Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po članu 226. Poslovnika Narodne skupštine. Tražim objašnjenje od Vlade Republike Srbije i Ministarstva pravde - šta Vlada Republike Srbije, država Srbija preduzimaju po pitanju pokušaja Haškog tribunala da nametne branioca Vojislavu Šešelju?
Prva činjenica je da Tužilaštvo u Haškom tribunalu pokušava protivpravno da nametne branioca Vojislavu Šešelju. Druga činjenica, Vojislav Šešelj najavljuje da će u tom slučaju stupiti u štrajk glađu do smrti.
Da postoji objektivna opasnost od još jedne haške žrtve govori i činjenica da je do sada Haški tribunal direktno ili posredno ubio 12 Srba. Podsetiću sada na te žrtve. Prva žrtva je bio policajac Simo Drljača iz Prijedora, koji je ubijen dok se zajedno sa sinom kupao na jezeru. Druga žrtva je Dragan Gagović iz Srbinja.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle čitanja ovog izveštaja o događajima na mitingu 29. jula u Beogradu, moram da priznam da sam zbunjen. Za tu zbunjenost mogu da postoje dva objašnjenja. Prvo je da je udarac koji sam dobio palicom u glavu ostavio posledice, pa sam postao zaboravan. Možda je to poprimilo odlike epidemije, jer nas u poslednje vreme u SRS-u ima više zaboravnih. Drugo objašnjenje je da je ovo lažni, frizirani izveštaj.
Podsećam vas da sam batine dobio od policajaca koje sam pre toga zaštitio od huligana, koji su pokušali da ih napadnutu razbijenom staklenom flašom i komadom betona. U Urgentnom centru, gde sam primljen u 22,45 časova, doktori su konstatovali sledeće povrede: kontuzija glave, hematom i nagnječenje na glavi, hematom i nagnječenje na vratu i levom ramenu, krvave poderotine na obe ruke, tragovi udarca po krstima. U ovom izveštaju o tome nema ni reči. Pominju se samo povrede u predelu kičme.
Postoje samo dve mogućnosti, ili lažem ja i 30 ljudi koji su videli povrede koje sam dobio, ili lažu doktori iz Urgentnog centra, pročitaću njihova imena – dr Slađana Anđelković i dr Mirko Mićović, ili lažu ljudi koji su napisali ovaj izveštaj.
Tvrdim da je ovaj izveštaj od početka pravljen tendenciozno, sa namerom da u što većoj mogućnosti prikrije pravu istinu. Osnovni dokaz, argument u smislu dokazivanja ove tvrdnje je sledeći. Od događaja je prošlo dva meseca. Za dva meseca, niko iz MUP-a, niko od članova ove komisije nije našao za shodno da me kontaktira, bar telefonom, da pita šta se dogodilo.
Zaista se pitam, ne kao čovek koji je udaren, ne kao pripadnik SRS-a, nego kao građanin – kako je moguće da visoki policijski službenici prave izveštaj o jednom događaju na kojem je pretučen narodni poslanik, koji je uz to i novinar, a da za dva meseca ne nađu za shodno da ga kontaktiraju, da pitaju šta je bilo, da čuju njegovu verziju događaja?
Zaista, moram da pročitam imena tih policijskih službenika: policijski savetnik Dušan Puača, zamenik rukovodioca radne grupe, samostalni policijski inspektor Goran Milinković, glavni policijski inspektor Milan Stanić, glavni policijski inspektor Nenad Mitrović, samostalni policijski inspektor Milenko Munižaba, major Bogdan Kosanović, major Zoran Sekulović.
Zaista bi bilo zanimljivo čuti objašnjenja navedenih policijskih službenika, da nam kažu gde su oni izučavali zanat, pa su napravili jedan ovakav propust. Jedino ako nije u pitanju sledeće objašnjenje – da nisu znali gde da me nađu.

Dame i gospodo narodni poslanici, verovatno u ovoj sali nema nikoga ko se nije u svojoj praksi suočio s time da mu sud odbije neki akt, neku žalbu, uz obrazloženje da je žalbu uložio nakon isteka vremena koje je zakonom predviđeno.
Danas je Okružni sud u Smederevu odbio jednu žalbu, uz obrazloženje da je podneta pre vremena. O čemu se radi? Kao ovlašćeni predstavnik SRS-a, 16. septembra, u Skupštini grada Smedereva, predao sam ostavke 14 odbornika SRS-a koji su u međuvremenu formirali odbornički klub ''Napred Srbijo''. Ostavke su bile sudski overene. Uz ostavke sam priložio overena ovlašćenja kojima odbornici ovlašćuju SRS da te ostavke aktivira bez njihovog znanja i saglasnosti i priložio sam sudski overene ugovore između SRS-a i odbornika, kojima oni svoje ugovore, svoje odborničke mandate poveravaju SRS-u. Znači, to sam predao u utorak, 16. septembra.
Zatražio sam da, shodno članu 47. Zakona o lokalnim izborima, Skupština grada Smedereva te mandate vrati SRS-u.
Po Zakonu o lokalnim izborima, član 46, Skupština grada Smedereva je bila dužna da na prvoj narednoj sednici donese odluku o prestanku mandata i dodeljivanju mandata novim odbornicima SRS-a.
Prva sednica Skupštine grada Smedereva održana je u petak. Na toj sednici uopšte nije raspravljano o predlogu koji je podnela SRS, uz obrazloženje skupštinske većine da je predlog podnet tri dana pre zasedanja Skupštine, a po Poslovniku Skupštine grada Smedereva predlog je morao da bude upućen četiri dana pre sednice.
