Zahvaljujem, predsedavajuća.

Održavanje reda u Skupštini podrazumeva održavanje i reda i mogućnosti da se u Skupštinu uđe. Naravno da ne smatram da ste vi odgovorni za ovo što se desilo, ali mislim da je apsolutno na mestu da se kao predsednik Skupštine, pošto očigledno apeli nas poslanika svih ove četiri godine nisu pomogli, obratite direktno Republičkom tužilaštvu i zatražite da već jedanput počnu da rade svoj posao.

Ova horda koja je bila ispred Skupštine, uključujući i narodnog poslanika Boška Obradovića kao kolovođe, je apsolutno ispunila sve zakonom propisane uslove da onog trenutka kada su napali gospodina Marjana Rističevića bude privedena i uhapšena. Hoće li tužilaštvo raditi svoj posao ili ćemo mi zaista u najkraće moguće vreme morati da razmislimo na koji način ćemo proveriti zašto se oni tako ponašaju, zašto ne rade svoj posao i zašto su dozvolili da počne da luduje fašizam u Srbiji?

Srbija nije tlo za fašističke ideje, ali verovatno onima kojima su ljotićevsko-fašističke ideje u mozgu, počinju da lude, to izgleda dolazi u vreme 9. maja, znaju oni da na političkoj sceni nemaju šta da traže, da nemaju šta da traže na izborima. Ono što mi tražimo jeste da republički organi, prvenstveno tužilaštvo, rade svoj posao, zaštite građane Srbije, zaštite poslanike, zaštite pravo na normalan život u Republici Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, dobro je što danas na dnevnom redu imamo priliku da razgovaramo o donošenju odluke o ukidanju vanrednog stanja u Republici Srbiji.

Ja iz pijeteta prema preminulima neću koristiti reč – odlično, gledaću da ne koristim ni reč dobro, jer čak i da je samo jedan čovek u Srbiji preminuo od Kovida i to je previše i mora se uvažavati, poštovati i voditi računa o emocijama njihovih najbližih, a i svih nas koji smo izgubili neke poznanike, prijatelje, neke dobre ljude koje smo imali prilike da upoznamo ili izgubili priliku da ih upoznamo.

Ali, ono što se mora reći, mora se reći da je država Srbija i njeno rukovodstvo reagovalo pravovremeno, odgovorno, brzo i efikasno. Nije samo rukovodstvo zaslužno što mi danas pričamo o ukidanju vanrednog stanja, ja verujem da su jednako zaslužni svi građani Republike Srbije koji su poštovali mere koje su preporučivane, koje su donošene od strane Vlade i dozvoliću sebi kao laik nešto sa čime baš i ne volim da se igram i komentarišem, a to je da sam siguran da bismo mi o ovome razgovarali verovatno i ranije, da bi verovatno i ranije na dnevnom redu bila Odluka o ukidanju vanrednog stanja ili bismo na današnji dan imali mnogo bolje rezultate, mnogo manji broj preminulih, mnogo manji broj zaraženih, mnogo manji broj ljudi u bolnicama da jedan deo, srećom mali, neodgovornih, neozbiljnih ljudi, nije se trudio svim silama da građanima Srbije zagorča život i da im produži ovo što smo morali da prihvatimo u borbi protiv ovog nepoznatog.

Nama je spočitavano da smo mi bili protiv naših građana koji su se vratili iz inostranstva, da smo bili navodno ljuti. Nije tačno. Svi građani Republike Srbije su dobrodošli u svojoj matici u svakom trenutku. Iz kojih su sve razloga dolazili ovde, ne želim da licitiram, ali je to jedan logičan, verovatno psiholozi mogu taj potez i bolje da objasne nego ja.

U Srbiju su došli iz zemalja kojima smo mi zavideli na nivou medicinske usluge, barem onoga što je nama predstavljeno i slikano. Srećom te su došli u Srbiju, a nisu ostali tamo gde su otišli da zarade novac, tamo gde smo mi bili ubeđeni da je medicina na boljem nivou nego u Republici Srbiji. Mi smo bili s pravom ljuti i na ove koji su u Republici Srbiji konstantno, ali s pravom ljuti na ove koji su se vratili, a nisu poštovali mere samoizolacije i izolacije karantina, jer to jeste neodgovornost koja je zasigurno produžila trajanje vanrednog stanja.

Znate, doneti Odluku o uvođenju vanrednog stanja u slučaju rata je jednostavno. Neko vas je napao i onda vi nemate izbora, jedino što treba da uradite jeste da ispoštujete proceduru i donesete takvu odluku. Doneti Odluku o uvođenju vanrednog stanja u vreme pandemije Kovida-19 je vrlo odgovoran i ozbiljan potez, ali ja moram da kažem, pre svega, hrabar i dobro je što se pokazao kao jednim od najdelotvornijih lekova za obuzdavanje ove pandemije.

Ja ne bih želeo previše o ekonomiji, ali ne bih želeo ni da razmišljam šta bi danas bilo da su u ovom periodu državu vodili oni koji su 2009. godine vodili Republiku Srbiju tokom ekonomske krize. Nisu našli za shodno da pomognu nikome ni sa jednom platom, ni sa otpisanim porezima i doprinosima, ni sa pomoći, ni sa čim, samo su uzimali sve što su mogli, kupili su milion vakcina, bacili ih i jedva priznali da su to uradili. Ne treba meriti vreme u odnosu na njih, ali ne treba ni oni da nam budu reper i osnovna linija na kojoj ćemo procenjivati šta je dobro urađeno, a šta nije. I jako je teško izdvojiti u celom ovom sistemu, koji je morao u hodu da se prestroji iz redovnog u potpuno drugačiji režim rada.

Da li je to Vojska Srbije? Naravno. Da li je to Ministarstvo unutrašnjih poslova? Naravno. Da li je to i Elektroprivreda Srbije, jer ni jednog trenutka nije stala proizvodnja električne energije u Republici Srbiji, jer da se ne daj Bože to desilo džaba bi nam bili svi respiratori, ne bi bolnice imale da budu čime napajane. Odgovornost na svakom nivou.

Naravno, kada menjate sistem rada u hodu za kratko vreme nekada se dešavaju i greške. Greške su daleko manje bile, jer je u ovom trenutku najodgovorniji tim, koji predstavlja državu, slušao struku. Mnogi su imali primedbe na raznorazne komentare struke, nisu im se svideli, ali struka je bila ta koja daje svoje mišljenje. Mišljenje je bilo jako teško dati, a odluku još teže doneti.

Jesmo mi u Srbiji naučili da se borimo sa nevidljivima. Oborili F-117 i F-16 itd, ali o njima smo znali nešto. O Kovidu-19, u vreme kada je kucao na vrata Srbije i ušao u Srbiju ni Svetska zdravstvena organizacija nije znala gotovo ništa, tako da svoje iskustvo sažeto na jedno mesto, koje su naši stručnjaci mogli da iznesu na sto, pokazuje da je odabir kadra, njegova raznovrsnost, njegov različit pristup ovom problemu samo omogućio da se donesu pravilne, brze i odgovarajuće odluke.

Mi živimo u zemlji u kojoj je istina najvažnija, a istina je da se u Srbiji bez ikakve naknade, pod potpuno istim uslovima svaki građanin Republike Srbije, bez obzira na zvanje, znanje, imanje, porodično stablo i lozu imao mogućnost da leči na isti način. Čak i oni koji su se sticajem okolnosti zatekli u Srbiji su lečeni kao da su građani Republike Srbije, bez obaveze da Republici Srbiji nadoknade nešto.

Ovo se ne dešava bez razloga. Srbija je zemlja u kojoj fašizam nikada neće naći pogodno tlo i zato Srbija je uvek bila na pravoj strani, sposobna da prepozna svakog pravog neprijatelja i da mu odgovori na pravi način.

Zahvalnost je teško ovde izraziti svakome, ali zdravstveni radnici su ti koji su zaista istrpeli izuzetan udar direktno. Mnogi od njih su svoju odgovornost na radnom mestu, svoje zalaganje platili onim najvrednijim, platili svojim životima. To se mora poštovati. Mora se naći načina da ti ljudi ostanu večno obeleženi.

Na predsedniku Republike Srbije je da napravi jedan ozbiljan i težak posao u što je moguće kraćem vremenu posle ove ozbiljne bitke i da kao neko ko je jedini po Ustavu ovlašćen, dodeli odlikovanja onim najhrabrijima, najzaslužnijima, ali da ista takva odlikovanja dodeli i zemljama koje su prve pritekle Srbiji u pomoć bez obzira na količinu, obim i vrstu opreme koju su nam doneli.

Poštovani građani, na žalost u Republici Srbiji zakon ne važi za sve isto. Ovo što ću ja sada reći skretali su mi pažnju da uopšte nije niti politički pametno, da će to naići na osudu po društvenim mrežama, da će to biti teško prihvatljivo bilo kome, ali jednostavno mi iz Pokreta socijalista se ne krijemo ni iza čega i ono što smatramo da je pravično i pravedno, a pogotovo kada smo ubeđeni da je istina to i iznosimo.

Sam Ustav Republike Srbije pravi jednu ozbiljnu diskriminaciju. Jedini čovek koji formalno-pravno ne može da dobije odlikovanje je predsednik Republike, jer je ovo država u kojoj po njenim pravnim normativima je predsednik Republike taj koji isključivo može da donese odluku o dodeli odlikovanja. Ono što mi iz Pokreta socijalista mislimo jeste da je Aleksandar Vučić, preuzimajući na sebe odgovornost, stajući na čelo tima kao ozbiljan i odgovoran vođa, apsolutno zaslužio odlikovanje.

Bićemo mi i grđeni, bićemo i po Tviteru, ali, verujte, baš me briga za Tviter. Baš me briga za njihovu mržnju. Želim da svi građani Republike Srbije budu ravnopravni. Da ne bismo ispali laici, samo to je jedini razlog zašto i formalno-pravno nismo pokrenuli proceduru da se i predsedniku Republike dodeli odlikovanje. Ima vremena, ispravićemo i te propise kada budu mirnija i bolja vremena.

