Članom 7. je predviđeno da se iznos doprinosa osiguravajućeg društva iskazuje u odnosu na ukupnu premiju u osiguranju u prethodnoj kalendarskoj godini. Vlada je novim zakonskim rešenjem predložila da se taj iznos iskazuje u odnosu na premije isplaćene u prethodnom mesecu.
Mi smo podneli amandman kojim predlažemo da se ovo novo zakonsko rešenje briše, da ostane ono staro zakonsko rešenje, zato što smatramo da je ono i jednostavnije i pravednije. Jednostavnije zato što se iznos premije izračunava jednom u godini dana, a realnije i poštenije zato što je prosek koji se izračunava na godišnjem nivou uvek realniji i pošteniji od proseka koji se izračunava na mesečnom nivou.
Sledeća stvar koja me zanima u vezi ovog osiguranja jeste da li će se ovaj zakon primenjivati i na KiM, na vozila Srba sa KiM? Vaš odgovor će biti da hoće. Ako je tako, postavljam pitanje i tražim odgovor zašto od pre dva dana građani Republike Srbije, Srbi sa Kosova, prilikom prelaska na teritoriju tzv. uže Srbije, moraju da plaćaju 60 evra.
Drugo što me zanima, na osnovu čega će se auto osiguranje u Beogradu odnositi u odnosu na štetu koja se dogodi na KiM, recimo u Goraždevcu? Treće što me zanima, da li će osiguravajuće kuće postupati prilikom određenih šteta i udesa po izveštajima koji budu sačinili pripadnici kosovske policije? Naravno, da hoće.
Gospodine Cvetkoviću, smatram da građanima Republike Srbije i poslanicima parlamenta dugujete odgovore na ova pitanja da bi u danu za glasanje, glasali protiv ovoga predloga zakona.

Mi smatramo da je ovaj član 2. loš, da ne donosi nikakvo poboljšanje u oblasti javnih puteva, pa smo predložili njegovo brisanje kao i brisanje ostalih članova. Mi imamo puteve koji svojim lošim kvalitetom objektivno ugrožavaju bezbednost saobraćaja. Na drugoj strani imamo činjenicu da se Vlada Republike Srbije u protekle četiri godine zadužila za 6.626.000.000 evra, od čega je 1.581.280.000 evra zaduženje uzeto za izgradnju puteva.
To znači da su premijer Cvetković i njegovi ministri svakog dana mandata Srbiju zaduživali za 5.238.690 evra, a javni putevi su nam u očajnom stanju. Svakog od 7.120.666 građana Srbije uključujući i tek rođenu decu, ova Vlada je zadužila sa po 930 evra, a putevi u Republici Srbiji su i dalje u očajnom stanju. Svako od 2.497.187 domaćinstava u Srbiji, Vlada je zadužila za četiri godine sa po 2.653 evra, a javni putevi u Srbiji u katastrofalnom stanju. Ako ovih 6.626.942.000 evra podelimo sa članovima Vlade, dobijamo rezultat da je svaki ministar u Vladi Mirka Cvetkovića svoju državu za četiri godine zadužio 331.347.000 evra, a imamo puteve, konkretno, mislim na autoput Beograd-Zagreb, na kojem sa nadvožnjaka otpadaju komadi betona. Samo vas upozoravam da vi tim putem nameravate da stignete kod svojih prijatelja u Zagreb i kod svojih prijatelja u Brisel u EU.

Vlada predlaže ovim članom da vozačima policije, vojne i civilne policije, zatim pripadnicima BIA, pripadnicima VBA, treba dozvoliti da u toku vožnje koriste mobilni telefon.
Slažemo se da to treba da im se omogući, ali pod uslovom ako to mogu da učine bez angažovanja ruku, da imaju adekvatnu opremu.
Ako se ova odreba, ovaj predlog Vlade može i donekle razumeti kada su u pitanju pripadnici kriminalističke policije, meni recimo nije jasno koja je to hitna akcija koju može da ima pripadnik Vojske Srbije ili pripadnik Vojne obaveštajne službe koja je toliko hitna da zahteva upotrebu mobilnog telefona.
Podsećam da smo mi država koja je ukinula državnu tajnu, da imamo vojsku koja nema vojnu tajnu. Sve tajne vojne i državne koje smo imali mi smo izrazili u Haški tribunal, našim najvećim neprijateljima.
Takođe, podsećam da ste vi sa svima onima koji ugrožavaju teritorijalni integritet u suverenitet Repbulike Srbije uspostavili sve važne prijateljske odnose, bar tako tvrdite.
NATO pakt se već nalazi u Srbiji. Obaveštajci NATO pakta sede u ministarstvu a i u drugim ministarstvima na poziv Vlade Republike Srbije. Sa Albanijom ste uspostavili prijateljske odnose, tako tvrdite u svojim zakonima. Doneli ste i potpisali sporazum o saradnji sa Albanijom u borbi protiv organizovanog kriminala, u borbi protiv međunarodnog terorizma i protiv trgovine drogama, ostaje još samo da se sa njima pobratimite. Sa Hrvatskom, Mađarskom i Slovenijom ste potpisali sporazum o saradnji u oblasti odbrane, a sa Hrvatskom ste otišli čak i korak dalje, počeli ste da primenjujete taj sporazum i pre njegovog potpisivanja, pre njegove verifikacije u Skupštini Srbije tako što su pripadnici Vojske Srbije učestvovali u zajedničkoj vojnoj vežbi sa Hrvatskom vojskom na poligonu u kasarni "Eugen Kvaternik". Eugen Kvatarnik je inače ustaša koji je proglasio nezavisnu državu Hrvatsku.

Član 3. predviđa da se u slučaju zastoja saobraćaja na određenom putu sva vozila koja se nalaze u srednjoj i desnoj traci prestroje uz desnu ivicu kolovoza i to je u redu, a sva vozila u levoj kolovoznoj traci uz levu ivicu kolovoza i to je što se tiče nas SRS uredu i sasvim logično, ali nije u redu što Vlada predlaže da ostavljeni prostor između ove dve kolone vozila mora da bude dovoljan za nesmetan prolazak vozila koja imaju prvenstvo prolaza.
Mi smo predložili da se ovo rešenje briše iz razloga što se može dogoditi u praksi da zbog širine puta i zbog širine vozila vozači i pored najbolje volje nisu u mogućnosti da ostave prolaz za nesmetan prolazak vozila koja imaju prvenstvo prolaza, vozila hitne pomoći i vozila policije.
Po ovom rešenju koje je predložila Vlada, ako ovo rešenje bude prihvaćeno, a ako naš amandman bude odbijen, ti vozači će praktično činiti saobraćajni prekršaj i snosiće određene disciplinske konsekvence. Mi smatramo da je to besmisleno. Zato predlažemo da se to briše. Postoji ova odredba – desni uz desnu ivicu kolovoza, levi uz levu ivicu kolovoza. Logično je da je prostor, ako je put dovoljno širok, da je prostor dovoljan da prođu vozila hitne pomoći i vozila policije, a ako prostor nije dovoljan logično je da će i jedni i drugi uz malo dobro volje naći rešenje da ta vozila prođu kuda su krenula.

