Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo kada bi mi samo slušali kako neko obrazlaže amandmane, a ne vodili računa šta detaljno piše u Predlogu zakona i u samim amandmanima, možda bi neko predlagaču ovog amandmana i mogao da poveruje da se ovde radi o, kako on reče, pravničkoj intervenciji.

Slažem se da studenti prve godine Pravnog fakulteta znaju da se mora voditi računa o tome da je kolizija zakona i jedna od najopasnijih stvari i sukob nadležnosti koje mogu da se dese kada se propisi donose. Međutim, ovde nema ni sukoba nadležnosti, niti kolizije kada su u pitanju ovlašćenja Ministarstva za spoljnu i unutrašnju trgovinu i Ministarstva za javna ulaganja.

Naime, da u tekstu koji je predložen ne stoji sledeće – stvaranje uslova za pristup i realizaciju projekta iz delokruga tog ministarstva koje se finansiraju itd. možda bi mogao da postoji sukob nadležnosti.

Obzirom na ovakvu formulaciju sasvim je jasno i logično kada se osvrnemo samo na ovaj amandman da kada su u pitanju finansiranje iz predpristupnih fondova Evropske unije, donacija i drugih oblika razvojne pomoći Ministarstvo za spoljnu i unutrašnju trgovinu se stara o stvaranju uslova za realizaciju ovih projekata iz njegove nadležnosti. Znači, ne iz nadležnosti Ministarstva za javna ulaganja već iz svoje nadležnosti. Ministarstvo za javna ulaganja se stara o istim ovim stvarima kada je u pitanju njegova nadležnost.

Studenti Pravnog fakulteta takođe, na prvoj godini bi morali već da znaju da kada čitaju predlog zakona, zakon ili bili šta pročitaju ceo zakon. Kolega je očigledno propustio da to učini, jer ja bih ovaj njegov amandman shvatio kao dobronameran i možda razliku tumačenjima da je on amandmanima obuhvatio i član 3. kada je u pitanju Ministarstvo prosvete, član 4. kada je u pitanju Ministarstvo sporta, član 6. kada je u pitanju Ministarstvo nauke, tehnologije i razvoja, turizma i omladine, Ministarstvo informisanja, gde u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima kada su i ova ministarstva ovim članovima zakona stoji potpuno identična formulacija.

Znači, ovo nažalost, ili kolega je propustio prvu godinu Pravnog fakulteta ili je ovo samo pokušaj da se predstavi kao pravnička intervencija, nešto što je čisto politikanstvo.

Iz svih ovih razloga o bilo kakvom razmatranju, a pogotovu o usvajanju ili prihvatanju ovog amandmana smatram da nema mesta.

Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Reklamiram povredu člana 27. - predsedavajući je dužan da se stara o primeni Poslovnika. Ja zaista sa ovom količinom žuči, koja je izlivena od strane gospodina Šaipa Kamberija, dolazim u situaciju da se pitam, da li je on, uopšte dobro razumeo o čemu se danas ovde raspravlja?

Ja, sa ovakvim stavom njegovim, nisam siguran da je on razumeo na odgovarajući način Predlog zakona, možda ga je trebalo obezbediti i na jeziku nacionalne manjine, kojoj gospodin Kamberi pripada, jer ovakav istup, ovakav stav meni više govori da je on shvatio da se ovde radi o leks specijalisu, koji se odnosni na obavezu plaćanja struje građaninu Šaipu Kamberiju i ja ovakvo ponašanje jednostavno uopšte ne mogu na drugi način da prihvatim i da shvatim.

Ovo je ustavna obaveza koja je nesporna, kao što je i obaveza da se struja plaća i ovo nije leks specijalis kojim se uvodi obaveza građaninu Šaipu Kamberiju da plati struju koju duguje Republici Srbiji. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi predstavniče Visokog saveta sudstva, gospodine Pantiću, danas je još jedan dan kada građani Srbije posredstvom parlamenta, zasigurno biraju kvalitetne sudije na sudijske funkcije i parlament Republike Srbije im na pravi, odgovarajući i jedni mogući način, koji bi eventualno mogli da zamene nekakvi neposredni izbori sudija, ako ih neko osmisli na odgovarajući način mogli da zamene, na pravi način predaje u ruke da dele pravdu. Da donose pravedne, pravične odluke, da rade u interesu građana Republike Srbije, države Republike Srbije, da budu hrabri, da budu nezavisni i samostalni potpuno u donošenju svojih odluka, ali to zavisi isključivo od njihovog znanja, od njihovih moralnih karakteristika i ja se nadam da su ovi predlozi koji su stigli do nas dobro procenjeni, obzirom da, koliko mi je poznato, nisu stigle nikakve ozbiljnije primedbe na predloženu listu kandidata.

Očekujem da će osim ovog još nekog izbora sudija biti. Prevario sam se prošli put na prošloj sednici kada smo birali sudije pa sam mislio da se to više neće desiti. Očigledno da i sadašnji saziv VSS koji se pokazao vrlo odgovornim i korektnim u svom radu, jer njihov predstavnik je danas ovde u Skupštini, kao što su predstavnici VSS uvek bili u Skupštini i branili predloge koje je Visoki savet sudstva dostavljao ovom Domu, za razliku od toga da mi danas ovde nemamo predstavnika Državnog veća tužilaca. Ali, o razlozima mojim koje procenjujem da su vezani za to ja ću malo kasnije.

Pre svega, da ne bi istorija zaboravila u one kojima građani Srbije, možda, ukoliko referendum raspisan za 16. januar bude dao odgovor onakav kakav se meni ne sviđa, a to je da se usvoje predloženi ustavni amandmani, možda po poslednji put su sudije koje će s punim pravom iznad odluka koje i u buduće budu donosili imati pravo da napišu u ime naroda.

To su, da ostane zapamćeno, u Upravnom sudu – buduća sudija Mirjana Popović, Tatjana Popara, Katarina Pecić Ilić, u Osnovnom sudu u Bačkoj Palanci – sudije Jelena Savić, Milica Dubljević, Milena Baletić, u Osnovnom sudu u Velikoj Plani – to će biti sudije, naravno, kada prođe glasanje, Dušan Milošević, Bojana Lalić, Svetlana Jović, Tamara Radovanović, Jelena Vučković, u Prijepolju – Maida Iglica, Tijana Kontar Špica, Marija Vižlina, Ana Pejović, u Ivanjici – Aleksandra Filipović, u Petrovcu na Mlavi – Dragan Jokanović, Jelena Kukolj, u Lebanu – Saša Branković, Silvana Stanković, u Lazarevcu – Dejan Kastratović, Sanja Jovanović, u Rumi – Milica Beljin, u Prekršajnom sudu u Somboru – Nebojša Vasiljević, u Prekršajnom sudu u Negotinu – Valentina Rajičić Jovanović.

Kad se budem vratio u advokaturu, ukoliko ustavne promene budu stupile na snagu posle referenduma i ako se zadesi posle toga da bilo kom predmetu učestvujem ko bude sudio od onih koji će biti izabrani na novopredloženi način, prva i osnovna zamerka s kojom ću ići do Strazbura jeste – odakle mu pravo da napiše u ime naroda.

To su zamerke o kojima smo mi govorili ovde vrlo jasno i glasno dok je bila rasprava oko ustavnih amandmana i ne bih se previše vraćao na to. Samo želim da podvučem, da građanima Srbije bude jasno da se stvarno ne unosi pometnja, a to je, iako sam protivnik i glasaću protiv na tom referendumu, nema ovde nikakve ni direktne, ni indirektne veze ni sa Rio Tintom, ni sa preambulom, ni sa bilo čime drugim, osim sa delom koji se odnosi na pravosuđe, odnosno na sudove, način izbora sudija i na tužilaštvo.

Ono što sam govorio u raspravi vezano za javno tužilaštvo očigledno se danas i pokazuje kao takvo. Bojim se da odredbe Ustava koje će sadašnje zamenike javnih tužilaca izjednačiti sa javnim tužiocima nisu odgovarajuće i da će se jednog dana otkriti da ili će morati da se raspiše konkurs za izbor 800 javnih tužilaca da bi dobili taj status, sa sudijama taj problem ne postoji, parlament Srbije je sudijama dao ovlašćenje da vode postupke suda i donose presude u ime naroda.

Zamenicima javnih tužilaca je dao ograničena ovlašćenja u ime građana Republike Srbije, a ta ovlašćenja ne podrazumevaju pravo koje imaju javni tužioci. Javni tužilac je u postupku taj, koji potpisuje sve akte, od zahteva i naloga za sprovođenje istrage, do podizanja optužnica, optužnih akata, povlačenja u postupku i mnogih drugih za koje zamenici tužilaca nemaju pravo da vrše. Ali, u tome neko drugi mora da misli i to mislim da će stvoriti odgovarajući problem u nekoj budućoj praksi, jer se jednostavno po ovlašćenjima, po nazivu može promeniti ime, Borislav je promenio ime u Borko, pa radi se o jednoj istoj osobi, niti je mlađi, niti lepši, niti pametniji, ali ovde se radi o ovlašćenjima, jako razgraničenoj funkciji, šta mogu javni tužioci da rade u svom poslu, a šta mogu da rade zamenici javnih tužilaca, i uopšte nije benigna stavka i razlika.

Međutim, ono što je i slika i današnje sednice, mi na današnjoj sednici imamo jednu odluku o prestanku funkcija javnog tužioca. Ja sam opet kao i na prethodnoj sednici kada smo imali konstataciju prestanka funkcije javnog tužioca, ako se ne varam, u Kuršumliji je tada bilo, pogrešno čitajući, video da se radi o tužioci Lidiji Komlen Nikolić. Ja sam stvarno očekivao da će oni koji se pozivaju na to da u Skupštini Srbije, mi imamo ograničeno pravo da diskutujemo o njihovom radu, da komentarišemo postupanje i sve ostalo, i zaista sam očekivao da će prema važećem kodeksu, biti bar pokrenut neki postupak protiv uvažene gospođe Lidije Komlen Nikolić, zbog svega onoga što je u septembru mesecu kada je bilo javno slušanje, u Skupštini Republike Srbije izgovorila. Ova gospođa je dala sebi za pravo da direktno preti poslanicima Republike Srbije, ukoliko ne budu izglasali i prihvatali promene koje je Radna grupa predložila, Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo.

Bojim se, da se ustavnim amandmanima, a da je toga i očigledno DVT svesno i zato su ovako danas došli i verujem čak i bez izvinjenja i objašnjenja što se njihov predstavnik ne nalazi ovde u sali, a dužan je da bude ispred poslanika, praktično, umesto onoga što se zove samostalnost i ono što znamo da tužilaštvo i na šta ima pravo u svom radu, kao kukavičje jaje kroz ovo prevođenje i preimenovanje, dolazi u fazu nezavisnosti.

