Zahvaljujem, predsedniče Skupštine, gospođo Brnabić.

Ne ulazeći u ovaj ostali deo predloga ove izmene i dopune Zakona o porezu na dodatu vrednost, mi smo predložili da se ubuduće malim obveznikom u smislu ovog zakona smatra lice koje vrši promet dobara i usluga, a čiji ukupan promet nije veći od 12 miliona dinara na godišnjem nivou, odnosno u poslednjih godinu dana kako to inače zakon definiše. Ovaj propis nije menjan više od gotovo decenije, ako ne i duže od toga. Možda je bio iznos od osam miliona koji je važeći, primeren za period kada su primanja, zarade, ali i troškovi poslovanja bili bar jedno tri do četiri puta niži.

Ovim izmenama mi bismo samo praktično delimično usaglasili ove limite sa rastom zarada u Republici Srbiji, čime bi omogućili malim preduzetnicima i paušalcima da svoje usluge nastavljaju i dalje da obavljaju na način kako su to i dosada radili. Bojim se ukoliko to ne budemo učinili, veliki broj njih neće moći da radi, jer jednostavno profiti kod preduzetnika nisu rasli srazmerno prihodima građana kada su u pitanju zarade i teret koji se stvara prelaskom na sa paušalnog na PDV plaćanje usluga, a to znači angažovanje kvalifikovanih knjigovođa koji će voditi knjige tim malim preduzetnicima, ne može da se pokrije iz tekućeg poslovanja. I mislim da bi bilo sasvim na mestu da se ovo koriguje i bar delimično usaglasi sa ostalim napretkom Republike Srbije. Hvala.

Zahvaljujem.

Kao i kod drugih preduzetnika, mislim da je kod poljoprivrednika još izraženija potreba da se limit od osam miliona podigne na 12 miliona dinara, s obzirom na troškove svih stavki koje imaju u poslovanju i rasta cene poljoprivrednih proizvoda, koji iako su daleko veći, čime su i prihodi formalno veći, zarada poljoprivrednika nije veća. Podizanjem limita bismo bar to delimično uskladili i rasteretili ih obaveze da imaju dodatna izdvajanja za plaćanje knjigovodstvenih usluga, što smatram da apsolutno nije na mestu, da im se još i to desi, jer, jednostavno, mali poljoprivrednici nisu u poziciji da to finansiraju. A podsećam da je opstanak malih poljoprivrednih gazdinstava do 20 hektara jednostavno pitanje nacionalnog suvereniteta i sigurnosti Republike Srbije.

Pitanje sigurnosti i hrane u Srbiji neće obezbediti velika gazdinstva, niti se to od njih može očekivati, pogotovo ne oni od 100 hektara pa naviše. To su biznismeni, to nisu poljoprivrednici. Ali ovim bismo i poljoprivrednike, kao i za onaj prethodni član koji smo predložili, podizanjem na 12 miliona pružili im priliku da nastave utakmicu kako-tako ravnopravno u ovim tržišnim uslovima koji danas postoje, a koji, moramo priznati, da zbog toga kada su poljoprivrednici u pitanju zbog slobodnog uvoza iz Evropske unije, koje je neko sebi iz gluposti dozvolio da zaključi, koji se sada ne može stornirati, konkurencija koju imaju na tržištu je žestoka. I mislim da oba ova pitanja zaslužuju i ovo daleko temeljniji i ozbiljniji odgovor, osim toga da se u izjašnjenju napiše da se amandman ne prihvata. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče Skupštine, gospođo Brnabić.

Ovim amandmanom, praktično, usklađujemo samo ono što smo predloži u prethodnim amandmanima, a to je da iznos granice za PDV kada su paušalci u pitanju i poljoprivrednici bude 12 miliona dinara. Moram da kažem da mi je jako žao što nije bilo prilike da kada je u pitanju i Zakon o porezu na prihod građana amandmanski reagujemo, jer taj član Zakona nije diran, jer naše mišljenje je da i limit od šest miliona, koji traži na godišnjem nivou, da se uvede vođenje knjigovodstva kod paušalaca takođe treba promeniti i uskladiti sa ovim, ali smo to kroz obrazloženje rekli da smatramo da Ministarstvo samo ima prostora i da treba da učini, kao što i dalje tvrdimo i insistiramo na tome da se ovaj iznos sa osam podigne na 12 miliona. Mislim da ne košta ništa ili košta malo Republiku Srbiju, ali mnogim preduzetnicima, poljoprivrednicima značiće pitanje opstanka u daljem radu. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče Skupštine, gospođo Brnabić.

Pa pošto ne možemo da kažemo brišu se ustavne promene koje su se desile i vraća se sve u prethodno stanje, mi smo se onda zadržali na tome da amandmanski reagujemo na član 2 i to na stav 4, gde smo uočili jedan problem koji bi mogao da dovede do toga da u prvu nepovoljnu poziciju u budućem periodu dođu sudijski javnotužilački pomoćnici, a samim time i da izgube svoj interes da ostanu da rade u sudovima. Uostalom znamo da u sudovima i ovako ima nedovoljan broj javnotužilačkih i sudijskih pomoćnika prema potrebama koje pravosuđe ima.

Tako da, amandman, koji smo mi predložili, u suštini će dovesti do toga da stav 4 ubuduće glasi – na kandidata za sudiju koji se prvi put bira na sudijsku funkciju iz reda sudijskih i javnotužilačkih pomoćnika koji u radnom odnosu na dan stupanja na snagu člana zakona primenjuju se odredbe člana 51 stav 1, 2 i 4. Zakona o sudijama i posle stupanja na snagu člana 1 ovog zakona. To znači da sudijski pomoćnici i javnotužilački pomoćnici koji budu bili u radnom odnosu na dan stupanja ovog zakona neće morati da prolaze kroz trijažu na Pravosudnoj akademiji, već će sa sudijskim ispitom, kao što je to dosad bilo, imati priliku da budu birani za sudije.

Ovim se samo delimično, po nama, ispravlja i jedna diskriminacija koja postoji kada je u pitanju odredba člana 48, ali smatramo da u pretežnom delu ovaj amandman ukoliko bude usvojen i ukoliko ovaj zakon bude usvojen će bar obezbediti da oni koji su sada u sudovima kao sudijski i javnotužilački pomoćnici ne budu ovim izmenama oštećeni. Hvala.

Vrlo jednostavno, ovaj član zakona predviđa i predlaže kada pojedine zakonske odredbe i sam zakon stupaju na snagu.

