Zahvaljujem, predsedavajući.

Moje pitanje je upereno Vladi Srbije, MUP-u, posebno adresirano na BIA.

Naime, ovo smo već kao pitanje hteli da postavimo, ali je lepo što se poklopilo i sa današnjim natpisima u štampi, a pitanje je, obzirom da su meni kolege prevele sa engleskoga i napisali kako se to čita, da ne bih pogrešio, pošto ja engleski ne znam, vezano za firmu „Key connection media“.

Da li će BIA ispitati, vrlo zanimljivo kada se prevede sa engleskog naziv ove firme na sprski rekoše mi da on glasi „ključna veza“, da li postoji ključna veza između 1,4 miliona evra koji su uplaćeni na račun firme „Ki konekšn media“ čiji je jedan od osnivača gospodin Jugoslav Ćosić? Da li postoji ključna veza između toga kako funkcioniše N1 televizija u Republici Srbiji? Kakav je njen programski i urednički stil kada su u pitanju interesi Republike Srbije?

Naime BIA, po meni, treba da proveri sledeću stvar – da li su sredstva koja su uplaćena iz Albanije na „Ki konekšn mediu“ stigla prvo sa Kosova i Metohije, tako da je praktično iz Albanije taj novac samo reemitovan na žiro račun „Ki konekšn medie“? Vrlo zanimljivo da je ostatak sredstava uplaćen od strane američke ambasade.

Posebno što treba da bude zanimljivo jeste i Poreskoj upravi i poreskoj policiji, a to je neevidentiranje transakcija sa ovog preduzeća na fizička lica, gospodina Jugoslava Ćosića i još jedno drugo lice čije ime ne želim da pominjem, ali državnim organima će to biti vrlo jednostavno da utvrde.

Gospodo draga, došlo je krajnje vreme da mi prestanemo da zatvaramo oči pred istinom i očekujem apsolutno odgovor da li postoji direktna veza između programske politike, odnosa prema „Srpskoj listi“, istupima na televiziji N1 i svemu tome, da li postoji nekakva ključna veza o novcu koji je preko Kosova, koji je sa Kosova i Metohije preko Albanije stigao u preduzeće „Ki konekšn media“? Kao građani Republike Srbije imamo pravo na jasan, precizan i tačan odgovor, jer od istine nema razloga da iko beži.

Možda bi usput BIA mogla da se pozabavi i sa sledećim činjenicama, a to je da se nešto jako čudno dešava u preduzeću „Telekom“. Naime, dešava se u poslednjih godinu dana da kablovska veza prema korisnicima, pogotovo u Beogradu i određenim stambenim zgradama bude fizički prekinuta, da danima niko iz „Telekoma“ ne reaguje, ne dođe na lice mesta, a onda se pojave iz SBB-a koji im ponude usluge i u najkraćem mogućem roku oni postanu pružaoci usluga umesto „Telekoma“.

Možda ovo sve ne bi bilo zanimljivo kada ne bi bilo činjenice da ljudi koji su odgovorni za pravovremeno reagovanje u „Telekomu“ jedan po jedan polako ne prelaze i postaju zaposleni u SBB-u.

Ovo možda jeste krajnji trenutak da se ova Pandorina kutija razreši, utvrdimo kako sve ovo funkcioniše, da li je reemitovani novac iz Albanije, sa Kosova i Metohije preko Albanije imao direktnog uticaja na neistine koje iznose N1 televizija i oni koji je prate i očekujemo odgovor u najkraćem mogućem roku, jer bezbednost Srbije je očigledno izuzetno ugrožena. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame gospodo, uvaženi ministre sa saradnicima, jeste najinteresantnija tema izmena i dopuna Zakona o putnim ispravama, jeste moj uvaženi kolega dosta toga rekao, ali treba sagledati još neke stvari iz jednog malo drugačijeg ugla kada su u pitanju izmene i dopune ovog zakona.

Ono što moram da istaknem jeste moje zadovoljstvo sa ovim izmenama i dopunama koje samo upotpunjuju jedno funkcionalno ponašanje i rad Ministarstva unutrašnjih poslova kada su u pitanju zaštita interesa naših građana, a prvenstveno kada je u pitanju zaštita maloletne dece.

Naime, kada govorimo o izdavanju putnih isprava maloletnim licima, ja ne mogu da se složim da treba preko ovoga što je već predviđeno ovim zakonskim izmenama uvoditi nekakve dodatne mere kada je u pitanju izdavanje pasoša maloletnom licu bez saglasnosti drugog roditelja.

Naime, mi smo kroz dosadašnju praksu dugo godina imali situaciju da, upravo, roditelj kome nije povereno starateljstvo ucenjujući i izluđujući svoju saglasnost roditelju kojem je maloletno dete povereno na starateljstvo, čuvanje, brigu i negu kako to Zakon o porodičnim odnosima kaže, da bi dobilo putnu ispravu i ucenjivao raznoraznim ustupcima, pa između ostalog su ustupci morali da budu da se tom drugom roditelju potpiše saglasnost da deca sa njim mogu da izađu u inostranstvo što u pojedinim situacijama, da je moglo da se obezbedi davanje pasoša maloletnom licu bez saglasnosti drugog roditelja bi smanjilo rizik, čak verovatno i ovakve situacije koja se desila kada su u pitanju deca koja su skoro vrćena iz Irana.

Ja znam da je ovo dobilo jedan ogroman publicitet, ali to je samo razlog za jednu dužnu pažnju više. Moram da pohvalim period u kojem je gospodin Stefanović na čelu ovog ministarstva, a to je ponašanje naših radnika Ministarstva unutrašnjih poslova na graničnim prelazima kada maloletna deca izlaze iz Republike Srbije, bilo drumskim, bilo železničkim, bilo avionskim saobraćajem i ovo zaista govorim na osnovu informacijama koje su dobio od ljudi koji su to doživeli.

Znači, bez svih potrebnih saglasnosti, čak i kada je dete koje nije povereno na starateljstvo, nego supružnici žive zajedno sa tim detetom bez saglasnosti drugog roditelja, pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova vršeći svoju dužnost nisu dozvoljavali da bez pisane saglasnosti, čak ni takvo maloletno dete napusti Republiku Srbiji.

To je onaj jedan praktičan i pragmatičan deo koji do 2014. godine i nije bio baš toliko u praksi primenjivan, pa se dešavao da su babe, dede i poznanici vodila maloletnu delu van Republike Srbije, naravno, uglavnom uz saglasnost roditelja, ali bez ovih formalnih svari koje zakon propisuje. Ono što se primetilo 2014. godine na ovamo da se i taj deo mnogo više poštuje i o tome mnogo više vodilo računa.

Upravo ove odredbe koje se tiču člana 23. Zakona o putnim ispravama, čini mi se da predstavljaju jednu pravu meru da se isključi samo diskreciono ovlašćenje Ministarstva unutrašnjih poslova, već ispoštuju odluke nadležnih organa, a to su sud ili centar za socijalni rad kada on odlučuje o starateljstvu kada je dete u pitanju, znači da na osnovu njihovih odluka, njihovog prethodnog rada, tako da kažem, njihovih provera i njihovih odluka na koje Ministarstvo unutrašnjih poslova, u principu, dužno da se osloni i da ih prihvati bar načelno sa predispozicijom da su one tačne i dobre procene, izda slobodno putnu ispravu maloletnom detetu kako bi moglo da putuje u inostranstvo.

Bilo je vrlo čestih situacija da drugi roditelji kojima dete nije povereno, ucenjuje da li će dete moći na letovanje, na zimovanje, da li će čak možda i otići na lečenje u inostranstvo. Ne bih o tim ružnim stvarima previše da govorim i da o nekome možda dajem ideje i temu za razmišljanje za nešto što ni sami ne želimo da se u praksi dešava, ali smatram da je ono poštovanje dosadašnjih zakonskih odredbi pokazalo da Ministarstvo unutrašnjih poslova obavlja svoj posao u ovom segmentu na način kako to i zakon propisuje i kako se to očekuje.

Ovo će jednostavno omogućiti da nam relaksiraniji i sigurniji način za dobijanje putne isprave i jednostavniji u krajnjem slučaju kad su deca u pitanju, jer nekada, morate priznati, su i dani važni da li će dete dobiti putnu ispravu zbog lečenja, a za godišnji odmor manje-više u životu, pa i ako se propusti, nije tako strašno, ali zbog nekih drugih stvari je jeko važno da ove odredbe ovako kako su koncipirane budu i prihvaćene.

Ovo Ministarstvo jako dobro reaguje na praksu koja je u životu. Jedna je od činjenica da smo mi Srbi jako dovitljivi kad su u pitanju zaobilaženje zakonski propisi, ma koko dobro bili napisani.

Ono što ja vidim u ovom predlogu zakona jeste jedna reakcija koje je direktno vezana kad su u putanju članovi 23, 27. i 33. osnovnog zakona. Zaista smatram da je krajnje vreme bilo da se oni koji su zbog ličnih interesa, praktično namerno uništavali pasoše, dovoljno je bilo da ga bacite u veš mašinu ili pocepate i kažete da vam je oštećen, mogli da vade nove putne isprave. Sada će, praktično, izgubiti svaki interes da tako nešto radi, jer putna isprava prema ovim izmenama koje se predviđaju licu koje ne pažljivo rukuje sa svojim pasošem izgubi više putnih isprava u toku perioda od pet godina, ako sam dobro zapamtio ovde, može se izdati nova putna isprava, ali samo u roku od godinu dana.