Čuveni Goran Ilić je to na „N1“ dobro objasnio, da će u suštini tužilaštvo postati nezavisno. Da li ovakvo ponašanje i ovakvi postupci Državnog veća tužilaca, koje danas nema svog predstavnika, koje ne pokreće postupak protiv nekog ko je sebi dozvolio da na takav način apsolutno zna odgovornost za svaku izgovorenu reč, da gospođa koja je na takav način pokušala, siguran sam bezuspešno, jer ovde svi imamo svoje mišljenje, ali pokušala da vrši pritisak na poslanike, ni na jedan način nije sankcionisana?

Da nije našla ni za shodno ni posle prošlog puta kada je komentarisano na ovu temu ovde u ovom domu, da uputi izvinjenje poslanicima Narodne skupštine ili objašnjenje. To je nešto što je nedopustivo. Uvažene kolege, ja se bojim da to nas u budućnosti, ukoliko 16. januara bude bilo ono što ja ne želim da se desi, očekuje.

Izvinjavam se ovde, zato što se danas, zaista, radi o prestanku funkcije Javnog tužioca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Velikoj Plani, gospođi Slavici Jovanović, koja navršava svoj radni vek 27. aprila 2022. godine.

Čestitam joj, jer prema svemu što sam čuo o njenom radu i saznao, to je bila jedna izuzetno ozbiljna, posvećena osoba svom poslu i treba joj poželeti da uživa u penziji, jer je neko ko je ostavio u tom kraju izuzetan trag kao čestitog, poštenog i dostojnog javnog tužioca.

Podržaću i sve ove odluke i ove predloge, jer ovo jeste jedini pravi način da sudije sude u ime naroda. Sve ostalo nije tako.

Hvala.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, poštovana predsednice Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, poštovana gospođo ministre sa saradnikom, ja moram da kažem da predloženi amandmani su izuzetno dobro urađeni, i nomotehnički i lingvistički, da se sa tim amandmanima slažem u dve stvari, a to je brisanje onog probnog perioda trogodišnjeg za izbor sudija i vraćanje naziva Vrhovnom kasacionom sudu u Vrhovni sud, koji nije samo formalne prirode, već i suštinske, o čemu se već danas dovoljno govorilo i ne bih to ponavljao.

Sve ostalo što nose ove amandmani, bez obzira što, ukoliko budu usvojeni, biće najpismeniji i najbolje urađeni sastavni deo važećeg Ustava, ja ne mogu da se složim i ne mogu da podržim.

Ovi amandmani nas dovode u poziciju da mi i onu najtanju nit koja je postojala između građana Republike Srbije, sudija i tužilaca, praktično usvajanjem ovakvih amandmana gotovo u potpunosti brišemo. Na ovaj način se uopšte dovodi u pitanje ono što se čak i u amandmanima ističe, a to je pitanje ravnoteže i međusobne kontrole vlasti.

Praktično, ono što se predlaže, četiri istaknuta pravnika u Visokom savetu sudstva i četiri pravnika u Visokom savetu tužilaštva, ne mogu predstavljati građane Republike Srbije, a mislim da čak ne mogu reprezentativno predstavljati ni ovaj dom, a pošto će tamo predstavljati ozbiljnu manjinu, pitanje je čak i uz svog truda, znanja, autoriteta i ostalog, šta će moći da u radu Visokog saveta sudstva ili Visokog saveta tužilaštva ozbiljno doprinese na poboljšanju.

Ono na čemu dodatno moram da čestitam poštovanoj koleginici Žarić Kovačević koja je uložila izuzetnu energiju da ova javna rasprava zaista ima široke razmere, i ne samo to nego da na mnogim javnim raspravama sačuva integritet i dostojanstvo ovog parlamenta. Ne bih ulazio u detalje, ko god je pratio, video je da je vodila računa u svakom trenutku da zaštiti identitet ove institucije.

Ono što imam kao zamerku, već kada smo odlučivali o tome hoćemo li pristupati ustavnim promenama ili nećemo, ja sam tad rekao da se nama nameću balkanska pravila. Bio sam protiv procedure. Naravno, u demokratiji većina ima veću snagu, ali i pojedinci imaju pravo da zadrže svoje mišljenje sve dok ne uvide da su eventualno pogrešili, ili jedni ili drugi.

Obzirom da se neke stvari koje su bile jako važne a tiču se ne samo promene načina izbora javnih tužilaca, odnosno sastava i ovlašćenja Visokog saveta tužilaštva, već konceptualno menjaju rad tužilaštva u perspektivi, o čemu ću malo kasnije, zaista je bilo primereno da se barem u tom delu mnogo ozbiljnije čuje, pa i uz sam rad grupe koja je radila na pripremi uključi Republičko javno tužilaštvo, Državno veće tužilaca, Visoki savet sudstva, Vrhovni kasacioni sud, pa i bar još jedno od ozbiljnih strukovnih udruženja koje nije bilo uključeno u rad Radne grupe, bez obzira što su neke nijanse kasnije kroz javnu raspravu izbalansirane.

Fama o Venecijanskoj komisiji treba da se razjasni vrlo jasno. Ja neću ovde čitati statističke podatke i tabele, ali Venecijanska komisija se ne bavi samo Republikom Srbijom, niti Balkanom, bavi se svim zemljama EU, pa i mimo nje. Ne bih ovde da pobrojavam poražavajući broj koji glasi kod nekih zemalja zapadne Evrope nula usvojenih preporuka Venecijanske komisije. O tome se mnogo govorilo još tokom 2018, 2019. godine, dok su trajala ona prva javna slušanja i dok je vođen razgovor oko moguće promene Ustava.

Nedopustivo je odvojiti građane Republike Srbije od pravosuđa i pravosuđe od građana Republike Srbije. Ja ću da se složim da su struka i znanje iznad svega, ali da biste bili sudija ili tužilac nije dovoljno da ste završili pravni fakultet, položili pravosudni ispit, imali prosek 10,00, studirali manje od četiri godine, već morate da posedujete i neke druge kvalitete i da vam građani Republike Srbije povere u ruke da vršite vlast.

Visoki savet sudstva koji će biti formiran na način kako se to predlaže ako ovi amandmani budu prošli ne predstavlja građane Republike Srbije. I stvarno nije demagogija, niti novoizmišljena novotarija, ja kažem - niko ko u buduće od strane tako Visokog saveta sudstva bude izabran nema moralno pravo, možda će ga imati formalno, ali moralno da iznad svoje presude napiše "U ime naroda".

Mi ovde dozvoljavamo sebi da brkamo dve stvari. Jedno je nezavisnost sudstva od građana, a drugo je nezavisnost sudije od postupanja u pojedinačnim predmetima. Ako neko misli da će se nezavisnost sudija i njihov bolji rad desiti sam od sebe usvajanjem ovakvih amandmana i da će ovakvi amandmani stvoriti predispozicije da se to bolje za građane Srbije desi, ja se bojim da je u ozbiljnoj zabludi.

Ja sam danas vrlo pažljivo slušao uvažene kolege koje su, moram reći, neću govoriti o kome se radi, ali bili čak kontradiktorni sami sebi. Ovakvim ustavnim amandmanima, što je i logično, potvrđuje se doživotni izbor za sudiju i samo pod izričitim nekim tamo okolnostima može biti razrešen ili mu prestati funkcija. I kaže to će biti bolje. A problem sa pravosuđem je nastao 2009. godine, kad su u pravosuđe ušli neki koji su studirali sedam, 12 godina, nisu bili dostojni, nisu bili obučeni, nisu ovakvi, nisu onakvi itd.

Ja moram da podsetim i vas, uvažene kolege, a i tog kolegu, da 95% tih koji su izabrani 2009. godine, na takav način, su danas sudije. I mi sa ovim njima potvrđujemo mandat dokle god oni budu hteli da budu sudije ili, ne daj Bože, učine nešto što je ozbiljno krivično delo i steknu se uslovi da budu razrešeni. Znači, samo od sebe se popraviti ništa neće.

Analize koje su pokušavane još od 2017. godine na ovamo da se proture kao teza da je parlament izvor zla kad je pravosuđe u Srbiji u pitanju, je potpuno demantovano čak i analizom, odnosno anketom koju je radila Svetska banka, što je inače za mene bilo nedopustivo da neko dozvoli uopšte da bilo ko mimo državnih organa Republike Srbije vrši anketu u pravosuđu o stanju u pravosuđu, ali čak i ta anketa je potvrdila da kad su u pitanju poslanici, nikakvog pritiska i uticaja na rad sudova i donošenje odluka gotovo da nije postojao.

Mi smo imali predstavnike strukovnih udruženja u ovom radnom telu koji su tvrdili sasvim suprotno. Pričam o periodu 2017, 2018, 2019. godina, ali sve ima neki svoj istorijat, znate. Zamolio sam ih da mi kažu, jer sam se ozbiljno bavio i istraživao, koliko postoji krivičnih prijava podnetih protiv poslanika kao izvora zla koji su pokušali da vrše pritisak na sud ili na tužilaštvo i da ili iznesu taj podatak, pa da se ja izvinim ili da oni prekinu da lažu. Nisam čuo ni za jedna jedni slučaj da je iko od poslanika od 2012. godine na ovamo do tog trenutka na bilo koji način pokušao da izvrši uticaj na rad suda, niti da je pokrenut postupka. Kaže – znate, nisu smeli. Oni koji nisu smeli, ako je toga, ne daj Bože bilo, niti su sposobni da budu sudije, niti tužioci i ne postoji sistem u kojem oni mogu da rade bolje i čestitije nego što rade onako kako rade.

Čudni aršini Venecijanske komisije po pitanju stava, recimo o Zakonu o referendumu. Kaže – ne treba cenzus, nije bitan cenzus. A, onda se kroz ove amandmane uvode gotovo neverovatni cenzusi za odlučivanje u Skupštini Republike Srbije, buduće. Kaže, prvo, većinom od dve trećine glasova svih narodnih poslanika Narodna skupština bira četiri člana Visokog saveta sudstva i četiri člana Visokog saveta tužilaca, a većinom od tri petine glasova svih narodnih poslanika bira vrhovnog javnog tužioca i odlučuje o prestanku njegove funkcije.

Ako ovde uzmemo u obzir činjenicu da je 150.000 građana Republike Srbije minimum potrebno kao mogući predlagači za neku izmenu Ustava, hipotetički gledano, ovakve ustavne amandmane može, ja se nadam iskreno da se to neće desiti, može da potvrdi ili odbije manji broj od onoga što je nužno da bi se uopšte ušlo u proceduru.