Naš predlog je da se ti rokovi pomere u odnosu na predložene, da zakon stupi na snagu 1. januara 2032. godine, a da odredba člana 2. stupi na snagu 1. marta 2029. godine, kako bi jednostavno sve ono što Zakon o Pravosudnoj akademiji predlaže, ukoliko budu izglasani i usvojeni, to će tražiti jedno ozbiljno vreme, temeljnu pripremu, ozbiljnu promenu koncepcije rada same Pravosudne akademije. Bar se ja nadam da hoće, u smislu da će biti mnogo životnija i praktičnija u sudnici nego samo na simulovanim suđenjima i predavanjima, ali o tom potom.

Upravo iz tog razloga, poučen iskustvom da smo mnoge stvari neoprezno želeli da stavimo u funkciju pre vremena i dolazili u situaciju ili da ne budu dovoljno dobre ili da posle toga moramo rokove ponovo da pomeramo, to je razlog zbog kojeg je ovaj amandman predložen. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća gospođo Raguš.

Kao i kod Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, i ovde smo uočili jednu malu nelogičnost i vidim da je naše insistiranje i predlog na tome prihvaćen, a to je da u isti status stavimo i sudijske i javnotužilačke pomoćnike kada je u pitanju mogućnost konkurisanja za izbor sudija. Ovde je u pitanju zakon koji reguliše budući izbor javnih tužilaca. Ja mislim da je to potpuno na mestu.

Ono što je bitno, bitno je da se ove nove odredbe koje podrazumevaju završavanje Pravosudne akademije i ocenjivanje na Pravosudnoj akademiji na sve one koji budu u radnom odnosu kao sudijski pomoćnici i javnotužilački pomoćnici u momentu kada zakon stupi na snagu neće primenjivati ove odredbe, nego će po starom zakonu polagati sudijski, odnosno javnotužilački ispit i biti birani na te funkcije. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća, gospođo Raguš.

Pošto ne možemo da izbrišemo po nama štetne posledice ustavnih amandmana koji su usvojeni pre neku godinu, a koji se danas sve više ispoljavaju, mi onda ove higijeničarske amandmane na zakon i ne predlažemo, već predlažemo da iz po nama objektivnog razloga, a to je jako kratak rok za implementaciju odredbi koje ovaj zakon propisuje ukoliko bude usvojen, da predložimo ovde i slobodni smo da na tome insistiramo da se odredbe prolongiraju i njihova primena za još dve godine u odnosu na ono kako je to predloženo u zakonu. Znači, da odredbe člana 2. ovog zakona, ako budu usvojene, stupe na snagu 1. januara 2032. godine, a odredbe člana 3. ovog zakona da stupe na snagu 1. marta 2029. godine.

Još nešto. Bez namere da budem bilo čiji branilac, advokat ili nešto, moram da kažem ovde zarad građana. Nisam hteo da reagujem poslovnički. Jednostavno je primereno na ovakav način naruživati instituciju Ustavnog suda i instituciju predsednika Ustavnog suda, čupati iz konteksta, ako je uopšte tako nešto i slično odgovoreno i zloupotrebljavati to da bi se unapred opravdalo to što verovatno će biti dovoljno lenjosti da se ne napiše ni zahtev za ocenu ustavnosti ovog zakona, pa će to onda biti kao verovatno opravdanje zašto se s time nije ni pokušalo jer neko ovde pokušava da insinuira da predsednik Ustavnog suda je neko ko je pristrastan u odnosu na to da li zahtevi stižu iz vladajuće stranke, opozicije ili običnih građana.

Ja stvarno molim kolege da to politikanstvo ostave po strani, jer upravo takvi istupi i takvi neprimereni komentari kada je u pitanju i sud i tužilaštvo, a sada i Ustavni sud bez jasnih dokaza, bez tačnih imena, jednostavno umanjuju poverenje građana Republike Srbije i onda se pitam da li je to namerno, da bi se podgrevala jedna neprihvatljiva klima pred ove izbore, kako bi opravdanje za neuspeh opozicionih lista bio to što jednostavno izborni uslovi nisu odgovarajući i otvorilo prostor za možda još drastičnije postupke i ponašanje i pokušaj da se izborni proces uopšte i sprovede do kraja.

Stvarno vodite računa, ako ste odgovorni građani i odgovorni parlamentarci, šta komentarišete, na koji način komentarišete, jer ipak, pogotovo pravnika, i to iskusnih pravnika, izrečene ovde olako imaju ozbiljnog uticaja na

27/3 MT/CG

građane koji nemaju priliku da imaju jasna saznanja i da razgraniče da li je nešto zloupotrebljeno isključivo i samo u političke svrhe ili tu ipak ima istine.

U ovome što je rečeno nema nikakve istine, ali jednostavno, zarad građana Srbije, morao sam i o tome da govorim uz ovaj amandman.

Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća gospođo Raguš.

Današnje pitanje postavljam Vladi Republike Srbije, a posebno apostrofiram Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo građevinarstva, Ministarstvo saobraćaja i infrastrukture, preko njih Javnim putevima Srbije, gradu Beogradu i Sekretarijatu za saobraćaj grada Beograda.

Naime, još u aprilu mesecu GO Obrenovac je dostavila, nakon što je Komisija za bezbednost u saobraćaju GO Obrenovac prihvatila inicijativu i zahtev MZ Stubline i peticiju koju je potpisalo više od tri hiljade građana za vrlo kratko vreme da se zbog tragičnih saobraćajnih nezgoda koje se učestalo dešavaju na državnim putevima I B reda, 26, tzv. šabački put i II A reda, 144, valjevski put, postave stacionarni radari.

Nažalost, okidač za ovako brzo potpisivanje peticije i organizovanje građana je još jedna u nizu tragičnih situacija gde je jedan mlad život prestao tek kada je zakoračio na zemlju.

Iz tog razloga je peticija i krštena kao Nikolini radari i taj zahtev da je bilo duže ostavljeno da se potpiše ne bi potpisalo samo tri hiljade građana Obrenovca, Stublina, sa kojima sam i ja to učinio, već verovatno barem dve trećine njih, ali nebitan je broj, bitno je da se ovo krajnje ozbiljno shvati i da se nešto po ovom pitanju preduzme.

Ono čime nismo zadovoljni, nismo zadovoljni odgovorni odgovorom Ministarstva unutrašnjih poslova, Direkcije policije, PU za grad Beograd, koja jeste napisala vrlo pristojno da je s dužnom pažnjom razmotrila zahtev MZ Stubline, da je razmotrila inicijativu koja je podneta tom peticijom i na kraju odgovorila da, što se tiče tog zahteva koji se odnosi na postavljanje stacionarnih radara kroz MZ Stubline, obavestila da će policijski službenici koristiti opremu koja po svojim karakteristikama i načinu funkcionisanja odgovara sistemu za automatsku detekciju prekršaja, prekoračenja dozvoljene brzine kretanja vozila koja je naprednija od ovih stacionarnih radara jer se u narednom periodu mogu menjati lokacije na kojima će se meriti brzina itd.