Govori o visini kazne vozača koji se kreću zaustavnom trakom na autoputu ili moto putu. Naravno, kretanje zaustavnom trakom nije dozvoljeno i treba ga sankcionisati. Međutim, podneli smo amandman koji glasi – osim u slučajevima kada je to dozvoljeno privremeno postavljenom saobraćajnom signalizacijom, kao i u slučajevima kada to dozvoljava ili zahteva saobraćajni policajac koji reguliše saobraćaj na tom delu autoputa. Jednostavno, život i praksa pokazuju da je korišćenje zaustavne trake nekada neophodno. Svi smo svedoci neverovatnih saobraćajnih gužvi letos na prilazima Gazeli, na izlazu iz Beograda prema Bubanj Potoku.
Vozači imaju nekoliko, da tako kažem, životnih pravila. Prvo pravilo jeste da se poštuje saobraćajni policajac. Drugo pravilo jeste da se poštuje svetlosna signalizacija. Treće pravili mora da poštuje kolovoznu signalizaciju. Ako ovaj amandman SRS ne bude prihvaćen, onda vi stvarate jednu konfuziju ili morate menjati kompletan zakon.
Šta da radi vozač koji se zatekne na autoputu, ispred njega saobraćajni policajac koji ga usmerava na zaustavnu traku? Ako ne posluša saobraćajnog policajca, ovaj može da ga kazni. Ako posluša saobraćajnog policajca i uključi se na zaustavnu traku, bez obzira na ovaj zakon, on će biti kažnjen zato što krši član 11. ovog predloga zakona.
Znači, ovo je jedan stvarno dobronameran, korektan amandman koji doprinosi poboljšanju teksta zakona i voleo bih da čujem jedno racionalno, logično objašnjenje – zašto taj amandman nije prihvaćan. Jednostavno, u roku od pet dana imaćete situaciju gde ćete videti da ovo što predlaže SRS se primenjuje u praksi.

U članu 17. osnovnog zakona kaže se da je jedan od zadataka Fonda podsticanje održivog razvoja ruralnog područja. Vlada predlaže novo rešenje kojim briše ovo postojeće rešenje, a mi amandmanom predlažemo da ostane rešenje iz osnovnog zakona, zato što smatramo da je novo rešenje koje predlaže Vlada neprihvatljivo. Evo iz kojih razloga, navešću vam neke argumente.
U Srbiji imamo više od dve hiljade sela i zaseoka u kojima više nema nijedne žive duše. Po popisu iz 2002. godine, u selima Srbije bilo je 46.814 trajno napuštenih kuća i još 144.178 kuća koje su označene kao privremeno nenastanjene. Znači, ukupno 192 hiljade napuštenih kuća. Procenjuje se da će do 2030. godine od 4.528 živih srpskih sela i zaseoka potpuno opusteti još 1.200. Znači, svako četvrto. U 350 sela živi manje od sto, a u 352 sela manje od 50 stanovnika.
Nadu da srpsko selo neće izumreti brani još 330 sela koja beleže porast broja stanovnika. U selima živi 260.000 muškaraca koji su blizu 50-te godine a nisu oženjeni. Ono što sam rekao pre podne, u više od 200 srpskih sela nema ni jednog stanovnika mlađeg od 20 godina. Demografi kažu da na jugu Srbije i jugoistoku Srbije više nema iseljavanja, nema ko da ode, a vi predlažete zakonsko rešenje kojim brišete obavezu Fonda za zaštitu životne sredine između ostalog da se brine o podsticanju održivog razvoja seoskog područja, što je sadržao dosadašnji član 17. osnovnog zakona. Hvala vam.

Mi smo predložili brisanje člana 7. zato što se ne slažemo sa konceptom zakona, ne slažemo se da iz obaveza fonda brišete brigu za razvoj seoskih sredina, pa ću nastaviti da iznosim ove zabrinjavajuće podatke.
Na Staroj Planini, u Papratni, Rapušnici, Šarbanovcu, Gradištu, Drvniku, Starom Koritu i Balincu živi pedeset ljudi prosečne starosti 70 godina. U Dojkincima, najvećem selu na Staroj Planini, živi 180 stanovnika i svi su stariji od 65 godina. Sela Donji i Gornji Rinj u opštini Bela Palanka imaju po jednog stanovnika. Šestoro staraca živi u Toponici, po jedan u Babinom Kalu i Glami. U opštini Kuršumlija na kvadratnom kilometru u proseku živi devet stanovnika. Poređenja radi, sa druge strane administrativne linije, u Podujevu živi 200 stanovnika po kvadratnom kilometru. Život u Javoru, to je jedno selo kod Kuršumlije, brani jedan stanovnik, on ima 91 godinu. U osnovnoj školi u selu Gradnja, to je 30 kilometara od Vranja, doskoro je bilo 300 učenika, a sada ima jedan učenik i jedna učiteljica, učenik se zove Mihajlo Marković, ide u drugi razred, a učiteljica Maja Savić. U selu Zaglovak u Timočkoj Krajini najmlađi žitelj Jovica Velojić ima 69 godina.
Završiću sa podatkom kojim sam završio i prepodnevno izlaganje na ovu temu, zbog gospodina Mirka Cvetkovića, i sada sam ubeđen da će on prihvatiti ovaj amandman, selo Novo Korito kod Zaječara, rodno mesto Mirka Cvetkovića, u poslednjih sedam godina u selu se rodilo samo jedno dete. Selo ima tri đaka, a oni u školu odlaze u pet kilometara udaljeno Minićevo. Znači, u vašem rodnom selu od sto kuća, na svaki sto kuća život postoji samo u svakoj petoj. Već dvadeset godina napuštena je kuća gospodina Mirka Cvetkovića. Sada imamo jednu ironiju, da Mirko Cvetković potpisuje zakon koji će objektivno doprineti da se ovaj alarmantni, zabrinjavajući trend zaustavi.

