Dame i gospodo, Branimir Đokić je podneo amandman na član 1. stav 1. ovog zakona koji glasi: ''Ovim zakonom uređuje se opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije''.
Narodni poslanik Branimir Đokić predlaže, zbog jednostavnosti, da se nakon riječi ''zabrana'', brišu riječi ''diskriminacija'' i ''slučajevi''. Riječ diskriminacija se u ovome stavu ponavlja tri puta, što je potpuno bespotrebno.
U ovom predlogu zakona najveća mana je ta što su izjednačeni opšti, suštinski, nažalost masovni, vrlo česti slučajevi diskriminacije, sa zanemarljivim, društveno nebitnim i često nepostojećim, ali medijski izvikanim slučajevima diskriminacije.
Primer za to je ova skupštinska rasprava i sve ono što prati upućivanje ovog zakona u skupštinsku proceduru.
Već dve nedelje političari, mediji, verske zajednice u Srbiji, narodni poslanici uglavnom se bave jednom temom – da li će pederi imati pravo da sklapaju međusobne brakove i svojom dekadencijom praktično ismevaju tradicije srpskog naroda, ismevaju moral i ismevaju prirodu. Dok se bavimo raspravom o lažnim primerima diskriminacije, u Srbiji imamo milione slučajeva stvarne diskriminacije o kojima niko ne govori. Ukazaću na neke od tih primera.
U Srbiji živi najmanje 600.000 Srba prognanih sa KiM, iz Hrvatske i BiH, kojima je uskraćeno osnovno ljudsko pravo da se vrate na svoja imanja i da žive od svoje imovine.
Drugi primer – najmanje 100.000 Srba, koji su ostali da žive na KiM, žive pod terorom okupacione vlasti NATO pakta i Oslobodilačke vojske Kosova, a pod zastavom UN.
Na početku 21. vijeka, u srcu Evrope, u srpskoj državi više od 100.000 Srba živi kao u rezervatu. Nemaju pravo na slobodu kretanja, nemaju pravo da obrađuju svoju zemlju, nemaju pravo da slobodno posećuju verske objekte i groblja svojih predaka, decu u školu često prate u pratnji vojske i policije.
Treći slučaj diskriminacije je diskriminacija nezaposlenih. U ovoj zemlji ima, prema zvaničnim podacima, 700.000 ljudi koji uzaludno traži posao. Njih 70.000 posao traže duže od 10 godina.
Istovremeno imamo slučajeve, na hiljade slučajeva ministara, direktora raznih partijskih kadrova, opštinskih funkcionera koji primaju dve plate: jednu platu koju primaju na stalnom radnom mestu, koja otprilike iznosi 2-3 prosečne plate u Srbiji i istovremeno primaju dodatnu platu kao članovi raznih komisija, upravnih odbora, o tome je ovde bilo riječi. Kao što znate, neke od tih plata su po 20-30 puta veće od prosečnih plata.
Četvrti slučaj diskriminacije, prema zvaničnim podacima, u Srbiji svakog meseca 10.000 ljudi sa svojih radnih mjesta biva isterano na ulicu. Šta to znači? To znači, dok mi danas razgovaramo, da će 330 radnika ostati bez hleba, kojim prehranjuje članove svoje porodice, jer vlasnici preduzeća u kojima su radili koriste ovu svetsku ekonomsku krizu kao izgovor da se otarase viška radnika, da praktično sa istim brojem radnika obavljaju isti obim posla, one poslove koje im je do sada obavljalo 20 radnika, ubuduće će obavljati 10, naravno, za iste pare.
U ovom zemlji postoji, prema zvaničnim podacima, 500.000 ljudi koji žive ispod granice siromaštva. Nemaju šta da jedu. Međutim, o njihovom pravu da ne budu gladni ova skupština još uvijek nije raspravljala.
Istovremeno, u ovoj zemlji imamo ljude, poput Miškovića, Beka, Peconija, Hamovića, Lazarevića, Karića, Miodraga Kostića, Zorana Drakulića, koji imaju stotine miliona i milijarde evra, i niko ih ne pita kako su to zaradili. Na jednoj strani imamo pola miliona gladnih, koji nemaju šta da jedu, na drugoj strani imamo ljude koji imaju milijarde evra imovine.
Jedan od drastičnih oblika diskriminacije je diskriminacija u obrazovanju. Deca bogatih u ovoj zemlji mogu da se školuju na najprestižnijim školama i univerzitetima u inostranstvu, u najskupljim svetskim metropolama. Na drugoj strani, deca siromašnih nemaju dovoljno novca da kupe knjige i da plate autobusku kartu do škole.
Još teži oblik diskriminacije je diskriminacija u zdravstvu. Bogati imaju pravo da biraju bolnice u kojima će biti lečeni i lekare koji će da ih leče. Bogati imaju pravo na specijalne apartmane u bolnicama.
U zdravstvu imamo diskriminaciju nerođene dece. Djeca siromašnih, nerođena djeca siromašnih u Srbiji imaju mnogo manju šansu da se rode nego djeca bogatih.
Diskriminacija nije zaobišla čak ni oblast sporta. U našim najboljim klubovima, u reprezentacijama, ne igraju najbolji, nego igraju tatini i mamini sinovi, kojima su očevi novcem obezbijedili mjesto u klubovima i reprezentacijama.
Da ne bih koristio vreme poslaničke grupe, ostalo što sam imao ću reći u okviru amandmana koje sam podneo.