Zahvaljujem, predsedniče.
Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva, meni je veliko zadovoljstvo što u dosadašnjoj raspravi, a nadam se da će se tako rasprava i zaključiti, nismo čuli nijednu primedbu od strane poslanika na predložene kandidate, Danijelu Milošević, Borivoja Miljkovića, Miroljuba Miškovića, Danila Grujičića, Bojanu Bojić Moraru, Sandu Marić, Biljanu Krstajić, Vukadina Brajušković, Milicu Gorevicu, Luku Pantelića, Jovanu Živković Stojić, Nikolu Đakovića, Ljiljanu Ilić, Sanju Vujačić, Jelenu Veljković, Anđelu Đerasimović, Marinu Miloradović, Miloša Mirkovića, Marinu Petrović, Sonju Popovski Zaljevski, Bojanu Simović, Marinu Luković, Zoricu Jovanović, Milenu Marsenić Kunac, Jelenu Vujičić, Jelenu Tripković, Dragana Hadžić, Tinu Gemaljević, Ivana Pavlovića, Katarinu Janković, Jovicu Vesića.
To je veliko zadovoljstvo i nadam se da se nikada u njihovoj budućoj karijeri koja će, nadam se, početi sutrašnjim prenošenjem dela vlasti građana Republike Srbije u njihove ruke, da postanu deo sudske vlasti. Nikada neće biti oni tema ovakvih diskusija kakve smo danas slušali.
Ono što uvažene buduće mlade, mogu sebi i to dozvoliti reći, kolege, treba da shvate da kritike koje su se čule danas se odnose, po mojoj proceni, srećom još uvek na jedan mali broj sudija.
Nadam se da nikada njihova imena, ili njihov rad neće biti pominjani u ovom Domu ni na drugim mestima u negativnom kontekstu, a onda ćemo jednog dana biti srećni i zadovoljni jer je današnjim našim radom, prethodnim i višemesečnim radom Visokog saveta sudstva, koji je imao jako ozbiljan i težak zadatak da među najboljima izabere one najbolje i najkvalitetnije i predloži ih, da nikada o njima nećemo čuti ništa drugo osim pohvala, da ništa drugo u njihovoj sredini i okruženju ljudi neće od njih doživeti, već samo pozitivan utisak o časti, poštovanju, dostojanstvu, samopoštovanju, a pre svega poštovanju, gotovo neograničene vlasti nad ljudskim sudbinama koje će za neki dan imati u svojim rukama.
Meni je jako žao što ovaj saziv Visokog savet sudstva uskoro, tako da kažem, prestaje sa radom, a da jednu od velikih nepravdi kada je Obrenovac u pitanju, nismo došli u poziciju da otklonimo.
Što se tiče Obrenovca, tiče se još nekih drugih sredina, čak možda i drastičnije nego Obrenovca, a to je pitanje mreže sudova i broja sudija koji rade u tim sudovima. Ranije sam napominjao za Obrenovac i to sam siguran, mi je jako dobro poznato, pošto i dolazim iz te sredine, da je Obrenovac uskraćen i Obrenovčani su uskraćeni za bržu, efikasniju pravdu i brži dolazak do pravične sudske odluke, falsifikovanim brojem postupajućih predmeta, koje je bivša predsednica tzv. putujućeg cirkusa iliti ranije, Drugog osnovnog suda, koji je pokrivao teritoriju Surčina, Obrenovca, Mladenovca, Sopota i Barajeva, ako se ne varam, dobio mnogo manji broj sudija nego što to zaslužuje.
Za divljenje je angažovanje tih ljudi u Obrenovcu koji su to nadomestili, i deo mogućnosti koji je Visoki savet sudstva u prethodnom periodu iskoristio da broj sudija koji je zaista bio minoran i nezadovoljavajući uveća bar za jednog sudiju više, ali i dan danas to je, jednostavno, nedovoljno.
Govorio sam da u ovom sazivu i nadao se da nas neće stići ova pošast koja se zove korona i omesti u mnogim planiranim aktivnostima je vreme da se ozbiljno razmotri mreža sudova.
Ja lično mislim da su mreže koje su ranije postojale opštinskih i okružnih sudova sa sudovima u svakoj opštini u Republici Srbiji, bez obzira na njihovu veličinu, bile od izuzetnog značaja za dobro i pravilno funkcionisanje države.