Zašto se ovo dešavalo? Dešavalo nam se upravo i zbog ove promene koju ste predložili, a to je da se pasoš može izdati šest meseci pre isteka roka, vezano je za putovanje naših građana. Nije uvek u pitanju bilo da je to samo hir ili samovolja, nego nekad su naši građani i bili prinuđeni da zbog putovanja pribegavaju nekim stvarima koje nisu baš primerene.

Ono što je dobro, to je da ste ostavili prostor u osnovnom članu 33. da se na zahtev lica novi pasoš može izdati i pre ovog roka od šest meseci. Činjenica je da mi u praksi imamo situaciju da pojedine države kada izdaju vize našim građanima, pogotovo kad je duži boravak u pitanju, upravo uslovljavaju to dobijanje viza na godinu ili dve godine, pa se može doći u situaciju da nam neko od građana Republike Srbije bude limitiran u ostvarenju svojih prava.

Pretpostavljam i verujem da je upravo ova odredba ostavljena za tu situaciju da se uz odgovarajuću dokumentaciju i diskreciono ovlašćenje Ministarstva unutrašnjih poslova da proceni tu odgovarajuću dokumentaciju koju je osoba osim pasoša koji treba da vrati, a koji je važeći i ispravan, da bude poništen može da dobije novi pasoš i da na taj način ostvari svoje pravo.

Ovo je jedan deo koji je restriktivniji, ostavljen je i mislim da je i ovo odlično sagledano i stavljeno, upravo u kalup one granice koje su odgovarajuće prema potrebama građana, a da se spreči bilo kakva mogućnost zloupotrebe.

Još jedna od važnih stvari u svemu ovome jeste odredba člana 39, a to je da o činjenicama koje mogu i treba da budu razlog da se nekom licu ne izda nova putna isprava ili ne produži putna isprava, sada to praktično mogu da učine, osim državnih organa i suda, i stranke koje su za to zainteresovane.

Ne bih nabrajao sve situacije koje mogu da budu ovde interesantne, ali ukoliko javna isprava, znači, odluka Suda ili nekog drugog državnog organa koja je dovoljna i potrebna MUP-u da bi došlo do toga da se nekome stvore razlozi da mu se ne izda nova putna isprava, nije važno da li stižu nekom redovnom poštom koja zna ponekad da traje i nekoliko dana, čak i u hitnim slučajevima ili je takav originalni dokument sa tim dokazima stigao od stranke koja je zainteresovana za taj deo posla da bi Ministarstvo imalo uslove i mogućnosti, naravno, uz naknadnu proveru koja je za očekivati prema organu koji je izdao tu dozvolu i učini ono što mu je dužnost u ovakvoj situaciji.

Ja samo mogu da kažem da će PG Pokret socijalista, Narodne seljačke i Ujedinjene seljačke stranke u danu za glasanje podržati i ovaj predlog zakona i ovih sporazuma iza kojih stoji MUP, koji su danas u pretežnom delu i na dnevnom redu i da vas podržim u naporima da sve ono što se kroz praksu sagleda i vidi kao nekakva smetnja blagovremeno, kao i ovo predlozima koji su odgovarajući, dođemo u situaciju na zadovoljstvo građana Republike Srbije a u interesu Republike Srbije blagovremeno jednostavno pretočimo u zakonski tekst. Hvala.

Zahvaljujem.

Ja sam se davno javio za repliku, ali sam jako, jako strpljiv.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, pošto sad pomenu jedan moj uvaženi kolega ovde i 1945. godinu, čuh ovako, ja stvarno moram da kažem da onaj ko nije primetio i nije sposoban da primeti da nam je privreda 2012. godine bila kao 1945. godine, kad se završio rat, mora malo da porazmisli o svojim stavovima.

I 1945. godine pa nadalje, a i 2012. godine na ovamo smo se iz tog stanja privrede i, da ne kažem, predbankrota ili sa razorenom kompletnom privredom izvlačili na dobrovoljnom radu, na trudu, na stezanju kaiša, na stranim kreditima, ulaganjima, požrtvovanju. Prema tome, ne bismo ni danas razgovarali o mogućih 500 evra prosečne plate u Srbiji da nismo koristili slične principe kao i 1945. godine.

Pokret socijalista, kao što je svima poznato, se ne zalaže sa ulazak u EU, ali će poštovati ono što građani Republike Srbije jednog dana na referendumu budu odlučivali.

Ponoviću ponovo da su naš stav i interes da ovo što se zove putem ka EU doživimo kao oporavak srpske privrede, stajanje na noge, a da punog stomaka, mirne ruke građani Srbije jednog dana odluče hoće li jednog dana u EU ili neće, a ne da, kao neki naši susedi, puzeći ulaze u EU i žive lošije nego što mi danas živimo.

Prema tome, vratiću se na nešto što stalno čujem u poslednje vreme, sve češće, a to je, kaže, dok smo bili drugovi živeli smo kao gospoda. Mislim da to svima vama dosta toga govori. Prema tome, jasno mi je zbog čega ovolika i potreba da se vrlo čestim kontaktima, pa i direktnim kontaktima poslanici uvere u to kako funkcionišu i Rusija, kao velika zemlja, ali i Kina, kao jedan od najvećih strateških partnera Srbije u ovom trenutku i jedan od važnih oslonaca našeg razvoja.

Podsetiću vas, a nadam se da ću to osetiti i po povratku velike delegacije srpskog parlamenta koja odlazi u Kinu da ćete razumeti da je Kina uspela da bude ovo što je danas, zahvaljujući što se tamo još uvek vezuju marame oko vrata, nose petokrake na čelu, ali vrlo uspešno Komunistička partija Kine rukovodi celokupnom privredom, svojom stabilnošću i njenim razvojem.

Prema tome, očekujem da će moje uvažene kolege koje putuju u Kinu imati priliku da to osete, shvate, razumeju, a pošto u toj delegaciji nema nikoga iz Pokreta socijalista, ja to razumem na taj način da jednostavno Pokret socijalista, koji ima izuzetnu saradnju sa Komunističkom partijom Kine, nema potrebe za takvo doobukom i razumevanjem kako funkcioniše sistem privrede u Kini, kako sistem državnosti funkcioniše u Kini, tako da i ne zameramo što nismo uključeni u tu delegaciju. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući, drugarice i drugovi, dame i gospodo, poslanička grupa PS, NSS, USS će sa zadovoljstvom podržati i glasati za ovaj predlog odluke.

Naime, moje uvažene kolege, koje su govorile pre mene, a i gospodin ministar Đorđević, su na jedan vrlo precizan način i stručan objasnili i osnov i razloge i iz kojih prostora su obezbeđena ova sredstva koja će biti iskorišćena za jednokratnu pomoć, za od prilike milion i 700 hiljada penzionera.

Ja ću o ovome govoriti iz jednog drugog, meni mnogo bližeg, a i lakšeg ugla za diskusiju, a to je stav PS da ova država zaista mora da vodi računa, prvenstveno, o najranjivijim i najugroženijim kategorijama. To se kroz politiku, od 2012. godine, u kojoj mi onoliko, koliko god možemo doprinosimo, da bude još kvalitetnije i bolja, jasno pokazuje i jasno iskazuje.

Devet milijardi dinara, odnosno više od devet milijardi dinara, uopšte nisu mala sredstva. Kada shvatimo da to nisu sredstva koja su pozajmljena, da to nisu sredstva koja dolaze iz nekog kredita, da to nisu izmišljena sredstva, već su sredstva koja su se pojavila kao višak u odnosu na projektovane prihode, upravo angažovanjem, kako Ministarstva finansija, tako i svih onih stručnih službi republičkih organa i uprave, koji radi na pribiranju sredstava, ali oni su mogli da budu efikasni i dobri i da obezbede ova sredstva samo pod uslovom koji je ispunila Vlada Republike Srbije, a to je da se podigne na nivo finansijske stabilnosti, da se podigne privredni rast i da se podigne obim proizvodnje.

Bilo bi demagoški reći da penzije treba podizati mnogo brže i mnogo više. Naravno da je to tačno i naravno da to treba, ali mislim da je potpuno jasno i penzionerima i svim građanima Republike Srbije da ovaj saziv parlamenta, srećom, nije u poziciji da donosi zakone koje bi predlagala Vlada, a koji bi ugrozili finansijsku stabilnost Republike Srbije. Dovoljno smo se ovih sedam godina odricali koje čega da bi se dostigla jedna ozbiljna stabilnost, jedan ozbiljan način finansiranja budžeta, da bismo dopustili da se tek tako populistički popusti, upropasti ono sve što je urađeno.

Znate, 2012. godine to je ličilo na nemoguću misiju, a bojim se, kada bi se tako nešto ponovilo i kada bi se delila nekakva sredstva koja nisu zarađena i koja nisu realna, onda povratka Srbiji, kada je u pitanju ekonomija, privreda, razvoj, a samim tim jedan normalan život ovoj Republici ne bi bio moguć.

Neko će reći da pet hiljada dinara nije ništa. Ja to tako ne mogu da posmatram. Ako neko prima penziju od 24, 25 hiljada dinara, onda pet hiljada dinara najbolje on zna koliko će mu značiti, a ne samo što će znati koliko mu to znači, što mu to pomaže, već jednostavno to je kategorija stanovništva koja apsolutno razume potrebu za racionalnošću, za jednim ozbiljnim pristupom, za jednim stabilnim načinom finansiranja, i to je upravo ona kategorija građana Republike Srbije koja je morala da plati ceh zajedno sa svima nama ovde, u najvećem delu, a Srbija 2012. godine ne bi bankrotirala.