Ujedno su podneli izveštaj da jesu, i činjenica je da jesu bili aktivniji u ovom nekom proteklom periodu, sankcionisali 844 vozača, od toga 624 vozača za prekoračenje brzine kretanja.

Mi ovakvom odgovorom nismo zadovoljni i ja danas ne postavljam pitanje da li će, ja ovde u ime građana Obrenovca koji počinju da se osećaju zaista kao građani drugog reda kada je u pitanju Beograd i odnos Gradskog sekretarijata za saobraćaj prema nama, kada će biti postavljeni stacionarni radari na označenim putnim pravcima. Uz svo dužno poštovanje angažovanja policajaca sa pokretnim radarima, jednostavno efekat i rezultat nije isti i smatramo da četiri kamere manje u Beogradu koje će snimati da li su vezani pojasevi ili sitnije prekršaje registrovati, toliko toga mogu da učine da se ovakve tragedije i nesreće u buduće u Obrenovcu i na teritoriji Obrenovca ne dešavaju.

Ja vas molim da odgovor glasi kada će biti tačno postavljene i na kojima tačnim lokacijama ove sprave koje treba da zaštite živote i spreče bahate vozače da ne pretiču preko punih linija, da ne gaze preko živih ljudi na pešačkim prelazima, da jednostavno više pretovareni šleperi koji se kreću tim putnim pravcima nas ne dovode u situaciju da te putne pravce doživljavamo kao puteve strave i užasa.

Zahvaljujem, predsedniče Skupštine.

Meni je jako drago da kolega Radin razlikuje nas prave komuniste od ovih neomarksista i lažnih levičara, i to je nešto što je dobro. I druge kolege bih zamolio, odavno mene to više ne potresa, ali da povedu računa zbog građana Srbije, jer još uvek ima nas koji smo zaista iskreno komunisti, ali i znamo šta je Srbija, i koji smo jasno i nacionalno opredeljeni. I ponekad bude jako nelagodno, jer neko misli da ih mešate sa ovima koje brine što kupujemo rafale, umesto da zidamo stanove za Kurtijeve sledbenike.

Ali, kad već je moralo da dođe do ovoga, da se ipak javim. Neznanje nije opravdanje, pa tvrditi da su Beč, Austrija, Nemačka države koje su odgovorne po pitanju stanovanja je netačno, jer jedina država koja je apsolutno u tom smislu odgovorna je Belorusija. Znači, samo u Belorusiji, gde je privatno vlasništvo na stanovima i na kućama, nema skitnica, nema beskućnika, nema ničeg drugog što bi mogli da sretnemo u bilo kojoj od evropskih tzv. metropola, a pogotovo u sektorima gde su ti socijalni stanovi ili kako to zovu – državno odgovornim stanovanjem.

Prema tome, to je ono što je istina i Belorusija kao odgovorna država, a veliko mi je zadovoljstvo, jer bih i ja bio u zabludi da nisam imao prilike pre dve godine da budem u Minsku i da sam mlađi, ako bih morao bilo gde da živim, u bilo kojoj državi, verovatno bih poželeo da živim tamo. Oni su uspeli da imaju plate prosečne od hiljadu evra u Minsku, da je nezaposlenost manja od 1%, da su troškovi održavanja, odnosno komunalije za stan od 60 kvadrata u centru Minsku manje od 50 evra. To u ovoj tvorevini, koja je pod prinudnom upravom Brisela, ne postoji ni u jednoj državi na svetu, ni u EU, samo u Belorusiji. Prema tome, nemojte da zamajavate građane Srbije da je med i mleko tamo gde ga nema.

Što se tiče toga, ja zaista, uvažavajući sve, ali je apsolutno jasno da svaki investitor gleda da skine kajmak i dođe do što većeg profita. Međutim, od kajmaka je skuplji neki drugi proizvod, tako da neki skidaju kajmak, neki ovčiji, a neki i kozji sir. Hvala.

24/3 TĐ/MJ

Zahvaljujem, predsednice Skupštine, gospođo Brnabić. Potrudiću se da budem izuzetno kratak u završetku ove načelne rasprave, a verovatno i na poslednjoj sednici koju imamo kao mogućnost u ovom mandatu da iskoristimo. I ovo ću iskoristiti samo za jednu stvar.

Pozivam naredni saziv Skupštine Republike Srbije da prva stvar koju bude uradio jeste da raspiše referendum o pristupanju Evropskoj uniji, jer dokle god se ne donese odluka o tome od strane građana imaćemo problema kakvih imamo i danas i dilema kakvih imamo i danas kada su u pitanju zakoni koje donosimo. Hvala.

3/3 MV/JG

Zahvaljujem, predsednice Skupštine, gospođo Brnabić.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, zaista se mnogo toga može pohvaliti u ovom delu kada su u pitanju i rebalans budžeta i zakoni koji se odnose na finansije, u budućnosti. Posebno pozdravljamo dodatna izdvajanja za vojsku, izdvajanja i sredstva koja idu ugroženima, naročito penzionerima, sva ona sredstva koja se odvajaju za Republiku Srpsku, koja se odvajaju Srbima sa KiM. To je dobro. Nadam se da će u budžetu koji će doći verovatno u sledećem sazivu ta sredstva biti još veća, naročito za vojsku, naročito za Srbe na KiM.

Ali, sva ta sredstva neće rešiti pitanja ukoliko ne budemo imali odgovarajuću reakciju na hapšenja i iživljavanja koja se svakodnevno dešavaju na KiM, ako dođe do otvaranja mosta u Mitrovici, ako se promeni obezbeđenje Dečanima. Prema tome, nezgodna su vremena, ali se reakcija mora blagovremeno pripremiti i proceniti i mora biti daleko ozbiljnija i agilnija nego što je to bila do sada.

Sve to verovatno u budućnosti podrazumeva da se mora više novca odvojiti i za rad BIA i VBA i upravo ono što predlaže i naš osnivač, Aleksandar Vulin, i promena možda i politike rada ove dve agencije po ugledu na Mosad i Mosadov odnos prema terorističkim organizacijama. Prelagodno se oseća okupaciona UČK na čelu sa Kurtijem na KiM da bi mi to mogli sebi kao luksuz da dozvolimo da se tako nastavi a da štetne posledice, pogotovo po naše sunarodnike koji žive na KiM ne budu još drastičnije nego što su danas.

Iz tog razloga, između ostalog, pozdravljam posebno, iako će nekom možda biti čudno jer kako to da neko ko je komunista nije ni kršten, ateista je, pozdravljam donošenje zakona o crkvama i verskim zajednicama. Znate, ako je neko komunista, ne znači da nije nacionalno svestan i potpuno jasno opredeljen. Ovo podržavam jer je krajnje vreme bilo da se pitanje duhovnosti nacionalnog očuvanja omogući kroz obrazovanje i Srpskoj pravoslavnoj crkvi kroz osnivanje predškolskih, školskih, srednjoškolskih, visokoškolskih ustanova u kojima će ona biti osnivač ili participirati, jer je jednostavno pokazala da je jedini stub koji je pitanje duhovnosti i nacionalnosti kroz vekove kada je u pitanju srpski nacionalni identitet uspela da očuva i jedina koja je to, iskreno rečeno, i sposobna da uradi.

