, ne bih da se ponavljam.
Ono što hoću da kažem, pre svega, uvaženom ministru Stefanoviću, jeste – ministre, ja dolazim iz Šumadije. Mi Šumadinci smo vazda dobro naoružani još od vremena Karađorđa, ali Šumadinci pitaju kada će ovaj harač, ovaj porez koji je uveden na oružje da se ukine? I pitaju – dajte nam jednu zemlju gde još ovoliki porez na oružje, na držanje i na nošenje, na oružje. Mislim, kada je to Šešelj uvodio, mi smo svi govorili – biće, ne znam, dve, tri, pet godina, a vidimo da je ostao.
Ono što je dodatni problem, gospodine Stefanoviću, jeste da, nažalost, filijale poreske uprave 10 godina ljudima nisu slale rešenja za taj porez i sada ljudi koji u svom posedu imaju pištolj, na primer, ne znam CZ koji tip, dobili su i po 70 do 100.000 dinara, sa kamatama, da plate taj porez. Molim vas da vi prosto, na Vladi urgirate da se te bar kamate otpišu, da bi ljudi mogli na korektan način da plate taj porez i da izmire porez na oružje, jer džabe mi pričamo o zakonima ako će i porez biti jedan od razloga da što veći broj komada naoružanja ode da kažemo, u neku sivu zonu. Podatak koji smo dobili zvanično, to je podatak koji je, ovako dosta, moram da kažem, malo i neozbiljno zvuči, da tih komada naoružanja u nekoj sivoj ili crnoj zoni je između 200.000 i 900.000. Pa, pazite, to je podatak od 700.000 komada. Nemoguće da operativna procena MUP-a je toliko neprecizna. To mi prosto nekako ne ide u glavu.
Ono što bih još nešto da vas upitam, meni izgleda, kada sam čitao ovaj zakon, a pošto nemam puno vremena, da ovim zakonom dobijaju lovci, dobijaju ljudi koji iz hobija i, da kažemo, neke potrebe idu u taj lov i pucaju u životinje, ovim zakonom dobijaju kolekcionari, ali ovim zakonom nekako ljudi koji su porodični, mirni ljudi, a evo i vas i sebe ubrajam u takve i koji hoće da imaju oružje zbog, pre svega, opasnih vremena koja dolaze i koji hoće na taj način da zaštite svoju porodicu, ostavljeni su na diskreciono pravo nekom u MUP-u ko će da odluči da li će taj čovek moći da dobije dozvolu za držanje i za nošenje oružja.
Meni to stvarno izgleda nelogično i to mi izgleda kao jedno polje gde može da dođe do korupcije. Zbog toga vas gospodine Stefanoviću, molim, da pre svega, ne znam da li ste upoznati sa činjenicom da u gomili npr. po unutrašnjosti Srbije, tih policijskih stanica, i dalje se živi kao u Brozovo vreme, ta moralna politička pogodnost, da li je nekome deda bio četnik, pa na osnovu toga ne može da dobije dozvolu npr. za držanje naoružanja. To, na žalost, ja vam kažem, ovo, dolazim iz Topole, iz Šumadije i to vam je u principu Srbija danas.
Zbog toga ovo diskreciono pravo koje ima sada nekakav tamo službenik, u nekom ministarstvu, treba da se smanji na što manju moguću meru i da imamo jasne kriterijume koje samo ministarstvo treba, da li će to biti neki podzakonski akt, treba da propiše i da se na taj način reši pitanje – da li neko ima pravo ili nema pravo da nosi. Već su kolege postavljale pitanje ko će procenjivati nečiju ugroženost. To je isto jedno valjano pitanje i to se bojim da opet tu možemo da imamo određene zloupotrebe.
Mene interesuje još jedna stvar, koja interesuje verovatno i sve građane koji gledaju ovaj prenos i koji očekuju šta će se konkretno desiti po usvajanju ovog zakona. Koliko će npr. koštati ta nova biometrijska dozvola za oružje.
Još jedno pitanje koje je konkretno a to je – koliko će komada oružja moći da se upiše na jednu biometrijsku dozvolu? Da li će to biti kao u Sloveniji? Tamo možete do 14 komada oružja, da li će ovde kod nas biti određeni, da kažemo razlike, ili ćemo isto moći kao što su radili Slovenci i Hrvati, a Hrvati su prepisali od njih, da to bude do 14.