Hvala.
Dame i gospodo, osnovnim zakonom o podsticajima građevinske industrije u vreme ekonomske krize predviđeno je da zakon važi do 31. decembra 2011. godine. Vlada sada predlaže da se važenje tog zakona produži do 31. decembra sledeće 2012. godine, a mi smo podneli amandman kojim predlažemo da se rok važenja navedenog zakona produži najmanje do 31. decembra 2013. godine.
Vlada je amandman odbila uz sledeće obrazloženje – amandman se ne prihvata iz razloga što je procenjeno da će se negativni efekti ekonomske krize u Republici Srbiji u oblasti građevinarstva prevazići do naznačenog roka važenja Predloga zakona.
Šta je ovde problem? Problem je u tome što je Vlada, ovim obrazloženjem, demantovala ministra Dulić. Ministar Dulić, u raspravi u načelu, pre nekoliko dana kaže sledeće, citiram – svetska ekonomska kriza, svetska ekonomija je na pragu nove recesije čiju je dužinu i ozbiljnost nemoguće predvideti. Ovim obrazloženjem su Vlada i premijer Mirko Cvetković demantovali i Borisa Tadića, predsednika Republike, koji je ovih dana više puta izjavio sledeće – upozoravam da svetska ekonomska kriza nije prestala i da se njeno jenjavanje očekuje tek 2013. ili 2014. godine. Vlada ovim obrazloženjem ponovo demantuje jednu drugu izjavu ministra Dulića, koji kaže sledeće, u obrazloženju Predloga zakona ministar Dulić kaže sledeće – Vlada se odlučila da produži rok važenja Zakona, budući da je svetska ekonomija daleko od brzog oporavka kome smo se nadali kada smo u junu prošle godine važenje zakona ograničili do kraja ove godine. To kaže ministar.
Sada mene zanima ko je ovde u pravu? Da li Vlada Republike Srbije, koja kaže da će kriza trajati do 2012. godine, ministar Dulić, koji kaže da se ne može proceniti koliko će kriza trajati, ili predsednik Republike, koji kaže da će kriza trajati najmanje do 2013. ili 2014. godine?
Podsećam da smo mi i prilikom rasprave o osnovnom zakonu, to je bilo negde pre godinu i po dana, upozoravali da je rok od 18 meseci suviše kratak da bi ovaj zakon u jednoj tako specifičnoj ekonomskoj oblasti, kao što je građevina, dao željeni efekat.
Podsećam da je građevinarstvo vrlo spora delatnost. Prvo odaberete posao, pa morate raspisati konkurs, morate izabrati izvođača, nakon toga biraju se podizvođači, pa kupovina materijala, dostavljanje materijala na gradilište, dopremanje mašina itd. itd. Dok to sve završite prođe godina dana, a zakon je trajao samo godinu i po dana.
Takođe smo upozoravali na ovo što vi sada ponavljate, da će ekonomska kriza trajati duže od 31. decembra 2011. godine. Na to su upozoravali svi ozbiljni domaći i svetski ekonomisti. Međutim, prilikom predlaganja ovog predloga zakona, ministar Dulić i njegovi saradnici su se verovatno rukovodili izjavom gospodina premijera Mirka Cvetkovića koji je pre sedam meseci izjavio da smo prevazišli ekonomsku krizu, a možda i izjavom tadašnjeg potpredsednika Vlade, gospodina Dinkića, koji je tri meseca pre ministra Cvetkovića izjavio da smo mi uglavnom na izlasku iz ekonomske krize.
Evo još nekih razloga zbog kojih mi predlažemo da se važenje ovog zakona sa kraja 2012. proširi najmanje do 31. decembra 2013. godine. Prvi i osnovni razlog jeste što sve prognoze, prognoze svetskih i domaćih ekonomskih stručnjaka govore da je ovaj drugi talas krize opasniji od onog prvog i da su on neće završiti najmanje u sledeće dve ili tri godine.
Drugo, ponovo podsećam na izjavu ministra Dulića od pre tri ili četiri dana ovde u ovoj skupštini - svetska ekonomija je na pragu nove recesije čiju je ozbiljnost sada nemoguće predvideti, a iskustvo govori da je negativne posledice krize moguće minimizirati pravovremenim merama državne politike.
Sada postavljam pitanje – kakve su to mere državne politike, kakva je to državna politika koja samu sebe ograničava na jedan rok od godinu dana? To su neozbiljne stvari.
Podsećam ponovo na izjavu predsednika Republike – kriza će trajati najmanje još dve godine. Šta to znači? To znači da će Vlada Srbije za godinu dana, u ovo doba, Skupštini dostaviti predlog zakona kojim će predlagati da se rok trajanja ovog zakona produži za sledećih godinu ili dve dana. Međutim, to je ovoj Vladi već postao manir.
Podsećam da smo mi u protekle tri godine, samo kada su u pitanju zakoni o važenju lične karte i pasoša, tri ili četiri puta produžavali rok njihovog trajanja. Mi smo svaki put predlagali neke duže, realnije, normalnije rokove u interesu građana Srbije, a iz razloga što smo znali da nadležno ministarstvo ne može da prihvati taj obim posla, vi sta svaki put to ignorisali i onda ste samo posle nekoliko meseci ili najduže posle godinu dana, rešenja koja je predlagala SRS predlagali ovde kao predloge za izmene i dopune vaših zakona.
Da se krajem sledeće godine ne bi ponovilo sve ovo sa ovim zakonom, znači, da bi izbegli sve te petljanije koje su vezane za pravljenje i usvajanje jednog zakona - sednica Vlade, sednica parlamenta, izrada materijala, fotokopiranje materijala itd. itd, mi predlažemo da se trajanje roka ovog predloga zakona produži najmanje do 31. decembra 2013. godine.
Ovde nema nikog iz Vlade, ovo govorim zbog građana Srbije. Voleo bih da je ovde ministar Dulić da mi navede jedan jedini normalan, racionalan razlog koji nije u zavadi sa zdravim razumom, zbog čega ovaj amandman nije prihvaćen?
Prihvatanje našeg amandmana bi, između ostalog, donelo jednu preko potrebnu stabilnost građevinskoj industriji i srpskoj ekonomiji uopšte. Znate, neozbiljno je očekivati da neko ko se ozbiljno bavi poslom, jedan ozbiljan investitor koji raspolaže ogromnim sredstvima, da on planira ulaganje svojih sredstava u jedan posao koji će po zakonu trajati godinu dana. On počinje svoju privrednu delatnost i jednom ambijentu za koji unapred zna da će trajati samo godinu dana.
Treći razlog zbog čega predlažemo produženje ovog roka jeste izlaganje gospodina Dulića u ovoj Skupštini. Citiraću ga, vrlo je zanimljivo. Ovo izlaganje je apsolutno potvrda ove argumentacije da ne postoji ni jedan razlog da naš amandman ne bude prihvaćen. Citiram – tokom primene tog zakona u ovoj godini, Vlada je do 1. decembra odobrila ukupno 325 projekata na teritoriji Srbije, od kojih je za 250 projekata obezbeđeno finansiranje. Od toga je 113 projekata ukupne vrednosti 5,4 milijarde dinara odobreno lokalnim samoupravama na teritoriji Vojvodine, 11 projekata vrednosti 4,2 milijarde odobreno Beogradu, a 126 projekata vrednosti 7,9 milijardi dinara, ukupno negde oko 19 milijardi, odobreno ostalim lokalnim samoupravama. Dulić je rekao i sledeće, da je Vlada do 1. decembra ove godine odobrila 75 projekata za koja su sredstva obezbedili u celosti ovlašćeni predlagači projekta, što znači da sredstva za finansiranje tih projekata nije bilo potrebno obezbediti u republičkom budžetu.
Ako je tako, ako je ovaj zakon zaista dao ove pozitivne efekte, onda mi nije nikako jasno zašto se taj zakon ograničava na godinu dana? Zašto jedan ovako dobar zakon, kao što tvrdi ministar, uopšte vremenski ograničavati? Zakon treba usvojiti bez ikakvih vremenskih ograničenja. Neka traje koliko traje. Neka traje sve dok je korist veća od štete. Onog trenutka kada šteta bude veća od koristi, nije nikakav problem zakon staviti van snage.
Mi iz SRS smatramo da samo po sebi donošenje ovakvih zakona ne znači ništa ako Vlada nije spremna i sposobna, a očigledno nije ni spremna ni sposobna da preduzme neke mere koje će pomoći ozdravljenju i pokretanju građevinske industrije u Republici Srbiji. Sada ću nabrojati koje su to mere.
Prvo, potrebno je građevinskim firmama omogućiti da PDV plaćaju tek nakon naplate realizovanih poslova, a ne po ispostavljanju faktura. Zbog sadašnjeg načina PDV, desetine i desetine nekada dobrih građevinskih firmi u Republici Srbiji su otišle u stečaj. Takođe, smatramo da PDV na građevinski materijal treba smanjiti sa sadašnjih 18%. Takođe, smatramo da poreze i doprinose na plate zaposlenih u Republici Srbiji treba smanjiti. Sada imamo situaciju da je od svakih 100 dinara zarade u Republici Srbiji, 63 dinara država uzima za sebe.
Smanjenje PDV i smanjenje svih ovih dažbina bi stvorilo prostor za zamah građevinske industrije. S jedne strane, to bi oživelo građevinsku industriju, a sa druge strane, dobili bi jeftinije stanove, zaposlili bi ljude i omogućili bi da jedan značajan broj od ovih 400 hiljada građana Republike Srbije koji su beskućnici, napokon dobiju krov nad glavom.
Ono što je vrlo bitno kada je podsticanje građevinske industrije u pitanje, a to je, pretpostavljam, bio cilj donošenja ovog predloga zakona, jeste da građevinska industrija sa sobom vuče još nekoliko industrija – prerađivačka industrija, industrija koja proizvodi građevinske materijale, hemijska industrija, industrija mašinskih elemenata itd.
Znate, kao što se zna da svaki dinar uložen u građevinsku industriju donosi tri dinara profita društvu, tako se zna da otvaranje jednog radnog mesta u građevinskoj industriji, omogućava otvaranje još najmanje četiri radna mesta u drugim granama privrede.
Smatramo da bi ulaganje Republike Srbije u građevinsku industriju morala da budu veća od dosadašnjih. Malopre sam navodio neke cifre i otprilike sam izračunao da je po osnovu ovog zakona, Vlada u podsticaj građevinske industrije uložila 19 milijardi dinara. To na prvi pogled zvuči mnogo, međutim, to je malo.
Zašto je to malo? Neki dan sam ovde govorio da je Vlada Republike Srbije u vreme mandata ovog parlamenta državu Srbiju zadužila za šest milijardi i 626 miliona evra. Samo od usvajanja ovog zakona, državu ste zadužili za negde oko dve milijarde i 200 miliona evra. Da ste peti deo, a trebalo je i više od petog dela, više od 20%, uložili u građevinsku industriju, onda bi se možda moglo govoriti o tome da se nalazimo u stanju prevazilaženja ekonomske krize.
Sledeće, neophodno je reprogramirati dugove građevinskih preduzeća. To građevinska industrija stalno traži, to predstavnici Vlade stalno obećavaju, čitao sam izjave po novinama i svaki put slažu, ali to je već praksa. Lažu građane Srbije, pa zašto ne bi lagali i ove iz građevinske industrije.
Jedan od osnovnih preduslova da bi ovaj zakon imao nekakvog smisla jeste da se poslovi, posebno veliki poslovi u građevinskoj industriji, daju srpskim kompanijama. To je bio jedan od osnovnih ciljeva za donošenje ovog zakona. Član 2. stav 3. - ciljevi ovog zakona su, pod 3) podsticanje razvoja i upošljavanje domaćih preduzeća koja se bave proizvodnjom građevinskog materijala. Kakvo je stanje na terenu? Ko je radio ovaj most kod Ostružnice? Strani izvođači. Ko je radio most kod Beške preko Dunava? Strani izvođači. Ko je radio rekonstrukciju Gazele? Strani izvođači. Ko radi most preko Ade Ciganlije? Strani izvođači.
Imamo "Mostogradnju", preduzeće koje je gradilo mostove u 30 zemalja u svetu, impozantne građevine. Imamo "Ivana Milutinovića", imamo još desetine preduzeća koja su proslavili Srbiju i bivšu SFRJ gradnjom mnogo težih građevina nego što su mostovi.
Sad imamo situaciju da sve mostove u Republici Srbiji, sve obilaznice grade neke firme iz inostranstva, firme vaših sponzora, vaših političkih mentora iz Nemačke, Francuske i drugih zemalja.
Sedam, Vlada mora da učini više na organizovanju zajedničkih nastupa naše građevinske operative na svetskom tržištu. Po tom pitanju se ništa ne čini. To je pre neki dan, u toku rasprave u načelu, govorio kolega Milorad Buha. Nekad smo bili nakonkurentnije firme, najkonkurentniji ponuđači, izvođači na ruskom tržištu, na Bliskom Istoku, u Severnoj Africi. Sada tamo naši građevinari poslove dobijaju samo na osnovu stare slave, na osnovu nekih ličnih poznanstava i pojedinačnih preporuka.
Sledeće, Vlada ne vodi politiku ravnomernog regionalnog razvoja. Pre dve godine smo imali situaciju da je Vlada odobrila 103 projekta u oblasti građevinske industrije, od toga 102 projekta u Vojvodini i Beogradu, a samo jedan u ostatku Srbije. Ministar se ovde hvalio izgradnjom pet hiljada stanova u naselju Stepa Stepanović i to je za svaku pohvalu, pod uslovom da ti stanovi zaista budu završeni i pod uslovom da građanima budu dostupni zaista pod uslovima pod kojim su obećani. Nemamo ništa protiv da se u Beogradu pravi i 10 hiljada stanova. Sada je na tom projektu uposleno oko 30 hiljada radnika, to je jedan podatak koji treba da nas raduje, ali zašto se pet ili deset hiljada stanova ne gradi u unutrašnjosti? Zašto se ne prave stanovi u Surdulici, u Velikoj Plani, u Smederevskoj Palanci? Za isti novac za koji se u Beogradu izgradi pet stanova, u unutrašnjosti se može napraviti 10 stanova.
Kukamo kako nam neki delovi Republike Srbije odumiru. Imamo podatke, u 2000 sela i zaseoka nema života, izumiru cele opštine. Imamo podatak, Crna Trava, nju pominjem zato što su oni najpoznatiji građevinski limari, u Crnoj Travi još malo pa ćemo imati manje od 1000 stanovnika. Umesto da stanove pravimo dole, da zapošljavamo ljude na kućnom pragu, mi gro investicija u građevinskoj industriji koncentrišemo na područje grada Beograda.
Završavam, samo da podsetim na pet ciljeva koje je Vlada proklamovala prilikom usvajanja ovog zakona. Član 2. - prevazilaženje negativnih efekata ekonomske krize u Republici Srbije u oblasti građevine, odnosno pomoć domaćoj građevinskoj industriji za izlazak iz krize. Da li su prevaziđeni? Nisu.
Dva, podsticanje razvoja i upošljavanja domaćih građevinskih preduzeća i obezbeđivanje likvidnosti ovog sektora. Da li te likvidnosti ima? Nema.
Tri, podsticanje razvoja i upošljavanje domaćih preduzeća. Rekao sam već, sve veće građevinske poslova izvode nam stranci.
Četiri, zadržavanje postojećeg nivoa zaposlenosti i stvaranje preduslova za otvaranje novih radnih mesta u oblasti građevinske industrije. Otpušteno je nekoliko desetina radnika.
Zadnji cilj, peti cilj, podsticanje privrednog razvoja u Republici Srbiji. Od donošenja ovog zakona sa posla je otpušteno oko 250 hiljada radnika. Hvala.