Kada je u pitanju privreda, zaista podržavamo sredstva koja se izdvajaju za finansiranje u privredi novih radnih mesta, ali insistiramo na tome da se ta sredstva prioritetno daju našim privrednicima. Znači, ne strancima, pa na primer čak ne pogotovo ni "Holcimu", a pogotovo ne za otvaranje cementare u Obrenovcu, jer jednostavno nije to nešto što treba ni Obrenovcu a nema razloga ni potrebe da

27/2 MT/LjL

"Holcim" ima bilo kakve finansijske više i podršku od Republike Srbije, dovoljno je snažan i moćan. Čak i ako nekim slučajem bude to realizovano da radi u Obrenovcu, ne mora da bude finansijski podržan. Imamo mi mnogo zdravijih poljoprivrednih programa i naših privredničkih programa, malih privrednika, na koja ta sredstva valja i treba potrošiti.

I kroz amandmane smo reagovali, pa kada je u pitanju relaksacija rada privrednika, između ostalog, predložili smo i da se granica za paušalno oporezivanje odnosno prelazak i stvaranje obaveze za PDV napokon podigne sa osam na 12 miliona dinara, jer jednostavno od 2012. godine pa do današnjeg dana, ako se ne varam, mnogo toga se promenilo. Mislim da je to nešto što bi trebalo zaista pod hitno učiniti.

Nije bilo mogućnosti da amandmanski reagujemo kada je u pitanju Zakon o prihodu građana, da se i onaj deo kada je limit od šest miliona za paušalce i nastajanje obaveze da vode knjige promeni, ali to Ministarstvo može i samo da inicira u nekom budućem periodu. Ja mislim da će to biti jedna mnogo značajna podrška i jedno veliko nematerijalno ulaganje malim privrednicima da u ova neka vremena koja nisu baš tako laka na jedan jednostavniji i održiviji način sačuvaju svoje poslove, pogotovo što bez obzira na uvećane prihode, pitanje stvarnog profita je nešto što je diskutabilno da li se i on toliko uvećao da bi opravdao da se to ne menja i da prelaze u zonu PDV-a i otežavaju se njihovi načini poslovanja.

Da je bilo referenduma o pristupanju EU i da je ne daj bože Srbija rekla da želi da pristupi EU, ja bih verovatno suzbio ovu alergiju i iritaciju koju dobijam kad god čujem da su razlozi za usvajanje bilo kog zakona potreba da se izađe u susret zahtevima EU, predlozima Venecijanske komisije i tome slično.

Međutim, dovoljno mi se čini, imam i godina i iskustva, da mogu da razdvojim svoje lične stavove od onoga što je korisno i moram da kažem da ja imam jednu ozbiljnu dilemu kada je u pitanju Pravosudna akademija i kada su u pitanju zakoni o sudovima i tužilaštvu.

Predložili smo nekoliko izmena kada su u pitanju Zakon o sudijama i Zakon o tužiocima, a to je da se ovi rokovi koji su njima postavljeni za uvođenje Pravosudne akademije kao jedinog ulaza za pravosuđe odlože za dve godine. Znači, ono što je trebalo da stupi 1. januara 2027. godine da stupi 2029, 2030, 2032. godine, jer mislim da ni Pravosudna akademija, ni okruženje, ni samo pravosuđe nije dovoljno spremno da to u ovom trenutku na odgovarajući način reaguje. Ipak je kratak period do 1. januara 2027. godine da bi ovo tek tako krenulo.

Ujedno, bojim se da to ne ugrozi i sam rad sudova, jer čini mi se da može poprilično da ugrozi i dalji opstanak i rad sudijskih pomoćnika, stručni saradnika i svih onih koji su do sada imali i ta tzv. druga vrata koja su mogla da budu ulaz za pravosuđe.

Dobro je što su ostavljene prelazne i završne odredbe, ali i tu smo imali sugestija jer su u jednom delu limitirajuće, ali o tome u danu kada se bude raspravljalo o amandmanima ćemo malo detaljnije govoriti i obrazlagati.

Znam ja da je problem u srpskom pravosuđu neznanje. U srpskom pravosuđu nije problem korupcija, najveći problem je neznanje. Neznanje je u srpsko pravosuđe i nepripremljenost na velika vrata ušlo 2010. godine. Iz srpskog pravosuđa je izbačeno 1.000 stručnih, osposobljenih i najdostojnijih sudija i ubačeno je novih 1.000 ljudi koji nisu bili pripremljeni u dovoljnoj meri da postanu sudije.

28/1 JJ/JG 15.40 – 15.50

Baviti se advokaturom, baviti se sudijskim zanatom, baviti se tužilačkim poslom je zanat koji se uči, nije dovoljan završen Pravni fakultet, nisu dovoljne imaginarne simulacije suđenja, potrebno je da sedite u sudnici, da gledate sudije koje imaju iskustvo, da vidite kako se oni nose sa mogućim pritiscima kada ispred njih stoje ozbiljni kriminalci, kada ispred njih stoje ljudi koji misle za sebe da su moćni, kada gledaju tužne priče kako oni savladavaju i od njih učite kako ćete taj zanat obavljati onako dostojanstveno, dostojno i nezavisno kako ga i oni rade. To se nijednoj školi ne može naučiti ono što doživite u sudnici kao sudski pripravnik ili sudijski pomoćnik ili javnotužilački pomoćnik, to ne može da nadomesti ništa.

Prema tome, iako zaživi Pravosudna akademija mora imati mnogo više te vrste prakse koja je nužna da bi se život osetio tamo gde jeste. Ne bih podržao uvođenje Pravosudne akademije da se nije desilo ovo što se desilo. Znate, do 2010. godine ulazak u sudove je bio postepen, samo okruženje je pomagalo novom sudiji, mladom sudiji da nauči zanat i da se na neki način ujednači sudska praksa i standardizuje. Ne da se vrši pritisak kakvu će odluku doneti, već da se dođe do toga da postoji jedna dobra izvesnost kada krenete u sudski postupak sa određenom količinom činjenica i dokaza da ćete dobiti odgovarajuću presudu bez obzira kom sudiji taj predmet dopadne.

