Dame i gospodo, u članu 10. Predloga ovog zakona stoji da je proizvođač dužan da, u granicama delatnosti koju obavlja, pruža potrebne informacije potrošačima i drugim korisnicima koje će im omogućiti da procene rizik koji proizvod može da predstavlja tokom perioda njegove upotrebe koji određuje proizvođač ili razumno predvidivog perioda upotrebe.
Podnio sam amandman kojim predlažem da se ova formulacija "razumno predvidivog perioda upotrebe" briše. Po mom mišljenju u pitanju je preširoka, previše slobodna formulacija koja ostavlja prostor za različita tumačenja. Tamo gde su različita tumačenja, tamo je i prostor za nesporazume, nesuglasice, prostor za određene zloupotrebe, koje u krajnjem slučaju mogu imati i tragične posledice.
Postavlja se pitanje - šta znači razuman period upotrebe. Za nekoga razuman period upotrebe za korišćenje određenog proizvoda može biti pet godina, za drugog može biti 25 godina. Ono što je za nekog razumno, za drugog može biti potpuno nerazumno.
Postavljam jedno praktično pitanje, recimo šta će se dogoditi ako neko ko se bavi punjenjem i distribucijom plinskih boca u promet stavi polovne plinske boce koje su stare po 40-50 godina. Praktično krajnji potrošači, korisnici će u svojim stanovima, poslovnim prostorima dobiti tempirane bombe, a distributer može da se pozove da je to po njemu razuman period upotrebe plinskih boca. Znamo da kroz Beograd, Pančevo i neke druge gradove Srbije svakodnevno prolaze cisterne sa opasnim materijama, hemikalijama, može se dogoditi da distributeri odluče da distribuciju vrše u cisternama koje su stare 40-50 godina, kojima je istekao rok upotrebe. Smatram da je jedino razumno rešenje da se ova, inače suvišna, formulacija briše i da se period upotrebe nekog proizvoda striktno odredi od strane proizvođača, a u skladu sa postojećim standardima i u skladu sa zakonskim propisima.

Dame i gospodo, poštovani građani Srbije, podnio sam amandman kojim predlažem da se u članu 7. briše stav 1, kojim se predviđa osnivanje Uprave za agrarna plaćanja kao organa uprave u sastavu Ministarstva.
Ovo sam predložio iz razloga što smatram da je u pitanju neopravdano uvođenje novog harača na građane Srbije. Ovaj predlog pokazuje svu dvoličnost politike DS i ostalih stranaka vladajuće koalicije. Evo zbog čega.
Na jednoj strani već nekoliko meseci vi se deklarativno obavezujete da ćete smanjiti broj zaposlenih u državnoj administraciji, prije svega u Vladi Republike Srbije. Od lokalnih samouprava tražite da u smanjenju broja zaposlenih praktično cede suvu drenovinu. Na drugoj strani u Beogradu, u državnoj administraciji ne prestajete da povećavate broj zaposlenih.
U okviru mera protiv sadašnje ekonomske krize Vlada je obećala da će ukinuti nekoliko hiljada radnih mesta. Ovaj predlog zakona pokazuje na koji način ste vi to zamislili. Vi ćete ukinuti jedna radna mjesta, a za te iste ljude predviđate otvaranje novih radnih mjesta, naravno, partijskih kadrova DS, G 17, SPS i ostalih stranaka vladajuće koalicije i još se time hvalite.
Znači, iste ljude ćete preseliti iz jednog u drugo ministarstvo, iz jedne uprave u agenciju, iz jedne zgrade u drugu zgradu, iz jedne kancelarije u drugu kancelariju. Ovo je još jedna obmana vladajuće koalicije.
Podsećam na onu bajku od 200.000 novih radnih mjesta, na bajku o 700.000.000 evra koje će uložiti "Fijat" u "Zastavu" u Kragujevcu, besplatne akcije od 1.000 evra, ukidanje viza itd.
Praktično, ovim se nastavlja jedna pogubna, neodgovorna politika nekontrolisanog zapošljavanja u državnoj administraciji, koja je započela 5. oktobra 2000. godine.
Podsećam, u vreme kako ste vi nazivali diktature Slobodana Miloševića, u državnoj administraciji je radilo 8.000 ljudi. U to vreme ste tvrdili da je to nedopustivo, da je maltene u pitanju zločin i da ćete po preuzimanju vlasti uvesti radikalne promene, da ćete radikalno smanjiti broj zaposlenih. Šta ste učinili?