U ovome svemu što ste preporučuje iz Venecijanske komisije vidim definitivno pokušaje da se Skupština potpuno izopšti iz onog posla koji su joj građani Republike Srbije poverili. Zašto to kažem? Znači, sutra će se ili jednog dana, ako ovo bude usvojeno, birati četiri člana Visokog saveta sudstva iz redova istaknutih pravnika od osam mogućih kandidata. To može da zvuči simpatično i lepo, ali je poslanicima koji budu odlučivali o tome zabranjeno da ne izaberu.

Zamislite situaciju da se kandiduje osam ljudi koji po merilima ili kriterijumima poslanika ili većine poslanika, a pogotovu po merilima i kriterijumima dve trećine poslanika, što se postavlja kao dodatni problem, ne zadovoljavaju te kriterijume. Šta su nam onda predložili i šta su prihvatili? Da skupština ne može da ne izabere ni sa kakvim obrazloženjem, a onda dodatno unižavanje Skupštine. To je da onda da umesto Skupštine, ako u Skupština u roku koji je propisan ne bude izabrala, umesto Skupštine to čini komisija koju čini predsednik Narodne skupštine, predsednik Ustavnog suda, Vrhovnog suda, vrhovni javni tužilac i Zaštitnik građana većinom glasova. Neke od ovih ljudi bira Skupština i dalje, neke bira i sada.

Cenjene kolege i dragi građani, razumeo bih da se nama predlažu pravila nekih zakonodavstava koja izuzetno cenim i poštujem na zapadu, koja su razvijena, pravih demokratija, koja dugo, dugo vremena imaju nešto. Ovo što se nama predlaže postoji samo u ovakvom ili čak blažem, za nijansu, obliku u Hrvatskoj, u Crnoj Gori, u Bugarskoj, u Rumuniji i Portugaliji. Ako će meni tih pet pravnih sistema da bude ideal, onda bolje da nikada nisam ni prošao pored pravnog fakulteta.

Što se tiče tužilaštva, voleo bih da grešim, ali ovakve izmene amandmanima koje se predlažu, ne razumem ni kako će se sprovesti, priznajem. Čitao sam Zakon o sprovođenju Ustava, čitao sam amandmane i jedan deo mi nije jasan i u koliziji je sam sa samim sobom. Sudije su izabrane, sudije imaju pravo da sude, Visoki savet sudstva, već i po ovom sadašnjem i po budućim propisima ovakvim kakvi su, ima pravo da raspoređuje i znaju se njihova ovlašćenja. Ovde kaže, predviđa se, odnosno briše se postojanje zamenika javnog tužioca. Biće neki tužilac i neki glavni tužioci. Izvinjavam se, ovo nije samo menjanje imena Đorđe ili Pera, Žika ili Laza. Ovde je suština u pitanju.

Uvažene kolege, kada je Skupština Republike Srbije u bilo kom svom sazivu odlučivala o tome ko će biti tužilac, a ko zamenik javnog tužioca je morala da ima u vidu koju količinu vlasti i ovlašćenja njemu daje. Znači, zamenik javnog tužioca bez saglasnosti i apsolutnog uvida nadzora i kontrole i odgovornosti javnog tužioca ne može da pokreće postupak, ne može da odustaje od krivičnog gonjenja, ne može da vrši neke druge radnje.

Ovako mi potpuno otvaramo mala vrata za potpunu izmenu koncepta javnog tužilaštva u Republici Srbiji. Ako će oni biti javni tužioci, prvo, pitam se na osnovu čega će postati javni tužioci i dobiti ta ovlašćenja, jer da bi neko danas bio javni tužilac mora da se javi na konkurs ili da bi bio izabran za zamenika javnog tužioca, bar onaj prvi put, morao je da se javi na konkurs. Znači, ne može se samo zakonom o sprovođenju ustavnih promena neko prevesti iz zamenika javnog tužioca u tužioca, čak nije ni predviđeno tako nešto. To onda, po meni, logično podrazumeva sledeću stvar da kada jednog dana, ako ovo prođe, ja se lično nadam da neće, bude konstituisan Visoki savet sudstva će morati da raspiše konkurs za izbor 800 javnih tužilaca.

Uopšte ne vidim potrebu koja se odjedanput u samoj završnoj fazi rada na ustavnim promenama pojavila. Nikada nije bilo primedbe Venecijanske komisije, šta god ja mislio o njoj, na to što je svo vreme egzistirao termin tužilac, zamenik javnog tužioca, republički tužilac. Ovaj kopi pejst iz crnogorskog pravosuđa, jer oni tamo imaju glavnog tužioca, vrhovnog tužioca i ostalo, ako malo pratite šta se dešava u Crnoj Gori i oko tužioca Katnića, biće vam sve jasno gde može da nas odvede.

Ne razumem zašto se bez suštinske analize, bez ozbiljne javne rasprave menja koncept postojeće javnotužilačke organizacije. To možda može da bude dobro kada jednog dana završimo borbu sa organizovanim kriminalom.

Vidite, uvažene kolege, mi danas kao moguće izložene pritisku, da podlegnu na ovaj ili onaj način, imamo 80 javnih tužilaca, ako sam ja dobro prebrojao. U krajnjem slučaju, ako neko čak i podlegne istekom mandata prestaje mu ta funkcija, neće biti više javni tužilac. Ako neko pokušava da vrši pritisak i očekuje se, odgovarajuće službe koje rade svoj posao u ovoj zemlji u najgorem slučaju moraju da obezbede i vode računa o 80 ljudi. Ako dođemo u situaciju da 800 tužilaca, a ulazimo u to potpuno bespotrebno, bude izloženo mogućem pritisku i uticaju na njih, pa, ko će to sprečiti i zaštiti? Znači, o ovome se nije dovoljno vodilo računa.

Upravo zato kažem da bi bilo mnogo bolje, a znam da nemaju pozitivno mišljenje o ovom delu i neka udruženja, pa čak ni neki tužioci, članovi Visokog saveta sudstva, sadašnjeg Državnog veća tužilaca i da ne nabrajam, jednostavno ne želim da se pozivam na njihova imena.

Hajka koja postoji da se ovo uradi, koja je kampanjski, sistematski vođena nije dobra za građane Republike Srbije, nije dobra za pravosuđe, okrenula nam je pažnju na drugu stranu, jer problem srpskog pravosuđa je neznanje.

Ja sada vrlo odgovorno tvrdim, kada bi jedan broj sudija i tužilaca morao da polaže testove koje su do juče polagali i oni koji su birani prvi put na funkciju zamenika tužioca ili sudije, da ih ne bi položili. Mi sa ovakvim amandmanima njihovu budućnost smo zacementirali i njih takođe nismo učinili i nećemo učiniti nezavisnijima, samo ćemo ih učiniti izloženijima za mogući pritisak.

Zašto govorim mogući pritisak? Kada smo tokom 2018. i 2019. godine raščistili da nema pritiska od strane poslanika na rad sudova, tog trenutka je počelo da se govori da treba preduprediti mogući uticaj. Svi vi, kao i ja, jako dobro znate da biti sudija, biti tužilac od integriteta ne zavisi da li je nešto moguće, nego koliko imate znanja, koliko poštovanja posla koji vršite i koliko odgovornosti prema građanima koji su vam dali vlast u ruke da budete treća nezavisna grana vlasti.

Sa ovim, jedna ogromna vlast gubi čak i tu tananu nit sa građanima Republike Srbije. Iskreno moram da kažem da i ova četiri istaknuta pravnika bolje da nema ovde, jer će služiti samo kao pokrivalica ukoliko se nešto loše bude dešavalo.

Mislim da sam bio dovoljno jasan. Ne želim da dužim više, mogao bih o ovome još mnogo toga da kažem, jako mi je žao, ali ovakve ustavne amandmane nećemo podržati i ja se nadam da ovakvi amandmani neće biti potvrđeni na referendumu, ukoliko ih Skupština izglasa i usvoji. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Nije mi običaj da ulazim u replike, ali ovde je mnogo ključnije pitanje koje ostaje ovde potpuno otvoreno, šta je razlog da se ti nazivi menjaju i da li se ovlašćenja koja će sadašnji zamenici javnih tužilaca kada se budu zvali javni tužioci biti veća nego što su danas? Hvala.

Naravno, ja ću vas samo podsetiti da zamenici javnih tužilaca koji imaju taj status nisu izabrani sa takvim ovlašćenjima i ne mogu se jednostavno prevesti u višu kategoriju, osim na zakonom propisane načine. Znači, ne mogu postati javni tužioci tek tako pa makar samo jednu mrvicu ovlašćenja imali više, jer ih nisu dobili od Skupštine.

Zahvaljujem se na toleranciji, gospodine Orliću, i neću se više javljati bez obzira na odgovor.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi ministre sa saradnicima, kao i 2018. godine vrlo sličan amandman sa sledećom željom.

Znači, članom 2. zakona kaže se na indirektan način da oni koji imaju pravo svojine ili korišćenja građevinskog zemljišta površine manje od 10 ari ne plaćaju porez na imovinu. Imamo apsurdnu situaciju da oni koji za jedan jedini kvadrat imaju više, znači 10 ari jedan kvadrat, plaćaju porez na imovinu na predmetno zemljište.

Amandman koji sam uputio jeste u stvari jedan pokušaj da se na najbolji mogući način izbalansira jedan princip ravnopravnosti, a to je da se na površinu do 10 ari ne plaća porez na imovinu bez obzira kolika je površina parcele. To bi recimo hipotetički značilo, ukoliko parcela iznosi 18 ari, porez na imovinu bi se obračunavao i plaćao samo na osam ari, a na onih prvih deset bi vlasnik bio oslobođen.

Između ostalog, ako pričamo o pravičnosti, pošto znam izjašnjenje Vlade po pitanju ovoga, možda bi trebalo čak razmisliti i da se ovo oslobođenje uopšte i ukine. Evo iz kog razloga. Uglavnom, najskuplje i najvrednije parcele su manje od 10 ari i to su parcele ovde u Beogradu, na Vračaru, centru Novog Sada, na Zlatiboru, koji imaju enormnu vrednost. Samo zato što su manji od 10 ari, njihovi vlasnici ne plaćaju porez na imovinu.

U mom Ljubiniću, Orašcu i ostalo domaćini koji imaju parcele od 20 ari, čija je vrednost objektivno jednaka možda jednom kvadratu zemljišta na Vračaru, su prinuđeni da plate porez na imovinu.