Nešto što bih vas još posebno upitao, a to je nasleđe. Mi imamo gomilu primera po Srbiji, a to je da ljudi nasleđuju od rodbine, roditelja, i oružje. Da li je to lovačko, da li su to oružja za samoodbranu. Dešava se da čovek nasledi pištolj i da nasledi auto, ne znam, golf 2 ili golf 3. I, sada dobije to vlasništvo, auto, bez ikakvih problema, ako nema vozačku dozvolu, prevede na sebe i ne daj bože, sa tim autom, a svi smo svedoci koliko ljudi dnevno gine u saobraćajnim prekršajima, čak i može i da vozi bez dozvole.
S druge strane oružje ako je upitanju lovačko naoružanje ima rok od šest meseci da bi ga preveo na sebe. Da bi ga preveo na sebe on mora da uradi nekih pet koraka što je tehnički, gospodine ministre, vrlo teško, praktički nemoguće za šest meseci. Taj rok treba produžiti za najmanje godinu dana.
Zašto je to važno? On mora, čovek da položi obuku ako nije služio vojsku, zatim da se upiše, da položite kurseve, da se upiše u Udruženje lovaca, da tamo završi obuke, da sve to prođe. To je praktično, kažem, za šest meseci uraditi nemoguće.
Vi, sa druge strane onda imate tog čoveka da će on to, ne znam, da zalije olovom cev tog naoružanja i na taj način da ga ostavi ili će pokušati da ga vrati u MUP ili nešto treće da uradi.
Sa druge strane auto koji je dobio u nasleđe za koje nema dozvolu, bez ikakvih problema može da ga stavi u promet, dalje da ga prodaje, a sa oružjem to nije tako. Smatram da bi ti rokovi mogli ili da budu duži ili na ovaj način da se to efikasnije uradi.
Ono, takođe, što me interesuje već su kolege spomenule to zdravstveno uverenje. Mislim da bi trebalo samo na jedan način efikasnije postaviti saradnju.
Ako se setimo one velike nesreće koja je bila u onom selu Jabukovac, tamo pored Negotina mislim negde 2007. godine. Taj čovek je bio težak duševni bolesnik. Imao je dozvolu za držanje naoružanja, a kažu da je prijavljivao dva ili tri puta imao je prijave protiv njega od strane članova porodice, komšiluka i niko nije intervenisao.
Mislim da bi se trebalo povezati, znači, iz Centra za socijalni rad koji najčešće su u lokalnim samoupravama upoznati sa ovakvim problemima, sa MUP-om i da se na osnovu prvog dešavanja porodičnog nasilja koji bude evidentiran u Centru, da se automatski oduzima oružje, jer samo na taj način vi možete na efikasan način da sprečite da se ovakve nesreće ako što su bile u Jabukovcu, kao što je kasnije bila ova velika nesreća u Velikoj Ivanči, gde je bilo 13 stradalih, da se to više ne ponovi.
Ono što je mnogo važno, a to je legalizacija…

Uvažena predsednice, drage kolege narodni poslanici, ja bih samo zamolio za malo pažnje.
Ono što bih želeo da pitam Vladu Srbije, odnosno Ministarstvo za rad, boračka i socijalna pitanja i Ministarstvo zdravlja, jeste jedno pitanje koje sam već ovde postavljao pre par meseci na plenumu, a to se tiče zdravstvenog osiguranja zemljoradnika.
Tada sam dobio odgovor da će do Nove godine se formirati određena komisija ispred dva ministarstva koja će izaći sa predlogom rešenja za ogroman broj porodica u Srbiji, zemljoradnika koja nemaju nikakvu mogućnost u 2015. godini da overe zdravstvenu knjižicu.
Zbog građana koji gledaju ovaj prenos a i zbog kolega narodnih poslanika samo da kažem u par rečenica. Nažalost, zemljoradnici su otprilike jedini građani drugog reda u Srbiji, jer jedini su trenutno u situaciji da ako žele da overe zdravstvenu knjižicu za sebe ili za nekog člana porodice moraju najpre da plate sva dugovanja iz prethodnih godina.
