Novi stav koji se predlaže glasi: „Delatnosti logističke podrške iz stava 1. ovog člana mogu obavljati vojne ustanove koje su organizaciono i funkcionalno vezane za Ministarstvo odbrane sa statusom pravnog lica ili bez statusa pravnog lica.“ Predložio sam da se brišu ove reči „sa statusom pravnog lica ili bez statusa pravnog lica“, iz razloga što je iz prethodnog teksta jasno da se radi o svim ustanovama koje su organizaciono vezane za Ministarstvo odbrane, bez obzira da li imaju status pravnog lica ili nemaju.
Da banalizujem, to vam je kao da napišete da pravo na parkiranje na parkingu Narodne skupštine imaju svi poslanici Narodne skupštine Republike Srbije, a onda dodate – bez obzira da li su u vladajućoj koaliciji ili u opoziciji.
Vraćam se na amandman na član 4. Želim odgovor od ministra Šutanovca na sledeće pitanje: šta je istina i šta je tačno, da li je tačno ovo što je potpisao ministar Dačić, gde se kaže u tački 22) člana 4. da je u pitanju – organizovanje i unapređenje telekomunikacionih mreža i sredstava za potrebe Vojske Srbije i drugih državnih organa? Potenciram – za potrebe Vojske Srbije i drugih državnih organa.
U obrazloženju Vlade zbog čega je odbijen moj amandman kaže se da se ovim članom ne određuju vrste sredstava veza koje koristi Vojska Srbije. Smatram da dugujete objašnjenje: da li je tačno ovo što je potpisao ministar Dačić ili je starije i tačnije ovo što je potpisao premijer Cvetković?
Dakle, da li su u pitanju sredstva Vojske Srbije, za potrebe Vojske Srbije, ili sredstva za potrebe bog zna čega? Insistiram da na to odgovorite, smatram da bi to bilo pitanje elementarne pristojnosti. Hvala vam. (Aplauz.)

(Koristiću dva minuta vremena poslaničke grupe.) Predložio sam u članu 24. određene izmene o kojima ću govoriti, a koje se opet tiču sredstava veze u Vojsci Srbije. Ukoliko ne budu bili prihvaćeni amandmani na član 4. i član 24, koje su podneli poslanici SRS, Vojska Srbije će postati prva armija u svetu koja ne razvija žičani sistem veza i kurirski sistem veza, koja se u uspostavljanju veza između jedinica, između komandi jedinica, u potpunosti oslanja na tehniku i u potpunosti se odriče ljudskog faktora. Taj luksuz sebi nisu dozvolili ni tehnološki i ekonomski i vojno najjače armije na svetu, kao što su američka, ruska, kineska i britanska armija, ali otkako Srbijom upravlja DS i ostale Dosovske vlade, Vojska Srbije je puna ovakvih, i sličnih, nenormalnih presedana.
Podsećam, Vojska Srbije, siromašna vojska još siromašnije zemlje, po naređenju tadašnjeg ministra odbrane, Borisa Tadića, uništila je dve hiljade ručnih protivavionskih sistema „Strela“ i, da apsurd bude veći, to uništavanje je izvršeno bez ikakve potrebe, samo nekoliko godina nakon što je Srbija bila izložena vazdušnoj agresiji od strane NATO.
Vojska Srbije svoje tenkove prodaje švercerima gvožđa na kilogram, a da nije obezbedila adekvatnu zamenu! Vojska Srbije je bezrazložno, privremenim penzionisanjem, odnosno prevremenim penzionisanjem, u penziju poslala nekoliko stotina ratnih oficira!
Vojska Srbije je jedina vojska na svetu gde trećina vojnika vojni rok odsluži a da ne vidi pušku i kasarnu! Umesto u kasarnama, srpski vojnici Vojsku služe u školama, vrtićima, domovima zdravlja, pozorištima, komunalnim preduzećima, kao čistačice, laboranti, bebisiterke, čuvari perika i šetači kučića.
Ministar Šutanovac je rekao u sredu, govoreći ovde u Parlamentu, da impresionira javnost, kako je odziv na mobilizaciju, odziv regruta na služenje redovnog vojnog roka, čini mi se, 98%, pa, ako izmislite da vojnici služe vojni rok u banjama, na crnogorskom ili turskom primorju, onda postoji šansa da taj odziv bude veći od 100%.
Pravite vojsku u kojoj uskoro većina vojnih obveznika neće znati kako puška izgleda, a kamoli kako se ta puška upotrebljava. Pravite vojsku koja treba da brani Srbiju, a pravite je po pravilima koja vam određuju oni koji su objektivno trenutno jedini neprijatelji, najveći neprijatelji Srbije, to su NATO pakt i SAD.

Predložio sam brisanje člana 1, koji glasi: „Službom u Vojsci Srbije smatra se i vršenje dužnosti civilnih lica na službi u Vojsci Srbije raspoređenih na radna mesta u vojnim jedinicama i u vojnim ustanovama u kojima se ne obavljaju poslovi iz nadležnosti Ministarstva odbrane, a koje su organizaciono i funkcionalno vezani za Ministarstvo odbrane.“
Smatram da je ovaj član u potpunosti suvišan, da se podrazumeva da su civilna lica na službi u vojnim jedinicama istovremeno na službi u Vojsci Srbije, koliko znam, bar zvanično, u Srbiji ne postoji druga vojska, osim Vojske Srbije. Mi znamo da je osnovna nadležnost Ministarstva odbrane odbrana zemlje.