U proteklih nepunih devet godina u državnoj administraciji ste zaposlili dodatnih 20.000 ljudi, tako da u Vladi i ministarstvima trenutno radi 28.000 ljudi.
Pretpostavljam da u ovoj novoj upravi neće biti zaposleno manje od desetak novih radnika. Za njihove plate građani Srbije će mesečno izdvajati najmanje 1.000.000 dinara. Na nivou četiri godine to je od prilike oko 520.000 evra.
Imam prijedlog kako da ta sredstva iskoristite na bolji način, da ih iskoristite na otklanjanje posledica pogrešne poljoprivredne politike na ovom konkretnom slučaju. Nekontrolisanim tretiranjem poljoprivrednog zemljišta na području opštine Velika Plana, na izvorištu Livade sa kojeg se Velika Plana snabdeva vodom, došlo je do zagađenja vode, tako da ona praktično više nije za ljudsku upotrebu. Pet godina 50.000 građana Velike Plane nema vodu za piće.
Kao što sam više puta govorio u ovoj skupštini, problem je moguće rešiti samo izgradnjom fabrike vode, međutim, objektivno zbog sadašnje ekonomske krize pitanje je da li država može izdvojiti četiri-pet miliona evra, koliko je potrebno da se ta fabrika završi.
Predlažem da se uradi jedno privremeno rešenje, da se instalira jedan privremeni objekat u koji bi bio postavljen sistem za prečišćavanje vode. Taj sistem košta nešto manje od milion evra. Ukoliko bi taj sistem bio instaliran, omogućilo bi se snabdevanje zdravom pijaćom vodom stanovnika gradskog područja Velike Plane, Velikog Orašja, dijela stanovnika Starog Sela, Markovca i Novog Sela, praktično, oko 30.000 građana bi posle pet godina dobilo mogućnost da iz gradskog vodovoda pije vodu za piće. Ta investicija košta oko milion evra.
Predlažem da Vlada prihvati ovaj amandman, odustane od osnivanja ove uprave. Sredstva u iznosu od pola miliona evra preusmeri na rešavanje pitanja vodosnabdevanja u Velikoj Plani, a mi u lokalnoj samoupravi ćemo obezbediti preostala sredstva i na taj način postići da građani Velike Plane u roku od dva-tri mjeseca, kao i svi ostali ljudi u Srbiji, piju zdravu vodu za piće. Hvala.

Gospodine ministre, zahvaljujem se na vašem pokušaju da mi odgovorite. Biću vrlo kratak.
U pokušaju da obrazložite, da odbranite ono što se ne može odbraniti, a to je zapošljavanje 20.000 ljudi, 20.000 partijskih aktivista DS, SPS, G17, SPO za samo sedam godina, vi ste to pokušali objasniti sjedinjavanjem republičkih i saveznih organa.
Znate, možete da izmislite 50 ministarstava, možete da izmislite 50 uprava, 50 agencija, to ste i uradili, ali obim poslova koji ima Republika Srbija sada manji je nego obim poslova koje je Republika Srbija imala prije recimo 10 godina, i zbog stanja u privredi, zbog stanja u ekonomiji, zbog našeg međunarodnog položaja itd. da ne dužim.
Ovo ne može biti nikakav opravdan razlog da vi branite činjenicu da je 5. oktobra 2000. godine u Vladi bilo zaposleno 8.000 ljudi, prema vašim podacima koje smo dobili u izveštajima koje ste podnosili ovde, razna ministarstva, Vlada itd. Vi ste taj broj sa 8.000 povećali na 28.000.
Svake godine ste praktično zapošljavali po 2.000-2.500 i sada ćete otpustiti 2.000 ili 3.000 ljudi, poslaćete poruku građanima Srbije, verovatno predizbornu poruku, kako vodite računa o standardu građana Srbije, kako vodite računa o njihovim kućnim budžetima i eto kako ste se žrtvovali, otpustili ste 3.000 ljudi.

Dame i gospodo, predložio sam amandman kojim se briše stav 4. člana 23. ovog zakona, kojim se predviđa formiranje novih državnih službi. SRS smatra da je u vreme sveopšte ekonomske krize to društveno neopravdano.