Nije to jedini primer da se zakon ne primenjuje isto na sve. Zašto se zakon ne primenjuje na političare isto kao i na obične građane? Da je tužilaštvo reagovalo na vreme, makar kad se upalo u RTS, mi danas ovu bruku u Skupštini Republike Srbije ne bismo bili dužni da trpimo. Ovo je sramota za ovaj dom. Onaj ko je to učinio, on ne zna šta je sramota i nek oprašta sam sebi, ako je uopšte svestan šta je uradio. Ja zato apsolutno tražim i očekujem, prvenstveno političari koji su kršili policijski čas, namerno provocirajući ispred ovog doma, da budu osuđeni, oglašeni krivim, a ako su zaslužili za neke stvari neka idu i u zatvor.

Pravo da vam kažem, dosta mi je toga da gledam da se običnom, malom čoveku, koji je možda neki prekršaj u vreme vanredne situacije napravio i nehotice, nije mogao više da se iskontroliše opterećen svim ovim teretom koji trpimo svi od reda na svojim plećima, napravio propust, ako njemu treba da leti glava, ja to ne mogu da pozdravim, a da se velikim lopovima skida kapa. Dosta je toga u Srbiji bilo.

Onda se moraju ili amnestirati ili pomilovati svi oni ukoliko ovi koji su daleko odgovorniji, koji su krivi zato što su mnogi napravili prestupe u Srbiji tokom vanrednog stanja jer su ih prozivali, pozivali, provocirali da izađu na ulicu da prkose sopstvenom zdravlju, sopstvenoj državi, da nam produže ovo vanredno stanje bez mere i bez potrebe ovoliko, ako oni ne budu odgovarali, onda ne treba da odgovara niko.

Dosta smo se sklanjali pred tviterašima, pred mržnjom, pred neistinom, neka pišu šta god hoće, neka pišu da sam politički nekorektan, da sam poltron, da smo ovakvi, onakvi, ne dotiče me. Jednostavno, oni ne zaslužuju to, ali građani Republike Srbije zaslužuju da pravosuđe već jednom uzme svoj alat u ruke i uradi ono što je bilo dužno da uradi pre godinu i kusur dana. To se više tolerisati ne može. Dosta smo mi skidali kapu pred Đilasom i sličnim lopovima. Hvala.

Reklamiram povredu člana 107. Poslovnika. Razumem da politička opredeljenja ovde treba ispoljavati, ali na ovakav način unižavati prava nas koji s razlogom slavimo 1. maj, poštujemo praznik rada na svaki način, poštujemo ideju levice, poštujemo ideju komunizma, kako ko, ujedno poštujemo prava onih koji su pravoslavni vernici, prava onih koji su rimokatolički vernici muslimanske veroispovesti. Jednostavno ni malo ne ide na čast ovom domu.

Dok je ovo ličilo pomalo na šalu i politički komentar, moglo se prihvatiti, ali da iz ovog doma ovakve poruke idu prema građanima Srbije koji ne slave 1. maj da bi roštiljali, već poštujući ideju levice, je nešto što je neprimereno i ovakvu diskusiju ste bili dužni da zaustavite. Hvala.

Zahvaljujem.

Meni je jako žao što nisam ja imao prilike da sa 16 godina postanem član Saveza komunista i meni je jako žao što nisam pisao doktorat - Marksistički koncept naoružanog naroda, ali samo hoću da kažem jednu stvar.

Nemam nameru da ovde ulazim u polemiku sa onima koji Srbiju gledaju kao svoju državu i koji zaista imaju državotvorni odnos prema svemu ovome, hoću da kažem sledeću stvar. Gospodo, imate i bez nas levičara, većinu, izvolite, ukinite Zakon o praznicima, pa onda možemo tako da diskutujemo. A ja vama predlažem, i jednima i drugima, iako sam pevao "Marširala kralja Petra garda" i "Spremte se, spremte, četnici", pre nego što su mnogi od vas smeli to da pomisle, da večeras sa balkona ide "Marš na Drinu", jer to je nešto što nam je zajedničko svima, ako želimo dobro Srbiji.

Prema tome, drage moje kolege, mislim da više energije treba da potrošimo prema nečem drugom, prema borbi protiv neoliberalnog kapitalizma, nego što treba da se međusobno iscrpljujemo ovde o nekakvim banalnim stvarima.

Nije Tito komunizam i nije komunizam samo ono što se dešavalo posle Drugog svetskog rata. Komunizam je dobra ideja, a obzirom da ste vi kao jedan jako napredan čovek, pametan, mlad, sa 16 godina postali član Saveza komunista, ja ne znam zašto ja ne bih imao razloga da poštujem komunističku ideju kao ideju?

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažene kolege, ova tačka dnevnog reda samo pokazuje koliko se svi mi zajednički trudimo da stvorimo i obezbedimo uslove da se izbori koji nam slede, sprovedu na jedan potpuno demokratičan, jasan, transparentan način. Međutim, očigledno da taj naš trud nekima smeta. Otprilike što je rekla ona narodna – što mi bolji, oni sve gori. Danas je u ovom domu predsednik jedne partije koja inače ima člana, odnosno zamenika člana u RIK-u, a zvanično bojkotuju izboru u aprilu 2020. godine, umesto da pozove narod na izbore, da proklamuje svoj plan i program rada, svoju ideju, pozivao na nasilnu promenu ustavnog uređenja Republike Srbije.

Boško Obradović je danas prevazišao samog sebe i u ovom domu pozvao vojsku i policiju da preuzmu vlast u zemlji i da izoluju predsednika Republike, praktično pozvao je pripadnike vojske i policije da izvrše krivično delo nasilne promene ustavnog uređenja ili kako mi to kažemo pozvao ih je na puč.

Ovo krivično delo je u najblažem krivično delo iz člana 309. Krivičnog zakonika Republike Srbije i nije mu prvi put, kao što kaže moj uvaženi kolega gospodin Marijan Rističević. Ja zaista ne znam šta je potrebno Javnom tužilaštvu više da bi radilo svoj posao. Republički javni tužilac, njega sada ovog trenutka prozivam, je dužan da od svojih kolega, nadležnih javnih tužilaca, ako već oni nisu sposobni i spremni, preuzme ovaj predmet u ruke, podnese zahtev za sprovođenje krivičnog postupka protiv Boška Obradovića, podnese zahtev ovom domu, da se Bošku Obradoviću ukine imunitet i da se jednom za svagda stavi tačka na pozivanje na nered, na krvoproliće, na tuču, na zlo koje neko želi Republici Srbiji i građanima Republike Srbije.

Boško Obradović, da mu je skidan imunitet kad god je zaslužio da se to učini, da je Tužilaštvo preuzimalo gonjenje, do sada bi već zaradio ko zna koliko godina robije i bar ne bismo razmišljali o tome šta je sve spreman da učini da bi udovoljio svojim nalogodavcima i finansijerima.

Poštovani građani, budite mirni i sigurni da Republika Srbija ima svoje mehanizme kojima će nas sve zajedno zaštiti i od Boška Obradovića i nekog minornog broja onih koji misle isto što i Boško Obradović, a i Republika Srbija će kao i 2015. godine naći načina da na odgovarajući način, poštujući minimum ljudskog dostojanstva onih koji moraju da napuste svoje domove, a govorim o migrantima, obezbedi da građani Republike Srbije zbog toga ne da ne budu ugroženi, nego ni jedno njihovo pravo ne bude umanjeno ili da bilo šta trpe.

Pozivam svoje kolege da budu spremni na jedan predlog ukoliko Javno tužilaštvo ne bude radilo svoj posao, na predlog koji ćemo pokrenuti, a to je da se pokrene preispitivanje rada kompletnog Tužilaštva u Republici Srbiji i da jednom za svagda kukolj izbacimo iz žita, jer ja sam siguran da najveći broj ljudi koji rade u pravosuđu Republike Srbije, kako u Tužilaštvu, tako u sudovima su čestiti, pošteni, sposobni, ali zbog jednog malog broja koji se dočepao nekih funkcija pravosuđe u Srbiji danas ne radi onako kako bi trebalo. Da radi, mi bi već sada ovde pred sobom imali zahtev za ukidanje imuniteta Bošku Obradoviću. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažene kolege, retko koji od zakonskih predloga je naišao očigledno na nepodeljenu podršku svih poslaničkih grupa i predstavnika različitih partija, kada je u pitanju ovaj, doduše, jednostavan zakonski predlog, ali čini mi se u ovom trenutku nužan i neophodan kada su građani Republike Srbije u pitanju.

Mogu se složiti sa mnogim razmišljanjima koja su danas izrečena, ali ću podsetiti na neke stvari o kojima sam govorio kada su neke slične zakonske odredbe u pitanju, odnosno druge materije, a to je da je neophodno u nekom budućem periodu raditi jednu ozbiljnu analizu – šta je usvajanje Zakona o oružju i municiji 2015. godine donelo, šta su dobre, šta su eventualno loše strane tog zakona, a onda jednostavno, uvažavajući široku lepezu svih razmišljanja, sačiniti jedan odgovarajući predlog koji bi bio po meri većine.

Naravno da nijedan zakonski predlog ne može biti po meri apsolutno svih onih koji je dolaze pod dejstvo tog zakona, jer će se uvek neko naći da razmišlja drugačije, ali naša obaveza je da to na jedan pravi način tumačimo i radimo.

Zašto ovo kažem? Očekujem zaista od nekog narednog saziva da iz tog razloga što je ipak Srbija danas dosta drugačija nego 2012. godine, dosta drugačija nego 2015. godine kada je ovaj zakon donošen, daleko drugačija i bolja nego 2010. godine kada su donošeni neki drugi zakoni koji se tiču našeg života, i to mora da stvori jednu odgovarajuću osnovu da se ubuduće svemu, kada su u pitanju zakoni koji treba da imaju jedno dugogodišnje dejstvo i primenu, donose, da se analize u pripremi tih zakona rade na odgovarajući način.

Iako je ovo zakon u kojem je kao osnovni predlagač prilikom donošenja Ministarstvo unutrašnjih poslova, ne možemo odvojiti primenu ovog zakona, od Ministarstva pravde, odnosno od pravosudnog sistema, pa kao što mislim da treba dobro izanalizirati koliko mreža sudova je odgovarajuća danas i da li treba vratiti možda nešto bliže staroj mreži sudova i vratiti raspored opštinskih i okružnih sudova, znači, ne samo nazive već i suštinski ih vratiti na nešto što je ipak tradicija srpskog pravosuđa pokazala da je bilo daleko funkcionalnije, tako i to treba usklađivati sa Zakonom o oružju i municiji.

