Zahvaljujem, predsedavajuća.

Učinjena je povreda Poslovnika, doduše u oba puta člana 103, ali stava 1, stava 4. i stava 7. Imao sam pravo na povredu Poslovnika odmah po tome što je gospodin Božović ukazao na navodnu povredu Poslovnika. Naime, tu ste prekršili odredbe člana 103. stav 4. i člana 103. stav 7.

Gospodin Božović je bio dužan kao i svi narodni poslanici da ukaže na koji se član Poslovnika poziva. To što je on završio pravni fakultet u Bonafidesu, a ne tamo gde se ispiti polažu, pa ne zna da član 107. Poslovnika nema stav 3. na koji se, između ostalog, poziva, nije opravdanje za vas. Vi ste trebali da mu tog trenutka ukažete da je povredio, zloupotrebio Poslovnik u smislu člana 103. stav 7. i da izreknete opomenu, jer da li je u pitanju ne znanje zbog načina sticanja diplome ili je namerna zloupotreba, nije na nama da cenimo, ali jeste da vi primenite odgovarajuću meru. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, u skladu sa amandmanom koji sam podneo na član 1, gde sam predložio da se doda reč – najvišeg nivoa, kada se označava sigurnost vezana za uslove za postizanje kvaliteta i sigurnosti u oblasti ljudskih ćelija, apsolutno je bilo i logično da se i ovakav amandman predloži, da bi se uskladilo u daljem pravnom sledu ovih članova, a on glasi da se u članu 3. Predloga zakona, u stavu 1. iza tačke 18) doda nova tačka koja glasi: „Najviši nivo sigurnosti podrazumeva skup postupaka i procedura u primeni ovog zakona koji sprečavaju bilo kakvu vrstu moguće zloupotrebe“. Tačke 18), 19), 20), 21), 22), 23), 24), 25), 26) i 27) postaju tačke od 19. do 28, da ih ne pobrojavam posebno. One su jasno definisane u ovom amandmanu.

Naime, ja sam rekao da je zaista moj utisak da se Predlogom ovog zakona dostigao maksimalni nivo koji zakon može da obezbedi u sigurnosti sprovođenja postupaka koje on definiše, ali, kao što sam rekao kod obrazloženja na član 1, ponoviću i sad u ovom obrazloženju, smatram da bi ovakva odrednica bila obavezujuća i za neka buduća vremena, kao i za situacije kada se budu donosili podzakonski akti koji će pratiti ove zakonske tekstove, i ne samo njih nego i nove zakone koji u perspektivi mogu da se ukažu kao nešto što će biti nužno da bi se produžilo u dobroj nameri i dobroj realizaciji svih ovih postupaka kada su u pitanju matične ćelije, ljudske ćelije i tkiva. Hvala.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, uvaženi ministre, poštovani predsedavajući, na član 4. ovog zakona podneo sam amandman. Predlažem da se iza reči u stavu 2. iza reči „i tkiva sa umrlog davaoca postupa se sa“ doda reč „dužnim“. Time bi se praktično u skladu sa pozitivnom pravnom praksom dugogodišnjom na jedan viši nivo podigla obaveza poštovanja dostojanstva umrlog lica prilikom uzimanja ćelija i tkiva u skladu sa ovim zakonom.

Možda ovo vama izgleda iz ugla ljudi koji se bave medicinom kao nepotrebno, ali mi koji se bavimo duže godina pravom znamo da to apsolutno ima svoju svrhu i da bi to zaista doprinelo, prvo, odnosu prema samom zakonu, pa i u smislu obavezujućem prema onima koji budu postupali po ovom zakonu kada su u pitanju pribavljanje ljudskih ćelija i tkiva.

Mislim da su svi amandmani koje sam podneo od člana 1. do člana 4. amandmani koje treba usvojiti. Ja ću glasati za njih. Mislim da će ih i kolege podržati i ovo su amandmani koji zaista ovom zakonu mogu samo da daju jednu dodatnu težinu i jednu dodatnu ozbiljnost.

Ovaj zakon je dobar kao što sam rekao, zaista obezbeđuje jednu sigurnost u vršenju ove delatnosti, ako se to tako može reći, a mora se reći. I ono što se mora istaći kroz ove amandmane jeste da nivo te sigurnosti dužnog poštovanja prema pokojniku je nešto što ova država zna da poštuje i ume da prepozna samim tim inkorporira u zakonski tekst. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajućiDame i gospodo, drugarice i drugovi, uvažene kolege i ministre, koji ste zaista kvalifikovani za ovu oblast, zamolio bih vas da vi građanima Srbije razjasnite da je lečenje matičnim ćelijama izuzetno korisna stvar, ali da tu postoji i jedna loša i jedna dobra vest.

Loša vest je da se matičnim ćelijama ne može lečiti bezobrazluk, vaspitanje, lopovluk, demencija i sve ono što je uočljivo kod ponašanja šibadžija sa Đeram pijace i vlasnika vračarskih pašnjaka, alijas Dragana Šutanovca.