Mi ne tvrdimo da dugoročno gledano nije potrebno i nije korisno osnivanje nekih novih uprava, saveta ili agencija. Smatramo da u ovom trenutku, u trenutku ekonomske krize, to nije dobro rešenje.
Da bi usvajanje ovog zakona za posledicu imalo povećanje bezbednosti hrane, neophodno je obezbediti njegovo sprovođenje. Po tom pitanju nisam optimista. Mi smo do sada imali 10 zakona koji su regulisali oblast bezbednosti hrane. Međutim, imamo niz slučajeva i niz afera koje pokazuju da nadležni državni organi, a pre svega republički inspektori, nisu radili svoj posao. Ovde ću zbog kratkoće vremena navesti samo jedan slučaj.
Prije nekoliko mjeseci u Velikoj Plani je otkriveno da jedna privatna firma, koja se bavi preradom i distribucijom mesa, već mesecima unazad, bez ikakvih papira, bez ikakve prateće dokumentacije, na jedan ilegalan način uvozi neispravno mesto sa područja teritorije AP Kosovo i Metohija i iz Brazila.
Postavlja se pitanje kako je to bilo moguće. Postoji samo jedno objašnjenje, da nadležni republički inspektori nisu radili svoj posao.
Te propuste nisu činili iz humanitarnih razloga, jedino logično objašnjenje je da su to radili zato što su primali mito i zato što su uzimali posao od tog prljavog posla. Ta afera se dogodila pre dva-tri meseca.
Nisam čuo da je zbog toga do sada neko izgubio posao i da je zbog toga neko u nadležnom ministarstvu odgovarao. U pitanju je teško krivično delo protiv zdravlja stanovništva.

Dame i gospodo, predložio sam da se tekst – svako je dužan da poštuje načelo jednakosti – zameni tekstom – građani su dužni da poštuju pravo na jednakost. Termin – građanin je precizniji od termina – svako, a stanovništvo ove zemlje ne čine neko i svako, nego građani Srbije. Ponovo ukazujem na činjenicu da smo mi već 20 godina izloženi diskriminaciji od strane Amerike, NATO pakta i EU. Umesto da svaki dan protestujemo, vrištimo zbog nepravde, zbog diskriminacije kojoj smo izloženi, Srbija pod vlašću DS ne prestaje da se udvara onima koji su nas bombardovali.
I jučerašnji dan je protekao u udvaranju NATO paktu. Navešću samo jedan primer, sinoćni dnevnik RTS, urednica ili voditeljka čita – iako je NATO tvrdio da je to bio humanitarni rat, ''mnogi se slažu da je u pitanju zločin protiv čovečnosti''. Poruka je jasna.
Možda je bio zločin, možda nije bio zločin, a možda je bio i humanitarni rat, možda je NATO pakt u pravu. Podsećam, na Srbiju je bačeno 20.000 tona bombi, ubijeno je 2.500 ljudi, među njima 89 dece, srušeno je 8.500 kuća, srušeno 300 škola, desetine fabrika, načinjena je materijalna šteta preko 30 milijardi evra, a za urednike RTS to možda jeste zločin, a možda i nije. Smatram da je ovo dno dna i ne bi me iznenadilo da dođemo u situaciju da za pet godina 24. marta Srbija NATO paktu i EU šalje telegram sledeće sadržine, telegram koji bi počinjao riječima – izvinite što ste nam ubijali decu.

Dame i gospodo, suštinski nema razlike između predloga ovog člana zakona i mog amandmana. Razlika je samo u tome što smatram da je moj predlog jezički jasniji i zato predlažem gospodinu ministru da ga prihvati. Iskoristiću ovu priliku da podsetim na jedan slučaj organizovane državne diskriminacije građanina Vojislava Šešelja. Vi svi znate da se građanin Srbije Vojislav Šešelj već šest godina nalazi utamničen u Haškom tribunalu, na osnovu lažne optužnice koju je protiv njega naručio režim u Beogradu, konkretno predsednik Vlade Srbije. Podsećam na izjavu Karle del Ponte - Zoran Đinđić mi je rekao: „Vodite Šešelja u Hag i ne vraćajte ga u Srbiju“. Srbija je tako postala prva država u novoj istoriji civilizacije koja je naručila međunarodnu optužnicu protiv svog državljanina.