Znači, u perspektivi možda čak i o tome treba razmišljati ako ćemo raditi po principu pravičnosti, ali obzirom da nam je zakonski ovako definisano, mislim da bi bilo krajnje pošteno i korektno da sve građane oslobodimo plaćanja poreza na imovinu, odnosno na građevinsko zemljište do 10 ari, a preko 10 ari neka plaća, pogotovo što je uglavnom za te veće parcele tamo u sredinama gde je i objektivna tržišna i stvarna vrednost tog zemljišta manja. Time bismo jednu veliku nepravdu i nepravičnost na ovaj način bar delimično otklonili. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi ministre sa saradnicima, ja sam predložio da se u članu 29. koji se inače menja unesu još neke stvari koje su potrebne da bi bio potpuno jasan.

Naime, radi se o stavu 5. koji će biti stav 8. posle ovih izmena, gde je dobra stvar što se predviđa da organ koji vodi postupak eksproprijacije može da postavi privremenog zastupnika u slučaju da sopstvenik nepokretnosti koji je upisan u katastru je preminuo a nije sproveden postupak raspravljanja zaostavštine iza njegove smrti ili se vodi postupak utvrđivanja vlasništva na predmetnoj nepokretnosti.

Ono što sam ja predložio da se ovde dopuni mislim da je jako nužno zbog samog postupka, a to je da se doda deo da se privremeni zastupnik postavlja i u slučaju kada je sopstvenik nepokretnosti nepoznatog prebivališta ili je iz bilo kog drugog razloga nedostupan organu koji vodi postupak. Ove stvari se ne mogu podrazumevati pod ovako već preciziranim odrednicama koje je zakonodavac, odnosno predlagač zakona predložio.

Dakle, proširuje se u potpunosti obim mogućnosti postavljanja privremenog zastupnika za koje se u praksi do sada pokazala potreba da postoji.

Sledeća stvar, bez obzira što neko može da podrazumeva, ali to u ovom predlogu zakona ne piše, ja predlažem da se jasno stavi da privremeni zastupnik se postavlja na teret korisnika eksproprijacije. Znači, ne na teret budžeta, nego na teret korisnika eksproprijacije iz redova advokata, a prema redosledu koji se vodi kod advokatske komore. Zašto?

Tumačenjem se može doći do toga da organ koji vodi postupak postavi lice koje nije kvalifikovano da može zastupati tuđe interese, prema tome sva pravila koja vezuju advokate o načinu istupanja i postupanja tokom postupka i zastupanja stranaka jasno dodatno definišu na koji način mora da štiti interese lica čije interese zastupa, čak i tamo gde je privremeni zastupnik.

Znači, ovakav privremeni zastupnik bi trebao, takođe sam to predložio da se pojasni u ovom članu, da postupa sve do donošenja pravosnažnog rešenja o eksproprijaciji. Znači, ne učestvuje u delu kada je u pitanju utvrđivanje visine naknade, prava na naknadu i vođenja tog dela postupka, ali upravo zbog toga sam dodao još jedan deo koji kaže da pravo na vođenje postupka za utvrđivanje visine naknade, kao i pravo na naknadu za eksproprisano zemljište licima čije interese je zastupao privremeni zastupnik ne zastareva.

I ako je to danas tako, sa vrlo čestim promenama stavova sudske prakse možemo doći u situaciju da ono što je do sada bilo uobičajeno, nekim zakonskim drugim propisima regulisano da se dovede u pitanje.

Na ovaj način mi bismo u potpunosti zaštitili interese vlasnika nepokretnosti koji iz bilo kog razloga u ovom trenutku ne mogu lično da učestvuju u postupku eksproprijacije, omogućili nesmetano eksproprijaciju sa interesima koji su maksimalno zaštićeni i mogućnošću da naknadu tržišnu ostvari u trenutku kad god da se sopstvenik zemljišta pojavi ili reši pitanje o kome se radi. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, kada je u pitanju član 63. važećeg zakona, stav 2. koji glasi: „hipoteka uspostavljena na eksproprisane nepokretnosti prenosi se na nepokretnost koja se daje u svojinu ili susvojinu na ime naknade za eksproprisane nepokretnosti ili na neku drugu ličnu imovinu.“

Ovde sam predložio da se ovaj deo koji kaže - ili na neku drugu ličnu imovinu, briše, a evo iz kog razloga. Da je hipoteka mera obezbeđenja potraživanja koju može da uspostavi samo dužnik na svojoj imovini ne bi bilo ni razloga, ni potrebe za ovakvom reakcijom.

Naime, u praksi se pojavilo više slučajeva da su ljudi koji su hipoteku uspostavili na svojoj imovini da bi nekome učinili uslugu da može da podigne kredit ili obezbedi neko drugo svoje dugovanje, a pokretnost im je ušla u obim eksproprijacije, došli u situaciju da se hipoteka upisuje na imovini koju nikada ne bi stavili kao zalog za obezbeđenje tuđeg duga.

Znači, ja mogu da odlučim da bilo kom svom poznaniku, prijatelju, rođaku stavim hipoteku na deo imovine koju želim da rizikujem, eventualno u slučaju da on svoju obavezu ne ispuni. Ali, pošto se ne radi o mom dugovanju, apsolutno je nelogično i nepravično da zato što dođem u situaciju da neka nepokretnost uđe u fazu eksproprijacije ta hipoteka bude preneta na kuću, ili stan ili nešto treće što je meni jako važno i što ja nikada ni za koga ne bi založio, pa možda čak ni za sebe.

Znači, razlog za ispravku ovoga je vrlo jasan, vrlo evidentan i kako vreme odmiče, i što više gradimo i radimo u Republici Srbiji ovakve situacije će postajati sve češće.

Ovakvo opstajanje zakonskog teksta mislim da može da nanese nenadoknadivu štetu pojedinim ljudima, jednostavno uticaće na to da ono što smo već poprilično izgubili u međusobnim odnosima, a to je želja da nekom pomognemo, želja solidarnosti, uzajamne pomoći budu još više ugroženi i dovedena u pitanje, a nikada nam više nije bilo nužno i potrebno da zdravo, dobro razmišljamo i jedni drugima, a i bez rizika onog kojeg ne želimo, pomažemo i time stvorimo situaciju da neki ljudi napreduju, a samim tim i da Republika Srbija napreduje.

Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, očekivao sam da ćemo pod ovom tačkom dnevnog reda danas konstatovati prestanak tužilačke funkcije gospođi Lidiji Komlen Nikolić, upravo zato što je dana 19. septembra 2021. godine u Narodnoj skupštini jasno, otvoreno i svesno pretila poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije, znači, ovde, pod ovim krovom, na javnom slušanju.

Tom prilikom je izgovorila sledeće vezano u vezi ustavnih promena, da će proći kontrolu pre svega poslanika u Narodnoj skupštini, ali plašim se da možda i neće. Ukoliko ne prođe, sve ovo što smo sad pričali, ovo nije da kažem neka vrsta pretnje, ali jednostavno moraćemo da odustanemo od nekog pozitivnog pristupa i postupanja.

Predstavnik jedne nevladine organizacije, jednog strukovnog udruženja tužilaca je ovo izgovorio, da pri tome predstavnici Republičkog javnog tužilaštva Državnog veća tužilaštva ostanu nemi i bez ikakve reakcije.

Ko ima pravo da na ovakav način demonstrira pretnju i silu u Narodnoj skupštini i to prema poslanicima Skupštine Republike Srbije stavljajući u izgled izvesnost zloupotrebe svog položaja prema poslanicima, čak dovodeći u izvesnost da postoji organizovana grupa koja je spremna na takvo postupanje.

Ovim je učinjena tolika povreda etičkog kodeksa tužilaštva i ozbiljnih povreda Krivičnog zakona više nego dovoljnih da sama podnese ostavku na funkciju koju vrši ako već Državno veće tužilaca nije imalo snage i želje da ovo procesuira.

Posebnu težinu ovom njenom iskazu i iskazanim pretnjama daje činjenica da je poštovana i uvažena koleginica dugogodišnji tužilac, da joj je ako ništa drugo profesija naučila o težini i ozbiljnosti svake izgovorene reči, a na nekim suđenjima kojima sam prisustvovao video sam da je bila nemilosrdna u neprihvatanju bilo kakvog opravdanja kada su okrivljeni objašnjavali da su se pogrešno izrazili.

Nažalost, ostavke ili razrešenja zbog ovakvih istupa ili bar izvinjenja u Srbiji se ne dešavaju, ali zato kada se o nečemu izjašnjavaju poslanici koji inače nisu pravnici ili kolege pravnici koji nemaju dugogodišnje iskustvo u nekoj nijansi se pogrešno izjasne u svom zanosu, tako da kažem nešto možda i pogrešno kažu, onda nastane jednodušna kanonada svih nevladinih organizacija izuzetno dobro finansiranih iz inostranstva.

Žao mi je što ovo nije tačka dnevnog reda i ovim se ujedno izvinjavam uvaženom kolegi Ranku Maksimoviću, javnom tužiocu u Osnovnom tužilaštvu u Kuršumliji kojem će ovom odlukom, kada je budemo izglasali, prestati funkcija javnog tužioca, jer je ispunio uslove za penziju i želim mu da u zdravlju, u toj penziji zasluženoj dugo, dugo uživa.

Što se tiče predloga za predsednike sudova osnovnih u Kruševcu, Majdanpeku i Novom Pazaru i Prekršajnom sudu u Lazarevcu, ja se samo nadam da je Visoki savet sudstva predlažući ove kolege imao posebno u vidu njihove organizacione sposobnosti.

Imamo mi dosta predsednika sudova koji su jako sposobni i jako dobro organizuju rad sudova ali imamo i primera sasvim suprotnih. Ja se nadam da se ovim kolegama neće desiti da svoju nesposobnost prikrivaju tako što će nalagati sudijama koje su pretrpane enormnim brojem predmeta da predmete koje su prinuđeni da zakazuju i zakazivali su za 2023. godinu prezakazuju za 2022. godinu iako je potpuno svestan, kao i sve te sudije koje to budu učinile da je nemoguće da se ta suđenja održe.

To što nije sposoban da obezbedi dovoljan broj pripravnika, volontera, stručnih saradnika i organizuje posao je nešto o čemu treba da povede računa Državno veće tužilaca. Inače, radi se o predsedniku Trećeg osnovnog suda u Beogradu, da ne ostanemo nedorečeni.

Ja se nadam da ove nove kolege i predsednici sudova neće svoju obavezu, kada je u pitanju zaštita građana Republike Srbije i prava na pravično suđenje i ponašati se kao predsednik Drugog osnovnog suda, do duše, ona je tu obavezu delegirala svojim zamenicima, gde osam godina punih ne odlučivanja po predlogu za izvršenje pravnosnažne sudske odluke smatra da nije prekršeno suđenje u razumnom roku.