Prva i osnovna stvar, Zakon o lokalnim izborima je stariji od pravilnika, od poslovnika bilo koje lokalne samouprave. To je prvo. Drugo, prekršen je Poslovnik Skupštine grada Smedereva. U tom poslovniku jasno piše da se predlozi koji se odnose na imenovanje, razrešenje i slično mogu dostaviti najkasnije do 48 časova pre održavanja sednice. Ja sam ovaj predlog dostavio 70 sati pre održavanja sednice. U skladu sa 49. članom Zakona o lokalnim izborima, mi smo u subotu, dan nakon što je Skupština grada Smedereva propustila da odlučuje o našem zahtevu, uložili žalbu Okružnom sudu. Žalba je u Okružni sud stigla u ponedeljak ujutru. Okružni sud je morao da donese odluku do srede u 14 časova.

Dame i gospodo, bez obzira na to kako mi glasali, da bi ovaj sporazum postao punovažan, Srbija mora da počini zločin, da uhapsi i Haškom tribunalu izruči Ratka Mladića, da ispuni sve ostale uslove, postavljene i nepostavljene, prihvatljive i neprihvatljive, koje pred nju postave Haški tribunal i njegovi vlasnici iz Vašingtona i Brisela.
Vladajuća većina, na čelu sa DS, tvrdi da je ispunjavanje tih uslova i saradnja sa Haškim tribunalom prvorazredni državni i nacionalni interes. Činjenice, međutim, govore da je u pitanju prvorazredna nacionalna i državna sramota. Evo zbog čega.
Od ukupnog broja optužnica Haškog tribunala, tri četvrtine su podignute protiv Srba. Optužnice su podignute protiv kompletnog političkog, vojnog i policijskog vođstva Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine.
Od devet predsednika koje je srpski narod birao od 1991. godine, haška optužnica je podignuta protiv njih sedam, a samo se jedan od njih, Goran Hadžić, još uvek nalazi na slobodi. Dvojica, Slobodan Milošević i Milan Babić, ubijeni su. Nisu optuženi jedino Dobrica Ćosić i Zoran Lilić. Gospodin Ćosić vjerovatno zbog godina, a Zoran Lilić što se nije mnogo miješao u svoj posao.
Haški tribunal je direktno ili posredno ubio ukupno 12 Srba. Praktično, ubijen je svaki šesti Srbin protiv kojeg je podignuta haška optužnica. Da li je neko od vas čuo da je u novijoj istoriji civilizacije jedan sud ubio svakog šestog osumnjičenog prije nego što je završen sudski proces? Takva revnost vjerovatno nije zabilježena ni u vreme inkvizicije.
Broj Srba koji su ubijeni od strane Haškog tribunala podjednak je ukupnom broju optuženih Hrvata, dva puta je veći od ukupnog broja optuženih Muslimana i tri puta je veći od ukupnog broja optuženih Albanaca. Broj Srba koji je ubijen u Haškom tribunalu podjednak je ukupnom broju pripadnika hrvatskog, muslimanskog i šiptarskog naroda protiv kojih su izrečene pravosnažne sudske presude. Ima ih desetak. Od toga se tri odnose na zločin nad Srbima i one su simbolične, od po nekoliko godina zatvora.
Srbin iz Prijedora Duško Tadić je za nedokazano ubistvo osuđen na tri decenije zatvora. Hrvat Dražen Erdemović, koji je priznao ubistvo 125 ljudi, a sudski mu je dokazano ubistvo 70 ljudi, osuđen je na pet godina zatvora zbog toga što je srpska vojska Krajine 1. maja 1995. godine u danu kada je Hrvatska izvršila agresiju na Republiku Srpsku Krajinu ispalila pet granata na Zagreb i ubila sedam civila.
Predsednik Republike Srpske Krajine Milan Martić osuđen je na 35 godina zatvora. Istog dana u zapadnoj Slavoniji ubijeno je 283 Srba, 500 ranjeno, 20.000 protjerano iz svojih domova iz zapadne Slavonije. Za te zločine Haški tribunal nije podigao nijednu optužnicu. Odbio je da sudi i hrvatskom generalu Mirku Norcu, koji je u samo jednoj noći, u avgustu 1991. godine, organizovao ubistvo 150 srpskih civila iz Gospića.
Srpski general Stanislav Galić osuđen na tri decenije zatvora zato što je Vojska Republike Srpske granatirala Sarajevo, garnizon u kojem se u tom trenutku nalazilo 40.000 muslimanskih vojnika koji su svakodnevno vršili ofanzivna dejstva na položaju Vojske Republike Srpske i svakodnevno granatirali civilna naselja u Srpskom Sarajevu. U tim granatiranjima poginulo je više od 1.000 srpskih civila. Haški tribunal zbog toga nije podigao nijednu optužnicu.
Svi znate za slučaj Nasera Orića, komandanta Srebrenice, koji je odgovoran za smrt preko 3.200 ljudi. Haški tribunal je presudio da on ne treba da snosi nikakvu odgovornost i izrekao mu je oslobađajuću presudu.
Predsjednik parlamenta Republike Srpske Momčilo Krajišnik, čovjek koji nije pušku uzeo u ruku, nije izdao nijednu komandu, parlament koji je on vodio nije donio nijednu odluku koja je u suprotnosti sa međunarodnim pravom, osuđen je na 28 godina zatvora. Ali je zato načelnik Generalštaba Muslimanske vojske general Sefer Halilović oslobođen bilo kakve odgovornosti za strašne zločine koje je Muslimanska vojska na teritoriji cijele Bosne počinila nad srpskim narodom i nad Hrvatima u srednjoj Bosni.
Podsjetiću, u samo jednom danu u naselju Grabovica u dolini Neretve snage pod njegovom kontrolom su masakrirale nekoliko desetina hrvatskih civila. Muslimanski istražni organi su utvrdili da su, samo na lokalitetu Kazani u Sarajevu, pripadnici Desete brdske brigade pod vrhovnom komandom Sefera Halilovića ubili oko 700 srpskih civila. Haški tribunal je protiv Sefera Halilovića podigao optužnicu samo za zločine nad Hrvatima i na kraju mu izrekao oslobađajuću presudu.