Podsećam da je prije toga Srbija postala prva država u novijoj istoriji civilizacije koja je svog legalno izabranog predsednika izručila nekom međunarodnom sudu. Takođe podsećam da za šest godina država Srbija nije obezbedila apsolutno nikakvu pravnu i finansijsku pomoć svom državljaninu Vojislavu Šešelju.
Naprotiv, primorala je nekoliko državljana, svojih građana, da idu u Hag i lažno svedoče protiv njenog građanina Vojislava Šešelja. Na kraju, podsećam da Srbija apsolutno nije na adekvatan način reagovala na činjenicu da je Vojislav Šešelj proveo pet godina u tamnici Haškog tribunala lažno optužen, a da mu nije počelo suđenje.
Država Srbija takođe ne reaguje na činjenicu da je protiv Vojislava Šešelja nedavno pokrenut postupak zbog nepoštovanja suda, iako je svakome jasno da bi se po istom principu mogao pokrenuti postupak protiv većine građana Srbije. Hvala vam.

Dame i gospodo, naslov iznad člana 8. ovog zakona glasi – Povreda načela jednakih prava i obaveza. Smatram da su riječi "i obaveza" suvišne. Inače, skrećem pažnju da smo prije pola sata bili svedoci jednog teškog oblika diskriminacije. Jedan od narodnih poslanika, neću mu pominjati ime, po profesiji pravnik, očigledno je govoreći o Ratku Mladiću upotrebio izraz – ratni zločinac. Radi se ne samo o teškom obliku diskriminacije, već o teškom krivičnom djelu.
Ovde se odomaćila praksa da se haški optuženici, iako svi znamo da je protiv većine njih podignuta lažna politička optužnica, nazivaju ratnim zločincima, posebno kada su u pitanju bivši predsednik Republike Srpske i načelnik glavnog štaba general Ratko Mladić.
Upozoravam da protiv Ratka Mladića ne postoji nijedna pravosnažna sudska presuda, kojom je on proglašen za ratnog zločinca. Takođe, ne postoji nijedna pravosnažna sudska presuda da je Radovan Karadžić ratni zločinac. Postavljam pitanje - ako ih Haški tribunal osudi, a sigurno će ih osuditi, da li ima ikog normalnog ko prati rad Haškog tribunala, ko drži imalo do prava, ko će samo na osnovu presude Haškog tribunala zaista poverovati u njihovu krivicu?
Poređenja radi da bih dokazao kakva je diskriminacija u pitanju, podsećam vas da postoje pravosnažne sudske presude srpskih sudova protiv Tonija Blera, Žaka Širaka, Havijera Solana, Veslija Klarka, Bila Klintona i sličnih zločinaca, pravosnažne sudske presude kojim su oni proglašeni za ratne zločince, a ovde ih niko ne naziva ratnim zločincima.

Dame i gospodo, Branimir Đokić je podneo amandman na član 1. stav 1. ovog zakona koji glasi: ''Ovim zakonom uređuje se opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije''.
Narodni poslanik Branimir Đokić predlaže, zbog jednostavnosti, da se nakon riječi ''zabrana'', brišu riječi ''diskriminacija'' i ''slučajevi''. Riječ diskriminacija se u ovome stavu ponavlja tri puta, što je potpuno bespotrebno.
U ovom predlogu zakona najveća mana je ta što su izjednačeni opšti, suštinski, nažalost masovni, vrlo česti slučajevi diskriminacije, sa zanemarljivim, društveno nebitnim i često nepostojećim, ali medijski izvikanim slučajevima diskriminacije.
Primer za to je ova skupštinska rasprava i sve ono što prati upućivanje ovog zakona u skupštinsku proceduru.
Već dve nedelje političari, mediji, verske zajednice u Srbiji, narodni poslanici uglavnom se bave jednom temom – da li će pederi imati pravo da sklapaju međusobne brakove i svojom dekadencijom praktično ismevaju tradicije srpskog naroda, ismevaju moral i ismevaju prirodu. Dok se bavimo raspravom o lažnim primerima diskriminacije, u Srbiji imamo milione slučajeva stvarne diskriminacije o kojima niko ne govori. Ukazaću na neke od tih primera.
U Srbiji živi najmanje 600.000 Srba prognanih sa KiM, iz Hrvatske i BiH, kojima je uskraćeno osnovno ljudsko pravo da se vrate na svoja imanja i da žive od svoje imovine.