Danas je poverilac povukao predlog za izvršenje i prigovor koji je stavio jednostavno ne očekujući više da će od suda uspeti da dočeka ono što je trebalo da bude završeno bar pre sedam godina, ako ne i u roku od tri i kratkim rokovima koji su zakoni u to vreme obrazlagali. Čak se i dužniku smučilo, pa je dobrovoljno izvršio obavezu. Eto, dotle smo došli u srpskom pravosuđu na nekim mestima zato što se bavimo nekim stvarima koje nisu na mestu.

Veliko mi je zadovoljstvo iako će možda biti poslednji od sudija kojeg će birati ova Skupština, ukoliko se budu usvojile ustavne promene na način na koji se o tome bar za sada govori. Veliko mi je zadovoljstvo da se to ne desi, jer ako se desi, gospodin Igor Nikolić treba da zna, ako bude ovo poslednji izbor u mandatu i pre ustavnih promena, gde je poslednji od sudija u Srbiji koji je izabran sa legitimnim pravom da donosi odluke u ime naroda, ali o tom po tom, kada dođe vreme za raspravu o ustavnim amandmanima, a biće vrlo brzo.

Jednostavno, poslanici Skupštine Republike Srbije imaju pravo da komentarišu sudske odluke. Ono sa čime se ne slažem apsolutno je komentarisanje sudskih postupaka koji su u toku u bilo kom vidu i obliku, kroz medije i ostalo, ali moram da kažem da taj fajt i to ponašanje nisu započeli poslanici. Počele su neke sudije, pre nekoliko godina. To su zataškavali predsednici sudova koji i ni danas suprotno Poslovniku o radu, dozvoljavaju da daju izjave, bez posebnog odobrenja i ne pokreću postupke protiv njih, pa onda ako se oni koji primenjuju zakon ponašaju suprotno od toga, nemojte baš očekivati da građani Republike Srbije koji se svakodnevno žale, mnogi sa opravdanim razlozima, mnogi samo zato što pogrešno misle da su u pravu, žale poslanicima koji su ovde prinuđeni da reaguju.

Prema tome, ako pravosuđe očekuje da će poslanici u Skupštini Republike Srbije, pa čak i ako se Ustav bude promenio onako kako se najavljuje, nemo slušati i nemo čitati i ne reagovati na nepravdu koju uočavaju, onda se ozbiljno greši.

Iako nije tema ovoga danas, ali tužilaštvo ima pravo i obavezu da pokreće postupke na osnovu činjenica koje sazna i iz medija. Ne znam da li je tužilaštvo preduzelo do sada, pa čak ni mnogo puta ni po prijavama koje su podnete, gonjenje protiv izazivanja rasne, verske i druge netrpeljivosti koje smo svedoci ovih dana i o čemu se izuzetno mnogo priča.

Ovde oni koji pokušavaju da izazovu rasnu mržnju, versku mržnju, nacionalnu netrpeljivost, oni koji pljuju po liku i delu generala Mladića, treba da budu procesuirani. Tužilaštvo ćuti, a ima saznanja. Ćutalo je i u mnogim drugim postupcima, pa nije ništa iznenađujuće.

Ali, neka znaju i oni danas i za svagda da ni jednim zakonom u Srbiji ne postoji obaveza bilo kog građanina Srbije da priznaje odluku Haškog tribunala. Međunarodnog suda pravde, stalnog, da, ali odluku Haškog tribunala nemamo obavezu da priznamo na bilo koji način, niti da je prihvatimo. Niti zbog komentarisanja takvih presuda može bilo ko da snosi odgovornost. Taj sud je izmišljen, napravljen, plaćen da od građana Republike Srbije napravi sliku o genocidnom narodu, da opere tuđu genocidnu prošlost iz prethodnog veka za neku budućnost, ali to mi nećemo dozvoliti. I ne samo mi, očigledno je da mnogo veći eksperti i znalci nego što sam ja i bilo ko u ovoj sali su rekli da u Srebrenici nije bilo genocida, pa ma šta nažvrkljali na tom parčetu papira tamo u Hagu kada je u pitanju presuda Ratku Mladiću.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, pravosuđe je bitan segment našeg društva, ali onoliko koliko sudije i tužioci sami sebe poštuju, koliko vode računa o svom ponašanju u sredini u kojoj žive, toliko ih građani Republike Srbije takođe poštuju. Poštovaćemo ih i mi, ali smo dužni da u ime građana iznesemo svaku relevantnu kritiku.

Što se tiče nečega, ja kao komunista imam obavezu da kažem da su general Mladić, general Lazarević, general Pavković, pukovnik Šljivančanin i mnogi, mnogi, čija imena sada mogu ređati ali je kratka ova sednica za to, su heroji ovog naroda, čast i ugled vojske Srbije, Republike Srbije su sačuvali. Mlađi naraštaji treba da se ugledaju na njih. Istoriju treba da učimo na istoriji naših dedova, naših očeva, ovih ljudi koje sam pobrojao, a ne na osnovu onoga što hoće nevladin sektor da nam dovede i nametne, plaćen od strane onih koji Srbiji ne žele dobro, a to je lažna haška istina. U borbi protiv lažne haške istine, pravosuđe umesto da nam pomaže, nekad imam utisak da nam i odmaže. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi ministre sa saradnicima, ja ću svoju pažnju, iako ste i vi i kolege pre mene dosta toga govorili o sporazumu između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o ratnim memorijalima, prvenstveno pažnju posvetiti ovome.

Najpre, ono što je i očekivati kada se na čelu ministarstva nalazi neko ko je bio i ministar pravde, jasno je da definicije koje su u ovom sporazumu unete su apsolutno usklađene i jasne i u skladu sa zakonima koji trenutno važe u Republici Srbiji jer smo imali prilike da negde tekstovi sporazuma nisu baš bili u potpunosti usklađeni.

Zašto ovo kažem? Zbog sebe da ponovim, mi pravnici volimo da pročitamo uvek ono što piše na papiru, a i zbog građana, treba reći da po Zakonu o ratnim memorijalima – ratnim memorijal jeste vojno groblje, pojedinačni grob, nadgrobni spomenik, spomen kosturnica, spomen kapela, spomen crkva, spomenik, javno spomen obeležje, spomen ploča, mesto stradanja, znamenito mesto i drugi pietetni simbol od značaja za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije.

Ovakva definicija očigledno usaglašena sa predstavnicima Vlade Savezne Republike Nemačke je iskorišćena i u članu 1. predmetnog Sporazuma samo što se pod a) definišu šta su nemački ratni memorijali, pod b) se definiše šta su srpski ratni memorijali.

Još jedna jako važna stvar o ovom sporazumu koji sadrži izuzetno mali, ali vrlo jasan i dovoljan broj članova koji na potpuno jedan pravi način celu situaciju koja je kompleksna oko ratnih memorijala Savezne Republike Nemačke, ratnih memorijala Republike Srbije, definiše, otvara prostor za dogovore tamo gde su dogovori potrebni i nužni iz raznih razloga o kojima ću nešto malo kasnije govoriti, ali u drugim stvarima vrlo precizno definiše što je potpuno nesporno u odnosima između Savezne Republike Nemačke i Republike Srbije kada su u pitanju ratni memorijali.

Po meni je tu jako važan član 3. koji kaže u stavu 1. – da ugovorne strane obezbeđuju jedna drugoj besplatno i na neograničeno vreme da se zemljište, odnosno zemljišne površine koje služe kao ratni memorijali koriste kao trajna počivališta njihovih stradalih u ratu.

Iz objektivnih i životnih razloga i proteka vremena i još nekih stvari je jako važan i stav 3. ovog člana koji kaže – da ako jedna od ugovornih strana iz uverljivih, javnih razloga neko zemljište iz stava 1. ovog člana bude trebala za neku drugu namenu onda će na raspolaganje staviti neko drugo prikladno zemljište i preuzeti troškove premeštanja pokojnika i uređivanje novih grobova.

Izbor novog zemljišta, njegovo uređivanje i sprovođenje premeštanja pokojnika vrši se uz obostranu saglasnost. I to je ono što su ključna načela kada je u pitanju nešto što se zove Sporazum i sam tekst Sporazuma koji je zaista izuzetno kvalitetno i dobro urađen.

Najpre bih ja nešto o našim vojnim memorijalima za koje ste i sami rekli, ako se ne varam, da ih ima 41 evidentiran u Nemačkoj. Vi kažete da ima 42, ili ne vidim sad odavde i nije ni bitno, ispravićete me, i možda se ja nisam najbolje snašao, ali ono što sam našao na sajtu Ministarstva, vezano po pitanju vojnih memorijala i spomenika preminulim, zarobljenim srpskim vojnicima u Prvom svetskom ratu i u Drugom svetskom ratu me je i obradovalo, ali i pomalo zabrinulo zbog nekih stvari.

Ja razumem da su 2020. ili 2021. godina bile godine u kojima je kretanje bilo, hajde tako da kažem svedeno na minimum zbog korona virusa, ali za one pre vas koji su bili na poziciji ministra u svom onom ranijem periodu jednostavno nema opravdanje za sledeće stvari.

Ova rubrika sadrži u sebi ukratko pregled o tome gde se nalazi mesto ili grad, oblast kada je u pitanju vojno groblje ili memorijal, zatim naziv kulturnog dobra, stepen očuvanosti i pojedine napomene.

Ono što iz ovog pregleda sam ja zaključio, a što jeste poražavajuće da za osam ovim memorijala mi nemamo podatak u kakvom stanju je stepen očuvanosti. Apsolutno mislim da je nedopustivo da ako je opravdanje Korona virus, ograničeno kretanje, koje je bilo u svim zemljama, pa i u Republici Nemačkoj, ali apsolutno nema opravdanja da do 2019. godine sva prethodna ministarstva, ambasade, konzulati, barem ne obiđu fizički i pogledaju u kakvom stanju je taj memorijal.

Ono što je još tužnije u celoj ovoj priči, ja ću sad to gledati da što manje davim sa ovim podacima, ali recimo, Nojmarkt, vojno groblje, nije poznat stepen očuvanosti. Sahranjeno je 164 osobe sa područja današnje Republike Srbije stradalo je tokom Drugog svetskog rata.

Pa, Nojštajn, Andervaldman, izvinjavam se ako nisam dobro pročitao, vojno groblje, nije poznat status sahranjenih i nepoznat broj osoba sa područja današnje Republike Srbije stradale tokom Drugog svetskog rata.

U Berlinu ista situacija, u Hanoveru ista situacija, u Esenu ista situacija, u Kaselu ista situacija, u Minhenu ista situacija, u Duizburgu ista situacija, odnosno konstatacija koja stoji na sajtu ministarstva, osim ako nisam neku zastarelu pronašao.