Postavlja se pitanje, ako ostane ovo Vladino rešenje – koje su vojne jedinice i ustanove u kojima se ne obavljaju poslovi iz nadležnosti Ministarstva odbrane i koji su to poslovi koje te jedinice i te ustanove obavljaju? Praktično, ako se dosledno čita ovo rešenje koje predlaže Vlada, može se steći samo jedan jedini utisak, da je ovo stvaranje nekakvog zakonskog okvira, istina, stidljivog zakonskog okvira za stvaranje još jedne vojske u Srbiji, po sistemu – ako imamo dva, tri operatera mobilne telefonije, zašto ne bismo imali dve, tri vojske.

Predložio sam brisanje člana 5. iz istih razloga iz kojih sam predložio da se briše član 1. Ukoliko ostane rešenje koje predlaže Vlada, član 18, čija se izmena vrši, tačka 2) glasiće ovako: „Ministar odbrane donosi formacije i sistematizacije komandi, jedinica i ustanova Vojske Srbije i vojnih jedinica i vojnih ustanova koje su organizaciono i funkcionalno vezane za Ministarstvo odbrane“.
Predlažem brisanje ovog dodatka – ''i vojnih jedinica i vojnih ustanova koje su organizaciono i funkcionalno vezane za Ministarstvo odbrane'', zato što se stvarno stiče utisak, nameće se jedan zaključak da u Srbiji postoje vojne jedinice i ustanove koje su vezane za Ministarstvo odbrane i da postoje neke druge ustanove koje su vezane samo za Vojsku Srbije, a nisu vezane za Ministarstvo odbrane.
Po Ustavu Srbije postoji jedinstven sistem odbrane. Sada je zanimljivo čuti ovo obrazloženje koje je dala Vlada.
Obrazloženje ću pročitati iz razloga što stvarno smatram da ni vrsni jezički stručnjaci, lingvisti, ne bi razumeli šta je pisac hteo da kaže. „Amandman se ne prihvata iz razloga što se predloženim rešenjem dopunjuje nadležnost ministra odbrane za predlaganje predsedniku Republike postavljenja, unapređenja, razrešenja i prestanak službe generala ili starešina na dužnosti, za koje je formacijom utvrđen čin generala raspoređenih van Vojske Srbije u Ministarstvu, kao i postavljenja, unapređenja, razrešenja i prestanak službe profesionalnih vojnika, profesionalnih vojnih lica Vojske Srbije na formacijskim mestima van Vojske Srbije u Ministarstvu“.
Zaista stojim na stanovištu da ovo nije moguće razumeti. Izvukao sam samo jedan zaključak da ćemo mi ubuduće imati dve vrste generala – jedne koji će služiti u Vojsci, to su krupni generali i drugi, oni kabinetski generali, koji će služiti za ukras, u ovom trenutku Borisu Tadiću i vladajućem režimu.
Praktično, oni će svoje vojne karijere graditi političkim putem i neće imati nikakve dodirne veze, dodirnih tačaka sa Vojskom Srbije.

Dame i gospodo, Predlogom zakona je predviđeno da u profesionalnu službu Vojske Srbije ne može da bude primljeno lice koje je starije od 30 godina. Smatram da je to neprihvatljivo i predložio sam da se ta starosna granica pomeri na 40 godina.
Kao što znate, isključiva namena profesionalnih vojnika je odvraćanje neprijatelja od agresije na Srbiju i učešće u odbrani zemlje, ukoliko do agresije dođe. Interes Srbije, interes Vojske Srbije trebalo bi da bude da u Vojsci ima što sposobnije, što osposobljenije vojnike.
Ako ovo rešenje koje je predložila Vlada ostane, dogodiće se ono o čemu sam govorio pre nekoliko dana u raspravi u načelu, da praktično najobučeniji vojni obveznici koje trenutno Srbija ima, a to su vojnici koji su ratovali u Republici Srpskoj, u Republici Srpskoj Krajini i na KiM koji su tada imali 18, 19, 20 ili 22 godine, i nalazili se na početku životnog puta, a sada se nalaze u najboljem životnom dobu, neće moći da budu profesionalni pripadnici Vojske Srbije.
Govoreći u sredu, ministar Šutanovac je rekao da to nije tačno i da će u profesionalnu službu moći da budu primljeni svi državljani Srbije starosti do 45 godina. Ponovo citiram ovaj predlog koji glasi: ''6) da nije stariji od 30 godina, ako se prima u svojstvu profesionalnog vojnika“.
U obrazloženju zbog čega odbija ovaj moj amandman Vlada kaže sledeće: „Amandman se ne prihvata iz razloga što se radi o licu koje ima svojstvo profesionalnog vojnika, koji u smislu zakona ima najmanje osnovno obrazovanje.“ Mislim da suština koja hoće da se postigne jednim zakonom o odbrani, zakonom o vojsci, nije to da li profesionalni vojnik ima osnovno, srednje ili visoko obrazovanje, nego da li je taj profesionalni vojnik osposobljen, da li je sposoban da izvršava svoje zakonske i ustavne obaveze. Iz tog razloga, stvarno smatram da ovaj amandman treba prihvatiti.
Ne postoji nijedan, apsolutno nijedan, dokaz da će lica koja imaju manje od 30 godina, koja budu primljena u profesionalnu službu Vojske Srbije, bolje i odgovornije obavljati svoje poslove, nego što će to činiti lica, recimo, koja imaju 32 ili 39 godina, koja ispunjavaju sve ostale preduslove da budu profesionalni vojnici. Mnogi od njih imaju ratno iskustvo, ali ne mogu iz razloga zato što su navršili više od 30 godina.