Prisustvo suda u svakoj sredini, prisustvo tužilaštva u svakoj sredini, pored domaćeg vaspitanja, nas upozorava da moramo poštovati zakone, da moramo poštovati pre svega samog sebe, poštovati okruženje i da ukoliko to ne budemo učinili, zna se šta nam sledi.
„Što se grbo rodi vreme ne ispravi“. Ja sam mišljenja da mreža osnovnih viših, Apelacionog i Vrhovnog kasacionog suda, koja je samo delimično ispravljena razdvajanjem pre svega bivšeg Drugog osnovnog suda na osnovne sudove u Obrenovcu, Lazarevcu, Mladenovcu, je nedovoljna. Nedovoljna je iz jednog prostog razloga, jer je Viši sud u Beogradu postao mesto ozbiljnog zagušenja u radu.
Viši sud, kao prvostepeni i drugostepeni, jednostavno nije u mogućnosti da svoje obaveze, pogotovo u građansko-pravnoj materiji, zadovoljavajućom brzinom ispuni prema onima koji očekuju pravdu i bili smo više puta svedoci da su iznalaženi načini da se predmeti drugostepeni po žalbama kojima je Viši sud odlučivao delegiraju drugim višim sudovima u Srbiji i na taj način malo rastereti od nerešenih predmeta i da, tako kažem, dođe do daha. Očigledno da to nije dovoljno.
Vreme je za procenu da li nam treba više sudija u Višem sudu ili treba na drugačiji način postaviti mrežu sudova. Ja mislim da je ovo drugo mnogo važniji zadatak.
Takva mreža sudova i ona nesrećna dešavanja 2010. godine, koju nazvaše reformom a u stvari je unakažavanje srpskog pravosuđa, su nas doveli do toga da građani, a pre svega i mi koji se direktno bavimo ovim poslom, dođemo u situaciju da više nismo sigurni u jednaku primenu zakona prema svima. Nedostatak ujednačavanja sudske prakse na pravi način je nešto što ozbiljno ugrožava poverenje običnog građanina, pa i nas, u rad sudova.
Viši sud u Beogradu je jedan od tih koji je takvih anomalija imao dosta, gde je potpuno različite aršine imao u potpuno identičnim situacijama. Na primer, kada je u pitanju uvažavanje žalbi na odbačaj rešenja o obustavi postupka, zato što je stranka 15. dan po uputstvu stečajnog sudije podnela predlog za nastavak postupka. U jednim predmetima su usvajali te žalbe, u drugim predmetima nisu, ne poštujući ono pravilo da neko ko je upućen od strane suda nije prekršio zakon i da se to mora uvažiti.
Još tragičnije od toga je da Apelacioni sud u Beogradu dozvoli tzv. vanrednu reviziju radi ujednačavanja prakse, prosledi predmet Vrhovnom kasacionom sudu a Vrhovni kasacioni sud kaže – nema mesta za postupanje jer nema različite primene propisa. Prosto neverovatno. Tu nešto ozbiljno škripi.
Ako nama opšte sednice ili sednice sudova služe da bi se izdavala saopštenja, što je takođe u nekim situacijama potrebno, i svodi se na to umesto na ove stvari o kojima ja govorim i koje su jako bitne za funkcionisanje pravosuđa, onda one i nemaju svrhu i onda nije ni čudo što dolazimo u poziciju kakvu dolazimo.
Postavlja se pitanje ovih dana da li je nužno bilo da stignemo u ovu situaciju, a to je da postoje ozbiljne, neću upotrebiti reč izvesne, sumnje da je pokušan ili pripreman i državni udar u Republici Srbiji, da se to ne dešava od juče i da li je bilo potrebno da se sve ovo izdešava da nam se tužilaštvo i sudovi probude? Doduše, ne svi, neki su se probudili a neki se i dalje prave da ne postoje, čekajući da ne podnesu teret odgovornosti onoga što sudska vlast na svojim plećima mora da nosi.
Naime, ja i dalje odgovorno pred građanima Srbije smem, hoću i mogu da kažem da iskreno verujem da u sudovima rade izuzetno čestiti, pošteni i časni ljudi, a da sliku o pravosuđu kvari jedan manji broj njih koji svojim neradom, neznanjem, javašlukom ili zbog onoga kako bismo mi rekli žargonski, izliva vlasti u mozak, brukaju kompletno srpsko pravosuđe.