Najglasniji protivnici ovakve fiskalne politike, ovakvog pristupa rešavanja socijalnih problema, ovakvog načina rešavanja isplate, uredne isplate penzija i njihovog povećanja su upravo oni koji su najmanje osetili ono što su bile mere štednje i stabilizacije koje su sprovođene. Njih je potpuno bilo briga, jer su se do 2012. godine dovoljno napljačkali, završili sve što su hteli i umeli, tako da jednostavno njih mere štednje nisu ni doticale, a oni su nas upravo doveli na ivicu ambisa. Sada su najglasniji protivnici načina na koji se jednim odmerenim i stabilnim korakom poboljšava situacija u Republici Srbiji.

Mi ne možemo da kažemo da je u Srbiji sad sve divno, bajno, da je ovo zemlja u kojoj je svako bez ikakvih briga, ali ono što možemo sa sigurnošću da kažemo, posle ovih sedam godina, jeste da je Srbija zasigurno zemlja u kojoj se mirnije, stabilnije, normalnije živi, zemlja koja je stala na noge, zemlja koja sigurnim korakom kreće napred.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, napraviću sad jednu malu digresiju koja za momenat izgleda da možda i nema veze sa ovom tačkom dnevnog reda, ali vozeći kola pre neki dan kroz Beograd, na jednom semaforu koji dosta dugo traje, jedna osoba je prilazila od automobila do automobila i molila za finansijsku pomoć.

Moram da kažem da sam primetio da su se jedino otvarali prozori kod onih koji su vozili „Juga“, „Zastavu“, neki stari automobil. Na besnim automobilima nisam primetio da je iko otvorio prozor, pokazao solidarnost, pokazao samilost, a verovatno za njega je to bilo daleko bez značajnije u odnosu na one koji su to činili.

Ovo govorim iz jednog prostog razloga, da oni koji se džabe dernjaju, bez razloga tvrdeći da su ovo nekakve populističke mere, da penzije moraju mnogo brže da se uvećavaju i isplaćuju po ne znam kakvom modelu, moraju da razumeju da u Srbiji postoje ljudi koji znaju šta je solidarnost, koji znaju šta je stabilnost, koji su potpuno svesni da su njihove penzije jednim delom danas male zato što do 2012. godine ogroman broj firmi nije uplatio radni staž, jer su mnoge firme bez razloga završile u stečajevima, likvidacijama, pljačkaškim privatizacijama i umesto da su im radni staž i drugi osnovi uplaćeni u onoj meri u kojoj su oni to zaslužili srazmerno svojim platama, mnogi i nemaju kompletno povezan staž, a mnogima je povezivan staž na bazi minimalne zarade.

Sve se to odražava na ove ljude koji su apsolutno uz ovu Vladu, znajući da štedljivost, marljivost, rad i zalaganje su jedini način da se dođe do stabilne države, do stabilnog penzionog fonda i mi ćemo nastaviti da se u nekom budućem periodu apsolutno zalažemo i podržavamo metodologiju kojom će se prvenstveno i postepeno uvećavati ove najniže penzije, da se njima obezbedi način i mogućnost da žive bolje.

Ovi koji imaju velike penzije moraće da budu malo strpljivi, ako mi budemo imali uticaja na sve to, da bi svi u Srbiji jednog dana zaista mogli da živimo dobro i zadovoljno. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, 20 godina je prošlo od zločinačke agresije NATO pakta na Saveznu Republiku Jugoslaviju, a samim tim i na Republiku Srbiju.

Ovo što smo predložili jeste nešto što treba da spreči u budućnosti da bilo ko može da manipuliše brojem žrtava koje su se dogodile prilikom ove zločinačke agresije. Predlog je da se sačini tačan, proveren i potpun spisak svih onih koji su izgubili živote i svih onih koji su ranjeni, kako pripadnika Vojske Jugoslavije, pripadnika MUP-a, tako i civila.

Smatram da je ovo najmanje što mi kao parlament, poučeni iskustvom da se danas osporava broj srpskih žrtava i u Prvom svetskom ratu, i u Drugom svetskom ratu, i u logoru Jasenovac, možemo da učinimo, gledajući na jedno ružno iskustvo, na jedan potpuno neprimeren odnos prema žrtvama ovakvih događaja.

Zato i predlažem da se ova komisija oformi, da Skupština donese odluku i jednom za svagda ovaj visoki dom utvrdi tačan i potpun spisak svih žrtava NATO agresije, kako bismo sprečili da i jedna žrtva bude zaboravljena. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, meni je zadovoljstvo što danas imamo ovu tačku na dnevnom redu, jer v.d. stanje nije prirodno stanje. Mislim da je o ovome trebalo raspravljati čak i pre godinu dana, ali u nekom primerenom roku VSS je sproveo proceduru kada je u pitanju kandidovanje, raspisivanje konkursa, prikupljanje, obavljanje razgovora i dostavljanje predloga mogućih kandidata za predsednike viših i apelacionih sudova i ja to pozdravljam.

Zašto kažem da v.d. stanje nije prirodno stanje? Kolege koje su u statusu v.d. predsednika, bez obzira što imaju formalno ovlašćenja potpuno identična kao i predsednici sudova, ipak to ne primenjuju u punoj meri, punom kapacitetu, koji bi trebali da primenjuju. Ono što građani Srbije očekuju od rada predsednika sudova jeste da srpsko pravosuđe dostigne zaista jedan odgovarajući nivo koji Republika Srbija i zaslužuje.

Naravno da treba znati, kada komentarišemo o radu sudija uopšte, da predmeti sudski mogu da zastare apsolutno nezavisno od volje postupajućeg sudije iz razno raznih razloga, da u mnogim situacija ni predsednici sudova nemaju nikakvu mogućnost da nešto ozbiljnije učine da bi se sprečilo zastarevanje postupaka, ali je, naravno, populistička priča govoriti o tome kako postoji ogroman broj zastarelih predmeta. Da bi se to sprečilo treba menjati procesne zakone i, naravno, to iziskuje određeno sagledavanje u kom procesu, odnosno u kom pravcu taj proces treba da ide.

Ono što je jako važno jeste da je jedan deo posla VSS, po meni, pomalo stavio u stranu. Verovatno i opterećen ovim silnim izborima i prvim izborom i poslovima oko svega toga. Čini mi se da bi VSS trebao više pažnje da posveti o samom načinu ponašanja rada, angažovanja sudija, kako na radnom mestu, tako i van radnog mesta. Znate, ako je poslanik, poslanik je 24 časa i sudija je sudija 24 časa, javni tužilac je javni tužilac 24 časa. Ne možemo mi da zaboravimo da smo u sredinama, u bilo kojoj sredini, ljudi koji smo, kako da kažem, pod određenom paskom i koji svojim ponašanjem daju na neki način primer drugima kako to treba da rade.

Zašto ovo napominjem? Napominjem iz jednog prostog razloga, podsećajući i VSS i uvažene kolege sudije da još uvek nismo uspeli da preskočimo, nadam se da nikada nećemo preskočiti, tu stepenicu da sa kontinentalnog prava pređemo na anglosaksonsko pravo. Dokle god je kontinentalno pravo nešto što bi moralo da ostane i što postoji u zemlji Srbiji, onda smo svi mi, pa i sudije, dužni da se pridržavamo zakona ili drugih pravila koja regulišu naše ponašanje, da li na ulici, da li u sudu, da li ispred suda ili mimo radnog vremena.

Zato bi bilo dobro da se vrlo brzo krene u regulisanje statusa i ostalih funkcija. Naravno, stigao je predlog za predsednike osnovnih sudova, ali kada o ovome govorim, mislim i na predsednika Vrhovnog kasacionog suda, jer rekao sam da v.d. stanje, osim ako nije dobrano opravdano, jednostavno nije prirodno stanje.

Molim VSS da povede računa o tome da dokle god važi pravilo da bilo koji sudija za javni istup mora da traži saglasnost predsednika suda, šta god ko mislio o tome, da li je to zastarela odredba ili nije zastarela odredba, dokle god važi, mora se primenjivati. Ako nam sudije daju primer da sebi dozvoljavaju da krše neka osnovna pravila i da na to još dobiju i opravdanje od onih koji bi trebali takvo ponašanje da spreče ili da pokrenu, u krajnjem slučaju, inicijativu da se takve stvari izmene, onda jednostavno mi moramo da na to reagujemo ovako kako reagujemo.

Visoki savet sudstva može, mislim, mnogo agilnijim da učini još neke od stvari, a to je da se angažuje po pitanju, kako da kažem, pa i pritiska da se reguliše pitanje visine plata sudija koji sude u prekršajnim predmetima. To je jedna od stvari koja je ostala, a koja je, po meni, jedna bolna tačka i rana, kada je u pitanju ravnopravnost svih onih koji nose naziv sudije i imaju sudijsku funkciju.

Pošto mi vreme ističe i hoću kolegi da ostavim malo vremena, o svemu ovome, naravno, o ovim predlozima za koje mislim da su jako kvalitetni izjasnićemo se u danu za glasanje, pa ćemo na taj način imati jednu odgovarajuću ocenu koliko je VSS kvalitetno u odnosu prema Skupštini i prema građanima Srbije uradio svoj posao sa ovim predlozima. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ja bih samo da pojasnim još jedan deo priče koji je kolega Jovanović pomenuo, ali je, tako da kažem, ostalo u nedoumici šta je bio moj razlog za pominjanje tog problema.

Naime, slažem se ja da treba raditi na poboljšanju materijalnog statusa svih građana Republike Srbije, pod broj jedan, a samim tim i nosilaca pravosudnih funkcija. Svi mi delimo sudbinu građana Republike Srbije, srazmerno odgovornosti i obavezama koje imamo.