Predsjednica Republike Srpske Biljana Plavšić, koja takođe nije imala nikakve veze sa ratnim dejstvima Vojske Republike Srpske, bez obzira na to što je sarađivala sa Haškim tribunalom i optuživala neke druge lidere srpskog naroda, osuđena je na 11 godina zatvora.
Nedavno je Haški tribunal doneo oslobađajuću presudu za Ramuša Haradinaja, dokazanog teroristu čiji su borci odgovorni za smrt oko 400 pripadnika srpskog naroda, ali i pripadnika albanskog naroda. Postoje nesumnjivi dokazi, postoje živi svjedoci da su njegovi vojnici pobili nekoliko desetina pripadnika albanskog naroda koji su želeli da se očuva država Jugoslavija.
Na kraju postavljam pitanje šta još treba da se dogodi da vladajuća većina, DS i Boris Tadić, država Srbija, na kraju krajeva svi mi kažemo: dosta je, nećemo više da sarađujemo sa tom zločinačkom institucijom. Odnosno, da li postoji i koji je to minimum odbrane srpskih nacionalnih i državnih interesa u ovoj haškoj epizodi satanizacije i kažnjavanja srpskog naroda koji vladajuća Demokratska stranka i Boris Tadić nisu spremni da pređu da bi se dodvorili Zapadu zbog toga da bi sačuvali vlast u Srbiji? Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, po čl. 225. i 226, tražim objašnjenje zbog čega sam brutalno pretučen na mitingu SRS-a 29. jula, u centru Beograda.
Pretučen sam na uglu između Makedonske i Kolarčeve ulice, u trenucima dok sam pokušavao, zajedno s ostalim funkcionerima SRS-a, da sprečim sukob policije i demonstranata. Konkretno, u tom delu Makedonske ulice, grupica od četiri-pet demonstranata koje nisam poznavao zatrkivala se prema kordonu policije i pokušavala da ih gađa; jedan im je držao u ruci razbijenu staklenu flašu, drugi je držao komad betona.
Zajedno sa još jednim demonstrantom kojeg nisam poznavao, ubedili smo te ljude da ne bace tu flašu i taj komad betona, gurali smo se s njima. Neposredno posle toga, jedan od policajaca pokušao je da me udari. Okrenuo sam se prema njemu i rekao – čoveče, zašto hoćeš da me tučeš, vidiš da pokušavam da smirim situaciju.
Nakon toga, pokazao sam novinarsku, a zatim i poslaničku legitimaciju. Samo što sam se okrenuo, nije prošlo desetak sekundi, odjeknuli su uzvici – ajde, ajde, kojim su, valjda, hrabrili sebe, skočili su na mene, dobio sam jedan snažan udarac palicom po vratu, drugi po ramenu. Udarci su bili toliko snažni da sam pao na asfalt. Kada sam pao na asfalt, dobio sam još jedan udarac palicom po desnoj strani glave i dva udarca nogom u krsta.
U Urgentnom centru su konstatovali, doneo sam lekarske nalaze, sledeće povrede: kontuzija glave, nagnječenje temena, kontuzija leđa,
poprečni hematomi po vratu, više hematoma po ramenu, krvave povrede obe ruke. Jedan od doktora mi je rekao da je udarac po vratu koji sam dobio palicom mogao biti koban da je bio samo jedan centimetar više. Sticajem okolnosti, od ranije imam povredu vratnog dela kičme.
Od tada je prošlo više od mesec dana, niko iz policije, niko iz državnih organa nije našao za shodno da me pozove i da me pita šta se dogodilo i u kakvom stanju se nalazim.
U ovoj zemlji stalno slušamo od predstavnika režima, od predstavnika vlasti, predstavnika policije, da novinare niko ne sme da dira.
Kada neko, makar telefonom, zapreti nekome od novinara koji podržavaju Borisa Tadića, koji podržavaju tzv. evropske integracije, koji podržavaju Haški tribunal, istog dana se digne strašna dreka, odmah uveče direktora policije privode na informativni razgovor u ''Poligraf'', traži se preki sud.
Sada je pretučen novinar koji je uz to, sticajem okolnosti, i narodni poslanik, i nikome ništa. Niko se ne interesuje za to osim SRS-a i dnevnog lista "Pravda". Šta to znači?
To znači, praktično, da mi u Srbiji imamo dve vrste novinara, imamo novinare koji podržavaju aktuelni režim, koji podržavaju Haški tribunal, koji podržavaju nevladinu organizaciju na čelu sa Natašom Kandić, Sonjom Biserko, i oni su zaštićeni zakonom, njih ne sme niko popreko da pogleda, ne sme da im preti. Imamo drugu vrstu novinara, koju svako sme da bije, bez obzira, iako su, sticajem okolnosti, narodni poslanici.
To je jedno lice nakazne demokratije koju u Srbiji nekoliko meseci izgrađuju politički naslednici Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića.
Na kraju ću reći još jednu stvar. Proveo sam na ratištu četiri godine. Dve i po godine sam vodio izviđačko-diverzantske jedinice vojske Republike Srpske, išao iz akcije u akciju. Samo na Kupreškom ratištu, u julu 1993. godine, zarobili smo na ovaj ili onaj način oko 900 neprijateljskih vojnika.
Ja vam dajem reč, nijedan moj vojnik nijednom zarobljenom neprijateljskom vojniku nije opalio šamar, a kamoli da ga je udario. Svi su razmenjeni. Petnaest godina posle toga, ja sam doživeo, kao narodni poslanik, da dobijem batine u centru Beograda.
Na kraju ću reći samo još ovaj podatak, smatram da je bitan zbog slike koja se širi o SRS-u. U toj izviđačkoj jedinici koja je zarobljavala hrvatske vojnike, koja ih nije tukla, pretežno su bili članovi SRS-a i zaista se time ponosim.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po članu 225. Poslovnika Narodne skupštine.
Danas se navršava deseta godišnjica od najmasovnije otmice Srba na Kosovu i Metohiji. Dana 18. jula 1998. godine šiptarski teroristi su samo na području opštine Orahovac oteli više od 50 srpskih civila.
