Vlada je predložila da Srbi izvan granica Srbije budu zastupljeni u jednoj skupštini, a mi svojim amandmanima predlažemo da postoje dvije skupštine: skupština Srba iz bivših jugoslovenskih republika i, druga, skupština Srba iz ostalih država.

Jednostavno, mi smatramo da pitanja i problemi koji muče Srbe iz Hrvatske, BiH i recimo Crne Gore nemaju skoro ničeg zajedničkog sa Srbima koji žive u Australiji ili SAD. Narodski rečeno, u pitanju su dva svijeta, različita i geografski i istorijski i suštinski.

Srbe u Hrvatskoj i BiH muči pitanje povratka, kolektivne bezbednosti, kolektivnog statusa, naknade ratne štete, pronalaska nestalih u ratnim zbivanjima i druga pitanja koja nemaju skoro nikakvih dodirnih tačaka sa Srbima u dijaspori.

S druge strane, Srbe u dijaspori uglavnom muči pitanje njihovog ekonomskog statusa, pitanje održavanja kulturnih veza sa rodnim krajem i, u vrlo malom procentu, pitanje mogućnosti investiranja u Srbiju.

To priznaje i Vlada samom činjenicom da u čitavom predlogu zakona govori o Srbima u regionu i o Srbima u dijaspori. Iz tog razloga mene više čudi to insistiranje na ovom rješenju da oni budu zastupljeni u jednoj skupštini.

Zaista mislim da oni mogu da imaju jednu skupštinu, na nivou simbola možda to nije ni loše, međutim praktično mislim da je to loše rešenje zato što oni bukvalno neće imati zajedničkih tema. Neće imati o čemu da razgovaraju.

Pošto naši amandmani, amandmani opozicije, suštinski menjaju ovaj predlog zakona, znam da ih je teško usvojiti. Mislim da je zaista najbolje rješenje povući ovaj prijedlog zakona iz procedure, uvažiti ova korisna rešenja i sugestije, i izaći pred Narodnu skupštinu sa novim prijedlogom zakona.

Dame i gospodo iz vladajuće većine, vaš osnovni problem je, a to je i državni problem, s obzirom da ste na vlasti, to što vi svoju politiku prema Srbima izvan Srbije ne vodite na osnovu neke dugoročne strategije, zato što je i nemate, već na osnovu najviše stranačkih, partijskih interesa i vaših nekih ličnih odnosa sa predstavnicima Srba izvan Srbije.

Navešću vam dva primera. Prvi primer je Radovan Karadžić. Na početku rata u BiH grupacija koja je sada okupljena oko DS-a bila je vrlo kritički raspoložena prema Radovanu Karadžiću i odbrambenom ratu koji su vodili Srbi u BiH, samo iz razloga što je Radovan Karadžić bio u to vreme vrlo blizak sa Slobodanom Miloševićem i režimom u Beogradu. U sadašnjoj vladi Srbije ima čak i jedna stranka čiji je predsednik govorio – kada bih morao da učestvujem u ratu u BiH, ne bih imao izbora, ratovao bih na strani muslimana.

Dve godine kasnije ste sa tim istim Radovanom Karadžićem na Palama pekli vola, samo zato što je u tom trenutku bio u lošim odnosima sa Miloševićem i zato što ste procenili da će vam to podići rejting kod biračkog tela. Na kraju prošle godine, opet zbog stranačkih interesa, tog Radovana Karadžića ste prodali Haškom tribunalu.

Sada sličan odnos imate i prema Miloradu Dodiku. Podsećam građane Srbije da je na početku poslednje predizborne kampanje Milorad Dodik govorio na predizbornom skupu G17 u Loznici. Dvadesetak dana kasnije govorio je na predizbornom skupu DS-a u Novom Sadu i tada je, sećam se dobro, pozvao građane da glasaju za DS, a ni u kom slučaju da ne glasaju za SRS. Na kraju je Milorad Dodik govorio na završnom mitingu ove grupacije ZES u Beogradskoj areni.