Ali, ono što nije učinjeno već nekoliko godina, bez ikakvog razloga, to je da sudijama koji sude prekršajnu materiju nije izjednačen status kad su u pitanju materijalna primanja sa ostalim sudijama. Znači, stvorili smo im obavezu postupanja, prestali su da budu organ uprave, postali su sudije i ne postoji nijedan jedini razlog, koliko sam ja shvatio, a shvatio sam to iz odgovora prošle godine kad smo raspravljali o budžetu, kada smo imali prilike da nam ovde bude republička Vlada, iz, moram reći, samo, doduše, informativnog razgovora sa pojedinim članovima Visokog saveta sudstva, da su svi saglasni da tim sudijama treba izjednačiti materijalni status sa ostalim sudijama. Ali, to se jednostavno ne dešava. Zašto se ne dešava, ne znam.

Ja ću sada, i to sam sam ovog trenutka odlučio, koliko danas, sutra, pripremiti zakonski predlog, ja mislim da tu ne treba više od dva ili tri člana koje ova Skupština treba da usvoji, i da je to jedan izuzetan doprinos koji bi ova Skupština trebala da da kad je u pitanju cenjenje i poštovanje Ustava Republike Srbije.

Ustav Republike Srbije nije menjan. Ja se nadam da neće ni biti promenjen onako kako se govorilo kada je u pitanju odvajanje sudstva od parlamenta i tužilaštva od parlamenta, ali, uostalom, o tom u nekom budućem vremenu. Jer, jednostavno, i dalje stojim na stanovištu da samo parlament ima mogućnost i pravo da u ime građana kao najviše neposredno birano telo nekome prenese deo vlasti građana i pravo da sudi u ime naroda. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, posle 20 godina od završetka zločinačke agresije nad Srbijom, mislim da je krajnje vreme da uradimo ono što su naš preci propuštali da urade kada su u pitanju bili i Prvi i Drugi svetski rat i neki drugi ratovi.

Znamo s kakvim teškoćama danas dolazimo do tačnih i preciznih podataka o herojima iz Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata. Susrećemo se sa tim da se žrtvama Srba, Roma, Jevreja manipuliše kada su u pitanju Hrvati u odnosu na Jasenovac. Čujemo sve i svašta i verovatno ćemo doživeti jednog dana da čujemo da je Jasenovac bio i dečije obdanište i zabavište, a ne najveća fabrika smrti od koje su se i Nemci koji su držali Aušvic grozili i ježili.

Da ne bismo to doživeli, mislim da je krajnje vreme da pouku izvučemo iz propusta koje su generacije pre nas činile i da dok je još relativno sve sveže, a ipak se dovoljno vremenski distance napravilo, sačinimo apsolutno tačan i precizan spisak svih žrtava NATO agresije 1999. godine.

Kada o ovome govorimo, ovo se odnosi apsolutno ravnopravno i na pripadnike tadašnje vojske Jugoslavije, pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova i na civile, na sve one koji su izgubili život, ali i na sve one koji su ranjeni.

Ovo bi trebalo da omogući i obezbedi da sačuvamo njihova imena, da večno zapamtimo mesto i posledice koje su zlikovci ostavili za sobom. Mislim da je to jedan od važnih načina da se oda dužno poštovanje svakome onom ko je žrtvovan 1999. godine, od strane NATO pakta, koji je na jedan zverski način pokušao da uništi Republiku Srbiju i njene građane.

Iz tog razloga apelujem na kolege da osnivanjem ovog odbora, praktično objedinimo sve one dokumentacije i podatke koji postoje po raznim ministarstvima, da pozovemo i one naše drage sugrađane koji su ovakve vrste spiskova pravili, ali selektivno, neko u odnosu na vojsku, neko u odnosu na policiju, da ovo objedinimo i kao najvažnije zakonodavno telo i najvažniji predstavnički organ građana Srbije verifikujemo i utvrdimo jednom za svagda kako niko ne bi smeo da dovede u pitanje ničiji život, ničiju žrtvu koji su se desili 1999. godine. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi ministre sa saradnicima, veliko mi je zadovoljstvo zato što razgovaramo o rebalansu budžeta koji je posledica suficita koji je nastao zbog privrednog rasta i aktivnosti, a ne zato što su uvećavane poreske obaveze poreskim obveznicima. Da se od 2012. godine do danas radilo po sistemu lako ćemo, kako ćemo i da se išlo lakšim putem i putem kojim se ne ide tako jednostavno, verovatno danas ne bismo imali priliku da govorimo o rebalansu budžeta.

Neću ponavljati ono što su moje kolege u ranijoj raspravi pominjale. Moram pomenuti par stvari sa kojima se ne slažem. Neke su verovatno lapsusi, a neke možda i suštinski različiti pogledi na budžet i funkcionisanje privrednog sistema, samim tim i poreskog sistema, uopšte.

Naime, stvarno sve molim da vode računa kada govore o trgovini, i to unutrašnjoj trgovini, sa Kosovom i Metohijom, odnosno sa privrednim subjektima na Kosovu i Metohiji, da o tome govore kao o unutrašnjoj trgovini, a ni u kom slučaju da to ne komentarišu kao bilo kakvu vrstu izvoza. Kosovo i Metohija je sastavni deo Republike Srbije koji je privremeno okupiran i ta privremena okupacija, koja traje, nas sprečava da unutrašnju trgovinu sa Kosovom odvijamo na jedan normalan način na koji se to odvija na celoj teritoriji Republike Srbije.

Molim vas da, vodeći računa o ovome, postepeno nas neko ne ubeđuje i ne dovodi do svesti i prihvatanja, ne daj Bože, nekakve činjenice u nekoj ne postojećoj budućnosti da Kosovo i Metohija ne bude sastavni deo Republike Srbije i da ono što se prodaje tamo bude zaista tretirano kao izvoz.

Molim vas da vodimo računa o svakoj rečenici kada je ovo u pitanju. Sebe sam uhvatio u nekim situacijama, u ranijim diskusijama, da i ja napravim lapsus i molim kolege da kada se i meni to desi da me podsete, jer jednostavno posledica onoga što neki mediji u Srbiji stalno polako ćuškaju nam u svest, nije dobra i moramo protiv toga da se borimo i da vodimo računa.

Podsetiću uvaženog ministra i mene zanima - da li je u ovom rebalansu budžeta predviđen prostor za povećanje plata sudija prekršajnih sudova? Znači, ne da se postojeće plate uvećaju za nekakav procenat, već da se plate sudija za prekršaje izjednače sa platama sudija ostalih sudova, o čemu smo pričali kada je usvajan budžet za 2019. godinu i zanima me da li je to, u ovom trenutku, kroz ovaj rebalans se otvara kao mogućnost za ozbiljno razmišljanje?

Ponovo ću podsetiti, bile su reči premijerke ovde kada smo razgovarali o svemu tome, na stavove ministarke Nele Kuburović i svih ostalih gde zaista ne vidim više zbog čega se plate tim ljudima nisu izjednačile sa platama ostalih sudija kada smo im već dali prava, ustanovili obaveze. Jedino pravo koje njima nismo izjednačili jeste da budu izjednačeni sa svojim materijalnim pravima kao i sudije svih ostalih sudova, njihove kolege. Ne bih o tome govorio više. To je jednostavno pitanje koje mene ovako dobrano zanima.

Ono što želim da kažem jeste da trenutno je jako važna i ova poreska reforma koja se dešava. Molim vas da posebno obratite pažnju, čini mi se da ta reforma dolazi u jednu fazu koja je onako jedna klackalica u usponu kvaliteta budućeg rada Poreske uprave. Naime, ukoliko se već ovog trenutka ne bude ozbiljno vodilo računa o obuci budućih kadrova, o pripremi budućih kadrova koji će raditi u Poreskoj upravi, onda se bojim da ćemo stvoriti nešto što ne želimo, a to je da za nekih godinu, tri ili pet Poreska uprava postane nešto što neće podsticati dalji razvoj privrednog rasta.

Znači, ono što treba kroz tu dodatnu obuku budućeg mlađeg kadra, u koje treba ulagati, jeste stvaranje navika za budućim ozbiljnim radom, koji treba da sankcioniše bitne događaje, nove sitne stvari i poreska disciplina postanu nešto što je uobičajeno i normalno, da imaju apsolutno razumevanje za potrebe poslovanja, da budu fleksibilni i praktično da postanu partneri poreskim obveznicima u obostranom interesu.

Moram da kažem da mi se jedan detalj ove reforme nije svideo, a to je centralizacija koja je ovakva kakva jeste. Znate, mi se svi trudimo da pričamo o decentralizaciji i generalno pod decentralizacijom ne mogu da tretiram to što su ogromni delovi Poreske uprave, koja je bila u Obrenovcu, služila privrednicima koji posluju na toj teritoriji, izmeštena na Čukarici.

Možda to jesu kompleksi male sredine i prihvatam da to može da bude tako, ali ako pričamo o decentralizaciji, obzirom da postoje uslovi za rad i u Obrenovcu i u Lazarevcu i u Barajevu, verujte mi da bi decentralizacija Poreske uprave bila daleko pravičnija da se taj centar izmesti uz Lazarevac i verujem da Obrenovčanima bi bilo jednostavnije da putuju Lazarevac i rešavaju svoje probleme kada je u pitanju odnos sa poreskom administracijom i svim ostalom, nego da dolaze za Beograd.