Iako možda jesam jugonostalgičar, ponovo podvlačim za sve ove stoji konstatacija i napomena. Sahranjen ili nepoznat ili poznat broj osoba sa područja današnje Republike Srbije, ali tamo gde kaže da su sahranjeni Jugosloveni ili sa područja koje se nalazi van Srbije, za sve te memorijale postoji konstatacija.

Mislim da je to nešto što pod hitno treba da se učini, čim to korona i ograničenje kretanja u Nemačkoj dozvoli, jer onda mi očigledno na osnovu ove tabele ne znamo, odnosno niste dobili od svojih prethodnika presek stanja u kakvom stanju su naši memorijali u Nemačkoj, a kako ćemo onda znati šta treba da uradimo da bi smo ih održavali.

Mnogo toga mi od Nemačke, njihovog pristupa mnogim životnim stvarima i problemima treba da naučimo. Nemačka koliko znam, između ostalog traži da se obeležja i spomenici njihovih vojnika srede u Šumaricama. Upravo to jeste ono o čemu sam govorio, onaj član 3. koji je jako važan, koji stvara prostor za razrešavanje ovakvih mogućih nekih spornih detalja na koje ću se vratiti dalje.

Ne brinu me mnogo naslovi, nacisti i dalje slave jer ih ima u manjim gradovima, obeležavaju razno razne godišnjice, obilaze njihova groblja itd. i neće me to zabrinjavati sve dok budemo imali stav, do duše nisam ga čuo i pronašao da je rečen u Srbiji, rečen je u Crno Gori, praktično se odnosi na isto, gde je generalna sekretarka Narodnog saveza za brigu o ratnim grobljima, Danijela Šili rekla da zna da su oni na tom groblju isključivo poginuli nemački vojnici u borbi protiv partizana.

U ovom namerno varvarski vođenom ratu znamo da su bitke protiv partizana verovatno ne samo protiv partizana, označene kao posebno okrutne, nemilosrdne i pune ljudske zlobe. Znamo da su odmazdama protiv njih počinjeni gnusni zločini nad civilnim stanovništvom. Nacionalni savez je svestan ove krivice i to je ono što je ona izgovorila u Golubovcima kada je tamo izmešteno groblje i prilikom tog događaja izgovorila ovo. Znači, jedan vrlo jasan, profilisan, odgovarajući stav koji nam je prihvatljiv, koji pokazuje da današnja Nemačka zaista shvata svu negativnost svoje istorijske uloge na ovim prostorima.

Još jednu stvar koju sam želeo da kažem, za jednu bitnu razliku u svemu o ovome nijedan srpski vojnik ili civil koji je stradao u Prvom ili Drugom svetskom ratu, a sahranjen je u Nemačkoj ili u pojedinačnom grobu ili zajedničkim grobnicama, nije tamo otišao da osvaja ili da ratuje. Tamo je odveden kao zarobljenik ili kao radna snaga. Vojnici Vermahta su na teritoriji Republike Srbije u Drugom, kao i oni koji su stradali u Prvom svetskom ratu, Nemci sahranjeni kao okupatori i osvajači.

Jako sam ponosan na srpsku tradiciju, a to je da se tuđa groblja poštuju, uostalom niko nikada kao Srbi u ratovima sa Bugarskom nije prekinuo ratno dejstvo, propustio da prođe lekarska jedinica ili ostalo, da pomogne bugarskim vojnicima, sa kojima su sutra morali da ratuju. Toliko jasno govorim o onome čime treba i moramo da se ponosimo, ali vreme koje je iza nas pokazuje da imamo određenih propusta koje srećom još uvek možemo i moramo da nadoknadimo.

Pitanje Šumarica je nešto što je očigledno, o čemu se razmišljalo, ne samo Šumarica, možda i Kraljeva, ali Šumarice su onako jako specifične po mestu i događaju, da je možda razmišljanje bolje da se taj memorijal nemački koji se odnosi na staro groblje iz Prvog rata i Drugog rata izmesti na neku drugu lokaciju. Ipak su Šumarice mesto u kojem je streljano 21. oktobra 1941. godine 3.000, ali apsolutno nedužnih civila, od toga 300 i više đaka srednjih škola, kao i 15ak dečaka koji su čistili obuću na ulici, ni krivi, ni dužni.

S jedne strane mi je žao, s druge strane mi je drago što iz tog događaja sramota srpska koja se zvala Marisav Petrović nije ubijena u Srbiji onako kako to dolikuje kad se rat završio ili tokom rata, nego umro 1974. godine, gle, čudno, baš u Minhenu. Jer, kakve smo nekakve čudne standarde postavili danas, možda bi čak i Marisav Petrović, čuveni Ljotićevac, koji je vodio đake pred nemačke mitraljeze, danas mogao da bude na neki volšeban način rehabilitovan kao i Drenjanin iz Male Moštanice, jer mu nije suđeno po današnjim standardima.

Tako da, o ovome treba dobro razmisliti i zaista omogućiti i potomcima ovih vojnika koji su sahranjeni u Šumaricama, jer u Šumaricama, ako ćemo brojati, ali žrtve se ne broje, ima i više sahranjenih vojnika nego što ima sahranjenih naših đaka i nedužnih civila koji su tu streljani. Mislim da tu treba naći jedan odgovarajući kompromis da bi ostali kao trajni zapisi na nešto što se nikad ne može ponoviti.

Što se tiče naših memorijala mislim da su, srećom, mnogi pojedinci zaslužni zato što neki od tih memorijala uopšte postoje, očuvani su i zaista očekujemo da se to na jedan odgovoran način u potpunosti danas preuzme. Recimo, u gradu Ulmu u nemačkoj pokrajini Baden Virtemberg, gde su sahranjena 142 srpska vojnika postoji u sredini tog groblja jedan izvanredan spomenik, ali taj spomenik nije podigla niti Kraljevina Srbija, niti Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, niti bivša Jugoslavija, taj spomenik su podigla tri preživela narednika, jedan podnarednik i dva vojnika i meni je jako žao što, uz sav trud, nisam uspeo da pronađem njihova imena, da ih pomenemo danas, jer nadam se da imaju potomke i da se njihovi potomci njima diče i imaju razloga da se diče.

Pitanje je kad bismo mi za sve ovo znali da nije Slobodana Miljevića, sveštenika iz Štutgarta, kao i sveštenika Radmila Marinka, koji su još od devedesetih godina aktivno prikupljali podatke, prvo sa imenima vojnika, onda kako su nastradali, gde su nastradali, gde su sahranjeni. Sve to jednostavno dostavili i olakšali posao nadležnim državnim organima da mogu da nastave ovu priču dalje.

Ono što možda nije direktno vezano za sam sporazum, ali ono što jeste problem koji može da dovede do toga da sav trud koji očekujemo da će biti uložen od strane Republike Srbije i novac da se ovi memorijali dovedu u red jeste nešto drugo. Ako nastavimo da decu školujemo na način kako smo započeli i da istoriju uče onako kako danas uče, bojim se da je ovo samo zaludan posao. Imaće svrhu dok postoje starije generacije koje pamte nešto.

Danas se deci servira haška istina u školama. Jako je, po meni, sporna reforma nastave iz istorije, jer jednostavno ono što su krstili kao nekakav tematski pristup, dovodi do jednog potpuno nehronološkog učenja koje vodi ka razumevanju i shvatanju srpske istorije.

Znači, ako neko u školi prvo uči hrišćanski raskol 1504. godine, pa se vraća u rani srednji vek, pa ide na turska osvajanja, pa onda uči o raspadu bivše Jugoslavije, pa tek onda odlazimo u periode Nemanjića i učimo šta je fašizam i sve ostalo, to nije nešto što će omogućiti da generacije koje dolaze iza nas mogu da shvate svu vrednost memorijala i srpskih memorijala, ne samo u Saveznoj Republici Nemačkoj, nego i na svim onim stratištima gde su srpski vojnici ili srpski civili sahranjeni.

Ako budemo dozvolili da ono što nevladine organizacije čine i pokušavaju, a to je da se učenicima posebno mora nametnuti da kroz analizu uticaja razvoja evropskog zapada i da … uzročno-posledičnih veza na primerima iz nacionalne istorije donose zaključke o međunarodnim odnosima, a potpuno isključe naše odnose sa Rusijom, našu istoriju, hronologiju nastanka srpske države bojim se da ćemo vrlo brzo doći u situaciju da nećemo za dve ili tri generacije imati više nikoga ko će shvatiti i voditi računa o ratnim memorijalima gde god se oni nalazili. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Ovo je jedan od važnijih članova ovog zakona jer do sada u praksi kada je u pitanju zaštita potrošača imali smo ozbiljan problem, a to je jednostavno neobaveštenost potrošača o procedurama, postupcima, načinu za zaštitu njegovog prava u slučaju da ne postoji saobraznost između onoga što mu je ponuđeno i onoga što mu je isporučeno, odnosno načina servisiranja aparata koji su neispravni, itd.

Prema tome, uvođenjem zakonske odredbe i člana 12. koji kaže da je trgovac pre zaključenja ugovora o prodaji robe ili pružanju usluga potrošaču dužan da na jasan, razumljiv način na srpskom jeziku ili jeziku nacionalne manjine, a da u skladu sa zakonom obavesti potrošača o svim obeležjima robe, o poslovnom imenu, matičnom broju, adresi, sedištu, broju telefona, prodajnoj ceni, načinu plaćanja, postojanju zakonske odgovornosti zbog nesaobraznosti robe ili usluge prema onome što mu je ponuđeno i ono što je najvažnije, u stvari, načinu izjavljivanja reklamacije trgovcu, i to sa posebnim akcentom na prijem i način postupanja trgovca po reklamacijama, kao i uslovima koji se odnose na ostvarivanje potrošača po osnovu reklamacionog postupka.

Da se tako nešto nalazilo decidirano i jasno u ranijim odredbama, recimo ne bi se desilo da naš jedan sugrađanin prekjuče novu veš mašinu koju je kupio u „Emezeti“ spakuje u auto, izloži sebe trošku, doveze je u firmu. Tamo ga u „Emezeti“ niko jednostavno nije konstatovao, menadžer nije ni posle tri sata njegovog upornog čekanja našao za shodno da izađe i čoveku objasni proceduru i postupak i da mu omogući da se izvrši kontrola, pregled i servisiranje tog uređaja.

Zašto ovo kažem? Ukoliko neko ne pročita ili ne sasluša, dragi građani, ono što je sutra prodavac dužan da mu na jasan način stavi do znanja, onda zaista moraju snositi odgovornost za to.