Tekst na koji sam podneo amandman glasi: ''Pripadnici Vojne policije su dužni da vojnopolicijskom inspektoru omoguće da izvrši kontrolu i da mu u tome pruže potrebnu stručnu pomoć.''
Ja sam svojim amandmanom predložio da se briše ova reč „stručnu“ iz razloga što pretpostavljam da mu neće, ukoliko ne bude striktno predviđeno zakonom, pružiti nestručnu pomoć.
U Vojsci u svakoj jedinici se znaju pravila ponašanja, tačno se zna ko šta radi, pa ako u neku jedinicu dođe viši starešina, u ovom slučaju vojnopolicijski inspektor, pretpostavljam da će se starešina te jedinice vojne policije potruditi da mu pruži svu moguću pomoć, da mu na raspolaganje stavi ona lica, one vojnike, one oficire koji će mu pružiti najviše traženih formacija.
Tako je bilo do sada. Ne znam da li se nešto promenilo u Vojsci Srbije, možda vi imate neka nova saznanja, možda znate koliko ste od 2000. godine upropastili Vojsku Srbije, možda mislite da se tamo više ne zna ko pije a ko plaća, pa pretpostavljate da je neophodno zakonom propisati nižoj komandi na koji način mora da izvršava naređenje viših komandnih organa.
Moram da se osvrnem na još jednu vašu konstataciju. Polemišući sa jednim poslanikom vi ste rekli sledeće: ''U Srbiji ima 500.000 ratnih veterana. Njih ne tretira Ministarstvo odbrane, već neko drugo ministarstvo“. Skrećem pažnju da nisu u pitanju biljne vrste, nije u pitanju cveće, nije u pitanju korov pa da ih treba tretirati, već su u pitanju živi ljudi, časni ljudi koji su na najčasniji mogući način odužili svoj dug otadžbini i njih ne treba tretirati, o njima treba brinuti. (Aplauz.)

Dame i gospodo, suština amandmana koji sam podneo jeste da prava koja pripadaju vojnom licu koje se nalazi na službi u inostranstvu u diplomatsko-konzularnom predstavništvu da ta ista prava pripadaju i vojnom licu koje se nalazi u inostranstvu u privrednom predstavništvu.
Iskoristiću ovu priliku da ministru Šutanovcu postavim jedno pitanje, da ukažem na jedan problem koji se po meni tiče i nacionalne bezbednosti, nacionalne odbrane i nacionalnog dostojanstva. Zanima me, zašto Vlada Srbije nije reagovala na jučerašnje divljanje hrvatskih navijača na utakmici Srbija-Hrvatska?
Svi ste mogli da vidite da bukvalno nije bilo ni jednog jedinog minuta, za sve vreme trajanja utakmice, da hrvatski navijači nisu skandirali „Srbe na vrbe“, „Ubi, ubi Srbina“, „NDH“, „Hrvatska do Zemuna“!! Celo vreme utakmice su pevali ustaške pesme, skandirali o Vukovaru, Jasenovcu, Anti Paveliću!
Lično me je bila sramota da gledam utakmicu, a verujem da su se tako osećali i ostali građani Srbije. Tvrdim da nema reprezentacije koja sinoć ne bi napustila stadion da se našla na mestu reprezentacije Srbije. Apsolutno tvrdim da ne postoji ta reprezentacija. Da ne govorim šta bi uradio delegat ili sudija i da se na mestu reprezentacije Srbije našla neka druga reprezentacija – odmah bi prekinuo utakmicu. Naši uopšte nisu reagovali i zbog toga me je bilo stid. Nisu reagovali iz razloga što njih i sve građane Srbije u poslednjih devet godina učite da budu mazohisti, da nose u sebi osećaj krivice, a da čak ne znaju ni zbog čega ga nose. Zbog čega? Samo zbog toga što su Srbi.
Sinoć smo sat i po vremena slušali ponižavanje od Hrvatske, od pripadnika naroda koji je za vreme Drugog svetskog rata ubio milion Srba, samo u Jasenovcu 700.000, pre 15-20 godina, u poslednjem ratu ubili su 7.000 Srba, proterali 14.000, počinili najveće etničko čišćenje u Evropi nakon Drugog svetskog rata, proterali više od 600.000 Srba, oteli 50.000 stanova i pričinili materijalnu štetu koja se meri, negde, na 30 do 40 milijardi evra.
Za mene je potpuno neshvatljivo da reprezentacija ne reaguje, da ne reaguje rukovodstvo reprezentacije, a još neshvatljivije da danas ne reaguje Vlada Srbije.
Podsećam vas na nedavnu situaciju uoči utakmice sa Francuskom. Deset danas javnost u Srbiji je slušala pretnje, bukvalno pretnje, predstavnika vlasti u Srbiji da navijači slučajno ne pokušaju da na utakmici između Francuske i Srbije zvižde francuskoj himni. Znate li koji bi to zločin bio? Sada uporedite zviždanje francuskoj himni i uporedite ono što se dešavalo sa Hrvatskom.
Sledeća stvar, vi ste od onog nesrećnika iz Francuske, navijača koji je poginuo ovde u Beogradu, od te nesreće ste napravili svetski događaj prve vrste. Pokoj mu duši, jeste nesreća, jeste greh što je poginuo, ali, znate šta, takve nesreće na utakmicama, sportskim događajima, bukvalno, događaju se svakog dana širom sveta, pa niko nije napravio takvu dramu oko toga kao što ste vi uradili. Isto tako, podsećam vas da je vaš gradonačelnik zapretio ako se dogodi nepristojno skandiranje na nekoj utakmici u "Pioniru", da će on zabraniti odigravanje sportskih utakmica, košarkaških utakmica, u hali "Pionir".