Uvažene kolege sudije, pa i tužioci, vreme je da unutar svojih redova na ozbiljan način sami sagledate i ukažete kome nije više mesto u pravosuđu. Nisam neka baš velika i dobra iskustva imao ni sa ranijim sazivima Visokog saveta sudstva, da je na pravi način u svakoj situaciji odreagovalo, utvrdilo i pokrenulo proceduru za razrešenje nekih ljudi kojima mesto u pravosuđu nije. Čak imam utisak da su u nekim situacijama i Specijalno tužilaštvo, pa čak i Visoki savet sudstva, prećutali i omogućili da neki ljudi kojima nije mesto u pravosuđu nastave da rade.
Mnogo toga nije dobro kada se kalemi na nešto što nama nije prijemčivo, što nije godinama zasnovano na tradiciji srpskog naroda, a to je jedna od stvari koja nam se izdešavala od 2000-ih godina naovamo, oduzimanje alata sudijama iz ruku, odnosno amnestiranje od obaveze da se u sudskom postupku utvrdi istina.
Sudijama u parničnom postupku su ruke vezane predlozima tužilačke i tužene strane i samo u izuzetno porodičnim sporovima mogu izvoditi dokaze za koje smatraju da su nužni i neophodni, a ovde jednostavno nisu dužni da utvrde istinu, već samo kao na terazijama odmere levu i desnu stranu, šta je predložila jedna, šta je predložila druga strana i na osnovu toga donesu odluku. Da li je takva odluka blizu pravde ili pravičnosti? Pa, bojim se da je u mnogo situacija ta odluka samo formalno ispravno donesena, a da retko kada ima bliskosti sa pravdom i pravičnošću, pogotovo što se u tim situacijama dosta zavisi od toga da li stranka ima advokata ili sposobnog advokata ili ga nema.
To je bila priprema sa parničnim postupkom, a onda su preko nevladinog sektora uspeli da nam proguraju priču o promeni Zakona o krivičnom postupku, uvodeći tužilačku istragu, svodeći sudije u krivičnim predmetima u istu poziciju kao i ove u parnici. Znači, danas da li će neko odgovarati ne zavisi samo od sudije, više zavisi od toga šta tužilac može ili hoće, a ne od toga šta i kako sudija postupa u samom predmetu.
Mnogo toga je učinjeno u prethodnom periodu, ali još mnogo toga u nekom narednom periodu mora i da se učini. Nije dovoljno samo izabrati nekoliko stotina sudija, što smo mi uradili u prethodnih šest ili sedam godina, već je nužno stvoriti im i dodatne mogućnosti za rad, a to je uvećanje broja saradnika, uvećanje broja sudijskih pomoćnika, kojima treba jasno i procesno opredeliti mesto u postupku i ovlašćenja kako bi sudije radile svoj posao kako je to najlakše.
Po ko zna koji put ponoviću da ne vidim ni jedan razlog zašto se već jednom kao obavezno nije uvelo u Srbiji snimanje svih sudskih postupaka, čime bi same sudije bile rasterećene, olakšani postupci i nikada više ne bismo imali dilemu šta je zaista u sudnici rečeno.
Svako ko je ikada bio u sudnici, malo više vremena proveo, zna da je 70% energije i koncentracije postupajućeg sudije i svih onih koji učestvuju u postupku, potrošeno na prenošenje u zapisnik što približnije i preciznije onoga što svedoci, stranke, veštaci kažu. To što približnije nikada nije apsolutno tačno, otvara prostor za grešku, a otvara prostor i za namernu grešku.
Ja nisam pobornik vođenja medijskih suđenja, medijskih kampanja, medijske hajke, ali kada država dođe u situaciju da zbog nepostupanja sudova praktično možemo da kažemo da je odugovlačenje sa sudskim postupcima, dolaska do zastarelosti, odbačaja krivičnih prijava, sporazuma o krivici sa minimalnim kaznama, praktično na neki način stimulisano organizovanje i bahaćenje mafije koja je dobila utisak da može da radi nekažnjeno šta hoće.