Ovim se otklanja to da se nesavesni trgovci, drugi postupaoci po raznoraznim ugovorima, kriju iza toga da je svako dužan o svojim pravima da se informiše iz „Službenog glasnika“, što, priznaćete, jednostavno u životnoj praksi često nije baš ni malo realno, tako da su mnogi kupci bili zatečeni jednostavno onim što su morali da prođu, a nekada je ličilo i na golgotu da dođu do realizacije svojih prava tokom garancije.

Verovatno će ovo otvoriti prostor da onda trgovci, pogotovo ako je u pitanju krupnija tehnika, kao što je u ovom slučaju bila veš mašina, da se trgovci potrude da oni obezbede prevoz, da oni obezbede servisera koji će konstatovati da li je mašina pokvarena, nije pokvarena i na vrlo jedan kratak, odgovoran i ozbiljan način omogućiti potrošaču da dobije ono što je zaista i želeo da kupi.

U tom smislu, i amandman koji je uvažena koleginica, Sandra Božić, podnela i koji je prihvaćen, a odnosi se na to da se u stavu 7, odnosno tački 7. stava 1. ovog člana 12. praktično trgovci obavežu da prilikom ponude i prodaje tehničke robe obaveste i o dostupnosti rezervnih delova, ali i potrošnog materijala.

Zašto ovo kažem? Možemo doći u situaciju da postoje rezervni delovi, ali tzv. potrošni materijal može, da u slučaju da nije obezbeđena njegova dostupnost, njegova prodaja, onemogući korišćenje određenih vrsta aparata i do sada smo imali u praksi situacije da su se trgovci jednostavno krili iza zakonske odredbe koja nije bila dovoljno jasno definisana u ranijem periodu.

Sa ovim smatram da je u mnogome iz pravnog ugla, pokrivena obaveza i odgovornost trgovaca da znači, osim rezervnih delova, priključnih delova, tehničkog servisa obaveste potrošača i o dostupnosti, praktično potrošnog materijala, kao jedne od bitnih stavki koje mogu da utiču na mogućnost upotrebe proizvoda koji je kupio.

Ozbiljnost i odgovornost na izradi ovog zakona, vidi se u tome da se očigledno trudilo da ne dođe do prenormiranja zakona, jer, ukoliko se to desi onda se mnogo više prostora otvara za zloupotrebu nekih segmenata koji nisu pokriveni, ali prihvatanje ovog termina potrošni materijal, koji je pravno vrlo jasno, a i u praksi kada je u pitanju trgovina, definisan, jednostavno je na odgovarajući način jedna šupljina u potpunosti pokrivena čime će se krajnji cilj ovog zakona, a to je zaštita potrošača u svakom pogledu postići u još boljem i većem obimu. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Kao što sam u prethodnom izlaganju po amandmanu koleginice Sandre Božić rekao, očigledno je dosta truda uloženo u ovaj zakon, da bude što jasniji, precizniji i određeniji i u tom smislu j e bila i ova korekcija koju sam ja predložio, jer u pojmovniku ovog zakona nisu bile definisane neizbežne i vanredne okolnosti kao osnov za oslobađanje odgovornosti za štetu, kako je bilo predviđeno.

Činjenica jeste da viša sila u Zakonu o obligacionim odnosima nije do kraja definisana, koje sve okolnosti obuhvata, ali je ipak, obzirom na postojanje tog termina, pojma, dugogodišnju sudsku praksu, koja je praktično utvrdila šta se sve može podrazumevati pod dejstvom više sile i kakve su posledice postojanja više sile, da li oslobađaju od odgovornosti ili pružaju mogućnosti da dođe do promene samih ugovornih obaveza, smatram da je prihvatanje ovog amandmana samo dokaz jedne zaista velike želje da zakon bude što precizniji i potpuniji i da se u samoj praksi može sa sigurnošću primenjivati.

Mimo ovoga što sam ja učinio, želim samo da dodam još jednu stvar. Zaista me je na to podsetio kolega Stojmirović, a to je da ovako dobar zakon, kao što je ovaj napisan, verovatno treba da se napravi zakon koji će nas zaštiti kao potrošače bankarskih usluga, da bude vrlo specifičan.

Da ne bih prekoračio baš svo vreme koje imam ovde, vrlo kratku ću reći. Naime, ovo se čak i mene lično tiče, ali i mnogih građana Srbije. Trenutno ja kao korisnik usluga „Credit Agricole Banke“ sam jako besan i nezadovoljan, jer sam prodat „Raiffeisen banci“ i ne samo ja, nego svi korisnici usluga „Credit Agricole Banke“ i tvrdim da bi se ozbiljno dalo razmisliti o tome da li se ovakve transakcije mogu obavljati bez saglasnosti bankarskih korisnika. Zašto? Time što svoju zaradu primamo u „Credit Agricole“, time što ispunjavam svoje obaveze, kao i verovatno desetine stotine hiljada drugih korisnika njihovih usluga, je neki menadžment „Credit Agricole Banke“ postigao veliku prodajnu cenu. Pored svoje mreže koju poseduje, on je prodao i sve svoje korisnike „Raiffeisen banke“, mene prinudio i prinudiće sve ostale korisnike koji ne žele da budu korisnici usluga „Raiffeisen banke“ da se maltretiraju i zlostavljaju i traže neku novu i drugu banku.

Iz tog razloga, evo, iako nije tema direktna vezana za ovo, zaista bih želeo da NBS i njena regulatorna tela ne odobre zaključenje ovog ugovora i da se, jednostavno, tom bahatluku bankarskog sistema, koji to zove ukrupnjavanje povećanjem usluga, a u stvari stvaranjem monopola, što jeste jedna od stvari koju ovaj Zakon o zaštiti potrošača treba da stvori, se ozbiljno pozabavi i ovakve transakcije pod mnogo većom lupom i mnogo ozbiljnije razmotre, jer bojim se da ćemo ovako doći u situaciju da postanemo robovi bankarskog sistema i to jednog jako uskog kruga banaka, a znamo da gotovo da više banaka sa srpskim kapitalom i vlasništvom skoro i da nemamo, osim jedne, koliko je meni poznato.

Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, poštovana ministarko, gospođo Popović, sa saradnicima, uvaženi predstavniče VSS, gospodine Petroviću, ja ću svoju pažnju posvetiti danas gotovo isključivo izmenama i dopunama Zakona o sudijama. U sklopu ovih izmena jeste i prethodna stvar koja je dopuna Zakona o VSS, a kojom se predviđa postojanje etičkog odbora, i to ću podržati u danu za glasanje. Međutim, imam ozbiljnu dilemu da li mogu da podržim zbog pojedinih odredbi predlog izmena i dopuna Zakona o sudijama.

Krenuću polako redom od onih stvari koje, bar meni, nisu sporne. Drago mi je da će se verovatno izmeniti, odnosno dopuniti član 24. u stavu 2. gde će prilikom poveravanja ili raspodele predmeta, kako bismo mogli to žargonski reći, početi da se ponovo vodi računa o složenosti predmeta, tako da nam puki brojevi u redosledu kada se kompjuterski zavode predmeti ne dovedu u situaciju pojedine sudije da konstantno dobijaju komplikovane i složene predmete, a da neki drugi, malo srećniji u toj, nazovi, lutriji kompjutera, budu, uslovno rečeno, u boljoj poziciji.

To naravno ne može nikada biti potpuno idealno, ali mislim da je ovo nešto što me iz ranije prakse i postojanja i organizacije rada sudova bila dobra praksa i dobro je što se to polako vraća nazad, bar one stari koje su bile provereno dobre.

Što se tiče člana 30. koji govori o Etičkom odboru kao stalnom radnom telu Visokog saveta sudstva, ja ću biti prezadovoljan ako taj Etički odbor bude daleko ozbiljnije i odgovornije radio svoj posao koji mu je ovde predviđen ovim članom, nego što je to radio Visoki savet sudstva do sada.

Znači, jedan od poslova koji taj Etički odbor ili telo treba da radi treba da odlučuje koji su postupci oprečni dostojanstvu i nezavisnosti sudija i štetni po ugled suda, a na osnovu Etičkog kodeksa i nadam se da će taj Etički kodeks još više precizirati neke stvari koje su nespojive sa obavljanjem sudijske funkcije, a koja je poslednjih godina dobila jedan nažalost vrlo masovan pojavni oblik.

Kako god to zvučalo i izgledalo, ja mislim da angažovanje sudija, pogotovo uz naknadu na određene načine, osim one koji su striktno propisane ovde odredbama zakona, a pogotovo kada je tu u pitanju angažovanje u nevladinim organizacijama bilo kojeg oblika, namene ili vrste je nešto što je Visoki savet sudstva do sada, moram da kažem, ne znam zašto blagonaklono gledano.

Verovatno bi Etički odbor morao da uzme u obzir i ovo o čemu je moj mlađi kolega prethodno govorio, a to je da preispita odgovornost sudija koji u javnosti istupaju bez jasne, pisane saglasnosti nadležnog predsednika suda u kojem su izabrani za sudije i ne samo njihovu, nego i odgovornost predsednika sudova koji ne pokreću disciplinski postupak protiv sudija koji kreše Poslovnik i pravila koja su nedvosmislena i jasna. To što je neko izjavio da je to prevaziđeno, ja još nisam čuo da postoji i jedna krivična presuda običnom građaninu Republike Srbije koji je oslobođen odgovornosti zato što je nešto prevaziđeno. Slovo zakona, propisa, prvo mora da poštuje onaj ko primenjuje zakon da bi imao pravo da zakon nemilosrdno onako kako je propisano primenjuje na građane Republike Srbije. Ako nama sudije ne postupaju tako, to je vrlo ozbiljno narušavanje poverenja građana Republike Srbije u ispravnost, dostojnost i poštenje u radu kada su sudovi u pitanju.

Još uvek je to mali broj sudija, doduše lepo eksponiranih i mislim da je krajnje vreme da se na tom planu preduzme nešto ili da se protiv njih pokrenu postupci, jasno sankcioniše ili da se propisi promene i da kaže sudija nema obavezu da traži pisanu saglasnost i odobrenje predsednika svog suda za javni istup i onda jednostavno imaćemo čistu situaciju. Znači, ili ili, opredelimo se za nešto.

Dobro je što se napokon neko posle, ako se ne varam, 12 godina setio da u članu 37. u stavu 5. reč - pet zameni sa - šest. Radi se o platnim grupama, jer smo, i u stvari još uvek imamo situaciju da mi imamo šest platnih grupa kada su plate sudija po rangu poređane, a zakon predviđa postojanje samo njih pet.