Zaista nisam odgovarajuće struke da njegove komentare u jednom dnevnom listu koji inače ima stav da se usluge keteringa plaćaju unapred, verovatno zato što oni svoje usluge pisanja naručenih tekstova i plaćenih od stranih ambasada naplaćuju isključivo unapred, da spakujem to u pravu dijagnozu. Verujem da jedna od ovih dijagnoza koje sam pobrojao zaista može da bude sasvim primerena.

Dakle, treba biti ili bezobrazan ili nevaspitan ili dementan, pa zaboraviti kako si ste ponašao kao ministar vojske ili šibadžija sa Đeram pijace i onda dozvoliti sebi da se kritikuje neko ko taj posao danas radi časno i pošteno, ispravlja sve gluposti, lopovluke i svinjarije koje je on napravio.

Izuzetna se sposobnost moći zaboraviti da si prodavao tenkove za cenu polovnog juga, uništavao sve vojne efektive, kao i činjenicu da su ti piloti sa Batajnice ukrali i sakrili pilotski kombinezon da se ne bi stideli ko ga nosi, a možda iz straha da ovaj stvarno pomisli da je pilot pa da zatraži da potera i on jedan krug okolo. Da, to je, uvažene kolege, onaj kombinezon za koji su šibadžije sa Đeram pijace, geometri uzimali meru.

Zaista, samo sa ovakvim dijagnozama neko može da zaboravi da mu nikada nije palo na pamet, od 2000. do 2012. godine, da vojnu ustanovu „Dedinje“, gde inače rade konobari, kuvari, a ne oficiri ili vojnici, angažuje kako bi ono ostvarilo zaradu tako što će ugostiti strane delegacije, već su ih vodali po razno raznim bircuzima sa kojima su imali ugovoren procenat i to koristili posle za privatne svrhe.

Za razliku od tog perioda, 2012. godine, otkad je ministar Vojske bio Aleksandar Vučić, pa i danas, kada je Aleksandar Vulin, i ubuduće, sve strane delegacije ugošćuje vojna ustanova Dedinje kao jedna od najreprezentativnijih ustanova.

Dobra vest, pored ove loše, da se ovo ne može lečiti matičnim ćelijama, za građane Srbije je da se čak ni njegovim matičnim ćelijama ne mogu zaraziti lopovlukom, bezobrazlukom, nevaspitanjem ili demencijom.

Da bi se matične ćelije mogle koristiti, koliko sam ja shvatio, treba da postoji velika genetska sličnost i nije dovoljna samo vizuelna sličnost kakvu je dotični šibadžija sa Đeram pijace imao sa Borisom Tadićem, sa kojim se zajedno slikao u zaštitno-tehničkoj odeći koja tada nije smetala jednom od vojnih sindikata, a danas smeta. Nije im smetalo ni kada je šibadžija sa Đeram pijace ovaj snajper držao k`o motku koju je nosio sa sobom kada je jurio ljude na Đeram pijaci koji su pokušavali da zarade neki dinar a nisu se slagali sa politikom koju on vodi, nije im smetalo ni kada je nosio vojnu uniformu a ne samo tehnički deo i tehničku odeću.

Ja vas molim da ovo zaista objasnite građanima Srbije, da ne postoji nikakav rizik da se bilo ko inficira sa bilo kojom od ovih dijagnoza koju Dragan Šutanovac, Boris Tadić i ovo udruženje SLIP – saveza lopova i prevaranata sa sobom nosi i ja zaista mislim da građani Srbije mogu i meni da poveruju na reč, nije potrebno da se o ovome dopunski izjašnjavate, da nikada niko u Srbiji niti je poželeo a niti će imati prilike da više liči na ovako bolesne ljude. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, podneo sam amandman na član 1. Predloga zakona o ljudskim ćelijama i tkivima, koji glasi da se iza reči: „uslovi za postizanje kvaliteta“ dodaju i reči: „najvišeg nivoa“, tako da bi praktično 1. član ovog zakona, usvajanjem ovog amandmana, glasio da se ovim zakonom uređuju uslovi za postizanje kvaliteta i najvišeg nivoa sigurnosti u oblasti ljudskih ćelija i tkiva za primenu kod ljudi, itd, itd.

Ovaj konkretan predlog sam podneo iz dva razloga. Prvo, zato što zakonski predlog, već ovako kako je sačinjen, zaista stvara jednu osnovu jedne maksimalne sigurnosti koju zakon može da pruži kada je u pitanju sprečavanje svake moguće zloupotrebe o kojoj slušamo već danima i satima kada je ovaj zakonski tekst u pitanju. To je jedan od razloga.

Drugi razlog je što bi takva odrednica u ovom prvom članu, iako ne sumnjam u dalje postupanje, bila obavezujuća u donošenju i podzakonskih akata koji moraju da prate ovaj zakon i da do kraja obezbede jednu apsolutnu sigurnost i spreče bilo kakvu i pomisao na moguću zloupotrebu.

Apsolutna sigurnost ne postoji nigde, ali sam mišljenja da je ovaj zakon urađen maksimalno u interesu građana Srbije i na takav način da jednostavno ne otvara nikakav ozbiljan prostor za bilo kakvu manipulaciju u primeni samog zakona.