Srbe iz Orahovca otele su njihove komšije Šiptari, s kojima su tada živeli u dobrim dobrosusedskim odnosima. Samo u selu Retimlje 18. jula oteto je 16 muškaraca, među njima 14 članova porodice Kostić. Njih su oteli, kao što sam rekao, njihove prve komšije, uveče su im opkolili kuće, a onda su im ujutru postavili ultimatum da se predaju ili će biti ubijeni. Dali su im časnu reč, besu, da će poštedeti njihove živote, da ih neće mučiti, samo će ih prebaciti na drugu teritoriju.
Nesrećni ljudi su, nažalost, poverovali u riječ svojih komšija. To ih je koštalo života, a njihovih porodica vječne patnje. Od 14 Kostića koji su tog dana kidnapovani, osmorica su bili neoženjeni mladići. Dvojica od njih bili su dječaci, učenici trećeg razreda srednje škole. Tog dana šiptarski teroristi su u smrt odveli dva sina i pet unuka Nikole Kostića.
Zbog vremena, da ne bih prekoračio vreme predviđeno Poslovnikom, sada ću citirati šta je o tom slučaju pisalo srpsko ''Oslobođenje'' sa Pala 4. aprila 2001. godine.
"Prvom Nikolinom sinu Stajku šiptarski zlikovci oteli su oba sina, Miodraga i Svetislava. Svetislav nije bio oženjen, a Miodragova supruga Vesna ostala je sa dvoje maloljetne djece, petogodišnjim sinom Veljkom i trogodišnjom ćerkom Milenom.
Drugom Nikolinom sinu Stanoju i njegovoj supruzi Kosari Šiptari su oteli jedinog sina Srećka. Srećko nije bio oženjen. Srećkovom smrću znači da je ta grana stabla porodice Kostića osuđena na odumiranje.
Trećeg Nikolinog sina Anđelka, petnaestog stradalog Kostića, šiptarski teroristi su ubili te noći 18. jula, samo nekoliko časova prije nego što će u smrt odvesti njegovog dvadesetogodišnjeg sina Živka.
Teroristi nisu poštedeli ni četvrtog Nikolinog sina Mladena. Kidnapovali su njega i njegovog najmlađeg sina Nebojšu, učenika trećeg razreda srednje tehničke škole u Đakovici. Nikolinom bratu od strica Božidaru komšije su 18. jula kidnapovali oba sina, Todora i Lazara. Todorova ćerkica Anđela oca nije ni zapamtila. Poslednji put ga je vidjela kada je imala 11 meseci. Mlađi Todorov sin nije bio oženjen.
Dimitrije Kostić otet je zajedno sa oba svoja sina, Vjekoslavom i Miroljubom. Iza Vjekoslava su ostala dva maloljetna muška djeteta, osmogodišnji Dušan i jednogodišnji Nikola. Drugi Dimitrijev sin nije bio oženjen. Nesreća koja je Retimlje u crno zavila nije mimoišla ni Dimitrijevog sestrića Dragoljuba, i njemu su Šiptari oteli oba sina, Saška i Jugoslava. Nisu bili oženjeni.
Zajedno sa Kostićima, u smrt su odvedena i dvojica njihovih komšija Nikolića, Rajko i njegov najstariji sin Cvetko. Cvetko je bio učenik drugog razreda srednje tehničke škole. Istog dana u obližnoj Opteruši, kod Orahovca, šiptarski teroristi oteli su četiri člana porodice Božanić, Božidara, njegovog sina Novicu, Božidarovog brata od strica Mladena i Mladenovog sina Nemanju. Nemanja je imao 16 godina i bio je učenik srednje škole. Tog jutra osim četvorice Božinića, Šiptari iz Opteruše kidnapovali su još pet muških glava iz tog sela: braću Spasana i Miodraga Burdžića, njihovog rođaka Milutina, Srećka Simića i Spasena Banzića. Od devet kidnapovanih iz Opteruše, samo su dvojica bili vojni obveznici, a dvojica su hodala na štakama. Najstariji od njih, Milutin Burdžić imao je 87 godina".
Deset je punih godina kako preživeli Kostići, Božanići, Banzići, uglavnom žene i djeca, rasuti po izbegličkim svratištima, od Prokuplja do Beograda, uzalud pokušavaju da pronađu svoje najmilije. Više ne žive u nadi da će ih dočekati žive, nego se nadaju da će ih dočekati mrtve.
Šta je država Srbija učinila da pomogne u pronalaženju Kostića, Božinića i ostalih 500 Srba koji su nestali na Kosovu i Metohiji? Nije učinila ništa.
Podsetiću vas samo na jedan podatak. Nakon preuzimanja vlasti od strane DOS-a u srpskim zatvorima se nalazilo 1.800 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova. Bilo je među njima sigurno mnogo nevinih ljudi, ali nalazili su se i zločinci koji su palili srpske civile u krečanama u Klečki i Glođanima. Svi oni su pušteni na slobodu bez ijednog jedinog uslova. Mogli su da zatraže bar pronalaženje jednog od tada 2.000 kidnapovanih Srba.
Da završim, najveća nesreća koja može zadesiti jednu porodicu je gubitak najmilijeg. Veća nesreća od toga je samo kad ne možete da sahranite najmilijeg kojeg ste izgubili, jer ne znate gde se nalaze njegovi posmrtni ostaci.
Da bi možda najbolje razumeli nesreću koja je snašla ove ljude, ja ću za kraj citirati reči koje sam čuo od Jelice Čolić iz Novog sela kod Kupresa, koja od 10. aprila 1993. godine uzalud traži svog sina Dušana, kojeg je oteo Naser Orić. Ona mi je rekla sledeće: "Svakoga dana se molim Bogu da dočekam da sahranim svoga sina, da mi ga donesu mrtvog radovala bih se kao da su mi ga doveli živog". Hvala.