Pitam sve nas - da li je to normalno da neko ako treba da overi knjižicu za sebe ili za svoje dete da najpre se sukobljava da plati zatezne kamate iz 2010, 2011, 2012, 2013. ili 2014. godine?
Smatram to duboko nepoštenim, nekorektnim i mislim da je krajnje vreme da resorna ministarstva izađu sa jasnim predlogom na koji način će rešiti ove muke ako svi znamo da je 2014. godina bila za poljoprivrednike izuzetno loša, da smo imali sve elementarne nepogode, da ti ljudi, nažalost, stope za zdravstveno i socijalno osiguranje plaćaju 96.000 dinara na godišnjem nivou, da nažalost, isto je obaveza i za poljoprivrednika koji ima 50 ari, odnosno pola hektara zemlja i npr. 200 hektara zemlje.
Smatram da bi tu morala da se uvede određena skala na jasan način da se definišu obaveze da manji poljoprivrednici imaju manje obaveze, a naravno oni koji imaju preko 100 hektara, da imaju i više plaćanja.
Važno je da se ovo pitanje stalno poteže jer poljoprivrednici su i ovih dana, naročito stočari u izuzetno teškoj situaciji sa cenama koje su trenutno na tržištu mesa, tu se izjašnjavao Odbor za poljoprivredu Skupštine Srbije, pozvali smo i na odgovornost, pre svega ministra trgovine za trenutnu situaciju koja se dešava na tržištu, pre svega žive vage tovljenika i to su sve stvari koje dovode do toga da mi u drugom mesecu 2015. godine moramo da molimo i da apelujemo na nadležna ministarstva da se ljudima pomogne da bar mogu da ostvare svoje osnovno osiguranje, a to je zdravstveno osiguranje i pre svega da im se omogući, ako ne može da bude otpis iz prethodnih godina, da se bar taj dug zamrzne a da se da ljudima mogućnost da uplate u jednoj ili dve rate, osiguranje za 2015. tekuću godinu i da na taj način reše obaveze i sebe i svojih porodica.
Još jedno pitanje koje imam, pre svega za Ministarstvo zdravlja, to je – da li će se u toku 2015. godine rešiti uzajamnim priznanjem zdravstvenog osiguranja sa Švajcarskom konfederacijom, osiguranje penzionera, jer imamo veliki broj penzionera koji su stekli to pravo u Švajcarskoj, kao gastabajteri Srbije, danas žive u svim opštinama i gradovima u Srbiji, i nažalost, da bi stekli zdravstveno osiguranje moraju da izdvajaju negde oko 10,6% od svojih penzija?
Ono što je važno to građani treba da znaju da ljudi koji su stekli penziju u Austriji npr. ili Nemačkoj zbog uzajamne usaglašenosti između Srbije i ovih zemalja ne moraju da plaćaju nikakve dodatne dažbine niti osiguranja za svoje penzije i to se nažalost samo odnosi na Švajcarsku ili npr. SAD.
Pošto dolazim iz Topole, u kojoj je veliki broj švajcarskih penzionera, ja bih zamolio resorno ministarstvo da se o ovome povede računa i da se što pre sa Švajcarskom reše ova pitanja. Hvala.

Uvažena predsednice, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa Nove Srbije će u danu za glasanje podržati izmene i dopune sva tri zakona.
Ono što bih u svoje lično ime i u ime moje poslaničke grupe istakao kao par, pre svega, sugestija su pitanja za uvaženu ministarku i ja ću to danas izneti. Najpre, o Zakonu o izmenama Zakona o pomorskoj plovidbi sam jutros i na resornom odboru, koji je moj uvaženi kolega pominjao, za infrastrukturu izneo određene primedbe koje prosto moram da iznesem i vama i očekujem od vas pre svega korektne odgovore na postavljena pitanja. Što se tiče izmena i dopuna Zakona o pomorskoj plovidbi, najvažnija stvar u ovom zakonu koju menjamo jeste da izađemo u susret ljudima koji rade na prekookeanskim brodovima, procena je da ih ima oko 5.000 i procena je nakon usvajanja ovog zakona, kada ovaj zakon stupi na snagu da se taj broj može povećati na 7.000, da budu izjednačeni sa svojim kolegama iz zemalja koje već imaju usvojene i ratifikovane ovakve zakone.