Sada vas pitam, s obzirom na sve to – kako je moguće da Vlada Srbije dozvoli da ne reaguje na ono sinoćno ponižavanje? Hvala vam. (Aplauz.)

Član 25. reguliše starosnu granicu posle koje oficirima, odnosno podoficirima prestaje služba u Vojsci Srbije. Po ovom predlogu zakona, podoficir, oficir, do čina potpukovnika, moraju po sili zakona da odu u penziju nakon 53. godine života, a ja predlažem da se ta granica produži na 55 godina; oficiru do čina pukovnika u 54. godini, a ja predlažem da to bude 56. godina života; oficir čina brigadnog generala u 55. godini, a ja predlažem da to bude 57. godina; oficir čina general-majora u 56. godini, a ja predlažem da to odloži do 58. godine života; oficir u činu general-potpukovnika po ovom predlogu zakona treba da bude penzionisan u 57. godini života, a ja predlažem da to bude u 59. godini i, na kraju, oficir u činu generala treba da ode po sili zakona u penziju u 58. godini života, a ja predlažem da to bude u 60. godini života.
Jednostavno, smatram da je nedopustivo penzionisati u 53. godini života jednog potpukovnika, u čije obrazovanje je uloženo izuzetno mnogo i novca i znanja. Pedeset treća godina života je biološko doba u kojem čovek, posebno muškarac koji je vojno lice, koji je čitavog života vodio dosta brige i o svom mentalnom i fizičkom zdravlju, znači, nalazi se u najboljim godinama i ne postoji nijedan razlog takvo lice slati u penziju.
Stičem utisak da su ove starosne granice u funkciji dalje čistke iz Vojske ratnih kadrova, ratnih oficira. Agresija NATO pakta i rat za Kosovo i Metohiju bili su zlo i niko normalan ne želi da se to zlo ponovi. Ako je u tom zlu bilo nešto dobro, to je znanje i iskustvo koje su stekli naši vojnici i pre svega naši oficiri – sada Vojsku Srbije ostavljate bez toga. (Aplauz.)

Podneo sam amandman na stav 2. koji glasi: „Vojnu obavezu u miru građani izvršavaju u komandama, jedinicama i ustanovama Vojske Srbije, osim lica koja zamene služenje vojnog roka civilnom službom, a u ratnom i vanrednom stanju u Vojsci Srbije, policiji i ostalim snagama odbrane i civilnoj zaštiti, u skladu sa Planom odbrane i odlukama nadležnih organa“.
Podneo sam amandman kojim predlažem da se brišu ove reči – „osim lica koje zamene služenje vojnog roka civilnom službom“ i taj amandman je u skladu sa stavom SRS, da se ukine civilno služenje vojnog roka. Ukoliko ovo rešenje ostane vi ćete praktično ozakoniti kriminalizaciju savesnih građana Srbije, savesnih vojnih obveznika u odnosu na nesavesne.
One koji se ponašaju u interesu otadžbine, one koji se spremaju za njenu odbranu, one koji uvažavaju njene interese vi ćete dodatno kažnjavati time što će imati obavezu da nakon završetka redovnog služenja vojnog roka dolaze na vojne vežbe, da učestvuju u svim aktivnostima koje se tiču odbrane Srbije.
One koji vojni rok služe kao portiri, čistačice, bebisiterke, vaspitačice, koji se zajedno sa vama sprdaju sa odbranom zemlje, sa srpskom vojničkom tradicijom, sa srpskom Vojskom, vi ovim predlogom zakona, praktično, nagrađujete. Nakon što završe takozvani vojni rok, jer to se ni u kom slučaju ne može nazvati vojnim rokom, kako neko može odslužiti vojni rok a da pušku nije uzeo u ruku, praktično prestaće bilo kakva njihova obaveza po pitanju odbrane Republike Srbije.
Pitam vas, vojni rok se služi do 27. godine i, recimo, pod pretpostavkom da svi služe vojni rok u 27 godini, civilni vojni rok –kako je moguće, moguće je ali je suludo, ta lica u 27 godini osloboditi bilo kakve obaveze kada je u pitanju odbrana otadžbine?
Kao formalni izgovor služi takozvani prigovor savesti. Uz sve uvažavanje, tvrdim da većina tih ljudi koji se odluče na civilno služenje vojnog roka i nemaju savest. O čemu se ovde radi? Što kaže kolega Radiša Ilić, u pitanju su foliranti, koji žele da odsluže formalno vojni rok, da ne snose zakonske posledice, a da se ne oznoje.

Zahvaljujem na ovoj primedbi, međutim, gospođo Čomić, imam pravo kao narodni poslanik i kao građanin Srbije da iznesem svoj vredonosni sud.
Što se tiče Ustava Republike Srbije, Ustav Republike Srbije obavezuje sve građane Srbije da daju maksimalan doprinos odbrani zemlje i pripremama za odbranu zemlje. Odgovorno tvrdim da se civilnim služenjem vojnog roka organizovano podriva borbena gotovost Vojske Srbije.

Gospođo Čomić, završiću svoje izlaganje sledećom konstatacijom – poslanici Srpske radikalne stranke već sedam dana otkada je na dnevnom redu set vojnih zakona iznose argumente koji govore u prilog tvrdnje koju sam izneo.
Hvala vam. (Aplauz.)