Ako se ne varam to je učinjeno 2009. godine, a neki zli jezici, kojima ja verujem, taj član kad je uvedena ta šesta posebna kategorija u tom članu, gde je izdvojen predsednik Vrhovnog kasacionog suda bio ustupak Nati Mesarević da se njeno visočanstvo i božanstvo prihvati te uloge predsednika Vrhovnog kasacionog suda ili je to bila nagrada za nešto drugo kada su u pitanju neki predmeti u kojima je Nata Mesarović postupala. Dobro je što smo se setili i što je napokon odreagovano i što će ovo biti promenjeno. Da ne bi bilo zabune, i jako jeste tehnička greška, u stvari nije tehnička greška, njima se toliko očigledno žurilo da i ispune Nati želju da o ovome nisu vodili računa. Ovo nije smelo da promakne ni studentu prve godine pravnog fakulteta kada je to rađeno.

Ono sa čime se ja ne slažem u ovom predlogu jeste pitanje člana 63. važećeg zakona i član 63. važećeg zakona kaže – nestručnim se smatra nedovoljno uspešno vršenje sudijske funkcije ako sudija dobije ocenu „nezadovoljava“ shodno kriterijumima i merilima za vrednovanje rada suda.

Mogu da se složim da nekada u životu mogu da se dese opravdavajući razlozi da se zaradi ocene „nezadovoljava“ i tu naravno kao i kada neko sudi o nečemu od sudija mora uzeti u obzir i životne okolnosti kada primenjuje pravilo. Možda je mnogo bolje rešenje bilo da ovo ostane, ali da se kaže da kada neko dva puta uzastopno dobije ocenu „nezadovoljava“ shodno kriterijumima i merili za vrednovanje rada sudija ili nama kriterijumi i merila za vrednovanje rada sudija nisu dobri, a njih je bilo mnogo jednostavnije promeniti nego menjati član zakona.

Ne slažem se sa tim da neko ko ne radi svoj posao, srećom to je jako mali broj, bude brisanjem ove odredbe zaštićen kao divlji medved. Obrazloženje koje sam danas čuo na Odboru da će to biti onda tretirano da on nije stručan pa će biti poslat na obuku da bi bio stručniji, ja stvarno ne razumem čiju grešku ili neznanje mi sa ovakvom izmenom pokrivamo – svoju jer smo pogrešili kada smo nekoga izabrali na sudijsku funkciju jer je jedan od ključnih elemenata pitanje stručnosti pored dostojnosti da bi mu bilo povereno u ruke da sudi u ime naroda. Taj ko ne radi i neće da radi i zaradi ocenu „nezadovoljava“ i ponovo zaradi ocenu „nezadovoljava“ jer ne radi svoj posao ne treba da bude sudija. Nije poenta rada pravosuđa u nepriznavanju i prikrivanju svojih grešaka, niti ovog parlamenta, niti bilo kojeg saziva prethodnog, niti budućeg, nego upravo u tome da kada i pogreši jasno kaže – pogrešili smo, pogrešili smo jer Đorđe Komlenski koji je izabran za sudiju te i te godine nije stručan, nezadovoljava, razrešavamo ga te funkcije, ne ispunjava. Izvinite, građani, pogrešili smo i to je jednostavno tako.

Prema tome, ja mislim da je problem naš upravo u merilima i kriterijumima. Mi smo dozvolili da od 2006, 2007, 2008. godine pa pogotovo 2009. i 2010. godine krene uvođenje toga da nam je statistika važnija od suštine i došli smo do jednog potpunog apsurda, a to je sledeće – ako je norma orijentaciona sudije koji postupa u parničnim predmetima da mesečno zaključi 20 predmeta, presudi, izradi odluku to znači da je to grubo rečeno na godišnjem nivou 240 predmeta.

Onaj ko se drži statistike i vodi računa o tome da zaključi i presudi 240 predmeta zasigurno će u roku koji zakon propisuje, odluke izraditi.

Gde je apsurd? Mnogo sudija, pogotovo starijih i iskusnih sebi ne dozvoljava luksuz da se bavi statistikom, nego se bavi životom, bavi se na odgovarajući način svojim poslom i onda dođe u apsurdnu situaciju. Dođe u situaciju da na godišnjem nivou, recimo, presudi 400 predmeta, jer je sudio svaki dan po sedam, osam ročišta, održavao uredno, ali jednostavno fizički je neizvodljivo da izradi više od 240 odluka.

Takav sudija ima problem jer može da doživi, a u praksi već imamo to, da predsednik suda protiv njega podnese disciplinsku prijavu i pokrene se postupak jer je više nego što se traži od njega radio, a predsednik suda mu nije obezbedio ni odgovarajućeg saradnika, ni pripravnika, ni sudijskog pomoćnika da olakša bar onaj tehnički deo koji oni mogu bez problema da rade.

Prema tome, više su u pitanju ovde problemi sa merilima i kriterijumima, nego što je pitanje problema da li neko treba da bude razrešen zato što je zaradio ocenu ne zadovoljava. Prema tome, da li je to tražio GREKO ili je preuzeto nešto drugo ili se insistira iz EU, ja moram da kažem i to je opšte poznat stav, mene to uopšte ne zanima. Malo stvari koje su njihove preporuke, njihova insistiranja su bila na dobrobit građana Republike Srbije, a pogotovo kada je u pitanju pravosudni sistem.

Zašto o ovome govorim? Postoji sklonost, i to je ljudska osobina, ka zataškavanju određenih problema. Imamo danas na dnevnom redu i izbor predsednika sudova. Imamo predsednike sudova koji vrlo profesionalno rade svoj posao, ali imamo i predsednike sudova koji to ne rade. Imamo predsednike sudova koji po svaku cenu pokušavaju da zataškaju probleme koji nastaju zbog toga što nije suđenje završeno u razumnom roku.

Sedam godina sudija, njegovom greškom, na žalost ne postupa taj sudija u tom istom predmetu, nije doneo rešenje o predlogu za izvršenje izvršne sudske presude. Radio je niz nezakonitih stvari, nezakonito mislim procesno nezakonitim, i spojio sa nekim drugim predmetom. Nije hteo da dozvoli da izvršitelji preuzmu predmet i da ne pričam muka Tantalovih. Onda imate situaciju da predsednik suda kaže – ne, ne nije povređeno prave na suđenje u razumnom roku. Radi se o Drugom osnovnom sudu u Beogradu, da nemamo dilemu oko toga.

Ako budemo popustili i rekli da oni koji ne rade svoj posao nego se bave samo statistikom ne mogu da budu razrešeni sudijske funkcije pod određenim uslovima, a napravimo bolja merila i kriterijume, nego od ovih koje sada imamo, relevantnije, ništa dobro mi nećemo učiniti niti građanima Republike Srbije, niti sudijama koje postupaju, pogotovo ne onima koji časno, a takav je najveći broj, časno, savesno i više nego odgovorno postupaju i rade preko granica mogućnosti koje imaju.

Složiću se i sa kolegom Miletićem, vezano za postojanje sudova. Ja sam se nadao da će novi saziv i Visokog saveta sudstva koji je došao, u stvari nadam se, tek predstoji pred njim, novo ministarstvo koje je došlo, uraditi jednu ozbiljnu analizu mreže sudova koju mi imamo. Nedopustivo je da država nije zastupljena u svakoj sredini, kao što je to nekada bilo da je u svakom gradu u Srbiji postojao opštinski sud, postojala poreska uprava itd, itd. Najbolja je država u kojoj su sudije izuzetno dobro plaćene, lekari, policajci, koji nemaju posla na svu sreću jer je sve ostalo harmonizovano.

Prema tome, nedopustivo je takođe, ministarstvo mora i time da se pozabavi, da mi konstantno svake godine ili svake druge dovodimo nadležni sud u poziciju da delegira na nadležnost desetine hiljada predmeta Višeg suda u Beogradu, drugim višim sudovima po Republici Srbiji. Nije to samo jedanput, to se mnogo puta već desilo da bi to bila slučajna greška. Tu postoji neka greška u sistemu. Ja ozbiljno mislim da je mreža sudova koju smo mi nekada imali, opštinskih, okružnih i Vrhovnog suda Srbije daleko efikasnija i funkcionalnija bila sa svojim rasporedom nadležnosti nego ovo prepravljano čudo koje je nastalo 2010. godine od osnovnih sudova.

Ne može se popraviti ono što nije u samom startu bilo napravljeno dobro. To mora da se razmotri i da se omogući pristup svakom građaninu da bez ikakvog problema može da dođe do suda.

Prema tome, žao mi je, naravno propratiću i diskusiju i sve ostalo do kraja, ali što se tiče zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, ukoliko do kraja opstane ovaj predlog da se član 63. briše, bez odgovarajućeg nadomeštanja, ja lično ne mogu da glasam za ovakav predlog. Mislim da sam razloge za to vrlo jasno obrazložio. Da li sam u pravu ne znam, ali mislim da su bili prilično jasni. Zahvaljujem vam se na pomnom praćenju ovoga i unapred na odgovoru. Hvala.

Zahvaljujem se na obrazloženju. Ja sam rekao da me je odgovor danas koji smo dobili na Odboru za pravosuđe pomalo zbunio, vezano za ovaj detalj. Sad mislim da smo ga razjasnili, kada je u pitanju vođenje i način vođenja disciplinskog postupka. Možda i ja nisam bio dovoljno koncentrisan i nisam razumeo.

Što se tiče preopterećenosti sudova, ne bih želeo da ulazim u tu polemiku, to je sada mnogo dugačka priča i namerno nisam ulazio u taj deo, jer su svi pomalo u pravu i niko nije stoprocentno u pravu kada je u pitanju problem koji se izrodio vezano oko svega onoga što se izdešavalo oko Zakona o parničnom postupku, odnosno nekih drugih situacija i problemima koji postoje kada su u pitanju ove tužbe protiv banaka. O tome ne želim da oduzimam previše vremena, već sam predugo govorio.

Jednostavno, otprilike su svi ravnomerno bili u pravu sa svojim stavom i niko u potpunosti za toliko nije bio u pravu i ja se nadam samo da će te izmene koje će doći kao predlog ovde biti prihvatljive, neće ugrožavati prava građana na zastupanje i pristup sudu, ono što je potpuno jasno, niti će omogućiti da na bilo koji način banke ono što su dužne i ono što su stavovi sudova u Republici Srbiji do sada jasni ne plate i ne vrate građanima Republike Srbije, prema tome, otom-potom. Zaista se nadam da će se izroditi jedan kvalitetan predlog i, naravno, za svaki kvalitetan predlog treba dobar pregled svega onoga što se dešava i mnogo potrošenog vremena i energije da se dobije najbolji rezultat u tom trenutku. Hvala još jednom.