Možda bi gospodi iz Beograda bilo malo teže da putuju za Lazarevac za ono za šta je nužna direktna komunikacija između poreskih službenika i obveznika, ali mislim da to bilo apsolutno pošteno i pravično. Nisam siguran da je tu baš dobro odmereno šta je šteta a šta je korist, jer bojim se da to ne dovede do zagušenja u radu i jednostavno iznudi povećanje finansijske nediscipline u odnosu na već postignuti nivo za koji moram da kažem da je zaista zadovoljavajući rast te discipline koji je postojao u ovom nekom dosadašnjem periodu.

Danas, to je sasvim u redu, zbog trenutnih potreba koje postoje i verujem da Ministarstvo finansija nije moglo da vodi računa o tome, je potrebno u nekim trenucima sat i po vremena da se od Obrenovca stigne do Čukarice, a zamislite nekom preduzetniku iz Drena koji još ima 35 kilometara da dođe do samog Obrenovca.

Nisam siguran da je zbog pet ili deset plata u administraciji bilo dobro izmeštati sedišta iz Obrenovca, Lazarevca, Barajeva i ostalih, ja to zovem, prigradskih opština na Čukaricu.

Možda je tema za neko buduće razmišljanje da Poreska uprava, pa makar i samo formalno, bude samostalan organ. Zašto? Zato što u ovoj situaciji danas koja jeste nužna i koja pokazuje dobre rezultate, a to je da je Poreska uprava isključivo u okviru Ministarstva finansija, gde Ministarstvo finansija čak propisuje određene poreske instrumente i odlučuje u drugom stepenu po tim istim instrumentima, zarad efikasnosti uspostavljanja poreske discipline jeste korisna.

Ako govorimo o nekim budućim vremenima, uz pripremu kadra koji će daleko efikasnije raditi, bolje se snalaziti, biti u partnerskom odnosu sa onima sa kojima treba da posluje, onda mislim da bi bilo dobro da se te dve funkcije u jednom trenutku i razdvoje jer bi onaj ko donosi odluku o instrumentima, koje treba sprovoditi kroz poreske postupke, morao mnogo više da vodi računa kakav će oni efekat da proizvedu.

Sve ovo govorim iz jednog prostog razloga. Zato što u ovom trenutku kroz rebalans smo mi sredstva koja su iz suficita prvenstveno usmerili na uvećanje plata, zarada i onoga što zanima građane.

Iskreno se nadam i sa pravom očekujem da ćemo mi i priliko rasprave o budžetu za 2020. godinu u nekim budućim vremenima takođe imati pred sobom sliku mogućeg suficita i tu treba razmisliti i o tome koliko iz tog suficita treba dodatno relaksirati privrednike kako bi to bio način stimulisanja njihovog boljeg i većeg angažovanja na teritoriji Republike Srbije.

Ne mislim da tu prioritet treba da imaju privatnici. Apsolutno ne vidim nikakvog razloga za bilo kakvo razgraničavanje između državnih i privatnih subjekata. Tržišna utakmica, ako se već neko zalaže za tržišnu utakmicu, onda treba da bude potpuno ravnopravna za sve učesnike koji su tu, pa ko bolje posluje, bolje će i proći.

Ima nekih stvari koje će ovakav pristup za neka buduća vremena promeniti jer to je mantra o sivoj ekonomiji. Znate, stalno slušamo siva ekonomija, siva ekonomija, siva ekonomija. Da li je neko adekvatno uopšte izmerio kolika je količina sive ekonomije i koliko ona stvarno utiče na budžet Republike Srbije? Ta licitacija, bilo je 30%, pa je sada 25% ili 28%, stvarno ne znam ko je kako izmerio. Da li je to mereno telefonskim anketama, pa to slušamo preko N1 televizije ovde da bismo urušavali državno-pravni sistem Republike Srbije? Onda stvarno to ne mogu da prihvatim kao nekakvu ozbiljnu činjenicu i ozbiljan podatak.

Znate, 30%, 15%, pa i 5% sive ekonomije. To su fabrike, to su postrojenja, to su ustanove, to je takva količina novca. Jednostavno, samo prostom matematikom kada to stavite u odnos sa budžetom Republike Srbije shvatite da tu postoje u nekim segmentima ozbiljna preterivanja. Da li ta preterivanja treba da zaštite nešto što bi mogli da budu novi ozbiljni izvori prihoda budžeta Republike Srbije?

Naime, očigledno je, gospodine ministre, da će ili vaše ministarstvo razrešiti pitanje jesu li poreski obveznici u Republici Srbiji N1, Nova Sport i ove prekogranične nazovi televizije ili to očigledno neće ustanoviti niko drugi.

Zašto? Ogromna sredstva izlaze iz Republike Srbije neoporezovana. Ja sam lično došao do potpunog ubeđenja da oni rade potpuno nezakonito. Govorili smo o tome i na prošloj sednici kada je ovde bila Republička Vlada, mislim da apsolutno treba da se uspostavi jedna dobra koordinacija u svemu tome, REM ili nije sposoban ili nema alate sa kojima ovaj posao treba da dovrši. Delimično uz pomoć REM-a, delimično uz upornost mnogih uvaženih kolega poslanika ovde, dobronamernih ljudi u Republici Srbiji, mi smo došli do saznanja da se program koji se emituje na N1 televiziji definitivno i konačno ne emituje ni u Luksemburgu, ni u Sloveniji i ovde ono što oni provlače i rade nije reemitovanje, nego je emitovanje.

Nemam potrebe da vas podsećam da Zakon o poreskom postupku kaže - tamo gde se utvrdi da postoje simulovani posao, a ovo jeste čista simulacija navodnog reemitovanja programa, da bi se izbeglo plaćanje poreza i dažbina Republici Srbiji, primenjuju se stope kao kod disimulovanog posla. Da pojednostavim, ono što plaćaju uredno registrovane televizije u Republici Srbiji na ime poreskih obaveza, kada je u pitanju porez od prodaje reklama, na zaradi i sve ostalo što sledi, mora i treba da plati N1 televizija.

Ja vas ovde javno molim da pošaljete najobjektivnije, najsposobnije i najobučenije ljude, koji rade u Poreskoj upravi u kontrolu ovih televizija. Neka utvrde činjenično stanje i sa tim jednostavno da jednu epizodu zatvorimo.

Proračuni, ja moram da kažem da sam laik i meni to zvuči kao ogromna cifra, ali neke kolege koje kažu da se u to bolje razumeju nego ja, tvrde da na taj način, bar jedno 500 miliona evra godišnje ne završi u budžetu Republike Srbije.

Da li je 500, da li je 100, neke je jedan jedini dinar, previše je. U krajnjem slučaju, dajte da raščistimo tu situaciju, mi imamo ovde deo dokaza koji se sastoji od izjava nadležnih emitera iz Luksemburga, kao odgovore na naša poslanička pitanja, ne moja, ali kažem naša, jer su mnoge kolege postavljala ta pitanja, odgovore iz Republike Slovenije. Uostalom pravo da vam kažem, imamo i lična saznanja, jer sam zvao neke svoje prijatelje koji su u Sloveniji, pa sam pitao na Preobraženje 19. avgusta - da li ste me gledali u ovom direktnom prenosu na N1 televiziji? Kažu - to kod nas nema, ne postoji mogućnost da se gleda.

Znači, osnovane sumnje postoje da je u pitanju čista zloupotreba na koju REM ili ne može ili neće da reaguje. Prema tome, kao advokat apsolutno znam da u ovakvim situacijama finansijska policija, poreska policija, ta vrsta kontrole, treba da ode, utvrdi da li su oni poreski obveznici ili nisu, da li poštuju zakon Republike Srbije ili ne i ako postoji sumnja, završe svoj deo posla, a ako ima sumnje da sam ja upravu ili dokaze da sam upravu i moje kolege, onda će o tome obavestiti nadležno tužilaštvo, koje će preduzeti gonjenje.

Mislim da je krajnje vreme da ovo zaista na jedan pravi način privedemo kraju. Znate, N1 televizija, SBB i drugi nisu onaj ulični prodavac koji živi od toga da li je prodao neku polovnu robu, pa je utajio neki sitan porez, pa treba da izazove emocije kod nas, oni jednostavno ugrožavaju normalno funkcionisanje svih televizija, koje su uredno registrovane i imaju odobrenje za rad u Republici Srbiji.

Ja sam apsolutno ubeđen u to i zaista ne bih dalje, bojim se da ću prekoračiti, onaj deo koji je deo poslaničke priče i poslaničkog odnosa prema svemu tome, ali jednostavno i mi ovde, kao i vi imamo obavezu da štitimo one koji posluju zakonito, koji posluju legalno.

Možda je zato neko došao u situaciju da zatvori svoju televiziju, da prestane da drži neku mrežu i ostalo. Jednostavno ovo je način da mi sa ovim izađemo na zdravu granu, da konačno utvrdimo činjenice tačnim onakvim kakve jesu i da kažemo jedan posao smo priveli kraju, kako god, važno je da utvrdimo istinu. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažene kolege, 20 godina od zločinačke agresije NATO pakta na zemlju Srbiju je prošlo, a da mi još uvek nemamo kodifikovan spisak svih žrtava koje su oni proizveli svojim bombardovanjem.

Smatram da je dug i ono što najmanje ova Skupština može da učini kada su u pitanju pripadnici Vojske Jugoslavije, pripadnici MUP Srbije, i civilna lica koja su izgubila život ili su ranjena tokom ove agresije da utvrdimo apsolutno nesporan, tačan i precizan broj njihov, da zabeležimo trajno njihova imena, mesta gde su se događaji desili i kakve su posledice nastupile.

Podsetiću na jednu staru izreku koja kaže - "Narod koji se ne nauči pameti istorija će mu se ponavljati sve dok se ne opameti ili dok ne nestane."