Slažem se da postoje greške u procenama kada su u pitanju pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova i neka diskreciona ovlašćenja koja oni imaju, da li sa razlogom, bez razloga, dobrom, dovoljno dobro kvalifikovanom procenom, tako da kažem dolazi do uskraćivanja prava na držanje oružja ili ne, ali onda treba razmisliti kakav udeo u tim procedurama, koje su nužne, treba da bude Ministarstva unutrašnjih poslova, a kakav udeo na sebe treba da preuzmu ili tužilaštvo ili sudovi.

Mislim da taj neki prioritetni deo posla, kada je u pitanju oduzimanje oružja, privremenog tipa, zbog efikasnosti i dalje treba da ostane u rukama Ministarstva unutrašnjih poslova, ali svaku dalju odluku o sudbini tog oružja, odnosno prava da ga neko poseduje treba da donose sudovi i da stoje iza svojih odluka.

Zašto sudovi? Jednostavno, imali smo raznih situacija. Imali smo situacija da se na prijave o nasilju u porodici ili nekom sukobu ili postojanju prekršaja ne reaguje na dovoljno dobar način ili se ne proceni ugrožavanje moguće sigurnosti drugih ljudi u nekom budućem periodu i umesto neko oružje da je privremeno oduzeto u trenutku s tim istim oružjem je izvršeno ubistvo posle mesec dana.

Ne želim da ovim stavljam bilo kome teret odgovornosti od ljudi koji rade u Ministarstvu unutrašnjih poslova, ali oni treba da budu relaksirani tog dela priče, što se tiče njihove reakcije. Sudovi su u svakom slučaju, pa i tužilaštva daleko kvalifikovaniji da odlučuju o toj daljoj proceduri da li nekome treba uskratiti pravo da drži oružje u kom vremenskom periodu.

Činjenica je da, i to je dobro, je jako mali broj krivičnih dela izvršen sa legalno registrovanim oružjem, ali bojim se da, kada o tome govorimo, govorimo o krivičnim delima koja su učinjena sa umišljajem, koja su učinjena u afektu, ali kada govorimo o krivičnim delima iz nehata, bojim se da je mnogo krivičnih dela za koja i ne znamo da su se desila.

Ako će taj broj krivičnih dela, slučajnih ranjavanja, slučajnih ubistava, kada neovlašćena lica ili deca, praktičnije rečeno, dođu u priliku da uzmu u ruke oružje koje je napunjeno, koje ima municiju i da se posle toga desi nešto ružno, onda i zbog jedne jedine ogrebotine postoji opravdanje da se mora naći način, a da li su to čelični ormari, sefovi i ostalo u čemu će se to oružje učiniti nedostupnim ili bar mnogo, mnogo teže dostupno onima koji nisu osposobljeni da rukuju oružjem, nosi svoje opravdanje u celoj toj priči.

Znate, bilo je zanimljivih predloga, ja nisam lovac, iako je ova inicijativa potekla od lovačkih udruženja, prvenstveno inicirala da u sve ovo uđemo, sa ovim zakonskim predlogom, kažem, nisam lovac, ne volim lov, ali apsolutno ne sporim nikome pravo da to voli, da radi i to je jednostavno nešto što je njegov izbor.

Sećam se kada je ovaj zakon donošen, nekim sticajem okolnosti, iako nisam bio poslanik, da je bilo amandmana da se omogući lovcima i dozvoli da u lov nose sa sobom i pištolje i revolvere, ali u svrhu lova. Raspitujući se došao sam do zaključka da to možda i nije neophodno kad lovci idu u lov na zečeve, na prepelice, jarebice, fazane, ali kada idu u lov na ozbiljniju divljač, kada su u pitanju vukovi, medvedi, divlje svinje i ostalo, mogu da dođu u situaciju da im je pištolj potreban i sa spasavanje sopstvenog života.

U krajnjem slučaju postoji i ubistvo iz milosrđa kada je u pitanju neka radnja na životinje koja neće od dobijenih povreda iz puške lovačke, koju je dobila, preminuti tako brzo, skratiti joj muke.

Tako da meni opravdanje koje je tada dato i obrazloženje za koje sam čuo da bi to na mala vrata bila zloupotreba i mogućnost da se nekome dozvoli nošenje oružja bez posebne dozvole koja podrazumeva nošenje oružja. Ja mislim da ovome treba ozbiljno razmisliti, jer ja koliko znam u lov se danas ne ide kada se kome prohte. Postoje tačno određeni dani za lov, određeno vreme pod određenim uslovima ili je to regulisano na jednom ograničenom zatvorenom području u lovištima. Tako da ako ovo ima svoje opravdanje u praksi i o tome treba razmisliti.

Još neke od stvari koje jesu tema za razmišljanje, a to je vraćanje oružja kada se svi neki postupci završe, okončaju, pa stranke budu i oslobođene, budu krivične prijave odbačene, imamo situaciju da ne svi, naravno, ali u pojedinim policijskim stanicama odbijaju da to oružje vrate i to su stvari jednostavno koje nisu dopustive i za to treba tražiti odgovarajuća rešenja. Opet takvo rešenje nalazim u onoj meri koju sam predložio da se privremeno oduzimanje oružja ili čak trajno oduzimanje oružja poveri isključivo i samo sudovima u posebnoj proceduri.

Naravno da možemo sada pričati o mnogim stvarima, ali da to ne bi zvučalo neozbiljno treba jasno reći da za donošenje kvalitetnog i dobrog zakona ili ozbiljnijih izmena i dopuna, suštinskih izmena i dopuna treba vreme, treba dobra analiza, treba javna rasprava, treba čuti mišljenja i lovaca i građana koji oružje drže zbog lične bezbednosti i oni koje oružje žele da drže kao trofejno oružje, oni koji se bave streljaštvom, jednostavno ljudi koji vole da poseduju oružje iako im nije potrebno ni iz bilo kog razloga. Samo na jedan takav način mi možemo doći do nekog rešenja koje je prihvatljivo za sve.

Moram da kažem jednu stvar koja možda neće biti popularna, ne donosi političke poene, možda čak i naprotiv, ali imao sam prilike da prošle godine glasam u martu mesecu, odnosno krajem februara da se rok koji je već istekao četiri godine produži za još godinu dana. Sada sam se pridružio inicijativi gospodina Marijana Rističevića i mog kolege druga Bojana Torbice i pojavljujem se ovde kao predlagač i hoću da kažem jasno i glasno građanima Republike Srbije - ukoliko se za naredne dve godine ponovi identična situacija kao sad da gotovo dve trećine onih koji poseduju oružje ne budu u međuvremenu uradili ono što zakon propisuje, 2022. godine, ukoliko budem bio poslanik u Narodnoj skupštini, biću apsolutno protiv toga da se taj rok produži i za jedan jedini dan.

Ozbiljna i odgovorna država mora da stoji iza zakona koje donosi i reći ću još jednu stvar koja je ovde apsolutno nepopularna. Od čoveka od kojeg mi je bila muka gledajući ga u politici i o kojem ne mislim dobro, a radi se o Mlađanu Dinkiću, jednu jedinu stvar koju cenim i poštujem kod njega jeste posle onih silnih pre registracija automobila koje su dozvoljavane sa stranih tablica u nekim olakšanim procedurama, poslednji put kada su rekli da više nikada neće se saglasiti da se to ponovo dešava to su i ispoštovali.

Naravno da u ovo sve treba da se uključi MUP. Slažem se sa ovim razmišljanjima, jer to i jesu naša razmišljanja, ali nisu bila moguća u ovaj zakonski predlog ovakav u ovako kratkom roku da se pripreme, a to jeste da se i MUP, onoliko koliko mu njegovi kapaciteti dozvoljavaju i omogućavaju, uključi aktivno u pozivanje i obaveštavanje građana i da ovaj posao kada je u pitanju i poštovanje Zakona o oružju, municiji i njegovih odredbi u narednih dve godine završimo na jedan uredan, blagovremen i korektan način.

Ponavljam predlagači jesmo naravno, zahvaljujem svim kolegama na podršci. Svima nam je jasno da u ovom trenutku nešto što je potrebno uraditi, ali verujte mi za dve godine ukoliko ovo ne bude dalo odgovarajući rezultat protiv bilo kakvog produženja ja lično ću glasati i verujem da će to u činiti i predlagači ovog zakona koji je danas na dnevnom redu. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, Odbor je predložio Skupštini Republike Srbije da usvoji autentično tumačenje odredbe člana 40. stav 5. Zakona o lokalnim izborima.

Radi se o odredbi koja inače glasi da političke stranke nacionalnih manjina i koalicija političkih stranaka nacionalnih manjina učestvuju u raspodeli mandata i kada su dobile manje od 3% glasova, od ukupnog broja birača koji su glasali, pri čemu se prilikom raspodele mandata, primenom sistema najvećeg količnika, količnici svih izbornih lista političkih stranaka nacionalnih manjina i koalicija političkih stranaka nacionalnih manjina uvećavaju za 35%.

Odbor je smatrao za shodnim da prihvati inicijativu koju je narodni poslanik, doktor Aleksandar Martinović, podneo da se predloži autentično tumačenje Skupštini radi otklanjanja eventualnih nejasnoća u budućoj primeni, a na sledeći način, tako da ovu odredbu treba razumeti da se pravilo po kojem se količnici izbornih lista političkih stranaka nacionalnih manjina i koalicija političkih stranaka nacionalnih manjina uvećavaju za 30%, odnosi samo na liste onih političkih stranaka nacionalnih manjina i koalicija političkih stranaka nacionalnih manjina koje su dobile manje od 3%.

Apsolutno smo sigurni da je ovo bilo i u duhu onoga što je i predlagač amandmana koji je na ovaj zakon bio usvojen i iz tog razloga predlažemo Skupštini da radi otklanjanja nekih nejasnoća, u budućoj primeni ovog zakona, prihvati Predlog ovog autentičnog tumačenja. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi ministre sa saradnicima, zakon koji danas imamo na dnevnom redu je pre svega obaveza prema građanima Republike Srbije.

Neki pre nas nisu imali sluha, snage ili hrabrosti da se sa ovim uhvate u koštac. Ovo naravno nije laka, ni jednostavna, ni politički popularna tema da na ovakav način zakonskim putem ulaziti i zadirati u najbolnija osećanja onih ljudi koji sumnjaju da su im deca nestala, ukradena ili jednostavno imaju ozbiljnu sumnju da se to desilo.

