Dame i gospodo, činjenica je da je oblast autorskih prava sama po sebi vrlo složena materija koju je teško pravno urediti, ali imam utisak da su autori ovog predloga zakona malo preterali, da su sve ovo toliko iskomplikovali da ovo, po mom mišljenju, sveti Petar ne bi rastumačio, a kamoli primenio u praksi.
Jednostavno, u ovom predlogu zakona postoje brojna rešenja koja, po mom mišljenju, nije moguće primeniti čak ni u nekim potpuno pravno uređenim državama, a kamoli u Republici Srbiji.
Neki delovi ovog predloga zakona malo me podsećaju na određene komunističke programe – sadrže puno lepih želja i rešenja, ali kada je u pitanju primena u praksi dolazimo u situaciju da je to nemoguće realizovati.
Smatram da bi ovaj predlog zakona, odnosno zakon kada bude usvojen, mogao biti realizovan samo u slučaju da država angažuje, recimo, nekoliko desetina hiljada ljudi koje bi bukvalno 24 sata dežurali na svim javnim mestima, u restoranima, kafićima, sličnim objektima, u sredstvima javnog saobraćaja, u svim radnjama u kojima postoje fotokopir aparati.
Danas su jedne dnevne novine objavile tekst o tome da 150 kafana i restorana u Valjevu već dve godine ne puštaju muziku, znači, ne emituju radio program, i svoje goste ne zabavljaju televizijskim programom, u znak protesta zbog visine naknada koje moraju da plate po osnovu korišćenja autorskih prava. Jedan od njih tvrdi da mesečno mora da plaća 60 evra i navodi podatak da vlasnik restorana iste površine u Nemačkoj po tom osnovu mesečno plaća šest evra. Koliko ja razumem ovaj predlog zakona, ukoliko on bude usvojen, te dažbine, koje su sada prema izjavama ovih ljudi nesnošljive, biće još veće.
Prokomentarisaću nekoliko konkretnih rešenja. Članom 18. predviđeno je da autor ima pravo da se suprotstavlja iskorišćavanju svog autorskog dela na način koji ugrožava njegovu čast ili ugled, ali nije predviđeno da autor ima pravo da se suprotstavlja iskorišćavanju svog autorskog dela na način koji mu nanosi materijalnu štetu. Podneo sam amandman, mislio sam da je u pitanju propust, međutim, taj amandman nije prihvaćen. Jednostavno, smatram da bez usvajanja tog amandmana kompletan ovaj zakon nema smisla. Znači, vi štitite autora, ali ga ne štitite od najčešće zloupotrebe, zloupotrebe koja mu pričinjava materijalnu štetu.
Drugo rešenje koje je po meni sporno je rešenje iz člana 22. kojim je predviđeno da se autor ne može odreći prava na naknadu za privremeno ustupanje ili davanje u zakup svog autorskog dela. Smatram da niko ne može autoru zabraniti da se odrekne naknade za korišćenje njegovog dela.
Postavljam pitanje da li je normalno, objavio sam tri knjige, da li ja kao autor imam pravo da te knjige ustupim bilo kome da ih koristi privremeno, na određeni vremenski period, ili trajno? Smatram da je to moje neotuđivo ljudsko pravo i da to pravo ne treba da mi se uskraćuje bilo kojim zakonom. To pravo mi se može uskratiti jedino ako ja to činim na neki način koji ugrožava javni interes, ugrožava nečija druga prava.
Sledeće rešenje, član 39, on sadrži više nakaradnih rešenja, a ja ću prokomentarisati dva. Prvo je, citiram – u slučaju umnožavanja autorskih dela fotokopiranjem ili na drugi način, autor, pored prava na autorsku naknadu, ima pravo i na dodatnu naknadu od pravnog ili fizičkog lica koje je izvršilo fotokopiranje. Ovo rešenje je potpuno neprimenjivo u praksi i potpuno je besmisleno.
Pitam, ako pretpostavimo da neki mladić, recimo, iz Stajkovca ili iz Leskovca napiše neku finu ljubavnu pesmu koja se dopadne tinejdžerima i neki tinejdžeri iz Velike Plane uzmu tu pesmu u knjižari u Velikoj Plani i fotokopiraju u 5.000 primeraka, kako će autor pesme znati da je ta pesma fotokopirana? Kako će ovaj momčić koji fotokopira pesmu i deli je besplatno znati da ima određenu zakonsku obavezu po osnovu tog fotokopiranja? Ko će, na kraju krajeva, da nadgleda sve fotokopir aparate u Srbiji? To je nemoguće. Posle ću nešto više reći o tome.
U istom članu ovog zakona kaže se sledeće – vlasnici fotokopir aparata su dužni da na zahtev dostave informaciju o broju napravljenih fotokopija. Ovo je još gore. Izvinjavam se na izrazu, ali po meni je zaista ovo potpuno blesavo rešenje! Evo zbog čega: dođe mušterija u knjižaru sa 500 papira, na svakom papiru se nalazi odštampana po jedna izreka različitih autora. Po ovom zakonu, vlasnik knjižare, vlasnik fotokopir aparata treba da ubeleži koje su izreke fotokopirane, imena njihovih autora. On treba da zatvori radnju u naredna dva-tri sata, da to sve pribeleži, dok ostale mušterije čekaju, ili da angažuje jednog novog radnika da ovo zapisuje.
Vi možete da se smeškate koliko god hoćete, ali ovo proizilazi iz ovoga što je napisano. To su životne situacije, što kaže moja koleginica Dušanka Plećević, i zaista bi bilo neophodno da svi vlasnici fotokopir aparata angažuju po još jednog pomoćnog radnika da bi ovaj zakon bio ispoštovan.