Drugi primer – najmanje 100.000 Srba, koji su ostali da žive na KiM, žive pod terorom okupacione vlasti NATO pakta i Oslobodilačke vojske Kosova, a pod zastavom UN.
Na početku 21. vijeka, u srcu Evrope, u srpskoj državi više od 100.000 Srba živi kao u rezervatu. Nemaju pravo na slobodu kretanja, nemaju pravo da obrađuju svoju zemlju, nemaju pravo da slobodno posećuju verske objekte i groblja svojih predaka, decu u školu često prate u pratnji vojske i policije.
Treći slučaj diskriminacije je diskriminacija nezaposlenih. U ovoj zemlji ima, prema zvaničnim podacima, 700.000 ljudi koji uzaludno traži posao. Njih 70.000 posao traže duže od 10 godina.
Istovremeno imamo slučajeve, na hiljade slučajeva ministara, direktora raznih partijskih kadrova, opštinskih funkcionera koji primaju dve plate: jednu platu koju primaju na stalnom radnom mestu, koja otprilike iznosi 2-3 prosečne plate u Srbiji i istovremeno primaju dodatnu platu kao članovi raznih komisija, upravnih odbora, o tome je ovde bilo riječi. Kao što znate, neke od tih plata su po 20-30 puta veće od prosečnih plata.
Četvrti slučaj diskriminacije, prema zvaničnim podacima, u Srbiji svakog meseca 10.000 ljudi sa svojih radnih mjesta biva isterano na ulicu. Šta to znači? To znači, dok mi danas razgovaramo, da će 330 radnika ostati bez hleba, kojim prehranjuje članove svoje porodice, jer vlasnici preduzeća u kojima su radili koriste ovu svetsku ekonomsku krizu kao izgovor da se otarase viška radnika, da praktično sa istim brojem radnika obavljaju isti obim posla, one poslove koje im je do sada obavljalo 20 radnika, ubuduće će obavljati 10, naravno, za iste pare.
U ovom zemlji postoji, prema zvaničnim podacima, 500.000 ljudi koji žive ispod granice siromaštva. Nemaju šta da jedu. Međutim, o njihovom pravu da ne budu gladni ova skupština još uvijek nije raspravljala.
Istovremeno, u ovoj zemlji imamo ljude, poput Miškovića, Beka, Peconija, Hamovića, Lazarevića, Karića, Miodraga Kostića, Zorana Drakulića, koji imaju stotine miliona i milijarde evra, i niko ih ne pita kako su to zaradili. Na jednoj strani imamo pola miliona gladnih, koji nemaju šta da jedu, na drugoj strani imamo ljude koji imaju milijarde evra imovine.
Jedan od drastičnih oblika diskriminacije je diskriminacija u obrazovanju. Deca bogatih u ovoj zemlji mogu da se školuju na najprestižnijim školama i univerzitetima u inostranstvu, u najskupljim svetskim metropolama. Na drugoj strani, deca siromašnih nemaju dovoljno novca da kupe knjige i da plate autobusku kartu do škole.
Još teži oblik diskriminacije je diskriminacija u zdravstvu. Bogati imaju pravo da biraju bolnice u kojima će biti lečeni i lekare koji će da ih leče. Bogati imaju pravo na specijalne apartmane u bolnicama.
U zdravstvu imamo diskriminaciju nerođene dece. Djeca siromašnih, nerođena djeca siromašnih u Srbiji imaju mnogo manju šansu da se rode nego djeca bogatih.
Diskriminacija nije zaobišla čak ni oblast sporta. U našim najboljim klubovima, u reprezentacijama, ne igraju najbolji, nego igraju tatini i mamini sinovi, kojima su očevi novcem obezbijedili mjesto u klubovima i reprezentacijama.
Da ne bih koristio vreme poslaničke grupe, ostalo što sam imao ću reći u okviru amandmana koje sam podneo.

Dame i gospodo, podnio sam amandman na stav 2. člana 1. ovog predloga zakona koji glasi: ''Ovim zakonom ustanovljava se Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, kao samostalni državni organ, nezavisan u obavljanju poslova utvrđenih ovim zakonom.''