Ja bih najpre pošao od samog naziva zakona i u predlogu zakona jasno stoji da je ovo zakon o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji.

Svako ko nije zlonameran, čitanjem samo naziva zakona ima mogućnost da shvati kakva je svrha i uloga ovog zakona o kojem mi danas govorimo. Ovo nije zakon koji treba da spreči bilo čiju krivičnu odgovornost. Ovo nije zataškavanje mogućih slučajeva. Ovo je jednostavno reakcija države da se na jedini odgovarajući i primereni način kroz sudski postupak razreši dilema o postojanju sumnje o statusu neke novorođene bebe.

Sav zakon i sav tekst ovog zakona je pisan u duhu ovog naziva. Ja ne znam ni jednu drugu instituciju koja bi bila bolje obučena, osposobljena, koja bi imala veći autoritet i bila odgovornija nego sud, da upravo sud o ovome odlučuje. Da li će se desiti da se osnuje neki politički organ, anketni odbor ili tako nešto, to je posebna priča.

Mislim da mnoge nevladine organizacije koje navodno podržavaju roditelje koji imaju ozbiljnu bol, patnju i sumnju šta je bilo sa njihovom decom, nisu dobronamerne. Ima onih koje to jesu, koje pomažu tim ljudima da na neki način utvrde istinu. Usvajanje ovakvog zakona upravo i jeste jedan od puteva da otklonimo neke osnovne dileme koje tu mogu da budu.

Ovde se vrlo jasno preciziraju obaveze MUP-a, potrebe da policijski službenici budu posebno i specijalno obučeni, ali i amandmanom koji je predložio odbor ista ta specijalizacija i posebna obuka ja verujem da će biti predviđena i za sudije koje postupaju, kako u prvom, tako i u drugom stepenu ovim postupcima.

Dalje, uvodimo nešto što se zove istražno načelo. To znači da se ovo ne svodi na puki i formalni postupak gde će sudija izvesti dokaze koje mu je predložio predlagač ili neko drugi, već ima obavezu da u postupku sprovede i izvede sve moguće dokaze koji mogu da pruže podlogu za donošenje kvalitetne sudske odluke.

Obaveza suda i načelo hitnosti, ali ne brzopletosti i to je jasno definisano, načelo poverljivosti, jer zaista ovo su teme koje su duboko bolne i bilo bi zaista krajnje neozbiljno i neodgovorno dozvoliti da se tim ljudima koji već dovoljno pate te patnje i još više produbljuju. Načelo obaveze saslušanja predlagača i svih onih koji učestvuju u postupku. To su osnovna načela koja prate ovaj postupak i mislim da zaista nije ni bilo primerenijeg postupka nego ovako modifikovanog vanparničnog postupka u sudu kojim bi se ovakva činjenica mogla utvrditi.

Samo pokretanje postupka je vrlo jednostavno ne iziskuje nikakve troškove, znači svako od onih ljudi koji želi i ispunjava uslove iz ovog člana 14. na jednostavan način može ovaj postupak pokrenuti, ostalo je obaveza države, odnosno suda da taj postupak do kraja sprovede na odgovarajući način.

Nisu ni moguća rešenja nešto što treba da dovede u dilemu. Sud ima obavezu da na kraju postupka na osnovu utvrđenih činjenica onih koje moguće utvrditi, u ovakvom postupku ili u bilo kom drugom postupku teško, da verujem neki postupak u kojem bi se više moglo činjenica pribaviti nego u ovome što je predviđeno, ali naravno prostora za bolje ideje uvek postoji, ima obavezu da donese rešenje i da stavi svoj zaključak na papir, kako to volimo kolokvijalno da kažemo, i da odredi status nestalog novorođenog deteta time što će utvrditi činjenicu smrti, eventualnog mesta gde se telo nalazi ili ako ne može taj deo da se utvrdi, da se utvrde činjenice koje objašnjavaju šta se sa nestalim novorođenim detetom dogodilo i mesto gde se ono nalazi. Ako nijedno ni drugo ne mogu da se utvrde na osnovu dokaza koji budu izvedeni u postupku, sud je dužan da i to napiše. Naravno da na ovo postoji pravo žalbe i to će biti preispitivano u drugostepenom postupku.

Koliko država shvata ozbiljno sam ovaj postupak, jeste i činjenica da je kao nadležne sudove odredila ne osnovne sudove nego više sudove u svojim sedištima koje će očigledno imati specijalizovana odeljenja za ove vrste postupaka, jer je pretpostavka da u tim sudovima sede iskusnije sudije koje će isključivo i samo ovoj materiji moći da posvete daleko veću pažnju.

Stvar je podnosioca predloga da li će zatražiti novčanu naknadu ili neće? Pravo na naknadu za duševni bol i patnju ili kako se to u ovom zakonu kaže, zbog povrede prava na porodični život, je nešto što je uobičajeno u istoriji srpskog pravosuđa, već dugo, dugo vremena i to ne može nikad biti cena koja nešto nadoknađuje, to je samo jednostavno nekakva minimalna vrsta satisfakcije koju oni koji trpe nekakav bol mogu da eto dobiju od države na ime toga.

Utvrđivanjem prava i na naknadu i tamo gde je sud rešenjem koje jednog dana postane pravosnažno utvrdi da ne može da se utvrdi status nestalog novorođenog deteta. Mi kao država u stvari priznajemo sopstvenu objektivnu odgovornost i za aljkavost činovnika koji su ove procedure u porodilištima sprovodili, ajte držaću se onoga što i ministar u uvodnom izlaganju rekao 60-ih godina, pa na ovamo. U svojoj praksi, baveći se advokaturom, imao sam sedam ili osam situacija da su ljudi koji imaju ozbiljnu sumnju dolazili da se konsultuju, donoseći razno-razne dokumente, papire, čak i bez ikakvih papira tražeći da se nešto učini. U tom trenutku ruke su mi kao punomoćniku bile apsolutno vezane, ali želim da kažem jednu drugu stvar.

Neki su me zaista uverili da postoji ozbiljan razlog za sumnju, na osnovu papirologije koju sam mogao da vidim, ali moram da budem iskren, koliko god to bilo politički nepopularno, da su mnoge stvari za koje su se ljudi koji pate zbog ovih stvari kao očajnici hvatali za slamku spasa, meni mnogo više ličile na aljkavost činovnika i službenika koji su u porodilištima vodili administraciju, nego što se radilo o teoriji zavere ili nečemu što bi moglo da probudi ozbiljnu sumnju. U krajnjem slučaju ko sam ja da ocenjujem i procenjujem o svemu tome, jer jednostavno o ovakvim stvarima treba da kada je status takve populacije ili status te dece odlučuju isključivo i samo sudovi.

Mislim da je Predlog zakona izuzetno dobro urađen, utemeljen i da je obaveza koja se inače i podrazumeva, a to je, da ako sud utvrdi ili dođe do saznanja i tokom postupka da je učinjeno krivično delo, dužan da obavesti tužilaštvo. Posebno akcentiranje na ovoj stavki, iako smo svi kao građani prvenstveno i sudije i tužioci za bilo koji podatak koji ukazuje na postojanje krivičnog dela dužni da podnesemo prijavu, govori o tome da nikakve dileme ne treba da ima čovek da na ovaj način, sa ovim zakonom neko želi da umanji mogućnost da se vodi i krivični postupak.

Moram da kažem, uvaženi ministre, da mi je jako blisko tumačenje i razmišljanje o tome da nije nastupila zastarelost za gonjenje po ovim krivičnim delima. Međutim, o tome će odlučivati sudovi i tužioci. I ako nije ni mesto ni vreme, ali ja moram da kaže, da je dobro što će ovo raditi specijalizovane sudije, verovatno i oni iz tužilaštva koji će postupati specijalizovano, a ne neki koji kažu, da je nenormalno da ljudi koji su završili osnovnu školu ne treba da idu na letovanje svake godine i da to jednostavno nije normalno. Na taj način pokazuju odnos prema onima kojima sude u postupcima. Pokazuju odnos prema građanima Republike Srbije, ali to jeste tema za neki drugi forum, ali se mora skrenuti pažnja zašto su specijalizacija sudija, specijalizacija radnika, odnosno pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova jako važni za dobijanje kvalitetnih odluka.

Verujem da će ovo barem kod jednog dela ljudi, kakav god ishod u tom postupku bio, otkloniti sumnju, šta se zaista desilo sa njihovom decom. Razlog za glasanje u danu za glasanje za ovaj Predlog zakona je upravo to, jer jednostavno dužni smo bez obzira koliko to bilo teško, koliko bilo politički nepopularno, da obezbedimo uslove, da se u jednom pravednom, pravičnom postupku koji neće isključiti nijednu drugu alternativu i mogućnost, koju ostali zakoni pružaju, dužni smo da građanima Republike Srbije ovo obezbedimo. Zašto to nisu neki pre nas imali hrabrosti i smelosti, sluha da učine, moraće ipak njih da pitaju. Mi ćemo za ovaj zakon glasati. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, ja pre svega želim da se zahvalim predlagaču ovog zakona Katarini Rakić, jer je imala apsolutno dovoljno širine i shvatanja da ovaj amandman je nužan u ovom zakonu i da će ovim amandmanom biti omogućeno da prevaziđemo jednu situaciju koja je nastala 2014. godine, prvenstveno, a to je da su u poplavama maja meseca 2014. godine, kako u Obrenovcu, tako i u mnogim gradovima Srbije, uništene kompletne arhive i dokumentacije. Između ostalog, u tim arhivama i dokumentacijama nalaze se i tehnička dokumentacija na osnovu koje su izdavane građevinske, odnosno upotrebne dozvole.

Dosadašnja zakonska rešenja, kao i osnovno predloženo rešenje, nisu otvarale mogućnosti i prostor da se na jedan primeren, odgovarajući, ali i siguran način, omogući da naši građani koji su zbog dejstva više sile, praktično, došli u situaciju da ne mogu da izvrše upis i uknjižbu svojih objekata, to urade na jedan daleko jednostavniji i sigurniji način.