Posle one katastrofe koja je napravljena 2010. godine, nažalost kada podnesete tužbu sudu, bez obzira šta mislili o dokazima koje ste priložili vi ne znate kakvoj presudi više da se nadate i to je ono što ja ne znam kako će, a divim se veri i energiji onih koji predlažu, to Pravosudna akademija ispraviti. Pogotovo, što ti ljudi od kojih je zasigurno vredelo učiti zanat, njih oko 1.000, 1.200, ako mene ne varaju neki podaci koje sam čini mi se negde pronašao, u narednih tri do pet godina odlaze u penziju. Znači, ostaće kao stare sudije oni koji nisu 2010. godine bili adekvatno pripremljeni i uvedeni u taj posao.

Da budemo načisto, mnogi od njih su postali dobre i vrsne sudije, ali jedan ozbiljan deo njih nikada nije savladao veštine tog zanata, nema sigurnosti, a kada nema sigurnosti ni u sebe ni u svoje znanje, a zbog svog onog sukoba koji je nastao tim potezom 2010. godine nije imao koga ni da pita ni sa kim da se konsultuje. To dovodi do neizvesnosti, to dovodi do nesuvislih sudskih odluka i kako će Pravosudna akademija to da ispegla, ja to ne znam.

Nećemo mi doživeti da se zasigurno, ono što bi moralo da se uradi testovi i provere svih onih koji rade u pravosuđu, pa oni koji ne ispune minimum standarda, da ostanu bez te funkcije. Sudstvo je postalo nezavisno, pustili smo da nam se desi to što se desilo. I ono što mene brine jeste što to podržava Venecijanska komisija, to što podržava i Evropska unija. Oni su podržavali i Reformu iz 2010. godine, podržavali su i ustavne promene koje su se desile i pravo da vam kažem kada neko dva, tri puta predloži nešto čim se opečem, ja četvrti, peti put mu više ne verujem.

Teško je naći meru između potrebe da se obrazovanje i znanje u pravosuđu podigne i nemanja hrabrosti da se zakorači u nešto novo. Bilo je danas na Odboru i komentara o privatnim fakultetima, o državnim fakultetima, o bilo čemu, o razlici u standardima, u ovome ili onome. Neću polemisati ni o jednom fakultetu jer svaki od tih fakulteta je dobio akreditaciju, ali samo hoću da kažem da iz ličnog iskustva i nekih kolega koji su imali prilike da to vide, nema više nije ni državni fakultet Pravni na pijedestalu nekog znanja i bilo čega drugog.

28/2 JJ/JG

Znate, ja mogu da razumem kada se neko bavi profesurom i imaginarnim pravom da se nerazume u praktične procesne delove, ali ne može da se desi da profesor koji predaje „Ustavno pravo“ ne zna da se ne mogu vršiti izmene i dopune Ustavnog zakona iz 2006. godine da bi se produžili rokovi za održavanje gradskih izbora u Beogradu 2024. godine. To je apsolutno neznanje. Da je to bilo nešto iz oblasti građanske, nasledne materije, ja bih to nekako i shvatio. E sada, zamislite kakve mi generacije studenata nažalost dobijamo i sa državnog fakulteta, kada neko takav ko se usudio da dođe u Skupštinu gde smo mi praktičari, pravnici ili političari koji znamo da je to nešto nemoguće, nama objašnjava da je to u redu. Ti mučeni studenti, tog Tanasija Marinkovića nesrećnog tamo gledaju kao nekog stručnjaka. Moraju da nauče ono što on njima predaje da bi položili ispit. Da je Tanasije Marinković jedini na Pravnom fakultetu, pa i bože pomozi, ima ih još mnogo oko svega toga.

Znači, pitanje pravosuđa nije samo pitanje uvođenja i Akademije, nego striktne kontrole kvaliteta rada svih onih koji, hajde tako da kažem, omogućavaju sticanje diplome pravnika i omogućavaju da neko sutra se bavi pravom. To je nešto što mi u narednom periodu moramo na mnogo ozbiljniji, na mnogo temeljniji način da uradimo ako mislimo da za pet ili deset godina dobijemo kvalitetnije pravosuđe nego što izgleda danas.

Ima još mnogo tema. Mnogo potrošiti još mnogo vremena o tome, ne 20 minuta, 20 sati je malo za celu tu priču, ali hoće li biti vremena da na ovakav način i u buduće razgovaramo, videćemo, ali ovo je nešto što treba zapamtiti.

Još jednom pozivam da se raspiše referendum o ulasku Srbije u EU, da građani Srbije kažu hoćemo ili nećemo. Ako to budemo uradili, kako god da građani odluče biće nam jasno šta je obaveza svih nas da radimo, ne da pretpostavimo šta građani misle, nego da utvrdimo šta oni misle. Živeli.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, ja ću za početak govoriti vezano za autentično tumačenje koje je danas na dnevnom redu. I za početak ću prvo citirati odredbu zakona koja je navodno sporna, jer ona kaže – odredbom člana 18. tačka 4) Zakona o elektronskim medijima propisano je sledeće: „Mandat člana Saveta prestaje“, i u tački 4) stoji, „podnošenjem ostavke Narodnoj skupštini u pismenoj formi, u kom slučaju mandat člana Saveta prestaje danom dostavljanja ostavke“. To je zakonska odredba.

Jednu od četiri od ovih ostavki ću vam pročitati, koje su predate, ova je bar predata 19. decembra 2025. godine, na Svetog Nikolu baš, ali malo čudno. I kaže ostavka: „Podnosim ostavku na članstvo u Savetu Regulatornog tela za elektronske medije (REM). To činim zbog nemogućnosti da Savet bude koristan i funkcioniše u skladu sa zakonom i svojom osnovnom ulogom, kao nezavisno regulatorno telo koje štiti javni interes u oblasti elektronskih medija. U okolnostima u kojima institucionalna blokada i odsustvo političke volje onemogućavaju zakonit i legitiman rad Saveta, smatram da obavljanje ove funkcije nema smisla. Dana 19. 12. 2025. godine, Rodoljub Šabić.“ Uredno predata na pisarnicu Narodne skupštine Republike Srbije.

Drage moje poštovane i uvažene kolege, za mene ovde ne postoji ništa nejasno i ništa sporno. Posle završenog izbornog postupka ovih četvoro članova REM-a su dali ostavke. Te ostavke nisu čak ni opozvali. Da su ih opozvali, možda bismo imali o čemu možda i da razgovaramo. Dakle, oni nemaju nikakvo ni ljudsko, ni moralno, a ponajmanje zakonsko pravo da budu članovi REM-a.

Ono što je još opasnije, ako se ovakvo tumačenje usvoji, a o tome se mora razmišljati u perspektivi zbog već viđenih scenarija koje smo doživeli u prethodnih godinu i po dana, a to je da ovakvo tumačenje može da dovede do toga da ubuduće neko ko želi da potpuno blokira rad ovog regulatornog tela bude izabran, ne ode na posao, a da osporava pred sudom, i to s pravom, odluku o izboru novog člana REM-a. Dakle, postavlja se pitanje – zbog koga i čega mi ovo danas radimo?