Po meni, ovde postoji jedna nelogičnost. Smatram, ako je u pitanju državni organ, da je onda teško poverovati da može biti u pitanju i samostalni i nezavisni organ u obavljanju svojih poslova. Iz tih razloga predlažem da se ovaj termin ''državni organ'' jednostavno, jer smatram da je suvišan, briše. Neka ostane ''samostalni organ, nezavisan u obavljanju poslova utvrđenih ovim zakonom''.
Koristim priliku da ministru Čipliću skrenem pažnju na jedan, po mom mišljenju, drastičan slučaj diskriminacije radnika u radnom odnosu. Ovde imam potvrdu koju je dobio radnik Stojan Stojković iz Fabrike za proizvodnju alata i mašina ''Goša'' iz Smederevske Palanke. Kaže: ''Potvrda, kojom se potvrđuje da Stojković Stojan, radnik 313 ''Goša'', Fabrika za proizvodnju alata i mašina, ima za period 11-ti, 12-ti mesec u 2008. godini i prvi mesec u 2009. godini neto lični dohodak od 8.500 dinara, prosek 2.833,33 dinara. Potvrda se izdaje radi ostvarivanja prava na lečenje i u druge svrhe se ne može koristiti''. U potpisu je referent, neki Cvetković ili neka Cvetković.
Molim gospodina ministra da iskoristi svoje pravo i ispita ovaj slučaj i zaštiti prava gospodina Stojkovića i svih ostalih radnika ''Goše''.
Inače, očekivao sam da se po ovom pitanju javi gospodin Dragan Šormaz, pošto je on poslanik iz Podunavskog okruga. Hvala.

Dame i gospodo, predložio sam da se u  članu 2. tačka 1) brišu reči "verskim ili", jer smatram da bi se na taj način osnažila ustavna odredba o zabrani diskriminacije iz člana 21. stav 3. Ustava RS, koji je upravo citirao gospodin Čiplić.
Iskoristiću ovu priliku da gospodinu Čipliću skrenem pažnju na još jedan mogući slučaj diskriminacije radnika, konkretno u Velikoj Plani.
Dobio sam pismo od Dragoslava Ivanovića, Koporinska 9, Bresje kod Velike Plane, u kojem on između ostalog kaže sledeće:"Od 1981. godine radim u Fabrici stočne hrane "Deseti oktobar", najviše na poslovima glavnog mlinara.
Pre osam godina fabrika je privatizovana i postala deo kompanije "Sto posto" iz Beograda.
Svoj posao sam radio krajnje odgovorno, a 24. decembra 2008. godine dobio sam otkaz kao tehnološki višak. Da bi mi napisali da sam tehnološki višak, ucenili su me da potpišem da mi je preduzeće isplatilo sva dugovanja, uključujući i primanja koja mi slede u prvih šest meseci nakon dobijanja otkaza.
Da to nisam potpisao, da mi u rešenju ne piše da sam tehnološki višak, ne bih imao mogućnost da ostvarim prava na birou rada.
Pred kraj 2008. godine kompanija je otpustila još oko 90 radnika. Osim još jednog radnika, kojem su kao i meni napisali da je tehnološki višak, svi ostali radnici su prisiljeni da potpišu – da preduzeće napuštaju svojevoljno.
Otkako je Fabrika stočne hrane postala deo kompanije "Sto odsto", a da bi nam uplaćivali manje doprinose, preko računa su nam isplaćivali minimalne zarade, a ostatak plate direktno na ruke". U potpisu – Dragoslav Ivanović iz Velike Plane.
Apelujem na gospodina ministra da Vlada, njegovo ministarstvo i Ministarstvo za rad i socijalna pitanja utvrde istinitost ovih navoda i da preduzmu određene mere za zaštitu radnika.

Dame i gospodo, pošto se sutra navršava deset godina od agresije NATO-a na SRJ, koristim priliku da podsetim da su srpski narod i Republika Srbija već 20 godina izloženi agresiji od strane SAD i EU.
Koristim priliku da podsetim na neke od rezultata te diskriminacije – nasilno razbijanje SFRJ, zajedničke države srpskog naroda na sedam zasebnih država, izazivanje ratova u kojima je ubijeno više od 40.000 i ranjeno više od 95.000 pripadnika srpskog naroda, progon više od pola miliona Srba iz Hrvatske i Republike Srpske Krajine, okupacija Republike Srpske Krajine, progon više od 160.000 Srba iz Sarajeva i više od 400.000 Srba iz drugih delova BiH, izazivanje rata na KiM i bombardovanje SRS, u kojima je ubijeno i ranjeno skoro 10.000 ljudi, okupacija KiM i progon 250.000 Srba iz južne pokrajine.