Poštovani poslanici, poštovano predsedništvo, kao jedan od svojih spoljno-političkih prioriteta DS i nova vlada ističu odbranu Republike Srpske i jačanje specijalnih veza sa Republikom Srpskom. U pitanju je najobičnije obmanjivanje javnosti. Zbog kratkoće vremena, navešću samo nekoliko primera koji ilustruju ovu tvrdnju.
Umesto razvijanja specijalnih veza sa Republikom Srpskom, DS razvija isključivo specijalne veze sa Miloradom Dodikom, po sistemu - on ima neograničen broj podrške u predizbornim kampanjama, oni Miloradu Dodiku vilu na Dedinju i mogućnost da pobjeđuje na neograničenom broju tendera na asfaltiranju puteva u Republici Srbiji.
Kada je u pitanju Milorad Dodik, smatram da je potrebno da istaknem da je u pitanju čovek koji upravo ovih dana i meseci privodi kraju posao ukidanja policije Republike Srpske, koja je poslednji temelj, poslednji stub postojanja Republike Srpske. Inače, u mandatu DS-a u Srbiji, znači za vreme mandata DS-a u Srbiji i za vreme mandata Milorada Dodika u Republici Srpskoj, Republika Srpska je izgubila većinu svojih dejtonskih nadležnosti.
Demokratska stranka na perfidan način podriva Republiku Srpsku. Navešću tri primera. Opštepoznata činjenica je da se u rat u Bosni i Hercegovini izazvali muslimanski ekstremisti na čelu sa Alijom Izetbegovićem. Zvanična politika Demokratske stranke i Borisa Tadića jeste da su najviše krivi za rat u Bosni i Hercegovini Slobodan Milošević, Srbi i SPS.
Prije dvije godine, u jednom nedeljniku u Republici Srpskoj objavljen je intervju Muhameda Filipovića, to je glavni ideolog, zvani Tunjo, glavni ideolog Stranke demokratske akcije i najbliži saradnik Alije Izetbegovića. On je u tom intervjuu objasnio da su glavni krivci za rat u Bosni i Hercegovini Alija Izetbegović i Voren Cimerman. Tunjo objašnjava svaki put kad Alija Izetbegović pristane na ponude Slobodana Miloševića, iz Beograda dolazi avion sa Vorenom Cimermanom koji ubjeđuje Aliju Izetbegovića da ne sme da prihvati mirno rešenje spora u Bosni i Hercegovini.
Sledeće, prije dvije-tri večeri ovde sam govorio o Potočarima, 11. julu 2006. godine, kada je Boris Tadić otišao u Potočare da se pokloni pred dve hiljade vojnika Nasera Orića a odbio da sledećeg dana, 12. juna, na Petrovdan, prisustvuje parastosu koji je u Kravicama i Bratuncu organizovan povodom smrti 3.500 srpskih civila i zarobljenih srpskih vojnika u Podrinju.
Na kraju ću reći nekoliko reči o zločinima u Sarajevu. Vi znate da je za vreme rata u Sarajevu pobijeno pet hiljada srpskih civila. Za vreme rata u Sarajevu je radilo 90 logora u kojima su mučeni i ubijani Srbi. Evidentirano je preko 40 javnih kuća u kojima su muslimanski vojnici držali srpske djevojke i žene, sve do 8. ili 9. meseca trudnoće, kada su ih ili ubijali ili puštali na slobodu. Vi znate da su takva dva autobusa 1992. godine stigla u Beograd.
U tim logorima i javnim kućama su zabilježeni i takvi slučajevi monstruoznog mučenja, kao što je slučaj Srbina koji je bio prinuđen da siluje svoju 12-godišnju kćerku da bi joj na taj način sačuvao život. Za one koji ne veruju to je dokumentovano, nalazi se u dokumentacionom centru ovdje u Beogradu, a objavljeno je u knjizi Miroslava Toholja - "Crna knjiga".
U ovome trenutku preko 2.000 srpskih majski u srpskom Sarajevu traži svoje sinove. Ne zna se gde se nalaze njihove kosti. Boris Tadić je otišao u to i takvo Sarajevo, izvinio se Muslimanima za zločine koji su počinjeni nad muslimanskim narodom. Da vam kažem, nema u tom izvinjenju ništa sporno, dobro je što je otišao da se izvini, ali je prije toga preko diplomatskih kanala trebalo da obezbijedi da usledi jedno takvo izvinjenje sa muslimanske strane.
Međutim, iako je od završetka rata u Bosni i Hercegovini prošlo 13 godina, još uvek se nije čula nijedna riječ izvinjenja za zločine koji su počinjeni nad Srbima. Sve ovo govori da je obećanje Borisa Tadića o tome da će razvijati specijalne veze i da će braniti Republiku Srpsku zamajavanje javnosti. Hvala vam.

Poštovani poslanici, poštovano predsedništvo, smatram da sam dužan da vam dam jednu informaciju pre nego što počnem da govorim o amandmanu. Pre sat vremena trebalo je da bude održana sednica Odbora za Kosovo i Metohiju. Međutim, sednica nije održana zato što vladajuća većina nije obezbedila kvorum. Nadam se da na osnovu toga ne bi trebalo da izvlačimo zaključke da je za neke od njih Kosovo i Metohija već dijaspora.
Što se tiče amandmana koji je podneo kolega Miloš Radulović iz DSS-a, kao neko ko je član SRS i ko je rođen u BiH, Republici Srpskoj, smatram da je ovaj amandman dobar i da ga treba prihvatiti u danu za glasanje, za razliku od amandmana koji su podneli poslanici LDP-a.
Oni predlažu da se briše član 25. zakona o ministarstvima, jer smatraju da ne postoje uslovi i razlozi za postojanje posebnog ministarstva za dijasporu. Međutim, podržavam stav svojih kolega iz Srpske radikalne stranke da to ministarstvo treba da promeni naziv i da ne treba da se zove ministarstvo za dijasporu, nego ministarstvo za veze sa Srbima izvan Srbije, ako ni zbog čega drugog, da ne ulazim u suštinske razloge, onda iz razloga što je to jedina reč tuđica u nazivima svih ministarstava Republike Srbije.