Član 8. govori o odnosu Agencije prema korisnicima njenih usluga. Da bi gledaocima bilo razumljivije, pročitaću prva dva stava čije smo izmene predložili. Prvi stav – Agencija ima obavezu da najmanje jednom godišnje omogući korisnicima da daju svoje mišljenje o njenom radu i kvalitetu usluga i predlaže način njihovog poboljšanja, o čemu se sastavlja poseban izveštaj koji postaje sastavni deo godišnjeg izveštaja o radu Agencije. Drugi stav – korisnicima se mora omogućiti da svoje primedbe, predloge vezane za rad Agencije daju usmeno, pismeno, telefonskim putem ili u elektronskom obliku.
Mi smo predložili da se u stavu 1. "najmanje jednom godišnje" briše i da ostane formulacija - Agencija ima obavezu da omogući korisnicima da daju svoje mišljenje o njenom radu itd. dostavljaju. U drugom stavu - korisnicima se mora omogućiti da svoje primedbe, predloge vezane za rad Agencije pismenim putem.
Vlada je odbila amandman uz sledeće obrazloženje – amandman se odbija iz razloga što formulacija Predloga zakona, "najmanje jednom godišnje", "usmeno, pismeno, telefonski" ne ograničavaju korisnike usluga Agencije, da i više puta u toku godine, uz lični izbor sredstava komunikacije, podnose Agenciji svoje sugestije, mišljenja i predloge. Na kraju Vlada kaže – smatramo da u tom smislu ne može biti zloupotreba ni od strane Agencije, ni od strane korisnika usluga.
Idemo redom. Vlada predlaže da korisnici usluga svoja mišljenja, primedbe, sugestije, žalbe mogu da dostave jednom, a mogu i bezbroj puta. Mi nismo ni za jednom, ni za bezbroj puta. Mi smo za onoliko koliko je potrebno. Znači, kada god korisnik usluga Agencije smatra da postoji potreba da se iz nekog razloga obrati Agenciji, da ukaže na propust u njenom radu, da se obrati Agenciji, kako je to i predviđeno.
Za nas je još sporan i ovaj deo koji se odnosi na način dostavljanja mišljenja, primedbi i sugestija. Vlada predlaže da korisnici imaju pravo da se obrate telefonom, da se obrate usmeno, da se obrate elektronskom poštom ili da se obrate pismenim putem. Ništa nije sporno, da svaki korisnik bilo koje usluge, to je njegovo i zakonsko i ustavno pravo, ima pravo da se onome ko mu daje tu uslugu obrati, da li iz razloga da ga pohvali ili iz razloga da ga kudi, ili iz razloga da mu iznese neku svoju sugestiju. Znači, to za nas nije ništa sporno. Međutim, sporno je ono što Vlada predlaže, da se na isti način vrednuje i na isti način tretira to, ako neko svoje mišljenje, primedbu ili sugestiju dostavi pismenim putem, elektronskim putem ili ako to učini usmeno i telefonskim putem.
Znate, u svemu i u svakoj komunikaciji, pismenoj komunikaciji, postoji trag. U principu, tu teško može da bude nekih zloupotreba. U ovom slučaju korisnik usluga Agencije, neki privredni subjekt ima dokaz šta je poslao, ima dokaz kada je to poslao i ima dokaz kada je to Agencija primila. Međutim, postavlja se pitanje – ko će kontrolisati mišljenja, sugestije, savete, žalbe itd, koje su dostavljene telefonskim putem ili elektronskim putem ili usmeno? Usmenim putem, telefonskim putem ili elektronskom poštom, u ovome kako je predloženo, primedbe se mogu dostaviti prilikom susreta na ulici, prilikom susreta na hodniku, ispred kancelarije, a mogu i u kafani, posle jedne ili posle pet čašica, kada se nekome razveže jezik i iznese određena saznanja, recimo, o nekom kriminalu koji se odvija pod okriljem Agencije za privredne registre ili pod okriljem, kao što kaže gospodin Krasić, Vlade Republike Srbije.
Uzmimo sada da neko od privrednih subjekata pozove Agenciju i ukaže zaista na neki krupan kriminal, možda baš na rad tog nekog službenika Agencije koji mu se javi na telefon. Da li će taj službenik u Agenciji da zabeleži taj razgovor? Može da ga zabeleži, a ne mora da ga zabeleži. Niko ga ne bije po ušima. Nema nikakvog dokaza da je razgovora bilo. Ima listing telefonskih razgovora, ali nema suštine razgovora. Ovaj što beleži, ako odluči da zabeleži taj razgovor, tu primedbu, može da napiše šta god hoće. Može da napiše šta je ovaj rekao, a može da napiše nešto sasvim deseto, iz zle namere, ili zato što je čovek zaboravio jednostavno i ne može da se seti šta mu je sve rečeno.
Mene zanima da mi objasnite, možda ja nisam dovoljno uk da bi ovo razumeo, kako će ovo lice koje je podnelo primedbu putem telefona dokazati šta je bila suština te primedbe, na šta se on žalio, kakvo je mišljenje iznosio itd? Ako je zvao telefonom, jedini dokaz je listing, ali on može da kaže – ja sam ukazao da Agencija za privredne registre forsira to i to preduzeće da je uradilo tu i tu kriminalnu radnju itd. Ovaj službenik koji se javio, koji je zabeležio taj razgovor kaže – ne, nije tačno, mi smo razgovarali o sinoćnoj utakmici "Partizana" i "Zvezde", o tome da li će večeras "Partizan" pobediti "Armani" ili smo razgovarali o zgodnoj službenici iz susedne kancelarije.
Da bi se to izbeglo, da bi se izbegle bilo kakve zloupotrebe, mi smo predložili da ovo zakonsko rešenje bude vrlo jasno. Znači, da se mišljenja, primedbe i sugestije, koje se tretiraju ozbiljno, Agenciji dostavljaju onoliko puta koliko korisnik smatra da je to potrebno i da se to čini isključivo pismenim putem.
Što se tiče ovog obrazloženja Vlade na kraju, kaže – smatramo da u tom smislu ne može biti zloupotreba od strane Agencije ili od strane korisnika usluga. Vi ste rekli da ste prošle godine imali, čini mi se, negde oko 709 hiljada prijava. Vi sada tvrdite da među 709 hiljada korisnika nema onih koji će pribeći iz ko zna kojih razloga, kriminalnih ili nekih drugih razloga, zloupotrebama.
Ministar je malopre rekao – prihvatamo sve amandmane koji su dobri i ne gledamo da li ih je predložila opozicija ili je predložila vladajuća većina. Odbijanje ovog amandmana demantuje ministra. Hvala.