Da pojasnim građanima koji ovo gledaju šta ovo konkretno znači. Mislim da svi u ovoj sali poznajemo nekoga ko radi na prekookeanskom brodu. Ono što je moja bojazan jeste, ti ljudi trebaju od matične države Srbije da dobiju tzv. identifikacione kartice. Te identifikacione kartice su jedna vrsta pasoša. To sam i na odboru izrazio kao veliku bojazan, buni me to što je rok za usvajanje ovih izmena gde se pominju i identifikacione kartice je pomeren za 1. januar 2018. godine.
Mislim da su već podneti amandmani u ovom smislu i mislim da biste trebali, uvažena ministarko, da povedete računa, najpre, mi ovaj zakon usvajamo po hitnom postupku, izmene zakona, a po hitnom postupku usvajamo izmene zakona koji će stupiti na snagu 1. januara 2018. godine.
Ono što ste u Predlogu izmena dali kao obrazloženje jeste da je potrebno da Lučka kapetanija Beograd se tehnički pripremi da može da izdaje ove tzv. identifikacione kartice. Konkretno, zbog kolega poslanika, to je jedna vrsta pasoša. Sada se u praksi dešava da naši ljudi koji rade kao tehničko osoblje ili konobari na brodovima, kada brod dođe u određenu luku bez tih kartica ne mogu da izađu sa broda, nego, za razliku od svojih kolega, ostaju na brodu.
Drugi problem je što su mnoge zemlje donele posebne zakone u borbi protiv terorizma i stvarno naši ljudi bivaju, ni krivi ni dužni, na određen način šikanirani zato što su iz Srbije i zato što mi ne možemo već godinama da uvedemo ove tzv. identifikacione kartice, koje bi u stvari bile pasoš svakog od tih ljudi koji su neka vrsta mornara na prekookeanskim brodovima.
Obrazloženje koje sam dobio od vaših saradnika jeste da, znači, Lučka kapetanija Beograd, koja ova dokumenta treba da izdaje, nije tehnički opremljena, ali bih podsetio i vas i kolege narodne poslanike da smo mi ovde donosili raznorazne zakone, i o zaštiti pasa lutalica, i o svim ostalim, za šta se sve nije našao novac u ovoj zemlji. Ne vidim, ako već MUP Srbije, a to je jedna vrsta pasoša, izdaje već ove nove tzv. biometrijske pasoše, zašto mi ne bismo mogli od MUP i od nekoga da bar ovaj rok skratimo na godinu dana?
Smatram da je ovo stvarno nepravedno i da bi ovaj rok, uz pomoć Ministarstva i nadležnih službi, morao biti skraćen, da se ovim ljudima pomogne.
Obrazloženje da će nešto stupiti na snagu 1. januara 2018. godine, a radi se, još jednom da ponovimo, o pet hiljada ljudi, procene danas 2015. godine, a da se ta cifra može, eventualno, povećati do sedam hiljada ljudi. Mislim da to nije neki veliki broj i da mi možemo ovim ljudima da izađemo u susret. Pošto je načelna rasprava, biće prilika u pojedinostima da govorimo još o ovoj temi.
Pre svega bih, kada se tiče izmena i dopuna drugog zakona, to je Zakon o plovidbi, lukama i unutrašnjim vodama, rekao određene stvari koje se tiču, pre svega, nadležnosti.
Meni, uvažena ministarko, jedna stvar, moram da kažem, nije jasna. Mi stalno u ovom parlamentu govorimo o agencijama i stalno govorimo kako imamo preveliki broj agencija, kako su se te agencije namnožile za vreme prethodne vlasti kao pečurke posle kiše, a stalno, kada donosimo ili nove zakone ili izmene i dopune postojećih zakona, uvek se pojavljuju nove agencije i uvek te agencije imaju toliko velika ovlašćenja da je više to neizdrživo.