Članom 45. idete u jednu drugu krajnost – dozvoljavate bibliotekama, obrazovnim ustanovama i arhivama da bez znanja i dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavaju autorska dela, ukoliko to ne rade u komercijalne svrhe.
Pojavi se sad jedan mladi književnik, napiše jednu dobru knjigu, knjiga postane hit na tržištu, a jedna privatna obrazovna ustanova – vi znate da se one ne formiraju radi opšteg interesa, radi širenja kulture i obrazovanja, nego radi profita – uzme i radi sopstvene reklame, odštampa recimo 20.000 primeraka te knjige i podeli to besplatno mladim naraštajima. Oni će učiniti uslugu kulturi, raširiće ljubav prema knjizi, ali ovom autoru će napraviti jednu nenadoknadivu materijalnu štetu.
Vi članom 18. ovog zakona, o kojem sam govorio na početku, niste ostavili mogućnost autoru da se suprotstavi iskorišćavanju svog dela na način koji mu nanosi materijalnu štetu.
Ukratko ću prokomentarisati član 32. Po članu 32. samo autor ima pravo da dozvoli da se njegovo delo koje se javno emituje saopštava na javnom mestu. Prevedeno na narodski jezik, vlasnik kafane, recimo, na Staroj planini ima pravo da na svom tranzistoru sluša koju god hoće pesmu, kojeg god hoće pevača. Međutim, ako odluči da Tanju Savić ili Miroslava Ilića koji u tom trenutku pevaju čuju i ostali gosti u kafani, on to ne može učiniti bez njihove dozvole. Sad se tu javlja nekoliko problema. Prvo, on bi morao da bude vidovit pa da zna unapred koje će pesme biti emitovane. Druga stvar, morao bi da poseduje neka sadašnjoj civilizaciji nepoznata naučna znanja, tehnološka znanja, da u narednih nekoliko sekundi obezbedi saglasnost autora, što je nemoguće.
Postoje još dve situacije kako bi on mogao da ispoštuje ovaj član zakona. To je da od radio-stanica unapred dobije spisak svih pesama i autora svih pesama koje će biti emitovane, recimo, sledećih godinu dana. To je tehnički neizvodljivo. On ne bi trebalo ništa drugo da radi, nego to.
Postoji još jedan način, a to je da se sa svim autorima, svim pevačima čije se pesme emituju na teritoriji Srbije unapred konsultuje, obezbedi njihovu saglasnost, verovatno će oni tražiti i neku materijalnu nadoknadu, da im to plati, ali, znate, to ne bi mogao da plati ni Miroslav Mišković, a kamoli vlasnik neke obične kafane.
Jednostavno, smatram da postoje neka rešenja koja bi trebalo povući iz ovog predloga zakona. Mislim da ih treba povući ili prihvatiti amandmane Srpske radikalne stranke. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, po opšteprihvaćenim međunarodnim i domaćim standardima, srpski narod je popis stanovništva iz 2002. godine dočekao u stanju duboke demografske starosti.
U proteklih osam godina država nije preduzela apsolutno ništa da zaustavi proces ubrzanog starenja i nestajanja srpske nacije. Naprotiv, stanje u kome dočekujemo popis 2011. godine gore je nego 2002. godine, iako ste vi uoči 5. oktobra, podsećam, 2000. godine, tvrdili da imate demografsku strategiju koja će, kada preuzmete vlast obezbediti, smanjenje smrtnosti i povećanje nataliteta. Evo rezultata.
Samo 2008. godine, u Srbiji je umrlo 33.628 ljudi više nego što ih je rođeno. To znači da je prošle godine Srbija ostala bez jednog grada veličine Jagodine. Poređenja radi, 1998. godine, koja je, kao što znate, bila ratna godina, broj umrlih je bio 23.064 veći od broja rođenih. Praktično, vaša ''demokratija'', kako je nazivate, Miloševićevu "diktaturu" je u ovom neslavnom nadmetanju nadmašila za 10.500 duša, a u procentima to iznosi 45%.
Takođe, u 1998. godini umrlo je 99.376 stanovnika Srbije, a prošle godine – 102.711. Dok je u 1998. godini u Srbiji rođeno 76.330 dece, prošle godine ih je bilo 69.083, odnosno 7.000 manje.
Ako napravimo poređenje između 2005. i 1990. godine, dobijamo podatak da se broj novorođenčadi u Srbiji smanjio za 20%, dok je broj umrlih povećan za 24,9%. U Evropi je jedino u Bugarskoj i Mađarskoj razlika između broja umrlih i rođenih veća nego u Srbiji.
Ima istoričara koji tvrde da su Srbi po poreklu najstariji narod. Po poreklu možda i nisu, ali po starosti jesu. Prosečna starost stanovnika Srbije iznosi 41 godinu.
(Žagor u sali.)
Gospođo Čomić, ja vas molim da mi omogućite da nastavim. Nemam nameru da se nadvikujem s narodnim poslanicima iz vladajućih stranaka.
(Predsedavajuća zvonom opominje poslanike.)
Hvala.
Prosečna starost stanovnika je 41 godina – po tome smo prvi u Evropi i među deset najstarijih nacija na svetu. Smanjenje ukupnog broja stanovništva Srbije, posebno Srba u Srbiji, već bi poprimilo katastrofalne razmere da se nije dogodilo doseljavanje 700.000 Srba iz Hrvatske i BiH u vreme ratova od 1991. do 2000. godine.
U Knjaževcu, Svrljigu, Gadžinom Hanu, Crnoj Travi i Babušnici, prosečna starost stanovništva iznosi neverovatnih 47 godina.
(Žagor u sali. Dragan Todorović, s mesta: Šta se ovo dešava u Skupštini?)