Podneo amandman kojim predlažem da se nakon stava 5. u članu 4. doda novi stav 6. koji glasi: "Rezervnom sastavu Vojske Srbije podležu i lica koja nisu regulisala vojni rok u predviđenom zakonskom roku". O čemu se ovde radi? Radi se o tome što mi u Srbiji imamo izuzetno veliki procenat vojnih obveznika koji iz raznoraznih razloga u poslednjih nekoliko godina, pa i u poslednjih 10 godina, nisu odslužili vojni rok.
Ukoliko ovo zakonsko rešenje bude usvojeno oni praktično prestaju da budu vojni obveznici, prestaju njihove obaveze prema rezervnom sastavu Vojske Srbije. Neki od njih vojni rok nisu odslužili iz objektivnih razloga, možda zbog studiranja, neki zbog privremene bolesti, a neki zbog toga što im porodica možda živi u inostranstvu, pa su iz nekih razloga, jednostavno, iz praktičnih i moralnih razloga, bili u situaciji da im je bilo teško da dođu u Srbiju, da odvoje godinu dana, šest meseci, da odsluže vojni rok.
Međutim, najveći broj vojnih obveznika koji nisu odslužili vojni rok nije to učino smišljeno iz razloga što su napustili Srbiju ili su, da uprostim, dezertirali iz nekog drugog razloga.
Ukoliko ovo zakonsko rešenje bude usvojeno oni će biti favorizovani u odnosu na one građane Srbije, u odnosu na one vojne obveznike – koji na korektan i odgovoran način rešavaju svoje obaveze prema Republici Srbiji i njenoj odbrani.
Praktično, ova lica koja su izbegla služenje vojnog roka, ukoliko ovo zakonsko rešenje, koje predlaže Vlada, bude prihvaćeno, odnosno ukoliko ne bude prihvaćen amandman SRS, biće nagrađena. Prvo, biće nagrađeni amnestijom. Mi znamo koja je praksa posle 2000. godine – vi amnestirate za sve i svašta, kada je u pitanju odbrana Srbije, a nakon toga biće dodatno nagrađeni time što neće morati da učestvuju na vežbama rezervnog sastava. Hvala. (Aplauz.)

Podneo sam amandman  na član 10. stav koji glasi: ''Regrut, odnosno lice u rezervnom sastavu, koga teritorijalni organ pozove u vezi sa vršenjem vojne obaveze dužan je da se javi na mesto i u vreme koji su navedeni u opštem ili pojedinačnom pozivu i da sa sobom ponese stvari i isprave koje su određene u pozivu.''
Suština mog amandmana, koji ću vam sad pročitati, sadržana je u izlaganju kolege Petkovića, on glasi – ''Regrut, odnosno lice u rezervnom sastavu, koga teritorijalni organ pozove pojedinačnim pozivom u vezi sa vršenjem vojne obaveze u mirnodopskim uslovima dužan je da se javi na mesto i u vreme koji su navedeni u pojedinačnom pozivu i da sa sobom ponese stvari i isprave koje su navedene u pozivu.'' O čemu se ovde radi?
Radi se o tome što SRS smatra da je neozbiljno i pomisliti na mogućnost, a kamoli tu mogućnost još i ozakoniti jednim ovako ozbiljnim zakonom, da se regruti na služenje vojnog roka pozivaju opštim pozivom.
Smatram da je to neozbiljno. Nadam se i verujem da to nije posledica mog patrijarhalnog vaspitanja i činjenica da sam smatrao izuzetnom čašću kada sam dobio poziv da služim vojni rok u tadašnjoj JNA.
Smatram da se na taj način budućim braniocima otadžbine ukazuje izvesna čast, ako im se dostavi pojedinačni poziv.
Danas omladina, drugovi, jedni druge pozivaju na rođendan, pa ne pozivaju ih opštim pozivom. Pozovu ih u toku školskog odmora, pozovu ih u škole i kažu imamo rođendan u nedelju u 10 sati, dođite, ali ih ispoštuju na taj način što im upute pojedinačne pozivnice.
Dakle, smatram da treba razdvojiti ove dve stvari kada je u pitanju pozivanje vojnika na redovno služenje vojnog roka, to treba učiniti pojedinačnim pozivom.
Kada je u pitanju pozivanje rezervnih vojnih lica na vežbe rezervnog sastava to, takođe, treba učiniti pojedinačnim pozivom, a, ne daj bože, ako zemlja dođe u vanredno stanje ili ratno stanje, onda se podrazumeva i zbog niza tehničkih problema i zbog brzine da postoji zakonska obaveza da se svi vojni obveznici jave, u najbliže, u svoje vojne jedinice, znači u najkraćem vremenskom roku, bez pojedinačnog poziva. (Aplauz.)

Izvinjavam se, koliko još vremena imam tačno, do televizijskog prenosa?
Iskoristiću ovu priliku da ukažem na činjenicu da pojedinim zakonskim rešenjima i svojom ukupnom politikom, vi na direktan i indirektan način, vređate srpsku vojničku tradiciju i tekovine oslobodilačkih ratova.
Posledica te politike jeste činjenica da mi 20. oktobar i dolazak u Srbiju predsednika bratske Rusije, gospodina Dmitrija Medvedeva, dočekujemo sa glavnim gradom Srbije, bez ulica sa imenima ruskih generala. Da bi sramota, koju ste vi načinili, bila što manja Odbornička grupa SRS u Skupštini grada Beograda podnela je Predlog, Komisiji za spomenike i nazive ulica i gradova i trgova, da se beogradskim ulicama vrate nazivi sa imenima ruskih generala.