Između ostalog, danas je bilo dosta polemike i oko pretpostavljene saglasnosti, ili donorskih kartica. Ja moram da kažem da podržavam predlog o pretpostavljenoj saglasnosti, jer da mi ovde ne ulazimo u preduboka teološka stanovišta, ja nisam neko ko je ekspert iz te oblasti, ali ako se Srpska pravoslavna crkva izjasnila i dala svoj stav po pitanju ovakvih odrednica u ovom zakonu, onda je to za mene više nego dovoljno. Ja ne znam da li neko zasniva svoja teološka stanovišta na stavovima vlaške magije ili stavova nekih sekti, ali to ne treba da bude ni u kom slučaju relevantno za odlučivanje i postupanje kada se bude glasalo o ovom zakonu.

Ono što moramo jeste da budemo krajnje otvoreni sami pred sobom i pred građanima Srbije. Treba reći jednu stvar. Sa pretpostavljenom saglasnošću vi ste stvorili mogućnost, a izglasavanjem ovog zakona zajednički ćemo stvoriti mogućnost, da niko od onih ljudi, a u Srbiji zaista smatramo da je najveći broj humanih ljudi, dobronamernih, žele da pomognu drugim ljudima, ne žele da uskrate mogućnost da ikome posle njihove smrti produže život i pomognu da preživi, da jednostavno njih ne maltretiramo na bilo koji način da sad moraju da idu da podnose zahteve, da dobijaju donorske kartice, itd, itd. Oni drugi koji to ne žele iz bilo kog razloga, imaju vrlo jednostavnu metodologiju da do toga ne dođe.

Prema tome, moramo da uzmemo još nešto u obzir, a to je mentalitet našeg naroda, pa da kažem i od samog sebe. Ja, nažalost, zbog svojih zdravstvenih razloga teško da bih mogao da budem donator organa zbog problema sa šećerom itd, ali, znate, čak i kod mene koji nisam baš nešto ni sujeveran, nisam ni teološki posebno vaspitan, malo sujeverja postoji, znate kada vi dođete pa potpišete tamo saglasnost unapred da nekome darujete organe, itd. To je jedna stvar.

Apsolutno bih voleo da jednoga dana mogu da nekome na takav način pomognem, da mu se produži i olakša život. Nažalost, verovatno to neće biti prilike, ali jednostavno moramo da imamo i svoj mentalitet malo u vidu kada donosimo zakone.

Ja mislim da ste vi ovo jako dobro spakovali, ovaj zakonski tekst. Znači, oni koji apsolutno ne žele, imaju prema tome odrednicu, oni će se jasno definisati na vrlo jednostavan način, prostom izjavom volje da to ne žele.

Znate, to je problem i kod porodica. Vi ste se verovatno u praksi susretali mnogo više sa tim dilemama. Niko ničiju smrt ne očekuje, ne priželjkuje pogotovo ne nekog bliskog i onda verujem da mnogi su se pitali šta pokojnik misli o tome? Šta bi pokojnik rekao da je živ, da li njegove organe ja kao njegov bliski srodnik treba da potpišem da budu uzeti iz njegovog tela, dati nekom drugom ili ne? Mislim da je tu onda jedna ozbiljna psihološka barijera kod svakog od naših građana.

Ovako, sa jednom jasnom kampanjom, biće vrlo jasno definisan stav svakog od građana Srbije kako prema samom sebi, tako i prema najbližima, koji čak i u slučaju postojanja saglasnosti, izričite saglasnosti imaju mogućnost da spreče doniranje organa svojih bliskih.

Mislim da će im to zasigurno olakšati razmišljanje u trenucima koji nisu lepi, koji nisu dobri, koji su teški za donošenje takvih odluka, da jednostavno budu svesni toga šta je onaj, o čijem telu onome ko nije više živ oni odlučuju i šta bi bila njegova, da ne kažem, jedna od poslednjih volja. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, ja bih postavio nekoliko pitanja Vladi Republike Srbije, tačnije Ministarstvu pravde.

Mene interesuje u kojoj fazi se nalazi priprema izmena i dopuna Zakona o sudijama, posebno čl. 38. i 39. koji se odnose na platne grupe, kao i člana 44. istog Zakona kojim se određuje potrebno radno iskustvo za izbor sudija. Izmene i dopune ovog zakona koje me zanimaju direktno bi se odnosile na usklađivanje statusa sudija prekršajnih sudova sa sudijama sudova istog stepena u Republici Srbiji.

Podsetio bih da su prekršajni sudovi počeli sa radom 2010. godine, da je Zakonom o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva obrazovano 45 prvostepenih prekršajnih sudova i Prekršajni apelacioni sud.

Sudije ovih sudova sude vrlo složene predmete iz oblasti sprečavanja nasilja u porodici, nasilja na sportskim priredbama, oblasti javnog reda i mira, bezbednosti saobraćaja, korupcije, carinskih prekršaja, povreda budžetskog sistema, deviznog poslovanja, poreza, prometa eksplozivnih materija i u još mnogim drugim oblastima i u svom radu primenjuju oko 300 različitih zakona i blizu hiljadu podzakonskih akata.