Ja vas molim da mi uračunate ovih pola minuta vremena. Hvala vam.
Čak i u Beogradu, u kojem se nalaze dva najveća porodilišta u Srbiji, prošle godine je broj umrlih bio za 2% veći od broja rođenih. Broj starijih od 65 godina je veći od broja mlađih od 15 godina i ta razlika će se, prema procenama, stalno povećavati.
Prošle godine, od ukupno 165 opština u Srbiji, samo u osam opština je broj rođenih bio veći od broja umrlih. Od tih osam opština, samo u tri opštine (Preševo, Novi Pazar i Tutin) može se govoriti o željenoj stopi nataliteta.
Takođe, prošle godine, u 1346 naselja u Srbiji nije rođeno nijedno dete. Samo u Vojvodini je prošle godine registrovano 25.000 potpuno napuštenih seoskih imanja.
Po pretposlednjem popisu stanovništva 1981. godine, 9,9% stanovništva u Srbiji činila su deca mlađa od sedam godina. Po popisu koji je izvršen 2002. godine, taj broj se smanjio za jednu trećinu i iznosio je 6,6%. Tek svaki četvrti stanovnik Srbije mlađi je od 19 godina. Poređenja radi, mlađi ljudi od 19 godina čine 54% stanovništva KiM-a.
Dodatno zabrinjava činjenica da je u Srbiji procesom starenja više zahvaćeno žensko nego muško stanovništvo. Posebno je primetno opadanje broja žena u najboljem životnom dobu za rađanje, između 24 i 35 godina.
Što se tiče mladih, oni i dalje beže iz Srbije, ništa manje nego pre 15 godina. Poslednje ankete pokazuju da je čak neverovatnih 84% mladih Srba spremno da radi boljeg života napusti zemlju. Inače, godišnje Srbiju napusti 20.000 stanovnika.
Kao logična posledica lošeg odnosa države prema sopstvenom narodu, jednog opšteg beznađa, moralnog sunovrata i socijalno- ekonomske situacije, u Srbiji je sve manje brakova, a sve više razvoda. U 1998. godini, na 100 sklopljenih brakova bilo je 18 razvoda, a prošle godine – više od 22 razvoda. Još malo, pa će se svaki četvrti brak u Srbiji završavati razvodom.
Što se tiče brakova koji opstaju, stanje je sledeće – Srbi smatraju da im je jedno dete sasvim dovoljno, međutim, statistika pokazuje da ne rađaju ni to jedno. Na svaki brak u Srbiji statistički dolazi 0,88% dece.
Posledica takvog opredeljenja je činjenica da je prošle godine samo u državnim zdravstvenim ustanovama izvršeno 19.000 abortusa. Procene govore da je najmanje dva puta toliko pobačaja izvršeno u privatnim zdravstvenim ambulantama.
Ako se tome dodaju namerni pobačaji izvršeni na divlje i pobačaji koji nisu rezultat opredeljenja trudnica, nego posledica zdravstvenih problema – godišnje oko 60.000 Srba biva ubijeno pre rođenja. To je otprilike za 15.000 više nego što iznosi ukupan broj žrtava srpskog naroda u svim ratovima koji su vođeni od 1991. do 1999. godine.
Sumornu demografsku sliku u Srbiji upotpunjava činjenica da svake godine nekoliko hiljada Srba nastrada nasilnom smrću. Samo prošle godine, u saobraćajnim i drugim nesrećama, ubistvima i samoubistvima, stradalo je 3.692 građana Srbije. Od toga, njih 1.500 je izvršilo samoubistvo. Praktično, u proseku, svakog dana u Srbiji u raznim nesrećama strada troje, a samoubistvo izvrši četvoro ljudi.
Postavlja se pitanje – šta ste vi kao vlast preduzeli da se ova sumorna slika promeni, da broj rođenih u Srbiji bude veći od broja umrlih? Ništa vredno pomena. S jedne strane, stalno smanjujete budžetska sredstva namenjena trudnicama i deci. S druge strane, stvorili ste društveni ambijent u kojem su trudnice, objektivno, u nekim segmentima postale građani drugog reda. Stvar je otišla toliko daleko da trudnica u Srbiji ne može da dobije posao, a devojke i mlađe žene koje se zapošljavaju se čak i javno prisiljavaju, često i pismeno obavezuju da potpišu da u narednih tri ili pet godina neće rađati.
Ukoliko prirodni priraštaj ostane na ovakvom nivou, a ne dogodi se određena migracija stanovništva u Srbiji, što je malo verovatno, za 40 godina broj stanovnika Srbije će se smanjiti za 1.500.000, odnosno 20%.
Inače, Srbi su jedini narod na Balkanskom poluostrvu čiji se broj smanjio u odnosu na broj stanovnika na početku 20. veka. Po analizi koju je radio nemački geograf Alojz Fišer, u poslednjih 100 godina, turski narod se brojčano uvećao za 400%, albanski narod – 700%, rumunski – 45%, grčki – za 35%. Jedino je Srba manje nego 1901. godine.
Situacija će se drastično pogoršati ukoliko uđemo u EU. Procene govore da će u tom slučaju stotine hiljada građana, uglavnom mladih, trajno napustiti Srbiju. Poređenja radi i kao ilustracija, nakon prijema u EU, Bugarsku je napustilo milion, a Rumuniju je napustilo tri miliona građana. Svi oni su otišli privremeno, a ostali trajno.
Sve ovo upozorava da je poslednji trenutak za duhovnu i biološku obnovu Srbije, da Srbi za 200-300 godina ne bi bili lekcija u nekom tuđem udžbeniku istorije i geografije. U okviru te strategije, po mom mišljenju, potrebno je učiniti sledeće: prvo, osnovati državni fond za obnavljanje stanovništva, u koji bi se izdvajao određeni procenat od svake novčane transakcije koja se obavi u Srbiji. Tom fondu bi trebalo da pripadne i sva imovina oduzeta u borbi države protiv organizovanog kriminala i sva imovina koja nema naslednike.
Drugo, starosnu granicu za odlazak žena u penziju, ženi koje rode prvo dete, smanjiti za godinu, za drugo dete – dve godine, za treće – tri godine, za četvrto – pet godina. Treće, ženama koje rode petoro dece treba dodeliti nacionalnu penziju u visini prosečne plate u Srbiji. Ukoliko nije rešeno, rešiti im stambeno pitanje.
Četvrto, otkupiti mladim bračnim parovima i besplatno podeliti napuštena seoska imanja. Rekao sam da ih samo u Vojvodini ima 25.000. Peto, doneti zakon o stimulativnim merama za zapošljavanje trudnica koji bi obezbedio da sve trudnice koje nisu u stalnom radnom odnosu odmah dobiju posao. Ukoliko nasilno prekinu trudnoću, dobile bi otkaz.
Šesto, porodiljsko odsustvo za prvo dete produžiti, sa tri, na 12 meseci, za drugo dete na 18, a za treće dete na 24 meseca. Sedmo, pooštriti uslove pod kojima trudnica može da izvrši abortus. Osmo, uvesti neku vrstu tzv, kako Vojvođani kažu, bećarskog poreza na neženje i bračne parove koji su starije životne dobi i koji namerno neće da imaju decu. Deveto, povećati izdvajanja za zdravstvenu zaštitu, vaspitanje i obrazovanje dece i, deseto, hitno doneti državni program za besplatno lečenje neplodnosti.
Jedino u slučaju da ove i slične mere budu usvojene i sprovedene u delo, Srbi bi sledeće popise stanovništva mogli da očekuju spokojno, sigurni u svoju budućnost. Na kraju, podsećam na onu narodnu poslovicu – čije je stado, njegova je i planina.