Ovim se prevazilazi jedna pravna praznina koja je postojala, a to je da, praktično, za one objekte za koje je izdata građevinska dozvola, nisu mogli da budu, tako da kažem, uknjiženi, upisani ni kroz postupak ozakonjenja, jer je prethodni uslov za to bio da organ koji je nadležan za izdavanje uverenja, na osnovu kojeg se vrši upis podataka o objektu ili delovima objekta, uporedi objekat sa tehničkom dokumentacijom, konstatuje da tu postoje odstupanja, pa da onda jednim okolnim putem, kroz objedinjenu proceduru na neki način dođe do ozakonjenja i da se omogući građanima da ostvare svoja prava.

Ovim se to u celosti prevazilazi. Naravno da će pratiti odgovarajuća dokumentacija, kao što je izveštaj o zatečenom stanju koji mora biti sačinjen u skladu sa standardima koji predviđa Zakon o ozakonjenju. To znači da ni ovi građani neće biti privilegovani u odnosu na one koji idu kroz postupak ozakonjenja, kao i nalaz i mišljenje veštaka, naravno, uz uslov da u evidencije je sačuvan bar podatak da je takva građevinska ili upotrebna dozvola nekada izdata.

Ovim bi zaista ujednačili praksu, izjednačili mogućnosti svih građana koji žele ovo da ostvare. Ja još jednom zahvaljujem predlagaču na razumevanju. Mislim da je ovo jedan ozbiljan korak koji će pomoći zasigurno građanima Obrenovca, a i mnogih drugih opština da one probleme koje nisu mogli da reše u prethodne četiri godine, sada uspešno i na zakonom zagarantovan način ostvare. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, danas ima zaista niz zanimljivih tema i ja ću svoju pažnju posvetiti jednoj od tačaka ovog dnevnog reda, a to je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu za ugovaranje stranog projekta o izgradnji za Projekat izgradnje toplovoda Obrenovac - Novi Beograd, između kinske Export - Import banke, kao zajmodavca i Republike Srbije itd. itd.

Ova materija mi je bliska, jer o izgradnji toplovoda Obrenovac - Beograd ja slušam od ranih devedesetih godina, ranih devedesetih godina kada se započeo projekat izgradnje mosta koji je, pored termoelektrane, prvo trebao da bude samo most koji će služiti da cevi sa toplom vodom prebaci na drugu stranu reke Save, ka Boljevcima i omogući njen transport ka Beogradu.

Zašto o ovome govorim? Govorim jer želim da podvučem jednu jasnu paralelu o tome kolika je velika odgovornost koju Vlada Republike Srbije, a i sam grad Beograd, ima prema Obrenovcu u poslednjih osam godina, za razliku u onim svim ranijim prethodnim periodima.

Taj projekat se nije završio tako što je to bio samo most za prenos tople vode preko reke Save, već je, na insistiranje Obrenovčana, to postao most koji je danas drumski most, koji povezuje levu i desnu obalu reke Save kod Termoelektrane „Nikola Tesla A“ u Obrenovcu, ali do današnjeg dana projekat toplifikacije nije realizovan.

Moram da kažem da jedan od razloga zašto nije realizovan nisu bile samo finansije i nisu bili samo novci, već, jednostavno, jedan krajnje bahat i nekorektan odnos velegradskih vlasti prema Obrenovcu.

Obrenovac je delimično bio obuhvaćen toplifikacijom u tom periodu i naravno da je bilo potpuno logično posvetiti odgovarajuću pažnju širenju te mreže i obezbediti sredstva i za to.

Mi iz Obrenovca u to vreme i stariji od nas su insistirali na tome da u projekat toplifikacije Beograda bude priključen i Obrenovac kao jedna mala stavka i da se mreža toplovoda u Obrenovcu proširi na jednu potpuno funkcionalnu celinu.

To do danas nije došlo na dnevni red, pošto smo negde stali u tom periodu kao jarčevi na brvnu sa jedne i druge strane tih razgovora i pregovora. Mi nismo hteli da dopustimo tek tako da Beograd na naš teret bude još čistiji i lepši i zagrejaniji, a i da Obrenovac ne dobije ono što zaslužuje. Izgleda da smo i u to vreme bili građani drugog reda i ovaj projekat i ovaj zajam pokazuju da se situacija i slika ozbiljno promenila.

Zaključenje ovog ugovora o zajmu omogućiće sledeću stvar, koja je jako važna i za Obrenovac, a to je da će danas biti potpisan ugovor o izgradi tzv. treće magistrale. Upravo ta treća magistrala treba da poveća stabilnost, funkcionalnost sistema toplovoda koji greje Obrenovac, ali i da proširi i omogući da, povećanjem kapaciteta, sistem pokrije i mesta Urovce, Krtinsku, Belo Polje, Zvečku i sve ono što je isplativo i korisno da bude pokriveno toplovodom.

Obrenovac je grad koji je trpeo štetu od toga što su termoelektrane „Nikola Tesla“ postavljene tu gde jesu i o tome mislim da ne treba voditi nikakvu posebnu polemiku, a da u prethodnim vremenima nije dobio odgovarajuću kompenzaciju za to kao sredina što se te dve izuzetno značajne elektrane, termoelektrane „Nikola Tesla“ A i B nalaze na teritoriji Obrenovca, zato što su ogromne površine pokrivene pepelištem. Ta kompenzacija nije bila ostvarena, čak ni onih sedamdesetih i osamdesetih godina, kada se to radilo. Svi su u tom periodu zaboravili i grejanje Obrenovca, zaboravili su i širenje vodovodne mreže, a apsolutno je nesporna stvar da je postojanje tih deponija upropastilo podzemne vode i onemogućilo dotadašnji način korišćenja pijaće vode iz bunarskih sistema. Tek u poslednjih osam godina, promenom vlasti, se nešto ozbiljno na tom polju dešava i Obrenovac, uz pomoć grada Beograda, dobre saradnje, sa njim prvenstveno, ali i sa Republikom, proširuje svoju vodovodnu mrežu na vrlo sistematičan način i ja se nadam da će u roku od tri godine najdalje zaista ovaj jedan veliki hendikep, koji smo imali, pokriti i sanirati i obezbediti ono čemu svi težimo, da svi koji živimo na teritoriji grada Beograda imamo jednake ili približno jednake uslove za život, bez obzira nalazili se u centru Beograda ili tamo negde na kraj Drena u Iveriću, na kraju teritorije opštine Obrenovac.

Toplifikacija i ova priča o kojoj govorim je važna iz još jednog razloga. Veliki stručnjaci koji su pre nas bili na vlasti, planirali su bili da ugase blokove A1 i A2 na termoelektrani „Nikola Tesla“ zato što su navodno energetski neefikasni, zato što zagađuju sredinu, zato što su nepotrebni i verovatno bi ti stručnjaci pogasili jedan po jedan blok u Srbiji, pa Srbiju, umesto zemlje koja ima potpunu nezavisnost energetskog sistema, doveli u poziciju potpunog zavisnika.

Ovaj zajam i izgradnja toplovoda ka Beogradu stvara uslove da se sačuvaju funkcionalnost blokova A1 i A2, jer iziskuje njihovu potpunu rekonstrukciju. To su oni, kako ih mi zovemo, stari ruski blokovi, ali vrlo funkcionalni, vrlo dobri, vrlo upotrebljivi.

Investicija od 200 miliona evra koja zvuči prilično ozbiljno je ništa za krajnji efekat koji se time postiže. Da bi topla voda mogla ići ka Beogradu, blokovi A1 i A2 moraju da budu rekonstruisani i nastave da funkcionišu.

Jedna zabluda u javnosti, koja nije ovde među nama koji smo se bar malo o tome raspitali, važi da je to otpadna voda koja odlazi u reku Savu i da je to nešto što je potpuno besplatno. Jednostavno, to nije tačno. Odvođenje tople vode ka Beogradu košta. Umanjiće proizvodnju električne energije, ali kada se sagledaju svi krajnji efekti toga i proceni da treba u Beogradu da dovede do uštede od 40 miliona evra na godišnjem nivou, onda zaista ne postoji ni jedna dilema da ovu investiciju treba u potpunosti dovesti do kraja.

Naravno, u sklopu svega toga je već započeta procedura obezbeđivanja sistema odsumporavanja, ozelenjavanja površina oko pepelišta i ojačavanja nasipa, jer i ekologija u svemu ovome ima ključan faktor.

Termoelektrane rade i one će raditi. Treba raditi na tome da budu što manji zagađivači, ali ovaj, uslovno rečeno, gubitak koji sam malopre objasnio je u stvari veliki ekološki dobitak, jer, koliko sam shvatio, obezbediće preduslove da se gotovo sve pojedinačne toplane na strani novobeogradskoj ugase, a mislim da neki budući planovi mogu obezbediti da se ta mreža širi na drugu stranu, ali da ne ulazimo u nešto što se baš i posebno ne razumem, jer nisam do te mere tehnički obrazovan i spreman da uđem u tu priču.

Znači, ovo pored učvršćivanja energetske nezavisnosti Srbije, zaštite životne sredine, uštede koje će dati na grejanju Beograda, smanjiće zagađenje i u samom Obrenovcu. Dobro je što postoji izuzetno dobra koordinacija između republičke Vlade, gradskih vlasti i javnih preduzeća, koja se danas mnogo odgovornije ponašaju i zaista postaju društveno odgovorne firme.

Treću magistralu u Obrenovcu neće finansirati ovaj zajam, o kome danas govorimo. Ali, uzročno posledično EPS je finansijer izgradnje treće magistrale, kao društveno odgovorna firma i zaista možemo samo da pozdravimo ovakav pristup i odnos prema sredini, koja je bila uštinuta za mnogo toga u prethodnih, pa bogami, znači to je već sad četrdesetak i nešto godina kako termoelektrane, i više od četrdeset godina, rade na teritoriji Obrenovca.

Naravno da ćemo podržati sve ove predloge. Veliko nam je zadovoljstvo da vidimo mogućnost da društvena odgovornost dođe do izražaja, mogućnost za to jeste stabilna ekonomija, stabilno poslovanje, izvesnost u finansijama. Mada, ipak, još jednu stvar moram da dodam, nisam baš siguran da veliki doprinos društvenoj odgovornosti EPS-a prema Obrenovcu ne potiče i od toga što je prvi čovek EPS-a iz Obrenovca i što kao i ja i kao oni svi koji žive u Obrenovcu znaju sa čime se Obrenovac susreće i imao je hrabrosti, mogućnosti i uslova da kao neko ko rukovodi ovim velikim sistemom dokaže da je EPS odgovorna, samim tim i svoju odgovornost.