Dakle, dosadašnjim zakonskim promenama, sudije ovih sudova su stekle sve pripadajuće obaveze, stekle status sudija, svoje obaveze jako marljivo ispunjavaju, jer u proseku sudije za prekršaje u Republici Srbiji mesečno rešavaju oko 130 predmeta i ako čak i norma koja im je propisana od 60 predmeta mesečno uopšte nije mala. Ovakva norma, a pogotovo ovaj broj rešenih predmeta, zahteva izuzetno ozbiljan, temeljan rad, posvećenost i znanje, ali ono u čemu nisu ravnopravni sa svojim kolegama sudijama su statusna prava koja pripadaju njihovim kolegama sudijama iz tog stepena.

Ne bih da podsećam na ono što je meni najmanje bitno, a to je da je između ostalog ovo i deo Nacionalne strategije reforme pravosuđa koja je doneta za period 2013/18. godina, da je preuzeta obaveza usklađivanja sa propisima EU i usklađivanja sa evropskim i svetskim standardima. Ovo je čisto samo podsećanje kako ne bismo izgubili korak u zaokruživanju sudskog sistema Republike Srbije, jer priznaćete da je pitanje sudijske plate zaista pitanje garancije nezavisnosti u obavljanju sudijske funkcije.

Naravno da je nesporno da je sve ovo moralo da se uradi još 2010. godine, a to što sada o ovome razmišljamo upravo dokazuje da dosmanlijski režim, koji je u to vreme bio na vlasti, nije ni interesovalo, niti zanimalo nezavisno i samostalno pravosuđe. Pored ovoga, o tome postoje bezbrojni dokazi i činjenice, od toga da su podobnost sudija utvrđivali po kafanama polupismeni polikanti u Vlasotincu, da su čak napismeno sa pečatima DS dostavljali obaveštenja i utvrđivali da je osnovni kriterijum za sudije, koji će biti razrešeni, to što nisu poslušni i podobni.

Ne bih o toj sramoti cele Srbije koja se desila 2009. i 2010. godine, jer pored svih objektivnih razloga, ovo je samo još jedan od razloga više da se nadam da ću ovim pitanjem dati doprinos i podstrek da se izjednačavanje materijalnog statusa sudija za prekršaje sa sudijama drugih sudova uskoro nađe pred poslanicima Narodne skupštine. Hvala.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, uvaženi predsedavajući, u skladu sa amandmanima koje sam podneo na član 1. i član 2. podnet je i amandman na član 3. Podsećam da sam ja predložio da se u članu 1, koji određuje samu sadržinu zakona iza reči – od značaja za zaštitu, doda reč - i postavljanje.

U skladu sa tim, predloženi amandman na član 3. koji kaže da iza reči - predloga za uređenje ratnog memorijala, dodaju se znak interpunkcije, odnosno zarez i reč – postavljanja. Zahvaljujem kolega, zapeta, šta kome odgovara, ista je stvar.

Prema tome, razlog za usvajanje ovog amandmana, već sam obrazlagao činjenicom da iz samih osnovnih članova na početku zakona ne vidi se jasno ono što tek u članu 19. dolazi do izražaja, kada je ovaj zakon u pitanju, a to je da osim memorijala koji već postoje, koji su izgrađeni, spomenika, vojnih groblja, i svega onoga što ovaj zakon obuhvata, mogu se postavljati, ili izgraditi novi spomenici, nove spomen ploče, odnosno u smislu zakonskog teksta, postaviti ili izgraditi novi memorijali.

Iz tog razloga, kako bi to bilo sasvim jasno i kako bi bila potpuna adekvatna i lakša primena Glave 4, koja govori o uređenju i uklanjanju ratnih memorijalima, pogotovo članova 18. i 19. je upravo i osnovni razlog zašto je podnet amandman na član 3, i ova prva tri amandmana zaista jesu usklađena sa ovim zakonom. Mislim da njihovo usvajanje može samo da doprinese boljem i preciznijem razumevanju i primeni ovog zakona. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ako meni slučajno nešto nije promaklo, ja bih reklamirao povredu člana 104.

Ako se ne varam, vi ste gospodinu Balši dali pravo na repliku ne znam na osnovu čega, jer niti je pomenut po imenu, niti je pomenuta Demokratska stranka. Pomenuto je žuto preduzeće. Ako su se oni prepoznali kao žuto preduzeće, ja samo vas molim da mi utvrdimo da li to postoji neka nova partija, neka nova poslanička grupa ovde koja se zove žuto preduzeće, pa da znamo u stvari o čemu treba da vodimo računa i na koji način.

Mislim da nije bilo osnova nikakvog za repliku i da ste time povredili član 104, jer sutra će oni možda da se nađu i prepoznaju i u slip udruženju. To je ovo što pravi riđobradi, savez lopova i prevaranata. Ja ne vidim da to može da bude osnov za repliku. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, uvaženi ministre, amandman na član 4. je moje razmišljanje i pokušaj da se savet proširi sa sedam na devet članova, da pored ovih članova koji su Predlogom zakona predloženi da uđu u savet, pored njih uđu i dva člana koja bi birala Narodna skupština Republike Srbije iz redova narodnih poslanika.