Mi imamo u bliskoj prošlosti jako ružno iskustvo da se srpske žrtve genocida u Jasenovcu, Jadovno i po svim drugim jamama i stratištima negiraju, umanjuju kako neko to voli da kaže, minimiziraju, a uskoro postoji rizik da čujemo da je Jasenovac u stvari bio dečije obdanište, samo mi to nismo shvatili.

Mislim da je krajnji trenutak da se sve ove evidencije i podaci koji postoje po različitim ministarstvima, postoje u različitim knjigama koje su neki naši dobri sugrađani pisali, ali po segmentima proveri, kodifikuje i od strane skupštine, kao najvišeg predstavničkog doma ovog naroda, jednom za navek utvrdi da niko nikada ni sutra, ni za sto godina ne bi mogao da dovede u pitanje postojanja bilo koje žrtve koja se desila tokom NATO agresije i da to zloupotrebljava. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, ponovo postavljam pitanje Republičkoj vladi, Ministarstvu finansija i REM-u. Pitanje se odnosi na pružaoce medijskih usluga N1, Sport klub i Nova S. Naime, u serijalu pitanja koja su postavljana Republičkoj vladi utvrdili smo ko nije nadležan da bilo šta postupa kada su u pitanju ove medijske kuće. Utvrdili smo da N1, Sport klub i Nova S nisu registrovane u Republici Srbiji, da im nisu izdate dozvole za pružanje medijskih usluga od strane regulatornog tela, da je njima dozvola izdata na teritoriji EU u Luksemburgu, a na osnovu Evropske konvencije o prekograničnoj televiziji čija je potpisnica i Republika Srbija. To je ono što je utvrđeno.

Ono što nam REM, koji je očigledno nadležan za ova pitanja, nije odgovorio i na čemu ponovo insistiramo, ali tražimo odgovor jasnim, jednostavnim i prostim rečnikom, pitanje je jako precizno – da li se program N1 televizije koji se emituje u Republici Srbiji, da li je to reemitovani program i da li se on istovremeno takav emituje na području Republike Slovenije ili Luksemburga? Molim odgovor jasan i precizan da li je REM to utvrdio. Ovo pitanje postavljam zato što sumnjam, iz mnogo razloga, ne samo na osnovu gostovanja našeg uvaženog kolege Đukanovića na televiziji N1, već i na osnovu toga što sam lično proveravao preko svojih poznanika i prijatelja u Republici Sloveniji i Luksemburgu da li oni imaju na bilo koji način tamo prilike da program koji mi ovde možemo da pratimo preko N1 televizije identičan takav i istovremeno prate u tim dvema državama. Odgovor je bio negativan.

Da ne bismo svoja saznanja zasnivali na ličnim proverama, zna se ko je nadležan, a to je REM, jednostavno tražim jasan i precizan odgovor da li su oni ovo utvrdili. Ako nisu u stanju da to utvrde, neka to kažu, postoje drugi organi koji to mogu da utvrde. Pošto nismo dobili odgovor od Ministarstva finansija, iskreno se nadam da, kao i tužilaštvo koje je dostavilo odgovor, Ministarstvo finansija radi na ovim predmetima i vrši proveru da li su oni poreski obveznici ipak u zemlji Srbiji ili nisu, imaju i oni način i metodologiju da utvrde da li se radi o reemitovanju ili se ne radi o reemitovanju. Ukoliko se ne radi o reemitovanju, za šta postoji ozbiljna sumnja, onda poreska policija, finansijska policija i svi drugi nadležni organi apsolutno na osnovu Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, a posebno na osnovu člana 9. stav 2, u kojem se kaže – ako je simulovanim pravnim poslom prikriven drugi pravni posao, za utvrđivanje poreske obaveze osnovu će činiti simulovani pravni posao.

S obzirom na to da se radi o ogromnim sredstvima, za koje postoji ozbiljan razlog da sumnjamo da su utajena, kada je u pitanju prihod budžeta Republike Srbije, kroz porez i druge prihode koje ove kuće ne plaćaju, navodno na osnovu toga što reemituju program iz Slovenije ili Luksemburga, ili šta god već smislili u međuvremenu da prikažu, očekujem da se u skladu i sa poslednjim pitanjem koje sam postavio ovde i ovo pitanje koje postavljam ne tretira samo pitanjem, već prijavom nadležnim poreskim organima za proveru i kontrolu i krivičnu prijavu nadležnim tužilačkim organima za proveru i kontrolu. Ukoliko REM ne uradi svoj posao, onda bi i on trebalo da bude podložan proveri svog rada od strane ovih nadležnih organa koje sam pomenuo. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi ministre, mi smo se već izjasnili da ćemo ovaj predlog zakona podržati i ovaj produžetak roka od dve godine. U ranijim diskusijama smo apsolutno objasnili koji je razlog zašto prihvatamo produžetak od samo dve godine. Prihvatamo ga i glasaćemo za njega iz jednog prostog razloga, jer očekujemo od ovog Ministarstva da u narednih godinu dana, pa ko o tome bude morao da odlučuje u nekom budućem vremenu, nije ni važno, dobijemo podatak kao parlament o tome šta se dešavalo u periodima svih produžetaka za studiranje kada su u pitanju studenti upisani po starom programu. Koliko je njih u međuvremenu ispite davalo, koliko ih je na ispite izlazilo, pa, i, rekao sam u prošloj diskusiji, i neko prolazno vreme na godinu narednih dana šta će se izdešavati od dana kada ovo budemo, verujem, izglasali. Da bismo imali jednu sliku šta je dobila Srbija kao država time, a šta su dobili i oni koji studiraju ovakvim produžavanjem roka.

Inače, jasno i glasno sam se izjasnio da, kada su u pitanju studenti koji su upisali program po starom, da smo imali prilike da o tome diskutujemo i raspravljamo u parlamentu kada je uvođen ovaj nesretni Bolonjski sistem, bili bismo apsolutno protiv bilo kakvog ograničavanja roka za završetak studija po starom programu. Naime, dosta je i preko glave građanima Republike Srbije raznoraznih uzrasta, nedostatak pravne sigurnosti, od vraćanja zemlje seljacima 90-ih godina, kada je najveći rezultat vraćanja toga bio da su upropašćeni kombinati, zavadile se familije međusobno oko zamišljenih imaginarnih, velikih novaca, koje će kao naslediti, a došli smo u situaciju da najkvalitetnija zemlja u Srbiji postane vlasništvo jednog jako malog broja ljudi, jer je cena drastično pala u toj nekoj fazi.

Onda smo pod firmom uvođenja boljeg školovanja, lakšeg, jednostavnijeg školovanja, uvodeći Bolonjski sistem uradili nešto što nismo smeli da uradimo, a to je da oročimo vreme u kojem su studenti po starom programu dužni da završe, iako u vreme kada su upisivali fakultete nisu takvo ograničenje imali. Postojala su neka druga ograničenja, ali ne ove vrste.

Prosto ne razumem komentare o trošku budžeta. Budžet Republike Srbije je potrošio novac u ono vreme kad su oni bili redovni studenti, kad su odlazili na nastavu i kada se to finansiralo iz budžeta Republike Srbije. Prosto mi je neverovatno, ako grešim, onda se zaista izvinjavam, da iko od njih danas više ima priliku da odlazi na predavanja, da ne plaća ispite, da ne plaća produžetak upisa školske godine, jedino što mu je omogućeno, omogućeno mu je da fakultet dovede do kraja.

Želeo bih da mi za dve godine, ili oni koji budu u parlamentu, koji prođu cenzus uopšte, ili budu poslanici, nevezano od toga ko će od političkih grupacija ući ovde, nema priliku da o ovome razgovara, jer bi bilo najlepše kada bi svi završili fakultete u naredne dve godine, ali, objektivno gledano, to čovek ne može da očekuje. Ono što moram da napomene jeste da za dve godine ovaj parlament mora o tome ponovo razgovarati, taman ostao još jedan jedini student upisan po starom programu koji želi da završi fakultet.

Meni je jasno da je jako teško razdvojiti one koji iz objektivnih razloga nisu do sada završili fakultete, od onih koji se šale, igraju i to ih ne zanima. Ali, znate, naš narod kaže – jedna šteta, sto greota, prema tome mi smo ovde dužni da stvorim uslove svima onima koji su započeli, da završe ono što su započeli na način i pod uslovima iz vremena kada su kretali u taj jedan ozbiljan životni posao.

U svakom slučaju, kad god završili fakultet, sa svakim novim ispitom koji je položen, Srbija dobija, ako ni na čem drugim, dobija na tome da su ti ljudi bar za nijansu obrazovaniji, a samim tim zasigurno i korisniji članovi ovog društva, jer su u svakom slučaju korisni jer žive u Republici Srbiji.

Još nešto želim da kažem, jesam protivnik Bolonjskog sistema, ali ne možemo mi ponovo praviti darmar time što ćemo Bolonjski sistem ukidati i vraćati nazad, vraćati na stare tradicionalne načine studiranja. Ja zaista neću nabrajati ovde fakultete koji su Bolonjski sistem studiranja pustili na svoja vrata samo onolicko kolicko su morali. Time su sprečili degradaciju statusa naših fakulteta i ja ih u tome podržavam. Baš zato što ih podržavam, neću licitirati ovog trenutka o kojim se fakultetima radi.