To jeste u skladu sa politikom koju stalno slušamo, jer dobar domaćin u firmi, dobar domaćin u javnom preduzeću, dobar domaćin u svakoj lokalnoj samoupravi je nešto na čemu se i zasniva politika Aleksandra Vučića koju mi, kao Pokret socijalista podržavamo i pratimo, a ovo je jedan od najtipičnijih primera kako se dobar domaćin, koji poznaje probleme svoje sredine, sredine iz koje je potekao, odnosi prema njima i kako od jedne firme, koja nije baš toliko bila društveno odgovorna ranije, prevodi je u vode apsolutne društvene odgovornosti. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, danas na dnevnom redu imamo Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu, zajam za ugovaranje stranog projekta o izgradnji, za projekat izgradnje toplovoda Obrenovac, Novi Beograd, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu, projekat aplikacije, inovaciji, podsticaja rasta preduzetništva u Republici Srbiji, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Severne Makedonije, o uzajamnom priznavanju kvalifikovanih usluga od poverenja koje pružaju u Republici Srbiji i Republici Severne Makedonije, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o slobodnoj trgovini između Republike Srbije, s jedne strane, i Evroazijske ekonomske unije i njenih država članica sa druge strane i Predlog zakona o potvrđivanju dodatnog protokola 6. o trgovini uslugama Sporazuma o izmeni i pristupanju o Sporazumu o slobodnoj trgovini u Centralnoj Evropi.

Znači, jedan, dva, tri, četiri, ne evropska zakona protiv eventualno jednog poluevropskog zakona. Kao neko ko ne pripada partiji koja uopšte želi ulazak u EU, koja želi da Srbija jednog dana kada stane na noge i bude potpuno stabilna ekonomski, finansijski do kraja vojno snažno da može da istrpi svaki pritisak, onda građani Srbije odluče o tome žele li da uđu u EU ili ne žele, ako on uopšte u tom trenutku i bude postojala.

Razlog zašto Pokret Socijalista podržava ovu vladajuću većinu i učestvuje u njenom radu, jeste upravo i ovaj današnji dnevni red koji potpuno pokazuje da je Vlada od 2012. godine ili vladajuća koalicija do današnjeg dana posvećena isključivo i samo interesima Republike Srbije i građanima Republike Srbije. Da je drugačije ne bismo bili deo vladajuće koalicije, jer jednostavno Srbija je uvek i biće uvek iznad svega.

Nisam uspeo da pronađem nigde da je iko govorio o tome da će se ukloniti granice, da neće postojati granični prelazi između Srbije, Makedonije, Albanije, da će prelaziti granicu ko kako hoće ili kuda hoće, već se samo glasno razmišlja o tome da u pojednostavljenoj proceduri sa ličnim kartama. A u čemu je razlika između pasoša i lične karte koju izdaje neka domicijalna država, bude olakšano kretanje svima koji žive na ovom području. Nikada Srbija nikoga nije sprečavala, ali sam siguran da će Srbija i tada znati da na identičan način, ako ne i bolji nego sada vrši kontrolu ko ulazi u Republiku Srbiju, sa kojim razlozima, sa kojim namerama i da će građani Republike Srbije biti potpuno zaštićeni.

Znate, četiri godine su duge. Zamislite da ni u jednoj novoj ideji nismo smeli da razmišljamo za ove četiri godine koliko se ova vladajuća garnitura nalazi na vlasti. Evo, tu su vrlo blizu izbori, pa između ostalog građani Republike reći će šta misle, između ostalog i o ideji uvođenja tzv. „Malog Šengena“. Veći je rizik pred izbore razgovarati o tome, ako neko misli da je to nešto negativno nego da se o tome pričalo pre četiri godine.

Nisam neko ko je presrećan time što je potpisan Briselski sporazum, ali je činjenica da je Briselski sporazum omogućio da naši sunarodnici na teritoriji Kosova i Metohije, na okupiranoj teritoriji, na privremeno okupiranoj teritoriji žive koliko toliko mirno i bezbedno.

Što se tiče kupovine ili trgovine, verujte mi, da ću pre ako mi bude to mogućnost izbora kupovati proizvode iz Albanije nego iz Hrvatske, a do 2012. godine oni koji su bili na vlasti, ne samo što su uvozili sve i svašta iz Hrvatske nego su dopustili mnogim hrvatskim firmama da stave šapu na prehrambenu industriju u Republici Srbiji. Da li je ovo odgovor na to pitanje? Pa, možda jeste. Da li je ovo odgovor na taj problem? Pa, možda jeste, videćemo kako će to funkcionisati.

Naravno, da nisam slepo zaljubljen, nego uopšte nisam zaljubljen u EU, ali se sećam dobro vremena kada se danima čekalo za vizu za pasoš da bi se moglo otputovati negde u inostranstvo. Neki su ovde izgleda možda bili privilegovani, dobijali vize preko reda, bez čekanja u dugim redovima, bez popunjavanja formulara, ili nisu nigde ni putovali, pa i ne znaju kako to izgleda i kakav je to bio teret za građane Srbije. Ja takođe volim Rusiju, ali ne želim ni u kom slučaju da kažem da sam veći Rus od samih Rusa, bez obzira na moje gabarite.

Ako niko iz Rusije ne stavlja primedbu Republici Srbiji zato što privredno i trgovinski sarađuje sa svim svojim okruženjem s kojim može da sarađuje, pa čak i sa EU, već naprotiv i njima odgovara da Srbija ima dobru saradnju.

Ja stvarno ne razumem zašto bi to trebalo onda nekome od nas da smeta. Da to Rusiji, Kini, nekom drugom smeta, pa siguran sam da bi to na vrlo jasan način stavili do znanja.

Veliko mi je zadovoljstvo što sam deo vladajuće garniture, koja nikoga slovom i brojem od 2012. godine nije isporučila Haškom tribunalu, čak ni svim pritiscima, naravno neosnovanim, čisto političkim motivisanim kada je traženo izručenje gospodina Vojislava Šešelja, kada je traženo da im se isporuče neki drugi pripadnici SRS, naravno da sam apsolutno protiv toga i siguran sam da to ova vlast nikada i ni po koju cenu učiniti neće.

Da je drugačije ne bismo Krivični zakonik, koji smo ovde u ovom domu usvojili, rekli da odluke Haškog tribunala, te čudovišne tvorevine, nisu obavezujuće za bilo koga u Republici Srbiji, po bilo kom osnovu.

Međunarodnog suda krivičnog u Hagu, stalnog suda koje su osnovale UN. Da, ali ovog čudovišta ne.

Prema tome, drage moje kolege, gospodo, drugarice i drugovi, ako je neki izbor „mali Šengen“ ja sam onda siguran da je „mali Šengen“ bolji nego veliki Ševeningen. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, nije neuobičajeno što se ponovo susrećemo sa izmenama i dopunama Zakona o postupku upisa u Katastar nepokretnosti i vodova, kao što smo u toku ovog mandata imali više prilika da i neke druge zakone više puta imamo u plenumu u raspravi i da ih ponovo razmatramo, odnosno nadograđujemo, dopunjujemo i usklađujemo sa nekim promenama koje su nastupile u međuvremenu.

Poslanički klub PS-NSS-USS će podržati ovaj predlog u danu za glasanje. Naravno da smo imali određene amandmane, ali u amandmanima raspravljaćemo u danu kada za to bude vreme. Činjenica je da se ovako predloženim izmenama i dopunama izlazi u susret uočenim problemima koji su se pojavili u proteklom periodu za koje neko može reći da je kratak i da se to moglo predvideti, ali čini mi se da izmene i dopune drugih zakona i donošenju drugih zakona su uzrokovale da u ovoj meri danas imamo ovako koncipirane predloge na dnevnom redu.

Naime, u praksi postoji i postojaće mnogi problemi koji su prouzrokovani time da mi na putu digitalizacije uprave u svakom pogledu podrazumevajući u tome i rad katastra nemamo jedan ravnomeran rast u svim oblastima, nisu svi u istim brzinama i onda se pojavljuju ovakvi raskoraci koji mogu da dođu. Naravno da smo kao Skupština u obavezi da ih prepoznamo, da na njih reagujemo i da ih postepeno usklađujemo kako bi to jednog trenutka bilo zaista kao jedan jedinstven tok kojim će funkcionisati princip elektronske uprave ili digitalizacije, kako to neko više voli da kaže i kada je katastar u pitanju i kada je uprava u pitanju, kada je u pitanju postupak izdavanja objedinjene procedure kada su u pitanju izdavanja građevinske dozvole, kada su u pitanju notari, kada su u pitanju sudovi.

Znači, mi mnoge sisteme, različite koje smo zatekli polako usklađujemo u jedan tok koji treba da dovede do toga da zaista kada se stigne na cilj to bude daleko bolje. Da li se ponešto, tako da kažem čak i pogorša u nekom trenutku i oteža samo funkcionisanje i način funkcionisanja? Pa, desi se, ali naravno i to je predviđeno i mora da se iznese i strpi i prevaziđe i jednostavno mnoge stvari kao što su ostale za dalju regulaciju u ovome koje ostaju na katastru treba pojednostavljivati u nekom budućem periodu.

Pored oglasne table kada je u pitanju oglašavanje rešenja, olakšanog dolaska do prepisa rešenja koje je doneto, upoznavanja stranaka na jednostavniji način, jeste reakcija, ja moram da kažem na to da poprilično problema imamo sa dostavom i uručenjem pismena.

Kada to kažem, ne mislim samo na rad pošte, mislim i na situaciju da nama mnogi od ovih dokumenata traže ličnu dostavu, podrazumevaju je, jer je pretpostavka za tako nečim, mora biti lično uručen stranci na koju se odnosi, a zbog promene radnog vremena, činjenica je da mnogo više ljudi danas radi nego što je to bilo pre desetak godina, dođemo do situacije da ta pošta ne bude uručena. Pošta ima neko svoje radno vreme, ali i radni ljudi imaju svoje radno vreme koje je danas od devet do pet, nekada je to bilo od sedam do tri, pa je bilo lakše izaći sa posla da bi se primila pošta. Pošta je na drugi način funkcionisala. Sada to dovodi do određenih zastoja i zakašnjenja kada su u pitanju oglašavanje pravosnažnosti i izvršnosti određenih rešenja u postupcima, ne samo u katastru nego i u nekim drugim oblastima, ali danas govorimo o katastru.