Hvala. Čl. 39, 40. i 41. govore o pravu pravnog i fizičkog lica koje želi da registruje firmu u agenciji da unapred rezerviše naziv firme.
Meni stvarno nikako nije jasno koji je genijalac smislio ovo nakaradno rešenje. Mislim, ovo je cirkus. Apsolutno komplikujete registraciju, izmišljate sebi posao. Zar nije logičnije da prilikom predaje kompletne dokumentacije u agenciju, lice koje želi da registruje firmu predloži naziv firme. Međutim, ovom genijalcu koji je ovo smislio nije bilo dovoljno da izmisli rezervaciju, nego je izmislio da se rezervacija, rezervisano ime može prodati ili pokloniti nekom drugom.
Citiram stav 2. člana 41. – rezervacija naziva može se preneti na drugo pravno ili fizičko lice do isteka roka na koji je naziv rezervisan. Mi smo predložili brisanje ovog stava. Međutim, Vlada je odbila naš amandman uz sledeće obrazloženje – amandman se odbija iz razloga što njegovim prihvatanjem ne bi došlo do poboljšanja teksta zakona.
Ovakav tekst zakona, ovakvo zakonsko rešenje nije moguće poboljšati nikakvim amandmanom. Ovo je stvarno nešto bezveze. Nama i nije bio cilj da ovo poboljšamo. Nama je bio cilj da sprečimo da agenciju pretvorite u pijacu, da od registracije privrednih subjekata u agenciji za registraciju napravite pijacu, kao što ste uradili ukidanjem blanko ostavki sa Skupštinom Republike Srbije i sa skupštinama lokalnih samouprava, gde se sada slobodno, kao na pijaci, kao sa jabukama, pečurkama, kruškama, jajima trguje sa odborničkim i poslaničkim mandatima.
Predlažemo da ovo brišete.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle ovih silnih nespornih argumenata koje je izneo gospodin Šarović, zaista mislim da bi bio red zbog građana koji gledaju ovaj prenos, da čujemo bar jedno razumno i argumentovano objašnjenje gospodina ministra, zbog čega ne prihvata amandmane na čl. 1. i 2. ovog predloga zakona.