Ne smatram da je najvažnije kako se ministarstvo zove, nego kako to ministarstvo radi. Što se tiče konkretno ovog ministarstva, smatram da ono nije radilo dobro svoj posao. Da je radilo dobro svoj posao ne bi se dogodilo to što se dogodilo juče. Bilo je očigledno da čak i neki poslanici u Skupštini Republike Srbije ne znaju dovoljno o stradanju Srba u BiH u poslednjem ratu, a posebno mislim na područje Podrinja, pa su se onda iščuđavali ovde zbog reakcija poslanika SRS na sramnu oslobađajuću presudu Haškog tribunala Naseru Oriću.
Zbog toga ću iskoristiti ovih 13 minuta, koliko mi je preostalo, da podsetim na neke podatke o masovnim zločinima koje su Naser Orić i njegova vojska počinili nad Srbima u BiH na području Podrinja. Pod komandom Nasera Orića samo u prvih sedam meseci rata, o kojima ću govoriti danas, zapaljeno je 145 srpskih sela. Ta sela su do temelja opljačkana, zatim zapaljena. U njima je ubijeno ukupno oko 3.500 srpskih civila, srpskih teritorijalaca i zarobljenih srpskih vojnika.
Krvavu seriju bez kraja Orić i njegova banda započeli su na Đurđevdan 1992. godine napadom na selo Gostilj i ubistvom Radojka Milojkovića i Lazara Simića. Radojko, koji je tog dana slavio porodičnu slavu, živ je ubačen u kuću i zapaljen, a nesrećni Lazar je stradao samo zbog toga što je kod prijatelja došao u goste na krsnu slavu. Istog dana, na Đurđevdan, izvršen je napad na srpske kuće u Blječavi u kojoj je ubijeno troje civila. Kosana Zekić koja je imala 64 godine je zaklana, glava joj je bukvalno odvojena od tela. Dana 10. juna u Rupovom Brdu ubijeno je 10 meštana, među njima Vojislav i Mirjana Milinković, njih dvoje su zapaljeni u porodičnoj kući. Dana 21. juna u selu Ratkovići kod Srebrenice ubijeno je 18 Srba, među njima sedam žena, Desanka Stanojević zapaljena je u svojoj kući, a Radenko Stanojević je zaklan. Dana 22. juna stravična žetva smrti u Podrinju odnela je sedam novih života, među njima se nalazi Jerko Slijepčević, kome su vojnici Nasera Orića nešto kasnije ubili oca i dva brata.
Na Vidovdan, 28. juna, u Lozničkoj Rijeci ubijeno je 15 Srba. Među njima su se nalazili invalid Srećko Milovanović i njegova supruga Jovana. Oboje su zaklani. Dana 30. juna Orićevi vojnici napali su srpsko selo Brežani. Iza njih je ostalo 19 ubijenih civila.
Miloš Novaković pronađen je sa odsečenom glavom, Vidoje Lazić je živ razapet na drveni krst a onda spaljen. Kristina Lazić i trojica Rankića, Milisav, Dragoslav i Mirko, spaljeni su u svojim kućama.
Dana 5. jula u Zagonu Orićevi banditi ubili su 17 Srba, među njima četvoro članova porodice Gvozdenović, braću Radoja i Dragoljuba i njihovog strica Rajka i Radojevu ćerku Radu koja je imala 19 godina. Istog dana ubijena su i tri člana porodice Milošević: Radinka, Miloš i Ljubica. U Radinku su pucali dok je u naručju držala trogodišnjeg sinčića Aleksandra. Kada je pogođena žena pala oni su uzeli dete iz njenog naručja, nju zaklali, a dete odneli sa sobom. Istog dana u selu Krnići kod Srebrenice Orićevi vojnici ubili su 16 meštana; Vasu Poraču zlikovci su zaklali, a Soku Bujić, staricu, proboli vilama.
Na Petrovdan, 12. jula, u napadima na više sela Orićevi vojnici masakrirali su ukupno 70 ljudi. Među njima se nalazi i 13 teritorijalaca, znači vojnika koji su ubijeni u šumi Lođa kod sela Zagoni. Njih su muslimanski vojnici prvo zarobili, a zatim su ih ubili bez ispaljenog metka, sve do jednog su ubili krampovima kojima su vojnici pre toga kopali rovove. U isto vreme u selu Zalazju druga muslimanska jedinica ubila je 38 meštana, a među njima Ratka Jeremića i njegove sinove Marka i Radovana, braću Momčila i Miodraga Rakića, te Momčilovog sina Milana, zatim dva brata Simića, dva brata Vujadinovića, dva brata Vasiljevića. Dana 20. jula u Donjim Magašićima Orić i njegovi vojnici ubili su 12 srpskih civila. Veliki Cvetinović su tog dana ubili sina Živka, a nekoliko meseci kasnije i drugog sina Vidoja.
Dana 8. avgusta napadnuto je selo Donja Ježestica. Orićevi vojnici su tom prilikom ubili devet meštana, a među njima Savku Mlađenović sa njenim sinovima Draganom i Anđelkom. Dragana su dotukli maljem, Anđelku su odsekli glavu, odneli u Srebrenicu i igrali fudbal na ulici. Da ne mislite da je ova informacija plod srpske propagande, postoje izjave muslimana iz Srebrenice da se zaista to dogodilo i da je igran fudbal sa odsečenom glavom Anđelka Mlađenovića.