Stvaranje druge šiptarske države na teritoriji Srbije, rušenje više od 400 pravoslavnih manastira i crkva u Hrvatskoj, BiH i na KiM, rušenje više od 1.850 pravoslavnih grobalja; etničko čišćenje više od 1.500 srpskih sela i zaseoka.
Samo u BiH više ne postoji 427 srpskih sela, koja su pre rata bila većinska srpska naselja. I na kraju, pošto mi vreme ističe, osnivanje zločinačke tvorevine Haškog tribunala, koja pokušava da krivicu i odgovornost za sve ove nabrojane i ne nabrojane zločine pripiše Srbiji i srpskom narodu.

Dame i gospodo, predložio sam brisanje člana 54, a sada predlažem povlačenje iz procedure Predloga zakona, iz razloga što smatram da njime nije na pravi način obuhvaćena problematika pružanja pravne pomoći građanima Srbije protiv kojih se u inostranstvu vodi krivični postupak. Ovo je posebno značajno iz razloga što je pružanje pravne pomoći često selektivno, a imamo i primere da zavisi od političke podobnosti optuženog.
Navešću slučaj Vojislava Šešelja. Optužnicu protiv Vojislava Šešelja, građanina Srbije, naručio je premijer Srbije. Podsećam na izjavu Karle del Ponte – Zoran Đinđić mi je rekao – vodite Šešelja i ne vraćajte ga u Srbiju. Sledeća optužnica protiv Vojislava Šešelja napisana je u Beogradu.
Država Srbija nije preduzela apsolutno ništa povodom činjenice da je njen državljanin, Vojislav Šešelj, pet godina proveo u pritvoru Haškog tribunala bez suđenja. Država Srbija nije pružila apsolutno nikakvu pravnu pomoć svom građaninu Vojislavu Šešelju, nije mu obezbedila nijednog svedoka, ali je zato, ista ta država, primorala nekoliko svojih državljana da idu u Hag i svedoče protiv Vojislava Šešelja.
Na kraju, država Srbija ne preduzima apsolutno ništa povodom ovog najnovijeg terora Haškog tribunala prema Vojislavu Šešelju, u vidu pokretanja sudskog postupka zbog nepoštovanja suda. Zamislite, Vojislav Šešelj ne poštuje Haški tribunal. Haški tribunal je optužio sve srpsko što je mogao optužiti, zarezao 920 godina robije Srbima, a oslobodio Ramuša Haradinaja i Nasera Orića. Taj isti Haški tribunal šest godina, bez ikakvog osnova, protivpravno, Vojislava Šešelja drži u pritvoru, a taj Vojislav Šešelj ne poštuje Haški tribunal. Hvala.

Dame i gospodo, predložio sam brisanje člana 77, iz istih razloga zbog kojih sam predložio brisanje člana 54.
Iskoristiću ovu priliku da podsetim na obavezu države Srbije, koja proizilazi iz važećeg ustava, da pruži svu pravnu pomoć svom državljaninu generalu Ratku Mladiću, protiv kojeg je podignuta lažna haška optužnica.
Kao što znate, Haški tribunal je pokazao da je zločinačka institucija, politički sud, koji ima samo jedan zadatak, da svu krivicu za izbijanje ratova na prostoru bivše Jugoslavije, za sve zločine koji su počinjeni u tim ratovima, prebaci na Srbe i Srbiju.
Haški tribunal je, direktno ili posredno, ubio 12 Srba. Osudio je kompletno političko, vojno i policijsko rukovodstvo Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine na ukupno više od devet vekova robije, ali je zato oslobodio Ramuša Haradinaja, odgovornog za smrt 400 Srba na Kosovu, oslobodio je Sefera Halilovića, koji je odgovoran za smrt nekoliko hiljada Srba u Sarajevu i u srednjoj Bosni, oslobodio je Nasera Orića, koji je direktno ili posredno odgovoran za smrt preko 3.500 Srba u Podrinju.
Ako želi da bude ozbiljna država, a verujem da želi, Srbija mora da zaštiti sve svoje građane, uključujući i Ratka Mladića, od takvog suda.