Smatram da od tog iskorišćavanja premijera Republike Srpske u predizborne svrhe ni Srbija ni Republika Srpska nisu imale nikakve koristi. Republika Srpska je izgubila podršku dela građana Srbije koji smatraju da se predsednik, odnosno premijer Republike Srpske ne bi trebalo mešati u unutrašnje stvari...

Dame i gospodo, u skladu sa stavom SRS-a da postoje dve skupštine, mi ovim amandmanima predlažemo da postoje i dva budžetska fonda.

Gospodine ministre, ne znam ništa o pečenju tih prasića i jagnjića na Ravnoj Gori. Znam samo da su u to vreme, dok ste vi pod znamenjima, četničkim zastavama i pod šatorima junački jurišali na jagnjiće i prasiće, samo 200 km dalje pravi srpski četnici junački ratovali za odbranu srpskih sela i gradova. Vi ste to mogli da gledate samo na televiziji, i to kad siđete sa Ravne Gore.

Što se vola tiče, njega su na Palama pekli Zoran Đinđić i ovi iz DS-a, zajedno sa Radovanom Karadžićem. Nama iz SRS-a uopšte ne smeta to njihovo druženje na Palama. Smeta nam samo što je vo stradao zbog stranačkih interesa DS-a, a ne zbog nacionalnih interesa.

Što se nas tiče, nama bi odgovaralo da su oni vola sa Radovanom Karadžićem pekli i 1991. i 1995. i 2005. i 2009. godine, i da ga, kamo lepe sreće, zajedno peku i 2010. godine.

Međutim, kao što znate, to je nemoguće, zato što su oni Radovana Karadžića izručili Haškom tribunalu.

Dame i gospodo, svojim amandmanom predlažem da uslove za dodeljivanje nacionalnih priznanja, kada su u pitanju Srbi izvan Srbije, propisuju Savet za dijasporu i Savet za Srbe u regionu. Želim da upozorim na činjenicu da politiku nezameranja i dodvoravanja Srbije u odnosu na susedne države mora da zameni politika odlučnog insistiranja na poštovanju međunarodnog prava, na poštovanju državnih interesa Srbije i na poštovanju nacionalnog interesa srpskog naroda u Hrvatskoj, BiH i Crnoj Gori.

U slučaju Hrvatske, Srbija mora da podnese protivtužbu Stalnom međunarodnom sudu pravde u Hagu protiv Hrvatske za zločin protiv mira, koji je po međunarodnom pravu zločin teži od zločina genocida. Podsećam, 10. aprila 1992. godine, na mitingu u Zagrebu, Franjo Tuđman je izjavio da je Hrvatska izazvala rat da bi izborila nezavisnost.

Srbija mora da insistira na doslovnom poštovanju Povelje UN i Rezolucije 743 Saveta bezbednosti UN, koje se odnose na status Republike Srpske Krajine. Podsećam, te rezolucije nikada nisu ukinute, nikada nisu stavljene van snage, i praktično, po važećim rezolucijama Saveta bezbednosti, Republika Srpska Krajina još uvek postoji kao srpski entitet u Hrvatskoj. Srbija treba da insistira da UN izvrše svoje obaveze iz Povelje UN i navedene rezolucije i okončaju hrvatsku okupaciju Republike Srpske Krajine. Srbija mora da uspostavi reciprocitet u odnosima sa Hrvatskom. Kakav god odnos hrvatska država ubuduće bude imala prema Srbima u Hrvatskoj, takav odnos treba da ima srpska država prema Hrvatima u Srbiji.

Srbija mora podneti tužbu stalnom Međunarodnom sudu pravde protiv muslimansko-hrvatskog dela BiH zbog izazivanja rata i zločina protiv mira. Podsećam, u svojim memoarima Alija Izetbegović priznaje da je između mira i nezavisnosti i rata izabrao nezavisnost i rat. I na kraju, Republika Srbija mora dosledno da insistira na poštovanju Dejtonskog sporazuma i da se bori svim sredstvima.