Mislim da ćemo sa ovom oglasnom tablom dosta toga urediti, olakšati, neće to biti baš do kraja rešenje problema koji postoji, ali i dalje će ostati onaj problem koji smo prilikom prethodnih nekih promena govorili, odnosno rasprava o izmenama i dopunama, ostaće pitanje naplate taksi, dostavljanje poštom, obaveštenja koliko taksa iznosi i tako dalje.

Podsetiću da smo mi u to vreme imali jedan predlog koji bi bar jedan deo, jednu oblast koja je prilično dobro uređena sada mogao da olakša, to je bio predlog da se notari obavežu da uz svu dokumentaciju koju dostavljaju katastru budu obavezni da dostave i potvrdu o plaćenoj taksi za upis nepokretnosti čime bi se sve peripetije koje nastaju posle toga daleko brže i efikasnije i funkcionalnije razrešile.

Vidite, u čemu je razlika u opšte da li će neko iz službe katastra kada se završi postupak upisa u hitnom roku najduže pet dana kako je to propisano kada u pitanju ugovori koje im proslede notari, ako posle toga sledi procedura dostave naloga za plaćanje takse, pa nije uručeno rešenje iz razno raznih razloga. Pa, na kraju se čak desi da te takse krenu i prinudnim putem da se naplaćuju, jer i to podrazumeva posle određenog broja pokušaja da se stranci uruči nalog za plaćanje taksi i ona to ne učini, sledi postupak izvršenja, a onda imamo problem zašto nešto što je trebalo da košta par hiljada dinara zbog izvršnog postupka košta mnogo više.

Sve ovo treba tražiti na mnogo jednostavniji načine, tražiti puteve za sve to. Čini mi se da nije baš previše ni jednostavan način kada mi pričamo o digitalizaciji, mogućnošću slanja elektronskom poštom određenih podataka, a uslovljavati proceduru do te mere da neko baš bude posebno ovlašćen registrovan, da može da na takav način komunicira sa nadležnim državnim organima, počevši od toga da mora da ide da verifikuje elektronski potpis, da otvara poseban sandučić, poseban mejl čini mi se da u tom segmentu mnogo toga može da se uradi. Kada dođe vreme da se ovakva vrsta administracije do kraja rasterati, onda će zasigurno jedan broj radnika koji je u katastru trenutno zatrpan ovakvim problemima, i ekspedicijom, znači, ne može tu da na problemima dostave radi samo jedna osoba. Tu ipak u mnogim situacijama moraju da budu konsultovani i stručni ljudi i stručni kadar, znači, to podrazumeva opet neki gubitak određenog radnog vremena koje može biti potrošeno na rešavanje predmeta koji su zaostali iz nekog ranijeg perioda i na zadovoljstvo građana i taj deo procedure ubrzati u odnosu na ono što nije.

Ja neću mnogo braniti katastar, znam da je bilo dosta primedbi za neka kašnjenja u neke postupke odlučivanja, ali je činjenica da i nadležnost katastra promenjen. Katastar je ranije donosio prvostepena rešenja u drugom stepenu odlučivalo ministarstvo i tamo iz davnog perioda ogroman broj nasleđenih predmeta je jednostavno sada na nadležnosti postupanja vraćen samom katastru, a da katastar nije u mogućnosti da proširi svoje kapacitete na odgovarajući način, zbog zabrane zapošljavanja, nije lako ni obezbediti ljude koji mogu kvalitetno i odgovorno da odgovore na tu vrstu posla. Tako da sa resursima koje je katastar trenutno poseduje i sa mogućnošću ljudskih kapaciteta koje ima i kvalitativno i kvantitativno.

Ja bih zaista imao samo pozitivne ocene o radu katastra. Naravno, da uvek možemo pronaći razlog za nezadovoljstvo, ali nije poenta kao i kod pravosuđa reći da je norma sudije da uradi 300 presuda godišnje, kad tu ne postoji kvalitet, onda to je fizički neizvodljivo, znači, neizvodljivo je i očekivati od ljudi iz katastra da zaista, ovaj pod ogromnim pritiskom rade, rešavaju predmete, a koji traži dužnu pažnju koji su van onih rutinskih poslova.

Tako da osim ovakvih izmena zakonskih koji treba i njih da relaksiraju od svega toga, mi treba da uradimo jednu ozbiljnu analizu, šta Srbija u narednom periodu traži i očekuje od službe katastra nepokretnosti, da srazmerno tome napravi odgovarajuće procene, kada su u pitanju materijalni resursi, ali prvenstveno, kada su u pitanju ljudski resursi.

Možda bi bilo dobro da u ovoj fazi kada se mnogi od ovih zakona donose, usvajaju, kada se o njima razgovara, malo više računa povede da li možda i kroz neku vrstu nekog posebnog tela, koje će voditi računa o budućoj usklađenosti funkcionisanja elektronskog sistema pojedinih segmenata, kako katastra, tako i uprave prihoda da jednostavno nekakve neusklađenosti koje smo prinuđeni da danas kroz parlamentarnu raspravu, kroz zakonske izmene rešavamo, ljudi koji se razumeju, naravno uz konsultacije sa ljudima iz struke uvažavajući, naravno i primedbe mojih kolega advokata, zato što u praski dosta stvari mogu da pomognu, jednostavno iskustveno, takve stvari kroz jednu dobru koordinaciju u buduće budu bolje praćene.

Čini mi se da polako ulazimo u taj jedan finiš usaglašavanja elektronske, elektronskog rada uprave koja je do pre 10 godina radila isključivo samo pomoću papira. To je ogroman iskorak, on traži i ogromno angažovanje, prema tome, i ovakve česte rasprave kada su u pitanju Zakon o katastru ili neki drugi zakoni, a ovde se vidi da se zaista zbog poboljšanja nekog kvaliteta i mreže elektronske kroz koju katastar funkcioniše, sve više se otvara prostor za jednu relaksaciju, jedan kvalitetniji i bolji rad. Da li smo sve dobro prepoznali, ne znamo, pokazaće vreme.

Ovo vreme usklađivanja podrazumeva i jednu dozu rizika da u nečemu možemo da pogrešimo u ovom trenutku ili u ovom trenutku ne možemo baš sve da predvidimo zakonskim izmenama, što čak i očekujemo da će biti problem, zato što neki drugi sistemi koji jednog trenutka treba da budu potpuno usklađeni sa katastrom kasne i taj raskorak bi u ovom trenutku bio preveliki, tako da treba imati razumevanja zbog čestih rasprava. Kada kažem česte, one nisu plod nečije neodgovornosti ili nepromišljenosti. Ovakve česte izmene i dopune zakona u ove četiri godine sa kojima smo imali prilike da se susrećemo, su upravo posledica jednog izuzetno dinamičnog razvoja uprave u Srbiji.

Jednostavno, to je nešto što u hodu mora da se rešava. Moram da kažem da mi se čini da je odgovor i nadležnih, ali i parlamenta, kada su ovakve situacije u pitanju, više nego zadovoljavajuće i jednostavno, to je osnovni razlog zašto ćemo podržati ovakve izmene i dopune uz jedan predlog koji sam izneo i nadam se da će biti prenet na odgovarajuća mesta, da u buduće o tim problemima koji su vezani za digitalizaciju, koji su upravo zbog različitosti sistema, koji funkcionišu još uvek, pojave se negde u praksi, treba da se bave ljudi koji su isključivo iz te oblasti stručni, naravno, nakon sugestija koje mogu da dobiju prvenstveno iz advokature, iz katastra, kada je ovaj zakon u pitanju i još nekih drugih oblasti, kako bi znali kako to što bolje da formulišu i što bolje da predvide, tako da kažem, unapred da do ovoga ne bi dolazilo često. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Koleginice, ja svesno nisam ulazio u brojeve nasleđenih predmeta iz prethodnog perioda, jer jednostavno nemam taj podatak i nisam želeo sa tim da licitiram, ali mogu da kažem ono što sam ja iz lične prakse, baveći se advokaturom, završio sam 2016. godine, stavio kancelariju na mirovanje, kako se to kaže, da sam u toku 2015, 2016. godine i posle toga dobio tek odgovore na neke žalbe koje su iz 2007, 2006, 2008. godine, toliko o tome koliko je to bio problem.

Meni je potpuno jasno da taj zaostatak raščistiti i stvara novi zaostatak, bez obzira koliko god energije su ljudi koji rade u drugom stepenu, u katastru, uložili da bi to razrešili, stvorio se jedan drugi problem, jer ovi predmeti koji su stizali u međuvremenu su morali da sačekaju na red i jednostavno tu nastaje jedna određena zadrška.

Upravo, znam za to i to je nešto što čovek mora da prihvati u praksi da se to desi, bez obzira šta se sve zakonskom odredbom propiše, ja sam govorio samo iz jednog drugog ugla.

Lično mislim da katastar treba da dobije prostora za još više kvalitetnijih, obrazovanijih ljudi koji će raditi u drugom stepenu da nama ne bude cilj da oni moraju ispuniti normu sa 45 dana, već da odluka bude dovoljno kvalitetna, jer postavljati rokove po svaku cenu, što nije slučaj ali pričam generalno, ne može da vodi kvalitetu, onda se svodimo na pitanje statistike, a da bismo se držali kvaliteta, jer katastar nije obična organizacija, da kažem uprave ili kako god neko želeo da je shvati i da je doživi, to je jedan od ključnih segmenata zaštite zakonitosti, zaštite prava svojine, razvoja Srbije, jer i od katastra zavisi procedura izdavanja građevinskih dozvola, da ne idemo sad preterano u širinu.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Mislim da je mnogo važno prepoznati kakav broj ljudi, koliki broj ljudi za takvu vrstu funkcionisanja treba zaposliti u katastru, dati im odgovarajuća primanja, a onda s pravom možemo da budemo ljuti ukoliko ne budu svoje obaveze ispunjavali i brže nego što piše u zakonu. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, danas na dnevnom redu imamo izbor dva nova člana REM. Ono što svi očekujemo od toga jeste da REM počne da radi na drugačiji način, nego što je radio u prethodnom periodu.

Kako u politici kažu da nije baš sve onako kako izgleda, nego obično malo drugačije, mi iz Pokreta socijalista smo imali stav da Đilas, Šolak i ta kompanija napadaju REM od avgusta meseca vrlo intenzivno i pre toga, samo i isključivo iz tog razloga zato što im upravo sastav REM koji je bio apsolutno odgovara.