Smatram da tom razmišljanju apsolutno ima mesta, jer bi takav pristup u radu samog saveta dobio značajno na težini, jer iza odluka koje on donosi praktično indirektno bi stajala i Skupština Republike Srbije kao najviše zakonodavno i predstavničko telo u ovoj zemlji.

Razmislite o ovim amandmanima, kao i amandmanima koje sam predložio na prva tri člana i ono što treba objasniti da ovaj zakon je dobar zakon, reguliše pitanje uređenja vojnih grobalja, a uređenje grobalja fabrika, koja su iza sebe ostavili budući članovi slip udruženja riđobradog gusara, kojem bi ovi golobradi da se pridruže, koji su iza sebe ostavili groblja fabrika, groblja radnih mesta, i ko zna koliko individualnih grobova kao posledica stresova pretrpljenih zbog svega toga je nešto što Vlada Republike Srbije od 2012. godine uređuje na taj način što se bori otvarajući nova radna mesta, od uništenih fabrika stvarajući nove fabrike.

Treba još malo vremena i strpljenja da se to sredi, a onda će ta groblja otići u zaborav, kao i oni koji su ih napravili do 2012. godine. Prepoznavali se oni kao žuto preduzeće, kao slip riđobrado udruženje, potpuno je nevažno, a očigledno da njih ta istina stravično bili. Oni bi to da zaborave, ali Srbija pamti, jer je Srbija bila na ivici propasti 2012. godine. Srbija je bila gladna 2012. godine. Srbija to nikada ne sme zaboraviti i nikada više oni niti će, niti smeju doći u priliku da mogu da upravljaju ovom državom. Hvala.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, uvažena predsedavajuća, gospodine ministre sa saradnicima. Podneo sam amandman na član 2, a u skladu sa amandmanom na član 1. Ako se sećate, amandmanom na član 1. je predloženo da se u sadržini zakona dodaje reč „postavljanje“, smatrajući da zakon koji reguliše i postavljanje i izgradnju novih memorijala nije dovoljno definisan.

Iz tog razloga predložio sam da se u članu 2. gde se definiše značenje pojedinih pojmova i izraza doda tačka 7, koja bi glasila da postavljanje podrazumeva skup radnji i postupaka predviđenih ovim i drugim zakonima, kojima se omogućava postavljanje ili izgradnja ratnih memorijala. Ujedno bi tačke 7, 8. i 9. iz Predloga zakona postale tačke 8, 9. i 10, čime bi se, kako sam već ranije obrazlagao, već u samom određenju zakona u članu 1. i u članu 2. jasno definisalo i preciziralo ono što sam zakon razgrađuje u članu 18, a pogotovo u članu 19.

Naime, ostaje malo nejasno sve dok neko ko pomno ne pročita tekst zakona, dok ne dođe do člana 19, da razluči da li se ovaj zakon odnosi samo na već postojeće memorijale ili na mogućnost izgradnje i postavljanja novih spomenika, spomen-ploča ili uređenja neuređenih vojnih memorijala. Obzirom da zakon to obuhvata, bilo bi potpuno logično da se amandmani na član 1. i na član 2, kao i na čl. 3. i 4, koji usklađuju sve ovo što sam predložio, prihvate, čime bi ovaj zakon samo dobio na kvalitetu i jasnoći. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, uvaženi ministre, moj stav je da postoji potreba da se amandmanski reaguje na član 1. ovog zakona, jer članom 1. se praktično utvrđuje predmet ovog zakona, tako što se u njemu označavaju grupe odnosa koje ovaj zakon reguliše.

Naime, predložio sam da se iza reči: „pitanja od značaja za zaštitu“ doda reč: „postavljanje“. Zašto? Čitajući sam ovaj zakon, iz svega toga provejava da se ne radi samo o održavanju memorijala koji već postoje, o njihovom čuvanju i o tome ko i kakve nadležnosti će imati, već da će se i u budućnosti tamo gde se proceni da postoji potreba graditi i novi memorijali u vidu postavljanja spomenika, spomen ploča i svega toga.

Naime, u ovom zakonu se jasnije, tako da kažem, o tome govori tek u članovima 18. i 19, gde kaže – Predlog za uređenje za uklanjanje, odnosno predlog za izgradnju i postavljanje ratnog memorijala mora da sadrži, itd. To je u članu 19.

Mislim da bi jako bilo značajno da se u ovom zakonu, na usvajanje ovog amandmana, na ovaj način jasno stavi do znanja da tamo gde do sada nismo kao ratnim memorijalom obeležili nešto što treba da se obeleži, stavimo do znanja da će to biti učinjeno, jer kasnije procedure, koje ovaj zakon propisuje, jasno otvaraju te mogućnosti.

Molim vas da razmotrite ovo. Neće on suštinski uticati na sam kvalitet zakona, ali mislim da će dosta doprineti da bude razumljivije i jasnije ono što se želi postići, između ostalog, ovim zakonom. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane dame i gospodo, drugarice i drugovi, uvaženi ministri sa saradnicima, šta bi o predlogu ovih zakona rekao Murat Aga Pozderac ili Šeljiv Grubašić ili Vuk potomak, ne znam, ali ono što sigurno mogu da vam kažem da ukoliko budete sve suprotno radili od onoga što je juče predlagao Aleksić potomčić, Srbija je zasigurno na pravom putu.