Dame i gospodo, svojim amandmanom predlažem da se u nazivu ovog zakona precizira – da su u pitanju mirovne i humanitarne operacije, što je u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
SRS je principijelno protiv upućivanja srpskih vojnika i državljana u bilo kakve vojne misije izvan granica Republike Srbije, iz razloga što praksa pokazuje da većina tih misija na kraju, manje ili više, bude iskorišćena za kršenje međunarodnog prava i za ostvarivanje određenih pojedinačnih interesa velikih sila. Za nas bi bilo prihvatljivo, i to je u skladu sa Ustavom, učešće srpskih vojnika u mirovnim i humanitarnim misijama pod uslovom da su one organizovane pod pokroviteljstvom UN, na osnovu odluke Saveta bezbednosti UN, da su ograničene po obimu i dužini trajanja i da postoje čvrste garancije da one neće biti iskorišćene, zloupotrebljene, u osvajačke svrhe za širenje uticaja SAD i NATO pakta, kao i da neće biti iskorišćene za narušavanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje domaćina.
U postojećim okolnostima takve garancije jednostavno nisu moguće. U poslednjih 20 godina sve mirovne misije u svetu, uglavnom su bile sredstvo za ostvarivanje američkih planova – da ostvare dominaciju na planeti i da uspostave kontrolu nad prirodnim bogatstvima. To smo mi, Srbi, najbolje osetili u proteklih 20 godina. Podsećam, mirovna misija je u Hrvatskoj iskorišćena za okupaciju Republike Srpske Krajine i za najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata.
Mirovna misija u Bosni i Hercegovini iskorišćena je za naoružavanje Hrvata i muslimana i za okupaciju dela teritorije Republike Srpske. Nakon okončanja rata i potpisivanja Dejtonskog sporazuma, mirovna misija u Bosni i Hercegovini je praktično u funkciji ostvarivanja ratnih ciljeva muslimana i Hrvata, a to je ukidanje Republike Srpske.
Mirovna misija na KiM, koju je vodio čuveni general Voker, poslužila je da se obezbedi formalni izgovor za agresiju NATO pakta na SRJ i za okupaciju dela teritorije Srbije.
E sada, mi Srbi treba da radimo to isto, da se pridružimo Amerikancima i da im pomažemo da terorišu druge države i narode, da svoju decu šaljemo da za američke interese ginu u Iraku, Avganistanu, sutra možda u Iranu. Kakve mi veze imamo sa Iranom ili sa Avganistanom? Nikakve, a jedina dodirna tačka između nas i njih jeste to što smo i mi i oni žrtve NATO i američkog fašizma. Nama je deo države okupiran od strane Amerikanaca, a mi sutra ili za pet godina treba svoju decu pod američkom komandom da šaljemo da terorišu i okupiraju neke druge narode i države. Usvajanjem ovog zakona stvorio bi se jedan pravni okvir da se to dogodi.
Mi iz SRS smatramo da je ovo u funkciji psihološke pripreme nacije, srpske nacije, da to prihvati za pet ili deset godina. Mi smo protiv toga i iz tog razloga glasaćemo protiv usvajanja ovog zakona. (Aplauz.)