Inače, ovo je jedan od problema koji su posledica činjenice da Srbija još uvek nema jedinstveni birački spisak. Takođe, ponovo podsećamo na činjenicu da je pre 5. oktobra 2000. godine jedno od glavnih predizbornih obećanja tadašnje koalicije DOS bilo, da će Srbija nakon njihovog dolaska na vlast, dobiti jedinstveni birački spisak.

Citiraću sada jedno od predizbornih obećanja iz letaka tadašnje DOS – izrada jedinstvenog biračkog spiska za Republiku Srbiju, kako bi se sprečile izborne krađe i prekrajanje volje građana. Podsećam, tada je bio septembra 2000. godine, a danas je kraj decembra 2011. godine. Prošlo je više od jedne decenije, a vladajućoj koaliciji nije bilo dovoljno da ispuni ovo jedno lako predizborno obećanje i da uradi jedinstveni birački spisak.

Imate kompjutere, imate podatke o svim punoletnim građanima Republike Srbije, najmanje na dva mesta u matičnim službama jedinica lokalnih samouprava, u stanicama policije. Da ste hteli da napravite birački spisak, čak i da nemate kompjutere, to ste mogli da uradite, kako narod kaže – peške, na ovim običnim pisaćim mašinama. Jedino objašnjenje zašto to niste uradili jeste to, što vi očigledno ne želite da na sledeće izbore idemo sa jedinstvenim biračkim spiskom. Ta želja može samo biti posledica činjenice da planirate izbornu krađu.

Iskoristiću prisustvo ministra da ga podsetim na njegove dve izjave iz različitog perioda, 4. mart 2008. godine, citiram – nacrt zakona o biračkom spisku kojim će se urediti postupak i način vođenja jedinstvenog biračkog spiska za teritoriju Republike Srbije, trebalo bi da bude završen do kraja ovog meseca, mart 2008. godine. Takođe, radimo na pilot projektu, kako bi tehnički bilo izvodljivo formiranje jedinstvenog biračkog spiska i očekujem da će jedinstveni birački spisak biti uspostavljen do kraja 2010. godine. Ovo je bilo u martu 2008. godine.

Tek u julu 2008. godine, formirana je nova vlada Srbije, a tek 25. juna 2009. godine, ta vlada je usvojila Predlog zakona o jedinstvenom biračkom spisku, a ova skupština taj predlog zakona pretočila u zakon, 11. decembra 2009. godine. Ministar je u međuvremenu pomerio rok za uspostavljanje spiska, pa je 1. jula 2010. godine rekao sledeće – do sledećih izbora, nadamo se da će biti završen jedinstveni birački spisak, pa će svaki punoletni građanin moći da odluči gde želi da glasa. Biće potrebno samo, da 15 dana pre izbora prijave državnom organu gde bi da glasaju i to će elektronskim putem biti završeno. Od tada je prošlo više od godinu i po dana, međutim, od biračkog spiska još uvek ni traga ni glasa.

Juče sam izvršio uvid u birački spisak Grada Beograda i moram vam kazati da sam uočio izvesne nelogičnosti, koje ukazuju da nešto nije u redu. Tamo piše da Grad Beograd ima milion petsto osamdeset sedam hiljada osamsto jednog birača upisanog u birački spisak. To je stanje na jučerašnji dan, 20. decembra 2011. godine.