Dana 24. septembra u napadu na Podravno Orić i njegovi vojnici ubili su 60 meštana. Napadači su tog dana Milojki Marinković masakrirali majku, oba brata i tetku. Prema nalazima obdukcije, samo manji broj žrtava usmrćen je iz vatrenog oružja. Ostalim žrtvama, njih preko 50, prvo je pucano u noge a onda su masakrirani. Najveći broj ubijen je nožem i sekirom, skoro svima pre toga polomljena je kičma, ruke i noge, odsečeni prsti ili cele šake. Velikom broju nesrećnika bilo je izvađeno jedno ili oba oka. Mnogima je glava bila potpuno odsečena od tela. Neki muškarci su osunećeni, a drugi potpuno kastrirani. Više leševa je zapaljeno, a dvojica muškaraca su nabijeni na kolac i ispečeni na ražnju. Tako su zatečeni, na ražnju.
Već sutradan u Podravlju Orićevi vojnici ubili su još četvoro, a dva dana kasnije još 16 Srba. Dana 1. oktobra napali su selo Fakovići i ubili 19 meštana.
Sela Bjelovac, Loznička Rijeka i Sikirići bila su više puta meta napada Orićevih vojnika. Najveće žrtve, najveće stradanje ta sela doživela su 14. septembra 1992. godine kada je ubijeno 109 meštana. Prepričaću ukratko svedočenje Zorke Ilić. Ona se nalazila u kući sa svojim ukućanima kada je u kuću upao jedan musliman iz Srebrenice koga je ona odranije poznavala, zvao se Mujo, i zatražio je da mu spremi ručak i da mu donese rakiju da popije. Dok je ona krenula da to radi, ušla je Esma Kiverić, predratna učiteljica iz Srebrenice i naljutila se na Muju što nije počeo da kolje, a Mujo je odgovorio – sačekaj prvo da ručam, neka nam spremi ručak. Dok je nesrećna žena spremala ručak oni su joj u susednoj sobi zaklali muža i dvije ćerke. Tog dana Slavki Matić napadači su ubili muža i dvije kćeri.
Na Božić, 7. januara, juče je bilo o tome reči, napadnuta je Kravica. U napadu je ubijeno 46 meštana. Među njima Nedeljko Milanović i njegov sin Dragan, braća Mitar i Milovan Ostojić, Radojko i Vojislav Bogićević, Ivan i Krsto Đukanović, Ratko i Đorđe Miladinović, sve rođena braća. Tog dana u Kravici i okolini spaljeno je 690 srpskih kuća.
Devetog januara – kao što vidite, napadi se uglavnom događaju na velike hrišćanske praznike – u Boljevićima i Radojevićima muslimani su ubili šestoro Srba. U Skelanima je 16. januara ubijeno 13 meštana, među njima dva maloletna brata Dimitrijevića, petnaestogodišnji Aleksandar i devetogodišnji Radoslav. Istog dana u okolnim selima ubijeno je još 70 ljudi, najviše u Kušićima i Ćosićima. U Kušićima je ubijeno 17 nesrećnika, među njima sedmoro Ristića. Mićo Ristić imao je 15 godina, a njegova sestra Mitra 18.
Novinar "Toronto stara" iz Kanade Bil Šiler, koji je u toku rata posetio Srebrenicu, u broju tog lista od 3. februara 1994. godine objavio je da ga je Naser Orić lično odveo na jedno mesto nedaleko od grada i pohvalio se kako su na tom mestu ubili i masakrirali 114 Srba.
Na godišnjicu pobede nad fašizmom, 9. maja 1992. godine, nedaleko od sela Baljkovica, muslimani meštani, tada rat skoro nije ni počeo, znači neuniformisana lica, uhvatili su tri sina Milana Mitrovića iz Srpskog Nezuka. Najstarijem bratu Draganu prvo su polomili desnu nogu i ruku, vilicu i nekoliko rebara a onda ga zaklali. Drugom bratu Radislavu, koji je imao 27 godina a Dragan 30, prebili su jednu nogu, odsekli mu nekoliko prstiju a zatim ga ubili tako što su ga nekim tupim predmetom tukli po glavi sve dok mozak nije iscurio napolje. Najmlađem Branislavu, koji je imao 23 godine, nožem su odsekli nos i uši i izvadili mu jedan bubreg, a onda mu nožem proboli srce.
Sa njima se nalazio sin njihovog ujaka Božidar Nikić. Za informaciju onima koji se zgražavaju, nesrećnik je nađen nabijen na ražanj i ispečen.
Muslimani su 24. avgusta napali i popalili Gornju Kamenicu. Tom prilikom ubijena su dva brata Tomića, Ljubomir i Dragomir, i Rade Kukolj. Kada je selo oslobođeno Rade Kukolj je pronađen nabijen na ražanj i ispečen. Među žrtvama muslimanskog napada na Kamenicu je i desetogodišnji Slobodan Stanojević koji je uhvaćen kada se iz zbega nakratko vratio da iz dvorišta pusti psa ljubimca kojeg je ostavio vezanog na lancu. Pronađen je potpuno nag, desno uvo mu je odsečeno a na stomaku mu je nožem bila napravljena velika rupa.
Zbog svih ovih zverstava u kojima je učestvovao ili koje je naredio Naser Orić je 30. juna 2006. godine prvostepenom presudom osuđen na dvije godine zatvora. Ta presuda je od strane stručne javnosti, ne samo srpske, ocenjena kao sramna lakrdija, prvorazredni pravni skandal. Sada imamo još nebulozniju presudu. Žalbeno veće Haškog tribunala je juče donelo presudu koja glasi – Naser Orić nije kriv zato što je učestvovao u ubistvu 3.500 srpskih civila, zato što je učestvovao u paljenju 145 srpskih sela.