Član 76. propisuje obaveze regruta i rezervista da u određenom zakonskom roku nadležnom vojnom organu prijave određene promene u svom statusu. Te promene i te obaveze su u Predlogu zakona navedene zbirno, a ja sam podneo amandman kojim predlažem da se te obaveze razdvoje, da u jednom stavu budu propisane obaveze regruta, a u drugom stavu obaveze rezervista, iz prostog razloga, jer smatram da se ne radi o istoj stvari.
Takođe, predložio sam brisanje određenih obaveza, za koje smatram da su naprosto suvišne.
Na primer, Predlogom zakona se, u stavu 1. tačka 3) člana 76, predviđa: „Regrut i lice u rezervnom sastavu su dužni da u roku od osam dana od dana nastale promene teritorijalnom organu kod kojeg se vode u evidenciji prijave: 3) svaku promenu zdravstvenog stanja značajnu za sposobnost za vojnu službu.“
Smatram da je u pitanju maltretiranje, ovo bi imalo smisla da je, recimo, stavljeno – svaku trajnu promenu zdravstvenog stanja. Dakle, kako jedan rezervista da zna koje su to zdravstvene promene koje su baš bitne za izvršavanje vojne obaveze.
Drugo, propisuje se obaveza da prijave vrstu i mesto obavljanja registrovane samostalne ili preduzetničke delatnosti. Smatram da je ovo potpuno suvišno, da ovo bukvalno nema nikakve veze sa vojnom obavezom.
Treća obaveza kaže, da prijavi i druge podatke od značaja za izvršavanje vojne obaveze. Ovde se opet postavlja pitanje kako jedan vojni obveznik, kako jedan pojedinac da proceni koji su to podaci od značaja za izvršavanje vojne obaveze? Trebalo je zakonopisac da ih navede.
Vi praktično idete iz krajnosti u krajnost. Na jednoj strani pojedincima dozvoljavate da ne služe Vojsku, da Vojsku služe bez uniforme i oružja, da nakon tog takozvanog odsluženja vojnog roka nemaju više nikakve obaveze prema odbrani zemlje, a na drugoj strani, ove savesne pojedince, koji korektno izvršavaju sve svoje zakonske obaveze, koji se moralno i odgovorno odnose prema odbrani zemlje maltretirate, između ostalog i propisivanjem ovakvih nakaradnih obaveza. (Aplauz.)

Iz istih razloga koje je navela Gordana Pop-Lazić predložio sam brisanje člana 94, koji govori o evidenciji angažovanja jedinica radne obaveze. Te jedinice se uglavnom angažuju u ratnom i vanrednom stanju, a po mišljenju SRS, u takvim okolnostima evidenciju o angažovanju vojnih ali i radnih jedinica treba da vodi isključivo Ministarstvo odbrane.
Vi iz vladajuće koalicije konačno treba da odlučite da li hoćete da Srbija ima snažnu vojsku, koja je sposobna da odgovori svojim ustavnim obavezama, ili hoćete da Srbija ima slabu vojsku. Ako vam je cilj da Srbija ima slabu Vojsku koja ne uživa poverenje javnosti u Srbiji, građana Srbije, koju niko u svetu ne shvata ozbiljno, onda ste na dobrom putu.
Nastavite da penzionišete najbolje oficire, nastavite da rasprodajete tehniku, nastavite ovaj cirkus sa civilnim služenjem vojnog roka. Ako hoćete da Srbija ima snažnu vojsku koja je sposobna da odgovori svojim ustavnim obavezama, a to je odvraćanje agresora u slučaju agresije na teritoriji Srbije i kada se steknu povoljne međunarodne okolnosti, oslobađanje okupiranog dela teritorije Srbije, odnosno KiM, postoje tri rešenja.
Prvo rešenje je, da vratite obavezno služenje vojnog roka i ukinete mogućnost služenja vojnog roka bez oružja i da trajanje vojnog roka produžite sa šest na devet meseci. Prosto je nemoguće da od jednog neobučenog regruta, mladog čoveka, za šest meseci napravite obučenog vojnika.
Drugo rešenje je, da izvršite potpunu profesionalizaciju Vojske Srbije, da povećate broj njenih pripadnika na 50 hiljada i da starosnu granicu za prijem pojedinaca, vojnih obveznika u profesionalnu službu sa sadašnjih 30 povećate na 40 godina, pri tome mislim na obične vojnike a ne na oficire.
Treće rešenje je, da uvedete dobrovoljno služenje vojnog roka. U tom slučaju da broj profesionalnih vojnika povećate na 30 hiljada, a radi stimulacije mladih ljudi, da se redovno odzivaju na služenje vojnog roka, da uvedete beneficirani radni staž za sve mlade ljude koji odsluže Vojsku sa oružjem. Hvala vam. (Aplauz.)