Dame i gospodo, ako je neko ko je neupućen u političke prilike u Srbiji juče slušao izlaganje ministra Mlađana Dinkića, ubeđen sam da je posle toga morao da pomisli sledeće: molim Boga da ovaj dođe na vlast; jer, ministar Dinkić je veći deo svog izlaganja govorio kao ljuta opozicija, kao da se devet godina ne nalazi na vlasti i kao da nije jedan od najodgovornijih državnih funkcionera u Srbiji za činjenicu da je republička i lokalna administracija pretrpana hiljadama službenika viška. On je ovde najavio niz mera koje treba preduzeti da se taj problem reši. Međutim, on je imao priliku da taj problem reši za proteklih devet godina stotinu puta da je hteo to da uradi.
Sledeća stvar, sva obećanja koja je juče dao gospodin Dinkić i koja danas ponavljaju predstavnici vladine većine građani Srbije su slušali pre 5. oktobra 2000. godine. Vi ste tada tvrdili da je državni aparat preglomazan i preskup i obećavali ste da će jedna od prvih mera koje ćete preduzeti biti smanjenje državne administracije. Vi ste uradili potpuno suprotno: u proteklih devet godina vi ste broj državnih službenika povećali četiri puta. U vreme Miloševićeve, kako ste vi govorili, diktature i nenarodne vlasti, u Vladi i ministarstvima bilo je zaposleno 8.000 službenika. Sada ih ima, pod ovom narodnom, demokratskom vlašću, kako je vi zovete, ne znamo tačno, da li 28.000 ili, kako smo juče čuli, 30.600.
Sada koristim priliku da postavim pitanje ministru Ljajiću – koliko službenika radi u Vladi Srbije, u ministarstvima? Zbog čega ovo pitam? Zato što je juče ministar Dinkić rekao da su u pitanju 30.624 zaposlena. To je za sve poslanike i za građane Srbije novi podatak. Podsećam da se godinu dana operiše sa cifrom od 28.500 zaposlenih. Mi smo imali u Skupštini usvajanje budžeta, pa smo imali rebalans budžeta. U propratnim materijalima, podacima koji su nam dostavljani, kada se sve sabere, ispada da u vladinoj administraciji radi oko 28.500 ljudi.
Sada postavljam pitanje koji je podatak tačan, ko laže? Ako je u pitanju 30.624 plus tri hiljade onih koji rade na određeno vreme, preko studentskih i omladinskih zadruga, onda se nameće pitanje zašto je Vlada godinu dana od javnosti u Srbiji krila 2.000 službenika?
Kao i većina poslanika SRS, smatram da je dobro da se smanjuje preglomazni državni aparat. Međutim, kratkoročno gledano, to neće obezbediti značajnije uštede u budžetu. Novac koji se uštedi od neisplaćenih plata biće potrošen na isplaćivanje otpremnina radnicima koji dobiju otkaz.
Drugo, ovo što je govorio kolega Martinović, jasno je da se među vladinim službenicima koji će dobiti otkaz neće naći oni koji najviše koštaju državu Srbiju, a to su državni sekretari, pomoćnici ministara, savetnici, a čuli smo danas da ih ima više od 300. Po običaju koji u Srbiji postoji posle 5. oktobra 2000. godine, kola će se slomiti na leđima sirotinje, na leđima kafe kuvarica, čistačica, spremačica, vozača i kurira.
Sledeća stvar koja mene zanima: zašto Vlada novac koji nedostaje u budžetu ne traži kod onih koji ga najviše imaju? To građane Srbije najviše zanima. Zašto se taj novac ne traži na milionskim računima Miroslava Miškovića, Predraga Rankovića Peconija, Vuka Hamovića, Bogoljuba Karića, Vojina Lazarevića, Miodraga Kostića, Zorana Drakulića, Stanka Subotića, Filipa Ceptera, Petra Matića, Milana Beka i sličnih?
Četvrta stvar: zašto ovim smanjenjem nisu obuhvaćeni radnici javnih preduzeća? Mi smo u protekloj godini u raspravi u Skupštini često slušali podatke da tamo postoje službenici koji zarađuju više od milion dinara mesečno. Znamo da u javnim preduzećima, od ovih na republičkom do onih na lokalnom nivou, imaju desetine hiljada radnika viška. Većina njih je zaposlena po partijskoj pripadnosti, po rođačkoj liniji.
Sledeća stvar: zašto novac ne obezbedite ukidanjem ovih silnih agencija, uprava? Danas smo čuli podatak da ih ima više od sto.
Miroslav Mišković se hvali da ima godišnji promet od nekoliko milijardi evra. Zvanično smo čuli da na mito i korupciju u javnim nabavkama u Srbiji godišnje ode 850.000.000 evra, ukrade se. Kroz privatizaciju Luke Beograd ukradeno je dve i po milijarde evra; kroz izgradnju Poslovnog centra „Ušće“ država je oštećena za 30.000.000 evra; kroz proces privatizacije građani Srbije su opljačkani za nekoliko desetina miliona evra.
Ministar finansija tvrdi da država ne zna gde se potroši 130 milijardi dinara, tačno onoliko koliko iznosi budžetski deficit, a vi odlučili da novac za preživljavanje države tražite od spremačica i čistačica.
Inače, od kad ste vi na vlasti, od 5. oktobra, ova praksa zapošljavanja po partijskoj liniji je prisutna i u većini lokalnih samouprava.
Međutim, na sreću građana, postoje i neke opštine gde se vodi računa o potrošnji narodnih para, gde se vlast odgovorno odnosi prema državi i prema svojim građanima.
Moram da istaknem da je jedna od tih opština Velika Plana, u kojoj se na vlasti nalazi SRS.
Sa ponosom ističem podatak da dolazak SRS na vlast u Velikoj Plani građane ove opštine nije koštao ni jednog jedinog dinara dodatnih budžetskih izdataka. Nismo izmislili nijedno direktorsko, nijedno funkcionersko radno mesto.
Naprotiv, samo u poslednjih pet meseci ukinuli smo pet direktorskih mesta, smanjili smo broj radnika u opštinskoj upravi, smanjili smo broj službenika u javnim preduzećima.
Juče je ministar Dinkić istakao da, po ovom novom zakonu, nama sleduju četiri zaposlena na 1.000 stanovnika. Mi imamo 3,4 zaposlena. Znači, po odredbama ovog predloga zakona, imamo 30 zaposlenih manje nego što nam sleduje.
Ovih dana u javnosti se kao primer domaćinskog poslovanja, domaćinskog odnosa po pitanju zapošljavanja pominje i opština Ljig. Moram da istaknem da se u Ljigu na vlasti nalazi SRS. Ovde se, takođe, kao primer domaćinskog poslovanja pominju opštine Aleksinac, Čačak. U Aleksincu već nekoliko godina opštinsku vlast vodi SRS, u Čačku se, takođe, u vladajućoj koaliciji nalazi SRS.
Na kraju želim da kažem da je ovim zakonom Vlada predvidela određene kaznene disciplinske mere za opštine koje imaju višak zaposlenih, i to je dobro.
Međutim, nije dobro što nisu predviđene nikakve stimulativne mere za opštine kao što je Velika Plana, koje su poštovale zakon, koje su domaćinskim radom uštedele milione evra iz državnog budžeta. To je moja osnovna primedba na ovaj zakon. Velika Plana ima 30 službenika manje. Ako to pomnožite sa nekom prosečnom platom, dođete do podatka da je svake godine u državnom budžetu ostajalo oko 25.000.000 dinara, za deset godina je to 250.000.000.
Podsećam na jedan podatak, poznat ovom domu, da pet godina 45.000 ljudi u Plani nema ispravnu vodu za piće. Piju otrovnu vodu, koja ostavlja trajne i teške posledice po njihovo zdravlje. Sada apelujem na Vladu Srbije da iskoristi ovako pošten odnos opštine Velika Plana prema budžetskim sredstvima i da deo budžetskih sredstava prebaci, kao znak stimulacije, opštini Velika Plana. Hvala.