U ono vreme kada je uvođen Bolonjski sistem, moram da priznam, nije me zanimalo lično, jer nisam studirao u to vreme, pitao sam nekog ko je inače profesor na jednom od ozbiljnijih fakulteta jedne velike sile koja funkcioniše, njihov školski sistem, po bolonjskom principu. Inače, koliko ja razumeh, ovo što se zove bolonjski, nema nikakve veze ni sa Italijom, ni sa Bolonjom. Toliko sam zapamtio, ali su mi objasnili u stvari o čemu se radi. Srednjoškolci koji završe srednju školu u toj jednoj velikoj državi, koji ne završe isključivo skupe srednje škole, su polupismeni. Da bi uopšte mogli da studiraju, zato je i izmišljena Bolonja, i praktično osnovne studije kod njih su imale svrhu da ih opismene, da ih možda u nekim situacijama čak bukvalno nauče da čitaju i da pišu, a master studije su u stvari suštinski bile prave one studije koje su bile.

Ono o čemu mi moramo da vodimo računa, zbog čega sam ovo napomenuo, jeste da ni u snu ne smemo da dozvolimo da nam dođe do takve degradacije srednjoškolskog i osnovnog obrazovanja, da onda Bolonja u ovom smislu najpežorativnije mogućem se pokaže kao isključivo i jedino svrsishodna.

Podržavam predlog ministarstva. Upravo iz ovih razloga očekujem da će zahtevati od fakulteta da dobije podatke, da nas obaveste o svemu ovome o čemu sam govorio, da kada dođe vreme, možda ne mora ni da se čeka dve godine, se donese odgovarajuća odluka koja će obezbediti svakom onom ko želi da završi fakultet po starom programu da može da ga završi.

Ujedno, pozdravljam i podržavam to što ste poslali preporuku fakultetima kada su u pitanju prve generacije studenata upisanih po ovom Bolonjskom sistemu, da im omoguće da nastave da studiraju. Prema tome, u danu za glasanje, a nadamo se da će to biti koliko i danas, jednostavno glasamo za ovo što ste predložili, u budućem periodu nađemo odgovarajuće zakonsko rešenje i za prvoupisane bolonjce, a i trajno rešenje za ove studente koji studiraju po starom programu. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo na svojoj sednici je doneo odluku da dostavi Narodnoj skupštini Republike Srbije Predlog za donošenje autentičnog tumačenja odredbe člana 2. Zakona o potvrđivanju Ugovora o izmenama i dopunama finansijskih ugovora 23.761, 24.745, 25.002, 25.198, 25.497, 25.610, 25.872, 81.657 i 82.640 između Republike Srbije i Evropske investicione banke „Službeni glasnik Republike Srbije – Međunarodni ugovori“ broj 11/17.

Naime, Odbor je prvo utvrdio da je predlog za pokretanje inicijative podnet od ovlašćenog predlagača, od Ministarstva građevinarstva, saobraćaja, infrastrukture i Vlade Republike Srbije, a na inicijativu Kontrole letenja Srbije i Crne Gore, SMATSA doo Beograd.

Naime, u praksi je prvobitno, podsetiću na jedan kratak pregled, došlo do problema u primeni ovih međunarodnih ugovora, kada su u pitanju krediti zaključeni sa Evropskom investicionom bankom, jer uzimanje kredita Evropske investicione banke je praktično na neki način isključivalo nadležnost Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.

Praktično, izmene i dopune ovih zakona kojim su ugovori potvrđeni su doneti kako bi se obezbedila dvostepenost u ovim postupcima i obezbedila nadležnost Republičke komisije. Podsetiću vas da je zaključeno sa Evropskom investicionom bankom ugovor o izmenama i dopunama finansijskih ugovora koje sam pobrojao, gde je ključna odredba člana 2. stav 2. koja glasi – na kraju člana 604., koji se odnosi na postupak nabavke, provera postupka po pravnim lekovima kao što je predviđeno u srpskom zakonodavstvu biće na raspolaganju bilo kojoj strani koja je imala interes za dobijanje određenog ugovora i koja je bila oštećena ili rizikuje da bude oštećena od navodnog kršenja.

Praktično, time je omogućeno da se reši problem nedostatka pravnih lekova koji je postojao u osnovnim tekstovima navedenih finansijskih ugovora, jer za razliku od drugih zajmodavaca Evropska investiciona banka ne postupa u drugom stepenu po žalbama zainteresovanih strana.

Upravo iz tog razloga ovim u praksi i u životu nije u celosti obuhvaćena cela problematika, jer se Republička komisija oglašavala ne nadležnom u situacijama kada su zajmovi koje je zaključila Evropska investiciona banka sa drugim korisnicima, osim kada je u pitanju zajmoprimac Republika Srbija i u kojem je Republika Srbija bila ugovorna strana.

Inače, sve odredbe koje su zaključene, kao i ugovorima sa Republikom Srbijom su apsolutno identične. Kako se radi o identičnoj pravnoj situaciji, a u ovim drugim ugovorima gde nije direktno zaključila Republika Srbija kao zajmoprimac ugovor i nije ona nosilac svega toga, Republička komisija je nastavila da odbacuje prigovore i praktično time onemogućila dvostepenost u postupanju i u odlučivanju, kada su u pitanju interesi korisnika ovih sredstava. To jeste razlog za prihvatanje ove inicijative i utvrđivanje Predloga za autentično tumačenje na način kako je to dostavljeno Narodnoj skupštini na dalji postupak i odlučivanje, jer se radi o potpuno identično pravnoj situaciji i smatramo da obezbeđivanje uslova za dvostepenost u odlučivanju može samo da obezbedi jednu apsolutnu sigurnost, zakonitost i kontrolu postupka koji se sprovodi i kada zajmoprimci, a radi se, na primer, o javnim preduzećima ili nekim drugim institucijama, nisu u situaciji da mogu da podnesu pravni lek i da jednostavno to između ostalog i blokira upotrebu ovih sredstava na duži vremenski period, jer onda procedura, postupak i sve ostalo ide jednim sasvim drugim tokom koji nije ni najmanje u interesu Republike Srbije.

Evo, za početak toliko. Mislim da je ovo nešto što s pravom predlažemo parlamentu i nešto što će zaista obezbediti adekvatnu i odgovarajuću primenu i ravnopravnost svih učesnika u postupcima javnih nabavki, kada se radi o sredstvima koja se pribavljaju iz kredita Evropske investicione banke. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi ministre sa saradnicima, o ovoj temi govorio sam i na prethodnoj sednici, iako baš i nije bila deo dnevnog reda, ali obzirom da je bio set zakona koji je vezan za prosvetu, želeći da na vreme utvrdimo putanju za neki naredni period. Već tada je dosta toga i rečeno šta se misli i o produženju roka za studiranje kada su u pitanju studenti koji su upisani po starom sistemu, a i kada su u pitanju studenti koji su prvi upisani po ovom tzv. bolonjskom sistemu koji, takođe imaju problema.

Naravno da svoje mišljenje i stav po tom pitanju nismo promenili jer nije bilo nikakvog odgovarajućeg argumenta koji bi nas ubedio da treba tražiti bilo koji razlog da se ovim ljudima ne izađe u susret i da im se ne omogući da završe studije koje su započeli.

Slažem se u pretežnom delu sa ovim što su moje uvažene kolege govorile i ne bih želeo da ponavljam ono što je već rečeno, ali zaista Srbija nije bogata zemlja da bi se lišila bilo kog dinara uloženog u obrazovanje, dinara koji je potrošen iz budžeta ili iz kućnog budžeta i da to ne bude valorizovano diplomom koja će zasigurno imati svrhu da poboljša nečiji rad i angažovanje na radnom mestu, u krajnjem slučaju, ako ništa drugo, barem i stepen obrazovanja će biti podignutiji na viši nivo, a to je ono što nam je zajednički cilj.

Potpuno razumem poziciju vašu i Ministarstva koje se našlo u poziciji da treba da nadograđuje nešto, što ja lično smatram da nije dobilo dobre temelje kada je započeto, jer mi iz pokreta Socijalista i verujem većina kolega nisu bili u prilici da govore kada je uvođen novi sistem studiranja da o tome odlučuju, da odlučuju uopšte o postavljanju bilo kakvih rokova za završetak studija za studente koji su upisani po starom.

Lično mislim da u takvoj situaciji, da smo tu priliku tada imali, ne bismo zasigurno podržali bilo kakvo ograničavanje roka za studiranje, jer jednostavno ti ljudi su upisali fakultete u nekom drugom važećem zakonodavnom sistemu i ozbiljno se postavlja pitanje - da li je tada kada su ti zakoni donošeni učinjeno nešto što i nije bilo u skladu sa Ustavom, ako ni sa čim drugim ali mislim da je i sa mnogim drugim zakonima bilo u suprotnosti?

Međutim, neke skupštine pre nas su to učinile i dovode nas u situaciju da, ovo je, ako se ne varam, već treći put da ovaj skupštinski saziv razgovara na ovu temu.

Produžetak koji ste vi predložili od dve godine mi ćemo podržati. Smatramo da ste kompetentniji od nas da možete da napravite odgovarajuću procenu i koliko će to biti stimulativno da ovima koji po starom studiraju zaista učine jedan dodatni napor i te studije u nekom roku koji dolazi bude priveden kraju.

Mislim da bi bilo jako dobro zatražiti od fakulteta i to u što skorijem roku jednu potpunu evidenciju, jer niko drugi sem fakulteta nema evidenciju o upisanim studentima, ako se ne varam, i da nam pripreme jednu dobru analizu, ne moramo mi čekati dve godine, niti će sledeći saziv morati da čeka, ili bi postojao razlog da se čeka dve godine, da se opet dođe u cajtnot da bi se odlučivalo o nečemu na odgovarajući način.