Za mene su neverovatne kazne uslovnih osuda za nasilnička ponašanja na stadionima, ali isto tako i uslovne osude ili minimalne kazne zatvora u ovakvoj situaciji za organizovanje korona žurki. To je nešto što ozbiljna država ne može sebi i ne sme da dopusti. Mnogo smo se opustili.
Ja mogu da razumem neophodnost apsolutne medijske pažnje nad ovim što se sada trenutno dešava. Tanka je linija između istraživačkog novinarstva, informisanja građana o onome što se dešava i ugrožavanja budućih eventualnih sudskih postupaka. Imam utisak da se vrlo ozbiljno, pogotovo od Ministarstva unutrašnjih poslova, pa potom i tužilaštva, o tome vodi računa.
Iskreno rečeno, da bih mogao slobodno da prokomentarišem neke stvari, danas nisam verovao natpisima u novinama, jer znam da zaglavlje u novinama nekada nema veze sa onim što piše, pa sam otišao na sajt Višeg suda u Beogradu, povodom njihovog saopštenja od 1. marta 2021. godine i iskreno rečeno, ostao zaprepašćen.
Mogu da razumem pretežni deo ovoga što su uvažene kolege iz Višeg suda u Beogradu napisale, ali ovo što su napisali, što ću sada pročitati i stoji na njihovom sajtu, je nešto što ja ne mogu da prihvatim nikako i to ću objasniti malo kasnije.
Kaže – posebno ističemo današnje navode iz pojedinih medija u kojima stoji da je na pitanje policijskih službenika zašto ne želi da se podvrgne poligrafskom ispitivanju, predsednik Fudbalskog saveza odgovorio da ga je to savetovao predsednik Višeg suda u Beogradu, što je apsolutna neistina, budući da predsednik suda ne poznaje imenovanog građanina, pa samim tim nije ni mogao da ga savetuje.
Da je ovo napisala politička organizacija, udruženje građana, ja bih to razumeo. Ja samo pitam uvažene sudije – u kom postupku i na koji način su oni utvrdili nešto o čemu u svom saopštenju svedoče?
Ovo je svedočenje devet sudija tog suda, da predsednik Višeg suda u Beogradu ne poznaje predsednika Fudbalskog saveza. Meni je bilo neverovatno kada sam pročitao u novinama, smatrao sam da je to deo novinarskog izražavanja, a ne kolega koji odlučuju i postupaju u Višem sudu u Beogradu, i moram da priznam da sam ovim šokiran.
Ja bih razumeo da je gospodin predsednik Višeg suda izašao i rekao - ja tog gospodina ne poznajem, i molim lepo. Ostale ocene, o kojima se ovde piše, o pritiscima bilo koje vrste, možemo o njima raspravljati, ali ovo, ljudi koji vode sudske postupke, koji su naučeni, koji znaju da utvrde činjenice, da donesu sudsku presudu, ja pitam na osnovu kog postupka i u kojoj proceduri i kako su oni utvrdili da neko nekoga ne poznaje?
Ovaj pasus je sramota za srpsko pravosuđe. Ja da sedim među tih devet, ja bih ovog sekunda podneo ostavku. Svako ko je ovo potpisao nije sudija ili ne treba da bude sudija. Njemu na savest i čast, jer ovaj dom nema ovlašćenje da pokrene proceduru za njihovo razrešenje. Potpuno je nevažno da li se predsednik Višeg suda i predsednik Fudbalskog saveza poznaju ili ne poznaju.
Ovo što su potpisali i okačili na sajtu, ako stoje iza ovoga, je razlog da časno podnesu ostavke i kažu – pogrešili smo. Ako to ne urade, nećemo imati poverenje ni u kakav njihov dalji rad. Sve ovo ostalo možemo da razgovaramo, ali oni moraju da shvate, sve što se govori u ovoj Skupštini, sve što većina medija radi, sve što većina ljudi očekuje nije pritisak na ishod postupka, nego pritisak da počnu da rade svoj posao, jer su pristojno plaćeni u ovoj državi, imaju dobre plate, imaju dobre uslove. I dosta je bilo više lenstvovanja.
Srbija hoće sposobno, pravično pravosuđe, a ne pravosuđe kakvo oni traže i pokušavaju da dobiju, potpuno otrgnuto od građana Srbije. Hvala.