Iskoristiću ovo vreme da pročitam Predlog – ''Na osnovu člana 10. Odluke o utvrđivanju naziva ulica i trgova na teritoriji grada Beograda podnosimo inicijativu da se ulici Južni Bulevar promeni naziv u – ulica Bulevar Crvene armije, ulici Resavska promeni naziv u – ulica Generala Ždanova, ulici Severni Bulevar promeni naziv u – ulica Maršala Tolbuhina.
Obrazloženje – Združene jedinice Crvene armije i Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije su u beogradskoj operaciji nanele težak poraz nemačkoj armijskoj grupi. Beogradska operacija to jest beogradska ofanziva jedna je od najvećih i najznačajnijih bitaka na Balkanu u Drugom svetskom ratu. Operacija koja je trajala od 12. do 20. oktobra 1944. godine predstavljala je deo obimnog operativnog plana Trećeg ukrajinskog fronta Crvene armije i Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Združene jedinice su u ovoj ofanzivi oslobodile Beograd i velike delove Srbije.''

Dame i gospodo, donošenje ovog zakona, samo po sebi, neće promeniti ništa ako Srbija u korenu ne promeni svoj odnos prema Srbima izvan Srbije. Sadašnji odnos Srbije prema Srbima koji žive izvan njenih granica pre se može nazvati maćehinskim nego, kako vi iz vlasti danas tvrdite, majčinskim. Najbolja potvrda ove tvrdnje je ono što se danas događa u Sarajevu.
U sarajevskom naselju Butmir danas se pod patronatom SAD-a i EU održava sastanak muslimanskih, hrvatskih i srpskih političkih lidera. Cilj toga sastanka je da se izvrši daljnja revizija Dejtonskog sporazuma i da se stvore uslovi za daljnje ukidanje Republike Srpske. Ono što zaprepašćuje jeste činjenica da se ni na ovom, kao ni na prethodnim sličnim sastancima, ne nalaze predstavnici Srbije i Rusije, koji su, kao što znate, garanti Dejtonskog sporazuma i postojanja Republike Srpske. Još više zaprepašćuje činjenica da Srbija ni na koji način nije digla svoj glas, nije protestovala zbog činjenice što nije dobila poziv da prisustvuje današnjem sastanku.
Rasprava o ovom predlogu zakona je prava prilika da se još jednom progovori o položaju srpskog naroda izvan Srbije, a pošto su moje kolege govorile o položaju srpskog naroda u Hrvatskoj, iskoristiću ovu priliku da govorim o položaju srpskog naroda u BiH, ali isključivo o položaju Srba u BiH nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, nakon okončanja ratnih dejstava. U najkraćem, taj položaj je mnogo gori nego što je bio prije 14 godina. Srpski narod je, 14 godina nakon završetka rata, izložen medijskoj satanizaciji na isti način i u istoj mjeri kao što je bio izložen 1992. ili 1999. godine.
Medijsko i političko ocrnjivanje srpskog naroda u BiH najbolje se može sagledati na slučaju Srebrenica.
U Srebrnici je, prema nekim realnim podacima, ubijeno oko tri hiljade muslimanskih vojnika, dve hiljade je poginulo u borbama sa srpskim snagama, a prema procenama, između 800 i 1200 je streljano nakon zarobljavanja.
Ti vojnici su, prije nego što su ubijeni, što svakako predstavlja ratni zločin, počinili stravične zločine nad srpskim stanovništvom u Podrinju. Kao što znate, uništili su više od 130 srpskih sela i zaselaka i pri tom ubili negde oko 3.300 pripadnika srpskog naroda. Među ubijenima je bilo više od 1.000 srpskih civila.
Znači, na jednoj strani imate ubijene muslimanske vojnike, a na drugoj strani podjednak broj ubijenih srpskih civila. Ono što je zapanjujuće jeste da za većinu svetskih medija, za medije u BiH, za većinu medija u Srbiji, za Haški tribunal, za Međunarodni sud pravde, za većinu ili za veliki broj političara u Beogradu, ubistvo muslimanskih vojnika jeste zločin genocida, a ubistvo srpskih civila nije čak ni ratni zločin. To je klasični primjer satanizacije i diskriminacije srpskog naroda.
Taj odnos dvostrukih aršina prema srpskom narodu i njegovim žrtvama ilustruje i odnos prema ubijenim srpskim civilima u Sarajevu i muslimanskim vojnicima u Srebrenici. U Sarajevu je za vreme rata, prema sada postojećim spiskovima, ubijeno oko 3.200 srpskih civila, a da ne pominjem oko 5.000 vojnika. Ti ljudi nisu bili pripadnici srpske vojske, prije nego što su ubijeni nisu počinili nikakav zločin, nisu imali oružje i uniformu. Oni su, jednostavno, izvedeni iz svojih kuća i stanova, često sa članovima svojih porodica, i ubijeni.
Nekoliko desetina srpskih civila je ubijeno nakon zvjerske torture u logoru koji se nalazi u kasarni ''Viktor Bubanj''. Već deset godina preživeli logoraši nastoje da na zgradu u kojoj su logorovali postave jednu spomen-ploču veličine pola metra kvadratnog, kao znak sjećanja na svoje poginule sapatnike i znak sjećanja na 3.000 srpskih civila koji su ubijeni u Sarajevu. Svaki put kada su pokušali da postave tu ploču, dočekali su ih naoružani policijski kordoni.