Sada već treba pripremiti teren sa tačnim podacima koliko je studenata bilo 2016. po starom sistemu, pa koliko je prošle godine bilo studenata po starom sistemu koji nisu završili, pa da vidimo rezultate šta će to u narednih godinu dana, recimo, kao neko prolazno vreme na polovini ove putanje da se dešava na fakultetima da bi se o tome moglo odlučivati.

Inače, lično sam ja stanovišta koje ne mora da bude ispravno sa pedagoške strane, nisam vaše struke i sebi to mogu da dozvolim, ali da se mi pitamo, ovo bi verovatno izgledalo tako što bi se taj period studiranja produžio na neograničen vremenski period.

Naravno, u ovom trenutku možemo da učinimo ovo što činimo. Iz tog razloga vas u tom segmentu maksimalno podržavamo i znate, dokle god se bude vladalo po jednim starim dobrim domaćinskim principima i dokle god mi budemo imali u Ministarstvu ljude koji znaju šta je pedagogija i kako se sa predškolcima, osnovcima, srednjoškolcima i sa studentima razgovara i kako se mogu stimulisati, onda možemo da imamo poverenja u ovakve odluke koje nam predlažete.

Naime, kada su u pitanju studenti koji su se upisali po bolonjskom principu među prvima, ono što sam ja uspeo da propratim, ne samo iz mejlova mnogih i mnogih kontakata od strane ovih studenata koji su sada u problemu, već iz onoga što su ljudi koji su iz struke to analizirali, dajem sebi za pravo da zaključim da ti ljudi koji su počeli i bili eksperimentalni kunići sa prvim generacijama Bolonje su došli u zaista vrlo nezavidnu poziciju ne svojom voljom.

To što ne postoji ni jedan predlog kako bi se sproveo način reupisnog sistema ili kako bi se ovaj problem u koji su oni dospeli rešio, mislim da je nešto što takođe treba da bude predmet angažovanja i njih ali i Ministarstva.

Da bi se zakonskim putem ovo definisalo, ja razumem vašu dobru volju, dobru volju fakulteta na koju možemo da računamo, ali dobra volja nije obaveznost u svakom trenutku. Potpuno podržavamo to što ćete poslati preporuku fakultetima da im se omogući nastavak daljeg studiranja, ali mislim da i naredni period mora da se posveti tome kako i ovde pronaći odgovarajuće rešenje koje će zadovoljiti sve one probleme koji su se pojavili.

Ja bih zaista želeo da istaknem nekoliko problema koje sam ja uočio u svemu tome, a to je da, prvo, ti ljudi bi došli u situaciju da umesto jednog ispita koji im je preostao dobiju nekih novih dvanaest ispita ili su u međuvremenu programi promenjeni kod reupisa, bili bi ogromni troškovi ekvivalencije i mislim da, čak, ni sami fakulteti ne znaju kako bi to učinili.

Već sam napomenuo ogromnu programsku razliku. Postavlja se pitanje - da li nam fakulteti uopšte imaju kapacitet takav da ukoliko bi svi ovi studenti ponovo morali da izvrše reupis, kako oni to kažu, da li bi uopšte bilo kapaciteta da dođu na nastavu i da slušaju predavanja, budu na vežbama, čak iako im to životna situacija dozvoli, a mnogi od njih su već i u radnom odnosu?

Poništavanje bodova koji su ostvareni na predispitnim obavezama, umesto da su sačuvani na neki način, jednostavno je dodatni problem, čak i ono što se meni ne sviđa, meni se zaista bolonjski sistem studiranja uopšte ne sviđa, možda imam i preteranu averziju prema svemu tome, a taj sistem bodova je malo čudna priča, možda mi koji smo završavali po starom, to teško možemo da razumemo od vas koji ste direktno u materiji danas, ali osnovni princip Bolonje je da ono što se stekne bodova i pozicije, više ne može da se gubi. Ti naši stari bolonjci, ako sam dobro shvatio zbog svih ovih promena, spajanje ispita, promene same programske šeme izmene ispita, spajanje određenih ispita, uvođenje novih ispita, došli su u situaciju da te bodove izgube.

Prema tome, sve su ovo vrlo složeni i kompleksni problemi. Mi ćemo ih, nadam se, u toku ove nedelje kada su stari studenti u pitanju rešiti usvajanjem predloga koji ste izneli što se toga tiče. Nadam se da ćemo, tako da kažem, i za ovu godinu rešiti problem ovih koji studiraju prema bolonjskom sistemu, a bili su među prvim studentima koji su to upisali na osnovu preporuke i volje fakulteta i taj problem rešiti, ali mislim da treba pripremiti teren da se i jedno i drugo konačno zakonskim aktima do kraja definišu.

Ja vas molim da iz tog ugla posmatramo celokupnu situaciju, uzimajući u obzir sve one druge elemente koji su važni.

Moram da istaknem još jedanput, ljudi nisu statistički podaci, ljudi su deo Srbije, deo srpske duše, deo našeg sistema, deo vaspitanja, obrazovanja, deo naše odgovornosti da im stvorimo uslove da u Srbiji mogu da okončaju studije. Barem je to tema današnje rasprave.

Iz tog razloga podržaćemo predlog koji je ministarstvo dostavilo i Vlada Republike Srbije, uz nadu da će u nekom budućem periodu i ovo biti definitivno razrešeno. Najlepše bi bilo time što bi svi završili u ovom roku studije koje nisu završili.

Nisam baš preterani optimista što se toga tiče u potpunosti, ali tražiti trajno rešenje i posle ove dve godine mislim da se može na osnovu ovih smernica koje sam danas pomenuo. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Pitanje upućujem Republičkoj vladi sa napomenom da se verovatno odnosi i na Ministarstvo za trgovinu, turizam i telekomunikacije, Ministarstvo za kulturu i informisanje, ali mislim da bi moglo da se odnosi i na pojedine službe Ministarstva unutrašnjih poslova, koje se bave obaveštajnim i kontraobaveštajnim poslovima.

Naime, svedoci smo na učestale događaje koje ukazuju na organizovanu hrvatsku akciju sa ciljem da se prekroji istorija o srpskim žrtvama ustaškog terora i o srpskom doprinosu u borbi protiv fašizma. Naime, jedan od poslednjih događaja je došao kao udar od strane „Gugla“, odnosno od „Jutjuba“. Naime, internet novinama „Srbin info“ je skinuta emisija sa „Jutjuba“ i zabranjeno je njeno emitovanje, prelistavanje štampe, a u toj emisiji su citirali izjavu Aleksandra Vulina o žrtvama Jasenovca i drugim stradalnicima srpskog naroda tokom događaja devedesetih godina u Hrvatskoj. Oni su to prelistavanje zabranili i označili su da su prekršili „Jutjubove“ smernice za govor mržnje.

Očigledan je pokušaj da se istina o hrvatskim zločinima, o Drugom svetskom ratu, ratovima devedesetih godina prekroji. Očigledno je ova akcija jako dobro organizovana i mi, kao država, moramo hitno preduzeti nešto. Ono što ja mislim da treba, a to je da se Republička vlada pod hitno obrati „Guglu“, koji inače sedište ima u Dablinu, gde se u Dablinu nalaze i kontrolori za ovakve situacije koje pokrivaju naš region.

Prema informacijama koje imam, ograđujem se o njihovoj tačnosti, nisam imao vremena da ih proverim, ali su jako indikativne, postoje četiri kontrolora za naš region, dva su iz BiH i dva su iz Hrvatske. Da li to nešto govori? Mislim da to ozbiljno govori, jer ovo se desilo 3. septembra. Prigovor portalu „Srbin info“ je odbijen u roku od rekordnih šest sati, što se na „Guglu“ i u njihovom postupanju po prigovorima nikada do sada nije desilo. Znači, očigledan je pritisak i očigledan je uticaj i pokušaj da se sve ono što je istina o Jasenovcu i svim događajima spreči i da to dovede do autocenzure svih onih koji zavise od „Jutjub“ kanala ili uopšte od „Gugla“.

Sledi događaj iza toga, zabrana ulaska naših vojnika i kadeta, koji su pošli u Jasenovac 7. septembra da odaju počast. Navodno sporan je protokol, nedostaje prijava, što apsolutno nije istina, sve je prijavljeno i uredno. Oni su čak hteli i da ostave uniforme i da bez uniforme odu i obave svoj zadatak koji su imali, ni to im nije dozvoljeno, a inače, da podsetim, u Mathauzenu 2017. godine, čak u prisustvu ministra Aleksandra Vulina, u uniformama su odali počast žrtvama koje su se tamo desile.

Znači, ne možemo više zatvarati oči pred jednom očiglednom hajkom, jer istina je da je Jasenovac bio logor, da je to bila najgroznija fabrika smrti u vreme Drugog svetskog rata, od kojeg su se i Nemci ježili. Tamo je bilo preko 700 hiljada žrtava Srba, Jevreja, Roma, pa čak i nekih Hrvata.

Ne smemo da dozvolimo da se na ovakav način istina prekraja, da neke generacije koje prate „Jutjub“, koje prate internet ne mogu da sutra ili u perspektivi dođu do istine, jer može na ovakav način da se vrši pritisak na naše koji to iznose, da krenu sa autocenzurom. Ako ovako nešto budemo propustili, da sada reagujemo, imaćemo verovatno nalog preko „Jutjuba“ da se slavi Oluja, kao što se u velikoj meri slavi na N1 televiziji, ali ona može, ona je preko granična ili ne registrovana televizija, a možda ćemo doživeti da čujemo da Jasenovac ili drugi neki logori nisu bili fabrike smrti, nego su bila dečija obdaništa ili sirotišta, gde su deca hranjena i odgajana.