Možda više od vas u ovom trenutku treba da se zabrine ministar poljoprivrede posle jučerašnjeg otkrića da se nekadašnji predsednik opštine Trstenik, direktor izmišljenog JKP „Počekovina“, suvlasnik nevladine organizacije za čuvanje nepostojećih, starih lica, vođa organizovane kriminalne tazbinske grupe za pražnjenje budžeta, bacio na poljoprivredu i ja bih stvarno bio na oprezu.

Pošto je u JKP „Počekovina“ bio samo jedan kamion bez vozača, jer se nije znalo koji je više pokvaren, direktor ili kamion, nisam siguran kako i koliko će nastradati i jadna Julijana kojoj je dotiči časno i muški podmetnuo da odgovara umesto njega.

Pored toga, moram da kažem da mi je dosta ovih evrofanatika, kojima je ulazak u EU bio i ostao jedini zvanični cilj. Stvarno mi je dosta kada oni rone krokodilske suze nad tim umesto što po dvadesetak zakona, o kojima raspravljamo po zasedanju, ne idemo jedan po jedan. Ako bi bilo po njihovom, bilo bi to predugo putovanje u Jevropu, jer ako se ja dobro sećam, kada su pučem došli na vlast, u oktobru 2000. godine, rekoše da treba uskladiti ili promeniti oko 12.500 zakonskih propisa.

Izbrojte samo od jedan do 12.500 i zamislite da Skupština po sedam dana raspravlja o svakom pojedinačnom zakonu? Oda lenjosti sa njihove strane je nešto što je neprevaziđeno i očigledno tome nikada kraja. Meni lično u EU se ne žuri. Čak lično i ne želim da ikada uđemo u EU, ali sam, kao i mnoge moje kolege u sali, svakoga dana tu i radimo najbolje što možemo, onako kako smo se i zakleli građanima Republike Srbije, izuzev časnih izuzetaka, njih u sali nema, osim kada treba da dođu da provociraju, vređaju, da izazivaju nerede, da opstruišu, ali njima na čast. Ispada da nama koji nismo evrofanatici je više stalo do ulaska u EU, ali to zaista nije tako. Nije to u pitanju. Mi hoćemo da Srbija jednog dana punog džepa, punog stomaka, stojeći na sopstvenim nogama, sa zdravom privredom odluči hoće li ili neće postati deo EU.

(Radoslav Milojičić: Bitno je da ti imaš pun stomak.)

Srbija je deo Evrope i to je ono što je nesporno, a o ostalom odlučivaće građani Srbije kada za to dođe vreme.

Zakoni o kojima sada govorimo nisu populistički zakoni, kako som to juče slušali, već zakoni koji idu ispred ovog vremena.

Drago mi je što se niste uplašili mogućeg izvrtanja i zloupotreba od strane demagoga kada je u pitanju Zakon o pojednostavljenom angažovanju na sezonskim poslovima. Ovo nije zakon ni sile, ni prinude. Ovo je zakon mogućnosti.

Uz svo uvažavanje teške situacije u poljoprivredi, ovim zakonom će se omogućiti da u slučaju da bilo ko od sezonskih radnika doživi povredu, ne daj bože dođe do invaliditeta, ima pravnog osnova da kao i ostali građani koji su zaposleni ostvari svoja prava.

Mislim da ne treba u početku biti ni malo rigorozan. Pažnju treba posvetiti edukaciji, kako poljoprivrednika koji angažuju sezonske radnike, ali isto tako i sezonskih radnika. Nisam ja pao ni s Marsa, ni sa duda i znam da je danas 1.800 dinara kao dnevnica mnogo značajnije i veće od 1.500 dinara i plaćenih dažbina koje ovaj zakon predviđa, ali šta sutra? Jednog dana sutra dođe, a onda se, daleko bilo, kajemo.

Uostalom, ovde je mnogo toga ostavljeno na volju kako sezoncima, tako i, uslovno rečeno, gazdama. Lako je reći da si rođak da bi dobio veću dnevnicu, ali treba razmišljati šta ako se povrediš ili razboliš. Gazda može da prihvati ovakvu varijantu, ali šta ako ga sutra neko tuži, pa ga skuplje košta nego da je platio onoliko koliko ovaj zakon predviđa. Sve to u nekom budućem periodu treba rešiti, postepeno i uvesti u red, a dovođenje ovog zakona na dnevni red Skupštine i njegovo stupanje na snagu meni govori da Vlada Republike Srbije očekuje ozbiljan napredak u poljoprivredi, u poljoprivrednoj delatnosti i da ono o čemu danas pričamo, da je jako teško isplatiti dnevnice, da je jako teško stvoriti uslove za isplatu dnevnica, za godinu ili dve godine, kada ovaj zakon dobije svoju potpunu primenu, to više neće biti niti ozbiljan problem, niti ozbiljna prepreka.

Dobro je što za ovaj zakon ima prostora za navikavanje i tu treba da postoji tolerancija, ali ono gde država ne sme da ima toleranciju i ono što ne sme da dozvoli da se ponovo desi je ono što se desilo u Prilikama. Direktor ZZ, izvesni

Radović, proda hladnjaču koju je izgradila država, a sada predvodi proteste malinara, jer umesto da sami odlučuju kada će prodati malinu, sada ih ucenjuje, onima kojima je Radović prodao hladnjaču.