Dame i gospodo, na svim mjestima u ovom prijedlogu zakona gdje je upotrebljen termin "matična država" mi iz SRS podneli smo amandmane kojima predlažemo da se on zameni terminom "Republika Srbija".

Republika Srbija jeste matična država srpskog naroda, ali nije jedina. Matične države srpskog naroda su i Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Hrvatska. Kad tvrdite da je samo Srbija matična država srpskog naroda, pa još to unesete u zakon, vi ignorišete činjenice, vršite reviziju istorije i nanosite ogromnu štetu srpskom narodu, njegovim nacionalnim i državnim interesima, a posebno interesima Srba izvan Srbije, zbog kojih se, pretpostavljam, ovaj zakon i donosi.

Navešću sad nekoliko činjenica u prilog tvrdnji da su Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Crna Gora matične države srpskog naroda.

Istorija srpske državnosti na području Bosne i Hercegovine, mislim na Hercegovinu, nekoliko vijekova je starija od Srbije Nemanjića. Otkad postoje pisani tragovi, Srbi su bili apsolutna većina stanovništva u BiH. To potvrđuju i svi popisi stanovništva od turskog zemana do kraja 20. vijeka.

Čak i nakon Drugog svjetskog rata i strašnog zločina genocida koji su nad Srbima počinili Hrvati i Muslimani, u kojem je ubijeno preko pola miliona i protjerano nekoliko stotina hiljada Srba iz Hrvatske, čak i nakon kolonizacije koja je izvršena nakon Drugog svjetskog rata, a u kojoj je nekoliko stotina hiljada ljudi, Srba iz Hrvatske i BiH, iseljeno u Vojvodinu, Srbi su ostali apsolutna većina stanovništva u Bosni i Hercegovini.

Tek 70-ih godina 20. vijeka, kada su komunisti, radi razbijanja srpske nacije, izmislili muslimansku naciju, Srbi su prestali biti apsolutna većina stanovništva u BiH, ali su i dalje ostali najbrojnija etnička grupa u toj republici.

Uvjeren sam da većina poslanika i građana Srbije ne zna za činjenicu da je krajem 18. vijeka više Srba živjelo u Bosanskom nego u Beogradskom pašaluku. Procenat stanovnika koji imaju srpsko i južnoslovensko porijeklo veći je u BiH nego u Srbiji. Cijela Bosna i Hercegovina govori srpskim jezikom, piše srpskim ćiriličkim ili latiničkim pismom. Više od 2/3 teritorije BiH nalazi se u srpskom privatnom vlasništvu, na osnovu podataka iz katastra. Kad to kažem, mislim na Srbe koji se tako izjašnjavaju.

Međutim, nadam se da ne moram da vam objašnjavam, istorijske činjenice nepobitno ukazuju na to da je većina stanovnika BiH hrvatske i muslimanske nacionalnosti srpskog etničkog porijekla. U pitanju su Srbi pravoslavne, Srbi islamske i Srbi rimokatoličke vjere – jedan narod koji su Turci, Vatikan i komunisti podijelili na tri naroda i međusobno zakrvili.

Srbi su sebe kao autohtoni narod u BiH potvrdili i u dva velika rata, 1941. i 1991. godine, kada su uz ogromne žrtve uspjeli da sačuvaju svoj pravni status, kada su uspjeli da odbrane svoju slobodu i da odbrane većinu srpskih etničkih teritorija.

Podsjećam da su Srbi bili konstitutivni narod u BiH kada je ova postojala u sastavu Jugoslavije kao socijalistička republika. I po sadašnjem Ustavu BiH Srbi su konstitutivni narod u BiH i BiH je njihova matična država. I po međunarodnom sporazumu iz Dejtona, na kojima počiva današnja BiH, Srbi su autohtoni narod i BiH je njihova matična država.

Slična je situacija i u Hrvatskoj. I pored zločina genocida i tri zločina etničkog čišćenja, prvog od 1941. do 1945. godine, koji su počinili ustaše i nacisti, drugog nakon Drugog svetskog rata, koji su počinili komunisti kolonizacijom Srba iz Hrvatske u Vojvodinu i trećeg od 1991. do 1995. godine, etnički Srbi, Srbi poreklom, u Hrvatskoj i dalje čine većinu stanovništva.

Da vas ne bih zamarao istorijskim činjenicama, navešću samo dva podatka. Prvo ću navesti imena hrvatskih vladara od 8. veka: Vladislav, Mislav, Trpimir, Inoslav, Zdeslav, Branimir, Mutimir, Tomislav, Krešimir, Miroslav, Držislav i Petar. Kao što vidite, uglavnom su srpska imena. Sada ću navesti imena, 12 vekova kasnije, komandanata Hrvatskog vijeća obrane u poslednjem ratu u BiH: Slobodan, Tihomir, Živko i Milivoj. Nema nijednog imena koje nije srpsko.

Podsjećam da Hrvatska takođe govori srpskim jezikom. Sve do 1991. godine i protivustavnih promjena koje je izvršio režim Franje Tuđmana, Srbi su bili konstitutivni narod u Hrvatskoj.

I danas, nakon svih počinjenih zločina, svih zločina etničkog čišćenja, više od jedne trećine teritorije Hrvatske katastarski pripada srpskom stanovništvu.

Što se tiče Crne Gore, nadam se da nikome ne treba objašnjavati da su Crnogorci Srbi, da je Petar Petrović Njegoš srpski pisac, koji je sve što je napisao napisao na srpskom jeziku i ćiriličkim pismom.

Nadam se da ne moram objašnjavati da je manastir Ostrog srpski manastir, da je sveti Vasilije Ostroški srpski svetac, a gusle srpski nacionalni instrument.

Pored svih ovih činjenica, vi nam predlažete da prihvatimo da je samo Srbija matična država srpskog naroda i tražite da to unesemo u zakon. Ako to učinimo, mi negiramo autohtonost srpskog naroda u BiH, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Dajemo za pravo Hrvatima, muslimanima i svima koji tvrde da su Srbi u Hrvatskoj i BiH u poslednjem ratu izvršili agresiju na svoju djedovinu, na svoju očevinu. Dajete za pravo onima koji tvrde da su Srbi u BiH i Hrvatskoj dođoši.

Dajete za pravo sudiji Branku Milanoviću iz Gospića, koji je Srbina Svetozara Karana iz Korenice osudio na 14 godina robije uz sledeće obrazloženje:

Očigledno je da se optuženi Karan vratio u Hrvatsku jer je shvatio da se Hrvatska nalazi u takvom stanju da će brzo i jednostavno nestati s pozornice svijeta, jer su Hrvati nezadovoljni svojim statusom, te između njih može doći do takve nesloge da će ponovo zbog toga zatražiti nekoga da im ponovo sjedne na grbaču, kao što je to bilo 900 godina, a u poslednjih 80 godina na grbači su bili optuženik i njegovi preci.

Sada se u Hrvatsku vraćaju svi oni zločinci koji su činili genocid nad Hrvatima, ne samo u ovom ratu nego skupa sa ostalima, činili su to 500 godina, od dolaska Osmanlija, kada su skupa sa Osmanlijama dolazili i uništavali Hrvate, a od kada su prisajedinili ove krajeve Jugoslaviji, i praktično ih uništili na određenim područjima. Sada žele da zauzmu ono dokle je Osmanlija došao.

Dame i gospodo, usvajanjem ovog zakona dajete za pravo predsjedniku Hrvatske Stjepanu Mesiću, koji je 1991. godine, na početku rata u Hrvatskoj, na početku zločina protiv mira koji je Hrvatska počinila protiv međunarodnog prava, pozvao Srbe da napuste Hrvatsku, da se vrate u Srbiju i sa sobom ponesu i prašinu koju su oni i njihovi preci u Hrvatsku donijeli na svojim opancima.

 

Dame i gospodo, s obzirom na to da država Srbija nije jedina matična država srpskog naroda, podnio sam amandman da se termin "matične države" zamijeni pojmom "Republike Srbije".