U postojećim okolnostima, jedina pravna pomoć, jedina efikasna pravna zaštita koju država Srbija može da pruži Ratku Mladiću jeste da prekine dalju saradnju s ovom zločinačkom institucijom. Hvala vam.

Dame i gospodo, ovaj amandman sam podneo iz čisto humanih razloga, da bih, možda, usporio usvajanje zakona i odložio njegove štetne posledice. Ako ovaj zakon bude usvojen i ako bude striktno primenjivan, biće uhapšeno kompletno rukovodstvo države Srbije. Evo zbog čega. Srbija već osam godina posredno, preko Haškog tribunala, učestvuje u finansiranju međunarodnog terorizma. Evo dokaza. Šta je NATO nego teroristička organizacija, koja je 1999. godine, grubo kršeći povelje UN-a, grubo kršeći međunarodno pravo, izvršila teroristički napad na SRJ i Republiku Srbiju, ubila hiljade ljudi, razorila privredu i, na kraju, otela Kosovo i Metohiju.
Šta je Haški tribunal nego sud NATO pakta, sud te terorističke organizacije.
Kao što znate, Srbija učestvuje u finansiranju tog suda. Prvi dokaz – samo ovogodišnjim budžetom za saradnju s Haškim tribunalom predviđeno je skoro milion evra. Drugi dokaz – drugi milion evra predviđen je za nagradu onome ko izda proslavljenog srpskog generala Ratka Mladića. Treći dokaz – nedavno smo čuli izjavu jednog visokog zvaničnika za ratne zločine da dnevno nekoliko hiljada ljudi učestvuje u potrazi za Ratkom Mladićem i da to državu dnevno košta 30.000 evra, puta 30, to je 900.000 evra za mesec dana; za godinu dana, to je 10 miliona evra za NATO i njegov sud. Iz ovih nespornih činjenica, iz ovih premisa, sledi samo jedan jedini logičan zaključak: Srbija učestvuje u finansiranju međunarodnog terorizma.
Da bismo sprečili kršenje zakona, da bismo sprečili, ne daj Bože, hapšenje državnog rukovodstva, imamo samo dva moguća rešenja. Prvo rešenje je da Vlada povuče ovaj zakon, drugo rešenje, bolje rešenje, jeste da prekinemo saradnju s Haškim tribunalom.

Podneo sam amandman kojim predlažem da se posle člana 42. doda novi član i da on glasi: "Po odbijanju zahteva za uvid u matične knjige, kao i spisa na osnovu kojih je izvršen upis u matične knjige, lica iz člana 41. mogu, po isteku roka od šest meseci od pravosnažnosti rešenja o odbijanju, podneti novi zahtev, ako postoje nove činjenice i podaci koji nisu isticani u prvobitnom zahtevu".
Kada se jednom rešenjem organa iz člana 6. st. 2. i 4. odbije uvid u matične knjige, kao i spisi na osnovu kojih je izvršen upis u matične knjige, mogu se pojaviti nove okolnosti i činjenice koje zainteresovano lice ističe i treba mu omogućiti, ako se oceni opravdanim, uvid u matične knjige.
Vlada je odbila ovaj amandman, uz sledeće obrazloženje: "Amandman se ne prihvata, s obzirom na to da se, saglasno članu 42. Predloga zakona, po odbijanju zahteva za uvid u matične knjige, kao i spisa na osnovu kojih je izvršen upis u matične knjige, donosi rešenje u postupku uređenom Zakonom o opštem upravnom postupku. Predloženo rešenje nije u skladu sa članovima od 239. do 250. navedenog procesnog zakona".
Smatram da obrazloženje Vlade nije razumno. Vi znate šta se događalo na prostoru bivše Jugoslavije, znate da ste imali 10 godina ratova, znate da je došlo do preseljenja više od tri miliona ljudi, da je došlo do uništenja ogromne dokumentacije. Konkretno, znam da na području BiH, a verovatno toga ima na KiM-u, postoje opštine gde su kompletno uništene matične knjige. Znači, sasvim je logično da se u takvim okolnostima mogu pojaviti neki novi podaci.
Mislim da je sasvim razumno i logično, tim pre što ne košta apsolutno ništa, da se ljudima omogući da ponovo podnesu ovaj zahtev, a ako to nije u redu, ako nije u skladu s nekim članom zakona, taj član zakona se može promeniti. Hvala.