Istovremeno, na teritoriji Republike Srpske, u Potočarima kod Srebrenice, podignut je jedan impresivni mauzolej poginulim vojnicima Nasera Orića na više od deset hektara srpske zemlje. Sad pazite ovu situaciju, konstitutivni narod u BiH - Srbi, konstitutivni narod - Muslimani. Muslimanski vojnici imaju pravo na mauzolej u Republici Srpskoj, na desetine hektara zemljišta, a srpski civili u Sarajevu nemaju prava da dobiju pola metra kvadratnog na fasadi jedne muslimanske zgrade.
Nad Srbima u BiH izvršen je, kao što znate, zločin etničkog čišćenja. Protjerano je više od 460.000 Srba iz Sarajeva, srednje Bosne i Bosanske Krajine.
Nažalost, u toku je druga faza sprovođenja tog zločina etničkog čišćenja, jer muslimanske i hrvatske vlasti u Federaciji BiH čine bukvalno sve da spreče povratak prognanog srpskog stanovništva.
Posledice su sledeće - najmanje 527 naselja u Muslimansko-hrvatskoj federaciji, u kojima su pre rata živeli isključivo Srbi, više ne postoji. Znači, ostale su ruševine od kuća, porušene crkve, porušena groblja, posječeni voćnjaci i vinogradi, u korov zarasle njive. To je sve što je ostalo od Srba u 527 naselja.
Nažalost, povratak Srbima nije onemogućen samo u sela, već i u gradske sredine. U mnogim gradovima u BiH broj Srba povratnika i broj Srba koji u njima živi bukvalno se može izbrojati na prste dvije ruke. Navešću primjer Kupresa. U Kupresu je prije rata živelo 2.300 Srba u gradu i oni su činili 65% stanovništva. Danas u Kupresu živi samo sedmoro Srba. U susjednom Duvnu ih živi devetoro, u Čapljini nema nijednog Srbina, u starom srpskom gradu Ključu živi 18 Srba. U Bihaću je pre rata živelo 16.000 Srba, a sada ih ima 380, u Sanskom Mostu je živelo 24.000 Srba, a sada je omogućen povratak samo za njih 2.500.
Najmasovnije etničko čišćenje je izvršeno u glavnom gradu BiH Sarajevu, istom onom u kojem se političari iz Beograda, a među njima i predsjednik Srbije Boris Tadić, vrlo često i vrlo rado muslimanima izvinjavaju za zločine koje su Srbi počinili nad muslimanskim stanovništvom. Od predratnih 168.000 Srba u Sarajevu sada živi sedam hiljada. Oni ne da nemaju mogućnost da dobiju rukovodeća radna mjesta kao što dobijaju muslimani u Republici Srpskoj, da dobijaju političke funkcije, nego nemaju pravo na rad. Oni u Sarajevu bukvalno žive kao građani drugog reda.
Kako žive Srbi u Federaciji BiH vidi se iz sledećeg podatka - u najmanje 70 srpskih naselja u Federaciji, gde su se ljudi vratili i gde živi 15.000 stanovnika, a među njima 1.900 djece, još uvek nema električne energije, a mi živimo u 21. vijeku, a od rata je prošlo 14 godina.
Paralelno sa medijskom, satanizacija srpskog naroda sprovodi se i kroz rad organa pravosuđa, na tri paralelna kolosjeka - sarajevskom, beogradskom i haškom. Od deset optužnica koje podigne tužilaštvo u Sarajevu, devet je podignuto protiv Srba, a jedna protiv Hrvata i muslimana. Bukvalno isti odnos je u presudama koje donosi sud BiH. Možda iz razloga što je taj sud smješten upravo u zgradi kasarne "Viktor Bubanj", u kojoj se prije 15 godina nalazio logor u kojem je mučeno više od 400 i ubijeno više od 60 srpskih civila.
Što se tiče Haškog tribunala i njegovog učešća u satanizaciji srpskog naroda u BiH, i sami znate da je optuženo i osuđeno kompletno političko, vojno i policijsko rukovodstvo Srba u BiH. Po nekom automatizmu, oni u Haškom tribunalu dobijaju između 20 i 30 godina zatvora.
Istovremeno, broj optuženih muslimana je simboličan, a čini mi se da su do sada izrečene samo tri punopravne sudske presude za muslimanske zločine nad Srbima, i to na simbolične kazne zatvora od dve do tri godine.
Ono što je zabrinjavajuće jeste da aršine slične sarajevskim i haškim primenjuje i pravosuđe u Srbiji. Proces protiv učesnika u napadu na kolonu JNA u Tuzli 15. maja 1992. godine je praktično jedini veći sudski proces koji se u Beogradu vodi za zločine koji su počinjeni nad srpskim narodom. Ostalo su procesi koji se vode protiv Srba za zločine koji su počinjeni nad muslimanima.
Na primer, u Beogradu se vodi nekoliko sudskih postupaka za ubistvo nekoliko desetina zvorničkih muslimana, ali nema nijednog sudskog postupka za brutalno, zvjersko ubistvo više od 400 srpskih civila na području opštine Zvornik. Na ovaj način se svijetu šalje jedna poruka da su Srbi zaista najveći zločinci. Ako se tako kaže u Beogradu, onda se ne može očekivati da takvu tvrdnju osporavaju Brisel, Vašington, Sarajevo ili Zagreb.
Slično pravosuđu ponaša se i znatan broj medija i političara u Srbiji i skoro sve značajnije nevladine organizacije koje se bave tzv. zaštitom ljudskih prava. Neshvatljivo je da predsjednik Srbije ode i pokloni se ubijenim muslimanskim vojnicima u Srebrenici, koji su prije toga počinili stravične zločine nad srpskim civilima, i da odbije da istog tog dana ode u Bratunac i pokloni se posmrtnim ostacima ubijenih srpskih vojnika i civila, već to uradi tek sa godinu dana zakašnjenja.