Mene u svemu ovome ne čudi ova presuda jer od Haškog tribunala, posle svega, niko normalan, niko nacionalno svestan i ne može da očekuje nešto drugo. Mene iznenađuje nedostatak bilo kakve konkretne reakcije države Srbije. Nameće mi se celi dan jedno pitanje - zašto Srbija nije reagovala? Nadam se da se odgovor ne nalazi u činjenici da je predsednik Demokratske stranke i predsednik Srbije 11. jula 2006. godine, pre dve godine, prisustvovao parastosu, ili kako se to već zove, otišao i potrčao kod Srebrenice i poklonio se senima 2.000 vojnika Nasera Orića, ali je odbio... Za informaciju onima koji pričaju da ih ima 7.000, pronađeno ih je do sada samo 2.000, oni ostali postoje u pričama. Boris Tadić je odbio molbu ljudi iz Srebrenice i Kravice da ostane u Republici Srpskoj ili da dođe sledećeg dana iz Beograda i prisustvuje parastosu koji je upriličen 12. jula, na Petrovdan, u znak sećanja na ovih 3.500 nesrećnika koje su ubili isti ti vojnici Nasera Orića.
Na kraju, umesto odgovora na ovo prethodno pitanje, postavljam još jedno pitanje svima vama i samom sebi: šta bi se dogodilo da je Haški tribunal izrekao ovakvu presudu u slučaju Ratka Mladića? Ubeđen sam da bi reakcija bila takva da mi u sledećih godinu dana ne bismo mogli da živimo od reagovanja vlasti u Sarajevu, a bojim se i vlasti u Beogradu. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, u ime poslaničkog kluba SRS uložio sam amandman na član 2. stav 1. tačka 19. Predloga zakona o ministarstvima sa prijedlogom da se naziv Ministarstva kulture promeni tako što bi se dodale riječi: "i informisanja".
Ovim prijedlogom zakona o ministarstvima praktično se ukida ministarstvo informisanja koje je do sada postojalo objedinjeno, zajedno sa ministarstvom kulture. Smatram da je ovaj prijedlog očiti primjer jednog bahatog i potcenjivačkog odnosa koji predlagač, u ovom slučaju vladajuća koalicija u najavi, znači buduća vlada, ima prema javnom informisanju, prema medijima i prema novinarima.
Nažalost, velike zasluge za takav odnos, veliku krivicu, snose i sami mediji, njihovi vlasnici i novinari. U nastojanju da se dodvore vlasti, jer se oko vlasti nalaze moć i novac, oni su većinu medija u Srbiji pretvorili u propagandne servise vladajućih stranaka, uglavnom Demokratske stranke.
Umjesto da javnost u Srbiji objektivno informišu o lošem stanju u zemlji, o velikim promašajima vlasti, da se kritički odnose prema njima, većina medija u Srbiji uljepšava stvarnost, narodu Srbije prodaje maglu o evropskim integracijama i širi strah od eventualne vlasti koju bi formirala SRS.
Mediji u Srbiji su puni stranih investicija kojih nema, boljeg života kojeg nema, evropskih integracija kojih nema, odbrane Kosova i Metohije koje nema. Jednostavno, građani Srbije se obmanjuju o stvarnom stanju u državi.
Ono što situaciju čini još težom, jeste okolnost da mnogi od tih medija rade ilegalno. Vi u ovom trenutku na kioscima u Srbiji imate sigurno nekoliko dnevnih listova koji postoje mimo pravne i zakonske regulative, kojima se čak ne zna ni pravi vlasnik. Takođe, verovatno u Srbiji ne postoji nijedna opština koja nema bar jednu radio ili televizijsku stanicu koja radi ilegalno, bez odgovarajućih dozvola.
Navešću samo primer Smederevske Palanke i Televizije Dević. Ta televizija nesmetano emituje program. Ona ne samo da nema dozvolu za rad, nego uopšte nije konkurisala kod Radiodifuzne agencije da bi dobila frekvencije.
Međutim, to im ne smeta da rade i, što je vrlo simptomatično, oni se u svom programu ne bave problemima građana Smederevske Palanke, što bi bilo logično, nego se bave problemima građana Velike Plane. Zbog čega? Iz razloga (vidim da me neke kolege sa leve strane začuđeno gledaju, pa i jeste za čuđenje) što opština Velika Plana iz svog budžeta finansira tu televiziju da bi promovisala jednu političku stranku. Nije bitno koja je, uglavnom iz reda ovih demokratskih stranaka, što se nazivaju demokratskim.
Imamo, znači, jednu situaciju koja nije normalna. Jedna opština iz opštinskog budžeta, znači državnim parama, finansira jednu televiziju koja je potpuno ilegalna. Praktično od 5. oktobra 2005. godine i od paljenja zgrade nacionalne televizije, mi imamo stalno urušavanje sistema javnog informisanja. Sistem javnog informisanja je sve slabiji, a sistem javnog dezinformisanja je sve jači.
Očigledno je to uzelo toliko maha da su DS-Boris Tadić, G17 i Mlađan Dinkić procijenili da im informisanje više nije ni potrebno. Vjerovatno ćemo ubuduće sve informacije za koje oni procijene da su bitne za nas, građane Srbije, moći da saznamo iz javnih saopštenja koja će oni emitovati preko raznih ''peščanika'', ''insajdera'', ''poligrafa'' i sličnih emisija.
Koliko je situacija u kojoj se nalazimo apsurdna, pokazuje sledeći primer. Mi danas imamo jedan zakon, u čijem je predlaganju učestvovao novinar. Novinar koji je vjerovatno najdarovitiji novinar u svojoj generaciji, budući potpredsednik Vlade Srbije. Taj novinar predlaže ukidanje Ministarstva informisanja, a on uskoro, po svemu sudeći, ako se ova koalicija formira, preuzima Ministarstvo policije. Morate priznati, to je apsurd.
Da ne bismo došli u situaciju, u neko skorije vrijeme ili za godinu-dvije, da ovde raspravljamo o prijedlogu ukidanja zakona, ukidanja Ministarstva za kulturu ili možda osnivanja nekog drugog ministarstva, recimo ministarstva velikog brata, predlažem poslanicima Narodne skupštine da učine taj mali napor i prihvate ovaj moj amandman. To suštinski neće promijeniti ništa, ali mislim da će simbolično predstavljati jedan podsticaj da se stanje u oblasti javnog informisanja u Srbiji poboljša. Hvala.