Po meni, ako sada ponovo imamo agenciju za upravljanje lukama koja ima, po meni, čak veća ovlašćenja nego što ima resorno ministarstvo, mi se prosto pitamo - da li je mogla da se formira određena direkcija, da li je moglo samo Ministarstvo da kontroliše rad luka? Imamo i različita iskustva. Imamo zemlje koje su kontinentalne, kao što je Mađarska, ili koje imaju izlaz na more, kao što je Hrvatska, koje su ovu nadležnost dostavile ili, da kažemo, delegirale lučkim kapetanijama da one upravljaju, a mi tako olako formiramo stalno nekakve nove agencije. To smatram kao nešto gde bi svi skupa trebali dobro da razmislimo oko ovog pitanja.
Naravno, Ministarstvo će imati upliva oko samih personalnih rešenja u agencijama, ali smatram, ako već se nije išlo direktno na Lučke kapetanije, da je moglo da se iznađe rešenje da to bude ili direkcija ili da ostane u sastavu samog Ministarstva i da jednostavno nemamo agenciju.
Što se tiče još luka, tu bih da se malo još zadržim. Svi smo svesni problema koje smo imali u privatizaciji u dosadašnjem periodu. Mislim da i građani Srbije dobro znaju da mi imamo već šest luka koje su privatizovane. Neke od njih su bile i medijski puno ispraćene, kao što je Luka Beograd. Mene interesuje ono što bih želeo da znam, to je - šta se dešava definitivno sa zemljištem, odnosno šta se dešava sa zatečenim stanjem u lukama kod novih vlasnika? Zatim me interesuje – kakav će biti odnos države prema dve preostale luke koje nisu privatizovane, to je Luka Prahovo i Luka Novi Sad?
Tako da, ovo su određene stvari koje se, kažem, tiču života samih tih luka. Svesni smo svi da luke imaju i vrlo atraktivno zemljište. Još jednom pominjem Luku Beograd, koja je zbog toga bila na sudu, čak se i Ustavni sud u toku 2013. godine izjašnjavao oko zemljišta Luke Beograd.
Ono što želim, na samom kraju, posebno da apostrofiram i da napomenem je rad inspekcijskih oragana. Na Odboru za infrastrukturu su moje kolege poslanici primetili da mi imamo dosta loš rad inspekcijskih organa samog Ministarstva, a to se odnosi na tzv. nedozvoljena pretovarna mesta. To je nešto što mi svi zajedno treba da poradimo na tome, da sprečimo tzv. šverc koji se dešava na rekama u Srbiji. Ako pogledate samo Drinu, videćete šta se dešava u toku dana i u toku noći, kolik stoke se švercuje preko Drine, da ne govorimo šta se sve ranije radilo oko nafte i naftnih derivata, zbog toga bih zamolio uvaženu ministarku da povede računa da se prosto inspekcijski nadzor pojača.
Sa druge strane, nešto što moram da primetim je da obrazloženja koja se ovde pišu nama kada nam se dostavljaju kao narodnim poslanicima za izmene i dopune zakona, ovde imate dosta prepisivanja iz godine u godinu i rokova koji se daju, pa npr. u izmenama Zakona o unutrašnjim vodama i plovidbi i lukama, u jednom delu kod rokova kaže – odluka o visini i načinu plaćanja lučkih i pristanišnih naknada, Agencija za upravljanje lukama, rok za usvajanje 1. decembar 2014. godine, a mi osnovni zakon usvajamo u februaru 2015. godine. Zbog toga bih iskreno zamolio, pre svega, stručne službe resornih ministarstava da na ovakav način ovakva dokumenta ne prepisuju samo iz godine u godinu, jer ovaj zakon je usvojen 2011. godine, izmene su usvojene 2013. godine, ponovo imamo izmene 2015. godine, stalno se nekakvi rokovi produžavaju, a obrazloženja se prepisuju i čak kada ih prepisuju ne ispravljaju ni datume, nego je ostao krajnji rok 1. decembar 2014. godine.
Još jednom, uz ove primedbe na koje očekujem da će i Ministarstvo imati i kroz amandmane i usvajanje amandmana razumevanja za ove rokove, podvlačim da će poslanička grupa Nove Srbije u danu za glasanje podržati ove izmene zakona, uz nadu da se ipak neće čekati određeni rokovi, da dođe januar 2018. godine, da će oni stupiti na snagu puno ranije. Hvala.