SRS je protiv civilnog služenja vojnog roka i zbog toga smo predložili brisanje svih članova ovog predloga zakona.
Koristim priliku i prisustvo gospodina ministra da ga zamolim da mi, ukoliko je dobre volje, pruži nekoliko objašnjenja. Možda ću posle njih promeniti mišljenje o civilnom služenju vojnog roka.
Prvo, da mi terminološki razjasni pojam civilno služenje vojnog roka. Priznajem da mi ni posle nekoliko dana rasprave to nije baš najjasnije. Po meni, to je čak nemoguće objasniti iz razloga što se radi o nespojivim stvarima. Vojni rok je vojni rok ili nije vojni rok. Kada regruta uputite da bude vaspitačica u vrtiću ili čistačica u Crvenom krstu, to je isto kao i da tog omladinca primite u planinarsko društvo pa ga onda uputite da pešači po ravnicama u Vojvodini i da kažete da ste ga uputili na planinarenje.
Drugo objašnjenje koje mi je potrebno, ni to mi nije jasno, kako je moguće da regrut odsluži vojni rok, a da nikad u životu ne uđe u kasarnu, da nikada u životu ne obuče uniformu i da nikada u životu ne uzme pušku u ruku, a da mu posle toga date vojnu knjižicu, u tu vojnu knjižicu napišete da je odslužio svoju vojnu obavezu prema državi i to potvrdite pečatom.
Treće objašnjenje, kako je moguće da taj lažni vojnik nakon odsluženja lažnog vojnog roka nema apsolutno nikakvih obaveza prema Republici Srbiji, prema odbrani Republike Srbije. Ovde pominjete njegovo upućivanje u rezervni sastav. Zanima me ovo što je pitao kolega Petković, koji je to rezervni sastav u koji se upućuje nakon takozvanog odsluženja vojnog roka?
Moj kolega Popović kaže da je u dilemi da li je u pitanju rezervni sastav za pranje pelena, rezervni sastav za pranje tepiha, rezervni sastav za pranje prozora ili ulica. Hvala. (Aplauz.)

Brisanje ovog člana predložio sam iz sledećih razloga – smatram ukoliko ovaj zakon bude usvojen da će on direktno biti u funkciji slabljenja Vojske Srbije i odbrambene moći Republike Srbije, kao što smatram da će svako ko bude glasao za usvajanje ovog predloga zakona učiniti lošu stvar svojoj državi i učiniti medveđu uslugu srpskoj omladini.
Zahvaljujući DS i ostalim Dosovskim strankama, a sada vidim i uz značajan doprinos SPS, umesto da svoje sinove uči i osposobljava da budu muškarci, vojnici, da budu hranitelji porodice i branioci otadžbine odgovorni ljudi, domaćini, Srbija ih uči da budu dezerteri. Učite ih da je normalno da umesto u kasarni sa puškom i drugim vojnicima, sa oficirima, tamo gde im je mesto, vojni rok služe kao tetkice u vrtićima ili čistačice u domovima zdravlja.
Zahvaljujući tome, umesto podšišanih urednih muškaraca, obučenih vojnika, nišandžija, artiljeraca, iz Vojske nam se vraćaju u kosu zarasli mamini i tatini sinovi, koji su stručno i moralno pripremljeni da se pre pojave na nekoj ''paradi ponosa'' nego na vojnoj paradi.
Na kraju, ministru Šutanovcu, Vladi, ali i svima nama u ovom visokom domu postavljam jedno pitanje, koje me zaista muči, šta će se dogoditi ako u jednom trenutku, u jednom danu ili u jednoj godini dogodi sledeće – da se svi regruti, svi vojnici, mogu i svi oficiri i svi rezervisti pozovu na prigovor savesti. Srbija će ostati bez Vojske. (Aplauz.)