Ja sam zadivljen, hajde da budem fin pa kažem – uslovljavajućim potencijalom tih četvoro veličanstvenih, koji su prenebregli skupštinsku odluku i jasno rekli da ih je baš briga, da njih ne interesuje šta je Skupština odlučila, da oni ne žele da budu članovi Regulatornog tela, da im zbog toga ne možemo ništa, a i ne moramo, a i nećemo, a sve to iz tog razloga jer nisu uspeli da izmanipulišu da bude izabran još jedan član koji bi njima bio peti, da imaju apsolutnu većinu u REM-u i da mogu da rade šta hoće i kako hoće. Da li će ovakvo autentično tumačenje dovesti do toga da im se isplate sve naknade za period od 12. 11. 2025. godine? E, stvarno su baš zaslužili i takvu nagradu. Ja ne verujem da su oni časni dovoljno da se toga odreknu ili bar to uplate u humanitarne svrhe.

Iskreno rečeno, stvarno sam oduševljen zbog koga nas prinudna uprava iz Brisela uslovljava otvaranjem klastera i uplatom novčanih sredstava, koja nam pripadaju. Ali pored tog svog ličnog oduševljenja, oprostićete mi, nekako neću moći da glasam za ovo autentično tumačenje. Čak i da sam 100% u krivu, što dozvoljavam, jer kažu: „dva pravnika – tri mišljenja“, ove osobe ne zaslužuju da na ovakav način budu rehabilitovane, a pogotovo zbog drskosti da ni svoje ostavke koje su podnele, uredno, u skladu sa zakonom i kompletnom procedurom, nisu ni opozvale u međuvremenu. Hvala.

6/1 MT/MP 10.50 – 11.00

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, u ovom delu bih želeo da prvenstveno pomenem zakon koji je izuzetno važan i tu očigledno nema spora među nama, a to je Zakon roditelj negovatelj i negovatelj i želim da napomenem sledeću stvar, a to je da smo amandmanski reagovali kod ovog zakona i evo u kom pravcu.

Ovaj zakon, kako je predložen, predviđa da pravo na novčanu naknadu imaju nezaposlena lica, a imaju status roditelja negovatelja. Kada kažem nezaposlen, mislim na vlasništvo firmi, radnji, na bilo koji drugi način obavljanja nekog posla. Znači, to je preduslov da bi rešenje o statusu roditelja negovatelja ili negovatelja bilo doneto.

Obzirom na pozitivna iskustva prakse, recimo iz oblasti PIO, mi smo predložili da se ovde može napraviti jedan dvokorak, a to je da se rešenjem koje neće odobriti naknadu, odnosno početak isplate naknade, utvrdi da podnosilac zahteva zaista ima status roditelja negovatelja ili negovatelja. Evo iz kog razloga.

8/3 GD/VZ

Može da se desi u praksi zbog različitih načina tumačenja, primene propisa ili bilo čega drugog, da neko ko proceni da mu odgovara da prima naknadu koju zakon propisuje, ugasi preduzetničku radnju, što izaziva troškove, gubitak poslovanja, da otkaz kod poslodavca kod kojeg je zaposlen, a da se nakon toga donese rešenje kojim se njegov zahtev odbije. Da bi se izbegla ovakva moguća situacija, razmišljanje je išlo baš u ovom pravcu kada je u pitanju analogija, recimo, kod utvrđivanja prava na porodičnu penziju, gde se osobama koje imaju pravo na porodičnu penziju, a n isu ispunile neki od u slova, recimo, godine života itd., utvrdi da imaj pravo na porodičnu penziju, ali da će realizacija tog prava početi kada, recimo, osobe ženskog pola napune 53 godine. Znači, u tom pravcu je bio predlog. To je jedna dimenzija razmišljanja.

Druga dimenzija razmišljanja je sledeća – da će osim ove novčane naknade, u perspektivi, kao što su se mnoge stvari u praksi dešavale kada otvorimo prostor za delovanje države kada je u pitanju pružanje pomoći, pojaviti i nekakvi vidovi ne novčane pomoći, po pitanju rehabilitacija, letovanja, zimovanja, prava na vaučere. Zaista ne bih sada ovde da licitiram šta bi sve to moglo da bude. O tome treba da razmisle oni koji su kompetentniji za tu oblast od mene. Sa rešenjem da neko ima status roditelja negovatelja, ali nije hteo da prekine radni odnos kod poslodavca, on bi ovakve beneficije mogao da ostvari.

9/1 TĐ/IR 11.20 – 11.30

Znači, predlog koji smo uputili nikako ne može da škodi. Možda postoji pametnije i bolje rešenje, što nije sporno, pričaćemo i u pojedinostima kada budemo razgovarali o tome, ali upravo je u cilju da zaštitimo roditelja-negovatelja i tu porodicu da ne dođe u situaciju da ostane bez prihoda, a da iz nekog razloga ne može da ostvari pravo, a opredelio se da ga dobije.

Ne bih dalje pravio moguće životne i pravne konstrukcije kako je to moguće, ali složićemo znajući da to može. A mislim da ovo jeste razlog zašto o tome treba razmisliti ili na neki drugi način rešiti, ne amandmanom koji smo predložili, ali uglavnom u tom pravcu bi ovaj zakon, bez da išta košta dodatnih sredstava građane koji žele da ostvare ovo pravo i, nažalost, imaju uslove da ga ostvare, omogućio da to urade potpuno bezbedno i sigurno kada su oni u pitanju.

Što se tiče izmena i dopuna Krivičnog zakonika, zaista pozdravljamo to što se krivična dela, koja su ranije bila predviđena u Zakonu o oružju i municiji, izmeštaju tamo gde im je mesto u Krivični zakonik i njihova razrada je u redu. I amandmanima, ali i nekim drugim sugestijama imamo par zamerki, pogotovo na član 1. gde se, kada se govori o višestrukom povratu, bez ikakvih preduslova, bez ikakvih standarda predlaže da prihvatimo odluke sudova stranih država. Mislim da je to u ovom trenutku nedopustivo i da to može da dovede do nekih problema koji su evidentni da se mogu desiti u primeni. Nema načina za selektivnost u svemu ovome, ali ne bih sada da nabrajam sve države koje su mogle u kvazisudskim postupcima doneti nekakve odluke protiv naših državljana, a mi ćemo ih ovde onda tretirati kao validne bez ikakve selekcije, bez ikakvih standarda, bez ikakvih principa.

Posebno mi se ne sviđa što ovo može na mala vrata da bude otvaranje prostora za dalje izmene Krivičnog zakonika na kojima nevladin sektor posebno insistira, kojim bi se moglo sankcionisati negiranje takozvanog izmišljenog genocida u Srebrenici, kojim će biti sankcionisano osporavanje presuda Haškog Tribunala, presuda ovih kvazišiptarskih, terorističkih UČK-a sudova itd., itd.