Iskoristiću ovu priliku da kažem nekoliko riječi o položaju srpskog naroda u bivšim jugoslovenskim republikama. U Sloveniji duže od 15 godina živi više od deset hiljada Srba bez državljanstva i pasoša. U Hrvatskoj, 14 godina nakon završetka rata, Srbi su građani drugog reda. Više od pola miliona prognanih ne može da se vrati na svoja ognjišta, Hrvatska odbija da im vrati 50.000 stanova, protiv srpskih povratnika stalno se podižu nove optužnice, a više od hiljadu porodica uzalud traga za posmrtnim ostacima svojih najmilijih.

Uprkos svemu navedenom, Hrvatska je Međunarodnom sudu pravde u Hagu podnijela tužbu za genocid protiv Srbije, a predsednik Srbije Boris Tadić se više puta Hrvatima izvinio za zločine koje su Srbi počinili nad Hrvatima, a da prije toga nije obezbedio da se Stjepan Mesić ili bilo ko iz države Hrvatske Srbima izvine za mnogo teže i masovnije zločine koje su Hrvati počinili nad Srbima.

Što se Crne Gore tiče, Milo Đukanović se svojski trudi da pokaže da, kada su Srbi u pitanju, može biti veći Hrvat od Hrvata. Broj Srba u Federaciji BiH mjeri se hiljadama. Stotine hiljada su protjerane, hiljade ubijene. U 527 predratnih srpskih sela u Federaciji BiH više nema tragova života. Kuće su porušene, crkve porušene, groblja porušena.

Jedino gdje Srbi u BiH imaju potpuna prava i slobode po evropskim standardima jeste Republika Srpska. Upravo zato SAD, NATO i njihovi ratni saveznici Hrvati i muslimani svojski nastoje da unište Republiku Srpsku. Za to vreme Srbija jača specijalne veze sa Miloradom Dodikom.

Vlada je predložila da Srbi izvan granica Srbije budu zastupljeni u jednoj skupštini, a mi svojim amandmanima predlažemo da postoje dvije skupštine: skupština Srba iz bivših jugoslovenskih republika i, druga, skupština Srba iz ostalih država.

Jednostavno, mi smatramo da pitanja i problemi koji muče Srbe iz Hrvatske, BiH i recimo Crne Gore nemaju skoro ničeg zajedničkog sa Srbima koji žive u Australiji ili SAD. Narodski rečeno, u pitanju su dva svijeta, različita i geografski i istorijski i suštinski.

Srbe u Hrvatskoj i BiH muči pitanje povratka, kolektivne bezbednosti, kolektivnog statusa, naknade ratne štete, pronalaska nestalih u ratnim zbivanjima i druga pitanja koja nemaju skoro nikakvih dodirnih tačaka sa Srbima u dijaspori.

S druge strane, Srbe u dijaspori uglavnom muči pitanje njihovog ekonomskog statusa, pitanje održavanja kulturnih veza sa rodnim krajem i, u vrlo malom procentu, pitanje mogućnosti investiranja u Srbiju.

To priznaje i Vlada samom činjenicom da u čitavom predlogu zakona govori o Srbima u regionu i o Srbima u dijaspori. Iz tog razloga mene više čudi to insistiranje na ovom rješenju da oni budu zastupljeni u jednoj skupštini.

Zaista mislim da oni mogu da imaju jednu skupštinu, na nivou simbola možda to nije ni loše, međutim praktično mislim da je to loše rešenje zato što oni bukvalno neće imati zajedničkih tema. Neće imati o čemu da razgovaraju.

Pošto naši amandmani, amandmani opozicije, suštinski menjaju ovaj predlog zakona, znam da ih je teško usvojiti. Mislim da je zaista najbolje rješenje povući ovaj prijedlog zakona iz procedure, uvažiti ova korisna rešenja i sugestije, i izaći pred Narodnu skupštinu sa novim prijedlogom zakona.

Dame i gospodo iz vladajuće većine, vaš osnovni problem je, a to je i državni problem, s obzirom da ste na vlasti, to što vi svoju politiku prema Srbima izvan Srbije ne vodite na osnovu neke dugoročne strategije, zato što je i nemate, već na osnovu najviše stranačkih, partijskih interesa i vaših nekih ličnih odnosa sa predstavnicima Srba izvan Srbije.

Navešću vam dva primera. Prvi primer je Radovan Karadžić. Na početku rata u BiH grupacija koja je sada okupljena oko DS-a bila je vrlo kritički raspoložena prema Radovanu Karadžiću i odbrambenom ratu koji su vodili Srbi u BiH, samo iz razloga što je Radovan Karadžić bio u to vreme vrlo blizak sa Slobodanom Miloševićem i režimom u Beogradu. U sadašnjoj vladi Srbije ima čak i jedna stranka čiji je predsednik govorio – kada bih morao da učestvujem u ratu u BiH, ne bih imao izbora, ratovao bih na strani muslimana.

Dve godine kasnije ste sa tim istim Radovanom Karadžićem na Palama pekli vola, samo zato što je u tom trenutku bio u lošim odnosima sa Miloševićem i zato što ste procenili da će vam to podići rejting kod biračkog tela. Na kraju prošle godine, opet zbog stranačkih interesa, tog Radovana Karadžića ste prodali Haškom tribunalu.

Sada sličan odnos imate i prema Miloradu Dodiku. Podsećam građane Srbije da je na početku poslednje predizborne kampanje Milorad Dodik govorio na predizbornom skupu G17 u Loznici. Dvadesetak dana kasnije govorio je na predizbornom skupu DS-a u Novom Sadu i tada je, sećam se dobro, pozvao građane da glasaju za DS, a ni u kom slučaju da ne glasaju za SRS. Na kraju je Milorad Dodik govorio na završnom mitingu ove grupacije ZES u Beogradskoj areni.

Smatram da od tog iskorišćavanja premijera Republike Srpske u predizborne svrhe ni Srbija ni Republika Srpska nisu imale nikakve koristi. Republika Srpska je izgubila podršku dela građana Srbije koji smatraju da se predsednik, odnosno premijer Republike Srpske ne bi trebalo mešati u unutrašnje stvari...

Dame i gospodo, u skladu sa stavom SRS-a da postoje dve skupštine, mi ovim amandmanima predlažemo da postoje i dva budžetska fonda.

Gospodine ministre, ne znam ništa o pečenju tih prasića i jagnjića na Ravnoj Gori. Znam samo da su u to vreme, dok ste vi pod znamenjima, četničkim zastavama i pod šatorima junački jurišali na jagnjiće i prasiće, samo 200 km dalje pravi srpski četnici junački ratovali za odbranu srpskih sela i gradova. Vi ste to mogli da gledate samo na televiziji, i to kad siđete sa Ravne Gore.

Što se vola tiče, njega su na Palama pekli Zoran Đinđić i ovi iz DS-a, zajedno sa Radovanom Karadžićem. Nama iz SRS-a uopšte ne smeta to njihovo druženje na Palama. Smeta nam samo što je vo stradao zbog stranačkih interesa DS-a, a ne zbog nacionalnih interesa.

Što se nas tiče, nama bi odgovaralo da su oni vola sa Radovanom Karadžićem pekli i 1991. i 1995. i 2005. i 2009. godine, i da ga, kamo lepe sreće, zajedno peku i 2010. godine.