Po rezultatima popisa koji je izvršen krajem prošlog meseca Beograd ima milion 639 hiljada 121 stanovnika. Sad po ovome, kad uporedite ove dve brojke, ispada da Beograd ima samo 51 hiljadu dece, odnosno 51 hiljadu stanovnika koji su mlađi od 18 godina, koji nemaju pravo glasa, a to nije moguće.

Po zvaničnoj evidenciji u Beogradu ima 230 hiljada učenika, ako tom broju učenika dodamo 20-30 hiljada dece u predškolskim ustanovama i mlađe dece, onda dođemo do podatka kad ovaj broj saberemo sa brojem birača, da Beograd ima negde oko milion i 900 hiljada stanovnika, što je za više od 200 hiljada od rezultata koji pokazuje popis stanovništva. Ili u Beogradu nije popisan svaki osmi stanovnik, što mi zvuči prosto neverovatno, ako je to u pitanju onda morate ponovo vršiti popis stanovništva, ili na biračkom spisku imate upisano najmanje 100 hiljada lažnih birača, što opet ukazuje ako je to tačno, ukazuje na to da vladajuća koalicija sprema krađu izbora. Hvala vam.

Dame i gospodo, u obrazloženju ovog predloga zakona Vlada, između ostalog, kaže: "Ukoliko se u toku 2011. odnosno 2012. godine, pre raspisivanja redovnih izbora, raspišu vanredni izbori za narodne poslanike, predlaže se da se na tim izborima koriste postojeći birački spiskovi ustanovljeni pre stupanja na snagu ovog zakona, član 6."

Gospodine ministre, ovo obrazloženje bi imalo smisla i bilo bi logično samo da u njemu postoji granica u obrazloženju ili predlogu zakona, da postoji datum do kojeg će izbori biti vanredni, a posle kojeg će biti redovni. Ali, mi vidimo da tog datuma nema. U vezi ovog predloga zakona i amandmana, postavio bih jedno pitanje. Ja vas molim da nam odgovorite koji je to datum u 2011. ili 2012. godini do kojeg će izbori biti vanredni, a nakon kojeg će se izbori tretirati kao redovni izbori? Po Ustavu i zakonu, parlamentarni izbori u Srbiji moraju da se održe najkasnije 10. maja sledeće godine. U javnosti čujemo da vladajuća većina najavljuje da će ti izbori biti održani na Đurđevdan, 6. maja 2012. godine.

U obrazloženju Vlade po ovom predlogu zakona Boris Tadić može izbore da raspiše 6. maja i da te izbore proglasi za vanredne izbore. Mi nemamo nikakvu garanciju da se to neće dogoditi. Šta bi vladajuća većina postigla na taj način? Postigla bi to da se na izborima ne glasa po jedinstvenom biračkom spisku, a to bi vladajućoj većini omogućilo izbornu krađu, ovo što stalno sa pravom potencira gospodin Šarović.

U obrazloženju Vlada dalje kaže, kod obrazloženja zašto nema ovog jedinstvenog biračkog spiska: "S obzirom na to da ne bi bilo dovoljno vremena da se podaci koji se vode u postojećim biračkim spiskovima," itd. itd. Podsećam vas da ste vi na vlast došli 5. oktobra 2000. godine. Od tada je prošlo više od 10 i po godina a za to vreme stranke DOS-a imaju apsolutnu vlast u Srbiji. Za to vreme Vlada je broj zaposlenih povećala sa osam i po hiljada na 20 hiljada onih koji su u stalnom radnom odnosu i četiri hiljade onih koji rade po ugovoru. Znači, za 20-24 hiljada ljudi. Zbog čega ste zapošljavali te ljude? Šta radi 24 hiljada ljudi, ako niste bili u stanju da završite jedan ovako lagan posao, kao što je ustanovljavanje jedinstvenog biračkog spiska?

Kao što sam rekao prilikom obrazlaganja amandmana gospodina Radiše Ilića, u našoj zemlji strani producenti uglavnom snimaju, nažalost, filmove koji na vrlo loš način govore o srpskom narodu i istoriji Srbije, posebno o ratnim događajima od 1991. do 1999. godine.

I prošli put sam postavio pitanje i sada ga ponavljam – da li neko od vas zna za jedan film strane produkcije koji je snimljen na teritoriji Republike Srbije a da na vrlo loš način ne predstavlja građane Srbije, a posebno srpski narod, a kada su u pitanju ovi ratni događaji predstavlja na vrlo ružan način srpsku vojsku i srpske vojnike?

Da bi se zaustavila ta praksa, mi smo podneli sledeći amandman i ja ću ga pročitati. Znači, predlažemo da se ovaj član 7. dopuni sa sledećim stavom: "sredstva iz stava 1. ovog člana mogu se isplatiti samo onom stranom producentu čije filmsko delo ne negira, ili ne dovodi u pitanje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije, ne omalovažava ili vređan nacionalna osećanja, identitet i tradiciju Srpskog naroda i nacionalnih manjina koje žive u Srbiji i završavam i ne podstiče mržnju na rasnoj, nacionalnoj i verskoj osnovi".

Zaista smatram da je tekst ovog amandmana toliko ubedljiv, toliko normalan, toliko racionalan i sa stanovišta srpskih nacionalnih interesa i stanovišta srpskih kulturnih interesa i sa stanovišta interesa filmske industrije Republike Srbije da mu neko posebno obrazloženje nije potrebno. Jednostavno, smatramo da mora da postoji zabrana da se budžetska sredstva Republike Srbije na bilo koji način stimulišu za snimanje filmova na teritoriji Republike Srbije, koji na vrlo loš način govore ovoj državi o njenim građanima, a posebno srpskom narodu. Hvala vam.