Posle ovoga što nam se izdešavalo oko korekcija vezanih za pravosudne zakone, očigledno je da će se otvoriti još veći prostor za pritisak tzv. elitnog nevladinog sektora i kvazistrukovnih udruženja sudija i udruženja tužilaca koji su inače u ranijem periodu bili pretežno finansirani iz inostranstva. Ono što je dobro, dobro je da su uključeni u rad ovoga dela i Udruženje sudija i tužilaca Srbije, koji se finansira isključivo iz svoje članarine. Trebalo bi voditi računa da nama ispod radara ne dođe u nekom budućem periodu i krivično delo s karakteristikama specifičnog delikta mišljenja, čime bi se inkriminisalo javno negiranje, odnosno usporavanje sudski utvrđene istine.

Imali smo amandmane i kada je u pitanju kaznena politika za neovlašćeno nošenje oružja itd. Mislim da su kazne u jednom delu previsoko predviđene. Ja potpuno razumem da mi imamo problem sa lošim postupanjem sudija i sudova u praksi i neizricanjem adekvatnih zatvorskih mera, ali ne može podizanje donjeg praga da bude način na koji ćemo mi obezbediti da većina onih koji to učine bude odgovarajuće sankcionisan. Propisivati raspon od pet do petnaest godina za neovlašćeno držanje i nošenje oružja iz stava 1. i stava 2, a ne praveći čak ni razliku da li se radilo o oružju za koje se može dobiti dozvola i za ono koje se nikad ne može dobiti odobrenje za posedovanje, mislim da je neki kvalifikatorni momenat koji može da bude problematičan.

Zašto ovo moram da vam kažem? Moramo da vodimo računa da će ovim biti drastično oštećeni oni obični građani koji će stvarno doći u situaciju da iz nehata učine krivično delo, a da će morati da trpe sankciju drakonski veću od one koju bi specijalna i generalna prevencija tražila samo zato što se naše sudije ne odvažavaju

9/2 TĐ/IR

i ne odlučuju da na adekvatan način donose kazne, izriču kazne kada je u pitanju neovlašćeno nošenje i držanje oružja, pogotovo od onih koji su već jasno profilisani iz oblasti kriminala.

Prema tome, mislim da ovu kaznenu politiku treba malo usaglasiti, otvoriti prostor, ali i da onda tražimo drugi način kako ćemo obezbediti stručnost, dostojnost, a bogami i hrabrost očigledno koju sudije nemaju da na odgovarajući način sankcionišu primereno onome što se desilo. Ovako ćemo jedan deo običnih građana, o kojima prvenstveno moramo da vodimo računa, onima koji nisu skloni vršenju krivičnih dela, dovesti u situaciju da bespotrebno budu drakonski kažnjeni. Zato vas molim da u međuvremenu ovo razmotrite. Možda ni ono što je predloženo amandmanima nije najidealnije i najpametnije, uvek se to prihvata, ali smatram da ovakvim povećanjem raspona kazni u nekim segmentima zaista ugrožavamo balans koji postoji u Krivičnom zakoniku sa drugim krivičnim delima i u nekim segmentima, tu se čak i kolege iz opozicije na odboru bile u pravu, da se izjednačava sa krivičnim delom ubistva neovlašćeno nošenje i držanje oružja, što mislim da ipak u striktnoj primeni ne bi trebalo dozvoliti.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Postavljam pitanje Vladi Srbije – da li je zvanično upozorena austrijska strana i KFOR, jer EULEKS i prinudnu upravu iz Brisela je potpuno besmisleno i upozoravati, na zloupotrebe dogovorenog protokola za razmenu pošte od strane Prištine i da li je pokrenuta procedura za suspendovanje predmetnog protokola?

Naime, poslednjih dana građani sa prebivalištem u centralnim delovima Republike Srbije na svoje kućne adrese, zloupotrebom ovog protokola, dobijaju pozive za kvazisuđenja i saslušanja od strane paradržavnih okupacionih organa iz Prištine. Postavlja se ključno bezbednosno i pravno pitanje – odakle terorističkoj okupacionoj vladi UČK i njenim kvaziinstitucijama tačne adrese prebivališta građana u centralnim delovima Srbije? Republika Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova i nikada je neće ni priznati i javnosti nije poznato da će se ikada uspostaviti bilo kakva pravna saradnja kojom bi se legalno ustupali ovakvi podaci, kao i adrese građana Republike Srbije.

Podsećam, zaštita podataka o ličnosti je zagarantovana Ustavom i zakonima Republike Srbije. Svako ćutanje na ove protiv pravne radnje direktno ugrožava bezbednost naših građana, a ne preduzimanje adekvatnih radnji i ne otkrivanju izvršilaca je neprihvatljivo. Zato i pitam – šta smo konkretno preduzeli i šta ćemo konkretno preduzeti da bi se utvrdilo ko je i kako predao podatke građana Republike Srbije paradržavnim organima na tzv. Kosovu?

Prosto je neshvatljivo da se na ovo ćuti, kao što izgleda prelazi u naviku da se ovakve stvari dešavaju. Jer, recimo, bez obzira na postojanje sporazuma starog dve decenije sa Republikom Hrvatskom, Hrvatska je grubo i bezobrazno odbila da uruči pozive zločincima sa Petrovačke ceste, pokušavajući da spreči vođenje ovog sudskog postupka. Jesmo li i taj protokol i ugovor rešili da stavimo van snage ili on i dalje egzistira? Ako ništa drugo, jednostavno treba sprečiti bilo koga u nekoj budućnosti da mu padne na pamet da uradi ono što je nekadašnje tužilaštvo, u kojem je bio i Bruno Vekarić, isporučuje sve podatke o našim građanima koje su Hrvati neosnovano optužili, a da zauzvrat ne dobije nikakvu povratnu informaciju, kao što vidimo ni to da čak uruče pozive.

Šta smo učinili da pomognemo neosnovano uhapšenim Srbima za „Račak 2“? Šta je na tome učinila Vlada, šta Kancelarija za KiM, a šta ćemo učiniti sa onima koji su sticajem okolnosti izbegli hapšenje i pritvaranje? Njihove porodice su ugrožene. Podsećam vas da je pet Srba uhapšeno, srećom šesti, jednim čudim sticajem okolnosti, izmakao je terorističkim organima na Kosovu i Metohiji.