Iz razloga koje su naveli poslanici SRS, o kojima sam i ja govorio i o kojima ću sada govoriti, predložio sam brisanje ovog člana Predloga zakona. Ono što je moja sledeća, možda, najveća dilema jeste šta će se dogoditi ako Srbija nekada bude morala da izvrši mobilizaciju. Šta će raditi sa trećinom ili polovinom vojnih obveznika koji su služili vojni rok, civilno služenje vojnog roka, a koji ne znaju kako puška izgleda, a kamoli da puškom rukuju. Ne zna se šta je gore – da li ih mobilisati ili ne mobilisati.
Ako ih ne mobilišemo mobilizacija će propasti, jer pretpostavljam da ona druga polovina vojnih obveznika neće pristati da se odazove na vojni poziv, tim pre što već 18 godina i dok ste bili opozicija i sada kada ste na vlasti građane Srbije ubeđujete da odbrana zemlje nije ni čast, ni obaveza već stvar izbora, a može da bude i stvar rizika, jer svako ko bude učestvovao u odbrani ove države ista ta država, koliko sutra, može da ga proglasi za ratnog zločinca. Takve primere već imamo.
Ako ih mobilišete opet je opasnost u tome što oni predstavljaju veću opasnost po sebe i svoje saborce nego po neprijatelja. Svako ko je učestvovao u ratu i ko je držao oružje u rukama, posebno u ratu gde se gine i ubija, zna o čemu govorim, jer dok oni nauče da rukuju oružjem, tvrdim vam da će pobiti više svojih saboraca nego neprijateljskih vojnika.
Donošenjem ovakvih zakona pravite probleme koje u skorijoj budućnosti neće biti moguće rešiti i koji za 15, 20 godina najkasnije mogu ozbiljno da ugroze opstanak ove države. Pravite Vojsku koja će za 10 ili 15 godina biti potpuno neupotrebljiva.

Predložio sam brisanje ovog člana, a da sam u pravu govori sledeća činjenica – znate da su nekada Srbi svoje sinove u Vojsku ispraćali sa trubačima uz narodno veselje. Od kada vi vladate Srbijom sve je masovnijih ispraćaja u tišini i sve više sa stidom, zato što ih ne šalju u kasarne, tamo gde se od kada je sveta i veka šalju regruti vojnici, već u obdaništa, domove zdravlja, Crveni krst, komunalna preduzeća.
Vi znate da su nekada očevi živeli u strahu da im sina neće pozvati u Vojsku, a danas Boga mole da im vojni pozivar ne zakuca na vrata sa vojnim pozivom.
Nekada su očevi potezali debele veze da bi obezbedili da im sinovi koji imaju neku falinku dobiju poziv za odsluženje vojnog roka, da ne budu kako se narodski govorilo ''škartirani'' od strane lekarske komisije. Danas potplaćuju članove lekarskih komisija da im sinove proglase da su nesposobni za Vojsku. Nekada su očevi potezali debele veze u odsecima za narodnu odbranu da bi obezbedili da im sinovi služe vojni rok, recimo, u Školi rezervnih oficira u Bileći.
E, danas, traže da im sinovi služe vojni rok najčešće u vrtićima i domovima zdravlja. Domovi zdravlja su danas najelitnije ustanove za služenje vojnog roka. To je u suštini posledica vaše neodgovorne politike i to je rezultat vaših reformi u oblasti odbrane i bezbednosti odbrambenih snaga Republike Srbije. (Aplauz.)

 Predložio sam da se briše i ovaj član zakona. Predlažem da prihvatite moj amandman. Predlažem da prihvatite sve amandmane poslanika SRS, da povučete ovaj zakon iz procedure. Sve mladiće takozvane vojnike koji se nalaze na takozvanom odsluženju vojnog roka da uputite na odsluženje vojnog roka u najbližu kasarnu ili vojnu jedinicu. Tako ćete jednim potezom učiniti više korisnih stvari.
Prvo, spasićete čast srpskog vojnika. Drugo, pojačaćete Vojsku Srbije. Treće, povećaćete odbrambenu moć Republike Srbije. Četvrto, oslobodićete pet, šest hiljada radnih mesta koja trenutno zauzimaju ovi lažni vojnici. Na taj način ćete između ostalog ispuniti ono svoje predizborno obećanje koje ste dali pre poslednjih izbora, da ćete ukoliko vam građani ukažu poverenje otvoriti dve stotine hiljada novih radnih mesta. Šest hiljada, nije dvesta hiljada, ali kada ste vi u pitanju i to je dosta. Smatram da je nedopustivo da oni koji izbegavaju služenje vojnog roka, osim što izležavajući se ugrožavaju bezbednost zemlje, zauzimaju radna mesta onim građanima Srbije koji bi hteli da rade. (Aplauz.)

Nemam šta da kažem.