Dame i gospodo, u prilog ove argumentacije iz kojih razloga treba prihvatiti amandman Dušanke Plećević, ukazaću još na nekoliko poraznih činjenica o kojima sam govorio u raspravi u načelu.
Pod jedan, imamo samo nekoliko filmova o čitavom Prvom svetskom ratu. Pod dva, imamo gomilu dokumentarnih filmova, igranih filmova o narkomanima i kriminalcima, o ljudima iz podzemlja, ali nemamo ni jedan film o Svetom Savi koji je jedan od najvećih srpskih državnika i prosvetitelja. Nemamo ni jedan igrani film, kao što je rečeno, o Despotu Stefanu Lazareviću ili o Marku Mrnjavčeviću, koji je jedan od najvećih srpskih nacionalnih junaka. Imamo desetine filmova u kojima su Srbi predstavljeni kao zločinci, ali zato nemamo ni jedan igrani film o stradanju srpskog naroda u logoru "Jasenovac" u kojem je, kao što znate, ubijeno oko 700 hiljada pripadnika uglavnom srpskog naroda.
Kud ćete veće argumentacije za prihvatanje ovog amandmana i kud ćete veće primedbe na srpsku filmsku industriju od činjenice da ni 2011. godine, kada obeležavamo 50 godina od dana kada je na "Drini ćuprija" od Ive Andrića dobio Nobelovu nagradu, još uvek nemamo ni jedan igrani film snimljen po tom romanu. Takođe, nemamo ni jedan igrani film o stradanju srpskog naroda u Hrvatskoj, u BiH, Sloveniji, na KiM, ali imamo nekoliko filmova koji su, između ostalog, finansirani iz srpskog budžeta u kojima se na vrlo loš način govori o ulozi srpskog naroda u ratovima od 1991. do 1999. godine.
Da bi građani znali o čemu se govori u članu 10. ja ću citirati taj član da bi shvatili o čemu govorim.
Član 10. Opšti interes u oblasti kinematografije u smislu ovog zakona jeste: očuvanje kontinuiteta slobode i raznovrsnosti filmskog stvaralaštva, podsticanje domaćeg filmskog umetničkog stvaralaštva, podsticanje proizvodnje domaćih i stranih filmskih dela o Republici Srbiji, podsticanje distribucije javnog prikazivanja u oblasti kinematografskog stvaralaštva, podsticanje obnove, održavanja i standardizacije bioskopske mreže, podsticanje razvoja tehničke baze i kinematografije Republike Srbije i uvođenje informatičkih tehnologija i modernizacija u oblasti filmske industrije, uvođenje objedinjenog elektronskog informatičkog centra distribucije i prodaje bioskopskih ulaznica, podsticanje i očuvanje kulturnog identiteta domaćeg kinematografskog stvaralaštva, ostvarivanja prava na kulturnu posebnost u oblasti filmske industrije pripadnika nacionalnih manjina u Republici Srbiji, unapređenje međunarodne saradnje, integracije domaće filmske industrije u evropske i svetske programe razvoja, podsticanje kulturne raznolikosti, podsticanje predstavljanja domaćih filmskih dela na značajnim međunarodnim manifestacijama.
Kao što vidite, nema nigde ni jedne jedine reči o interesu srpskog naroda. Pominju se interesi filmske industrije, pominju se interesi nacionalnih manjina, to je u redu, tako treba da bude, ali nije normalno da nema jedne jedine reči o podsticanju i očuvanju kulturnog identiteta srpskog naroda i o potrebi da se podstiču i očuvaju sećanja na istoriju srpskog naroda, na značajne istorijske događaje i značajne istorijske ličnosti. Hvala vam.

Dame i gospodo, član 24. predviđa da će država, Republika Srbija da finansira i finansijski pomoći svaki bioskop u kojem 30% ukupnih sati projekcija, na godišnjem nivou potpada na domaće filmove i evropske filmove.

Mi smo predložili da se ovo "evropske" briše, a iz sledećih razloga. Pokazaću to na jednom konkretnom primeru. Pretpostavimo da se u bioskopu "Balkan" cele 2012. godine prikazuju sledeći srpski ratni filmovi: Život je čudo, Emira Kusturice; Nož, Miroslava Lekića; Vukovar jedna priča, Bore Draškovića; Kaži zašto me ostavi, Olega Novakovića; Dezerter, Živojina Pavlovića i Lepa sela lepo gore, Srđana Dragojevića. Uzmimo da se u isto vreme, u nekom drugom bioskopu, u toku cele 2012. godine prikazuju sledeći hrvatski ratni filmovi. Hrvatska je deo Evrope, a to su: Priče iz Hrvatske, Krste Papića; Vukovar se vraća kući, Branka Šmita; Vreme je, Oe Kodor; Cijena života, Fabijana Šovagovića; Bogorodica, Nevena Hitreca i Kad mrtvi zapevaju, Krste Papića.

Na jednoj strani imamo srpske ratne filmove za koje se može reći sve ali ne može se reći da na bilo koji način propagiraju mržnju i da na iskrivljen način, na štetu drugih naroda prikazuju događaje u ratovima od 1991. godine do 1999. godine. Na drugoj strani imamo hrvatske ratne filmove, za koje se i hrvatska kritika slaže da propagiraju mržnju prema srpskom narodu, da veličaju ideologiju Franje Tuđmana i novoustaškog pokreta. Recimo čitao sam u hrvatskoj kritici da se otprilike slažu da za film Nevena Hitreca, Bogorodica, da deluje kao poziv na osvetu, jer čovek u tom filmu o Srbima govori kao o kolektivu, kao ljudima koji su genetski predodređeni da vrše nasilje, da se opijaju, da siluju i da ubijaju nevine, posebno nevine Hrvate. Da ne komentarišem to da po mišljenju i domaće i strane filmske kritike ova srpska produkcija koju sam pomenuo je daleko kvalitetnija u stručnom smislu.

U članu 24. ovog predloga zakona na kraju godine Republika Srbija će i jednom i drugom bioskopu dati ista sredstva za renoviranje bioskopa i za kupovinu moderne opreme. Mi iz SRS smatramo ne da je to nedopustivo nego da je to, da oprostite na izrazu, glupavo, potpuno nije normalno. Novac građana Srbije treba ulagati u bioskope u kojima se prikazuju srpski filmovi. Zaista ne vidim nijedan razlog zašto bi mi stimulisali prikazivanje filmova iz Nemačke, iz Hrvatske, iz Bosne i Hercegovine, a ne bi recimo stimulisali prikazivanje filmova iz Indije i Čilea. Zašto bi forsirali prikazivanje loših evropskih filmova, a recimo ne bi smo stimulisali prikazivanje dobrih američkih filmova. Prosto mi nije jasno i ne vidim nikakvu logiku.

Shvatam da je Vlada i kroz ovaj predlog zakona htela malo da se dodvori ovim komesarima iz Brisela pa da kaže – evo i u filmskoj industriji vodimo računa o evropskoj dimenziji, nastavljamo ovaj put kroz evropsku maglu. Ovo srljanje putem "Vođe" Radoja Domanovića, a ovo je stvarno previše.

Ako je cilj Vlade da građane zaštiti od pogubnog uticaja američkih filmova, a pretpostavljam da je to bio cilj, onda zašto građane Srbije prvo ne zaštitite od pogubnog uticaja tih filmova na televiziji. Apsolutno sam ubeđen da u toku jednog dana više ljudi u Srbiji pogleda američke i druge filmove na televiziji nego što ih u toku cele godine pogleda u beogradskim i srpskim bioskopima. Znači, jednostavno ne postoji ni jedan normalan, logičan argument, zašto bi Republika Srbija bez ikakvog kriterijuma, znači blanko stimulisala prikazivanje evropskih filmova, samo zato što oni dolaze iz evropskih zemalja, bez da ulazi u suštinu kakvi su to filmovi i na kakav način tretiraju srpski narod i Republiku Srbiju.

Na kraju, stvarno moram da izrazim zadovoljstvo u ime narodnog poslanika Gordane Čomić zato što u vreme dok je ona izlagala sednicom nije predsedavala Gordana Čomić. Hvala vam.