Međutim, kao što znate, to je nemoguće, zato što su oni Radovana Karadžića izručili Haškom tribunalu.

Dame i gospodo, svojim amandmanom predlažem da uslove za dodeljivanje nacionalnih priznanja, kada su u pitanju Srbi izvan Srbije, propisuju Savet za dijasporu i Savet za Srbe u regionu. Želim da upozorim na činjenicu da politiku nezameranja i dodvoravanja Srbije u odnosu na susedne države mora da zameni politika odlučnog insistiranja na poštovanju međunarodnog prava, na poštovanju državnih interesa Srbije i na poštovanju nacionalnog interesa srpskog naroda u Hrvatskoj, BiH i Crnoj Gori.

U slučaju Hrvatske, Srbija mora da podnese protivtužbu Stalnom međunarodnom sudu pravde u Hagu protiv Hrvatske za zločin protiv mira, koji je po međunarodnom pravu zločin teži od zločina genocida. Podsećam, 10. aprila 1992. godine, na mitingu u Zagrebu, Franjo Tuđman je izjavio da je Hrvatska izazvala rat da bi izborila nezavisnost.

Srbija mora da insistira na doslovnom poštovanju Povelje UN i Rezolucije 743 Saveta bezbednosti UN, koje se odnose na status Republike Srpske Krajine. Podsećam, te rezolucije nikada nisu ukinute, nikada nisu stavljene van snage, i praktično, po važećim rezolucijama Saveta bezbednosti, Republika Srpska Krajina još uvek postoji kao srpski entitet u Hrvatskoj. Srbija treba da insistira da UN izvrše svoje obaveze iz Povelje UN i navedene rezolucije i okončaju hrvatsku okupaciju Republike Srpske Krajine. Srbija mora da uspostavi reciprocitet u odnosima sa Hrvatskom. Kakav god odnos hrvatska država ubuduće bude imala prema Srbima u Hrvatskoj, takav odnos treba da ima srpska država prema Hrvatima u Srbiji.

Srbija mora podneti tužbu stalnom Međunarodnom sudu pravde protiv muslimansko-hrvatskog dela BiH zbog izazivanja rata i zločina protiv mira. Podsećam, u svojim memoarima Alija Izetbegović priznaje da je između mira i nezavisnosti i rata izabrao nezavisnost i rat. I na kraju, Republika Srbija mora dosledno da insistira na poštovanju Dejtonskog sporazuma i da se bori svim sredstvima.

Dame i gospodo, svojim amandmanom predlažem da se u nazivu ovog zakona precizira – da su u pitanju mirovne i humanitarne operacije, što je u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
SRS je principijelno protiv upućivanja srpskih vojnika i državljana u bilo kakve vojne misije izvan granica Republike Srbije, iz razloga što praksa pokazuje da većina tih misija na kraju, manje ili više, bude iskorišćena za kršenje međunarodnog prava i za ostvarivanje određenih pojedinačnih interesa velikih sila. Za nas bi bilo prihvatljivo, i to je u skladu sa Ustavom, učešće srpskih vojnika u mirovnim i humanitarnim misijama pod uslovom da su one organizovane pod pokroviteljstvom UN, na osnovu odluke Saveta bezbednosti UN, da su ograničene po obimu i dužini trajanja i da postoje čvrste garancije da one neće biti iskorišćene, zloupotrebljene, u osvajačke svrhe za širenje uticaja SAD i NATO pakta, kao i da neće biti iskorišćene za narušavanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje domaćina.
U postojećim okolnostima takve garancije jednostavno nisu moguće. U poslednjih 20 godina sve mirovne misije u svetu, uglavnom su bile sredstvo za ostvarivanje američkih planova – da ostvare dominaciju na planeti i da uspostave kontrolu nad prirodnim bogatstvima. To smo mi, Srbi, najbolje osetili u proteklih 20 godina. Podsećam, mirovna misija je u Hrvatskoj iskorišćena za okupaciju Republike Srpske Krajine i za najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata.
Mirovna misija u Bosni i Hercegovini iskorišćena je za naoružavanje Hrvata i muslimana i za okupaciju dela teritorije Republike Srpske. Nakon okončanja rata i potpisivanja Dejtonskog sporazuma, mirovna misija u Bosni i Hercegovini je praktično u funkciji ostvarivanja ratnih ciljeva muslimana i Hrvata, a to je ukidanje Republike Srpske.
Mirovna misija na KiM, koju je vodio čuveni general Voker, poslužila je da se obezbedi formalni izgovor za agresiju NATO pakta na SRJ i za okupaciju dela teritorije Srbije.
E sada, mi Srbi treba da radimo to isto, da se pridružimo Amerikancima i da im pomažemo da terorišu druge države i narode, da svoju decu šaljemo da za američke interese ginu u Iraku, Avganistanu, sutra možda u Iranu. Kakve mi veze imamo sa Iranom ili sa Avganistanom? Nikakve, a jedina dodirna tačka između nas i njih jeste to što smo i mi i oni žrtve NATO i američkog fašizma. Nama je deo države okupiran od strane Amerikanaca, a mi sutra ili za pet godina treba svoju decu pod američkom komandom da šaljemo da terorišu i okupiraju neke druge narode i države. Usvajanjem ovog zakona stvorio bi se jedan pravni okvir da se to dogodi.
Mi iz SRS smatramo da je ovo u funkciji psihološke pripreme nacije, srpske nacije, da to prihvati za pet ili deset godina. Mi smo protiv toga i iz tog razloga glasaćemo protiv usvajanja ovog zakona. (Aplauz.)

Član 76. propisuje obaveze regruta i rezervista da u određenom zakonskom roku nadležnom vojnom organu prijave određene promene u svom statusu. Te promene i te obaveze su u Predlogu zakona navedene zbirno, a ja sam podneo amandman kojim predlažem da se te obaveze razdvoje, da u jednom stavu budu propisane obaveze regruta, a u drugom stavu obaveze rezervista, iz prostog razloga, jer smatram da se ne radi o istoj stvari.
Takođe, predložio sam brisanje određenih obaveza, za koje smatram da su naprosto suvišne.
Na primer, Predlogom zakona se, u stavu 1. tačka 3) člana 76, predviđa: „Regrut i lice u rezervnom sastavu su dužni da u roku od osam dana od dana nastale promene teritorijalnom organu kod kojeg se vode u evidenciji prijave: 3) svaku promenu zdravstvenog stanja značajnu za sposobnost za vojnu službu.“
Smatram da je u pitanju maltretiranje, ovo bi imalo smisla da je, recimo, stavljeno – svaku trajnu promenu zdravstvenog stanja. Dakle, kako jedan rezervista da zna koje su to zdravstvene promene koje su baš bitne za izvršavanje vojne obaveze.
Drugo, propisuje se obaveza da prijave vrstu i mesto obavljanja registrovane samostalne ili preduzetničke delatnosti. Smatram da je ovo potpuno suvišno, da ovo bukvalno nema nikakve veze sa vojnom obavezom.
Treća obaveza kaže, da prijavi i druge podatke od značaja za izvršavanje vojne obaveze. Ovde se opet postavlja pitanje kako jedan vojni obveznik, kako jedan pojedinac da proceni koji su to podaci od značaja za izvršavanje vojne obaveze? Trebalo je zakonopisac da ih navede.
Vi praktično idete iz krajnosti u krajnost. Na jednoj strani pojedincima dozvoljavate da ne služe Vojsku, da Vojsku služe bez uniforme i oružja, da nakon tog takozvanog odsluženja vojnog roka nemaju više nikakve obaveze prema odbrani zemlje, a na drugoj strani, ove savesne pojedince, koji korektno izvršavaju sve svoje zakonske obaveze, koji se moralno i odgovorno odnose prema odbrani zemlje maltretirate, između ostalog i propisivanjem ovakvih nakaradnih obaveza. (Aplauz.)