Isto tako je nespojivo i otežava položaj srpskog naroda u BiH, doprinosi njegovoj satanizaciji, kada predsednik Srbije Boris Tadić ode u Sarajevo i tamo se izvini muslimanima za zločine koji su počinjeni nad muslimanima u Sarajevu, a bukvalno ni jednom riječju ne obezbjedi da dobije nekakav reciprocitet, da se muslimanski političari, bar na simboličan način, izvine za ubistvo više od 3.000 srpskih civila u Sarajevu.
Kada imate taj odnos, onda u svakom slučaju muslimanski i hrvatski političari u BiH dobijaju podstrek da nastave sa svojom u suštini zločinačkom politikom prema srpskom narodu, čiji je krajnji cilj ukidanje Republike Srpske.
Izneću sad neke činjenice koje govore o tome koje je sve nadležnosti Republika Srpska izgubila u proteklih 14 godina. Zahvaljujući srpskim političarima iz Banjaluke, da li zbog njihovog neznanja ili nedoraslosti, da li zbog karijerizma, da li zbog straha od haške optužnice, da li zbog novca, da li zbog svega toga pomalo, ali zahvaljujući njima i zahvaljujući ćutanju Beograda, Republika Srpska se prvo odrekla dejtonskog prava da svojim građanima daje državljanstvo.
To pravo je ustupila centralnoj vlasti u Sarajevu. Nakon državljanstva, vlasti u Banjaluci i na Palama odrekle su se i prava da izdaju registarske tablice na vozilima, da izdaju vozačke dozvole i određuju njihov izgled.
Srbi u BiH su potom ostali bez sopstvenog novca, pa je srpski dinar zamijenila, kao što znate, konvertibilna marka, kojoj konvertibilnost i počinje i završava se u njenom nazivu. Srpski političari su olako pristali na odricanje od autonomne poreske politike, tako da novac od poreza u Republici Srpskoj ubira Uprava za indirektno oporezivanje u Sarajevu.
Sve ovo govorim iz razloga što smatram da se ove stvari direktno tiču Republike Srbije, iz dva razloga. Prvi razlog je što je postojanje Republike Srpske sa atributima državnosti koje je imala 1995. godine životni, vitalni interes Srbije. Drugi je razlog što je Srbija potpisnica međunarodnog sporazuma koji garantuje poštovanje Dejtonskog mirovnog sporazuma i postojanje Republike Srpske.
Nakon poreza, Srbi u Republici Srpskoj su se, uz ćutanje Beograda, odrekli prava da izdaju lične karte, pasoše i saobraćajne dozvole i, praktično, sa tih dokumenata izbrisali oznake Republike Srpske. Sporazumom iz Dejtona Republici Srpskoj su u nadležnost pripali carina i zaštita sopstvene granice. Sada te poslove obavlja jedinstvena Državna granična služba, sa sjedištem u Sarajevu.
Ako Republika Srpska bude željela, ovo je možda jedan banalan primer, da u budućnosti poveća broj televizijskih i radio stanica, ona to više neće moći učiniti sama, bez saglasnosti hrvatskih i muslimanskih političara.
Uz pomoć okupacione vlasti, Banjaluka je Sarajevu poklonila i pravosuđe Republike Srpske i sad imate ovu situaciju da se svakog mjeseca u BiH podižu optužnice i izriču presude za stvarne ili izmišljene zločine koje su Srbi počinili nad muslimanima, ali zato skoro da nema sudskih postupaka za zločine koji su počinjeni nad Srbima, pa još uvek nemate presude, nemate čak ni začete procese za zločine nad Srbima u Sarajevu, Podrinju, Sanskom Mostu, Mrkonjiću, Bosanskom Brodu, Kupresu itd.
Republika Srpska se odrekla prava da ima sopstvenu vojsku, kao što znate, silom prilika, zbog kolaboracije srpskih političara u Banjaluci i zahvaljujući ćutanju u Beogradu. Vojska Republike Srpske je ''utopljena'' u zajedničku vojsku sa Hrvatima i muslimanima.
Na kraju, ono što je zdravom razumu neshvatljivo i što je najteže palo srpskom narodu nakon ukidanja vojske Republike Srpske, jeste činjenica da su srpski političari pristali da Republika Srpska praktično ostane bez svojih bezbednosnih službi.
Kao rezultat svega toga imamo ovaj današnji sastanak u Butmiru kod Sarajeva i, dok mi ovde raspravljamo o, zaista smatram, perifernim stvarima, u Sarajevu se bukvalno odlučuje da li će Republika Srpska nastaviti da postoji. Kao što znate, muslimani imaju dva zahtjeva. Naravno, iza tih zahtjeva stoje SAD i EU. Prvi je zahtjev da se Republika Srpska odrekne svoje policije, a drugi je zahtjev da se odrekne prava veta u zajedničkim organima vlasti u Sarajevu.
Praktično, u pitanju je potpuno odustajanje od Dejtonskog sporazuma, a Dejtonski mirovni sporazum je, praktično, jednini međunarodni ugovor koji garantuje postojanje Republike Srpske. Iz tih razloga smatram da Srbija mora aktivno da se uključi u ovaj proces i da se oglasi danas. Smatram da bi ministar za dijasporu trebalo da da objašnjenje zbog čega Republika Srbija ne učestvuje u današnjim pregovorima u Butmiru. Hvala.