Regulatorno telo za elektronske medije koji je ćutao, žmurio na ponašanje kablovskih operatera, prvenstveno mislim na SBB, na rad takozvanih. a mi ih zovemo kvazi-prekograničnih televizija je nešto što je moglo da bude samo i isključivo u interesu te grupacije. Verovatno po onoj staroj: „Da se Vlasi ne bi dosetili“, onda su oni krenuli da napadaju REM, a u stvari REM je radio toliko loše u prethodnom periodu da je to bilo isključivo i samo na štetu građana Republike Srbije i isključivo i samo na štetu nacionalnih televizija, nacionalnih medija koji su uredno registrovani u Republici Srbiji i Republici Srbiji plaćaju porez.

Činjenica jeste da nikada nije dobro da jedno telo nema pun svoj sastav i ono što je bila, tako da kažem, obaveza ovog parlamenta, koja i kroz razgovore koji su se jesenas vodili oko poboljšanja izbornih uslova, je ispunjena u decembru mesecu, a to je bilo da se taj sastav, na osnovu predloga ovlašćenih predlagača, popuni do punog broja.

Sada se ukazala potreba da i zbog podnetih ostavki se ponovo popune i do tog potrebnog broja. Ako se ne varam, sada smo, posle ostavki koje su podnete, spali na broj od sedam. Znači, opet nemamo REM u punom sastavu sve dok se ne bude odlučilo šta sa predlozima koji su danas na dnevnom redu.

Dakle, REM možda nekom izgleda i zvuči kao agencija koja nije tako ni važna, koja nije tako ni bitna, ali ja moram reći da je izuzetno važna i ključna je uloga REM kada je u pitanju način funkcionisanja televizija i onoga što rade kabl operateri u Republici Srbiji.

Nije važno da li pojedine kvazi-prekogranične televizije, koje i dalje, po mom dubokom uverenju, potpuno nezakonito rade u Republici Srbiji, jer jedna prosta stvar, koja je apsolutno logična svakom građaninu Republike Srbije, prosta je i jasna svakom pravniku u Republici Srbiji, da ne može postojati reemitovanje ako ne postoji i emitovanje.

Ja ću vas podsetiti da međunarodna konvencija koju je Republika Srbija preuzela, podrazumeva mogućnost reemitovanja programa potpuno neizmenjenog koji se emituje u nekoj od zemalja EU. Ovde to, jednostavno, nije slučaj.

Dakle, N1 televizija program koji preko SBB plasira građanima Republike Srbije takav program ne emituje nigde više, osim u Republici Srbiji.

Na silna poslanička pitanja koja su iz ovog doma postavljena i kada se podvuče crta, mogli smo da dođemo do sledećih zaključaka: N1 televizija je registrovana u Luksemburgu, tamo se ništa ne dešava oko tih programa, niti se sklapaju, niti se proizvode, niti se emituju u Luksemburgu. Imaju svoje neke nazovi ispostave u kojima se kao program prepakuje u Sloveniji, gde postoje tri vrste programa i prave se tri vrste programa za područje Republike Srbije, za područje BiH i, ako se ne varam, za područje Republike Hrvatske. To znači da program koji se preko SBB plasira građanima Srbije od kvazi-prekogranične televizije, nigde osim u Republici Srbiji nije dostupan nikome od gledalaca u EU.

Ja zaista ne razumem ovakav nedostatak koordinacije nadležnih državnih organa ili to treba čak da pripišem nekim odgovorima koje smo dobili od REM. Naravno da REM ne treba po svaku cenu da štiti domaće, tako da kažem, televizije i medije. Naravno da ne treba da ih štiti više od onoga što zakon to očekuje od REM, ali ni u kom slučaju pitanje reemitovanja ne treba da relativizuje i da ga, umesto pravnog pitanja, pokušava da svede na tehničko pitanje.

Jedan od odgovora koji nam je stigao iz REM, a pravo da vam kažem meni je to kao advokatu u razno-raznim postupcima mnogo jasnije zašto je to činjeno, kaže da je za reemitovanje dovoljno da se signal pošalje do Slovenije i iz Slovenije vrati nazad i da se onda radi o reemitovanju.

Niti mi možemo da utvrdimo da li je taj signal uopšte šetao do Slovenije i nazad, niti to može da utiče na pravni status i definiciju emitovanja i reemitovanja kao uslova da ta televizija može da radi na način na koji radi u Republici Srbiji.

Da ne samo ona, nego „N sport“ i još neki drugi kanali iz Istre, iz iste grupacije, rade na štetu građana Republike Srbije, govori upravo podatak da takva ili takve kvazi prekogranične televizije za razliku od svih nacionalnih operatera i svih domaćih medija nisu dužne da podnose izveštaj o broju reklama koje su emitovale, nisu dužne da vode računa o broju reklama koje emituju, a sve domaće nacionalne televizije su kontrolisane strogo i nadzirane od strane REM, što i treba da bude, i s tim se slažem.

Ali, nedopustivo je da REM žmuri i omogućava da neko ko se u Srbiji vodi kao gubitaš, što je možda i više u ovom trenutku pitanje za poresku upravu, silna novčana sredstva iz Republike Srbije, kablooperater izbacuje u Luksemburg, a N1 televizija ovde se vodi kao gubitaš po svim svojim izveštajima i što je još opasnije u privrednom poslovanju koristi tuđi PIB kada daje svoje podatke.

Niko ništa do sada nije ozbiljno preduzeo da se ovo reši. Da li je tome doprineo i ovakav stav REM? Ja zaista mogu da im pripišem ozbiljan deo odgovornosti da oni svojim nekim stavovima dovode u zabludu nadležne državne organe i štite nezakonito poslovanje na štetu građana Republike Srbije od strane kvazi prekograničnih televizija.

Da ne pomisli bilo ko da imam bilo šta lično protiv N1 televizije, verujte da nisam u prilici ni da gledam njihov program, tako da me zaista i ne zanima šta rade i da li kritikuju vlast ili ne kritikuju, šta o bilo kome od nas govore, na koji način izveštavaju. To je njihovo pravo. Ali, da rade nezakonito na teritoriji Republike Srbije, to je nešto što me apsolutno kao građanina ove države dotiče.

Postavljali smo mi ovde i još neka pitanja na koja nismo dobili odgovor, a pitanje je bilo usmereno na to da smo došli do podataka da se dešavalo da su „Telekomovi“ kablovi naglo presecani, prestajali sa radom, nisu bili u mogućnosti da vrše distribuciju signala do građana Republike Srbije, do svojih pretplatnika, a da su vrlo brzo stizali baš na ta mesta zastupnici SBB, nudili svoje usluge, ekspresno uspostavljali linije. I gle, nekim čudom, u tom periodu ljudi koji su u „Telekomu Srbije“ bili zaduženi za tu vrstu poslovanja postajali su radnici SBB.

Pričali smo o tome u ovom domu. Ja to ponovo podsećam. Podsećam sve državne organe koji su dužni da o ovome vode računa da je i ovakvo saznanje za njih formalno-pravno krivična prijava ili prijava koju su dužni da ispitaju, od MUP, javnog tužilaštva, poreske uprave itd.

Da se vratimo REM-u. Mislim da smo utvrdili način rada, ponašanje REM, i ne bih da ovo baš bude tumačeno na drugi način, ali stvarno moram da konstatujem da se to, nažalost, u Republici Srbiji dešava. Sve te neke agencije i nezavisna tela koja su birana od Skupštine i tamo gde su oni koji rade u tim regulatornim telima plaćeni tri ili četiri ili pet puta više nego ministri u Vladi Republike Srbije, predsednik Republike Srbije, o poslanicima da i ne govorim, vrlo brzo pogube kompas u vremenu i prostoru. Da li pomisle da zato što su toliko plaćeniji da su postali neka nadsila?

Nisu. Nije trenutak, jer su izbori pred nama, vidi se da predstavnici EU, na čelu sa Tanjom Fajon, na svaki način žele da stvore poziciju da se u Srbiji izbori nakon sprovođenja proglase nelegalnim ili bar nelegitimnim i da to bude jedna vrsta dodatnog pritiska na Vladu, koja bude posle tih izbora formirana.

Zato možda nije ovog trenutka momenat razmišljati o ozbiljnoj promeni zakonskih prerogativa, koji određuju rad REM, njihov izbor, a nadasve kontrolu nad radom REM i mogućnosti njihove smene i razrešenja od najvišeg doma u Republici Srbiji, odnosno povećanja ingerencija Republičke skupštine i olakšavanja procedure da članovi REM ili kompletan REM ukoliko ne radi u interesu građana, naravno da to ne može biti samo hir skupštine u nekom trenutku. Tu treba da budu jako dobro kvalifikovani uslovi da ne bi došlo do nekakve neravnoteže, ali nedopustivo je da oni koji su izabrani od parlamenta, postanu gotovo nedodirljivi, ma šta radili i ma kako radili. Moram da kažem da nisu radili u skladu sa interesima građana Republike Srbije, da nisu ispunjavali svoje zakonske obaveze na način na koji ja mislim da su to dužni da rade.

Iskreno rečeno, podržaćemo predlog odbora, poštujući stav njihov, jer smatram da su između predloženih kandidata pravili odgovarajuću procenu koga će predložiti, u krajnjem ishodu, za izbor, poštujući proceduru koju je ova Skupština donela. Ali, ja se ozbiljno bojim da ni ovaj izbor od nova dva člana REM neće poboljšati rad REM i da neki novi saziv Skupštine, nakon završenih izbora, jedna od prioritetnih stvari, mora uzeti u rad, a to je da se zakonska regulativa vezana za rad REM i smenljivost lakšu, u slučaju da ne rade kako treba kada je REM u pitanju, obezbedi i omogući. Iskreno rečeno, meni lično, dosta je tih kombinacija, marifetluka, žmurenja pred kvazi-evropskim direktivama, a isključivo i samo na štetu građana Republike Srbije. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući. Dozvolili ste povredu člana 107. Poslovnika. Naime, komentarisanje u Skupštini i davanje ovakvih izjava u nekakvom poslušničkom glasanju, a upućeno još od osobe koja je govorila pre mene, je ne dvostruka, to je uvreda za ovaj parlament na enti. Neko možda i čuje zvono, ali neko bi trebalo da ga nosi oko vrata. Hvala.