Ako već nema dovoljno svesti, ovo je jedan od ozbiljnih razloga da država mora da preduzme korake i predupredi ovakve situacije, jer u istom periodu je u Slankamenu je izgrađena hladnjača, ali je bio potpuno drugačiji odnos članova ZZ i umesto te jedne hladnjače sada postoji druga i, koliko čujem, jako dobro posluju, dobro opslužuju svoje članove zadruge i razmišljaju o proširenju kapaciteta.

Ovo je dobar zakon. Biće još bolji kada vreme pokaže šta treba još poboljšati na njemu jer ovo uvodimo prvi put u praksu, a to ćemo znati za, po mojoj proceni, dve ili tri godine kada ono u potpunosti zaživi.

Ono o čemu se nije mnogo govorilo, a značajno je, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Ruske Federacije o socijalnoj sigurnosti. Mislim da ne treba posebno isticati koliko će to ogromnom broju naših sugrađana koji žive i rade u Ruskoj Federaciji ili određenom broju državljana Ruske Federacije koji žive u Republici Srbiji olakšati ostvarivanje prava na starosnu, prevremenu starosnu penziju, invalidsku i porodičnu penziju, prava u slučaju povrede na radu, profesionalne bolesti, itd.

Iz samog teksta Sporazuma i broja sastanaka i dogovora jasno se iz ovog teksta vidi koliko je napora učinjeno da se maksimalno usklade opšte prihvaćeni principi oba nacionalna zakonodavstva koji obuhvataju ove oblasti, a pogotovo u delu kada se radi o sabiranju perioda osiguranja navršenih u obe države i neposredne isplate stečenih davanjem.

Neizbežan je i zakon o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodice sa decom. Ono što se danas nalazi ispred nas pokazuje da država jasno čini sve napore i daje maksimum podrške koju Republika Srbija i budžet Republike Srbije u ovom trenutku može da pruži.

Da bi to imalo efekta mora se raditi, ali mora se raditi najviše na obrazovanju, na vaspitanju, na shvatanju životnih stvari i problema. Nije ovo popularno što ću reći, ali deca su nam predivna kako smo ih proteklih 20 godina vaspitavali. Kako smo u njih usađivali defetizam, sebičluk, samoživost i ono na čemu se mora raditi jeste da se to izbriše.

Znate, jednog dana da su ova davanja deset puta veća koja će biti učinjena da se pomogne u proširenju porodice, neko će reći da je to malo i nedovoljno. Mora se raditi na edukaciji, mora se raditi na brisanju iz svesti onoga što ja zovem „slip“ firma što je donela u Srbiju, a to je savez lopuža i prevaranata, riđobradog gusara koji je prvi uveo „Velikog Brata“ u Pionirski park.

Moramo mladima objasniti da su deca jedino i najveće bogatstvo, da je zdravo i srećno potomstvo jedina uspešna karijera, a da bi se deca rađala ne morate imati trosoban stan, opremljenu „u fulu“, svako po automobil i platu od pet hiljada evra. Dovoljno je da imate dovoljno ljubavi prema samom sebi prvenstveno, pa najviše prema deci, a onda ćete shvatiti kada to realizujete koliko ste u stvari bogati. Hvala.

(Radoslav Milojičić: Poslovnik.)

Zahvaljujem.

Povređen je član 103. Poslovnika. Bili ste dužni da odreagujete i da sprečite zloupotrebu Poslovnika u drugom krugu, bez obzira na to što je gospodin koji je zloupotrebio Poslovnik doveo do toga da je zloupotreba Poslovnika nastala u ozbiljnom problemu, jer ni on sam sebi više ne bi pozajmio ni stoparca, pa zato pokušava da se nekako prikači ovom slip udruženju saveza lopuža i prevaranata, ne bi li od onih prijavljenih 25 miliona evra mu riđobradi gusar možda pozajmio neku kintu. A, u Smederevskoj Palanci nema od koga ni da pozajmi, niti može više da pristupi bilo kom dinaru iz budžeta zato što su građani Smederevske Palanke videli koliko ih je opljačkao za vreme svog mandata.

Zahvaljujem predsedavajući.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, ja želim da podržim amandman koji je podneo moj kolega iz poslaničkog kluba, Bojan Torbica, iz jednog prostog razloga jer danas je jako zanimljiv dan kada se zaključuje rasprava ne samo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi, već i Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, koji je podnela Vlada, Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, koji je podnela Vlada, Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, koji je podnela Vlada Republike Srbije.

Ja u slučajnosti zaista ne verujem, a razlog zašto ne verujem jeste možda to što danas članom 4. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi laže se u članu 20. menja se i glasi, između ostalog i tačka 10. stava 1. gde se kaže da se lokalna samouprava stara o ostvarivanju, zaštiti, unapređenju ljudskih i manjinskih prava . Ja mislim da je to jako bitno za Republiku Srbiju, spuštanje na lokalni nivo da vodi računa o ostvarivanju prava nacionalnih manjina ukazuju na dve stvari.