Šta ćemo mi dodatno još učiniti na zaštiti privatnosti i bezbednosti naših građana, pogotovo onih koji su se borili za njenu slobodu, suverenitet i teritorijalnu celovitost i da obezbedimo uslove da postanu nedodirljivi ovim

3/2 TĐ/VZ

zločincima? Kada ćemo, poučeni iskustvom nekih drugih država, preduzeti mere koje će odvratiti teroriste od daljeg maltretiranja Srba na Kosovu i Metohiji? Kada ćemo, bar javno, objaviti sa fotografijama sve podatke terorista pripadnika UČK-a, pa neka razmisle šta im sledi ukoliko nastave sa ovakvim ponašanjem? Kurti i njegovi sledbenici se previše slobodno i neugroženo osećaju, vreme je da se to zaustavi i pozivam državne organe da zaista, na adekvatan način odgovore svim ovim izazovima? Hvala.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, u toku je briselska vaspitno-popravna vežba kojom treba objasniti Srbiji, njenom rukovodstvu i poslanicima Republičke skupštine u Srbiji da im ne padne na kraj pameti da obavljaju svoju funkciju, pišu zakonske predloge, ako ih već pišu, i da im ne padne na kraj pameti da budu izglasani.

Pokazno zanimanje nam objašnjava da ukoliko još budu i usvojeni da će doživeti takvu harangu kao kolega Mrdić da im više neće pasti na pamet da razmišljaju sopstvenom glavom. Uostalom, kažu – šta će nam poslanici kada imamo nevladine organizacije, jer je to moderni briselski trend.

Čak i da ne sumnjam u znanje i dobre namere veća mudraca koje se zove Venecijanska komisija, moram reći da su zarad sopstvene aristokratske samobitnosti sebi dozvolili da postanu batina u rukama prinudne uprave iz Brisela. Pošto i oni izlaze iz okvira pravne nauke i struke i traže političku odluku da se privremeno upućeni tužioci vrate nazad u tok, kojima nije produženo privremeno upućivanje, ali ne traže da se u Tužilaštvo za ratne zločine vrate ranije upućeni tužioci. Je l' to zato što im ne smeta što nevraćanje tužilaca u Tužilaštvo za ratne zločine može da dovede u pitanje postupke u predmetima protiv Branka Tunića, Petrovačke ceste, Kekeca itd. Njih interesuju tok, predmeti, koji ni u kom slučaju nikada neće biti ugroženi, ali u Tužilaštvu za ratne zločine možda i hoće, ali to njih ne interesuje.

Ovakvo ponašanje treba da nam stavi do znanja da ukoliko amin na zakonske tekstove, a pogotovo u oblasti pravosuđa ne stave oni koji su u svoje vreme maksimalno finansirani i kupljeni preko USAID-a i Soroša, da ćemo imati kao država ozbiljan problem. Pokazatelj da je to gotovo izvesno jeste i ponašanje u vreme sprovođenja ustavnih promena, kad su bili privilegovani, žarili i palili oni iz nevladinog sektora koji bi danas, da je usvojen zakon o agentima stranog uticaja, bili prvi na listi tog registra. Uostalom, u Maloj sali ovog doma čuveni tužilac Lidija Komlen Nikolić je pretila tada poslanicima prilikom javnih rasprava da ako ne usvoje njene predloge, da će tužilaštvo prema poslanicima promeniti odnos.

Ozbiljno sam i tada sumnjao, a sada sam stoprocentno siguran da pošto nije bilo volje i dvotrećinske većine u sazivu 2016-2020. godina za usvajanje ovakvih ustavnih amandmana, da je ovim čistuncima iz opozicije prinudna uprava iz Brisela naredila da bojkotuju izbore 2020. godine, da time stvore poziciju da se Parlament sastoji isključivo samo od poslanika vladajuće garniture, čime je pritisak na državno rukovodstvo izbijanjem argumenta da nema dvotrećinske većine u Skupštini bio potpuno izbijen i pritisak i očigledno učinio svoje.

Čim su završene ustavne promene i izmena seta pravosudnih zakona kojim je tužilaštvo faktički postalo i nezavisno i od države ali i od građana Republike Srbije, počeli su pritisci da se raspišu novi izbori i da se ovi čistunci vrate nazad u Parlament. Na mnogo toga smo i mi i Aleksandar Vulin skretali pažnju na vreme, upozoravali i od toga što su danas pojedinci spremni da kažu da smo bili u pravu mi nemamo ništa. Naprotiv, bili bismo prezadovoljni da nismo bili u pravu, a vi budite sigurni da nećemo ustuknuti pred prinudnom upravom iz Brisela, dokle god smo ovde.

Šta dalje možemo da očekujemo i čemu da se nadamo? Je l' treba da očekujemo, na primer, izmene Krivičnog zakona koje ako bude pisala elita nevladinih organizacija, kvazistrukovnih udruženja, udruženja sudija, udruženja tužilaca, koji su uglavnom finansirani iz inostranstva, pa budu opet kao kod ustavnih promena diskriminisana udruženja koja nisu finansirana iz inostranstva, npr. kao Udruženje sudija i tužilaca Srbije koje se finansira isključivo iz članarine sopstvene, onda možemo da očekujemo da se u taj zakonski tekst ugura ispod radara krivično delo s karakteristikama

38/2 MZ/MO

specifičnog delikta mišljenja. Njime bi se inkriminisalo javno negiranje, odnosno umanjenje sudski utvrđene istine. Ni u vreme najcrnje inkvizicije nije se zahtevalo ono što će očigledno od nas zahtevati Brisel, a podržavati ovaj nevladin sektor i ovi čistunci iz opozicije, da se osuđeni uvek apsolutno i pod pretnjom novog kažnjavanja pomiri sa presudom koja mu je izrečena.

Kod ranijih izmena ciljano je izbegnuta mogućnost podvođena pod negiranje zločina, zaštita tzv. presuda Haškog tribunala. Bojim se s razlogom da bi u nekom novom predlogu moglo da se desi da se krivično-pravno štite i ove nakazne kvazipresude. Moglo bi da se desi da se štite i uživaju zaštitu i pravosnažne presude sudova Hrvatske, u kojima se spominje velikosrpska agresija, zločinačka JNA u funkciji agresije Srbije, pa bi na takav način, recimo, izlaganje predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića tokom zasedanja Generalne skupštine UN, kada je javno negirao da je u Srebrenici izvršen genocid uz ogrtanje srpskom zastavom, moglo da se smatra primerom izvršenja novog krivičnog dela, ako ono nekim slučajem postane, na primer, deo našeg pozitivnog prava.

Iz dosadašnjeg toka vidi se da je ovo stvarno namera bogomdanih NVO, da je inspirisano delovanjem nekih nevladinih organizacija, i ne samo to, već i zaštita pravosnažnih presuda sudova tzv. Kosova, lažne države koja deluje na teritoriji srpske autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. Gospodo iz NVO i gospodo iz Brisela, preigrali ste se. Ovo, što bi rekli moji seljani, neće da može.