Dame i gospodo narodni poslanici, stav 2. član 4. na koji sam podneo amandman glasi: ''Civilna zaštita je organizovan sistem čija je osnovna delatnost zaštita, spasavanje i otklanjanje posledica elementarnih nepogoda'', da ne čitam dalje.
Podneo sam amandman da se ove reči zamene sledećim rečima – „Civilna zaštita je državni sistem zaštite, spasavanja i otklanjanja.“ Moj amandman je terminološke i suštinske prirode. Terminološki deo se odnosi na ovaj termin „organizovani sistem“. Mislim da je ova reč „organizovan“ suvišna, jer se podrazumeva, ako se nešto može podvesti pod sistem da je to onda organizovano. Ako nije sistem, onda nije organizovano.
Što se tiče suštinske promene, suštinske primedbe amandmana, ona se odnosi na činjenicu, da se u ovom predlogu Vlade ne zna čija je civilna zaštita. Ovako kako je Vlada predložila, ispada da je civilna zaštita samostalni nezavisni sistem, koji nema veze sa državom. Kao što znate, civilna zaštita je jedan od najvažnijih državnih sistema.
Ne postoji nijedan razuman razlog da ovaj amandman ne bude prihvaćen. On nije prihvaćen iz razloga što je podnet od strane Poslaničke grupe SRS. Vi odnosom prema ovom amandmanu još jednom potvrđujete svoj bahat odnos prema opoziciji u Skupštini.
Vama je opozicija dobrodošla kada je trebalo usvajati Rezoluciju o Kosovu, kada Skupština treba da donosi neke odluke kojim treba da ispravlja vaše brljotine, kada treba da otpustite s posla nekoliko hiljade radnika u ministarstvima, vaših aktivista koje ste primili na posao samo zbog toga da biste se, na neki način, odužili za njihov stranački rad. Međutim, kada treba da učinite jedan gest dobre volje, kad treba da prihvatite razumne amandmane opozicije, vi to jednostavno ignorišete. (Aplauz.)

Predloženim rešenjem Vlada predviđa da Ministarstvo odbrane ima obavezu da organizuje, modernizuje i unapređuje sistem telekomunikacionih mreža i sredstava za potrebe Vojske Srbije. Podneo sam amandman kojim predlažem da se posle reči "i sredstava" dodaju reči "i drugih vidova veze". Ovo sam učinio iz razloga što smatram da je potpuno pogrešno sistem veza jedne armije zasnivati samo na telekomunikacijama. Kasnije ću to objasniti.
Praktično, evo šta bi to značilo u slučaju rata, a sve armije postoje i pripremaju se za rat pod pretpostavkom da će jednog dana ratovati? Ukoliko ostane ovo rešenje koje je predložila Vlada, prvog dana rata Vojska Srbije će ostati bez sistema veza. Praktično, to znači da bi ostala i bez sistema komandovanja. Sistem komandovanja bi se potpuno raspao.
Mi imamo iskustva iz ratova od 1991. do 1999. godine. Znamo da je prilikom svih većih akcija hrvatske vojske, muslimanske vojske i šiptarskih terorista, NATO pakt, koji je tehnološki superiorniji, izvršio blokadu veza Vojske Jugoslavije, Vojske Republike Srpske i Srpske vojske Krajine. Prva stvar koju su Amerikanci uradili kada su krenuli u akciju "Oluja" jeste to da su u potpunosti blokirali veze Srpske vojske Krajine.
U obrazloženju za odbijanje ovog amandmana Vlada kaže: "Amandman se ne prihvata iz razloga što se predloženim rešenjem uređuju poslovi državne uprave iz oblasti telekomunikacija i sistema veza koji su u nadležnosti Ministarstva odbrane, a ne određuju se vrste sredstava veza koje koristi Vojska Srbije".
Slušajte još jednom šta kaže tačka 22) na koju sam podneo amandman: "organizovanje, modernizaciju i unapređenje telekomunikacionih mreža i sredstava kriptozaštite za potrebe Vojske Srbije i drugih državnih organa." Sada tražim od ministra Šutanovca...