Prvo, o jednoj ozbiljnoj decentralizaciji, a pokazuje i to da je Srbija postala ozbiljna država koja računa da je lokalna samouprava apsolutno sposobna da to i učini. To, dame i gospodo, drugarice i drugovi, očigledno onima koji ceo dan danas nisu tu, ne odgovara. Ne odgovara njihovim mentorima koji vuku konce iza njihovih leđa i čine sve da Srbiju destabilizuju i zaustave na putu da očuva apsolutnu ravnopravnost svih nacionalnih manjina koje žive u Republici Srbiji.

Da li vi verujete da je slučajno da i danas stižu pisma iz opštine Paraćin, koje je potpisao Saša Paunović, koji poziva Odbornike širom Republike Srbije, da pišu protiv svoje države na teret budžeta opštine Paraćin? Da li verujete da danas nema nikoga iz „žutog preduzeća“ i onih koji su i krajem devedesetih godina učestvovali u pučističkoj pripremi, a kasnije i 5. oktobra rušenju pučističkom vlasti, danas ovde da zajedno sa nama ako ništa drugo, barem verbalno osude preteće pismo Vladi Babiću, koje je upravo još jedan udar na stabilnost Republike Srbije, jer dirati u prava nacionalnih manjina i na ovakav način pretiti narodnom poslaniku je nešto što je krajnje nedopustivo?

Niko osim uvaženih kolega koji su danas prisustvovali ovoj raspravi nije osudio ovaj vandalski, kukavički, podmukli čin ni u skupštinskoj sali, ni u prostoru koji je predviđen za konferenciju za štampu, nije čak izdao ni saopštenje.

Da li je to slučajno? Nije. Ono što ja očekujem, kao i svi građani Republike Srbije, a posebno pripadnici svih nacionalnih manjina jeste da se otkrije tvorac ovog idiotskog, kretenskog, fašističkog pisma koje se nikako drugačije ne može nazvati, da bude priveden licu pravde, ali da se ozbiljno razmotri učešće u celoj ovoj ujdurmi koja se pravi u pokušaju destabilizacije Republike Srbije od strane kolega koje danas očigledno namerno nisu u skupštinskoj sali, da ne bi bili u prilici, da bi se sklonili, da bi prećutali da makar verbalno osude ovaj čin.

Gospodine Babiću, svi poslanici Republike Srbije su uz vas, svi građani Republike Srbije su uz vas, svi su uz pripadnike Svih nacionalnih manjina, jer Srbija je jedina država u regionu koja je uspela da sačuva mir i stabilnost i apsolutnu ravnopravnost i sva prava koja pripadaju nacionalnim manjinama.

Zato je jako važno da tu podršku i gospodinu Babiću i putu kojim ide Republika Srbija kada su u pitanju prava nacionalnih manjina pokažemo i sutra u danu za glasanje i iz tog razloga poslanički klub Pokreta socijalista, Narodne seljačke i Ujedinjene seljačke stranke, zajedno sa svima onima koji su patriotski raspoloženi i koji misle dobro Srbiji će glasati za ove zakone. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ovaj amandman koji je predložen ne treba prihvatiti, i to ne zato što je predlagač amandmana ovde kritikovao vlast, govorio sve i svašta, ne zato što je došao u košulji ili u pidžami, kako reče kolega Atlagić, o ovom amandmanu bih ja možda ozbiljnije i razmislio da je kolega koji je došao iz nebuha ovde učinio ono što sam ja očekivao u zabludi da će učiniti.

Mislim da sam s pravom očekivao da će neko ko je 2012. godine bio na manjinskoj listi Vlaške stranke imati toliko osećaja da je iz tog razloga došao u Skupštinu, da zajedno sa pripadnicima vladajuće koalicije, sa predstavnicima SRS, osudi preteće pismo našem kolegi poslaniku Vladi Babiću kojem se pretilo samo iz tog razloga zato što je štitio interese bunjevačke nacionalne manjine kojoj on pripada.

Ovo što je uradio predlagač amandmana samo, nažalost, potvrđuje ono što sam ja tvrdio u govoru koji sam imao pre možda nešto malo više od pola sata, a to je da se danas predstavnici tzv. opozicije, izuzev SRS, koju ja ne želim ni malo da svrstam sa njima, danas ovde nisu pojavili, ne zato što bojkotuju, nego zato da ne bi bili u situaciji da moraju da osude ovo fašističko preteće pismo, koje je sinhronizovano sa bojkotom, koje je sinhronizovano sa blokadama, koje je sinhronizovano sa pismom iz Paraćina kojim se tužaka ova država, a sve u cilju da se destabilizuje situacija u Srbiji danas, pokušavajući da u danu kada mi raspravljamo o ovom setu zakona koji je vezan za nacionalne manjine izazovu nemire, nespokojstvo kod pripadnika nacionalnih manjina u Srbiji.

Dragi građani Srbije, nisu oni u stanju to da učine, mirno spavajte, kao i kolega Vlada Babić. Državni organi Republike Srbije i svi normalni građani Srbije su uz vas i niko nas ne može u tome pokolebati. Hvala.