Iz istih razloga koje je navela Gordana Pop-Lazić predložio sam brisanje člana 94, koji govori o evidenciji angažovanja jedinica radne obaveze. Te jedinice se uglavnom angažuju u ratnom i vanrednom stanju, a po mišljenju SRS, u takvim okolnostima evidenciju o angažovanju vojnih ali i radnih jedinica treba da vodi isključivo Ministarstvo odbrane.
Vi iz vladajuće koalicije konačno treba da odlučite da li hoćete da Srbija ima snažnu vojsku, koja je sposobna da odgovori svojim ustavnim obavezama, ili hoćete da Srbija ima slabu vojsku. Ako vam je cilj da Srbija ima slabu Vojsku koja ne uživa poverenje javnosti u Srbiji, građana Srbije, koju niko u svetu ne shvata ozbiljno, onda ste na dobrom putu.
Nastavite da penzionišete najbolje oficire, nastavite da rasprodajete tehniku, nastavite ovaj cirkus sa civilnim služenjem vojnog roka. Ako hoćete da Srbija ima snažnu vojsku koja je sposobna da odgovori svojim ustavnim obavezama, a to je odvraćanje agresora u slučaju agresije na teritoriji Srbije i kada se steknu povoljne međunarodne okolnosti, oslobađanje okupiranog dela teritorije Srbije, odnosno KiM, postoje tri rešenja.
Prvo rešenje je, da vratite obavezno služenje vojnog roka i ukinete mogućnost služenja vojnog roka bez oružja i da trajanje vojnog roka produžite sa šest na devet meseci. Prosto je nemoguće da od jednog neobučenog regruta, mladog čoveka, za šest meseci napravite obučenog vojnika.
Drugo rešenje je, da izvršite potpunu profesionalizaciju Vojske Srbije, da povećate broj njenih pripadnika na 50 hiljada i da starosnu granicu za prijem pojedinaca, vojnih obveznika u profesionalnu službu sa sadašnjih 30 povećate na 40 godina, pri tome mislim na obične vojnike a ne na oficire.
Treće rešenje je, da uvedete dobrovoljno služenje vojnog roka. U tom slučaju da broj profesionalnih vojnika povećate na 30 hiljada, a radi stimulacije mladih ljudi, da se redovno odzivaju na služenje vojnog roka, da uvedete beneficirani radni staž za sve mlade ljude koji odsluže Vojsku sa oružjem. Hvala vam. (Aplauz.)

SRS je protiv civilnog služenja vojnog roka i zbog toga smo predložili brisanje svih članova ovog predloga zakona.
Koristim priliku i prisustvo gospodina ministra da ga zamolim da mi, ukoliko je dobre volje, pruži nekoliko objašnjenja. Možda ću posle njih promeniti mišljenje o civilnom služenju vojnog roka.
Prvo, da mi terminološki razjasni pojam civilno služenje vojnog roka. Priznajem da mi ni posle nekoliko dana rasprave to nije baš najjasnije. Po meni, to je čak nemoguće objasniti iz razloga što se radi o nespojivim stvarima. Vojni rok je vojni rok ili nije vojni rok. Kada regruta uputite da bude vaspitačica u vrtiću ili čistačica u Crvenom krstu, to je isto kao i da tog omladinca primite u planinarsko društvo pa ga onda uputite da pešači po ravnicama u Vojvodini i da kažete da ste ga uputili na planinarenje.
Drugo objašnjenje koje mi je potrebno, ni to mi nije jasno, kako je moguće da regrut odsluži vojni rok, a da nikad u životu ne uđe u kasarnu, da nikada u životu ne obuče uniformu i da nikada u životu ne uzme pušku u ruku, a da mu posle toga date vojnu knjižicu, u tu vojnu knjižicu napišete da je odslužio svoju vojnu obavezu prema državi i to potvrdite pečatom.
Treće objašnjenje, kako je moguće da taj lažni vojnik nakon odsluženja lažnog vojnog roka nema apsolutno nikakvih obaveza prema Republici Srbiji, prema odbrani Republike Srbije. Ovde pominjete njegovo upućivanje u rezervni sastav. Zanima me ovo što je pitao kolega Petković, koji je to rezervni sastav u koji se upućuje nakon takozvanog odsluženja vojnog roka?
Moj kolega Popović kaže da je u dilemi da li je u pitanju rezervni sastav za pranje pelena, rezervni sastav za pranje tepiha, rezervni sastav za pranje prozora ili ulica. Hvala. (Aplauz.)

Brisanje ovog člana predložio sam iz sledećih razloga – smatram ukoliko ovaj zakon bude usvojen da će on direktno biti u funkciji slabljenja Vojske Srbije i odbrambene moći Republike Srbije, kao što smatram da će svako ko bude glasao za usvajanje ovog predloga zakona učiniti lošu stvar svojoj državi i učiniti medveđu uslugu srpskoj omladini.
Zahvaljujući DS i ostalim Dosovskim strankama, a sada vidim i uz značajan doprinos SPS, umesto da svoje sinove uči i osposobljava da budu muškarci, vojnici, da budu hranitelji porodice i branioci otadžbine odgovorni ljudi, domaćini, Srbija ih uči da budu dezerteri. Učite ih da je normalno da umesto u kasarni sa puškom i drugim vojnicima, sa oficirima, tamo gde im je mesto, vojni rok služe kao tetkice u vrtićima ili čistačice u domovima zdravlja.
Zahvaljujući tome, umesto podšišanih urednih muškaraca, obučenih vojnika, nišandžija, artiljeraca, iz Vojske nam se vraćaju u kosu zarasli mamini i tatini sinovi, koji su stručno i moralno pripremljeni da se pre pojave na nekoj ''paradi ponosa'' nego na vojnoj paradi.
Na kraju, ministru Šutanovcu, Vladi, ali i svima nama u ovom visokom domu postavljam jedno pitanje, koje me zaista muči, šta će se dogoditi ako u jednom trenutku, u jednom danu ili u jednoj godini dogodi sledeće – da se svi regruti, svi vojnici, mogu i svi oficiri i svi rezervisti pozovu na prigovor savesti. Srbija će ostati bez Vojske. (Aplauz.)